1.

Poglavlje
Engleska, 1334

Bitka je imala način da ošteti ne samo telo, već i um. Radnar je stegnuo desni
zglob dok je savijao ruku. Pre dve nedelje je gadno povredio ruku, a ponekad su
mu i prsti trnuli.
To nije dobar znak za bilo kog viteza, a još manje za onoga koji je svoj položaj
stekao svojim mačem.
Ispuhao je dah i naslonio se ramenom na drvenu gredu dok je gledao kovača
kako obrađuje novu potkovicu za njegovog konja. Bilo je to nešto što Radnar nije
mogao priuštiti, ali ako njegov konj nije bio pravilno opremljen, bio bi mrtav. I evo
ga, potrošio je svoju poslednju vreću novčića.
Život je bio jedna besmislena bitka za drugom. Borio se zajedno sa nekim od
najboljih vitezova tog doba, čak je i trenirao tehnike iz strane zemlje.
Nekoliko plemića za koje se borio u službi zamolili su ga da ostane u njihovom
zamku, ali nešto ga je neprestano teralo dalje. Bilo je to kao da nema mesta u
celoj Engleskoj za koji je osećao da ga može nazvati domom. Ili čak želeo.
Putovanja su ga vodila do jednog grofa, koji je stvarao svoju vojsku za invaziju
na... Nekoga. Negde. Radnar nije znao koga grof napada i nije ga bilo briga. Tu su
ga čekali novčići, jelo i način da se oslobodi svoje ljubavi prema bici.
Prizori, zvukovi... miris... bitke su ga održali. Nije bilo porodice koja bi ga mogla
pozvati kući, ni ljubavi koja ga je dozivala.
Um mu je skrenuo godinama ranije kada je bio samo štitonoša. Iako mu je život
bio težak, nije mu smetalo. Sir Gregory je bio pošten, ponekad i teške ruke.
Gregory je, za razliku od nekih vitezova, bio više nego voljan da pomogne Radnaru
da se pridruži njihovim redovima.
U to vreme ju je prvi put video. Edra.
Odgurnuo se od stuba na koji se naslonio i prišao svom konju, trljajući ruku niz
vrat pastuva. U poslednje vreme sve češće je Edra dolazila u njegove misli.
Bez obzira koliko je vremena prolazilo, njeno lice mu je ostalo jasno u mislima
kao i onog dana kad ju je prvi put upoznao. Nije postojala druga koja bi imala
njene jarko plave oči. Koliko god se trudio, nije bilo žene čija bi se kosa mogla
meriti sa Edrinom plavom.
 Njen osmeh je umeo da otopi njegove brige. Njen smeh mu je pružio
zadovoljstvo. Njen seksi glas mogao ga je naterati da očvrsne i žudi sa samo
nekoliko reči.
Tri meseca koja je proveo s njom bila su mu najbolja u životu. Zaljubio se u nju i
obećao joj je da će je učiniti damom čim zaradi svoj položaj. Napravili su toliko
planova.
Njihova strast je bila vatrena od trenutka kad su se upoznali, pa nije bilo
iznenađenje da su u roku od mesec dana postali ljubavnici. Poklon njenog
djevičanstva nije bio nešto što je on olako shvatio. Učinio bi sve za nju.
Pa kad je otišla bez reči, bio je shrvan.
Sve što je želeo je da se utopi u pivu, ali Gregory mu nije dao ni trenutka mira.
Iako Radnar to u to vreme nije shvatio, stari vitez je pazio na njega. Dao je
Radnaru nešto na šta bi se usredsredio kako bi ugušio svoju pustoš. A kada se
njegova beda pretvorila u bes, Gregory mu je pružio priliku u borbi da postane
vitez.
Nakon što je proglašen vitezom, Radnar je ležao budan, zagledan u zvezde, želeći
da jedan od svojih ciljeva može proslaviti sa jedinom osobom koju je voleo:
Edrom.
Tokom godina, taj bes se raspršio i pretvorio se u čežnju. Smjestila mu se u
grudima, stalno ga stežući. Vodila ga je od mesta do mesta, ali znao je zašto.
Tražio ju je.
Radnar je znao da je budala. Da ga je Edra zaista volela, ne bi otišla. Ali njegovo
srce nije htelo da sluša, bez obzira koliko puta pokušao takvo rezonovanje.
Protrljao je crni baršunasti nos. „Polako, dečko,“ promrmljao je kad je pastuv
uznemireno lupnuo repom.
Iznenada, Radnar je utihnuo, a srce mu je zakucalo. Okrenuo se u pravcu gde je
krajičkom oka video bljesak medeno plave kose. Spremao se da pojuri za ženom
kada ga je kovač zazvao dok je završavao potkivanje Radnarova konja.
Radnar je izvadio novčić i bacio ga kovaču pre nego što je uzeo uzde svog
pastuva. Skočio mu je na leđa i gurnuo ga kolenima što je njegovog konja poslalo
u kas kroz ulice.
Toliko je želeo da traži plavu kosu da mu je skoro promakla. Žena je bila lagana i
nosila je ogrtač sa podignutom kapuljačom, sprečavajući ga da joj vidi lice dok je
cik-cak prolazila ulicama. Ali ogrtač se pomerio tek toliko da je video dugu,
medenoplavu pletenicu.
Baš kad je Radnar hteo da je pozove, primetio je kako žena baca brze poglede
preko ramena dok je žurila. Povukao je uzde da uspori pastuva dok je gledao u
pravcu u koji je žena pogledala. Video je još dve žene u ogrtaču kako ciljano
koračaju za njom. Jedna u crvenom, druga u zelenom.
Usporio je konja, prateći plavušu dok je skretala prema šumi. Bio je to pametan
potez. Bilo je više mesta da se sakrije među drvećem, ali ako joj bude potrebna
pomoć, neće je imati ko čuti.
Sa uzdahom, Radnar je sjahao i pustio uzde. Njegov konj će ostati tamo dok se
ne vrati. Njegova druga dva konja, zajedno sa oklopom, bila su skrivena nekoliko
milja od sela. Nije voleo da ih ostavlja tako dugo, ali nije mogao, mirne savesti, da
napusti plavušu.
Ostale dve žene u ogrtaču držao je na oku dok je diskretno pratio. Činjenica da
nisu ubrzale korake kad je plavuša počela da trči zabrinula ga je. Samo neko ko je
bio siguran da će njegov ili njen plen biti uhvaćen pokazivao je takvo
samopouzdanje.
Pogled mu se trgnuo napred, pored plavuše. Godine borbe i planiranja napada
izbrusile su njegove instinkte. Neko je bio tamo i čekao da je uhvati. Mogao je to
da oseti. Tiho je izvukao mač iz korica u pojasu i jednom ga zavrteo.
Bešumno se krećući pratio je žene kroz šumu. U daljini je tutnjala grmljavina, a
miris kiše jako je visio u vazduhu. Žene nisu skretale pogled sa svoje mete ili
posustale u svojoj potrazi.
Njihovo kameno lice postavilo ga je na ivicu opreza. Znao je kako izgledaju ubice.
Dosta ih je video u borbi, i upravo na to su ga ove žene podsetile. Bila je to
neobična stvar za lepši pol.
Stisak na dršci mača pojačao se kad se plavuša zaustavila. Kapuljača njenog
ogrtača pala je unazad, otkrivajući bogatstvo medeno plave kose. Brzo se sagnuo
iza debla drveta.
Zatim se okrenula.
