ПИШЕ

Раде Вукосављевић
артиљеријски мајор у пензији

ПРЕДАВАЊЕ
одржано после служења парастоса посвећеног изгинулим војницима,
подофицирима и официрима из састава Ужичког одреда у борбама на брду
Врановцу и околним положајима у времену од 6. до 9. новембра 1915. год.
Предавање је одржано 5. новембра 2017. године
Предавач: артиљеријски мајор у пензији Раде Вукосављевић
Уочи почетка тројне инвазије на Краљевину Србију Прва армија војске Краљевине
Србије (Дринска дивизија II позива, Дунавска дивизија II позива, Соколска бригада,
Ужички одред и Моравска дивизија II позива) укупне јачине од 58 пешадијских
батаљона, 4 коњичка ескадрона, са 112 топова и 36 митраљеза, била је распоређена на
северном и западном делу фронта Српске војске са почетним распоредом: село
Остружница–ушће Дрине у Саву–Вишеград.
У састав Прве армије ушле су пешадијске дивизије попуњене са војницима II позива
(31 до 37 година старости), Ужички одред и Соколска бригада попуњени са
војницима III позива (38 до 45 година старости).
Ширина северозападног фронта одбране Прве армије износила је неколико стотина
километра, а то је са расположивим снагама команди армије знатно отежавало
организацију одбране по дубини територије. Овај проблем постао је још израженији
када је након агресије Бугарске на Краљевину Србију, средином октобра 1915. године,
по наређењу Врховне Команде Моравска дивизија II позива изузета из састава 1.
армије и придодата 2. армији.
 Командант Прве армије војвода Живојин Мишић,
 Начелник штаба Прве армије ђенералштабни пуковник Стеван Хаџић,
 Штаб Армије налазио се у Ваљеву.

КОМАНДАНТ АРМИЈЕ НШ АРМИЈЕ

војвода Живоин Мишић пуковник Стеван Хаџић
(Војни музеј Београд) (Војни музеј Београд)

1
Дринска дивизија II позива (Штаб у Обреновцу). Дринска дивизија II позива налазила
се на северном делу фронта Прве армије са почетним распоредом: село Остружница–
село Ушће на Сави.

Командант дивизије ђенералштабни пуковник Крста Смиљанић,

Начелник штаба дивизије ђенералштабни мајор Милан Завађил.

Састав Дринске дивизије II позива: 4., 5. и 6. пешадијски пук II позива;

Дрински коњички дивизион од два ескадрона; 1 дивизион Дринског
артиљеријског пука (3 батерије); 3. Дринска позицијска батерија (6
Дебанжових топова); 4. дивизион заплењених топова (2 батерије); 2 дуга
топа калибра 120 мм.
КОМАНДАНТ
пук. Крста Смиљанић Укупно: 12 пешадијских батаљона II позива, 28 топова, 2 ескадрона
(Војни музеј Београд) коњице и 12 митраљеза.

Дунавска дивизија II позива (Штаб у Владимирцима). Дунавска дивизија II позива

налазила се на северозападном делу фронта Прве армије са почетним распоредом: село
Ушће–ушћа реке Јадра у реку Дрину.

Командант дивизије ђенералштабни пуковник Милош Васић,

Начелник штаба дивизије ђенералштабни мајор Милан Ускоковић.

Састав Дунавске дивизије II позива: 7. пешадијски пук I позива; 8. и 9.

пешадијски пук II позива; 3 брзометне батерије (12 топова); 2.
позицијска батерија (6 топова); 1 данглисова брдска батерија (4 топа);
Дунавски коњички дивизион (2 ескадрона).

Укупно: 12 пешадијских батаљона (4 батаљона I позива и 8 батаљона II

КОМАНДАНТ позива ), 22 топа, 2 ескадрона коњице и 12 митраљеза.
пуковник Милош Васић
(Војни музеј Београд)

Соколска бригада (Штаб у Крупњу). Соколска бригада налазила се на западном делу

фронта Прве армије са почетним распоредом: од ушћа Јадра до реке Трешњице.

Командант Соколске бригаде коњички пуковник Ђорђе Ђорђевић.

Састав Соколске бригаде: 5. и 6. пешадијски пук III позива; 3., 4. и 5.

позицијска батерија; 1 одељење коњаника.

Укупно: 8 пешадијских батаљона III позива и 18 топова.

КОМАНДАНТ
пук. Ђорђе Ђорђевић
(Војни музеј Београд)

2
Ужички одред (Штаб у Ужицу). Ужички одред налазио се на западном делу фронта
Прве армије са почетним распоредом: од реке Трешњице до ушћа Лима у Дрину.

Командант пешадијски пуковник Иван Павловић.

Састав Ужичког одреда: 4. кадровски пук I позива (средином октобра овај

пук је изузет из састава Ужичког одреда и био је придодат Моравској
дивизији II позива); 4. пешадијски пук III позива; 2. прекобројни пешадијски
пук III позива; Доњо Васојевићка бригада (3 батаљона); 2 пољске
КОМАНДАНТ дебанжове батерије; 2 брдске дебанжове батерије; 2 крупова пољска
пуковник топа.
Иван Павловић
(Војни музеј Београд) Укупно: 14 пешадијских батаљона (4 батаљона I позива и 10 батаљона III
позива) и 26 топова.

Моравска дивизија II позива (Штаб у покрету ка Убу). По наређењу команданта Прве

армије, ова дивизија прикупља се у армијску резерву на просторији изворних делова
реке Тамнаве и Уба. Делове ове дивизије, који су остали на фронту од ушћа Јадра до
ушћа Трешњице, смењује Соколска бригада. Средином октобра ова дивизија излази из
састава Прве армије и улази у састав Друге армије.

Командант дивизије пешадијски пуковник Љубомир Милић,

Начелник штаба ђенералштабни пуковник Данило Калафатовић.

Састав Моравске дивизије II позива: 1., 2. и 3. пешадијски пук II позива;

6 пољских брзометних батерија.

Укупно: 12 пешадијских батаљона II позива, 24 топа и 12 митраљеза.

