International Scientific Yoga Journal: Sense | Међународни научни часопис о јоги: Смисао

СМИСАО, 2011, Год. 1 (1), 299-305 УДК: 615.851:316.722

© 2011 Међународно друштво за научна Прегледни рад
интердисциплинарна истраживања у области јоге

Утицај јоге на развој културе

Александра Ристић
Међународно друштво за научна интердисциплинарна
истраживања у области јоге, Београд, Србија

Апстракт: У раду се истражује да ли практиковање јоге може постати метод за свесно обликовање
живота тј. средство самокултивације и развоја културе у својој средини. Циљеви јоге и културе су
истог смера, а то је надиндивидуално обликовање, усавршавање, еволуција свесности.
Постојање школа за обуку инструктора јоге и повећана заинтересованост појединаца за активно
стварање добробити у свом жвитоту кроз јога праксу утиче на развој културе. Култура је упућена на
преображавање личности и свестрано развијање суштинских снага човека. 
Јога култура произилази из претпоставки, система вредности и понашања које афирмишу јама и
нијама. Практиковање јоге пружа могућност за лични развој, путем којег појединац проналази смисао
кроз изражавање својих пуних потенцијала, у циљу испуњенијег и садржајнијег живота..

Кључне речи: јога, култура, развој, самокултивисање

Култура као појам

Култура је као појам врло сложен и разне теорије, почев од економско-социолошких, преко
технолошких и психосоциолошких до антрополошко филозофских, покушале су да дају одговор.
Етимолошки, појам „култура” се изводи из латинских речи „култус” (cultus) и „колере” (colere). Реч
„колере” значи „неговати”, „гајити”, „обрађивати”.
Постоје два основна значења речи „култура”. Прво је практично – материјално, које културу схвата као
процес неговања сопственог подмлатка, тј. деце и омладине, али исто тако и неговање земљишта,
биљака и животиња; материјална култура.
Друго, основно значење речи „култура” је процес неговања душе и духа, односно развијање човекових
душевних и духовних способности. У том смислу, Цицерон је схватио филозофију као „културу душе“
(Cultura animi philosophia est): духовна култура, односно култура у ужем смислу коју чине наука,
уметност и филозофија.
У односу на друштвену и филозофску методолошку, основу разликују се натуралистичко схватање
културе, идеалистичко – вредносно схватање, позитивистичко технолошко и реално дијалектичко
схватање културе.
У основи натуралистичког схватања културе је да се неговање и усавршавање природне животне
средине сматра културом. Природа није ни културна, ни некултурна, ни аникултурна.
Идеалистичко – вредносна схватања културе, супротно од натуралистичког, сматрају да су основа и
садржај културе сам људски дух, односно свест независна не само од природе, већ и од друштвене
стварности.
Лесли Вајт, који је представник позитивистичко технолошког схватања културе, сматра да је култура
одређени облик технолошки целисходно обликоване енергије. По њему, енергија треба да буде зауздана,
усмерена и контолисана да би била значајна у културним системима.
Историјско материјалистичко схватање дефинише културу као “свеукупност материјалних и духовних
вредности које је створило човечанство у току своје друштвено-историјске праксе” (Шешић, 1989).

У свакодневном живљењу и деловању људи, појам култура се везује за бонтон, или за брже уклапање у


aleksandra.ristic@gmail.com
International Scientific Yoga Journal: Sense | Међународни научни часопис о јоги: Смисао

нове модне трендове па све до (не)културног припадања разним неформалним групама. Лепо понашање
и углађеност у међусобним односима често се поистовећују са појмом „културан човек” и везују за
градски (урбани) начин живљења, а некултуран за сеоски (рурални) начин живљења (Божовић, 1989).

У односу на облике постојања и делатности, постоји култура основних облика постојања, у које спадају
култура исхране, култура сексуалних односа, култура рада; култура међуљудских односа и људског
понашања. Раније се говорило о култури духа, а данас све више о култури тела, о фискултури, о култури
исхране, о култури одевања и становања, о култури рада, о култури коришћења слободног времена.
Култура као појава је повезана са вредностима, са нечим што има извесну вредност и значај у људском
животу, људским делатностима и понашању.

Култура – тежња ка развоју и сталном усавршавању

У савременој филозофији вредности и смисла, култура је процес вредносног и смисаоног обликовања

људског постојања и људске стварности. Појединац је смисаоно и вредносно делатно биће (Шешић,
1989). 