Srce mu je preskočilo kad se našao zagledan u lice koje je svake noći viđao u
snovima. Edra. Upijao je njene stravično lepe oči i tvrdoglavu bradu. Ruke su ga
bolele da joj miluje kremastu kožu duž vilice do jagodičnih kostiju. Žudeo je da
oseti njene punašne usne uz njegove.
Usta su mu se otvorila dok mu je krv udarala u ušima. Radost koja je izbila u
njemu brzo je nestala kad je video dve druge žene kako joj prilaze iza leđa.
Baš kao što je i sumnjao. Upala je u zamku.
„Nisi smela da bežiš, Edra,“ reče žena u dugačkom zelenom ogrtaču.
Edra je ispravila ramena i podigla bradu. „Moj odgovor je bio ne pre mnogo
godina. Sada je to ne takođe, i biće ne zauvek.“
 Ona u crvenom ogrtaču skinula je kapuljaču da bi otkrila ponoćno crne lokne.
Nasmejala se dok je tresla prstom ka Edri. „Upozorili smo te. Rekli smo ti šta će se
dogoditi ako nas odbiješ.“
„Neko bi umro,“ rekla je treća žena u smeđem ogrtaču.
Četvrta žena u crnom ogrtaču široko se osmehnula. „Neko tebi blizak.“
Da Edrine oči mogu da ubiju, sve četiri žene ležale bi mrtve na zemlji. „Ubile ste
je.“
Radnar se namrštio kad je čuo drhtaj u Edrinom glasu. Bilo je nasilja u njenim
rečima i u njenom držanju. Devojka blagog glasa koju je poznavao izrasla je u
žestoku prkosnu ženu.
I to je rasplamsalo njegovu krv.
„Naravno da jesmo,“ rekla je prva žena.
Druga je glasno kokodakala. „Možeš da nastaviš da bežiš, ali nastavićemo da te
pratimo.“
„I ubijemo one kojima pomažeš,“ rekla je treća.
Četvrta žena je trljala ruke u iščekivanju. „Ali mi smo te stjerale u kut. Kažem da
se sada bavimo tvojom nelojalnošću.“
Na njegov šok, Edra se smireno nasmešila pre nego što je rekla, „Nadala sam se
da ćeš to reći.“
Stajao je zapanjen dok je ona otvarala ogrtač i pomerala se tako da je mogla da
vidi sve četiri žene. Njen stav bio je ratnički, spremna i voljna da se suoči sa svojim
neprijateljima.
Njegov prvi instinkt bio je da joj pomogne, ali nešto ga je sputavalo. Edra se
činila više nego sposobnom da se nosi sa njima. Čak i protiv četiri. To sigurno ne bi
trebalo da bude moguće, ali ono što je video govori drugačije.
„Želiš da nas napadneš sve?“ Pitala je ona u crvenom ogrtaču, s nevericom
urezanom u njeno lepo lice.
Žena u zelenom podigla je ruku za tišinu. „To je upravo razlog zašto smo je želeli
u našem Kovenu.“
To je Radnara zainteresovalo na kratko. Koven? Kao kod... veštica? Pogled mu se
okrenuo prema Edri, koja se učinila nesretnom zbog te reči. Prišuljao se bliže,
želeći da zna više.
„Otići ću odavde,“ izjavila je Edra gledajući svaku od žena. „Sama.“
Ona u crnom ogrtaču glasno je frknula. „Nismo te pratile širom Engleske
proteklih godina samo da bismo ti omogućile da pobegneš.“
„Zapravo mislite da ste me uhvatile?“ Pitala je Edra, sa malim osmehom na
punim usnama. „Kako... naivno.“
 „Rekla sam ti,“ ispljunula je ona u smeđem ogrtaču kad se odmaknula korak,
stavljajući telo pod uglom dok su joj se ruke dizale ispred nje.
Radnar nije bio upozoren pre nego što je žena u smeđem podigla ruku gore u
vazduh kad su reči koje nije razumeo počele da joj padaju s usana. Pojavio se
zelenkasti sjaj koji je dobio oblik plamena.
S druge strane, Edra je izgleda tačno znala šta se događa. Nagnula se u stranu
kada je grana, uperena pravo prema njoj, srušena sa drveta.
Tada se Edra okrenula, a kada je njen ogrtač suknuo ugledao je odsjaj čelika.
Izvukla je mač i zabila ga u srce žene u crnom ogrtaču. Šok na licu nabodene žene
odražavao je izgled ostalih žena.
„Uhvati je!“ Viknu ona u zelenom.
Crvena je pojurila ka Edri, ali Edra je okrenula glavu, ispružila ruku i prste uvila
prema unutra, kao da ih obavija oko nečega. Žena se zaustavila, hvatajući se
rukama za grlo dok je dahtala.
Radnar je bio toliko zapanjen da je mogao samo u čudu buljiti u ono čemu je
trenutno bio svedok. Sigurno mu se pričinjavalo – žene su spaljivane za manje od
onoga što je Edra sada radila.
Vetar je odjednom zapuhao, poslavši lišće koje se kovitlalo i padalo na njih dok
se drveće zlobno njihalo. Pogled mu je pao na Braon i Zelenu i utvrdio je da obje
nešto skandiraju. Zagledale su se u Edru sa besom u očima.
Iznad njega se začula glasna škripa. Podigao je glavu i gledao kako se velika grana
lomi i zamahuje pravo ka Edri. Povikao je njeno ime, ali ništa se nije moglo čuti od
vetra.
Bio je siguran da će biti nabodena na kolac, jer nikada nije pogledala u pravcu
grane, ali neposredno pre nego što ju je udarila, rekla je nešto i pomerila ruku
držeći mač tamo gde je Braon stajala, s njene desne strane. Grana se s takvom
silinom zabila u ženu, čuo je kako joj se kosti lome, čak i preko oluje.
„Ubiću te!“ Zelena je vrisnula i podigla obe ruke. Raširila je prste i okrenula se
prema Edri, ispruženih dlanova.
Radnar je užasnuto gledao kako Edra leti unazad, udarajući o drvo pre nego što
se srušila na zemlju. Kad su joj prišle Zelena i Crvena, prišao im je iza leđa.
„Vreme je da te dokrajčimo jednom zauvek,“ rekla je Crvena Edri dok je trljala
grlo.
Edra se smejala kad je podigla glavu. „Beatrice, umukni.“
 Zatim je skočila napred i zgrabila mač ispravljajući se na noge. Radnar je povukao
ruku i gurnuo oštricu u leđa Zelene u isto vreme kada je Edra gurnula mač u
stomak Crvene.
Crvena je posegnula za Edrom, više reči koje on nije razumeo donosio je vetar
pre nego što je odstupila korak unazad i pala na kolena.
„Šta si učinio?“ Rekla je Zelena dok je spuštala pogled na vrh Radnarovog mača
koji joj je virio iz grudi.
Edra je duboko udahnula i pogledala Zelenu dok su naleti zamirali.
„Uradio sam ono što je trebalo.“
Izvukao je mač dok se Zelena okretala i streljala ga crnim očima pre nego što se
nasmejala. „Njegova oštrica ne može da me povredi.“
„Da, može,“ rekla je Edra kad se njen fokus odmaknuo od Crvene. „Ja sam ga
davno začarala.“
Crvena je nepomično pala u stranu dok je Zelena kašljala, a krv joj je curila iz
usta. Pokazala je na Edru i promuklo povikala: „Lovac!“
Kako je reč nestajala, Zelena je padala na zemlju, mrtva.
Radnar je podigao pogled prema Edri i pogledi su im se sukobili. Stajala je smela
i slavna dok joj je kosa padala u pletenice. Bilo je toliko toga što je želeo da kaže,
ali odjednom, nije imao reči.
