ПРЕДМЕТ:СИСТЕМ УПРАВЉАЊА ЗАШТИТОМ

ЖИВОТНЕ СРЕДИНЕ

СЕМИНАРСКИ РАД
РЕЦИКЛАЖА СТАКЛА
Садржај:
1.Увод..............................................................................................................................................3
2.Појам повратне логистике..........................................................................................................4
3.Управљање отпадом....................................................................................................................7
4.Појам рециклаже.......................................................................................................................10
4.1.Активности при рециклажи...............................................................................................11
4.2.Симболи за рециклажно стакло.........................................................................................12
5.Кружни ток отпада....................................................................................................................14
5.1.Кружни ток стаклене амбалаже.........................................................................................14
6.Који отпад треба одвојено скупљати?.....................................................................................15
7.Основни подаци о стаклу..........................................................................................................16
8.Производња стакла....................................................................................................................17
9.Стаклена амбалажа....................................................................................................................18
10.Стаклени лом...........................................................................................................................19
11.Прикупљање и сортирање стакла..........................................................................................21
12.Рециклажа амбалажног стакла...............................................................................................22
13.Зашто рециклирати отпадну стаклену амбалажу?...............................................................23
14.Пет разлога за рециклажу стакла...........................................................................................23
15.Употреба рециклажног стакла...............................................................................................25
16.Закључак...................................................................................................................................26
17.Литература...............................................................................................................................27
 1.Увод

Овај семинарски рад је конципиран тако да се суштински објасни не само сам

процес рециклаже стаклене амбалаже већ и да се да осврт на рециклажу уопште као и на
процес производње стакла.

У првим двема тачкама дате су основне информације и појмови о повратној

логистици као и разлози због којих се повратној логистици посвећује све већа пажња.

Такође, обрађено је и питање управљања отпадом. Споменуто је начело „4Р” као

једно од систематских решења управљања отпадом.

Следећи део рада се односи на објашњење самог појма рециклаже, активности које
се обављају при рециклажи и сл. Дати су и симболи који означавају да ли је производ за
рециклажу или не. У тачки 5. објашњен је кружни ток отпада као и кружни ток стаклене
амбалаже, док је у следећој тачки дат одговор на питање који отпад треба одвојено
сакупљати.

Процес производње стакла и стаклене амбалаже као и намена истих дат је у

тачкама осам, девет и десет.. Стакло се производи из хомогенизиране смеше основних
сировина и стакленог лома топљењем на температурама око 1600 °Ц.Истопљено стакло
обликује се у стаклени производ у машинама за обликовање. Основне сировине за
производњу амбалажног стакла су: варцни песак, калцинирана сода, оломит и калцит,
таклени лом који потиче од отпада у производњи и рециклираног стакленог лома.

Процес рециклаже стакла почиње прикупљањем и и сортирањем истог. Начини

прикупљања и сортирања су такође дати у раду и то у тачки 11. Сам процес рециклаже
стакла дат је у следећој тачки.

Одговор на питање зашто рециклирати стаклену амбалажу, са пет основних

разлога зашто, дат је у тачкама 13 и 14.

На крају рада дати су начини употребе рециклираног стакла, а као посебан део
издвојени су примери рецилаже стакла из Хрватске, Шкотске и Швајцарске.

У закључку рада дат је осврт на стање у нашој земљи по питању теме која је
обрађивана у овом семинарском раду тј. По питању рециклаже стаклене амбалаже.
 2.Појам повратне логистике

Пре двадесет година, ланци снабдевања су били заузети финим подешавањем

логистике производа од сировина до крајњег корисника. Производи се очигледно и даље
крећу ка крајњем кориснику, али се све више производа враћа. Ово се догађа у великом
броју индустрија, у електронској, фармацеутској, индустрији освежавајућих пића итд.

Повратак као процес је скоро додат Супплy-Цхаин Оператионс Референце (СЦОР)

моделу, наглашавајући своју важност за ланце снабдевања у будућности (Сцхултз, 2002).
Док су неки актери у ланцу били приморани да узимају производе натраг, други су то
радили привучени вредношћу коришћених производа. На овај или онај начин, повратна
логистика постаје изузетно важан део модерних ланаца снабдевања.

Иако је концепција повратне логистике одавно позната, настанак овог појма је

тешко прецизно утврдити. Термини као "повратни канали" и "повратни ток" појављивали
су се у научној литератури још седамдесетих година прошлог века, али су се готово увек
односили на рециклажу. Прву познату дефиницију повратне логистике објавио је Цоунцил
оф Логистицс Манагемент (ЦЛМ) раних деведесетих (Стоцк, 1992):

"Повратна логистика је појам често коришћен при спомињању улоге логистике у

рециклажи, депоновању отпада, и управљању опасним материјалима; шире обухвата све
што се односи на логистичке активности које се одвијају у смањењу извора, рециклажи,
замени, поновном коришћењу материјала и депоновању."

Крајем деведесетих, Рогерс и Тиббен-Лембке (1999) описују повртану логистику

акцентујући циљ и процесе (логистичке) који су ту укључени:

"Процеси планирања, имплементирања, и контроле ефикасности, исплативог

кретања сировина, залихе током процеса, финални производи, и сродне информације из
тачке потрошње у тачку настанка у циљу поновног коришћења или правилног
депоновања."

Европска Радна Група за Повратну Логистику, РевЛог (1998-), узима следећу

дефиницију Деккер ет ал., (2003):

"Процес планирања, имплементирања и контроле тока сировина, процесних

залиха, финалних производа, од производне, дистрибуционе или тачке коришћења до
тачке обнављања или правилног депоновања представља повратну логистику."

