Заједница босанских Муслимана настала је као посебна организација

тек након турских освајања и окупације Балкана у 15. вијеку. Након тог догађаја, они
који су некада били дио хришћанске цивилизације, дијелећи њене системе вриједно-
сти и културни идентитет, били су подвргнути вјерској сегрегацији која је довела до
потпуног културног отуђења унутар исте културе.
Под утицајем ислама, босански Муслимани такође
су развили погледе на секуларни политички систем у којем су живјели, те на оближње
европске земље и њихове системе вриједности, сматрајући своје комшије за колони-
заторе и непријатеље ислама, због дуге историје сукоба између западне, хришћанске
Европе и оријенталног, исламског Османског царства.
Глобални селефијски џихад, као оруђе за постизање панисламских циљева, пред-
ставља свјетски вјерски покрет чији је циљ пораз западних сила, које се доживљавају
као директна препрека њиховом плану обнове велике Исламске државе која се про-
теже од Марока до Филипина,
На примјер, кад су Совјети ушли у Авганистан након упорних захтјева авганистан-
ске владе у децембру 1979, или након што су Американци ушли у Авганистан и Ирак
2002–2003, бројне муслиманске вјерске вође издали су фатве (вјерске пресуде) којим
су обавезали муслимане широм свијета да се придруже џихаду како би се изборили
против невјерника
Азам је био први који је пропагирао да глобални исламски џихад који се води
за ослобађање свих освојених исламских територија представља индивидуалну
обавезу сваког муслимана на свијету, без обзира на националност или мјесто ста-
новања.
Под „окупираним земљама“ он поима мјеста попут Палестине, Кашмира, Босне,
итд. Овај аргумент је поставио основу за оно што се назива „номадски џихад“ или
„путнички џихад“, вјечна борба за „одбрану“ муслимана од невјерника без обзира
на
вријеме и мјесто, гдје и када је то потребно, и обавеза за џихадисте да иду тамо гдје
има џихада, иако не траже интеграцију у земљу у којој се боре.
У исто вријеме, као
непосредни резултат Насерове политике из 1960-их, многи угледни чланови египатског
Муслиманског братства и џихадистички мислиоци пребјегли су у бројне земље,
укључујући Саудијску Арабију, Кувајт и друга склоништа на Арапском полуострву;
Пакистан и Авганистан у централној и југозападној Азији; те земље сјеверне Африке и
Европе. Ова дијаспора „Братства“ омогућила је не само ширење идеологије покрета,
него и успостављање врло јаких међународних мрежа. Поред мисионарских мрежа
(да’wах), Муслиманско братство је изградило и финансијску, невладину, образовну и
универзитетску мрежу. Постоје четири главна стуба идеологије Мусли-
манског братства (Spoerl, 2012):
1) Прво, ислам је савршен и комплетан начин живота, нешто што је Ал Бана раније
истицао;
2) Друго, ислам мора бити основа свих закона, што је одредба коју је Муслиманско
братство гласно промовисало док је Садат био на власти у Египту (1970–1981);
3) Треће, западна друштва су декадентна и корумпирана, што је мантра коју су мно-
ги муслимански правници понављали од педесетих година прошлог вијека како
би увјерили своје сљедбенике да је неизбјежно муслиманско преузимање свијета
од хришћанске доминације; и
4) Четврто, Алах је наредио муслиманима да освоје и владају земљом као њени
најзаслужнији владари.
Посљедица овога је да Братство практикује офанзиван, иако наводно ненасилан
облик џихада или мирно освајање Дар ал харба кроз своју глобалну мрежу
исламских
невладиних организација, удружења, истраживачких центара и политичких
странака.
Такође се бави насилним џихадом преко својих терористичких организација, попут
властите тајне милиције, ал-Танзим ал-Кaс (Специјални апарат, познат и као Тајни
