PAVANE

Roberts Kejt

Prevod: Nedeljković B. Aleksandar

 PROLOG

Jedne tople julske večeri, godine 1588, u kraljevskoj palati Grinič u Londonu, jedna je žena ležala
umirući; kuršumi koje je atentator ispalio zarili su se duboko u njen stomak i grudi. Lice joj je bilo
naruženo dubokim borama, zubi pocrneli; na pragu smrti, od njenog je dastojanstva malo šta ostalo.
Ali njen poslednji, predsmrtni, dah pokrenuće odjeke koji će poleteti svetom i potresti čitavu
hemisferu. Jer, ova samrtnica bejaše kraljica, ponekad nazivana i vilinskom kraljicom, Elizabeta I,
apsolutna gospodarica Engleske.
Gnev engleskog naroda bio je bezmeran. Dovoljna je bila samo jedna reč, samo šapat: da je
atentator, neki slaboumni mladić koga je gomila rastrgla, u poslednjim trenucima svog života prizivao
rimskog papu, tražio papin blagoslov... Englezi katoličke vere još su bili u žalosti zbog smrti Meri,
kraljice Škota. Još su pamtili svoj pokušaj ustanka na severu, u krvi ugušen. Pritisnuti posebnim
porezima koji su samo za njih važili, katolici su već tonuli u siromaštvo; sad su se suočili sa novim
pogramom. Prinuđeni na samoodbranu, uzeli su, nevoljno, oružje u ruke i suprotstavili se svojim
razbesnelim zemljacima. Usledio je masakr katolika u Volsingemu. Plamenovi Volsingema raširiše se
po čitavoj zemlji. Upozorenja su prenošena svetlosnim signalima, ali ih je uskoro zasenio sjaj auto-
da-fe-a, lomača na kojima su ljudi druge vere živi spaljivani.
Vesti o ovim događajima raširile su se po svetu; došle su do Pariza, Rima, pa i do neobičnog
utvrđenja zvanog Eskurijal gde je španski kralj Filip Drugi još razmišljao o svojim planovima za
osvajanje Engleske. Vest da je Engleska sada podeljena zemlja koja samu sebe razdire, stigla je i do
velikih brodova španske armade. U tom trenutku armada se uveliko valjala kroz talase, napredujući
ka severu duž francuske atlantske obale, sa ciljem da stigne do Flandrije i spoji se s Parminim
katoličkim invazionim snagama; na tom putu, već je stigla do engleskog rta Lizard. Čitav jedan dan je
zapavednik armade, admiral Medina-Sidonia, hodao nemirno po palubama admiralskog broda San
Martin; sudbina polovine čovečanstva zavisila je od njegove odluke. U istek tog dana, doneo je
odluku. Jedan po jedan okrenuše se ratni bradovi - galeoni, karake, galije, i teške 'urke' - ka
Engleskoj. Napad je bio usmeren ka gradu Hejstingsu i drevnome poprištu Sent Lah, gde je već
jednom, pre nekoliko stoleća, stvarana istorija. Konačni ishod haotičnih dagađaja koji su usledili bio
je taj da se Filip Drugi čvrsto ustoličio i na prestolu Engleske. U Francuskoj, sledbenici Giza,
ohrabreni katoličkim pobedama na suprotnoj strani Lamanša, zbaciše najzad oslabljenu kraljevsku
porodicu Valoaz. Rat tri Henrija završio se pobedom Svete alijanse; i Crkva je tako opet stekla
onakvu vlast kakvu je u davnim vremenima imala.
Pobedniku, plen. Sve snage britanskog naroda, koji se postepeno uzdizao ka svetskoj moći,
upotrebljene su sada, pod čvrstom vlašću katoličke crkve, za napad na preostale protestante u Evropi.
Britanci su smrvili protestante u Holandiji, a zatim, u drugim Luteranskim ratovima, slomili i
nemačke gradove-države. Kolonisti u Novom svetu, Americi, ostadaše pod vlašću Španije i
katolicizma. U XVIII veku, moreplovac-istraživač, kapetan Džejms Kuk, zabode u tle Australije
kobaltnoplavu zastavu rimskoga pape i trona Svetog Petra.
Engleska ostade pola starinska a pola moderna, izdeljena, kao u primitivnim vremenima, raznovrsnim
barijerama: jezičkim, klasnim i rasnim. Srednjevekovni zamkovi još su bili uporišta moći. Guste
šume protezale su se miljama i miljama, krijući u sebi stvorenja iz drugih vremena. Po mišljenju
nekih ljudi, vekovi koji su ovako proticali bili su vekovi zadovoljstva, zato što se Božji plan kanačno
ostvario. Po mišljenju drugih, bila su to nova Mračna vremena, obeležena avetinjskim prisustvom
nečega mrtvog i nečega što je davno trebalo da bude zaboravljeno. Po šumama, tvrdili su neki, lutaju
ne samo medvedi i risovi, nego i vukodlaci i vile.
Preko zemaljskog šara pružale su se duge ruke papa, da kažnjavaju i nagrađuju. Militantna Crkva
suvereno je držala sve uzde vlasti. Ali, sredinom dvadesetog veka opet su se na mnogim stranama
začula gunđanja. Još jednom se u vazduhu osećao nagoveštaj bune.
 LEDI MARGARET

Durnovaria, Engleska, 1968.

Dođe jutro za sahranu određeno i sahraniše Elija Strejndža. S mrtvačkog kovčega smakoše crni i
purpurni pokrov hitro, pa spustiše kovčeg u grob. Kroz ruke onih koji su kovčeg do maločas nosili
klizila je sada paučinasta bela tkanina. In nomine patris et filii et spiritus sancti... Zemlji je vraćeno
ono što je zemlji i pripadalo. Miljama odatle, gvozdena Margaret je plakala hladno i obavijena
parom slala svoj sirenski glas preko bregova.

U tri po podne, u šupama za lokomotive već je vladao sumrak, predznak predstojeće noći. Svetlost
se, plava i mutna, cedila kroz izdužene prozorčiće na krovu; pod tim svetlom krovne grede izgledale
su kao ogoljene, uglaste metalne kosti. Pod njima su čekale lokomotive: sumorne, ogromne, dvaput
više od čoveka, krovovima svojih ložačkih kabina gotovo su dosezale do greda. Ove mašine dugačkih
vretenastih trupova imale su tu i tamo po koji uglačani deo koji se presijavao čak i pri ovako slabom
svetlu: ovde čelične trake koje pridržavaju kotao, tamo zvezdasta ispupčenja na točku-zamajcu.
Masivni, široki drumski točkovi bili su utopljeni u duboke senke.
Kroz polumrak dođe jedan čovek. Hadao je postojanim korakom, zviždućući između zuba; gvozdeni
klinovi na đonovima njegovih čizama derali su već istrošeni cigleni pod. Imao je na sebi farmerice i
tešku, debelu jaknu pri dnu stegnutu kaišem - odeću, dakle, tipičnu za kiridžiju, vozara. Okovratnik
jakne bejaše padignut protiv hladnoće. Na glavi je imao vunenu kapu koja je nekad bila crvena, a sad
mrka od prljavštine i ulja. Ispod kape se ukazivala gusta crna kosa. U njegovoj ruci klatila se lampa i
bacala kupe svetlosti koje su treperile preko tamnih lokomotiva.
Zaustavio se kod poslednje od poređanih lokomotiva, na korak od ložačke kabine, i pasegao rukom
daleko iznad glave da okači lampu o ploču iz koje su stršale parne pištaljke, sirene. Stajao je tu časak
ili dva, zureći u gorostasne oblike lokomotiva, nesvesno trljajući šake, osećajući blagi, večno
prisutni smrad dima i mašinskog ulja. Onda se jednim zamahom popeo u ložačku kabinu i otvorio
vrata ložišta. Čučnuo je i počeo metodično da radi. Gvozdenom lopatom je zagrebao po rešetki koja
je činila dno ložišta. Para je izlazila iz njegovih nozdrva i razilazila se oko njegovih pleća. Pripremio
je vatru pažljivo: prvo zgužvana hartija, pa preko toga ukršteni drveni štapići, a onda ugalj, koga je
zahvatao lopatom iz tendera, odmah iza ložačke kabine, i ubacivao u ložište ritmičnim zamasima ruku.
Ne suviše vatre u početku, ne ispod hladnog kotla. Iznenadno zagrevanje znači i iznenadno širenje, a
to opet znači naprsline na laktovima onih cevi koje vode dim i plamen iz ložišta u cik-cak kroz kotao;
kroz te naprsline voda počne da curi u ložište stvarajući nevolje bez konca i kraja. Koliko god silne
bile, ove lokomotive bile su i osetljive, za njih se moralo brinuti kao za bolešljivu decu, čovek ih je
morao paziti i maziti da bi iz njih izvukao ono najbolje.
Kiridžija odloži lopatu i dohvati kanticu sa tečnim parafinom. Zavukao je ruku duboko u gvozdene
čeljusti ložišta i sipao tamo-amo malo parafina. Onda je ubacio i krpu natopljenu uljem i potražio
šabicu. Narod je šibice tog tipa zvao 'lucifer' što znači 'svetlonosac'. Čim se taj 'lucifer' primakao,
plamteći sjajno i pucketajući, na uljenoj krpi, ova planu uz jedan blagi zvuk, blago 'puf'!. Kiridžija je
sad zatvorio vrata ložišta i okrenuo ručice koje su sezale dole, do cevi za dovod svežeg vazduha, i
tamo se završavale leptirastim zaprečnim pločama. Sad, kad su te leptiraste ploče bile postavljene
popreko, vazduh je mogao slobodno da zastruji cevima i uđe u ložište, pod rešetku. Kiridžija se
uspravio, komadom mekane pamučne krpe obrisao ruke, skočio na zemlju i krenuo duž lokomative,
mehanički trljajući i čisteći, tom istom krpom, pojedine sjajne delove na njoj. Iznad trupa lokomotive
bila je duga sjajna ploča sa nazivom firme: Strejndž i sinovi, Dorset, kiridžije, pisalo je tu, krupnim,
hvalisavim, kaligrafski ispisanim slovima sa kovrdžicama. Nešto niže, na boku velikog kotla, slična
sjajna bronzana ploča iskazivala je ime same lokomotive: Ledi Margaret. Pamučna krpa zastade pred
tim drugim imenom, a onda ga očisti i izglača polako, sa posebnom pažnjom.