Из разлога што је повратна логистика релативно нова истраживачка и емпиријска

област, често се у другој литератури могу наћи и термини као што су реверсед логистицс,
повратна логистика, ретро логистика или повратна дистрибуција, који понекад значе исто.
У ствари, разлике у дефиницијама су добро познат извор неспоразума, како у
истраживању, тако и у пракси (Мелиссен анд Де Рон, 1999).

Повратна логистика се разликује од управљања отпадом јер се управљање отпадом

углавном односи на сакупљање и обраду отпада, тј. производа који се користе само једном,
ефикасно и ефектно. Такође, повратна логистика се разликује и од зелене логистике, јер
зелена логистика разматра еколошке аспекте свих логистичких активности и фокусирана је
само на ФОРЊАРД ЛОГИСТИЦ, тј. ланац од произвођача до корисника.

Повратна логистика је општи појам. У најширем смислу, повратна логистика се

односи на све операције везане за поновну употребу производа и материјала, односно, она
се усредсређује на оне сегменте где се нешто од утрошеног може вратити и "тај резултат"
улази у (нови) ланац снабдевања.

Управљање овим операцијама означава се као Продуцт Рецоверy Манагемент

(ПРМ). ПРМ се односи на бригу о производима и матријалима након њиховог коришћења.
Неке од ових активности су донекле истоветне онима које се појављују при враћању
дефектних производа услед грешки у производном циклусу.

Повратна логистика се дакле односи на све активности везане за саупљање,

растављање и обраду коришћених производа, делова производа и/или материјала у циљу
осигуравања одрживе (еколошки прихватљиве) обнове.

Повратна логистика се бави следећим питањима:

1. Које су алтернативе за опоравак производа, делова производа и материјала?

2. Ко би требало да извршава спектар операција везаних за обнављање?

3. Како би ове операције требало извршавати?

4. Да ли је могуће да се активности типичне за повратну логистику интегришу у

класичне продукционе и дистрибутивне системе?

5. Који су трошкови, а које су користи повратне логистике, гледано како из

економског, тако и из еколошког угла?

Традиционално, произвођачи се нису осећали одговорним за своје производе

након њихове употребе. Већина искоришћених производа се бацала, или спаљивала
чинећи велику штету окружењу. Данас корисници и власти очекују од произвођача да
смање отпад који праве њихови производи, и због тога се све више обраћа пажња на
управљање отпадом. У последње време, због нових закона о управљању отпадом
(нарочито у Немачкој), услед високих трошкова депоновања и његовог погубног утицаја
на околину, акценат се даје обнављању, а на тај начин произвођачи постају све више и
више одговорни за поступање са искоришћеним производима и материјалима за паковање.
 Основни разлози због којих се повратној логистици посвећује све већа пажња јесу:

1. закони везани за животну средину који приморавају фирме да примају назад

своје производе и да се старају о даљем поступању са њима;

2. економска корист од коришћења враћених производа у производном процесу

уместо измиривања великих троскова депоновања, и

3. растућа свест корисника о животној средини.

Тако, повновно коришћење производа, у било ком облику, на дуге стазе доноси
корист, како у еколошком, тако и у социо-економском погледу. Подупирање ове тврдње
један од главних циљева повратне логистике.

Граница између традиционалне логистике (од сировина до крајњег корисника) и

повратне логистике (од крајњег корисника преко обнављања до новог корисника) није
прецизно дефинисана. Холистички поглед на ланце снабдевања, укључујући и
традиционалну и повратну логистику, покривен је појмом кружног ланца снабдевања
(Гуиде и ван Њассенхове, 2003).
 3.Управљање отпадом

Управљање отпадом, а посебно његово одлагање остаје и даље велики проблем у

већини европских земаља. Из анализе удела појединих врста отпада уочава се повећање
удела амбалаже у отпаду. Стога господарењу амбалажним отпадом треба посветити
посебну пажњу, јер представља врло важан еколошки, урбанистички, социолошки,
политички, технолошки и економски проблем који захтева целовит, јединствен, дугорочно
осмишљен и стручан приступ. У многим земљама општи је тренд према ограничавању
стварања отпада, с једне стране, а с друге стране исказује се потреба за порастом
рециклаже и поврата материјала.

Директива Европске уније за амбалажу и амбалажни отпад ступила је на снагу

1994. године и тиме су успостављени циљеви поновне употребе и рециклаже који би се
требали реализирати у појединим чланицама Уније. Циљ директиве о амбалажи и
амбалажном отпаду је усклађивање националних мера господарења отпадном амбалажом
и осигурање високе заштите околине како би се смањила количина коначно одложеног
отпада.

Привредни и технолошки развој последњих деценија угрожава живот и здравље

људи на више начина. Природа са њеним основним елементима екосистема: површинским
и поџемним водама, земљиштем и ваздухом се свакоднево загађују кроз инфилтрацију
штетних супстанци у њих, што доводи до оптерећења екосистема, односно животне
заједнице човек - животиње - биљке.

У циљу заштите екосистема, поједине земље или одређене заједнице држава (нпр.
Европска унија; УНЕП - Унитед Натионс Енвиронментал Програме, који је покровитељ
Базелске конвенције и др.), доносе одређене законе. Ти закони се доносе због тога што
знатан број људи нема довољну свест у погледу заштите околине, па их кроз законске
прописе и норме морају спроводити.

Системско решавање питања заштите околине у земљама чланицама Европске

уније започето је почетком 70-тих година 20. века, када су донесени први закони и
прописи у области заштите околине. Између осталог овим законским актима успостављен
је систем збрињавања и поновног искоришћавања отпада, односно успостављена је нова
привредна грана - привреда отпада. Тако је у СР Немачкој 1971. године донесен Закон о
отпадима, када је одлагање отпада вршено на око 50.000 депонија (претежно неуређене,
тзв. дивље депоније). Као резултат доследне примене тог Закона, број депонија након три
године је смањен на око 4.500, односно за више од 10 пута. Тим Законом о отпадима у СР
Немачкој утврђене су и категорије отпада.
 Према особинама отпад се дели на опасни и неопасни отпад. Отпад се не дели
према месту настанка, јер опасни отпад може ’’настати’’ како у индустрији тако и у
домаћинствима.