КОМАНДАНТ
пуковник
Љубомир Милић
(Војни музеј Београд)

Тачно у подне 5. октобра 1915. године на Краљевину Србију покренута је инвазија од

стране аустроугарске и немачке војске.
Према замисли Врховне команде војске Краљевине Србије надирање непријатеља
требало је успорити одбраном на узастопним положајима, како би се створило време за
долазак савезника, од којих је била затражена помоћ. У духу овакве оперативне
концепције о добитку времена, српске снаге су се упорно браниле местимично
прелазећи у против напад. Ситуација на српском фронту се нагло погоршала када су
Бугари 14. октобра 1915. године, без објаве рата напали Краљевину Србију.
Под притиском аусроугарских и немачких снага са севера (3. аустроугарска армија и
11. немачка армија) и напада Бугара са истока српска Врховна команда била је
принуђена да 15. октобра 1915. године изда припремну директиву за скраћење
северног фронта српске војске и повлачење на линију: Багрдан–десна обала реке
Лепенице. Током сложеног и напорног маневра повлачења и одступања, Српска војска

3
је за време првих неколико недеља од почетка тројне инвазије, успела углавном да
очува ред и дисциплину код својих трупа.
 Немци су за прве три недеље од почетка тројне инвазије заробили око 12.000
српских војника, 23 топа и 16 митраљеза,
 Аустроугари су у исто време заробили око 3.300 српских војника, 17 топова и 2
митраљеза,
 Бугари су заробили око 6.000 српских војника и 60 топова.
Тројна инвазија на Краљевину Србију почетком новембра месеца 1915. године је у
највећем замаху. Аустроугарске, немачке и бугарске окупаторске снаге обједињене у
армијску групу Макензен (3. аустроугарска армија, 11. немачка армија и 1. бугарска
армија) окупирале су већи део Краљевине Србије и избиле на Западну и Јужну Мораву.
Истовремено 2. бугарска армија (била је под непосредном командом бугарске врховне
команде) заузела је Скопље, овладала Моравско–Вардарском комуникацијом и тиме
пресекла одступницу и непосредну везу војске Краљевине Србије са савезничким
снагама које су тада биле распоређене у Грчкој.
Иако је била у непрекидном одступању, војска Краљевине Србије је од почетка тројне
инвазије успела да избегне три покушаја окружења.
Тако је услед брзе промене ситуације на бојишту, фронт Прве српске армије ширине
неколико стотина километара на почетку тројне инвазије, сада 6. новембра 1915.
године био скраћен на свега неколико десетина километара и протезао се од планине
Гоча и реке Рибнице до планине Јелице и реке Белице.
Град Краљево је 1915. године имао око 5.000 становника. Током октобра и новембра
месеца 1915. године у град Краљево и његову ближу околину, услед непријатељске
офанзиве, сливале су се колоне избеглица (жене, деца, старци…) долазећи овамо из
Подриња, Мачве и целе Западне Србије, из Посавине и од Београда, из Шумадије и од
Ниша. Предпоставља се да је тих дана у самом граду Краљеву и његовој ближој
околини могло бити чак и до 100.000 избеглица из свих крајева Краљевине Србије.
Српска војска већ је била одступила од Краљева и сам град оставила небрањен, управо
из горе поменутих разлога, тадашњи председник општине Краљево Јовица Стојковић
је у јутарњим сатима 6. новембра 1915. године изашао пред непријатељске трупе, које
су наступале ка граду, и том приликом затражио главног команданта да му преда град.

Ово је концепт говора писан руком председника општине Краљево Јовице Стојковића, који је он
изрекао 6. новембра 1915. године приликом предаје града (докуменат Народног музеја у Краљеву)

4
Намера председника општине, као одговорног човека, била је да тако спречи страдање
цивилног становништва и избеглица у граду, као и да спречи рушење и разарање
приватних кућа и објеката градске инфраструктуре. Стојковић је приликом предаје
града окупаторском команданту изразио лојалност грађана свим наредбама и
прописима које окупациони командант буде издавао приликом успоставе окупационе
власти и нове градске управе.
Командант 1. армије војске Краљевине Србије војвода Живојин Мишић 6. новембра у
22,00 часова издаје армијску заповест са којом између осталога врши децентрализацију
командовања тако што за команданта свих трупа које се налазе и дејствују на десној
обали реке Ибра одређује ђенералштабног пуковника Крсту Смиљанића, а у исто време
за команданта свих трупа које се налазе и дејствују на левој обали реке Ибра одређује
ђенералштабног пуковника Милоша Васића.

ПРВА АРМИЈА ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ СРБИЈЕ

КОМАНДАНТ ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ

Дринска дивизија Дунавска дивизија

II позива II позива
командант командант
ђенералш. пуковник ђенералштабни пуковник
Крста Смиљанић Милош Васић

Дрин. Дрин. Дун. Дун.

5. пп 6. пп арт. коњ. 7. пп 8. пп 9. пп арт. коњ.
Бањс. Ужич. Студ.
II II пук див. I II II пук диви.
одр. Одре. Одре.
позив позив II II позив позив позив II II
позив позив позив позив

2. пр.
14. пп 4. пп
пп
II II
III
позив позив
позив

5. пп 4. пп 6. пп
III III III
позив позив позив

Доњо
Васој.
бриг.

5
1
Према издатој армијској заповести Дунавска дивизија II позива са Ужичким одредом и
Соколском бригадом добила је задатак да припреми за одбрану и да одсудно брани
главне положаје на линији: Лакат–кота 552 (северно од Богутовца)–кота 508–
Космајица (к.555)–кота 496–кота 447–Јајинац–Врановац–Каонски положаји. Такође по
овој заповести, предњи положаји на којима су се до тада налазиле трупе Дунавске
дивизије II позива, Ужичког одреда и Соколске бригаде, морали су да се одрже што
дуже и то све дотле док се не организује одбрана на главним положајима, а нарочито
док се не изврши евакуација коморе и артиљерије кроз ибарски теснац и подигне
понтонски мост на реци Ибру код села Јанока како би се преко њега из села Матаруга
на леву обалу реке Ибра пребацио део трупа Дринске дивизије II позива.
До вечери и у току ноћи 6./7. новембра трупе 1. армије заузеле су линију главних
положаја на северном излазу из ибарске клисуре и то у следећем распореду:
 Дунавска дивизија II позива са придатим Ужичким одредом и Соколском
бригадом посела је линију: Лакат–кота 552 (северно од Богутовца)–Космајица–
кота 496–кота 447–Јајинац–Врановица–Каонски положаји са заштитним
деловима на линији: Конарево–Веригове Баре–Врдила.