апарат), Гама’ат ал Муслимин, познат под именом Текфир ве-л-Хиџра (Анатема и
исељење), Ал Гама’а ал Исламија (Исламска група), Хамас, Египатски исламски џи-
хад, Ал Каида и ИСИС. Све ове организације основале су било садашњи или бивши
чланови Муслиманског братства или су их чланови Муслиманског братства директно
надахнули, индоктринирали и често регрутовали, а користе и њихову литературу.
Босански модел показује на који начин исламски ентитет који постоји у европској
држави са немуслиманском већином и политичком идеологијом некомпатибилном са
исламом мијења своје тактике, политику и реторику, шири се географски, стиче
политичку моћ и постаје снажна регионална супструктура међународне панисламске
екстремистичке мреже.
Усвојивши Ал Банине идеје и политичке ставове, Изетбеговић је у Декларацији
отворено изјавио да: „Мир између исламске вјере и неисламских удружења и поли-
тичких институција не може да постоји... ислам јасно искључује право и могућност
постојања било какве туђинске идеологије на свом терену“ (Ibid., стр. 22). У даљем
осврту на идеју глобалног Муслиманског братства „цивилизацијског џихада“, Изетбе-
говић је написао да: „...исламски покрет треба и мора да почне преузимати моћ чим
буде довољно морално и бројчано снажан како би не само збацио постојећи неислам-
ски режим, него и изградио нови исламски ауторитет“ (Ibid., стр. 43).
Политичка елита босанских муслимана, под утицајем политичких
U trećem delu Kreativne industrije genocida fokus je na
dobrotvornoj organizaciji ''Remembering Srebrenica'' koja se u
Britaniji, kao deo globalnog sistema islamskog nevladinog
sektora, bavi očuvanjem sećanja na Srebrenicu..
Do proglašenja Islamske države na tlu Iraka i Sirije za većinu
zapadnjaka džihad je bio samo teorijski pojam, a radikalni
islam vezivan je isključivo za terorističke akcije bombaša
samoubica. Sve dok kalifat nije pozvao sve muslimane da se
zakunu na vernost božjem izaslaniku kalifu el Bagdadiju, dosele
na njihovu teritoriju i priključe džihadu. Pored zverstava
Islamske države koje su redovno mogli da prate u medijima
stanovnici zapadnih zemalja su se suočili sa činjenicom da
njihovi državljani, često druga generacija doseljenika, odlaze
u rat u Siriji ili učestvuju u terorističkim napadima kod kuće
da bi kaznili svoju državu zbog učešća u vojnoj intervenciji
protiv kalifata. Mesta njihove regrutacije i poziva na nasilje
su često bile medrese i džamije, a njihov putujući džihad neko
je organizovao i finansirao. Tako je pored nasilnog džihada u
Siriji, Iraku ili Avganistanu u vidno polje ušao civilizacijski
džihad, udobno ušuškan u pravnim sistemima zapadnih
demokratija, kao globalna mreža islamskih nevladinih
organizacija, masovnih medija, istraživačkih, obrazovnih i
kulturnih centara, te banaka i političkih stranaka. Ali ovo
''civilno'' lice džihada nije startovalo sa kalifatom, uveliko
je dalo svoj doprinos ratu u Bosni.
Rat u Bosni
Dvadeseta godišnjica terorističkog napada u Americi 11.
septembra podsetila nas je na činjenicu da su dvojica od
petorice otmičara aviona koji se obrušio na Pentagon kao
mudžahedini učestvovali u ratu u Bosni. Khalid al-Mihdhar i
Nawaf al-Hazmi rođeni u Saudijskoj Arabiji posle Bosne kao
respektabilni džihadisti ratovali u Avganistanu, Osama bin
Ladena ih odabrao za napad na Ameriku, putovali u Maleziju na
samit Al Kaide, putovali u Jemen, učili da pilotiraju avionom u
Americi... Prilično skup i organizovan način života džihadista
nomada.
Pokušaj al Kaide da od Bone napravi bazu za globalni džihad
Hani al Bana idejni je tvorac i jedan od osnivača velike krovne
organizacije Muslim Charities Forum koja okuplja više islamskih
fondova u 71 zemlji sveta.