’’Опасни отпад’’ је сваки отпад који је утврђен посебним прописом и који има
једну или више карактеристика које проузрокују опасност по здравље људи и околине по
свом пореклу или саставу, као и онај отпад који је наведен у листи отпада. Опасни отпад са
којим се најчешће сусрећемо у свакодневном живот су : батерије, отпадна уља, лепила,
растварачи, боје, тинта, различите хемикалије, пестициди, акумулатори, отпадни лекови.

Неопасни отпад је сваки отпад који нема каракеристике опасног отпада као што је:
стаклене и пластичне боце, папир, пластика, челик, текстил. Овај отпад углавном потиче
из домаћинстава, установа, услужних делатности и чишћења јавних површина.

Утврђивање да ли је одређени предмет или материјал отпад, или се може поновно

користити за производњу често је у колизији. Оно што је за једног власника отпад, за
другог је корисна сировина. Шта ће бити отпад не зависи толико од предмета или
материјала, колико од нашег односа према том предмету или материјалу. Дилема кад је
предмет или материјал отпад, а кад корисна је сировина, настоји се дефинисати кроз
прописе.

Опште прихваћена начела целокупног система управљања отпадом у Европској

унији позната су као "4R":

· Reduction - смањење или спречавање настанка отпада,

· Reuse - поновна употреба отпада без обраде,

· Resicling - рециклажа односно обрада отпада за материјално или енергетско

искоришћавање и

· Recovery - обнављање, поновна употреба за исту намену али уз обраду, нпр.

повратна амбалажа.

Крајњи циљ управљања отпадом је потпуно напуштање одлагања отпада, односно

развој бездепонијског концепта управљања отпадом. Ова начела, која су усвојена од
стране Европске уније, постала су део закона многих земаља, иако није још увек
постигнута њихова пуна примена. Ова начела могу се најкраће описати као:

· Смањење производње отпада представља превентивну стратегију која се проводи

искључиво путем посебне политике, применом регулаторних, економских и друштвених
инструмената.
 · Поновна употреба отпада је поступак управљања отпадом који се заснива на
директној поновној употреби производа за коју је првобитно намењен (нпр. употреба
стакленог крша),

· Рециклажа отпада је поступак управљања отпадом који се заснива на поновној

употреби материјала од којег је роба направљена, за исту или другачију сврху од
првобитне.

· Регенерација отпада је поступак управљања отпадом који се заснива на

топлотној, хемијској, физичкој и/или биолошкој промени материјала од којег је роба
направљена, како би се произвео материјал односно енергија погодна за директну
употребу.

· Коначно одлагање отпада је крајњи поступак управљања отпадом и треба се

користити само за остатак отпада који се више не може употребити, рециклирати или
регенерисати.

Резултати до којих су дошле развијене земље Западне Европе у потпуном

управљању отпадом дају подстицај да тим путем кренемо и ми у Србији и Црној Гори. На
пример, у Швајцарској се рециклира 91 % старог стакла, 80 % пластичних боца, 88 %
алуминијских боца, 79 % остатка комуналног отпада користи се за производњу електричне
енергије.

Целовито и планирано управљање отпадом, уместо његовог неконтролираног

одлагања у околину,темељни је захтев савременог света и одрживог развитка савременог
човечанства. Господарење отпадом у појединим државама непрекидно доживљава
промене. Ниједан начин збрињавања не може представљати решење проблема
господарења отпадом, већ то може само целовито планирање који је у стању удовољити не
само потребама збрињавања примарних токова отпада већ и секундарних, и то не само
краткорочно већ и дугорочно.

Оптимални пројекат господарења отпадом подразумева целовит приступ, што

значи повезивање проблема производње роба и услуга, стварања и господарења отпадом
укључујући приоритетно његово рециклирање. Целовито господарење отпадом у основи се
примјењује и за амбалажни отпад. Како се за савремену амбалажу интензивно користе
природне вредности, амбалажни отпад је по правилу вредан извор искористивих ствари и
енергије. Унапређивањем начина информисања и едукације, преносом трошкова одлагања
на оне који отпад производе, важност рециклаже амбалажног отпада све више расте јер се
на тај начин сировине враћају у производни ланац.
 4.Појам рециклаже

Нацрт Закона о управљању амбалажом и амбалажним отпадом дефинише:

· прераду амбалажног отпада као искоришћавање његових вредних својстава и

састојака у сврхе производње (укључујући и рециклажу), у енергетске сврхе, у сврху
смањивања количине и обима амбалажног отпада и делимичног или потпуног
одстрањивања опасних карактеристика и

· рециклажу као процесирање амбалажног отпада за првобитну намену.

Према Директиви Европског парламента и Савета 94/63/ЕЦ о амбалажи и

амбалажном отпаду под рециклажом се подразумева:

· поновна прерада отпадног материјала у производном процесу за оригиналне

сврхе или за друге сврхе укључујући органску рециклажу, али искључујући поновно
добијање енергије,

· поновно добијање енергије подразумева коришћење спаљивог амбалажног

отпада у сврху производње енергије путем директне инцинерације (спаљивања) са или без
другог отпада за добијање топлотне енергије и

· органска рециклажа јесте аеробни (компостирање) или анаеробни

(биометанизација) поступак, под контролисаним условима и са коришћењем
микроорганизама, биодеградабилних делова амбалажног отпада, који производи стабилни
органски састав или метан.