 Дринска дивизија II позива посела је линију која се од Лакта протеже даље на

исток преко Оштре главице (к.740)–Стрмца и затвара пролаз реком Рибницом.
 Коњички ескадрон, који је био упућен ка Ивањици стигао је 7. новембра у 15,00
часова код села Мланче, и са извиђачким деловима избио је до Великих Ливада,
исти током дана није наишао на непријатеља.
 Четврти пешадијски пук II позива, који је раније био упућен ка Ивањици,
заноћио је 7./8. новембра код Ушћа са задатком да 8. новембра продужи покрет

1
Прилог број 1: Преглед дивизијских области, пуковских округа и батаљонских срезова из којих
су били мобилисани војници из пукова 1. армије.

6
 ка новим положајима код села Мланче и да тамо сузбије непријатељске снаге,
које би се појавиле од Ивањице на правцу ка Студеници и Ушћу.
 Четрнаести пешадијски пук II позива (из састава трупа Одбране Београда) са 1
брдском батеријом 1. армије налазио се код Александровца са задатком
најупорније одбране правца, који преко Александровца и од Бруса воде ка
Јошаничкој Бањи и даље ка селу Павлици и ка Рашки.
 Командант 1. армије додатно је наредио да сви делови доста растројеног 5.
пешадијског пука III позива домаршују до Ушћа где ће добити наређење за
даљи рад. Овај пук се у то време налазио се на положају код села Каоне, па је
зато командант Ужичког одреда добио задатак да га на тим положајима смени
са делом других јединица.
Током дана 7. новембра најжешће борбе вођене су на левом крилу 1. армије.
Аустроугарске трупе су предузеле напад на целом фронту Ужичког одреда
потискујући предње делове одреда на положајима испред Ранковог Гроба. Пре подне у
10,30 часова Аустроугари су нападали са по једним батаљоном на Сајковац, Чукар и
Чучањ где су се тада налазили предњи делови 4. батаљона 2. прекобројног пешадијског
пука III позива, са главним снагама батаљона на Ранковом Гробу.
Српска артиљерија (два брдска Дебанжова топа) дејствовала је са Ранковог гроба на
аустроугарску пешадију. Међутим, потпомогнуте својом знатно јачом артиљеријом,
аустроугарске трупе су енергично продужиле напад подилазећи српским положајима
на Чукару, Чучњу и Стрмовском брду. Истакнути делови српских снага неколико пута
су сузбили непријатељске нападе најчешће блиском борбом, брзом пушчаном ватром и
бомбама, али су ипак морали постепено и под борбом да се повуку са Чукара и Чучња
на Ранков Гроб, а са Стрмовског брда на безимену коту северно од засеока Матовића.

Извештај команданта Ужичког одреда пуковника Павловића послат команданту

Дунавске дивизије II позива од 25. октобра (7. новембра по новом календару) 1915. године,
(Војни архив Београд, Пописник број 7, кутија број 9, фасцикла број 1, лист број 1.)

7
Аустроугарске трупе су и даље енергично нападале дејствујући јаком артиљеријском и
пешадијском ватром. Око 18,00 часова увече са српских положаја на Ранковом гробу
извршен је напад са бомбама на аустроугарске положаје, међутим исти је био одбијен.
Потом под заклоном мрака и заштитничких делова батаљон се повукао на брдо
Врановац где је око 23,00 часова ушао у састав 2. прекобројног пешадијског пука III
позива.
Доњо Васојевићка бригада задржала се кратко време на Јастребару, али непријатељ је
успео да дође у непосредну близину положаја ове бригаде, па је она због повлачења
осталих заштитничких делова била доведена у критични положај.
У борбама са заштитничким деловима Ужичког одреда 7. новембра непријатељ је у
правцу Сајковца, Чукара, Чучња, Стрмовског брда и Јастребара ангажовао снаге јачине
око 7 пешадијских батаљона, које су у току напада са артиљеријском ватром
потпомагале 2 батерије.
Током целог дана 7. новембра аустроугарска артиљерија надмоћно је тукла положаје
снага Ужичког одреда. Артиљерија Ужичког одреда није била у стању да са својих
положаја ућутка непријатељску артиљерију.
После заузимања српских положаја на Сајковцу, Чукару, Чучњу и Стрмовском брду
јаче колоне аустроугарских снага почеле су енергично дејствовати на правцу који из
долине реке Белице изводи на југозапад. Намера команданта 19. аустроугарског
корпуса била је да изврши дубок продор на правцу ка Ивањици, да ту пробије линију
фронта 1. армије па даљим енергичним наступањем да раздвоји снаге 1. Српске армије
и снаге Јаворског одреда Црногорске Санџачке војске, затим набаци Српске снаге на
тешко проходно планинско земљиште Троглава и Чемерна те онда са правца:
Ивањица–Велике Ливаде–Студеница–Ушће изврши потпуни обухват левог крила 1.
Српске армије.
Циљ ове операције аустроугарских снага био је да се пресече комуникација Краљево–
Рашка и тако у Ибарској клисури на релативно малом простору од села Богутовца до
села Ушћа уништи главнина снага 1. Српске армије и тиме онемогући њено даље
организовано повлачење ка Косову и Метохији.
Наредних дана на свим положајима Ужичког одреда воде се жестоке борбе са
аустроугарским снагама. На десном крилу Ужичког одреда у рејону брда Јајинца борбу
води 4. пешадијски пук III позива, на центру у рејону брда Врановца борбу води 2.
прекобројни пешадијски пук III позива, док на левоме крилу одреда у рејону села
Каоне борбу води Доњо Васојевићка бригада.
На Митровдан 8. новембра 1915. године главнина 1. армије (Дринска дивизија II позива
и Дунавска дивизија II позива са Ужичким одредом) налазила се у борбеном распореду
на главним положајима северног излаза из Ибарске клисуре и то:
 Дунавска дивизија II позива са придатим Ужичким одредом распоређена је
предњим крајем на линији: Лакат–кота 552 (северно од Богутовца)–Космајица–
кота 496–кота 447–Јајинац–Врановац–Каонски положаји,
 Дринска дивизија II позива распоређена је предњим крајем на линији: источно од
Лакта на десној обали реке Ибра Оштра главица (к.740)–Стрмац са затварањем
пролаза реком Рибницом,
 Придати 14. пешадијски пук II позива још се налазио у околини Александровца,
 Јаворски одред Црногорске Санџачке војске налазио се на правцу: Јавор–Ивањица,

