OSNOVNE KARAKTERISTIKE RUDNIH LEŽIŠTA

Opšti pojmovi o mineralnim ležištima

Mineralnim lezištem nazivamo prirodne tvorevine mineralnih sirovina nagomilane u zemljinoj kori
koje se mogu savremenim metodama i tehničkim sredstvima ekonomski koristiti.

Po svom sastavu mineralna ležišta dele se u:

• metalična,
• nemetalična i
• mineralna goriva (kaustobioliti).

Metalična ležišta ili rudišta sadrže jedan ili više minerala iz kojih se može proizvesti neki metal
(olovo, cink, bakar, antimon i dr.). Pored rudnih minerala u rudištu se javljaju i razni nemetalični
minerali u obliku karbonata, silikata ili sulfata. Te nemetalične minerale nazivamo rudna jalovina.

Ruda je mešavina rudnih minerala i rudne jalovine iz koje se ekonomski može proizvesti neki
koncentrat odnosno metal.

Nemetalična ležišta sadrže jedan ili više minerala koji se tehnički i ekonomski mogu koristiti (apatit,
fluorit, azbest, barit, liskun i dr.).

Lešišta mineralnih goriva — kaustobioliti obuhvataju sve vrste ugljeva (antracit, kameni, mrki
ugalj i lignit), naftu i zemni gas.

Po svome obliku, ležišta mineralnih sirovina javljaju se u prirodi:

• slojevito,
• neslojevito i
• u obliku rasipa.

Slojevita ležišta se javljaju u obliku naslaga, pa imaju više-manje pravilan pravac prostiranja i
padanja, više-manje ustaljenu moćnost, kao i jednakomernu rasprostranjenost korisnog minerala.
Njihov postanak vezan je sa procesom sedimentacije. U slojevita ležišta ubrajamo sva ležišta ugljeva,
soli, fosforita, glina, dolomita, gipsa i dr.

Rasipna ležilta su tvorevine voda, mora, ledenika i vetra, a u njima nalazimo korisne minerale i
metale kao što su: zlato, platina, kasiterit, volframit, cirkon, granat i dr.

Neslojevita ležišta karakteristična su po raznim nepravilnim oblicima, te prema tome imaju više-
manje nepostojan pravac prostiranja i padanja, kao i u većini slućajeva neravnomerno rasprostranjen
korisni mineral. Njihov postanak vezan је direktno ili indirektno sa eruptivnim procesima. U
neslojevita ležišta ubrajamo sva metalična ležišta sa izuzetkom nekih ležišta gvožda i
mangana, kao i onih metaličnih minerala koji se javljaju slojevito. Isto tako veći deo
nemetaličnih mineralnih sirovina javlja se u prirodi neslojevito.

Mineralne sirovine u zemljinoj kori okružuju jalove stene. Jalove stene koje leže iznad
ležišta nazivamo povlatom, a one koje leže ispod ležišta nazivamo podinom. Povlatne i
podinske stene jednim imenom nazivamo bočna jalovina. To su sedimentne, eruptivne i
kristalaste stene.

U metaličnim ležištima retko se javlja čisti metal. Obično se metal u rudi javlja u obliku
jednog ili više minerala.

U zavisnosti od broja korisnih minerala u rudi, rude delimo u

• jednostavne, tj. one koje imaju jedan osnovni mineral, kao npr. rude hromita,
antimonita i sl. i
• složene ili kompleksne rude, sa više korisnih minerala, odnosno metala kao što su:
olovno-cinkove rude, bakarno-cinkove rude, volfram-molibdenove rude i sl. Ove
složene ili kompleksne rude sa više metala nazivamo i polimetalične rude.

U odnosu na sadržaj ili po vrednosti metala u rudi, delimo ih u:

• bogate,
• srednje i
• siromašne ili niskoprocentne.

Ova raspodela ruda po vrednosti, odnosno po sadržaju metala, nema neki stalni odnos, јег to
zavisi od uslova eksploatacije, složenosti tehnološke prerade, napretka tehnike, tržišta i niza
drugih faktora.

Рге par decenija bakarne rude sa sadržajem od 1,5—2,0 % Cu smatrane su za siromašne rude,
a danas se siromašne bakarne rude smatraju sa sadržajem od 0,5-0,8% Cu.

Po hemijsko-mineraloškom sastavu rude se dele na:

• rude samorodnih metala kao što su ležišta samorodnog zlata,

• sulfidne rude sa sulfidima obojenih i retkih metala (CuFeS2, PbS, ZnS, Sb2S3, MoS2 i
dr.),
• oksidne rude, kao što su oksidi, karbonati u sulfati crnih, obojenih i retkih metala
(Fe203, Mn02, PbC03, CuOz, SnOz, PbS04, CaMo04),
• silikame rude sa retkim i rasejanim elementima kao što su: cirkon - ZrSi04, beril -
BeAl (SiOe018 ) i dr.
 Oblici rudnih ležišta

Način otvaranja i otkopavanja rudnih ležišta dosta zavisi od oblika.

