Деда Мраз и седам патуљака

СЦЕНА 1
Хорско певање: Преко брда, преко брега
СЦЕНА 2
Деда Мраз: ХОХОХО! Добродошла драга децо на Северни пол, у наш
скромни дом. Можда је хладно и снег веје, ал‘ баш због тога Ваш Деда Мраз
се смеје. Јер без обзира на зиму ми радимо у сложном тиму. Време је за
славље и то нам снагу лављу даје. За један осмех детета Деда Мраз лети к‘о
ракета, али не бих баш да узмем сву славу за рад у овом хладном рају.
Дозволите да Вам откријем тајну због чега је моја слава јака...То је због седам
патуљака! (Обраћање публици).

Деда Мраз: Срећанко је наш заштитни знак, јер је за осмех на лицу првак.
Хајде Срећанко реци деци шта имаш ти у својој врећи.

Срећанко: Ове вреће носе упаковане среће. Моја мисија је да ширим срећу и
то од поклона већу. Такав дар се ретко среће, али баш зато је задовољство
веће. Да остане без поклона нико неће, јер свако заслужује бар парче среће.

Деда Мраз: Ту је и Тужанко, он стално плаче. Понекад слабије, понекад јаче.

Углавном га расплачу одрасли људи што забораве на Деда Мраза и праве се
луди као да никад нису били деца. И замислите, он због тога плаче и јеца.
(Обраћање публици).

Деда Мраз: Тужанко, хајде и ти реци, шта носиш то деци у врећи.

Тужанко: Ове вреће носе тугу, али обојену у дугу. Јер да нема туге, не би било
ни дуге! Сунце би стално сијало, али без кише не би пријало. Јер сузе су лек
за душу, а ја их обликујем у шећерну лушу. (Држи у руци црвено- белу лушу
од стиродура, са тужним изразом лица.
Деда Мраз: Хајде, хајде Тужанко, бриши сузе са лица, твоја моћ је баш та
лизалица! (Грли и теши Тужанка, прилази им Љубавко).

Љубавко: И сети се, кад те туга заболи, да имаш друга који те бескрајно воли!

Деда Мраз: Хајде Љубавко, реци и ти деци шта им то грлиш у врећи.

Љубавко: У овој врећи уткао сам љубав и пажњу, јер се у дечијим срцима
само оне важе. Ту не пролазе шарене лаже. Па, макар била играчка од злата
или блата њима је то исто, јер они осете кад је од срца – искрено и чисто!

Деда Мраз: Ево га и Страшанко! Е, он је прави мали шашавко, свега се боји.

Плаши се чак и играчке од плиша, или кад се нацрта чича-глиша.

Хајде Страшанко, реци и ти деци шта ти то дрхти у врећи.

Страшанко: Дрхти ми страх, али има да га протресем као чаробни прах. Да

њихове жеље снег не провеје и да им Деда Мраз на време стигне на весеље.

Деда Мраз: А, ево га и наш понос, што има дигнути нос.

Хајде Поносанко, реци и ти деци, шта им то носиш у врећи.

Поносанко: Пре свега, желим Страшанку рећи: Поносан сам што се бојиш, јер
то значи да постојиш, али мораш са својим страхом да се бориш. Јер без сиве
ни жута не би била златна, нити би понос постојала без песме Клатно-а.
Једноставно човек мора мало себе да да, да би га понос наградила. А свако
ко има нос, у себи носи понос као силу, у свом препознатљивом стилу.

Деда Мраз: Знамо сви да се собом дичиш, али чиме ћеш ти то децу да
опчиниш?

Поносанко: У врећама сам спаковао мирис лепши од парфема и укус слађи

од Еуро-крема, а то је овај празнични дух што је својом атмосфером зачинио
ваздух. (Звук звона прекида Поносанка у свом заносу)

Деда Мраз: Радостанко, хајде и ти реци, шта то звониш у својој врећи.

Радостанко: Не могу да сакријем радост, јер звоне звона на сав глас да Нова
година стиже за тили час. Једва чекам да покуца на вратима својим
прапорцима и обележи нов почетак празницима.

Деда Мраз: У то име, драга децо, ево нас за вас! Али, само да знате, није био
посао лак, јер није свако к’о Срећанко и Радостанко.

СЦЕНА 3
Наратор: Постоји још један патуљак који се зове Љутанко. Е, он је са живцима
танко. Нервирају га ирваси и јелка, око њега је стално нека вика и дрека.
Њему су увек румени образи, али не од зиме већ од љутине. Он се стално за
све срди и увек неког другог грди. И није то једино. Успео је да посвађа
љубав и понос, уплаши срећу и растужи радост. И то само зато што је био
љут, а љут је био јер га нервирају ирваси и јелка. Ирваси су га нервирали због
црвеног носа, јер је мислио да му се тако ругају, а јелка га је нервирала због
борових иглица од којих је кијао. Па их зато није „мирисао“.