8
  4. пешадијски пук II позива био је распоређен на правцу: Студеница–Ивањица,
 Армијска резерва од само неколико батаљона налазила се на Ушћу.
Током дана 8. новембра вођена је борба на целом фронту Дунавске дивизије II позива.
Нарочито упорна борба вођена је на левом крилу Дунавске дивизије и то на
положајима које је бранио Ужички одред.
На правцу ка Ељдовишту и Черту Аустроугари су нападали са два пука. Доњо
Васојевићка бригада, која је држала ове положаје, била је у вече 8. новембра потпуно
растројена и принуђена да се у нереду повуче на Ељдовиште. После повлачења са
ранијих положаја Доњо Васојевићке бригаде, командант Ужичког одреда био је
принуђен да упути један батаљон из састава 4. пешадијског пука III позива на Риђицу
ради заштите левог бока српских снага.
Пред фронтом Дринске дивизије II позива током 8. новембра аустроугарске снаге
прешле су на десну обалу реке Ибра и заузеле село Матаруге, село Жичу и село
Крушевицу. Главнина трупа Дринске дивизије II позива током дана држала је линију:
Оштра главица–Стрменица и десну обалу реке Рибнице, док се остатак трупа ове
дивизије прикупљао код Лопатничке механе.
Ескадрон коњице, раније упућен ка Ивањици, доспео је до села Будожеља. Према
извештају командира коњичког ескадрона, а по изказу једног избеглог нашег
грађанина, у Ивањици се тада налазио један вод непријатељске коњице и два батаљона
пешадије. Према сазнању из наведеног исказа, намера Аустроугара је да из Ивањице
продужи даље дејства ка Јавору.
Током дана велики камени пропуст на реци Лопатници код села Богутовца био је
разрушен, док је понтонски мост код села Јанока био је подигнут, одвезен и поново
постављен преко реке Ибра код села Полумира.

Наређење команданта Ужичког одреда упућено команданту 4. пешадијског пука III позива,
којим се забрањује саобраћај са колима између Маглича и положаја; Докуменат из Војног архива
Београд, Пописник број 7, Кутија број 139, фасцикла број 3, лист број 1.

9
Команда армије на основу изјава заробљених непријатељских војника сазнаје да левом
обалом реке Ибра од Краљева ка Рашки дејствује 44. немачка резервна пешадијска
дивизија из састава 22. немачког резервног корпуса, док је у исто време 43. немачка
резервна дивизија остала као резерва у Краљеву. Сазнаје се такође, да се међу
немачким војницима прича како ће немачке трупе на овдашњим положајима сменити
аустроугарске трупе, а они ће бити повучени и отићи ће негде на другу страну.

Извештај команданта Дунавске дивизије II позива послат из Лопатнице команданту 1. армије;

Војни архив Београд, Пописник број 6 , Кутија број 345, фасцикла број 4, лист број 1.

10
На главним одбрамбеним положајима Дринске дивизије II позива, Дунавске дивизије II
позива и Ужичког одреда дуж целе линије фронта одвијају се жестоке непрекидне
тродневне борбе.
Аустроугарске и Немачке трупе максимално користе своју артиљерију, даноноћно
гађају утврђене српске положаје, док њихова пешадија напада у таласима.

Преглед губитака Ужичког одреда на дан 9. новембра 1915. године по новом календару;
Докуменат из Војног архива у Београду, Пописник број 7, кутија број 4, фасцикла број 1,
Релације Ужичког одреда страна број 126.

11
Српске снаге укопане на положајима, спремно дочекују непријатељску пешадију,
прихватају блиску борбу и неколико пута заустављају противнападима даље
продирање аустроугарских и немачких трупа. Српски војници масовно користе ручне
бомбе и бајонете у блиској борби, док у исто време српска артиљерија, посебно са брда
Јајинца, дејствује по непријатељској пешадији са шрапнелима (артиљеријским
пројектилима намењеним за дејство по пешадији на блиским одстојањима до 500
метара и ближе).
Страдања и погибије војника на главним положајима са обе стране су огромна, то
најсликовитије потврђује горе приложени докуменат Релације Ужичког одреда на
страни 126 за 27. октобар по старом, односно 9. новембар по новом календару 1915.
године. Из приложеног документа виде се губици Ужичког одреда у људству за тај дан
и они су износили:
 2. прекобројни пешадијски пук III позива, на одбрамбеним положајима у рејону
брда Врановца, имао је следеће губитке: погинуло 27 војника, рањено 92 војника,
контузован 1 војник и нестало 32 војника. Тога дана у овом пуку били су рањени
следећи официри: резервни пешадијски капетан I класе Добросав Вукашиновић,
пешадијски поручник Тихомир Добричинац, резервни пешадијски потпоручници
Живота Петровић и Андреја Милковић.
 4. пешадијски пук III позива, на одбрамбеним положајима у рејону брда Јајинца,
имао је следеће губитке: погинуло 3 војника, рањено 5 војника и нестало 16
војника. Погинула су 2 коња и још 2 коња су рањена.
 Доњо Васојевићка бригада на Каонским положајима, имала је следеће губитке:
погинуло 12 војника и рањено 53 војника.
 Прва брдска Дебанжова батерија, на ватреном положају у рејону коте 602 на брду
Јајинцу, имала је следеће губитке: погинуло 4 војника и рањено 4 војника.
Даље у овом документу се наводи да је непријатељ имао велике губитке, колико
бројчано није се могло сазнати, али се наводи да је пред фронтом српских положаја, а
нарочито испред Врановице (брда Врановца), било много непријатељских лешева.
Такође, утрошак муниције приказан у овоме извештају, упечатљиво говори о тежини
борби вођених 9. новембра на положајима Ужичког одреда.
Наиме само 2. прекобројни пешадијски пук III позива током дана са положаја на
Врановцу и околним брдима у борби са аустроугарским трупама утрошио је 283.125
метака за руску брзометну пушку и 124 ручне бомбе. Што значи да је у просеку сваки
војник из овога пука током дана утрошио најмање 100 метака, односно да је током дана
овај пук са непријатељем водио блиску борбу на бајонет и нож, што недвосмислено
показује дневни утрошак од 124 ручне бомбе.
Слична ситуација била је и на брду Јајинцу на положају 4. пешадијског пука III позива,
одакле је дејствовала и 1. брдска Дебанжова батерија. Овај пук је у току дана утрошио
око 152.000 метака за турску брзометну пушку и 500 метака за српски митраљез, док је
1. брдска Дебанжова батерија током дана утрошила 289 шрапнела и 40 граната, а
позициона Дебанжова батерија 175 шрапнела и 45 граната. Значи артиљерија Ужичког
одреда са ватреног положаја на брду Јајинцу је само у току 9. новембра утрошила 464
шрапнела дејствујући по аустроугарској пешадији која је наступала и јуришала ка
одбрамбеним положајима Ужичкога одреда.