Рециклирање техничких производа дефинисано је као "поновна употреба или

искоришћење производа или делова производа у склопу кружних токова". У овој
дефиницији се по први пут спомиње кружни ток што и има смисла с обзиром на порекло
речи рециклирање; (енг: recycling... "поново..., натраг..." + cycle "кружни ток, циклус").

Рециклирање се може дефинисати као процес производње. Рециклабилни

материјали су у основи индустријске сировине. Процес рециклаже може се дефинисати као
поновна производња или поновна обрада већ коришћених материјала и њихова уградња у
нове производе, исте или сличне, неограничени број пута.
 4.1.Активности при рециклажи

-Примарна рециклажа: раздвајање компоненети чврстог отпада на извору

(сортирање).

-Секундарна рециклажа: централизовано издвајање рециклабилних компоненти из

допремљеног интегралног отпада

2. припрема тих материјала за поновно коришћење, поновну прераду или за

поновну производњу и

3. поновно коришћење, поновна прерада

Рециклажа као једнократно или вишекратно коришћење отпадних материјала или

појединих њихових компоненти као замене за комерцијалне производе или као сировина у
индустријским процесима, свој основни циљ остварује на два начина: издвајањем
корисних, употребљивих компоненти из интегралног комуналног чврстог отпада (КЧО) и
њиховом прерадом, или уклањањем загађујућих супстанци из отпада и омогућавањем
његовог поновног коришћења.

Од свих састојака КЧО у свету се највише рециклирају папир и картон, ферозни и

неферозни метали (највише алуминијум), стакло и пластика.

4.2.Симболи за рециклажно стакло

Слика1. Оригиналан симбол за рециклажу

На слици је приказан оригинални симбол за рециклажу који је дизајнирао 1970

године Гарy Андерсон, са универзитета у Лос Анђелесу. Он је био послат на
Интарнационалну конференцију за дизајн као део ширег такмицења за студенте високих
школа. Такмичење је било резултат све већег интересовања потрошаца за очувањем
животне средине.

Симбол иначе представља Мобиусову петљу која садржи три повезане стрелице у
облику троугла са заобљеним угловима. Свака стрелица је повратно пресавијена и све три
се надовезују једна на другу, што условно представља циклус рециклаже.

Овај симбол није заштицен и користи се на разне начине и у разним варијацијама,

али генерално се може рећи да представља:

• Рециклирајуће - на производима израдених од материјала који се могу

рециклирати, у зависности да ли је обезбеђено његово сортирање приликом сакупљања
отпадака.

• Рециклирано - на производима који садрже већ рециклиране материјале.

Интернационални стандард за дефинисање захтева према животној средини на

производима или амбалажи је дат у стандарду ИСО 14021.

Због недоречености и неусаглашености стандарда у овој области, посебно у

ранијем периоду, на тржишту се често могу наћи и производи са сличним или другачијим
симболима у односу на оригинални симбол, тј. другим симболима који су у вези са
рециклажом.

Слика2. Две варијације основног симбла –Рециклирајуће-

-Рециклирајуће (слика 2)

Ова два симбола представљају две варијације оригиналног симбола. Леви симбол
на слици је прихваћен као традиционални, универзални симбол, док је на десно његова
модификација у смислу боље видљивости приликом његовог штампања у мањем формату.

Оваквим симболима се означавају производи који су рециклирајући, тј. они који се

могу рециклирати ако је локална заједница обезбедила одговарајуће услове за прикупљање
и селекцију отпадака.
 5.Кружни ток отпада

Одлагање отпада у чланицама Европске уније на данашњем степену развоја

технике и технологије врши се у уређене депоније отпада са веома великим степеном
сигурности за заштиту околине. Међутим, оне немају неограничену пријемну моћ
(запремину). Због тога се кроз законску регулативу тежи смањењу количина отпада, тј.
избегавању настанка и поновном коришћењу одређених компоненти отпада.

Основна тежња је да се сви отпади који се добијају у процесу производње,

потрошње и другим радњама користе за кружни ток искоришћавања, што је основни
задатак привреде отпада.

Било би нереално очекивати да се добије потпуно затворени кружни ток отпада

(тотална рециклажа), јер неизбежно долази до стварања отпада и у процесу рециклаже.

Поновно кориштење отпада (рециклажа) мора се посматрати са више аспеката, од

којих је најутицајнији утицај оптерећења на околину.Код стакла овај кружни процес је
скоро без стварања отпада (тотална рециклажа).

5.1.Кружни ток стаклене амбалаже

Стакло је материјал који се може у потпуности рециклирати, што значи да се од 1

тоне стакленог лома, уз додатак енергије, добије 1 тона нове стаклене амбалаже, једнаког
квалитета (затвара се кружни ток производа).

Коришћење стакленог лома у производњи стаклене амбалаже има одређене

предности:

1. смањује се употреба примарних сировина (песак и сода којих у природи има у

ограниченим количинама), смањује се и количина утрошене воде потребне приликом
њихове експлоатације,

2. смањује се потрошња енергије,

3. смањује се емисија штетних гасова у атмосферу,

4. растерећују се комуналне депоније (око 8-10% смећа чини стаклени лом)

У идеалним условима стакло се може неограничено много пута рециклирати.

 Два основна сакупљача и извора повратног стакла су :

1. предузећа која користе амбалажно стакло у својој производњи – технолошки

стаклени лом

2. комунална подузећа – која прикупљају стаклени лом од грађана

6.Који отпад треба одвојено скупљати?

Одвојено се сакупља: папир, стакло, пластика, батерије, челик, бакар, алуминијум,

олово, цинк, акумулатори, стиропор, моторна уља, опасни отпад из домаћинстава,
биоразградиви отпад.