Margaret je počela tiho da šišti sama za sebe; rezovi vatrenog sjaja probijali su se kroz otvore oko
ogromne posude za pepeo. Još tokom popodneva nadzornik garaže napunio je vodom kako glavni
kotao, tako i pomoćne rezervoare, onaj ispod trbuha lokomotive i onaj u tenderu; a voz, koji se
sastojao od nekoliko spojenih vagona, već je čekao u dvorištu, pokraj magacina, uz same utovarne
platforme. Kiridžija je nabacio još goriva na vatru. Na manometru je posmatrao kako se pritisak
postepeno bliži onom potrebnom, radnom pritisku. Izvukao je ispod točkova lokomotive teške
hrastove kajle koje su dotad sprečavale da se lokomotiva slučajno sama pomakne. U ovoj parnjači
pastojalo je određeno mesto i za kajle, i on ih je tamo stavio, pokraj uredno spakovanih rezervnih
stakala za merače nivoa vode. Sradišnji deo lokomotive se već zagrejao, pa je zračio blagom
toplinom i ka ložačkoj kabini.
Vozar zamišljeno pogleda uvis, ka krovnim prozorčićima. Sredina decembra; i činilo se da, kao i
uvek, u to doba godine sam Bog škrtari sa svetlom, tako da su dani dolazili i odlazili poput treptaja
nekog mutnog sivog oka. I mraz će predveče doći, i te kakav. Već je bilo ledeno; u dvorištu, barice su
pod čizmama prštale i zvonko se lomile, jer se o podnevu kora leda na njima samo istanjila. Rđavo je
to doba bilo za kiridžije, pa su mnogi od njih već zatvorili dućan preko zime. Uskoro će i vuci, sada
doduše veoma malobrojni, sići u sela. A drumski razbojnici, rutieri... sad je bio baš idealan čas za
njih, jer su mogli brzo da izjure na opusteli drum, opljačkaju neki od poslednjih vozova te zime i
odnesu ceo bogat tovar. Kiridžija sleže ramenima. Ovo će mu biti, za sledećih mesec dana ili više,
poslednja vožnja do obale mora, sem ako se onaj stari jarac Serdžantson ne zaleti sa svojom toliko
hvaljenom lokomotivom Faulerkom. U slučaju da on to učini, Margaret će morati još jednom do
obale; jer, znalo se da Strejndž i sinovi uvek poslednji voze do mora. Uvek su tako, i zauvek će.
Radni pritisak: sto podeset funti po kvadratnom inču. Otišao je do čela lokomotive i okačio veliki
fenjer na odgovarajuće mesto, ispred sandučastog dimnjaka, malo iznad poluge za guranje tereta.
Vrativši se u ložačku kabinu, prvo se uverio da ručica menjača stoji u položaju 'neutralno', pa je
otvorio ventile u cilindrima, i najzad polako pomakao regulator napred. Ledi Margaret se probudila,
njeni klipovi počeše svoje silovito kretanje kroz cilindre, sjajne šipke su kliznule kroz svoja ležišta,
a izbijanje pare je kao kakva iznenadna grmljavina potreslo niski krov. Ložačku kabinu ispuniše
oblaci pare i dima, gustog, punog pepela, dima koji je zapinjao u grlu. Vozar se malo iscerio, ali bez
veselja. Ova rutina polaska bila je već deo njega, bila je urezana u njegov um. Menjač, ventili,
regulator... Samo jednom je, u čitavoj svojoj karijeri, pogrešio, i to kao dečak, naime, na lokomotivi
Robi od četiri konja pustio je paru u cilindre sa jedne strane, zaboravivši da su sa druge strane
klipova ventili zatvoreni, i da tamo ima vode. Pod kompresijom, voda je provalila krajeve cilindara.
Srce mu je prepuklo kad je čuo kako gvožđe puca; ali ta njegova silna žalost nije sprečila starog Elija
da uzme okovani kaiš i tuče ga sve dok nije pomislio da će umreti.
Vratio je regulatar na nulu, postavio reverzionu polugu u položaj 'napred' i opet pomakao regulator
napred. U sumraku se matorijalizovao stari Dikson, nadzornik dvorišta i garaže; otvorio je teška vrata
pred lokomotivom, koja izađe na otvoreni prostor, šibajući parom levo i desno, slonovski teška, i
pođe preko dvorišta ka mestu gde su bili parkirani vagoni za nju.
Dikson, koji uprkos hladnoći nije nosio jaknu, prikopča prvi vagon za zadnju, vučnu polugu Ledi
Margaret, a zatim zakači krajeve kočionih kablova. Tender i tri vagona: ovog puta lokomotiva neće
morati mnogo da se napreže. Nadzornik, u čakširama i gruboj košulji, držeći šake na struku, stade uz
ložačku kabinu; proseda kosa mu je u kovrdžama padala preko tvrde kragne košulje. "Rad bi da s
vama iđam, gospodar Džes", reče on.
Džes Strejndž, stisnutih zuba, ozbiljnog izraza lica, odmahnu glavom. Već su oni vodili ovakve
razgovore, ranije. Džesov otac nikad nije smatrao da je povećavanje broja zaposlenih mudra
poslovna politika; imao je malo radnika, terao ih je da rade naporno, i da svoju platu tvrdo zarade.
Koliko će se još moći s tim nastavljati, niko danas nije mogao da kaže, jer je Gilda mehaničara
neprestano pooštravala svoj stav. Eli je i sam vozio lokomative, sve do na pet-šest dana pred svoju
smrt. Džes je prošle nedelje bio odveo Margaret do brđanskih sela iznad Bridporta, da preuzme
vuneni štof, i to serž i kamgarn, od češljara, tekstilaca, koji su tamo živeli i u svojim kućama radili.
Taj štof je sada bio deo tovara koji je trebalo odvući drumom do Pula. Eli, iako star, iako na čelu
firme, nije sedeo u kancelariji; njegovom smrću firma je odjednom ostala i bez starešine i bez
odličnog, preko potrebnog radnika. Međutim, nije imalo smisla uzimati novog vozača baš sad, kad je
do završetka vozne sezone ostajalo još samo nekoliko dana. Džes stisnu Diksona za rame. "Ne mož'
ovde bez tebe, Dik. Upravljaj dvorištem i brini se za moju majku. To bi i on želeo." Načinio je na
tren nekakvu grimasu. "A ja, ako dosad nisam naučio da vozim Margaret, mogu bar sad da pokušam."
Džes je sišao i prošetao duž voza, potežući kaiševe kojima su cirade bile pritegnute. Sve je bilo
čvrsta pritegnuto, izvrsno, na tenderu i na prvom i drugom vagonu; a treći vagon zaista nije bilo
potrebno proveravati, jer ga je Džes lično pripremio, još juče, i na to utrošio sate i sate vremena.
Svejedno, sad ga je ipak proverio. Zatim se uverio da su fenjeri na zadnjem kraju voza, uključujući i
onaj koji je osvetljavao registarsku tablicu, upaljeni. Najzad je uzeo robni list od Diksona. Popeo se
opet u kabinu i polako uvukao šake u teške vazačke rukavice, na dlanovima pojačane s više slojeva
kože.
Nadzornik ga je gledao prikovanim pogledom. "Paz'te se rutiera. Normanska kipilad..."
"Tha", reče Džes. "Bolje nek' se oni pripaze. Vi paz'te na stvari, ovde, Diksone. Mož' me očekivati
sjutra."
"Bog te pratio..."
Džes gurnu regulator napred i podiže ruku u znak pozdrava. Zdepasta figura ostade za njim. Margaret
i njeni vagoni prođoše sa štrapatom ispod luka dvorišne kapije, i zađoše u izbrazdane ulice
Durnovarie.
Mnoge su stvari zapremale njegov um, dok je vozio kroz grad; rutieri su mu zasad bili poslednja
briga. Sad, kad je prva, oštra tuga počela da gubi svoju oštricu, Džes je polako sagledavao koliko će
svima u firmi i u porodici nedostajati Eli.
Očevom smrću, na Džesova je pleća pao težak teret rukovođenja firmom, i, to iznenadno, bez
upozorenja; a budućnost je možda donosila nove nevolje. Crkva je otvoreno podržavala zahteve
Gilde da radno vreme bude kraće a plata veća; ako se to usvoji, kiridžijske tj. transportne kompanije
moraće opet da stežu kaiš, a sam Bog zna da im je profit i dosad bio minimalan. Sem toga, govorkalo
se o novim ograničenjima u drumskom saobraćaju: lokomotiva će navodno smeti da vuče, pored
tendera, još samo šest prikolica (drumskih vagona) i ništa više. Ovo se pravdalo sve većim
zakrčenjem drumova na prilazima velikim gradovima. Time, i stanjem drumova; ali šta se drugo
moglo i očekivati, pitao se Džes ogorčeno, kad je polovina svih poreza zahvaćena u državi odlazila
na kupovinu zlatnih ploča za crkve? Možda će uskoro nastupiti nova ekonomska recesija, nalik na onu
koju je izazvao Gizevius pre par stoleća. Ljudi su se, bar u zapadnim zemljama, i danas s ogorčenjem
sećali te recesije. Privreda Engleske je sad bila stabilizovana, po prvi put posle mnogo godina;
stabilnost donosi bogatstvo i zlatne rezerve. A zlato, ako se nagomila ma gde sem u legendarnim
podrumima Vatikana, znači opasnost...