12
Међутим, услед далеко веће бројчане надмоћности у људству и у борбеној техници, на
левом крилу Прве српске армије аустроугарске трупе су успеле да пробију линију
фронта. Армијски фронт прво је пробијен на положајима које је од 6. до 9. новембра
1915. године успешно држао Ужички одред.
Тога дана најкритичнија ситуација наступила је на левом крилу Ужичког одреда на
Каонским положајима и то на Елдовишту и на Риђици. Доњо Васојевићка бригада је на
овим положајима током дана била потпуно растројена и повукла се на Врљан.
Командант Доњо Васојевићке бригаде Мило Саичић није више био у стању да
извршава борбене заповести добивене од команданта Ужичког одреда, јер Црногорци
више нису хтели да се боре. После тога Аустроугари су без борбе заузели село Горњи и
Доњи Дубац и неометано наставили даље наступање према Боровој страни.

Извештај команданта Дунавске дивизије II позива послат команданту 1. армије о повлачењу

7. пешадијског пука, Војни архив Београд, Пописник број 6, кутија број 349, фасцикла број 7, лист 1.

13
Ситуација на целом фронту Ужичког одреда и поред упорних борби на брду Врановцу
и брду Јајинцу погоршала се, цео фронт Ужичког одреда почео је да попуста.
Командант Ужичког одреда због тога је у 15,20 часова 9. новембра издао следеће
наређење 4. пешадијском пуку III позива и 2. прекобројном пешадијском пуку III
позива: “1Кад будете силом околности принуђени јаким надирањем непријатеља да
напустите садашње положаје, пребаците се на десну обалу Толишничке реке (на косу
на десној обали ове реке)…”
Повлачењем Ужичког одреда на десну обалу Толишничке реке и поседањем нових
положаја на планини Троглаву, остало је откривено лево крило 7. пешадијског пука I
позива из Дунавске дивизије II позива на брду Космајици. Зато је и овај пук, након три
одбијена непријатељска напада, убрзо морао да се повуче на десну обалу реке
Лопатнице (што се види из горе наведеног Извештаја команданта Дунавске дивизије
II позива послатог команданту 1. армије).
Пробијањем линије фронта на главним положајима 1. армије војске Краљевине Србије
(на Космајици, Јајинцу, Врановцу и код села Каоне) запретила је реална опасност да 19.
аустроугарски корпус преко Борове стране и планине Чемерна ка Ибарској клисури
изврши обухват левог армијског крила, као и да 8. аустроугарски корпус изврши
обухват десног армијског крила преко Бруса и Копаоника ка Јошаничкој Бањи и даље
ка Ибарској клисури. Оваквим обухватом аустроугарске снаге би затвориле “кљешта”
и довеле 1. армију војске Краљевине Србије у потпуно окружење у Ибарској клисури
на релативно малом и уском простору од села Богутовца до села Ушћа и тиме би се
створили услови да се на овом простору армија потпуно порази.
Увиђајући овакву опасност командант 1. армије војске Краљевине Србије војвода
Живојин Мишић 9. новембра издаје наређење да се формирају Бањски одред и
Студенички одред у циљу што потпуније одбране главнога комуникацијског правца:
Краљево– Рашка (наређење дато доле у прилогу).
Овим наређењем Бањски одред добија задатак активне одбране праваца који воде од
Александровца, Бруса, села Дубља и Врњаца ка Јошаничкој Бањи и Рашки служећи у
исто време и као десна побочница свим трупама 1. армије које дејствују на десној
обали реке Ибра.
Студенички одред добија задатак активне одбране правца: Ивањица-Студеница-Ушће-
Рашка, као и осталих праваца који са северозападне стране, западно од планине
Троглава, силазе ка главној комуникацији Краљево–Рашка, служећи у исто време и као
лева побочница свим трупама 1. армије, које дејствују на левој обали реке Ибра.
Наредних дана, током 10., 11., 12. и 13. новембра воде се жестоке борбе за сваки
положај на планинским масивима Столова, Троглава и Чемерна, као и у самој
Ибарској клисури од села Богутовца до села Ушћа.
Због снажног отпора, који пружају српске снаге у борбама на сваком узастопном
положају, команда армијске групе Макензен одустаје од раније издате заповести за
одвођење 22. резервног немачког корпуса на друго војиште. Уместо тога 22. резервни
немачки корпус бива задржан и даље у саставу 3. аустроугарске армије са задатком да
настави гоњење српских трупа Ибарском клисуром ка Рашки и Новом Пазару.

1
Војни архив Београд, Пописник број 7, кутија број 4, фасцикла број 1, лист број 83, пасус 3.

14
Команда армијске групе Макензен, због снажног отпора српских снага, додатно ојачава
3. аустроугарску армију још са Алпским корпусом.

15
Наређење команданта 1. армије за формирање Бањског и Студеничког одреда од 27. октобра по
старом календару (9. новембра 1915. године по новом календару)
Војни архив Београд, Пописник број 4, кутија број 10, фасцикла број 7, лист број 2 и 3.

16
Тежину борби које су водиле српске снаге тих дана најбоље одсликава извештај
команданта Дринске дивизије II позива, послат 12. новембра команданту 1. армије.

Извештај команданта Дунавске дивизије II позива послат команданту 1. армије 30. октобра
(12. новембра 1915. године по новом календару)
Војни архив Београд, Пописник број 6, кутија број 350, фасцикла број 7, лист број 1.

17
Одбрана српских положаја у Ибарској клисури на простору од села Богутовца до села
Ушћа била је веома добро организована. Пукови Дунавске дивизије II позива (7.
пешадијски пук I позива, 8. пешадијски пук II позива и 9. пешадијски пук II позива)
организовано по дубини клисуре поставили су одбрану на више узастопних положаја.
Сви мостови, пропусти и усеци у захвату пута били су зарушени, запречени и успешно
брањени пешадијском ватром са српских положаја на околним брдима.
Пошто непријатељске снаге из састава 22. резервног немачког корпуса (43. и 44.
немачка резервна дивизија) неколико дана нису успеле да напредују даље уз Ибарску
клисуру, посебно на одсеку фронта од села Маглича до реке Дубочице, командант 3.
аустроугарске армије 13. новембра уводи у борбу свеже снаге и то цео Алпски корпус
(Алпски корпус је била специјална војна формација обучена и опремљена за ратовање
на планинском земљишту. Овај корпус био је повучен са Француског ратишта и у
даљем току ратних дејстава био је придат 3. аустроугарској армији).