Rudna ležišta u prirodi se javljaju u velikom broju raznih oblika i to:

• u obliku slojeva,
• žila,
• štokverka,
• sočiva,
• rudnih cevi,
• štokova, gnezda,
• orudnjenih masa,
• kao i u drugim nepravilnim i prelaznim oblicima i nagomilavanjima.

Slojevita rudna ležišta karakteristična su po tome što se javljaju izmedu jalovih slojeva. U
zavisnosti od tektonike, od načina postanka kao i drugih okolnosti, oblik ovih slojevitih
rudnih ležišta može da bude više-manje pravilan, a moćnost i pravac padanja promenljivi.

Mnoga rudna ležišta gvožda i obojenih metala javljaju se u slojevitom obliku

Rudne žile nam predstavljaju pukotine u zemljinoj kori ispunjene raznim mineralima. Kako
su pukotine nepravilnog oblika, negde više, negde manje otvorene, iskrivljene i povijene, ili
se račvaju u nekoliko pravaca pa se ponovno sastaju, to i rudne žile imaju razne oblike.
Razlikujemo jednostavne ili proste i složene žile.

Prosta žila predstavlja više-manje pravilnu pukotinu u stenama, ispunjenu korisnom

mineralnom supstancom i rudnom jalovinom. Pravac pružanja i padanja dosta je pravilan, ali
moćnost može da bude promenljiva. Pad žila je često dosta strm, a kontakt izmedu rude i
jalovih bokova obično je dovoljno jasan. U praksi važi pravilo: što je veća moćnost žile, tim
je veća dužina i dubina.

Složena iila je skup tanjih žila i žilica u jednoj pukotinskoj zoni, koje zajedno predstavljaju
jednu rudnu masu. Žile i žilice razdvaja jalova masa koja je obično impregnisana korisnim
mineralom, ali često jalova uključenja u pukotinskoj zoni mogu da budu znatnija, u kome
slučaju takva uključenja se ne otkopavaju

Štokverk ili žilnik je jedna vrsta sastavljene žile. To je zapravo jedna pukotinska zona
isprepletana tankim žilicama i impregnacijama rudnih minerala. U Štokverku je nemoguće
odvojiti jalovinu od rude, već se, ukoliko je to ekonomično, otkopava cela masa. Štokverk se
javlja u sedimentnim i eruptivnim stenama.

Sočiva su rudna tela koja imaju izrazito sočivast oblik, tj. sredina je zadebljana, a krajevi su
istanjeni i isklinjavaju se. Kontakt izmedu jalovih stena i rude je obično jasno izražen.

 
Rudne cevi su karakteristične po tome što se njihov horizontalni presek na nekoliko metara
visine potpuno menja, tj. nepravilan je i malo ima sličnosti sa višim ili nižim presekom.
Rudne cevi su obično hidrotermalnog ili metasomatskog postanka na kontaktu krečnjaka sa
škriljcima, filitima i drugim sedimentnim i eruptivnim stenama. U odnosu na dimenzije ovih
rudnih tela razlikujemo: velika, srednja i manja rudna tela. Kontakt rude sa krečnjakom
obično nije oštar i jasan, a prema ostalim stenama je jasno izražen.

Trepčansko Pb-Zn ležište cevnog oblika

Štokovi predstavljaju veće rudne mase koje idu do većih dubina i obično se nalaze u
eruptivnim stenama. Oblik ovih masa je jajolik sa strmim bokovima.

Poprečni presek rudnog tela Tilva Roš borskog Cu ležišta

Gnezda su manja rudna tela jajolikog oblika slična štokovima, koja se nalaze u eruptivnim
stenama ili na kontaktu dveju stena i u folijaciji sedimentnih stena. Količina rudne mase u
gnezdima je mala, obićno раг stotina do раг hiljada tona rude, tako da pojedinačno telo za
sebe ne predstavlja ekonomski vrednu sirovinu ukoliko nema u blizini veći broj gnezda ili
većih rudnili tela.

Orudnjene mase su izometrijska rudna tela u eruptivnim i sedimentnim stenama većih

razmera, koja nemaju oštrih granica već se one određuju po minimalnom sadržaju metala. Ta
rudna zona ispresecana je u raznim pravcima pukotinama i prslinama koje su ispunjene u
vidu tankih žilica, prevlaka i impregnacija korisnim mineralima.

Poprečni presek majdanpečkog Cu ležišta u obliku orudnjene mase

 Veličina i uslovi zaleganja ležišta
Pod veličinom rudnog ležišta podrazumevamo njegovo prostranstvo u horizontalnom i
vertikalnom pravcu, ili drugim rečima, pod veličinom podrazumevamo količinu rudnih
rezervi ležišta.

Kao što oblik rudnih ležišta ima uticaja na izbor načina otvaranja i otkopavanja, isto tako
znatnijeg uticaja ima veličina (dužina, širina i dubina ležišta) i način zaleganja (pad, karakter
kontakta i tektonika) ležišta.

Prema veličini, rudna ležišta možemo razvrstati u 5 grupa.