Pre nekoliko meseci je Eli, psujući sve na svetu, započeo jedan poduhvat sa ciljem da zaobiđe taj
novi propis. Desetak drumskih vagona je modifikovao tako da svaki nosi na zadnjem delu, ispod
vučne poluge, po jedan galvanizirani rezervoar za vodu, kapaciteta pedeset galona. Sto devedeset
litara; prim. prev. S vodom tako raspoređenom na vagone, ostalo bi mesta u tenderu i za robu. Ti
rezervoari nisu niukoliko umanjivali tovarni prostor vagona, a šerifu su omogućavali da, ne gazeći
svoje dostojanstvo, proglasi takav voz ispravnim. Džes je mogao zamisliti kako bi se matori đavo
cerekao, odnevši takvu pobedu, da je samo poživeo dovoljno dugo da je dočeka. Džesove misli
skliznuše nazad, ka ocu, baš onako nezadrživo kao što je kovčeg skliznuo u zemlju. Setio se trenutka
kad je poslednji put ugledao očevo mrtvo telo; posiveli, kao od voska napravljen nos virio je iznad
crnih tkanina, i mogao se videti još pre pristupanja samom odru, pre nego ostali delovi lica.
Posetioci, a među njima i svi Elijevi vozači, prošli su u koloni, jedan po jedan, kroz sobu žalosti u
staroj zgradi. Smrt nije omekšala Elija Strejndža; s njegovog je lica mnogo otrgla, ali nije mogla
odneti snažne crte nalik na zid kamenoloma.
Čudno, kako kad vozite imate više vremena za razmišljanje. Čak i kad vozite sami i morate da pazite
na nivo vode u kotlu, na pritisak pare, na vatru... Džesove ruke osećale su dobro znano podrhtavanje
volana, one male udare koji bi tokom dugog putovanja mogli da se gomilaju i gomilaju sve dok mišići
leđa i ramena ne počnu, od premora, da peku kao vatra. Samo, danas putovanje neće biti dugo: nekih
dvadeset milja, možda dvadeset i dve, do sela Vul, a zatim preko Velike pustare do Pula. Lak put za
Ledi Margaret, pogotovu s ovako lakim tovarom; samo trideset tona je iza nje, a na putu vrlo malo
uzbrdica. Lokomotiva je imala samo dve brzine; Džes je odmah prešao na drugu, veću, i nameravao
je pri njoj da ostane. Margaret je nominalno imala deset konjskih snaga, ali je to bilo po starom
sistemu računanja, gde se smatralo da svakih deset kružnih inča radne površine klipa donose po jednu
konjsku snagu. Tegleći protiv koćnica, ova lokomotiva 'Burelka' (proizvedena u firmi Burel) mogla bi
da razvije i 70, pa i svih 80 konjskih snaga, dovoljno da se povuku vagoni sa 130 tona tereta. Stari
Eli se jednom kladio da će sa njom povući toliki teret, i opkladu dobio.
Džes je bacio pogled na manometar: oči su tamo pošle gotovo automatski. Pritisak pare bio je deset
funti ispod maksimuma. Zasad dovoljno; mogao bi on i da loži u pokretu, dovoljno je već puta to
izveo, ali nije bilo potrebe. Stao je kod prve raskrsnice, pogledao levo i desno i počeo da mota
volan. Osvrnuo se i gledao kako svaki vagon zaokreće sa slatkim savršenstvom, tačno na istom mestu.
Fino; ovakvo bi se zaokretanje dopalo Eliju. Doduše, točkovi će gaziti baš preko jednog oštećenog
mesta na sredini ulice, ali to se njega nije ticalo. Svi signalni fenjeri bili su upaljeni; pa sad, ako neki
vozač leptir-kola ne primeti Ledi Margaret i njen tovar, dobiće ono što je i zaslužio, naime biće
smrvljen. Četrdeset i nekoliko tona valjalo se gradskom ulicom, tutnjeći; ko naleti leptir-kolima na to,
nema čemu da se nada.
Džes je, kao i sve kiridžije, iz dna duše prezirao unutrašnje sagorevanje, ali je ipak vrlo pažljivo
pratio rasprave za-i-protiv. Možda će se jednog dana pokazati da nafta ipak nešto vredi, a postoji i
onaj novi sistem, kako li se zvaše, dizel... Ali će prvo morati da bude podignuta teška ruka Crkve.
Papskom bulom Petroleum veto iz 1910. godine određeno je da radna zapremina motora sa
unutrašnjim sagorevanjem ne sme biti veća od 150 kubnih centimetara; od tada, kiridžije više nisu
imali nikakvu stvarnu konkurenciju. Petrolejska vozila morala su se ispomagati jedrima, da bi kako-
tako uspevala da odmiču drumovima; spomenuti u tom kontekstu prevoz teških tereta značilo bi zbijati
izuzetno neukusnu šalu.
Majko božija, ala je hladno! Džes se skupio, nastojeći da se uvuče dublje u jaknu. Ledi Margaret nije
imala staklene ploče na ložačkoj kabini; na mnoge druge parnjače stakla su odavno postavljena, pa
čak i na jednu ili dve u voznom parku firme Strejndž i sinovi, ali se Eli zarekao da to ne dolazi u
obzir za Margaret, nikad Margaret... Ona je bila umetničko delo, sama po sebi savršenstvo; kakvom
su je njeni tvorci načinili, takva treba i da ostane. Zar na Margaret da se stavljamo koje kakve
Đinđuve! - starcu bi od same te pomisli gotovo pripala muka. Onda bi Margaret ličila na neku od
onih šinskih lokomotiva, koje je Eli toliko prezirao. Džes je suzio oči, prinuđujući ih da gledaju iako
je u njih uletao ljuti, mrazni vetar. Spustio je pogled na tahometar: kretao se brzinom od petnaest
milja na čas, a mašina je pravila 150 obrtaja u minutu. Njegova ruka u debeloj rukavici povuče
regulator unazad. Zakonima kraljevstva bilo je određeno da se kroz gradove ne sme voziti brže od
deset milja na čas; Džes nije nameravao da to prekrši, pa da ga zaustave i privedu. Firma Strejndž i
sinovi oduvek je održavala dobre odnose sa žandarmima i policijskim seržantima; to je bio jedan od
faktora uspeha firme.
Ulazeći u Hajstrit, dugu glavnu ulicu, opet je smanjio broj obrtaja. Margaret, suzbijena, dade sebi
oduška nezadovoljnom grmljavinom; taj zvuk je šamarao fasade okolnih zgrada i, odbivši se od
kamenih površina, doletao odmah nazad. Džes je kroz đonove čizama osetio kako se opterećenost
vučne poluge naglo smanjuje. Odmah je počeo da koči vagone; za vozača nema veće sramote nego da
mu se voz presavije, da zadnji vagoni polete ispred lokomotive. Reflektori iznad zadnjih lampi se
podigoše, a sjaj lampi se za trenutak prividno udvostruči. Kočnice nalegoše na točkove; kompenzatori
su obezbedili da se prvo koči zadnji vagon, koji je onda pomogao da se isprave i svi ostali. Povukao
je malo ka sebi reverzionu polugu; time je pustio paru na suprotnu stranu klipova, umanjujući još
malo Margaretinu brzinu. Pred vozom su bile gasne lampe gradskog centra, a iza njih, zidine i Istočna
kapija.
Seržant na dužnosti je bez napora salutirao svojom halebardom i mahanjem ruke dao znak da
'Burelka' Margaret može da prođe. Džes je sad otpustio kočnice. Ako bi stopala kočnica suviše dugo
nalegala na kočionu površinu točkova, došlo bi do pregrevanja, a onda možda i do izbijanja požara
negde u vozu; a to bi bilo rđavo, jer je tovar ovoga puta bio većim delom zapaljiv.
Preleteo je u mislima preko robnog lista. Margaret je vukla naslagane grdne bale kamgarna;
zapreminski, teret joj se uglavnom od toga i sastojao. Engleski vuneni štofovi bili su na Kontinentu
slavni; u skladu s tim, češljari vune su bili jedna od najjačih industrijskih grupa na jugozapadu
Engleske. Njihove manufakture i magacini bejahu u mnogobrojnim okolnim selima vidljivi gotovo na
svakom koraku. Eli je imao monopol na prevoz štofova iz tih sela, i to mu je pomagalo da uvek bude
ispred svojih konkurenata. Danas je u vozu bila i bojena svila Antonija Harkurta iz sela Melsa;
Harkurtovi proizvodi bili su traženi čak i u dalekome Parizu. Bilo je i mnogo sanduka grnčarije,
proizvedene u radnjama ovdašnjih zanatlija Erazmusa Koksa i Džeda Robertsa iz Durnovarie, i
Džeremije Stringera iz Martinstouna. Bili su tu i sanduci prepuni metalnog novca, zapečaćeni od
strane upravitelja provincije. Taj je novac predstavljao poslednju ratu ovogodišnjih crkvenih poreza;
ti su sanduci para išli za Rim. Bilo je i mašinskih delova, visoko-kvalitetnih sireva, i svakojakih
sitnica, na primer glinenih lula, dugmadi od roga, pa traka i kićanki; u jednom vagonu se nalazila čak
i pošiljka Madona izrezbarenih od trešnjevog drveta, što ih je isporučivala ona firma u Birmingemu,
finansirana iz Novog sveta. Kako su se ono zvali? Smirivači Duša s.o.j. - sa ograničenim jemstvom?