Извештај команданта Дунавске дивизије II позива послат команданту 1. армије 31. октобра
(13. новембра 1915. године по новом календару)
Војни архив Београд, Пописник број 6, кутија број 348, фасцикла број 2, лист број 8.

18
Алпски корпус аустроугарске војске узима за таоце српске избеглице и сељаке
(што је иначе забрањено ратним правом и Женевском конвенцијом о рату) па их
тера испред себе да српске трупе не би на њих пуцале. На овај начин Алпски
корпус пробива одбрану српских трупа и тако наставља продор даље по дубини
Ибарске клисуре. (Извештај команданта Дунавске дивизије II позива послат
команданту 1. армије 31. октобра–13. новембра 1915. године по новом календару дат
горе).
После оваквог поступка аустроугарских трупа са српским цивилним становништвом и
српским избеглицама, одбрана положаја Дунавске дивизије II позива по дубини
Ибарске клисуре је попустила и аустроугарске трупе наставиле су даље напредовање.

Извештај команданта Дунавске дивизије II позива послат команданту 1. армије 31. октобра
(13. новембра 1915. године по новом календару)
Војни архив Београд, Пописник број 6, кутија број 348, фасцикла број 2, лист број 1.

19
Видевши српске цивиле и избеглице, како их аустроугарски војници са бајонетима и
упереним пушчаним цевима терају испред себе ка српским положајима, Српски
војници нису хтели да пуцају у свој народ, већ су масовно почели да бацају оружје и да
се предају непријатељским снагама (Извештај команданта Дунавске дивизије II позива
послат команданту 1. армије 31. октобра–13. новембра 1915. године по новом
календару дат горе). .
Након предаје и заробљавања војници војске Краљевине Србије одвођени су у
Аустроугарску и у Бугарску и тамо смештани у заробљеничке логоре. Аустроугарска је
имала 22. заробљеничка логора за Србе, док је Бугарска имала 14 заробљеничких
логора за Србе. Сваки трећи Српски заробљеник није се жив вратио из заробљеништва.
Доле је дат преглед заробљеничких логора у Аустроугарској и у Бугарској
(саставио пуковник професор доктор Милоје Пршић и магистар Сава Станковић)

20
 Ибарском долином новембра месеца 1915. године Аустроугари спроводе у заробљеништво
Српске војнике, детаљ са аустроугарске ратне дописнице

Српски дечаци старости од 16 до 18 година, тек стасали за регрутацију, сакупљани су

од стране аустроугарских трупа по целој Србији и затим интернирани у аустроугарске
и бугарске заробљеничке логоре. Велики број ових дечака, њих више од једне трећине,
умро је у заробљеничким логорима од глади, исцрпљености и нехуманог третмана.

Српски дечаци заробљени у Трстенику, новембар 1915. године. (Фото: К.у.К Ратни пресбиро,
аустријска Национална библиотека)

21
Аустријанци заробљавају и интернирају у заробљеништво цивилно становништво у Крушевцу
почетком новембра месеца 1915. године (Наше повлачење 1915. године,
снимци са изложбе ратних слика Ристе Марјановића)

22
Након окупације Краљевине Србије окупационе власти су често интернирале у
заробљеничке логоре виђеније људе и свештена лица, који су иначе у окупираној
Србији били таоци окупационих власти. Доле на слици су свештеници из Краљевачког,
Чачанског и Ивањичког краја интернирани у аустроугарски логор у Нежидеру.

Потискивањем Српских снага са природно јаких и добро брањених положаја између

села Маглича и реке Дубочице, створили су се услови за даље аустроугарско
наступање Ибарском клисуром према Рашки и Новом Пазару.
Аустроугарска штампа тога доба ликује величајући ратне успехе аустроугарске војске
на Српском фронту. Посебно у томе предњачи Хрватска штампа.

23
Хрватске новине Илустровани лист на целој првој страници 11. децембра 1915. године
објављује репортажу под насловом БИЈЕГ СРПСКЕ ВОЈСКЕ у којој велича хрватске
војнике, подофицире и официре погинуле на Српском ратишту. То су они хрватски
бојовници под чијом су командом хрватске трупе у саставу аустроугарске војске
починиле најмонструозније злочине над српским цивилним становништвом у Мачви,
Подрињу и у Западној Србији током 1914. и 1915. године.

24
Заправо то је геноцид над Српским народом. Хрвати, као окупатори у саставу
аустроугарске војске, у Првом светском рату започели су геноцид над Србима
убијајући ненаоружане Српске цивиле. Тако су у многим местима ликвидиране целе
српске породице, а њихова имовина је присвајана или уништавана. Велики број
Српских породица био је протеран из својих домова, понајвише из Мачве, Подриња и
из целе Западне Србије. Геноцид Хрвата над Србима настављен је и усавршен током
Другог светског рата кроз хрватске концентрационе логоре и јаме за Србе. На крају, у
грађанском рату од 1991. године до 1995. године, протеривањем Срба са вековних
огњишта из Хрватске, геноцид од стране Хрвата над Српским народом је довршен.

25
Поменути Хрватски Илустровани лист и касније током рата често објављује репортаже
о проводу хрватских војника у поробљеној Србији.

ЗАКЉУЧАК:
После заузимања Краљева вођене су вишедневне даноноћне борбе јединица Прве
армије војске Краљевине Србије са аустроугарским и немачким трупама, како на
основним положајима на линији: Лакат–кота 552 (северно од Богутовца)–кота 508–
Космајица (к.555)–кота 496–кота 447–Јајинац–Врановац–Каонски положаји, тако и
даље по дубини Ибарске клисуре и на планинским масивима Столова, Троглава и
Чемерна. Значај, тежина и последице борби, које су Српске трупе водиле са
аустроугарским и немачким окупаторским снагама након заузимања Краљева може се
сагледати преко листе губитака 1. батаљона 9. пешадијског пука II позива. Наиме овај
батаљон је за само неколико дана почетком новембра месеца 1915. године имао
губитке од 29 погинулих војника. Слична ситуација била је и код осталих пешадијских
батаљона и пукова војске Краљевине Србије, који су били ангажовани у овим борбама.
На основу тога може се закључити да је само током прве половине новембра
месеца 1915. године на положајима око Краљева, у Ибарској Клисури и на
планинским масивима Гоча, Столова, Јелице, Троглава и Чемерна погинуло
више од 1.500 војника из састава 1. армије војске Краљевине Србије (у овим
борбама било је ангажовано 12 пешадијских пукова, сваки пук имао је по 4 батаљона).

