Kako je postalo drago kamenje

Indijanska bajka

П оглавица једног индијанског племена имао је

два сина, које је много волео. Овај пог-лавица
бејаше у рату са другим једним племеном. Једне
мрачне ноћи привукоше се двојица његових
непријатеља до колибе где су његова два сина
чврсто спавала. Непријатељи узму млађег сина и
однесу га далеко.
Сви индијанци тог племена пођоше да траже
дечака. Претресли су сву шуму и уздуж и попреко, а
украдено дете не нађоше.
Поглавица је много жалио свога сина и на сам-
рти рече својој жени: „Монета, моје племе не сме
имати свога поглавицу све док моје дете не буде
нађено и повраћено од непријатеља. Пошаљи на-
шег старијег сина да тражи свога брата, а док се он
са нјиме не врати, владај ти".

256
 Како је постало драго камење

Монета је владала мудро и племенито. Када

старији син поодрасте, она му рече: „Сине мој, иди и
тражи свога брата, кога ја ево већ толике године
жалим. Ја ћу вас свакога дана очекивати, а сваке ноћи
ложићу ватру на врху планине да вам осветли пут".
„Не тугуј, мајко", рече младић. „Ти нећеш
морати дуго времена ложити ватру на планини, јер
ћу ја убрзо наћи свога брата и вратићу се с њим"
Ускоро потом он оде на пут, али се не враћаше.
Његова мати одлажаше сваке ноћи на врх оближње
планине, тако да је сваке ноћи она сама дршћућим
рукама ложила ватру.
Једне ноћи бејаше велика олуја. И храбри рат-
ници бејаху се уплашили, али се Монета нимало не
поплаши, јер јој кроз олују допираше до ушију не-
чији племенити глас: „Монета твоји се синови
враћају теби".
„Још једном морам наложити ватру на плани-
ни", узвикну она. Младићи су дрхтали од страха,
али су је ипак изнели на врх планине.
„Оставите ме овде саму", рече она. „Чујем неки
глас. То је глас мога сина и он ме зове: ,Мајко,
мајко!' Дођите ми, дођите, децо моја!"
По олуји иђаше лагано уз планину старији син.
Млађи бејаше умро на повратку кући и брат га
носаше мртва у свом наручју.

257
 Најлепше народне бајке

Сутрадан зором, одоше људи из тог племена на

планину да траже Монету и њене синове. Нигде их
не могаху наћи, али где бејаху кануле сузе јадне
мајке видео се сјај, невиђен дотле. Сузе су се сијале
на сунчевој светлости као да је свака од њих била
мало сунце. Уистину то нису биле више сузе, већ
драго камење.
Најдрагоценија ствар на целоме свету јесте
суза мајчине љубави и стога су оне постале драго
камење, које је најсјајније и најлепше од свега каме-
ња на земљи.

258