Vrlo velika ležišta ili jedinstvena ležišta, koja su po svojim razmerama jedinstvena u svetu.
U takva ležišta mogu se uvrstiti ležišta gvožda kurske magnetne anomalije u Rusiji, ležište
nikla Sudbury u Kanadi, ležište zlata u Withwaters-landu u Africi, ležište molibdena Сlimах
u SAD i sl.

Velika lezišta predstavljaju jedinstvena ležišta za pojedine zemlje sa velikim rudnim

rezervama. Na osnovu takvih ležišta osnovana su vodeća preduzeća dotične industrijske
grane. Kod nas u tu grupu možemo uvrstiti ležišta Bora i Trepče.

Srednja ležišta su ona na osnovu kojih se osnivaju rudarska preduzeća srednje veličine. U
pojedinim zemljama može da postoji veći broj takvih preduzeća izvesnih metala.

Mala ležišta imaju ograničene rudne rezerve i manju proizvodnju. Manja ležišta se obično
ujedinjuju sa većim preduzećima iste sirovinske baze. Ako ruda ima visoku vrednost i važnu
sirovinu i od manjih ležišta može da se formira samostalno preduzeće.

Vrlo mala lezišta mogu se eksploatisati samo u slučaju visoke cene metala na tržištu, zbog
deficita toga metala, ili pak ako su u sklopu sa drugim takvim ležištima.

S obzirom na moćnost, rudna tela isto tako možemo razvrstati u 5 grupa.

Vrlo moćna rudna tela imaju moćnost preko 20 m. Otkopi, odnosno blokovi kod takvih
rudnih tela, razvrstavaju se poprečno na pravac pružanja.

Moćna rudna tela imaju moćnost od 5 do 15 ili 20 m. Ako rudno telo ima strm pad, u vrlo
pogodnim uslovima, otkopava se celom širinom po pravcu pružanja.

Rudna tela sređnje moćnosti od 2 do 5 m, otkopavaju se po pravcu pružanja.

Tanka rudna tela moćnosti od 0,8 do 2 m, otkopavaju se po pravcu pružanja. U toku

otkopavanja ne treba uzimati deo jalovih bokova, ali u toku izvođenja pripremnih radova,
potrebno je radi širine hodnika delimično uzimati i deo jalovih bokova.

Vrlo tanka rudna tela imaju moćnost ispod 0,8 m. Kod otkopavanja i izvođenja pripremnih
radova, mora se delimično uzimati i deo jalovih bokova.
Dužina rudnog tela po pružanju na raznim dubinama može da se menja, a isto tako i moćnost.
S obzirom na promenljivost dužine i moćnosti rudnog tela na raznim dubinama, to se i rudna
površina, odnosno horizontalni presek rudnog tela, menja od mesta do mesta.

Uslovi zaleganja ležišta, označavaju nam nagibni ugao, karakter kontakta i tektonske prilike
ležišta.

Prema uglu nagiba, rudna ležišta možemo razvrstati u:

• horizontalna,
• blagog nagiba od 0 - 30°,
• strmijeg nagiba od 30 - 45°,
• strmog nagiba od 45 - 60° i
• jako strmog nagiba preko 60°.

Nagibni ugao nije neka stalna veličina i on se kod većine rudnih tela menja, pogotovu kod
nepravilnih. Kod otvaranja i otkopavanja obično se računa uvek sa jedaim prosečnim uglom
padanja.

Karakter kontakta izmedu rude i jalovih bokova ima značaja kako kod izvođenja pripremnih
radova, tako isto i kod otkopavanja. Kontakt može da bude jasno izražen ili nejasan, tj. u vidu
postepenog prelaza iz rude u jalovinu. Kontakt dalje može da bude pravilan, sa više-manje
jednakomernim pravcem po pružanju i padu, ili nepravilan po pružanju i padu sa raznim
ispupčenjima i udubljenjima, apofizama i sl. Nadalje, kontakt izmedu jalovine i rude može da
bude čvrsto srastao ili razdvojen u vidu pukotine ispunjene izvesnom mekšom jalovinom u
obliku glinaste mase, ili nekim rastrešenim zarušenim materijalom, koji odvaja rudu od
jalovih bokova.

U pogledu tektonike ležišta razlikuju se primarna i sekundarna tektonika.

Primarna tektonika odnosi se na raspucanost rude i jalovih bokova pukotinama i prslinama

koje su nastale u toku formiranja ležišta. Ova vrsta poremećaja ima znatnog uticaja na izradu
prostorija, kao i na izbor sistema otkopavanja.

Sekundarna ili postrudna tektonika odnosi se na poremećenost ležišta posle njegovog

formiranja i stabilizacije. To su razne prelomne zone, eruptivni prodori i slični poremećaji,
usled čega dolazi do odvajanja pojedinih delova ležišta, do najahivanja jednog dela na drugi i
sl. Ova sekundarna tektonika otežava istraživanje, otvaranje, pripremu i otkopavanje ležišta.
Ukoliko ležište, odnosno rudno telo pravilnije zaleže i nije došlo do sekundarnog pomeranja,
utoliko je jednostavnije istraživanje i otvaranje ležišta.