„Zdravo, Radnar.“
 2. Poglavlje
Oduvek je znala da će je prošlost sustići. Naposletku. Zbog toga je Edra konačno
prestala da beži od Kovena i odlučila da se suoči sa njima. Ali bila je potpuno
nespremna za Radnara.
Od svih ljudi, koje je zamišljala na koje bi na kraju mogla naleteti, njega nikada
nije očekivala. Nadala se, ali nikada nije očekivala.
„Da li si to zaista ti?“ Upitao je.
Progutala je i klimnula glavom, a srce ju je zabolelo što je tako blizu nakon toliko
vremena. Ubilo ju je kada je napustila Radnara, ali ona je to učinila da ga zaštiti.
Nije bilo drugog načina. Znala je to otkako je tražila bilo kakvo rešenje.
„Gde si bila?“ Upitao je.
Edra nije želela da ostavi nijedno telo da bude pronađeno. Prošaputala je
nekoliko reči i začula šištanje tela neposredno pre nego što su počela da gore
iznutra. Ignorirala ga je dok je čistila mač i odlagala ga u korice. Pogled joj je često
leteo na Radnara, pamteći promene koje je tamo videla.
Uvek je bio visok, a godine su mu usavršile mišiće i lepo ga ispunile. Tamno
smeđu kosu povukao je u rep u dnu vrata pomoću kožne trake. Ugledala je
slabašne linije ožiljka duž njegovog obraza i duboke linije na njegovom čelu kao da
se neprestano mršti.
Rastužila ju je opreznost koju je videla u njegovim tamnim očima. Svojevremeno
ju je gledao kao da mu je najbitnija. Njegova ljubav joj je dala hrabrost da se založi
za ono za šta je znala da je ispravno.
Na nesreću, to je donijelo propast svima koji su je poznavali. Zbog čega je i
otišla.
Počela je da prolazi pored njega kad su se njegovi dugački prsti ispružili i uhvatili
je za ruku, zaustavljajući je na putu. Edra je okrenula glavu da ga pogleda. Toliko
puta je želela da ga pronađe, da se uteši u njegovom naručju, ali se držala podalje
da bi ga zaštitila.
„Edra,“ promrmlja on.
„Odgovoriću na sva tvoja pitanja, ali ne možemo ostati ovde.“
Dugo je gledao u nju, a zatim klimnuo glavom dok ju je puštao. „Prati me.“
Nisu razmenili ni reči dok su se vraćali kroz šumu sve do velikog, crnog pastuva
koji je pasao. Radnar je zazviždao, a konj je podigao glavu pre nego što je zarzao i
krenuo ka njima.
 Zajahao je konja, a zatim joj pružio ruku. Oklevala je samo otkucaj srca pre nego
što ga je uhvatila i dozvolila mu da je podigne iza sebe.
Nameravala je da drži ruke k sebi dok konj nije počeo galopirati, ali kad je to
učinio, nije joj preostalo ništa drugo nego da uhvati Radnarov struk.
Njegov bes je planuo između njih, tako intenzivan da je to mogla da oseti, ali nije
mu to zamerila. Imao je puno pravo da bude besan. Bila bi i ona na njegovom
mestu. Nije se radovala njegovim pitanjima. Ili svojim odgovorima.
Nije spomenuo ništa o magiji. Ali to nije bilo važno. Svejedno bi izašlo. Nije se
brinula da će je predati. Radnar je imao urođeni moral koji nije uvek odgovarao
trenutnoj politici ili politikama.
Nedugo zatim došli su do potoka i zabačene livade na kojoj su pasla još dva
konja natovarena njegovim oklopom i ostalim stvarima. Uhvatio ih je za uzde dok
su jahali i nastavili dalje.
Prošao je još sat vremena pre nego što je konačno stao. Prebacio je nogu preko
leđa pastuva i skliznuo na zemlju. Tada je posegnuo za njom. Činjenica da nije sreo
njen pogled dala joj je do znanja da će se stvari samo pogoršati.
„Kampovaćemo ovde večeras,“ rekao je kad je spustio ruke čim su joj noge
dotakle zemlju. Tada je počeo da rasedlava ratne konje.
Osvrnula se oko sebe i pronašla reku blizu i drveće koje bi im dalo utočište.
Pogled iza nje pokazao je da bi bilo ko teško mogao da ih iznenadi. To su bile
stvari koje je sama naučila.
Dok je on radio sa konjima, ona je tražila drva za ogrev. Često je osećala njegove
oči na sebi, ali ipak, on nije govorio. Promenio se u sedam godina otkako ga je
poslednji put videla.
Vreme je nju promenilo još više.
Radnar je nekada bio nestrpljiv, a ponekad bi mogao biti i nepromišljen. Nema
sumnje da je nepromišljenost još uvek bila prisutna, ali nestrpljenje je obuzdao
čvrstim, stabilnim stiskom.
Kad se vratila sa pregrštom drva, Radnara nigde nije bilo. Sva tri konja hranila su
se u blizini, pa je znala da nije otišao daleko. Započela je s paljenjem vatre.
Jednom kada se razbuktala, zavalila se i osluškivala drvo kako pucketa dok ga je
plamen proždirao.
Bila je na leđima i gledala oblake koji su prolazili iznad njih kad se Radnar vratio
noseći par zečeva. Sjela je i uzela jednu od životinja da očisti.
„Zašto si otišla?“ Pitao je blagim glasom lišenim besa ili nezadovoljstva.
 Tišina je trajala toliko dugo, da je, kad je progovorio, bila toliko iznenađena da je
podigla pogled sa zadatka. Zagledala se u njegove duboko smeđe oči i tamo videla
bol, koja više nije bila skrivena, već je besnela da je vidi.
„Žene koje si danas video prišle su mi nekoliko nedelja pre nego što sam te
napustila. Želele su da se pridružim njihovom Kovenu.“
„Koven? Kao kod veštica?“ Upitao je.
Na brzinu je klimnula glavom. „Moja magija je bila tajna koju sam čuvala čitav
život. Ne sećam se svoje majke, ali znam sve o magiji koju mi je pokazala dok je još
bila živa. Posle toga, dok sam živela sa tetkom, držala sam to za sebe dok nisam
mogla sama da izlazim.“
„Kako su žene znale kako da te pronađu?“
„Ne znam. Iznenadila sam se kad su me otkrile, ali sam bila i uzbuđena. Znala
sam da sam sa njima sigurnija nego sama.“
Pogled ogorčenja ispunio mu je oči. „Zato što se nisi osećala sigurno sa mnom?“
„Nisam to mislila,“ rekla je sa uzdahom. „Ja sam veštica. Znaš šta rade ženama za
koje se sumnja da su veštice.“
„Da li mi zato nisi rekla šta si?“
„Nisam ti rekla da bih te zaštitila.“
Progunđao je, a zatim joj uzeo nedovršenog zeca i brzo ga oderao, pre nego što
je oba stavio da peče. Očistila je nož koji je koristila i ugurala ga u čizmu dok se
smeštala bliže vatri. Gledala je u daljini konje.
Bilo je vreme da sve sazna. Edra je udahnula i rekla: „Čim sam otišla u Koven,
videla sam da to nisu one veštice blizu kojih sam želela da budem. Štetili su
ljudima. Ubijali ih. Odbila sam da budem deo toga.“
„Dakle, pobegla si.“ Pogledao ju je pre nego što je odmah preusmerio pogled.