Опасни отпад се мора одвојено сакупљати!

Амбалажни отпад мора се такође одвојено сакупљати и посебно означавати.

Начини и мере сакупљања амбалажног отпада регулишу се одговарајућим законским
прописима и правилницима. Стакло као материјал у својим многоструким облицима
примене у разним гранама индустрије, знаности, оптике и др. нашло је широку примену и
у изради амбалаже. Стаклена амбалажа се убраја у ону врсту амбалаже која се може
потпуно рециклирати, а након престанка употребе и поступка прераде употребљава се као
вредна секундарна сировина за производњу стакла. Дакле, стакло које изгуби употребну
вредност може се потпуно рециклирати. С аспекта економије и екологије стакло има
предности у односу на остале материјале од којих се израђује амбалажа. За успешну
рециклажу амбалажних материјала, па тако и стакла, потребно је осигурати претпоставке
за спровођење целовитог управљања отпадном стакленом амбалажом.
 7.Основни подаци о стаклу

Природно стакло познато је још од давнина. Први познати облик стакла, добијен је
топљењем оштрог/порозног песка, налик морском песку. Форма стакла појавила се
природно, када је жестока топлина лаве из ерупције вулкана отопила песак и формирала
обсидијан, тврд, црни, стаклени облик стене. Врхови стрела и ножева праисторијских
људи израђени су од вулканског стакла и пронађени на разним местима широм Земљине
кугле. За постојбину вештачког стакла сматра се Египат где су археолошким
ископавањима пронађени предмети од стакла, остаци радионица са калупима и деловима
пећи за топљење стакла, веће количине стакленог посуђа за козметичка средства и разни
стаклени накит, нарочито огрлице, које су служиле за робну размену. Развијену
производњу стакла имали су Феничани, Асирци и Палестинци. Касније центар производње
стакла постаје Рим (до 5. века), одакле се ова вештина шири по римским провинцијама.

Од стакла се израђују украсни предмети и накит, посуђе за козметику, а у

домаћинству је стакло заменило посуђе од керамике и метала. Падом Римске империје
(476. године) центар производње стакла постаје Византија, а у 12. веку Сирија. Падом
Сирије под турску власт у 14. веку водећу улогу у производњи стакла преузима Европа,
нарочито Француска и Енглеска, а од 15. до 17. века Венеција, која производи стакло
високе уметничке вредности - украсно стакло, бојено и сликано стакло за прозоре, стакло
за огледала и лустере и сл.

Стакло је врста чврсте "течности", односно скуп молекула који се међусобно не

држе толико чврсто као, на пример, метал или дрво. Оно има такозвани аморфни облик и
по томе је слично воску. Топи се на високим температурама и у ручној изради стакла тако
отопљена маса се обликује дувањем кроз нарочиту дугу узану цев. Машинска производња
стакла је поверена великим машинама које стварају најразноврсније облике, а нарочитом
обрадом стакла добија се кристал.

Стакло се темељи на сировини које у природним изворима има у обиљу. Његова

производња ипак захтева знатно улагање енергије која и је најбитнији чинилац у процени

еколошке прихватљивости производње стаклене амабалаже. Други недостатак

стакла је његова тежина која повећава негативан утицај на околину, а ту су још и
транспорт и коришћење. Индустрија се интензивно бавила тим проблемима и као резултат
је постигнуто смањење тежине стаклених боца за 31% током зтадњих десет година.
Просечна тежина боце од пола литра била је смањена с 255 г на 177 г. Смањење тежине,
осим утицаја на околину, такође омогућава пропорционалну редукцију енергије у
производњи стаклене амбалаже. Својим својствима стакло постаје идеално за поновну
употребу. Стога оно и даље остаје доминантни амбалажни материјал у индустрији пића.
Ипак, с временом б рециклирана амбалажа попут ПЕТ боца и алуминијских и челичних
лименки, могла поступно заменити стаклене боце. Сакупљање и рециклирање коришћене
стаклен амбалаже спроводи се дуже него било које друге врсте амбалаже. Стаклена
индустриј тиме је осигурала добар еколошки имиџ из потрошачеве перспективе. Уколико с
сакупљање стаклене амбалаже исправно организује, могућа је рециклажа у затворено
ланцу. Главна брига везана уз стакло је сакупљање и сортирање стаклене амбалаже з
рециклажу и ризик од заразе. Сакупљање отпадног стакла је скупо и у еколошком и
новчаном смислу, посебно у руралним подручјима и онима с малом густино становника
где је ефикасност сакупљања ниска. Са становишта економичност рециклирања, тренутно
постоји више отпадног стакла него што га се може искористити з поновну производњу. Из
тог је разлога оно постало сировина у секторима као што је грађевинска индустрија.

Стакло се из отпада може у употребни циклус вратити на два начина.

Један је издвајање – сортирање по боји (безбојно, зелено, тамно) и прање

неоштећених стаклених предмета, углавном боца и њихово поновно коришћење.

Други начин је издвајање целокупног стакленог материјала из отпада, бе обзира не

степен оштећења, потом ручно или оптичко сортирање по боји и прерада сваке од тако
добијених фракција уситњавањем у једнобојни стаклени крш, који се потом топи у
стакларској пећи и користи за производњу нових производа (рециклирање). Уколико се из
било којих разлога изостави сортирање по боји на исти начин се добија мешани стаклени
крш који се онда користи за производњу обојених стаклених предмета. Коришћењем
стакленог крша за производњу новог стакла остварују се значајне уштеде примарних
сировина, а посебно енергије, рационалније се користе капацитети санитарних депонија, а
претходним извдвајањем стакла из отпада, или који ће се прерађивати у гориво из смећа
(ГИС), добија се квалитетније гориво.