U prvom vagonu uglavnom štofovi, u drugom štofovi i sve ostalo. O trećem vagonu se nije moralo
razmišljati.
Pred njim su bili Istočna kapija, i mračna masa zidina. Džes je usporio, spreman da prikoči, ali to
nije bilo potrebno. Ono nekoliko leptir-kola što se odvažilo na izlazak pred grozno-hladnu noć, već
se posklanjalo u stranu i pozaustavljalo, u skladu sa signalima halebardira. Margaret se oglasila
prodornim hukom, izbacujući pri tom oblak pare koji, svetlucav, ostade neko vreme na večernjem
nebu. Prođe ona, ostavi za sobom bedeme, i zađe u pustare, iza kojih se nazirahu bregovi.
Džes posegnu rukom dole, da nekoliko puta odvrne ventil brizgalice. Sad se u kotao izlila voda pred-
zagrejana prolaskom kroz jedno produženje dimnjaka. Dopustio je da voz uhvati brzinu. Durnovaria
nestade u mraku iza njega. Poslednja dnevna svetlost gubila se naglo sa neba. Desno i levo od druma
predeo je bio bezličan, taman; ispred Džesa je tutnjala mašina, nazirao je okretanje točkova i poluga.
Nacerio se: sam fizički čin vožnje još ga je oduševljavao. Plameni sjaj koji je izbijao iz ložišta
osvetljavao je njegovu široku, čvrstu vilicu, oči duboko uvučene pod guste, ravne crne obrve. Ma
samo nek pokuša taj matori Serdžantson da se prošunja do mora još jednom! Margaret će prestići
njegovu Faulerku, i uzbrdo i nizbrdo. Kako bi se Eli onda od radosti ustumarao u svom tek iskopanom
grobu...
Da. Ledi Margaret. Jedna mu se scena vratila pred oči, iako to nije poželeo. Video je sebe kao
dečaka. Glas mu je tada bio tek napola mutirao. Pre koliko godina je to bilo, pre osam, ili deset?
Godine imaju neki svoj način da se slažu jedna na drugu, neprimećene i neizbrojane; tako mladići
postaju starci. Pamtio je ono jutro kad je Margaret po prvi put ušla u dvorište Elijeve firme. Došla je
frkćući i ržući kroz Durnovariju, pravo iz Burelovih radionica u dalekome Tetfordu, boja na njoj se
sjajila, pištaljka je zviždala, bronzani delovi su sjaktali na suncu; kompozitna lokomotiva od 10
konjskih snaga po starom računanju, snabdevena specifikacijom svih svojih delova, od ukrasa na
točku-zamajcu pa do lanca koji se vukao po zemlji da bi se sa lokomotive odstranio suvišni statički
elektricitet. Ovde stoji lopata za pepeo; tamo je pumpa za vodu; Eli je stvarno dobio ono što je želeo,
jednu od najboljih lokomotiva Zapada. Sam ju je dovezao, zbog čega je morao prvo da putuje, dugo i
mukotrpno, kroz mnoge opštine i srezove, sve do Norfolka; nije se usudio da ma kome poveri zadatak
dovoženja lokomotive koja će biti ponos flote. I od toga dana, to je bila gazda-Elijeva lokomotiva;
ako je taj stari granitni oklop, koji je sebe nazivao imenom Eli Strejndž, ikad išta na svetu voleo, bila
je to ogroma 'Burelka'.
Džes je bio na licu mesta, kad je ta lakomotiva stigla. Bila su tu i sva trojica Džesove braće - mladi
brat Tim i starija braća Džejms i Mika, sada obojica mrtvi (Bog im duše prostio!) jer ih je pokosila
ona nedavna epidemija kuge u Bristolu. Džes je pamtio kako se njegov otac širokim zamahom spustio
iz ložačke kabine, kako je potom digao pogled ka lokiški koja je stajala i podrhtavala kao živo biće,
izbacujući paru. Naziv firme već je bio na njoj, presijavao se, ali mesto za njeno sopstveno ime još je
bilo prazno. "Kako će gu zivame?" povikala je njegova majka tada iz glasa, nastojeći da nadjača buku
parne mašine koja je radila uprazno; a Eli se češkao po glavi, pućio usta i nabirao svoje crveno lice.
"Proklet bio ako znam..." Već su imali Gromovnika, i Apokalipsu, Oberona, Balardsko polje i
Zapadnu snagu; sve su to bila bombasta, jaka imena, mašinama primerema. "Proklet da budem ako
znajem", reče Eli opet, cereći se; a dečak Džes progovori bez dozvole, nesigurnim sad-visokim-sad-
niskim pubertetskim jodlovanjem: "Ledi Margaret, gospodine... Ledi Margaret..."
Rđavo je postupio, progovorio je iako mu se niko nije prvi obratio. Eli je uperio strog pogled u
Džesa, zatim zabacio kapu, počešao se opet po glavi, i gromko se nasmejao. "Dopada mi se... Đavo
me odneseo ak' mi se ne dopada..." I tako je ostalo. Ledi Margaret, bez obzira na proteste vozača pa i
samog Diksona koji je tvrdio da je 'zla sreća' imenovati lokišku po nekoj 'prokletoj ženetini'. Džes se
sećao da su mu uši prosto gorele, da li od stida, da li od ponosa; hiljadu puta je poželeo da to ime
povuče; ali ime se ukopalo i ostalo. Gazdi se sviđalo, a starom Eliju se niko nije smeo suprotstaviti,
ne u danima Elijeve snage.
I eto, sad je Eli mrtav. Bez upozorenja; kašalj, šake stiskaju rukohvate fotelje, lice iznenada više nije
očevo lice, zuri u prazno. Brzo, mrko prskanje krvi iz usta, a u plućima samo krklja i krči; i evo
starca na odru, koža mu je boje gline jedno kandilo gori, prisutan je pop. Džesova majka posmatra,
praznog lica. Taj pop, otac Tomas, držao se hladno, jer je mnogo zamerao starome grešniku. Vetar
hukće uokolo kuće, naoružan opakim mrazom, a sveštenikove usne oslobađaju greha i mehanički
blagosiljaju... ali nije to bila smrt. Nije smrt samo prestanak; ona je više nalik na izvlačenje jednog
dugog vlakna iz bogato isprepletanog tkanja. Eli je bio deo Džesovog života, sastavni deo, baš kao i
Džesova spavaća soba pod strehom stare kuće. Smrt je narušavala i procese pamćenja, udarala po
starim žicama koje je možda trebalo ostaviti na miru. Tako je malo mašte Džesu bilo potrebno da
opet vidi svoga oca, ono kamenito robusno lice, ogrubele ručerde, do očiju nabitu masnu kiridžijsku
kapu sa kopčom. Marama oko vrata, uvezana u čvorove i pričvršćena drugom kopčom. Debeli kaput,
stare radne pantalone od debelog rebrastog somota. Ovde je Džesu nedostajao otac, ovde u zveketu,
mraku, vrelom mirisu ulja, u dimu koji izleće iz visokog dimnjaka i grize za oči. Znao je da će ovako
biti. Možda je ovo želeo.
Vreme je da se zver nahrani. Džes baca brzi pogled na drum koji se pred njim pruža u pravoj liniji.
Držaće parnjača pravac, učvršćeni volan neće moći ni da makne. On otvara ložište, grabi lopatu,
utrpava ugalj brzo i efikasno, nastojeći da stvori maksimalnu vrelinu. Jednim zamahom zatvara vrata,
uspravlja se. Postojana grmljavina lokomative odavno je deo njega, deo njegovog krvotoka. Vrelina
se širi kroz metalni pod ložačke kabine i udara u đonove Džesovih čizama; jara izbija iz ložišta i
nošena vetrom zaleće mu se u lice. Doći će i vreme kad će ga mraz poduhvatiti i ugristi do kostiju.
Džes je rođen u staroj kući na periferiji Durnovarie, nedugo pošto je njegov otac u ovom gradu
započeo biznis, u početku samo s dva parna traktora za oranje, jednom mlatilicom žita i jednim
vučnim parnim traktorom marke 'Ejveling i Porter'. Treći od četiri brata, Džes nije nikad ozbiljno
očekivao Po zakonu primogeniture, u Engleskoj najstarije dete nasleđuje sve, a mlađa braća i
sestre ništa. Time se izbegava usitnjavanje poseda, a mlađi se prinuđuju da krenu u svet i započnu
nove poduhvate; prim. prev. da će naslediti bogatstvo firme Strejndž i sinovi. Ali božji su putevi oku
nepregledni, baš kao i bregovi; dva momka s prezimenom Strejndž otišla su Bogu na ispovest, lica
pocrnelih od kuge, a sada, 1968. godine, umro je evo i stari Eli... Džesove misli se vratiše na duga
leta kod kuće, leta kad su lokomotivske šupe i garaže ključale od vreline, i zaudarale dimom i uljem
nadaleko. Tamo je provodio svoje dane, gledajući kako vozovi dolaze i odlaze, pomažući da se tovar
iznese na platformu za utovar, pentrajući se preko beskonačnih gomila sanduka i bala. A tek mirisi:
bogati, od sušenog voća - kajsija ili smokava ili suvog grožđa; pa slatki miris sveže čamovine, pa
miris kedrovog drveta, pa gusti vrtoglavi miris duvanskih listova natopljenih rumom. Šampanjac i
vino Oporto za bogatije; kupus, konjak, francuska čipka; tangerinske pomorandže, ananasi, guma i
šalitra, juta i kudelja...