Културна активност и дело морају бити не само смисаони, већ и истински људски вредносни, тј. не могу
имати неки нехумани функционални смисао. Свака људска активност, да би се сматрала културном,
треба да задовољи два критеријума: културна активност служи на развој појединца и на добробит шире
друштвене заједнице, у супротном - она не би била културна делатност. И зато се култура може
сматрати позитивном истинском људском делатности, која је у исти мах култивисање људског живота,
понашања и дела, осмишљавање свакодневице и стварности, превазилажење бесмисла.

На културу се може применити теорија смисла, која у себе укључује основаност, смисао целисходности
и смисао функционалности. Многе економске организације имају смисао основаности, а немају ни
смисао организованости, ни целисходности, функционалности, нити вредносни смисао. И зато се под
културом може сматрати позитивна истинска људска делатност, која је у исти мах култивисање људског
живота, људских понашања и људских дела, осмишљавање људског живота и стварности,
превазилажење бесмисла људског живота. Насупрот томе, свако опадање или негација вредности и
смисла или обесмишљавање људске стварности представља опадање и негацију културе. Постој и само
развој или пад.
Култура хомогенизује људске тежње, потребе, циљеве, али и носи могућности у себи да се људско
заједништво схвати као универзум заснован на усаглашавању аутономних свести. Култура у себи носи и
тежњу ка једном хуманијем појединцу (Животић, 1982).
Култура је свест у сталној еволуцији, коју човек стиче о самом себи и о свету у којем живи (Сартр,
1979). 
Култура је „добро“ које треба постићи начином живота које је друштво установило. Он култури даје
улогу хуманизовања живљења као начина побољшања постојећег (Маркузе, 1977). Култура је
стваралачко деловање, тј. обогаћивање људског живота и проширивање граница хуманости (Петровић,
1978). Велики је значај људских остварења и деловања у циљу довођења културе до смисла, а основа је
вредносна орјентација. Вредности - норме разликују се од вредности - пројекција, јер прве одржавају
постојећу друштвену структуру у којој човек остаје биће без самосвести о својим могућностима, док
вредности-пројекције стварају човека као самосвојно и самосвесно биће које стално хоће нешто ново , и
које хоће да се самореализује у тоталитету испољавања (Кувачић, 1970).
Човек ствара и осмишљава свој живот користећи културу, задовољава своје егзистенцијалне потребе и
развија богатији систем мотивације тежећи ка потпунијој личности (Голубовић, 1973).
Културу чини све оно материјално и духовно које су појединици и групе током своје историје стварали
дајући им вредност у циљу осмишљавања људске егзистенције и увек новог задовољавања истинских
људских потреба (Божовић, 1989). 
International Scientific Yoga Journal: Sense | Међународни научни часопис о јоги: Смисао

Смисао живота

Питање врховног смисла човековог живота одавно је присутно у филозофији вредности и у савременим
теоријама вредности и смисла. У зависности од аксиолошко-филозофског становишта, сматра се да се
крајњи смисао живота састоји у задовољању телесно–чулних потреба, или стицању материјалног блага,
друштвене моћи или угледа, а насупрот томе стварању културних добара, односно свестраном развитку
људског друштва и самог човека као личности. Поједини филозофи су тражили смисао човековог
живота у нечему што превазилази пролазност, у нечем трансцедентном.
По мишљењу Карла Јасперса, филозофа егзистенције, крајњи смисао живота лежи са друге стране
овоземаљског живота. М. Хајдегер заснива извесну феноменолошку онтологију и егзистенцијалистичку
филозофију смисла човековог постојања, сматрајући да је то „повратак бићу“, „чекање надоласка бића“,
„чекање надоласка смисла“, „опуштеност према стварима“ и „отвореност за тајну“.
Насупрот теолозима, аксиолошким идеалистима и егзистенцијалистима, Ф.Ј. Ринтелен је врховни смисао
живота тражио у самој људској стварности, највише у људској делатности, нарочито духовно-културној,
у „остваривању не потпуно временски одређених вредности“, што је повезано са трансцеденцијом
смисла човекова живота (Шешић, 1977). 
Култура је начин самоостварења духа и општечовечанског кретања заснованог на смислу или трагању за
њим.
Јога као дисциплина стара неколико хиљада година, пут до смисла види у пракси која подразумева
непосредно обухватање стварности (континуирану перцепцију и разумевање) насупрот аналитичкој која
подразумева фрагментално сагледавање. Јогин не слаже делове како би увидео целину. Он из целине
сагледава стварност онакву каква јесте. 