26
 Извод из листе губитака 1. батаљона 9. пешадијског пука II позива
(Војни архив Београд, Пописник број 9, Кутија број 88, фасцикла број 1, докуменат
број 12)

Ред. Име и чин Одакле је Припадао Када је Примедба

Бр. презиме војној погинуо
јединици
1. Миливоје каплар из Бажевца, 1. 13. 11. погинуо на
Радосављевић Пожаревачког батаљон 1915. Магличу
9. пп II год.
позива
2. Ђорђе редов из Кобиља 1. 13. 11. погинуо на
Траиловић Млавског батаљон 1915. Магличу
9. пп II год.
позива
3. Борисав редов из Малог 1. 13. 11. погинуо на
Миладиновић Црнића батаљон 1915. Магличу
9. пп II год.
позива
4. Стојан редов из Раброва 1. 5. 11. погинуо на
Миладиновић батаљон 1915. мосту код
9. пп II год. Скеле на
позива Морави
5. Петар редов из Нереснице 1. 6. 11. погинуо на
Чикирић Пожаревачке батаљон 1915. Ружићком
9. пп II год. брду
позива
6. Јован Ж. редов из Жагубице 1. 3. 11. погинуо на
Тимић батаљон 1915. Тавнику
9. пп II год.
позива
7. Димитрије редов из Крепољина 1. 5. 11. погинуо код
Здравковић Млавског батаљон 1915. Краљева
9. пп II год.
позива
8. Сима Грнић редов из Осанице 1. 5. 11. погинуо на
Хомољске батаљон 1915. мосту на
9. пп II год. Морави код
позива Краљева
9. Живота редов из Барича 1. 4. 11. погинуо на
Стевић Голубачког батаљон 1915. Тавнику
9. пп II год.
позива
10. Стојадин редов из Мустапића 1. 5. 11. погинуо на
Редић Звишког батаљон 1915. мосту на
9. пп II год. Морави код
позива Краљева
11. Димитрије П. редов из Крепољина 1. 5. 11. погинуо код
Здравковић Хомољског батаљон 1915. Краљева
год.

27
 9. пп II
позива
12. Стеван М. редов из Крепољина 1. 7. 11. погинуо код
Милорадовић батаљон 1915. Дракчића
9. пп II год.
позива
13. Божидар С. редов из Великог 1. 5. 11. погинуо на
Стојановић Градишта батаљон 1915. мосту на
9. пп II год. Морави код
позива Скеле
14. Милутин редов Из Шетоња 1. 5. 11. погинуо на
Стевић батаљон 1915. мосту на
9. пп II год. Морави код
позива Скеле
15. Јован редов из Буковског 1. 2. 11. погинуо код
Стељановић Пожаревац батаљон 1915. Тавника
9. пп II год.
позива
16. Божидар редов из Свилаинца 1. 5. 11. погинуо код
Марковић батаљон 1915. Скеле
9. пп II год.
позива
17. Огњен редов из Барича 1. 5. 11. погинуо на
Марјановић Голубачког батаљон 1915. мосту на
9. пп II год. Морави код
позива Скеле
18. Драгутин Д. редов из Табановца 1. 5. 11. погинуо на
Јосић Млавског батаљон 1915. мосту на
9. пп II год. Морави код
позива Скеле
19. Милутин редов из Великог 1. 11. 11. погинуо у
Илић Лаола батаљон 1915. Ибарској
9. пп II год. клисури код
позива Богутовца
20. Данило редов из Мрчковца 1. 3. 11. погинуо код
Живковић Голубачког батаљон 1915. Тавника
9. пп II год.
позива
21. Раденко редов из Трновча 1. 3. 11. погинуо код
Богдановић Млавског батаљон 1915. Тавника
9. пп II год.
позива
22. Радован редов Из Волуја 1. 3. 11. погинуо код
Јовановић Звишког батаљон 1915. Тавника
9. пп II год.
позива
23. Петар редов из Турије 1. 15. 11. погинуо на
Голубовић батаљон 1915. Равним
9. пп II год. њивама
позива

28
 24. Милош Ј. редов из Шапиле 1. 15. 11. погинуо на
Стојановић батаљон 1915. Равним
9. пп II год. њивама
позива
25. Симеун редов из Кубрена 1. 15. 11. погинуо на
Новаковић батаљон 1915. Равним
9. пп II год. њивама
позива
26. Василије редов из Мустапова 1. 3. 11. погинуо код
Максић батаљон 1915. Тавника
9. пп II год.
позива
27. Раденко редов из Трнавча 1. 4. 11. погинуо код
Богдановић батаљон 1915. Краљева
9. пп II год.
позива
28. Радован редов из Волује 1. 4. 11. погинуо код
Јовановић батаљон 1915. Мусине реке
9. пп II год.
позива
29. Танасије редов из Кусића 1. 6. 11. погинуо на
Милић Пожаревачког батаљон 1915. Камиџорским
9. пп II год. ливадама
позива

Основни положаји 1. армије војске Краљевине Србије на северном излазу из Ибарске

клисуре на линији: Стрмац (кота 740)–Оштра главица–Лакат–кота 552 (северно од
Богутовца)–кота 508–Космајица (к.555)–кота 496–кота 447–Јајинац–Врановац–село
Каона, били су од огромне важности за целу Српску војску.
Заправо ови положаји су представљали “ВРАТА СПАСА” кроз која су у повлачењу
даље на југ, ка Рашки безбедно прошли Српски Краљ, Влада Краљевине Србије,
Врховна команда војске Краљевине Србије, скоро све друге државне институције
Краљевине Србије, велики број избеглог Српског народа, главнина јединица 1. армије
војске Краљевине Србије и дипломатски кор.
Пропао је још један покушај команде армијске групе Макензен да изврши окружење 1.
Српске армије у Ибарској клисури, да је ту уништи или да је примора на капитулацију
и предају.
Борбе, које је водила 1. армија војске Краљевине Србије, током прве половине
новембра месеца 1915. године у околини Краљева, у Ибарској клисури и на
планинским масивима Гоча, Столова, Јелице, Троглава и Чемерна, биле су последње
организоване борбе које је током 1915. године водила војска Краљевине Србије.
Шрапнели српске артиљерије, испаљивани са брда Јајинца на аустроугарске трупе,
били су вероватно задњи испаљени плотуни Српске артиљерије током 1915. године.
Главни положаји 1. армије војске Краљевине Србије на северном излазу из Ибарске
клисуре, наредни положаји даље по дубини клисуре, као и они положаји на Столовима,
Троглаву и Чемерну одржали су се десетак дана. Прва српска армија одступила је уз