Ponekad bi Džes izmolio da ga puste na neki voz, pa se vozio sve do Pula ili Bornemouta, ili na
suprotnu stranu, ka Bridportu i Vejmoutu; ili zapadno do Iske i Lindinisa. Otputovao je jednom čak u
Londinium, i odatle severoistočno u Kamulodunum. Burelke, Klejtonke i Fodenke gutale su milju za
miljom; bilo je dobro sedeti povrh tovara na zadnjem vagonu jednog od tih starih vozova, dok
lokomotiva, prividno pola milje ispred tebe, hukće, i izbacuje paru. Kad bi voz stigao do kapija
nekog grada, Džes bi istrčao napred, sav zadihan, da plati drumarinu čuvarima kapije, zatim bi
ostajao i po prolasku voza, da im pomogne da zatvore kapije, sačinjene od dugih crvenih i belih
gvozdenih šipki. Pamtio je dumbaranje mnogih točkova i gusti uzlet prašine iz duboko izbrazdane
površine druma. Prašina je ležala na živim ogradama i na travi duž drumova, pretvarajući ih u bele
ožiljke na pejzažu. Čudne je noći provodio van kuće, zguren u nekom ćošku krčme dok je njegov otac
Eli bančio i pijančio. Ponekad bi Eli zapao u tmurno raspoloženje i odćuškao Džesa uz stepenice, u
krevet; u drugiim bi se prilikama raspilavio, pa zaseo da priča neverovatne priče o vremenima kad je
bio dečak, kad je svaka lokiška imala ispred sebe po dve vrlo duge paralelne poluge, a između njih
konje koji su služili za skretanje levo ili desno. Džes je s osam godina postao pomoćnik-kočničar, a s
deset zamenik vozača, na kraćim vožnjama. Kad su ga poslali u školu, bio je to pravi potres.
Pitao se sada zašto li je Eli to uopšte i učinio. "Da dobiš neko prokleto obrazovanje", rekao je Eli, i
dodao: "To se gledi, momak", i - ni reči više. Džes je dobro pamtio svoje tadašnje raspoloženje,
svoje lutanje po voćnjacima iza kuće, gde su zrele šljive gusto visile o granama starog, kvrgavog,
povijenog drveća, idealnog za penjanje. Pa jabuke, sorti bremli i lejn i halej; pa kruške komodorke
koje su visile kao grubokožne bombe kraj zidova blagih od septembarske svetlosti. Uvek do tada,
Džes je pomagao u berbi, ali polaskom u školu to je postalo nemoguće, i nikad se više nije ponovilo.
Njegova su braća naučila da čitaju, pišu i računaju u malenoj seoskoj školi, i to je bilo sve; ali Džes
je otišao u stari univerzitetski grad Šerborn i tamo ostao sve do koledža. Marljivo se trudio da
savlada jezike i nauke, ali nešto nije bilo u redu. Trebalo mu je nekoliko godina da shvati da
njegovim šakama nedostaje dodir nauljenog čelika, njegovim nozdrvama miris vodene pare.
Spakovao se i došao kući i uključio se u rad kao kiridžija; Eli nije rekao ni reč. Nije ga pohvalio niti
izgrdio. Džes odmahnu glavom. U dubini duše oduvek je znao, bez imalo sumnje, kojim će se
zanimanjem u životu baviti. U srcu, bio je kiridžija, vozar, kao i Tim, kao stari Dikson, kao Eli. To je
bilo sve, i to će morati zauvek da bude dovoljno.
Margaret je savladala jedan uspon, i zatutnjala nizbrdo. Džes je osmotrio izduženo uspravno staklo
merača nivoa vode u kotlu, koje se nalazilo kraj njegovog kolena, pa je više po instinktu nego zbog
toga što je nešto video, otvorio ventile brizgalice, puštajući da se nove količine vode sliju u kotao.
Lokiška ima dugu šasiju, a to znači oprez pri vožnji nizbrdo. Ako ne bi bilo dovoljno vode u kotlu,
naginjanje napred dovelo bi do toga da deo neposredno iznad ložišta ostane suv i pregreje se. Tamo
se, kao obezbeđenje, nalazio jedan čep od lakše topivog metala, i taj bi se rastopio. Svaka parnjača
nosila je rezervne čepove za to mesto, ali nameštanje takvog čepa na mesto upropašćenog bilo je
posao koji treba izbegavati. Vozač je morao da ugasi vatru, da se zavuče četvoronoške u vrelo
ložište, i da se čitavu večnost rve sa gvozdenim delovima iznad sebe. Džes je u prvim godinama
svoje karijere izgoreo svoju kvotu čepova, kao i svaki drugi šegrt, i to ga je naučilo da obezbedi da
nad ložištem bude uvek dovoljno vode. Ali, opet, suviše vode pri jakoj nizbrdici značilo je da će
voda zaći u cevi za odvod pare, proći kroz mašinu, šiknuti iz dimnjaka uvis i spustiti se prema kabini
u vidu tako vrelog oblaka, da je mogla da ošuri. I to se Džesu svojevremeno desilo.
Zavrnuo je ventil i šištanje brizgalice prestade. Margaret je sve brže jurila nizbrdo, i Džes ju je malo
obuzdao, reverzionom polugom i kočnicama. Čim se prešlo na novu uzbrdicu, čuo je kako se ritam
udaranja mašine menja, i odmah joj je vratio punu snagu. I po svetlu i po mraku, znao je svaku stopu
druma, što je dobar vozač i morao znati.
Usamljena tačka svetlosti ispred voza nagovestila mu je da se bliži selu Vul. Margaret je zavrištala
upozorenje selu i prošla tutnjeći između kuća, na kojima su prozori bili zatvoreni a roletne spuštene.
Sad samo pravo, preko pustare vresom obrasle, do grada Pula. Trebaće jedan sat do gradskih kapija,
a onda možda još pola sata provlačenja kroz gradske ulice, do keja. To, ako zastoji u saobraćaju ne
budu suviše veliki... Džes protrlja ruke, razmrda ramena ispod debele jakne. Hladnoća ga je sad već
hvatala, ulazila mu u zglobove.
Pogledao je levo i desno od druma. Mrkla noć, a u njoj Velika pustara crna kao katran. U daljini je
video, ili mu se učinilo da je video, svetlost-lutalicu kako titra iznad neke smrdljive močvare. Iz
praznine je ka Džesu jaukao ledeni vetar. Džes je slušao kako Burelka ujednačeno bije, i u misli mu
dođe slika broda, kao i mnogo puta ranije. Ledi Margaret, čestica svetlosti i topline, napredovala je
kroz pustoš kao neki brod koji prelazi preko ogromnog, neprijateljskog okeana.
Dvadeseti je vek, doba razuma, ali pustare obrasle vresom još uvek bude praznoverni strah. Vuci i
veštice, vukodlaci i vile i, rutieri... Džes je podvrnuo donju usnu. Dikson je ove poslednje nazvao
'normanskom kopiladi'. Nije to bio loš opis. Oni su uistinu tvrdili za sebe da su Normani, dakle
poreklom iz Normandije; ali u ovoj katoličkoj Engleskoj, hiljadu godina posle normanskog osvojenja,
normanska, anglo-saksonska i starosedelačka keltska krv bile su beznadežno izmešane. Podeljenost
ovog naroda bila je manje-više proizvoljno nametnuta, i to prema rasnim 'teorijama' Gizeviusa
velikog pre nekoliko vekova. Gotovo je svako u Engleskoj znao bar po koju reč iz jezika glavnih
naroda i narodnosti: normanskog francuskog kojim su govorili aristokrati, još na vlasti; latinskog,
kojim se služila Crkva; modernog trgovačkog engleskog; zastarelog srednjovekovnog engleskog; i
najzad, seljačkog keltskog. Postojali su i drugi jezici, naravno: gelski, kornvolski i velški, Sve ih je
Crkva gajila i održavala u životu, iako je njihova upotreba već vekovima bila nepotrebna. Za Crkvu
je bilo dobro da podeli ovu zemlju barijerama različitih jezika i različitih klasa. 'Podeli pa vladaj'
odavno je bila politika Rima i rimskog pape, naravno ne u govorancijama za javnost, nego u praksi.
Oko rutiera se isplela masa legendi. Oduvek su na jugozapadu Engleske postojale bande odmetnika, i
valjda će uvek postojati. Krali su, krijumčarili, i usto pljačkali drumske vozove. Najčešće su se, ali
ne uvek, uzdržavali od ubistva. Nekih godina su kiridžije stradali više, a nekih manje. Džes je pamtio
kako se ova ista Ledi Margaret jedne crne noći dovukla kući hramljući; polovina vagona bila je u
plamenu, u ložačkoj kabini je ležao mrtav vozač, proboden strelom iz samostrela, a vozio je stari Eli,
zaklinjući se na sav glas da će razbojnike poubijati i smrviti. Vojska je tada dovučena iz raznih
opština, čak i iz Sorviodunuma, i danima je pročešljavala pustaru, ali uzalud. Banda se razišla, ili,
ako je Elijeva teorija bila tačna, otišla svojim kućama, preobrazivši se opet u čestite bogobojažljive
građane. Nije se imalo šta pronaći na vresištu; narod je šaputao o uporištima rutiera, ali takva
uporišta jednostavno nisu postojala.
Džes je opet naložio, drhteći ispod svoje jakne. Margaret nije nosila nikakvo oružje; kad rutieri
nalete, ne smeš se s njima boriti, ako misliš da ostaneš živ. Ili se bar ne smeš boriti konvencionalnim
metodima; stari Eli je imao neke svoje ideje o ovome, ali nije poživeo dovoljno dugo da vidi njihovo
sprovođenje u praksi. Džes stisnu usne. Ako dođu, dođu; pa ako nešto ukradu od firme Strejndž, to
neka slobodno zadrže. Ovaj se biznis nije izgrađivao mekoćom; u ovoj Engleskoj, drumski transport
nije posao za mekušce.
