PRIČA O DOBROĆUDNOM JEŽU - H.

Radić

Bio jednom jedan jež. Imao je bolesna prijatelja u drugoj šumi. Pošao
ga je posjetiti. Prolazio je kraj stabla punog jabuka. Spretno se popeo
poput cirkusanta na drvo jabuke. Počeo je tresti grane i jabuke su
padale i padale. I začas je na zemlji bila puna hrpa jabuka. Zatim se
jež bacio sa stabla na leđa i u trenu su se zrele jabuke zabole na
njegove iglice. I bi sve kako je zamislio. Stigao je prijatelju pun
jabuka. Bolesni prijatelj ježić se nasladio i razveselio, a njegova
obitelj, ježica i mali ježići, imali su pravu gozbu. Našem prijatelju ježu
još je ostalo jabuka i odnio ih je svojoj mami, staroj ježici, kako bi
imala za zimnicu. Bila je jesen i sva šuma bila je u zlatu. I ona se
veselila dobroćudnom ježu.

JEŽ U ŠUMI JEDE JABUKE

Jež ide šumicom,

Ugleda jabučice,
Okrene se na bodljice,

Nabode jabuke

I ode u svoj brlogić.

A tamo sa svojom ježicom,

Svojom slatkom ženicom

Pojede jabuke

Jež je smeđ.

Ima bodlje. Ima crnu njušku.

Voli voće.

Sakriva se ispod lišća.

Kad je u opasnosti digne bodlje.

Ima svoju malu špilju ispod drveta.

Jako je brz.

Jež je okrugao kao lopta.

Voli jesti jabuke.

Ne voli jesti slatkiše kao mi ljudi.

Ježevi vole ići u koloni.

Znaju brzo trčati.

Ježevi imaju svoj brlog koji je napravljen od lišća.

Jež je dobra životinja.

Voli jesti jabuke, pravi kućicu od lišća, kada je u opasnosti digne bodlje.

Kada pada kiša ušuška se u svojoj jazbini, a kada izađe iz kuće i šeta po lišću njegovi koraci šušte.

Jež, kada se boji,digne svoje bodlje, a kada pada kiša, zavuče se u svoju jazbinu.

Jež je jako brz i jako sladak.

Jež je smeđe boje.

Ima puno bodlji.

Jež ima šiljast nos.

Ima male noge.

Jež može biti vrtna životinja.

Kada se jež boji digne bodlje i pobjegne.

Kada te ubode jako boli