8.Производња стакла

Стакло се производи из хомогенизиране смеше основних сировина и стакленог

лома топљењем на температурама око 1600 °Ц. Истопљено стакло обликује се у стаклени
производ у машинама за обликовање. Основне сировине за производњу амбалажног стакла
су:

· кварцни песак

· калцинирана сода
 · доломит и калцит

· стаклени лом који потиче од отпада у производњи и рециклираног стакленог

лома.

Производња стакла је високоаутоматизована и врло је осетљива на недостатке у

квалитету сировина. Због тога и стаклени лом из рециклаже мора бити захтеваног
квалитета као и остале сировине. Произвођачи стакла настоје произвести што више
квалитетног стакла уз потрошњу што мање енергије и основних сировина, тј. у
производњи употребити што је више могуће отпадног стакленог лома и на тај начин
извршити што мањи утицај на околину поштујући начела одрживог развоја. Физичка и
хемијска својства стакла су изванредна и у највећој мери зависе од његовог хемијског
саставу. Хемијска отпорност стакла према води, киселинама (осим према
хидрофлуоридној) зависи од састава стакла, али и од медија с којим је стакло у контакту.
Стакло је релативно лагано, не пропушта течности и гасове, лако се чисти и одржава,
тврдо је, али и ломљиво. Оно се може декорисати на много начина, а његова својства су
изванредна.

9.Стаклена амбалажа

Стакло се највише примењује за производњу амбалаже, па ће у овом раду посебан

осврт бити на сакупљање и рециклажу стаклене амбалаже. Амбалажа има велики значај
код пласмана робе на тржишту, а тиме и важност за богатство сваке земље. За израду
амбалаже користе се различити материјали: папир, метал, стакло, дрво, текстил, пластика
као и њихове комбинације. Ако се амбалажа употребљава само једанпут за паковање робе,
говоримо о неповратној амбалажи за разлику од повратне амбалаже која се користи више
пута. У многим земљама производња и потрошња амбалаже бележи нагли пораст уз
увођење нових материјала и нових техника паковања. Све већа употреба неповратне
амбалаже која се одбацује као отпад има све неповољнији утицај на загађивање околине,
па се овом питању посвећује посебна пажња.

У разним земљама Европе ставови о управљању отпадом нису на истом нивоу. У

већини земаља заступају мишљење да је најбољи став господарења отпадом онај који
користи комбинације више техника у целокупном господарењу отпадом. У Немачкој је
уведен принцип да су произвођачи и увозници одговорни за сав амбалажни отпад и његову
поновну употребу и рециклажу, невезано за било који други став.
 Посебно се истиче да је за поновну употребу и рециклажу потребно врло прецизно
сакупљање и одвајање амбалажног отпада. За сада у Немачкој се постиже проценат
рециклаже изнад граница одређених од стране Европске уније.

У Француској је заступљен флексибилни став, а главно питање је економски

учинак отпада, који се свим мерама мора што више смањити.

Стаклена амбалажа је незамјењива у одређеним индустријским подручјима, као

што су: прехрамбена индустрија, фармацеутска индустрија, козметика, хемијска
индустрија као и медицинска делатност која је незамислива без стаклене амбалаже.
Амбалажно стакло је хемијски стабилно, неутрално, што омогућује дуже одржавање
производа у стакленој амбалажи без промене њиховог састава. Недостатак стаклене
амбалаже је њена знатна тежина и слабија механичка отпорност. У последње време све се
више израђује стаклена амбалажа са танким зидовима, не смањујући при том механичка
својства, повећава се асортиман, смањују се губици у транспорту и све се више повећава
проценат рециклираног стакленог отпада. Уз све предности стаклена амбалажа има свој
животни век. Након употребе она завршава у спремницима старог стакла или ако свест
потрошача још увек није довољно изграђена, она завршава на одлагалиштима. У првом
случају стакло се враћа поновно у процес производње као стаклени лом, а у случају да
стакло заврши на одлагалишту оно ничим не угрожава околину, што се не може рећи за
друге материјале који се користе као амбалажни материјал.

10.Стаклени лом

Стаклени лом је у производњи амбалажног стакла врло важна секундарна

сировина. Посљедњих година примена лома има све већу важност због појачаних напора
за заштитом околине. Ако се у процесу производње примењује 100% стакленог лома,
смањује се потрошња енергије за 25%, а неизмерива уштеда је кроз смањење енергије
потребне за производњу и припрему основних сировина (соде, песка, доломита и калцита).
Важно је истакнути да повећана примена стакленог лома нема неповољног деловања на
квалитет стакла нити коначног производа, уколико задовољава одређени квалитет.
Основни закон за примену рециклираног стакленог лома је квалитет. Удео лома у
сировинској смеси може бити у различитим масеним процентима, што зависи од закона
производње. У смеси основних сировина може се додати и до 70% и више лома (смеђе и
зелено стакло), док је код белог стакла тај проценат мањи (до 40%, у највећој мери зависи
само од квалитета рециклираног стакленог лома).
 Зависно од порекла стакленог отпада, стаклени лом садржи различите примесе у
виду нечистоћа (металне, неметалне, органске као и стакла других боја). Стаклени лом из
рециклаже треба бити подељен по бојама, мора бити чист од страних примеса и искључиво
мора бити амбалажног порекла. У стакленом лому амбалажног стакла не сме бити
керамички и порцелански отпад, лабораторијско стакло, кристално или стоно стакло,
огледала, ветробрани и прозорско стакло као и температурно отпорна стакла и стакло
расветних тела.

Најчешће примесе која се појављују у стакленом лому су:

· метални и жичани делови затварача боца

· оловни овратници за винске и шампањске боце

· метални затварачи и прстенови на грлима боце

· чаше и амбалажа за опасне течности

· велика влага

Стаклени лом који је запрљан већом количином наведених примеса може се

употребити за:

· припрему основе за путеве

· припрему асфалта

· производњу стаклених влакана за изолацију

· пескарење стаклом итд.