Milju pred njim jedan se potok, pritoka reke Froum, ukrštao sa drumom. Kiridžije su obično tu
zastajali da dopune svoje kotlove i rezervoare vodom. Na pustari nije bilo nikakvih točilišta vode;
izgraditi ih, bilo bi nepodnošljivo skupo. Voda uvedena u neku rupu u zemlji brzo bi se pokrila
žabokrečinom i travuljinom, te ne bi bila bezbedna za kotlove; morao bi se upotrebiti beton, a za taj
beton neka bi firma morala da izdvoji svoju polugodišnju zaradu. Rim je strogo kontrolisao
proizvodnju cementa, i diktirao fantastično visoku cenu. Ovaj je embargo bio, naravno, uveden
namerno: beton je bio suviše pogodan za brzo podizanje utvrđenja i bunkera. Engleski se narod toliko
puta dizao na bunu, da su pape naučili da budu oprezni.
Džes vide ispred sebe sjaj kao od vode ili leda. Mašio se za reverzionu polugu i kočnicu. Margaret
se zaustavila tačno na sredini malenog mosta. Na stubovima mosta stajahu ispisana svečana
upozorenja o 'teškim vozilima' ali su na njih kiridžije retko obraćali pažnju, a noću ponajređe. Džes
siđe na mostić, odveza teško, oklopljeno crevo koje je svijeno ležalo uz bok kotla i hitnu jedan
njegov kraj preko ograde mosta. Led puče, uz glasnu lomljavu. Uskoro su pumpe bučno šištale,
ispuštajući paru iz svojih ventila. Za nekoliko minuta posao je završen. Magaret bi i bez toga stigla
do Pula, pa i dalje; ali nijedan pravi kiridžija nije se osećao stvarno bezbednim bez punih-puncijatih
rezervoara. Ovo, naročito noću, kad se opasnost od napada neprestano nadvijala nad njih. Sad je
parnjača bila spremna da se, ako zatreba, upusti i u dugo bekstvo najvećom brzinom.
Džes je opet namotao crevo pričvrstio ga, zatim uzeo iz tendera četiri jače karbidne lampe. Zakačio
je svaku na svoje mesto na prednjem kraju lokomotive, odvrćući ventile za karbid, odižući prednja
stakla da po mirisu utvrdi da li je acetilen prisutan. Ove su lampe bacale jasne lepeze belog svetla u
daljinu, i to dve pravo napred, jedna u levu stranu, i jedna desno. Sad su kristalići leda na drumu
sjaktili. Voz pođe. Hladnoća je bila grozna, po Džesovoj proceni već nekoliko stepeni mraza, a
najgori deo noći je tek predstojao. U toj fazi putovanja, o mrazu počneš da razmišljaš kao o ličnom
neprijatelju. Mraz te grabi za grlo, zabija ledene kandže u tvoja leđa; moraš da se boriš protiv te
ledene zveri, neprekidno, i telom i mozgom. Hladnoća može tako da ošamuti čoveka, da on samo stoji
u ložačkoj kabini kao okamenjen, ne doseća se da loži, dok vatra popušta i pritisak pare postepeno
opada; najzad voz stane. To se već dešavalo, neki su kiridžije tako izgubili život; to će se i u
budućnosti dešavati.
Ledi Margaret se oglasi postojanim mukanjem; s vresišta joj uzvrati vetar svojim jaucima.
Pul je primorski gradić; a na njegovoj kopnenoj strani, kuće i kućice stoje zgurene iza ogromnog rova
i masivnih bedema. Duž fortifikacije su gorele svetiljke, bacajući svoj sjaj miljama daleko u pustaru.
Džes ih je prvo video kao horizontalnu liniju iskrica u daljini, a onda im se Margaret polako
primakla. Na domaku Zapadne kapije Džes priteže kočnice i opsova. Ispod zidina je vladala
saobraćajna gužva; u nejasnoj svetlosti buktinja stajale su lokomotive Burelke, Avelinke, Klejtonke,
Faulerke, a iza svake dugi niz vagona. Unaokolo su se muvali policajci i druga službena lica;
perjanice pare dizale su se u vazduh; od rada mnogih mašina sve je bilo prožeto potmulom
grmljavinom. Ledi Margaret je usporila, izbacujući u nebo bele oblake kao da ispušta dah, i malo-
pomalo zašla u gužvu. Stala je uz jednu Faulerku od deset konjskih snaga, označenu bojama poznate
trgovačko-preduzimačke firme.
Džes je bio pedeset metara udaljen od kapije. Činilo se da ovaj zastoj neće moći da bude otklonjen
bar jedan sat. Vazduhom se prenosila grdna galama: treskale su i hučale mašine, dernjali se vozači i
njihovi pomoćnici, gradski redari i saobraćajci su izvikivali naređenja. Grupe Papinih anđela tapkale
su oko masivnih točkova, pevajući religiozne pesme i pružajući šolje za milostinju. Džez pozdravi
jednog policajca-seržanta, koji je izgledao kao da su ga nevolje saletele sa svih strana. Ovaj pobode
zadnji kraj svoje halebarde u zemlju, osvrte se na Margaretin neveliki niz vagona, i naceri se. "Opet
blagoslov biskupa Blejza, a, prijatelju?"
Džes je progunđao nešto u znak slaganja; a u neposrednoj blizini, Faulerka otpusti zaglušujuću seriju
piskova.
"O'ladi tamo s time!" razdra se policajac. "Šta to vučeš pa moraš toliko hitno da prođeš?"
Vozač, mali vrabac od čoveka umotan u debeli kaput i maramu, ispljunu opušak cigarete na zemlju.
"Školjke za njegovu Svetost", našali se on. "Noćas spaljuju Rim..." Priča o tome kako je papa
Orlando mirno jeo ostrige, dok su njegovi plaćenici pljačkali i palili Firencu, već je prešla u
legendu.
"Još jednom nešto tako kaži", povika seržant razbešnjeno, "pa ću ti zatvorim kapiju ispred nosa. Ima
da ležiš na pustari celu noć, pa neka rutieri dođu i nek rade s tobom šta god hoće. A sad kreći sa tom
gomilom krša, kreći kažem ti..."
Pred njima se ukazala praznina, u koju Faulerka uđe grmeći, prolazeći prezrivo pored policajca. Još
jedna mala večnost manevrisanja i pištanja, i najzad Džes prođe to usko grlo, i pođe svojim vozom
niz dugu glavnu ulicu Pula.
Firma Strejndž i sinovi je u pulskom pristaništu, na samom keju, nedaleko od stare carinarnice, držala
pod zakupom ceo jedan magacin. Margaret je sebi našla put do tamo, krivudajući i manevrišući
centimetar po centimetar između čitavih brda nagomilane robe za koju se nije našlo mesta na
utovarnim platformama ispred raznih magacina. Na dokovima je vladala živost, začuđujuća za to
doba godine. Džes je prošao pored jednog škotskog broda za prevoz uglja, pa pored jednog velikog
nemačkog teretnjaka, pa pored francuskog broda; zatim pored jednog broda iz Novog sveta, koji je,
sudeći po izuzetno izduženom brzinskom trupu, još do nedavno krijumčario roblje; pa pored lepog
švedskog broda koji je još nosio jarbole i jedra, kao da je hteo svima ostalima da prkosi; prošao je i
pored jednog starog holandskog svaštarskog brodića zvanog Groningere. Džes je znao da je
Groningen još opremljen zastarelim i neobičnim kotlovima sa živom. Najzad okrete u magacin svoje
kompanije, sa zakašnjenjem od oko jedan sat.
Vagoni koje je trebalo izvući iz Pula bejahu već potpuno spremni, i videći to, Džes odahnu sa
zahvalnošću. Otkačio je 'nizvodne' vagone, ove koje je dovukao do morske obale, predao robni list
agentu firme, pobrinuo se da onaj isti zadnji vagon bude ponovo pridodat kompoziciji, pojačao paru i
krenuo opet kroz luku. Hladnoća je već bila duboko u njemu, prozori lučkih krčmi su ga mamili
obećanjem topline, pića i vruće hrane; ali večeras Margaret neće ležati u Pulu. Kad je stigao do
zidina, bilo je skoro osam sati, i saobračajna gužva je prestala. Kapiju je otvorio neki seržant
nadurenog lica; Džes izvede svoj voz na otvoreni drum. Mesec je sad jahao visoko na čistom nebu i
hladnoća je bila strahovita.
Dugo tegljenje na jugozapad, naporedo sa lukom Pul, sve do mesta gde se od druma za Durnovariu
odvajao, ulevo, Verhamski put. Džes je vešto i blago okrenuo svoj voz levo. Tad je pustio Margaret
da se zaleti do mile volje, postigavši 20 milja na čas. Onda u Verham, preko onog nezgodnog
zavijutka na drumu, i preko železničke pruge; dalje, pored krčme 'Crni medved' sa divovskim
izrezbarenim znakom, pa preko rečice Froum, gotovo na samom njenom ušću u more. Od trenutka kad
je prešao Froum, Džes se nalazio na tlu poluostrva Purbek; Ovo poluostrvo, petnaestak kilometara
široko i dvadesetak dugo, zalazi u vode kanala Lamanš. Neki Englezi ga zovu 'ostrvom' iako to
nije. Od kopna Engleske zaista ga odvaja jedna vodena površina, ali to je samo rečica Froum;
prim. prev. i već je zašao u nova vresišta. Sela Stoborouh, Slepe Midlbere, i selo Hlorden, prazno i
ogromno, prožeto hujanjem vetra. Najzad, treptaj svetla, desno od druma, u visini; Margaret tutnjeći
uđe u Korvesgeat, selo koje leži tačno na prolazu kroz bregove Purbeka. Nad drumom se uzdizao, na
svome brdu, ogromni četvrtasti zamak Korfe. Prozori zamka bleštali su kao sjajne oči. Lord od
Purbeka je dakle kod kuće, i prima goste povodom Božića.