„Rekla sam im da nisam zainteresovana. Videli su nas kako vodimo ljubav. Pretili
su da će te ubiti ako im se ne pridružim.“
Glava mu se okrenula prema njoj, mršteći se. „Trebala si da mi kažeš.“
„Ne razumeš moć koju imaju. Izložila bih celo selo i zamak riziku. Sve koji su me
poznavali, bilo ko koga sam i pogledala umro bi da sam ostala. Ubili bi sve dok im
se ne bih pridružila. Pa sam otišla.“
Zagledao se u vatru, ali nije rekao ništa.
„Godinu dana nakon što sam otišla čula sam da ćeš postati vitez. Vratila sam se i
ušunjala se u zamak dok si ti spavao. Tada sam začarala tvoj mač da bi uvek imao
odbranu od veštice.“
„Kako to misliš da si začarala moj mač?“
 Rasplela je svoje pletenice pre nego što je provukla prste kroz kosu. „Većina
veštica će na sebe baciti zaštitnu čaroliju. One mogu biti povređene, ali potrebno
je nešto posebno da ih stvarno ubije. Svaka veštica ima slabost. Nekima je to
određena vrsta drveta koja ih može ubiti, nekima je metal, nekima cveće, a lista se
nastavlja i nastavlja. Ali sa mačem koji osnažuje veštica, imaš mogućnost da ubiješ
bilo koju od nas, bez obzira na našu zaštitu.“
„Mogla si da me probudiš. Sa začaranim mačem više nisam bio u opasnosti.“
„Svi ostali su i dalje bili. Zbog toga sam nastavila da bežim. Ali nije bilo važno gde
sam otišla, jer bi me uvek pronašli. Ponekad bih osetila da dolaze i na vreme
pobegla. Drugi put bi me iznenadili.“
Okrenuo je zečeve. „Koga su ubili?“
„Pronašla sam devojku od desetak leta. Bila je sama u šumi, jela bobice i koru da
bi preživela. Hranila sam je i oblačila. Jednog dana sam se vratila da bih je
pronašla mrtvu. Prema uglu njenog slomljenog vrata znala sam da je to magija.“
„Da li si tada odlučila da se suprotstaviš njima?“
Spustila je ruke u krilo i zagledala se u crveno-narandžasti plamen. „Nakon toliko
dugo bežanja, bilo je dobro zaustaviti se. Znala sam da nikada neće pogoditi šta
sam planirala.“
„Bilo je četiri protiv jedne. Ubili bi te,“ rekao je, iritacija mu je produbila glas.
„Možda. Ali nisu.“ Pogledala ga je u oči. „Zahvaljujući tebi.“
Skrenuo je pogled dok se zavalio na jednu podlakticu. „Šta ćeš sada?“
„Šta treba da radim. Neko mora da se bori protiv tih zlih veštica. Nameravam da
ih lovim.“
„Pa te je zato nazvala lovcem.“ Duboko je udahnuo i polako izdahnuo.
Privlačio je njen pogled, kao i onog trenutka kad su se prvi put videli na pijaci.
Trebali su joj samo dani da se zaljubi u Radnara i ona mu je rado dala svoje srce.
Biti daleko od njega svih tih godina bila je najteža stvar na svetu.
„Nikada nisam prestala da te volim,“ rekla je.
Vatra je poskočila, a balvan se prelomio na dva dela, jedino što je prekidalo
tišinu. Nije očekivala da će joj poverovati, ali neka vrsta odgovora bi bila lepa.
Njegova povređenost je bila duboka, ona je to znala. Kad su ljudi voleli kao što su
se oni voleli, bol od napuštanja kidao je u dušu.
„Koji su tvoji planovi sada kada je Koven ubijen?“ Upitao je.
Trepnula je da odagna suze koje su je pekle u očima. Njegovo potpuno
odbacivanje njenih reči duboko ju je preseklo. „Te četiri bile su samo deo
Kovena.“
Seo je i proverio zečeve. „Da li će i dalje pokušavati da te uvedu u grupu?“
 „Njihova namera sada će biti da me ubiju.“
„Ubila si četiri njihove.“ Meso je testirao prstima.
„Tri. Ti si ubio jednu.“
Njegove tamne oči klizile su prema njoj dok je lizao sokove s prsti. „Da li
sugerišeš da će znati da sam i ja bio deo toga?“
„Svaka veštica ima drugačije veštine. Neke su moćnije od drugih. Bolje je misliti
najgore i biti spreman.“
„Da li zaista očekuješ da krenem u bekstvo sa tobom?“
Odmahnula je glavom, trudeći se da sakrije koliko su je pekle njegove reči.
„Upozoravam te da budeš na oprezu. Nećeš znati da si suočen sa vešticom dok ne
bude prekasno. Napašće te kad najmanje očekuješ i nećeš želeti da se boriš sa
njima jer su žene.“
„Nisam čovek kakav sam bio.“
„Tvoja suština se nije promenila, bez obzira koliko se spolja promenio.“
Skinuo je jednog zeca sa ražnja i otkinuo malo mesa pre nego što joj ga je pružio.
„Bila bi iznenađena koliko neko može da se promeni.“
Meso joj je opeklo prste. Puhala je na njega da se ohladi. „Ostajem pri svojoj
proceni. Znam ko si ti.“
„Znala si me. Postoji razlika. “
Kada je postavio na svoje mesto, Edra je počela da jede. Bila je zahvalna na
obroku, i iako to nije htela da istakne, činjenica da joj je pomogao, pružio joj
zaštitu i sada je nahranio govori o tome kakav je čovek bio Radnar.
Uživala je u vremenu provedenom s njim, čak i ako nije bilo baš prijatno. Ali
bolelo je i više nego što je očekivala. Bio je podsetnik na to šta je imala, šta je
izgubila – na život koji joj je bio ponuđen.
Život od kojeg je morala da ode.
Zbog onoga što je Koven uradio, bilo bi lako dopustiti da je mržnja ispuni i
pokvari joj dušu. Bilo je trenutaka kada je to skoro i bilo. Tada bi pomislila na
Radnara, na način na koji ju je nežno držao i strast koju su delili.
Ljubav prema njemu vodila je iz dana u dan. Zbog toga bi je mogao slomiti kada
ode. Jer nije sumnjala da će.
Nije bilo dela zbog kojih se pokajala kada je on u pitanju. Dajući mu svoje telo
pre braka, zaljubljujući se u štitonošu i napuštajući ga. Sve što je učinila, uradila je
iz ljubavi i da bi ga zaštitila.
I nastavila bi to da radi.
Pogledala je u njegovom smeru kad joj je pružio još jedan komad mesa. Kako ga
je prihvatila, videla je rane na njegovim rukama. Kao vitez, očigledno je video
mnoge bitke. Bio je živ i čitav, i to ju je usrećilo. Ali mogla je samo da zamisli
povrede koje je zadobio.
Ko je video njegove rane? Ko mu je pomogao da se oporavi?
Edrin stomak se zakovitlao tako da je jedva uspela da proguta hranu u ustima.
Možda je ostala sama jer je njeno srce pripadalo njemu, ali to nije značilo da je i
on učinio isto.
Gledala je njegovo lice dok je svetlost od vatre plesala nad njim. Čovek poput
Radnara privlačio je žene. Ne bi bio sam. Ne sada. Nikada.
 3. Poglavlje
Radnar je primetio kada je Edra prestala da jede. Ponudio joj je još mesa, ali
svaki put ga je odbila. Stalno je zurila u daljinu kao da joj je um negde drugde.
Konstantno je ponavljao njene reči, pokušavajući da ih poveže sa svime što mu
je bilo drago. Veštice su bile stvarne. Nije mogao da veruje. Bez obzira na to što je
crkva govorila, uvek je mislio da su to samo fanatici koji preteruju sa svojim
uverenjima.