Yusuf al-Qaradawi European Council for Fatwa and Research

Federation of Islamic Organizations in Europe

Овај план требало је извести кроз Муслиманско братство укључивањем

различитих
врста џихада, различитих тактика и стратегија у различитим регијама и земљама,
у
зависности од преовлађујуће политичке ситуације и окружења.

Civilizacija je dakle najviše kulturno svrstavanje ljudi i najšira razina

kulturnog identiteta koje ljudi imaju,

Заједница босанских Муслимана настала је као посебна организација

тек након турских освајања и окупације Балкана у 15. вијеку. Након тог догађаја, они
који су некада били дио хришћанске цивилизације, дијелећи њене системе вриједно-
сти и културни идентитет, били су подвргнути вјерској сегрегацији која је довела до
потпуног културног отуђења унутар исте културе.

Pored zapadnog imperijalizma i Jevreja glavni neprijatelji su

im sekularni režimi islamskih zemalja i nacionalizam, jer
veruju da su svi muslimani jedna zajednica

Trideset godina posle rata muslimanski entitet u BIH ostao je

premrežen brojnim paradžametima i zaražena salafijskim islamom,
koji pre rata 90-ih nije bio deo njihove kulture. Tako su za
vreme rata u Siriji uz Albance sa Kosova imali najveći procenat
džihadista po glavi stanovnika.
Stručnjak za logistiku Muhamed Al Zavahiri, brat drugog čoveka
al Kaide Ajmana Ak Zavahirija
IZDVOJENA PRIČA
Kako je Adisada Dudić Hoque lagala UN i Svetski jevrejski
kongres
Za Adisadinu priču verovatno ne bih čula da nije bilo bilo
teksta potpredsednika Svetskog jevrejskog kongresa (WJC)
Menahema Z. Rosensafta čije je mišljenje o Izveštaju nezavisne
komisije o Srebrenici u bošnjačkim medijima predstavljeno kao
stav čitavog WJC. https://www.slobodnaevropa.org/a/svjetski-
jevrejski-kongres-odbacio-izvjestaj-komisije-rs-o-
srebrenici/31384356.html
Interesovalo ko je gospodin te sam guglala dalje, u The New
York Jewish Week sam našla njegov tekst iz jula 2020. godine u
kom kaže kako Srebrenica ne sme biti zaboravljena, u njemu
pominje svoju bivšu studentkinju sa Kornela Adisadu Dudić
Hoque. Ona je na osnovu svog stradanja napisala rad koji je po
njemu sublimirao sve patnje bošnjačke zajednice...
https://balkans.aljazeera.net/teme/2020/10/21/stav-iz-
svjetskog-jevrejskog-kongresa-kazniti-negiranje-genocida-u-
srebrenici
Pokušavam da otkrijem šta se to toliko strašno desilo Adisadi
Dudić, guglam, prvo je nalazim kao pravnog savetnika u nekakvoj
NVO '' The Advisory Council for Bosnia and Herzegovina'' koja
je posvećena ''ujedinjenoj, multietničkoj i demokratskoj BIH'',
deluju u Americi.
Jula 2015. Adisada je u UN držala govor kao preživela žrtva
genocida, a 18. novembra iste godine učestvovala na UN panel
diskusiji ''Vera, identitet i promocija mira posle genocida'',
prisutni su ambasador Izraela pri UN, nekoliko logoraša
preživelih Holokaust, gospođa koja je preživela genocid u
Ruandi i Adisada Dudić Hoque koja je ''advokat i preživela
genocid u Srebrenici'', kako je predstavljena.
Godine 2020. za Svetski Jevrejski kongres, na 25. godišnjicu
Srebrenice, Adisada Dudić Hoque snima upečatljivo video
svedočenje, govori kako su se ona, majka i sestre, evakuisale
iz Srebrenice, kako je u autobus ušao srpski vojnik, tu je
umontiran snimak Ratka Mladića, i dok to gledate asocijacija
vam je da se sve događa 1995. posle ulaska srpske vojske u
Srebrenicu...
https://twitter.com/WorldJewishCong/status/1282020582427521024?
s=20
Ali, na netu postiji i snimak Adisade Dudić Hoque iz 2015.
godine kada se posle govora u UN uključila u program Al
Džazire, i gde na pitanje voditeljke odgovara da ona nije bila
u Srebrenici kad je ušla Vojska RS jer su ona, majka i sestre
još na početku rata 1992. otišle u Sloveniju, da bi se vratile
posle tri godine, aprila 1995. u Tuzlu.
Dakle, iako je još 2015. u javnosti bilo poznato da Adisada
Dudić Hoque nije bila u Srebrenici za vreme rata, ona je od
strane WJC promovisana kao preživela žrtva genocida u
Srebrenici? Ona svesno učestvuje u prevari, njena ispovest i
dalje stoji na njihovom Youtube kanalu, Tviter profilu,
sajtu... Da li u ovoj pevari učestvuje njen bivši profesor
Menahema Z. Rosensafta, potpredsednik WJC koji je bošnjački
lobista?
https://www.justsecurity.org/77628/deceptive-report-escalates-
srebrenica-genocide-denial-campaign/
U vezi sa ovim slučajem postoji još jedan interesantan detalj,
a to je zašto je Mirasada sa majkom i sestrama napustila
Srebrenicu na samom početku rata, to jest ko je bio njen otac.
Ali ovaj deo priče ćete nadam se čuti sa nekog drugog mesta.

U dehristijanizovanoj Evropi i Srbiji u kojoj javnost polemiše

oko poštanske doplatne marke za izgradnju Hrama kao teorija
zavere može zvučati priča o panislamizmu po kom su svi
muslimani deo jedne zajednice, obavezi svakog od njih da
izdvajajući zekat materijalno pomogne ugroženu braću po veri na
drugom kraju planete, ili ode u džihad da ratuje u njihovu
odbranu.

Једанаесто, постмодернистичка природа исламског фундаментализма

(вехабизма), на основу којег балкански калифат треба бити
изграђен, представља директну пријетњу по регионалну
безбједност и територијални интегритет, поготово држава као што
су Србија, Македонија, Црна Гора и Република Српска, будући да
она подразумијева да треба елиминисати државне границе како би
се исламска заједница интегрисала у јединствен политички
простор.

''Sukob između civilizacija biće poslednja faza u evoluciji

sukoba u modernom svetu.''
Semjuel Hantington
До краја
1970-их, Југославија је била једина земља у Европи која је имала исламски теолошки
факултет, три хиљаде џамија, неколико исламских средњих школа, и одређен број
муслиманских листова
Други фактор био је то што је, као резултат југословенских међународних про-
грама студентске размјене који су вођени у сагласности са политикама Покрета
несврстаних, Југославија постала атрактивна дестинација за многе студенте из других
несврстаних држава, које су претежно имале већинско муслиманско становништво
(Tanasković, 2000). Поред тога, многи југословенски муслимани, претежно из Босне,
одлазили су на студије у разне исламске земље у периоду кад је панисламизам хватао
залет у исламском свијету.
Међународни програми студентске размјене утростручили су се због све веће
доступности међународне исламске литературе и годишњег хаџа, односно ходо-
чашћа. Као резултат тога, босански муслимани добили су прилику да уче о искуствима
и развоју у муслиманским свијету, који је у то доба свједочио уздизању међународне
панисламске мреже