СЦЕНА 4
Љутанко: Хеј, Осећанци! (Апћиху). Је л’ знате да Деда Мраз не постоји?

Осећанци: Ко ти је то рекао?!

Љутанко: Једна одрасла особа!

Радостанко: То је баш тужно. (Тужанко плаче).

Страшанко: Па, то је страшно.

Срећанко: Одједном ми више ништа није смешно.

Поносанко: Осећам се посрамљено.

Љубавко: Мислим да ми је срце сломљено.

(Појављује се Деда Мраз).

Деда Мраз: Шта се овде догађа?

Љутанко: Ти не постојиш!

Деда Мраз: Како то мислиш?

Љутанко: Лепо тако, ти си само један обичан човек!

Деда Мраз: Жао ми је што тако мислиш, јер чак и да је то истина, дечији
осмех нема цену! А ти си управо посвађао сва осећања, само зато што си љут.

Љутанко: Нисам љут, мрштим се.

Деда Мраз: А што се мртиш?

Љутанко: Не мрштим се, љут сам.

Деда Мраз: Океј, ти чини шта ти је воља, али ја ћу дати све од себе да
сачувам магију Нове године. Деца то заслужују и ја им то дугујем, јер ја
постојим због деце.

СЦЕНА 5
Наратор: По први пут у свом животу Љутанко се осећао постиђено, али то се
није приметило због црвенила које је иначе имао на лицу. Постидео се због
тога што је уопште посумњао у чаролију Нове године, јер је он један од оних
што истински верују у Деда Мраза. У суштини, он се наљутио јер му је
одрасла особа рекла да Деда Мраз не постоји, и од тог дана у њему су
помешана осећања. Више није могао да помири љубав и понос у себи, јер се
осећао изданим од стране Деда Мраза. Ипак, негде на дну срца се потајно
надао да су одрасле особе љубоморне на децу, јер они не добијају поклоне
од Деда Мраза као деца, већ од родбине и пријатеља. Али Деда Мраз је знао
да Љутанко није лош, већ да је повређен и разочаран. Није покушавао да га
убеђује да постоји, уместо тога га је упослио. Дао му је да украси јелку и
тимари ирвасе. Замислите: Љутанка, ирвасе и јелку.
 СЦЕНА 6
Љутанко: Нећу да тимарим ирвасе и китим јелку. Нећу и тачка!

Деда Мраз: Извини, али заузет сам читањем дечијих писама и остваривањем
њихових жеља.

Наратор: Љутанко се љутио, јер се осећао усамљено са својом љутњом.

Посебно док је посматрао како остали патуљци весело пакују своја осећања,
па је тако узео украсе и почео да их качи на гранчице јелке. Украс по украс и
јелка је заблистала у својој новогодишњој светлуцавој хаљини. Јелка је била
прелепа, а нарочито се истицала звезда на врху. Међутим, остала је празна
на рубу хаљине, фалили су поклони. Љутанко је овог пута био љут на себе, јер
ако не истимари ирвасе поклони за децу неће бити на време постављени
испод јелке. Није смео да дозволи да јелка остане без поклона, јер би онда
сва деца овог света престала да верују у Деда Мраза, а он би био крив. (Све
време док наратоп прича/чита причу, патуљци су заузети око поклона).

Љутанко: Морам да тимарим ирвасе, иначе ћу бити на себе љут! Они морају
бити спремни за далеки пут, не могу бити на децу љут.

Деда Мраз: Тако је Љутанко! Хајде да спасимо Нову годину и обрадујемо

децу поклонима!

СЦЕНА 7
Наратор: И тако Деда Мраз и седам патуљака сваке године спремају поклоне
за децу широм света. Он их све воли и ту је за њих да им после горких суза
врати осмех на лице, да им помогне да своје страхове победе и буду поносни
на себе. И да чак кад се наљуте ипак се воле, јер за дечију радост сва
осећања треба да се помире. А ко то може да учини ако не Деда Мраз?

Деда Мраз: Патуљци Осећанци, је л’ имате неку поруку за децу за крај?

Страшанко: Децо, немојте да бринете. Деда Мраз заиста постоји ако

довољно верујете!
Љубавко: Љубав увек на крају побеђује!

Љутанко: Не знам да л’ ме више нервирају ирваси или јелка?

Поносанко: Децо, будите поносни на себе!

Срећанко: Подељена срећа два пута је већа! ( У загрљају са Радостанком

заједно певају).

Радостанко: Срећа, срећа, радост – уживанција!

Деда Мраз: Шта је било Тужанко? (Деда Мраз теши Тужанка у крилу).

Тужанко: Ништа Деда Мразе, увек ме расплаче срећан крај!

СЦЕНА 8
Хорско певање: Звончићи, звончићи
Улоге:
Деда Мраз – Јасна
Љубавко – Јована
Поносанко – Маша
Страшанко – Јелена
Срећанко – Тамара
Радостанко – Бојана
Љутанко – Марија
Наратор – Марко?