Sada je znao Edrinu istinu. I bila je velika. Činjenica da je tako lako podelila bila je
zapanjujuća. Bukvalno je držao njen život u rukama, ali izgleda da nije bila
zabrinuta. U stvari, Edra se činila više nego sposobna u svim aspektima.
Pa opet, naučila je da preživljava sama pre nego što je tetka pronašla. Zatim je
Edra učinila sve što je mogla da zadrži hranu u stomaku i krov nad glavom. Znala je
šta znači naporno raditi, ali nikada se nije žalila, bez obzira koliko su je ruke bolele
od mešenja hleba kod pekara. Novčić je bio novčić i trebao joj je.
Želeo je da je odvede od tog surovog života. Razdražilo ga je što je to uradila
sama... bez njega. Iako, ako će pošteno, nije imala izbora. Kad bi samo mogao da
joj veruje.
Šta je govorio? Naravno, verovao joj je. Sve one protraćene godine mržnje
prema njoj, a njeni su postupci počinjeni iz ljubavi. Bila je u pravu što mu nije
rekla. Napravio bi nešto glupo i suočio se sa Kovenom, zbog čega bi ga ubili.
Pogledao je njenu haljinu. Bila je čista, ali pohabana. Nema sumnje da je imala
već neko vreme. Ni njen ogrtač nije bio ništa bolji. Nije mogao da je zamisli samu.
Svet je bio surovo, nemilosrdno mesto za samu ženu.
Nije bilo mnogo bolje ni za nekoga ko nije plemenitog roda.
„Još uvek mi nisi rekla šta planiraš da uradiš.“ Nije imao nameru da to ponovo
iznese, ali morao je da zna njene planove.
Bilo je i više od toga. Sad kad ju je pronašao, nije mu se svidelo da joj dozvoli da
opet pobegne od njega. Prebacio je pogled sa vatre na njeno lice.
Prekrižila je noge sa rukama u krilu. Držač mača virio joj je iz ogrtača. Neko ju je
naučio da se bori. Mrzeo je što to nije bio on. Kad je pomislio na njene godine bez
njega i na sve ono što je ona videla i uradila, bio je ljubomoran na svakoga ko je
bio s njom kad on nije mogao.
„Treba mi moj vlastiti Koven.“
 Njene reči naterale su ga da se namršti dok se ispravljao. „Nagovorićeš veštice
da love druge veštice?“
Nasmešila se gledajući ga. „Možda bih uspela da ubedim nekolicinu, ali tada bih
odustala od svojih namera. Razmišljam o drugoj vrsti Kovena.“
„Lovački Koven,“ pretpostavio je.
„Upravo tako.“
Zaintrigiran, nagnuo se u stranu, držeći se na ruci. „Gde predlažeš da nabaviš ove
lovce? Ugrozićeš svoj život ako zaista regrutuješ vitezove ili nekoga drugog.“
„Znam. Zbog toga ću podizati svoje lovce, koristeći decu bez roditelja.“
Odmahnuo je glavom, smešeći se uprkos sebi, jer je to bila ideja koju je smislila. I
to bi moglo uspeti jer je Edra bila takva žena.
„Da li to vidim odobrenje u tvojim očima?“ Zadirkivala je.
„Da. Da li si iznenađena?“
Slegla je ramenima. „Malo. Sve ovo dobro podnosiš.“
„Voleo bih da si mi rekla pre mnogo godina. Čuvao bih tvoju tajnu.“
„Znam, ali to je i teret. A već si imao toliko toga za poneti. Ponosna sam na tebe
što si postao vitez, mada nikada nisam sumnjala.“
Nije mogao više da je gleda u plave oči. „Mrzeo sam te dugo.“
„Ne krivim te.“
„Nedostajala si mi.“ Reči su mu napustile usta pre nego što je uspeo da ih
zaustavi. A kad su jednom bile izgovorene, grlo mu se začepi od osećanja. „Tako si
mi nedostajala, činilo mi se kao da mi je neko iščupao srce.“
Krajičkom oka video je kako puzi do njega. Kad je podigla ruku, stisnuo je oči jer
ga je još uvek sve bolelo za njenim dodirom i bojao ga se. Toliko mu je trebalo da
prebrodi bol zbog onoga što je učinila, da je odbio da ga tamo ponovo smesti.
Prošle su sekunde, a on je nije osetio. Konačno, otvorio je oči i zatekao je kako
sedi na svom mestu, zagledana u njega sa dubokom tugom u očima.
„Ostavila sam srce kod tebe,“ rekla je tiho. „Poslednje što sam želela je da te
povredim. Možda je bolje da odem.“
Ustala je i okrenula se da ode, a on je podigao ruku i uhvatio je za zglob čvršće
nego što je hteo. Pogledala ga je, čekajući.
„Nemoj,“ šapnuo je. „Ne idi.“
„Sve dok sam sa tobom, u opasnosti si.“
Spustio je pogled na svoju ruku koja joj je držala zglob. „Nije me briga. Ne mogu
ponovo da budem razdvojen od tebe.“
 Podigao je pogled prema njenom licu pre nego što je ustao i klizio rukom do
njenog vitkog vrata. Zatim je zario prste u njenu slavnu kosu da joj obuhvati
potiljak.
Polako je privukao k sebi. Srce mu je tresnulo o rebra, krv mu je udarala žilama.
Samo je jedna žena ikada učinila da oseti tako neodoljivu želju i konačno je
ponovo pronašao.
„Reci da ćeš ostati sa mnom,“ nagovarao je, usnama je samo lagano dodirujući.
Oči su joj se zatvorile. „Uvek sam bila tvoja. Uvek ću biti tvoja.“
Nakon tih reči prekrio joj je usta svojima. Zastenjao je zbog njenog ukusa. Strast
u njima je eksplodirala, proždirući ih. Njihovi jezici su se sukobili dok su im ruke
lutale po telima.
Za nekoliko minuta odbacili su odeću, a on joj je prekrio telo svojim. Upijao je
pogledom njeno ljupko telo i savršene grudi ružičastih vrhova. Ruka mu se spustila
do udubljenja njenog struka, a zatim i kuka.
„Ne teraj me da čekam, želim te u sebi,“ molila je bez daha.
Pogledao je u njene otečene usne, njegovo telo je bilo željno da joj usliši želju,
da je ispuni. Raširila je noge i posegnula za njim. Od samog početka zadivila ga je
kako mu se tako slobodno predavala. Nije dovodila u pitanje strast među njima ili
njihovu potrebu da joj se predaju. Možda je zbog toga bilo tako lako voleti je.
Sa zaključanim očima, pronašao je njen ulaz i zastenjao koliko je mokra. Vodio je
svoj penis u nju. Osećaj njenih čvrstih, mokrih zidova koji su ga stezali bio je raj.
Centimetar po centimetar, ispunio ju je. Prsti su joj se zabili u njegove ruke dok
joj se disanje produbilo. Kad je bio potpuno u njoj, ona je bila ta koja je ljuljala
bokovima.
Njegova potreba, glad da je ponovo poseduje, već ga je dovela do ivice vrhunca.
Način na koji su joj oči postale tamno plave nije pomogao, želja je tamo žarko
plamtela. Kurac mu je poskočio, a kukovi su se pokrenuli sami od sebe.
Savio se i obavio usne oko bradavice dok mu je jezik lickao nabubreli vrh. Što su
njeni vapaji postajali glasniji, brže je pumpao kukovima.