Obišavši visoku tvrđavu, parnjača je pošla preko glavnog seoskog trga; grmljavina točkova i mašine
odbijala se od fasade krčme 'Grejhaund' i vraćala se kao izmenjen, šupalj odjek. Prošavši kroz
glavnu ulicu, parnjača je napustila ovo selo, i uskoro izašla u nova ravna prostranstva pustara, gde ju
je čekao samo vres, gde su u posetu dolazili samo vetar a zvezde.
Drum za Svonidž. Džes je, omamljen hladnoćom, morao da odbija od sebe pomisao da Margaret
oduvek juri ovako kroz prazninu, dahćući u mrak, kao duh uklet da večno boravi u ledenom paklu.
Sad bi Džes pozdravio ma kakav znak života, čak i rutiere; ali nikog nije bilo. Samo beskrajni
ogorčeni naleti vetra, i tama s obe strane puta. Pljeskao je rukama u debelim rukavicama, topotao
čizmama po podu kabine; okrenuo se, video visoka pleća svojih vagona kako se ljuljaju naspram
noći, a sasvim pozadi, bledi, odsjaje zadnjih svetla. Već pre izvesnog vremena umorio se od
psovanja samog sebe i nazivanja samog sebe idiotom; znao je savršeno dobro da je trebalo da
prenoći u Pulu i krene tek u zoru. Nejasno je osećao da noćas ne vozi zato što hoće, nego zato što ga
neka sila vuče.
Pustio je vodu kroz pred-grejač, ubacio još uglja, pustio još. Jednog dana oni će odbaciti ove mašine
sa čvrstim gorivom i počeće da koriste naftu. Parne mašine sa tečnim gorivom bile su na raspolaganju
još odavno, pa ipak je naftna tehnologija još bila u limbou, ni-na-nebu-ni-na -zemlji, jer se čekala
Papina odluka. A papa bi mogao svoju odluku da donese sledeće godine, ili neke kasnije godine, ili
nikad. Putevi Majke Crkve bili su krivudavi, skroviti, a stado o njima nije smelo razmišljati.
Kad bi se stari Eli pitao, on bi začas ugradio gorionike nafte, a sve popove skupa poslao pravo u
pakao; ali njegovi vozači ne bi pristali na to, zbog ekskomunikacije koja bi sasvim sigurno usledila. I
zato je firma Strejndž i sinovi još jednom savila kolena pred Crkvom, kao što će još mnogo puta u
budućnosti morati. Dok je Margaret teglila opet uzbrdo, ulazeći dublje u bregove, Džesove misli se
vratiše ocu. Čudnovato je bilo kako mu se činilo da bi sad mogao sa starcem da razgovara. Sad bi
mogao ocu da objasni svoje nade, svoje strahove... Samo, sad je bilo prekasno, jer je Eli bio mrtav,
šest stopa dorsetskog blata pritiskalo je njegova prsa. Zar tako idu stvari na ovome svetu? Da li ljudi
uvek osete da mogu slobodno da pričaju i pričaju - onda kad bude tačno u ovoj meri prekasno?
Veliko kamenorezačko dvorište kod Long Tun Matraversa. Gomile kamena strše uvis, nejasno
vidljive u svetlosti parnjačinih lampi; time je najzad prekinuta samrtna praznina pustare. Džes je
huknuo upozorenje: Burelkin glas je pojurio preko krovova, žalostiv i ogroman. Ovo je naselje
izgledalo pusto, kao grad mrtvih. Na desnoj strani je, iz krčme 'Kraljeva glava', ipak dopiralo
slabašno svetlo; reklamna tabla je škriputala nesigurno, ljuljajući se na vetru. Točkovi Ledi Margaret
naleteše na kaldrmu i počeše da se klizaju u stranu; Džes priteže kočnice i povuče naglo reverzionu
polugu ka sebi, oduzimajući klipovima snagu. Ovde su se kristali mraza toliko nagomilali, da je ulica
mestimično bila klizava i glatka kao staklo. Izbijajući na vrh brežuljka sa koga je put vodio direktno u
Svonidž, Džes je okrenuo polugu koja je služila da se zabrave diferencijali. Lokomotiva sada pođe
nizbrdo stabilnije, polako, kao da pipka i traži konačno sklonište. Vetar je fijuknuo, poduhvatio oblak
snežnih kristala sa zemlje, i vitlao ga pred Margaretinim mlazevima svetlosti.
Krovovi malog grada kao da su se skukuljili pod plaštom mraza. Džes huknu još jednom, zvukom
ogromnim ovde između zgrada. Grupa dece se odnekud pojavi; deca su trčala naporedo sa
lokomotivom, dernjajući se. Pred vozom je bila raskrsnica, a odmah iza nje žute lampe na fasadi
'Džordž hotela'. Džes je naciljao prema ulazu u dvorište i krenuo mic po mic napred. Ulazilo se kroz
nadsvođen prolaz, nalik na kratak tunel. Dimnjak je doticao svod. Ovde je Džesu bio potreban
pomoćnik; para koja je šibala iz Burelke, začas je ispunila ovaj ograničeni prostor. Zato je Džes vrlo
malo video. Deca su se negde izgubila. Džes je popuštao reverzionu polugu, pomičući lokomotivu
unutra. Šibanje mašine odbijalo se još nekoliko trenutaka od zidova i vraćalo pravo u Džesa, a onda
Margaret prođe, zatutnja preko dvorišta. Ovo je dvorište pre više godina prošireno da bi se u njemu
mogli parkirati drumski vozovi. Stao je između jedne Garetke i jedne lokiške od šest konjskih snaga,
marke Klejton i Šatlvort. Povukao je reverzionu polugu u položaj "neutralno", i zatvorio regulator.
Udaranje mašine konačno prestade.

Kiridžija protrlja lice i proteže se. Na ramenima svoje jakne primeti nagomilan led; otrese ga i kruto
siđe na tle. Zavukao je kajle pod točkove lokomotive i pogasio, zavrtanjem ventila, sve lampe. U
dvorištu ni žive duše; vetar gruva po okolnim krovovima; u kotlu lokomotive nastavlja se blago
ključanje. Džes se opet popeo, otpustio suvišnu paru, zagasio vatru, zavrnuo sve dovode vazduha
ložištu; onda je otišao do prednje osovine, na koju se popeo da bi nabacio veliku izvrnutu kofu na
izlazni otvor dimnjaka. Sad Margaret može bezbedno da prenoći. Izmakao se malo i opet pogledao
masivni trup koji je još zračio toplinom, posudu za pepeo u kojoj se još moglo primetiti svetlucanje.
Dohvatio je iz kabine svoju torbu i krenuo ka ulazu u hotel, da se prijavi.
Pokazali su mu njegovu sobu i ostavili ga. Otišao je do WC-a, oprao lice i ruke, i izašao iz hotela.
Pošavši niz ulicu stigao je brzo do krčme čiji su prozori zračili grimiznim sjajem. Svetlost se
probijala kroz navučene zavese. Reklamna ploča je proglašavala da je to 'Krčma kod morske sirene'.
Teškim korakom Džes uđe u tesni prolaz, gotovo uličicu, duž bočnog zida krčme, i zatim u zadnju
sobu. 'Sirena' je bila kiridžijska krčma, šoferska; Džes vide desetak poznatih lica, Toma Skinera iz
kompanije Pauerstok, Džefa Holrojda iz grada Vejmauta, dvojicu momaka iz firme matorog
Serdžantsona. Vesti brzo putuju drumovima; svi se skupiše oko njega, pričajući uglas. Odgovarao je
mrzovoljno i gurao se polako prema šanku. Da, njegov je otac imao iznenadnu plućnu hemoragiju,
krvarenje; ne, nije dugo živeo posle toga. Sledećeg popodneva u pet... Raskopčao je jaknu da dohvati
novčanik, naručio, uzeo kriglu piva i dupli 'skoč', rakiju. Zabodoše usijani žarač u kriglu, i pivo u
trenu proključa, prelivajući se penom belom i gustom kao krem. Piće je gorelo u Džesovom grlu,
zamalo mu nateravši suze u oči. Pošto je upravo stigao sa druma, ustupiše mu mesto pred ognjištem, a
on čučnu, šireći noge prema vatri. Potegao je opet vrelo pivo. Osećao je kako se toplina širi od
prepona i preplavljuje stomak. U njegovom umu još je gruvala Burelka, šake su osećale vibriranje
volana. Biće vremena za priču i pitanja; prvo se treba zgrejati. Čoveku je neophodna toplina.
Nekako je uspela da se progura i da stane iza njega. Progovorila je pre nego što je primetio njeno
prisustvo. Prestao je da trlja ruke, uspravio se polako i nespretno, svestan svoje visine i masivnosti.
"Zdravo, Džes..."
Da li je znala? Svaki put se to pitao. Pre toliko godina, kad je krstio novu Burelku ova je žena bila
mršavo devojče, ništa više, devojče dugih nogu i krupnih očiju; ali ona je bila ta dama prema kojoj je
imenovao lokomotivu. Ona je bila onaj duh koji ga je, u vrućim pubertetskim noćima, uznemiravao,
provlačeći svoj miris kroz mirise baštenskog cveća. Ko je, ako ne Džes, sedeo u lokomotivi Ledi
Margaret kad je Eli sklopio onu ogromnu opkladu, ko je sedeo i plakao kao budala kad je Burelka
izvukla ogromni teret uz poslednju uzbrdicu, ne zato što je time donela pedeset zlatnih gvineja ocu
Eliju, nego zato što je svojim parnim dahom donosila slavu imenu 'Margaret'? Ali Margaret sad više
nije bila devojčuljak, nikako. Svetiljke su bacale blistave odsjaje na njenu smeđu kosu. Preletela je
očima po njemu, uvijajući malčice usnama.