Јога и култура

У последњих пет деценија, све је више научних истраживања ефеката практиковања јоге. Истраживања
указују на потенцијал који се може користити у смањењу анксиозности, стреса, депресије. Истраживања
истичу превентивне, терапијске и рехабилитационе ефекте. Јога је пут у „унутрашњост“, и даје нам
могућност да проширимо опсег наших психичких потенцијала и свесности (Салагаме, 2010).
Јога утиче на развој културе тако што појединцу враћа смисао и сврху живота. Свака животна активност
бива обојена вишом сврхом и смислом.
Постајући свестан својих способности, емоција, мисаоних процеса и сопствених могућности и
ограничења, јога практичар стиче предуслове да управља истим постајући делатанији.
Пасивном посматрачу живота који осећа зебњу, страх, завист и љубомору, јога нуди могућност активног
учешћа. Јога технике подстичу развој културе јер културу представља свако превазилажење бесмисла
људског живота, људских радњи, делатност и понашања (Шешић, 1977).

Човек данашњице смисао проналази у „убијању времена“ пред телевизором, пратећи модне трендове у
великим шопинг моловима, радећи по аутоматизму све што и већина других људи ради, бивајући
заробљени матрицом жеља, постигнућа. Јога технике нуде начин проналажења смисла кроз изражавање
пуних човекових потенцијала, у циљу садржајнијег живљења. Јама и нијама као делови јога концепта,
омогућавају процес култивисања усвајањем хуманих вредности.

Јога практичари живе предложене вредности, вршећи тако процес самокултивације. Саживљавање са
вредностима – у духовној традицији Индијаца – је успостављање бхавана (од корена бху, који је у
сродству са нашим “бити“). Бивањем у врлинама избегавају се непожељни трагови, обнављање бола,
патње и незнања (Патањђали, 1977).

Јога култура укључује и јога интелигенцију коју чини свесност о смислу енергетских, телесних, умних,
комуникационих и мотивационих потенцијала, о прецизној процени истих и способности њиховим
управљањем. Јога култура проистиче из сагледавања јоге као филозофије живљења, тј. животног стила.
Јога култура укључује културу тела (освешћење природних енергетских кретњи и физиолошких
International Scientific Yoga Journal: Sense | Међународни научни часопис о јоги: Смисао

процеса), културу исхране, културу сексуалности, културу пословног изражавања, културу осећајног
живота, културу комуникације, креативно изражавање уз свесно развијање ослонца у себи.

„Данас препознајемо два приступа јоги: јоги као систему, тј. дисциплини самоусавршавања, животном
стилу који произилази из јога животне филозофије и јоги као делотворним техникама“ (Никић, 2010).
Јога омогућује буђење праве човекове природе, самосвести. Самосвест омогућава јога практичару да
препозна своја веровања, вредности и свест о својим најдубљим животним циљевима. Без обзира на
утицај медија, културолошког притиска или било којег другог утицаја, јогин има способност да одржи
своје мишљење држећи се хуманих вредности, тежећи да сваку своју делатност обоји смислом – у свакој
појави трага за суштином. Практиковањем јоге дотичемо наша најдубља значења, вредности, сврху и
мотиве; повећава се свесност о унутрашњим потенцијалима, али и преданост вишим интересима. Циљ
јогина је достизање стања јединства – самадхи.

Појединци који практикују јогу мењају своју животну филозофију усвајајући нове животне вредности,
мењају своје понашање, ставове, тежећи хуманости и вишим циљевима у свом животу. Усвајањем
начела јаме и нијаме (правила понашања и начина придржавања), јогин развија свесност, што доводи до
културе високе јога интелигенције (Никић, 2010).