Podigao se nad njom dok je gurao sve jače i dublje. Noge su joj se omotale oko
njegovog struka dok je zazivala njegovo ime. Jaja su mu se stegnula. Nije znao
koliko dugo još može da zadrži orgazam.
Tada je osetio kako joj se telo trza, a usta su joj se otvorila u tihi krik. Otkucaj
srca kasnije osetio je kako ga stišću njeni zidovi. Brže je nabijao kukovima,
produžujući joj zadovoljstvo dok je zadržavao svoje.
Kada je prešao ivicu, duboko se zabio dok ga je vrhunac obavijao. Ekstaza je bila
sve ono čega se sećao od ranije – i sve što je nedostajalo drugim ženama.
 Izvukao se iz nje i prebacio na leđa. Edra se otkotrljala u stranu i naslonila glavu
na njegove grudi. Oboje su disali oštro. Na trenutak se osećalo kao da se te godine
razdvajanja nikada nisu dogodile.
Ali tada je osetio utrnulost prstiju desne ruke i znao je da je to samo iluzija.
Radnar je zatvorio oči i čvrsto je zagrlio Edru.
„Neću te napustiti,“ šapnula je.
Njene reči izmamile su mu osmeh na lice. „Dobro.“
„Ali nastaviću da lovim veštice.“
„Onda ću loviti s tobom,“ rekao je. Otvorio je oči kad je osetio kako se podiže.
Njen plavi pogled pretražio je njegovo lice dok se mrštila. „Nećeš me pitati kako
ću to učiniti?“
„Mogu, ali znam da ćeš mi reći kada budeš spremna. Ti si jaka žena. To me je
privuklo k tebi. Divim ti se i poštujem te zbog toga. Znaš veštice. Ja ne.“
Nasmešila se i brzo ga poljubila. „Ja ću te naučiti. A ti mene možeš naučiti da se
borim.“
„Trebaće nam neko mesto da se sakrijemo.“
„Znam savršeno mesto.“ Vratila se na njegova prsa i duboko udahnula.
Radnar je shvatio da bi žena poput Edre zaplašila mnoge muškarce. Nije mu bila
pretnja. Njena čvrstina i samopouzdanje učinili su ga jačim i psihički i fizički.
Otvorio je oči i stavio drugu ruku iza glave dok je gledao kako se nebo tamni
kako se bliži noć. Lov na veštice neće biti tako lak kako je zvučalo, ali ideja ga je
oduševila.
Obruč koji se stisnuo oko njegovih grudi je nestao. Nije više osećao potrebu da
luta. Jer je pronašao ono što je tražio. A sada je imao svrhu.
Sve brige od ranije su nestale kao da mu godinama nisu visile na ramenima,
preteći da će ga slomiti. Bio je oslobođen svega toga, ali to nije olakšalo situaciju.
Morao je da nauči brzo jer Edra neće sama loviti veštice. Biće tik pored nje na
svakom koraku.
Veštice. Magija. I njegovo razmišljanje bi se moralo promeniti. Ne njegove
borbene veštine, ali veštice su se razlikovale od vojske vitezova. Njegova strategija
bi se morala prilagoditi. Iako se nije radovao borbama jedan na jedan sa njima –
čak ni sa svojim začaranim mačem.
 4. Poglavlje
„Gde mi to idemo?“
Edra je pogledala Radnara preko ramena i nasmešila se. Vodili su ljubav
nekoliko puta tokom noći. Nakon brzog pranja, krenuli su ubrzo nakon svitanja.
„Zar mi ne veruješ?“ Suzdržavala je smeh zbog zadirkivanja. Napred je videla
krovove sela.
„Samo volim da budem spreman.“
Jahala je jednog od rezervnih konja dok je on jahao vranca. Tamna kosa mu je
bila puštena i padala mu je niz leđa. Prolazila mu je prstima kroz gustu kosu sinoć
dok je spavao s glavom na njenom stomaku.
Nakon svih nevolja koje je pretrpela, svih muka i agonije, činilo se gotovo
predobro da bi bilo istinito, da se Radnar vratio u njen život. Ali nije nameravala
da iskušava Sudbinu da joj ga ponovo oduzme.
„Selo ispred ima nešto što moram da pokupim,“ rekla je.
Čula je zvuk kopita dok je galopirao na pastuvu čak i pored zvuka kopita svog
konja. Dok je zurio, ona je omotala uzde trećeg konja oko ruke.
„Znam taj pogled.“
Slegnula je ramenima i uputila mu nevin osmeh. „Kakav pogled?“
„Onaj koji kaže da se spremaš za nešto i da ćeš ići svojim putem bez obzira ko
pokuša da te zaustavi.“
Edra mu je poslala poljubac. „To me je dovelo do tebe, zar ne?“
„Pošao sam za tobom,“ rekao je frkćući.
„Grešiš. Odlučila sam da ću te imati.“
Odmahnuo je glavom dok se smejao. „Hoćeš li mi reći šta ćemo pokupiti?“
Ušli su u selo. „Uskoro ćeš saznati.“
„Znao sam da ćeš to reći,“ gunđao je s osmehom na usnama.
Pustio ju je da ide ispred njega dok su jahali kroz selo. Bili su gotovo na drugoj
strani kada je ugledala devojčicu.
Edra je zaustavila kobilu i sjahala s konja. Radnar je pomerio konja napred da vidi
šta se dešava, ali je ostao pozadi kad je podigla ruku i zaustavila ga.
Videla je dete kad se pripremala za borbu sa vešticama i nije mogla da se
zaustavi i pomogne. Budući da je jedno vreme bila bez krova nad glavom, tačno je
znala kako se devojčica oseća.
 Edra ju je videla stisnutu do zgrade sa kolenima na grudima, a bose noge su joj
virile iz pohabanih i prljavih suknji koje je nosila. Kosa devojčice je bila matirana i
bila je prekrivena prljavštinom.
Kada su se detetove napaćene smeđe oči okrenule, Edra je osetila kako je kolena
izdaju. Ostala je uspravno oslonivši se o zgradu. Pustoš i jad koji su ispunili pogled
devojčice slomili su joj srce.
„Zdravo,“ rekla je Edra sa osmehom.
Devojčica je nastavila da zabada štap koji je držala u zemlju. Skrenula je pogled,
ne trudeći se da odgovori.
Edra je poznavala prazan pogled izgladnelih. Preživela je to dok su drugi podlegli.
A ako se ona bude išta pitala i ova devojčica će preživeti.
Iako je Edra znala odgovor, pitala je: „Imaš li porodicu?“
Devojčica je odmahnula glavom.
Edra se prišuljala nekoliko koraka. „Da li su mrtvi?“
Još jedno odmahivanje glavom.
Bar je dobijala odgovore. Iako ih Edra uopšte nije volela. Progutala je slinu i
polako napravila još nekoliko koraka. „Imam hranu koju mogu da ti dam.“
Dete je gledalo u njenom smeru, ali nije bilo nade ili ushićenja. „Zašto?“
„Zašto?“ Ponovila je Edra, šokirana. Opet je osetila kako joj se srce slama.
Spustivši se na kolena, sela je na stopala i pružila detetu hleb. „Nudim ti ovo jer si
gladna, a ja imam to.“
Duge sekunde devojčica je zurila u nju. Tada je, brza poput munje, istrgla hleb iz
Edrine ruke i zubima ga odgrizla.
Edra ju je na trenutak posmatrala. „Nekad sam živela baš kao i ti.“
Devojčica ju je pogledala očima mudrijim od svojih mladih godina. Napuhala se i
rekla Edri šta je tačno mislila o toj izjavi.
„Istina je,“ rekla je Edra. „Moja mama je umrla, a ja nisam imala gde da odem.