Недовољно чист стаклени лом има ограничену примену. Тако на пример примесе
обојеног стакла у лому необојеног стакла ограничавају примену рециклираног лома само
за производњу обојеног амбалажног стакла. Због тога треба истрајати на настојању да се
већ код прикупљања строго одваја стаклени отпад према бојама. (У Немачкој и Италији се
зелено амбалажно стакло производи искључиво из стакленог лома, тј. удео стакленог лома
у процесу производње је 100%). За што боље искоришћење стакленог лома добијеног
рециклажом отпадне амбалаже, квалитет лома мора одговарати спецификацији за
производњу одговарајуће стаклене амбалаже.
 11.Прикупљање и сортирање стакла

Прикупљање стакла од грађана обавља се специјалним посудама за ту намеру и

њиховим пражњењем посебно прилагођеним возилима. Пражњење посуда за стакло
обавља се на самим локацијама зависно од потребне динамике произашле из праћења
прикупљања стакленог отпада на одређеној микролокацији.

Прикупљање стакла за рециклажу одвија се помоћу посуда за стакло које се

постављају на одређеним подручјима па се укупан број посуда распоређује зависно од
броја становника и густине насељености. Кључну улогу одређивања броја постављених
посуда чини услов за пројектовање и наџор, којим се одређује тачан број потребних
микролокација. Компјуторским наџором добивају се "уп то дате" информације о стању
рециклаже стакла по свим параметрима.

Одржавање функционалности контејнера се у великој мери, ради рентабилности,

обавља на лицу места, а веће поправке обављају се у радионицама. Пројектовање и израда
производних линија за рециклажу такође су резултат властитог "Кноњ - хоњ" –а (млинови,
покретне траке, сепаратори, уређаји за просијавање).

Отпадно стакло прикупљено из мреже посуда за стакло прерађује се на пет

различтих линија за прераду стакла зависно од квалитета, врсте стакла и количине. Процес
прераде обухваћа гранулисање, одстрањивање грубих нечистоћа, одвајање по бојама,
просијавање, фино чишћење и завршну контролу. Такође и остале врсте неопасног отпада
(ПЕТ, отпадни папир, ...) за рециклажу и у разним облицима пласирају као сировине или
полупроизводи фабрикама које употребљавају обрађени отпад у својој производњи.

Контејнери за стакло су обично зелене боје и у овај контејнер могу се одлагати

боце и тегле. Пре одлагања стаклену амбалажу треба испразнити, скинути чепове и
затвараче. Боце се не морају одвајати по бојама јер се то ради накнадно у фабрици.У
зелене контејнере за стакло не сме се одлагати прозорско стакло, керамичко посуђе,
сијалице и остале врсте стакла као што је болничко и лабораторијско стакло.

Постоје три облика контенера у којима се сакупља стакло.

1. Појединачни контенери за сакупљање стакла – ови контенери се користе за

сакупљање мешовитог (разнобојног) стакла или се могу користити и за сакупљање стакла
по боји (провидно или обојено стакло).

2. Контенери са две преграде за сакупљање стакла – ови контенери имају два

раздвојена одељка, један за провидно, један за обојено стакло.
 3. Контенери са три преграде – ови контенери имају три одељка, један за
провидно, један за зелено и један за тамно стакло.

12.Рециклажа амбалажног стакла

Како је отпадна амбалажа, па тако и стаклена амбалажа, отпад којег власник жели
одбацити, при чему у правилу није увек јасно где и на чији рачун то може учинити.

Решења амбалажног отпада треба тражити у развоју тоталног управљања отпадом,

који полази од оптимизирања поступка за избегавање односно за смањење отпада и
поступака за рециклажу односно за одлагање отпада.

Такав став управљања треба применити и на отпадну стаклену амбалажу. При

томе се разликују следеће фазе кружног тока амбалажног стакла

· производња амбалаже

· коришћење

· збрињавање стаклене амбалаже

Индустрија стакла у Европи већ је 70-тих година прошлог столећа почела с већом
применом искоришћеног амбалажног стакла у поновној производњи амбалаже и од тада се
успешно примењују контејнерии за одвојено сакупљање отпадног амбалажног стакла. У
1991. години свака друга боца је израђена из рециклираног стакла.

Што се тиче могућности рециклаже амбалажних материјала, највећи проценат је

код стакла, преко 75 %, док је за алуминијум око 60 %, бели лим и папир до 70 % и
пластичне масе око 30 %. Већ је раније истакнуто да је стакло материјал који се може у
потпуности неограничен број пута рециклирати и његовим поновним враћањем у процес
производње постижу се одређени еколошки, технолошки и економски учинци.
 13.Зашто рециклирати отпадну стаклену
амбалажу?

Рециклирана стаклена амбалажа смањује оптерећење одлагалишта комуналног

отпада (удео стаклене амбалаже у комуналном отпаду расте из године у годину).
Применом рециклираног стакла штеди се енергија код производње амбалаже, као и код
добијања и припреме основних сировина. Повећани напори за свеобухватним
рециклирањем амбалажног стакла доприносе укупној борби за смањење отпада, заштити
околине, као и популаризацији рециклаже код потрошача. Рециклирани стаклени лом
смањује загађење ваздуха за отприлике 20 % (смањење емисије ЦО2 односно НОџ код
топљења стакла), а загађивање вода за око 50 % (односи се на смањење потрошње воде код
производње основних сировина).