29
огромне губитке и наставила даље организовано повлачење ка Рашки, Новом Пазару и
Косовској Митровици…
Данас овде на брду Врановцу обележавамо сто другу годишњицу борби које је Ужички
одред војске Краљевине Србије водио против аустроугарских и немачких
окупаторских трупа. Баш на овоме месту, на брду Врановцу и на околним брдима у
времену од 7. до 9. новембра 1915. године велики број Српских војника из 2.
прекобројног пешадијског пука III позива, 4. пешадијског пука III позива и Доњо
Васојевићке бригаде дао је своје животе за Краља и Отаџбину.
Овде су се тих дана против аустроугарских и немачких окупаторских трупа борили и
гинули Српски војници мобилисани у Ивањици, Чајетини, Бајиној Башти, Пожеги,
Крупњу, Убу, Мионици, Ваљеву, Богатићу, Лозници, Шапцу, Владимирцима,
Београду, Лазаревцу, Гроцкој, Пожаревцу, Смедеревској Паланци, Жабарима,
Смедереву, Жагубици, Петровцу на Млави, Кучеву, Великом Градишту, Алексинцу,
Соко Бањи, Књажевцу, Бољевцу, Прокупљу, Лебану, Нишу и у Беранском крају у
Црној Гори.
Ово је већ десета година како се на овоме месту одржава комеморативни скуп и служи
парастос изгинулим војницима Ужичког одреда. Данас је овде по први пут на
парастосу прочитано на десетине нових имена страдалих војника, до којих се дошло
архивским истраживањима. Истраживања ће се наставити и убудуће све са циљем да се
трагедија страдања Српских синова на овоме месту отргне из заборава, који траје ево
већ више од једнога века.
На крају ради потпуне историјске истине и војничке прецизности потребно је
постојећу спомен плочу постављену овде на Врановцу поред мермерног крста
заменити зато што на ових девет редова исписаног текста постоји седам историјски
нетачних и војнички непрецизних података.

НОВИ ТЕКСТ ЗА СПОМЕН ПЛОЧУ ТРЕБА ДА ГЛАСИ:

ОВАЈ СПОМЕН КРСТ ПОДИГНУТ ЈЕ КАО СЕЋАЊЕ НА ПОГИБИЈУ

ВОЈНИКА, ПОДОФИЦИРА И ОФИЦИРА 2. ПРЕКОБРОЈНОГ ПЕШАДИЈСКОГ
ПУКА III ПОЗИВА, 4. ПЕШАДИЈСКОГ ПУКА III ПОЗИВА,
ДОЊОВАСОЈЕВИЋКЕ БРИГАДЕ, ДРУГОГ ЕСКАДРОНА ДРИНСКЕ
ДИВИЗИЈСКЕ КОЊИЦЕ III ПОЗИВА, ПРВЕ БРДСКЕ ДЕБАНЖОВЕ
АРТИЉЕРИЈСКЕ БАТЕРИЈЕ II ПОЗИВА И ПИОНИРСКО МИНЕРСКОГ ВОДА
ИЗ САСТАВА УЖИЧКОГ ОДРЕДА ПРВЕ АРМИЈЕ ВОЈСКЕ КРАЉЕВИНЕ
СРБИЈЕ КОЈИ ЗАКЛЕТИ НА ВЕРНОСТ КРАЉУ И ОТАЏБИНИ ЈУНАЧКИ
ПОГИБОШЕ НА ВРАНОВЦУ И ОКОЛНИМ ПОЛОЖАЈИМА У БОРБАМА СА
НЕМАЧКИМ И АУСТРОУГАРСКИМ ОКУПАТОРСКИМ ТРУПАМА ОД 6. ДО
10. НОВЕМБРА 1915. ГОДИНЕ.

30
 Прилог број 1

Преглед дивизијских области, пуковских округа и батаљонских срезова из којих

су били мобилисани војници из пукова 1. армије

ДИВИЗИЈСКА БАТАЉОНСКИ
ПУКОВСКИ ОКРУГ
ОБЛАСТ СРЕЗ
место место место
назив назив назив
команде команде команде
Доњи
МОРАВСКА

1.
Душник
II 2. Прокупље
НИШ ПРОКУПЉЕ
НИШКИ
3. Лебане
4. Ниш
1. Ивањица
2. Чајетина
IV
УЖИЦЕ Бајина
УЖИЧКИ 3.
Башта
4. Пожега
ДРИНСКА

1. Крупањ
ВАЉЕВО V 2. Уб
ВАЉЕВО
ВАЉЕВСКИ 3. Мионица
4. Ваљево
1. Богатић
VI 2. Лозница
ШАБАЦ
ШАБАЧКИ 3. Шабац
4. Владимирци
1. Београд
VII 2. Београд
БЕОГРАД
ДУНАВСКА

БЕОГРАДСКИ 3. Лазаревац
4. Гроцка
БЕОГРАД 1. Пожаревац
Смед.
VIII 2.
ПОЖАРЕВАЦ Паланка
ПОЖАРЕВАЧКИ
3. Жабаре
4. Смедерево

31
 1. Жагубица
Петровац на
IX 2.
ВЕЛИКО Млави
ВЕЛИКО
ГРАДИШТЕ 3. Кучево
ГРАДИШТЕ
Вел.
4.
Градиште
1. Алексинац
ТИМОЧКА

XIV 2. Бања
ЗАЈЕЧАР КЊАЖЕВАЦ
КЊАЖЕВАЧКИ 3. Књажевац
4. Бољевац

Напомена:
1. Горе у прегледу приказане су дивизијске области, пуковски окрузи и
батаљонски срезови из којих су били мобилисани војници у пуковима који су у
саставу 1. армије војске Краљевине Србије водили борбе са аустроугарским и
немачким трупама у околини Краљева новембра месеца 1915. године.
2. Доњо Васојевићка бригада мобилисана је у Беранском крају у Црној Гори. На
почетку тројне инвазије ова бригада дејствовала је у саставу Црногорске
Санџачке војске. Касније по наређењу Врховне команде војске Краљевине
Србије О.Бр. 22715 од 19. октобра 1915. године Доњо Васојевићка бригада ушла
је у састав Ужичког одреда.

На Врановцу артиљеријски мајор у пензији

5. новембра 2017. године Раде Вукосављевић

32