Sećam se da sam bila toliko gladna da mi je od same pomisli na hranu pozlilo. To
je bila slabost koju sam najviše mrzela.“
„Mrzim hladnoću i kad sam mokra.“
Edra klimne glavom u znak razumevanja. „Teta me je pronašla i primila kod sebe.
Imala sam sklonište i malo hrane, ali nije bilo mnogo bolje od ovoga gde si sada.
Stvar je u tome što... želim da ti pomognem.“
Devojčica ju je skeptično pogledala. „Kako?“
„Koliko imaš godina?“
„Ne znam,“ rekla je između zalogaja hleba.
 Po njenom izgledu, Edra je sumnjala da ima oko šest godina. „Želim da ti
ponudim nešto. Želim da podelim svoj dom sa tobom. Ne tražim ništa više samo
da mi pomažeš u poslovima i da ne kradeš.“
Devojčica je pogledala preko njenog ramena. „Ko je on?“
„Radnar. On je vitez i moj prijatelj. Zovem se Edra.“
Dete je spustilo hleb dok je razmišljalo o ponudi. „Ako me povredite, pobeći ću.“
„Neću te povrediti. I obećavam da ću te naučiti kako da se zaštitiš da te niko
nikada više ne povredi.“
„Moja porodica me je napustila.“
Na te reči, Edra je poželela da devojčicu primi u zagrljaj i potraži njenu porodicu
radi odmazde. Nije učinila ni jedno ni drugo. Jednostavno je trepnula ne bi li
zadržala suze. „Nikada te neću napustiti.“
„Zašto si izabrala mene?“
„Jer sam ti potrebna. Baš kao što si ti meni potrebna.“
Devojčica je polako klimnula glavom. „U redu.“
„Kako se zoveš?“
„Leoma.“
Edra ispruži ruku, dlanom prema gore. „Zdravo, Leoma. Spremna si za novi
život?“
Devojčica je oklevala pre nego što je stavila ruku u Edrinu. Jednom kad je to
učinila, Edra je lagano zatvorila prste oko mnogo manjih. Ustale su zajedno i
okrenule se prema Radnaru. Sedeo je, pažljivo ih posmatrajući, žestokog izraza
lica.
„Ne boj ga se,“ šapnula je Edra.
Kad su se približili, Leoma je povukla ruku i krenula pravo do Radnara. Podigla je
glavu do kraja i pogledala ga.
„Zdravo, malena,“ rekao je, gledajući je dole.
Leoma je nagnula glavu u stranu i pitala: „Hoćeš li me povrediti?“
„Dajem ti reč kao vitez da ti nikada neću nauditi,“ zarekao se.
Edra je sa zanimanjem i osmehom posmatrala razmenu. Tada je, šokirajući je,
Leoma podigla ruke. Ne propustivši priliku, Radnar se spustio sa svog uzvišenog
pastuva i pokupio je, postavivši je ispred sebe na konja.
Oboje su gledali u Edru.
Vratila se svojoj kobili i uzjahala. Njih troje ostavili su za sobom malo selo i užas
onoga što se dogodilo Leomi.
„Gde nas sada vodiš?“ Pitao je Radnar kada je selo bilo daleko iza njih.
 Edra se setila ruševina na koje je naletela godinu dana ranije i brzo je koristila
magiju da ih sakrije od drugih. „Mesto koje će biti naše. Mesto na koje ćemo da se
okupljamo i treniramo. Mesto gde se možemo sakriti kada je potrebno.“
„Zaista si dobro razmislila,“ rekao je Radnar.
Dobacila mu je čvrst pogled. „Znala sam da neću zauvek bežati od Kovena.
Morala sam da smislim plan.“
Putovali su ostatak tog dana i polovinu sledećeg pre nego što su došli u šumu.
Edra je skoro pukla od uzbuđenja. Tokom njihovog zajedničkog druženja, Leoma
nije puno pričala, ali je naizmenično jahala sa Edrom i Radnarom. Bilo je dovoljno
što se činilo da se dete prilagođava.
Ali bilo je trenutaka kada je uhvatila Leomu kako gleda oko sebe kao da očekuje
da će je ponovo napustiti. Edra je bila spremna na veliki trud da pomogne detetu
da prevaziđe takve strahove – ako je to uopšte moguće. Ponekad su takvi
događaji imali trajne posledice.
Edra ih je provela kroz šumu, okrećući se prema velikom stenovitoj formaciji.
Sjahala je s konja kad su stigli do stena. Pogledavši unazad primetila je kako se i
Leoma i Radnar sa zanimanjem osvrću oko sebe.
Vukla je uzde konja i zaobišla stranu stijene na kojoj se nalazio otvor. Bila je
delimično skrivena, što je otežavalo pronalazak ukoliko niste znali šta treba tražiti.
Kad je prošla, zaustavila se i sačekala da je Radnar i Leoma sustignu. Nasmešila
im se kad su stajali zajedno. Zatim je odmahnula rukom, uklanjajući čaroliju koja je
sakrila ruševine.
Leoma je dahtala od iznenađenja i pojavili su se prvi znaci osmeha. Bez reči,
devojčica je pojurila zakrivljenim stepenicama isečenim iz stene i krenula ispod
zasvođenog luka vinove loze do ruševina.
„Kako si ovo pronašla?“ Upita Radnar sa strahopoštovanjem.
Edra mu se približila i uhvatila ga za ruku. „Slučajno.“
„U pravu si. Savršeno je. Iako će trebati malo posla.“
„Dođi,“ rekla je i povukla ga za ruku dok je počela da hoda.
Čim se uspela uz stepenice i ispod vinove loze, osećala se kao da je kod kuće. Ali
tek kad je stigla do starih drvenih vrata i zakoračila kroz njih da bi stala u ono što
je ostalo od opatije, znala je da ovde pripada.
Pustila je Radnarovu ruku i krenula do sredine velike dvorane. Nedostajao je veći
deo plafona, zbog čega je svetlost prodirala, razbijajući senke. Vrtela se u krug,
raširivši ruke dok se smejala.
Kad je zastala, zanjihala se od vrtoglavice. Osvrnula se oko sebe i pronašla
Leomu na vrhu stepeništa s nogama koje su visile preko balkona.
 Tada je Radnar bio pored nje. Uzeo je Edru za ruke i privukao je na sebe.
Naslonila je obraz na ruku koja joj se prislanjala uz lice.
„Kući smo,“ rekao je.
Obavila mu je ruke oko vrata kad se podigla na vrhove prstiju. „Naš dom.“
„Nikad nisam mislio da ću te ponovo naći, a još manje da ćemo biti zajedno.“
„Ali tu smo. Da li si siguran da to želiš da uradiš?“
Lagano joj je poljubio usne i stavio čelo na njeno. „Radije bih da se sa tobom
borim protiv veštica nego da radim bilo šta drugo.“
„Možda ćeš požaliti što si to rekao,“ rekla je sa osmehom.
„Kako mogu kad imam svoju vešticu?“
Nasmejala se njegovom zadirkivanju. Smeh je izbledeo dok su se ljubili. Radnar
je prekinuo poljubac i podigao pogled prema Leomi.
„Imamo čuvara,“ šapnuo je.
Edra se spremala da se povuče iz njegovog zagrljaja kada je do nje stigao Leomin
glas.
„Jeste li vas dvoje venčani?“ pitalo je dete.
Nisu razgovarali o braku, a Edra nije bila sigurna kako da odgovori. Znala je da je
ljubav prema Radnaru prevazišla sve što sveštenik može sankcionisati, ali kako to
objasniti detetu?