Оно што разликује истинског јога пракатичара од оног који то није, јесте дубина у приступу. Дубину
карактерише сврхом обојена свесност током живота, колико и приликом извођења техника јоге.
Данашња масовна култура јога културу сагледава само као културу тела чије је средиште физички
изглед и привлачност, занемарујући животну филозофију коју јога нуди, а која произилази из потребе за
самоактуализацијом. У САД-а, неки видови јоге (оријентисани на култивисање тела) постали су део
модерне конзуметске културе. Појединци је конзумирају као сваки други артикал модерног доба, као
што користе мобилне телефоне, интернет... Хипнотисани идеологијом конзумеризма коју пословне
корпорације успешно продају, они виде само оно што им је директно испред, али чак и тада виде само
кроз сочива искривљена сопственим егом. Да ли се јога може тако поједностављено схватити? Јога
асане су само део јога система. Јога треба да буде доступна сваком појединца који жели да постигне
пуноћу у свом животу. Човек данашњице је уз помоћ модерне технологије постао посматрач свога и
туђих живота, и јога пракса је начин да се појединац одупре глобалној конзументској филозофији. Јога је
усмерена на унутрашњи раст који није линеаран. Многи појединци долазе на час јоге из жеље да
обликују своје тело и смање мишићну напетост проузроковану неадекватним начином живота (превише
седења, нервозе, негативних мисли о себи и другима), не желећи да дубље сагледају себе и своје
потенцијале, али након извесног времена схвате да им јога нуди нови културни образац који отклања
узроке настанка неравнотеже.
Јога култура нису само асане, оне припремају тело, уравнотежују енергетске токове, и доводе у видно
поље проблеме, тј. изазове чијим превазилажењем појединац самокултивисањем постаје хуманије и
свесније биће. Јога култура од појединца тражи већу свесност и стварне промене не само матрице.
Појединац не понавља усвојене обрасце понашања, већ њиховим освешћењем утиче на промену
прихватајући све своје мисли и осећања, схватајући да су и туга и љутња прихватљива осећања, али
мање пожељна. Ако нам умре драга особа ми нећемо бити весели, туга је природна, али нећемо дуго
остајати у њој већ ћемо настојати да будемо делатни у животу.
Данас министарства појединих држава финансирају увођење јоге у школе преко института и
универзитета. У школе се јога уводи у обавезан распоред часова, усавршавају се наставници за држање
часова јоге. Образовне установе обучавају јога терапеуте за рад у здавственим установама и обучавају
јога инструкторе за рад у институтима и школама.

Закључак

Јога култура од појединца захтева замену пасивне конзументске филозофије. Практиковањем јоге
постиже се виши ниво свесности и потреба да се буде активан учесник свога живота.
Јога даје предлог активног живота. Јога предлаже активизам! Она није модерна конзументска култура.
Јога нуди потпуно нови животни стил, преузимање живота у своје руке.
International Scientific Yoga Journal: Sense | Међународни научни часопис о јоги: Смисао

Примењујући методе јоге (јама и нијама) у свакодневици, појединац свесно улази у процес
самокултивисања и чини свесни напор у превазилажењу непожељних стања духа.
 
Литература:

1. Božović, R. (1989): Kultura potreba, Naučna knjiga, Beograd

2. Golubović, Z. (1973); Čovek i njegov svet, Prosveta, Beograd
3. Markuze, H. (1977): Kultura i društvo, BIGZ, Beograd
4. Kuvačić, I. (1970): Kultura i politika“, Praxis, br.3, Zagreb
5. Nikić, P. (2010): Povezanost suštinskih i joga kompetencija. U: P.Nikić, ur. Zbornik radova "Joga-svetlost mikrouniverzuma" sa
Međunarodne interdisciplinarne naučne konferencije "Joga u nauci - budućnost i perspektive", 23-24 septembar 2010, Beograd,
Srbija. Beograd: Joga Savez Srbije, str. 27-37.
6. Patanđali (1977): Izreke o jogi, Beograd
7. Petrović, G. (1978): Mišljenje revolucije, Naprijed, Zagreb
8. Radakrišnan, S. (1965): Indijska filozofija 2, Nolit, Beograd
9. Salagame, K. K. K. (2010.): Psihologija joge i joga psihologija, iz zbornika Joga svetlost mikrouniverzuma, Beograd
10. Sartr, Ž. P. (1979) Demilitarizacija kulture,u: novi eseji, Rad, Beograd
11. Šešić, B. (1977): Čovek, smisao i besmisao, Izdavačko preduzeće Rad, Beograd
12. Šešić, B.(1989): Filozofija kulture, Valjevo
13. Životić, M.(1982): Revolucija i kultura, Filozofsko društvo Srbije sa saradnicima, Beograd

Примљен: 18. јул, 2011

Прихваћен: 10. август, 2011.