14.Пет разлога за рециклажу стакла

1. Рециклажа стакла укида трошкове одлагања на депоније

Тежински, стаклена паковања чине 8-10 % кућног отпада. Свако повећање

количине стакла за рециклажу, зато, значи уштеде у трошковима сакупљања. Рециклирање
стакла смањује количину чврстог отпада која заузима земљшни простор. Такође,
доприноси очувању здравог, природног окружења човека.

2. Рециклажа стакла штеди енергију и мање оштећује пећи

Производња стакла од рециклираног стакла подразумева упола мању потрошњу

енергије од оне која је потребна да би се стакло произвело од песка, соде, глине...
Коришћење рециклираног стакла снижава потребе индустрије за енергијом и редукује
трошкове производње.

Издробљено сакупљено стакло се топи на нижој температури него сировине које

се користе за прављење стакла, што произвођачима омогућава да остваре уштеде у
енергији, у трошковима песка, соде и кречњака.

За стаклене судове, сваких 10% пораста рециклираног стакла смањује енергију

потребну за топљење приближно за 2.5%. Енергија која се уштеди рециклажом једног
стакленог суда (флаше, боце, тегле) може да напаја сијалицу од 100 Њ четири сата, да
напаја компјутер 25мин, ТВ у боји 20 мин, машину за прање веша 10 мин.
 Због нижих температура топљења рециклираног стакла и због мање корозивности
у односу на сировине које се користе за израду стакла, рециклирано стакло смањује
хабање и оштећење печи, чији резултат јесте продужени век трајања пећи и уштеде у
одржавању.

3. Рециклажа стакла је важна за очување околине

Употреба рециклираног стакла у пећима за топљење, штеди стотине хиљада тона

базних сировина сваке године. Ово смањује потребу за сакупљањем природних сировина и
тиме, такође, повољно утиче на окружење.

Рециклирање такође значи и мање ископавање руда и отпада који настају

приликом ископавања.

Свака тона рециклираног стакла смањује количину отпада у рудницима за око 250
кг. Производња стакла од рециклираног стакла смањује загађење ваздуха за 20% и
загађење воде за 50%.

4. Процес рециклирања стакла упошљава нову радну снагу

Оснивају се за ту сврху предвиђени центри, за чишћење и даље операције

поступања са коришћеним стаклом. Процеси сакупљања, такође, изискују локална радна
места.

5. Рециклирање стакла повећава друштвену свест о проблему отпада и

користима рециклаже

Сваки појединац може узети активну улогу у очувању природе/конзервацији

једноставним улагањем стаклене амбалаже или подржавању акција сакупљања, на пример,
у датој улици, поред ивичњака.
 15.Употреба рециклажног стакла

Поред тога што служи као залиха у производњи нових стаклених судова,
рециклирано стакло може да се користи за израду неких других производа Једно од
најуобичајенијих и видљивих тржишта рециклираног стакла јесте ’’гласспхалт’’, материјал
за израду путева који представља мешавину асфалта и издробљеног, разнобојног стакла.

Стаклена влакна, као друга уобичајена употреба рецикираног стакла, користи се у

облику стаклене вуне за топлотну и звучну изолацију.Користи се и за производњу
рефлектора и знакова на ауто-путу, декоративног стакла за украсе и сл., фрикционих
подлога за паљење шибица и ватрене муниције, стакленог пудера који се користи као
мазиво за подмазивање у ливницама, фабрикама метала .Стаклени опиљци се могу
користити за чишћење метала.

Сакупљено стакло се користи у фабрикама за производњу новог стакла.Тиме се

штеди на драгоценим састојцима из кога се оно састоји. Прецизно разврставање стакла
према боји је важно јер се само из потпуно чистих делова необојеног стакла могу
производити висококвалитетне боце од необојеног стакла.акла могу производити
висококвалитетне боце од необојеног стакла.
 16.Закључак

Производња стакла у нашој земљи врши се једино у ''Индустрији стакла Панчево''

у Панчеву. Ова индустрија производи стакло, али не производе који су погодни за
рециклажу. Производе прозорска стакла, стакла за аутомобиле, у мањој количини украсне
посуде за домаћинства као и ватростално стакло. До недавно стакло се производило и у
''Индустрији стакла Параћин'' у Параћину, мађутим ова фирма је тренутно под стечајем и
њена будућност је неизвесна. Они су производили стакло погодно за рециклажу, а самим
тим имали су могућност рециклаже стакла. Поред ове две индустрије мање количине
украсног стакла се производе у приватним радионицама. На основу статистичких података
и односа производње и потрошње стакла, наша земља увози око 85% од потребне
количине.

Да би се покренуо и да би заживео процес рециклаже, непходно је да се најпре

испуне одређени предуслови као што је:

· Развијена индустрија стакла или тржиште где би се рециклирано стакло

пласирало и прерађивало,

· Развијена свест грађана о добробити рециклирања уопште, као и њхово

мотивисање у сакупљању и разврставању стакла,

· Одређене мотивационе мере и подршка од стране државе,

· Почетна финансијска улагања...

У нашој земљи тренутно не постоји организована рециклажа стакла, али би се,

вероватно, уз примену одговарајућих мера и уз развијање свести о њеном значају, у ближој
будућности, могла покренути. С’ обзиром на све наведене предности могли би очекивати
појаву контенера за стакло у нашем суседству, одмах уз или уместо досадашњих
''сваштарских'' контејнера који, морамо признати, не изгледају нимало асоцијативно!
 17.Литература

1.Материјал са предавања и вежби из предмета

2.Марија Вујчић, Габријела Вучковић, Маријана Рабреновић : Семинарски рад из

предмета „Логистика отпадних и повратних материјала“ на тему Рециклаж стакла,
Београд, март 2005

3.www.recikliranje-stakla.com

4.www.vetropack.com

5.www . recyclingglass.co.uk

6.www.gpi.org

7.www.recycle.net / Glass