„Još ne, malena,“ rekao je Radnar.
Edrin pogled se okrenuo prema njemu. Ona ga je radoznalo pogledala da vidi da
li to govori samo zbog Leome ili ne.
„Izgledaš iznenađeno,“ rekao je.
Edra je nemoćno slegnula ramenima. „Malo.“
„Ništa više nisam želio nego da mi budeš supruga,“ rekao je. „Ništa mi sada neće
stati na put.“
Podigla je obrvu. „Šta kažeš na nedostatak sveštenika?“
„Kao što rekoh, sada me više ništa neće zaustaviti. Koji je tvoj odgovor?“
Leoma je pitala: „Da, Edra. Koji je tvoj odgovor?“
„Znaš moj odgovor,“ rekla je Radnaru. „Da.“
Dok je Radnar podizao Edru i okretao je, Leoma je pljeskala i smejala se, zvuk je
odzvanjao ruševinama poput crkvenog zvona.
 5. Poglavlje
Radnar je gledao u nebo dok je stajao izvan ruševina. Samo sat vremena ranije
padala je kiša, ali nebo se razvedrilo kao da zna koliko je ovaj dan važan.
„Vrpoljiš se,“ rekla je Leoma.
Presekao je pogledom prema devojčici i uputio joj strogo mrštenje koje je
muškarce obično teralo da beže. To uopšte nije odvratilo dete.
Želeo je da se oženi Edrom dan nakon što su stigli do ruševina, ali ona je
odgodila, rekavši da je datum važan. Pa dok je čekao da mu ona kaže kada je
vreme, počeli su da rade.
Posle mesec dana, novi krov je bio skoro gotov, a Edra je, uz pomoć Leome,
očistila sobe. Radnar je takođe raskrčio nešto od vinove loze oko ruševina. Tako je
otkrio staje. Trebalo je poraditi na tome da budu pogodne za konje, ali bar nije
morao da ih pravi od nule.
Najveća promena bila je Leoma. Trebalo je dosta posla da je potpuno očiste i
raspletu kosu, a sada je blistala, sjajna brineta sa crvenim sjajnim pramenovima
obasjana suncem. Imala je i novu odeću i obuću.
Razmišljao je o uzgoju hrane kada ga je Leoma laktom udarila u butinu. Njegov
pogled skrenuo je sa nje na stepenice na kojima je stajala Edra.
Na trenutak nije mogao da diše dok je zurio u nju. U svim njegovim fantazijama,
ništa ga nije moglo pripremiti za dan kada ju je uzeo za ženu.
Nosila je haljinu tamnoplave boje koja je grlila njene obline pre nego što se
lagano širila i dosezala do stopala. Pojas svetloplave boje dva puta joj je omotao
struk pre nego što su krajevi pali niz prednji deo haljine. Medenoplava kosa slivala
joj se niz leđa do pojasa. Na njenoj glavi bila je kruna cveća.
Na licu joj je bio osmeh dok je silazila niz stepenice, izgledajući eterično poput
anđela. Njene jarkoplave oči nisu silazile s njegovog lica kad je stala pored njega.
Suočio se s njom i uzeo je za ruke. „Lepa si.“
„I sam si vrlo zgodan,“ rekla je prelazeći rukama preko njegove plave tunike.
Leoma je stajala ispred njih, ruku stisnutih pred sobom. „Kako se ovo radi?“
Radnar je namignuo Leomi pre nego što se uozbiljio zagledavši se u Edrine oči.
„Od trenutka kada sam te prvi put video, znao sam da si trebala biti moja. Uvek si
bila u mom srcu i uvek ćeš biti. Zavetujem se da ću te voleti i štititi do kraja svog
života. Stajaću pored tebe da vodimo bilo koje bitke koje nam se nađu na putu.
Od sada do večnosti imaš moju ljubav.“
 Edrin osmeh bio je tako blistav da je mogao osvetliti noć. Gledao je kako joj se
oči pune suzama od sreće, ali ona se trudila da ih zadrži.
„Radnar,“ rekla je. „Naša srca i tela bili su vezani mnogo pre nego što smo se
upoznali. Naše duše su to prepoznale i pozvale jedna drugu. Dala sam ti svoje srce
davno, a ti ga držiš i sada. Nijedan drugi ti ne može parirati u snazi, hrabrosti,
dobroti ili ljubavi. Uvek si bio moj vitez. Obećavam da ću te uvek voleti i štititi.
Uprkos onome što nas može zadesiti u danima i godinama pred nama, opet nas
ništa neće razdvojiti. Ujedinjeni smo na sve načine. Naš um, naša srca, naša tela i
naše duše. Volela sam te i pre nego što sam te upoznala i volim te sve više svakog
dana.“
Srce mu je zakucalo o grudi dok su njene reči ispunjavale vazduh. Šuma je bila
njihova crkva, a Leoma i sve oko njih njihovi svedoci. Nebo bez oblaka bilo je
nadstrešnica blagoslova. Iako nije imao niko da održi ceremoniju, ona je ipak bila
obavezujuća. Budući da je to urađeno ispred Boga i prirode sa srcima punim
ljubavi, povezalo ih je zauvek.
„Uvek i zauvek,“ rekao je.
Usne su joj se savile u osmeh. „Uvek i zauvek.“
Radnar ju je privukao u zagrljaj i poljubio je sa svom ljubavlju, nadom i strašću
koju je držao u sebi. Pre nego što je poljubac postao zavodljiv, Leoma je počela da
skače oko njih, smejući se.
Gledali su je trenutak pre nego što je poletela među drveće. Radnar je u početku
bio zabrinut dok mu Edra nije pokazala da je Leoma dete prirode. To nije razumeo
dok nije video kako je šuma štiti.
„Početak naše porodice,“ rekao je.
Pravio se da ne primećuje tugu u Edrinom osmehu. Tamo je bila otkad je otkrila
da ne nosi njegovo dete. Ali bilo je još mnogo godina pred njima.
A bilo je i veštica za loviti.
„Ne idi daleko,“ Edra je pozvala Leomu. „Imaš trening.“
Leoma je podigla ruku i mahnula da im javi da je čula.
„Da nije prerano,“ rekao je Radnar.
Edra pritisnu dlanove o njegove grudi. „U svetu s magijom ne postoji nešto kao
prerano.“
Radnar se nacerio, neiznenađen. Okrenuli su se i počeli da hodaju do reke koja je
proticala iza zamka. „Čini se da Leoma zna iznenađujuće puno za svoje godine.“
„Da, zna. Sa kojim ćeš oružjem danas vežbati s njom?“
„Luk. Poslednja dva dana je dobro napredovala sa mačem, ali nije joj se svideo.“
 „Možda će luk biti njena specijalnost,“ rekla je Edra kad su se zaustavili pored
reke.
Radnar je počeo da govori, ali reči su mu izmakle iz glave kada je njegova
supruga skinula krunu cveća, a zatim haljinu, a zatim cipele.
Dobacila mu je osmeh dok je hodala do ivice vode. „Planiraš li da me gledaš ili
ćeš mi se pridružiti?“
Nije ga trebala pitati dva puta. Radnar je na brzinu skinuo odeću, u nameri da
uživa u danu. Ko je znao koliko će ih imati pre nego što započnu lov.
Edra se nasmejala dok je trčao u vodu i povukao je prema sebi. Ova vrsta sreće
izgledala je toliko nedostižna samo mesec dana ranije. Sada se nije mogao setiti
kakav je bio život bez Edre.
Osmeh im je zamro dok se želja među njima rasplamsavala. Radnar je zastenjao
kad se sagnuo i potvrdio joj usne.