Progunđao je: "...'Broveče, Margaret..."
Donela mu je jelo, postavila sto u uglu, posedela s njim neko vreme dok je jeo. Zbog toga mu je dah
zapinjao u grlu; morao je sebi uporno da ponavlja da njeno prisustvo ne znači ništa. Najzad, ne umire
vam otac svake nedelje u životu. Imala je na ruci krupan prsten sa svetloplavim kamenom, i po svom
običaju nemirno ga je okretala oko prsta dok je razgovarala. Prsti su joj bili tanki, sa ravnim,
lakiranim noktima, a šake široke u zglavcima kao šake dečaka. Posmatrao je te ruke sada kako dotiču
kosu, kuckaju po stolu, stresaju pepeo sa cigarete u neku tacnu. Mogao je da ih zamisli i kako
izmahuju metlom, brišu prašinu, čiste, ali i kako rade one druge stvari, one tajne stvari koje žene
sigurno rade same sebi.
Zapitala ga je šta je dovezao. To je uvek, pitala. Rekao je samo: "Ledi." Tako su drugi kiridžije, u
svome žargonu, ukratko nazivali Ledi Margaret. Opet se zapitao da li je ona ikad gledala tu
lokomotivu, da li je znala da je lokomotiva dobila ime po njoj, a ako je znala, da li je za to marila.
Donela mu je još jedno piće i saopštila da je to besplatno, a zatim, da mora da se vrati za šank i da će
opet navratiti do njega.
Kroz dim ju je gledao kako se smeje s drugim muškarcima. Imala je čudan način smejanja, naime kroz
nos, uz malo rzanje, pri kome je povlačila gornju usnu unazad i pokazivala zube, dok su oči gledale
ravno i rugale se. Dobra kafedžijka, ova Margaret, tu sumnje nema. Otac joj bejaše ostareli kiridžija,
koji je ovu krčmu vodio već dvadeset godina. Žena mu je umrla pre par godina, ostale kćeri su se
udale i odselile, a Margaret je ostala. Kiridžije su pričali između sebe da je ostala zato što je umela
da oceni šta joj je najbolje i najlakše. Ali to je bila ludost, jer život krčmarice baš nije lak: treba
glavninu dana provesti u krčmi, sedam dana u sedmici, a treba i prati, ribati, popravljati, krpiti, šiti,
kuvati... Doduše, svakog jutra im je dolazila žena plaćena da pomaže u težim poslovima, Džes je znao
i to i mnogo drugog o svojoj Margaret. Znao je njen broj cipela, i da joj je rođendan u maju; da obim
njenog struka iznosi 24 inča, da ima psa zvanog Džo, da voli Lamanš. I znao je da se zaklela da se
neće udavati, da je izjavila kako je, vodeći 'Sirenu', naučila o muškarcima sasvim dovoljno, te da će
njene bračne usluge dobiti samo onaj koji na šank položi pet hiljada funti, ne manje. Pošto nikad nije
srela nikog ko bi bio u stanju da skupi ma i polovinu te sume, uslov je bio neispunjiv. Ali možda ona
i nije sve to baš tako kazala; seoska atmosfera bila je uvek gusto ispunjena ogovaranjima, a kiridžije
su između sebe svašta pričali, brbljivi kao pralje.
Džes odgurnu tanjir. Odjednom je osetio kako ga zahvata plima najcrnjeg samoprezira. Sve ovo je
uradio zbog Margaret. Zbog nje je skrenuo mnogo milja sa svog puta, dovukao voz čak u Svonidž radi
dva-tri sanduka smrznute ribe, što neće pokriti troškove tolike vožnje. Pa, hteo je da je vidi, i evo
video ju je. Popričala je s njim, sedela s njim, neće doći ponovo. Sad on može da ide. Setio se
okomitih ivica sveže iskopanog groba, i lupkanja zemlje po Elijevom kovčegu. To je čekalo i njega i
svu drugu navodno božju decu. Ali za razliku od drugih ljudi, Džes će svoju smrt čekati usamljen. Sad
se treba napiti, isterati te slike iz glave toplom tamnom maglom alkohola. Ali ne ovde, ne ovde...
Krenuo je ka vratima.
Sudario se sa nekim čovekom, pramrmljao nešto u znak izvinjenja, produžio. Osetio je da ga neko
hvata za mišicu; okrenuo se, zagledao se u tamne oči na dugonosom, mangupski-zgodnom licu. "Ne",
reče pridošlica. "To je za ne verovati. Tako mi svega đavolskog, Džes Strejndž..."
Još ga je jedan tren zbunjivala čovekova drska šiljata bradica; a onda, i protiv svoje volje, Džes
razvuče lice u osmeh. "Kolin", reče polako. "Kol de la Hej..."
Kol stisnu Džesa i za drugo rame. "Tako mi pakla", reče. "Džes, izgledaš dobro. A, a, mora neš'
popijemo, stari druže. Šta si radio sve ovo vreme? Pakla mi, dobro izgledaš..."
Nagoše se uz ugao šanka, sa po punom kriglom piva ispred sebe. "Proklet nek sam", reče De la Hej
po četvrti ili peti put. "Proklet neka sam, Džes, kakva zla sreća. Umro ti stari, a? Baš zla sreća..." On
podiže kriglu. "Za tebe, Džes, momčino, da ti dođu srećniji dani..."
U koledžu u Šerbornu Džes i Kol su bili dobri prijatelji. Bio je to slučaj privlačenja suprotnosti:
Džes spor na rečima, marljiv i tih, a De la Hej nevaljalac, tip koji se vrzma po gradu. Kol bejaše sin
nekog biznismena iz jednog sreza na zapadu Engleske, bejaše 'feminist' što je u njegovom slučaju
značilo 'ženskaroš', i sve-u-svemu propalica i raspikuća. Tutori i drugi nastavnici u koledžu zaklinjali
su se da je Kol, baš kao Fildingov književni lik Tom Džons, rođen da bi bio obešen. Posle koledža,
Džes više nije imao kontakta sa njim, ali je čuo što-šta iz tuđih prepričavanja. Kol je digao ruke od
porodične firme; izgleda da uvoz i skladištenje nisu bili za njega dovoljno brz posao. Proveo je neko
vreme kao lutajući žongler, zatim je pisao (ali nikad nije napisao) sveščicu balada, pa je šest meseci
bio glumac u Londiniumu, dok nije nastradao u tuči u nekoj londiniumskoj javnoj kući, iz koje je na
nosilima odnet kući. "Pokazao bih ti taj ožiljak", reče Kol kezeći se grozno, "ali bi bilo malo
nezgodno da se skidam ovde gde ima i žena..." Kasnije je Kol zapeo da bude, ni pet ni šest nego baš
vozač lokomotive, za jednu firmu iz Iske. To nije dugo trajalo; posle dva ili tri dana samostalne
vožnje, sjurio se kao bomba u centar Bristola, sa jednom lokomotivom marke 'Klejton i Šatlvort' od
osam konjskih snaga; odmotao je oklopno crevo i iscrpio svu vodu iz konjskog pojila Korporacije,
svu do poslednje kapi; a tad su ga panduri uhapsili. Pregrejana Klejtonka, iznenada do vrha
napunjena vodom, srećom nije eksplodirala, ali zamalo. Pokušao je opet, u gradu Akve Sulis gde o
njemu nisu mnogo znali vozio je šest meseci, a onda mu je slomljeno staklo vodomera ogulilo gotovo
svu kožu sa zglavaka šaka. Otišao je dalje, u potrazi za, kako se izrazio, 'manje ubitačnim
zanimanjem'. Džes se zahehetao i odmahnuo glavom. "I šta 'š sad da radiš?"
Drske oči su mu vratile smeh. "Trgovaću", reče Kol vedro. "Uzimaću što naiđe: malo tamo, malo
ovamo... Teška su vremena, čovek mora se snađe u životu kako god može. Ispij Džese momčino,
sledeću rundu ja plaćam..."
Prežvakavali su stara vremena, dok je Margaret donosila pivo i odnosila pare, uzvijajući obrve na
Kola. Setili su se one noći kad se De la Hej, ohrabren alkoholom, zakleo da će pokrasti sve lešnike
sa profesorovog najomiljenijeg drveta. "Ko da j' juče bilo", reče Kol sav sretan. "Koji divan mesec
je sijao, vid'lo se ko po danu..." Džes je tada držao lestvice, a Kol se popeo; ali trenutak pre nego što
je dohvatio najnižu granu, lešnikovo drvo se zatreslo kao da ga drma uragan. "Lešnici samo padaju ko
prokleti grad", frknuo je Kol i zahehetao se. "Sećaš se, Džes, mora se sećaš... A ono gore... gore onaj
prokleti ulizica Tobi Varilov sedi na grani, raskrečio one čizmetine, i drma li drma ono prokleto
drvo..." Nedeljama posle toga, čuvari reda nisu mogli 'heroju' De la Heju ništa da zamere; a cela
jedna spavaonica studenata žderala je lešnike skoro mesec dana.
Pa onda ono s kidnapovanjem dve kaluđerice iz Šerbornske opatije; nisu imali dovoljno dokaza za
čvrstu optužbu protiv De la Heja, ali svejedno, bila je javna tajna ko je to uradio. Devojke iz Svetih
redova, kaluđerice, i ranije su, ko zna koliko puta, bile otimane iz svojih opatija, ali samo je De la
Hej mogao odvesti dve odjednom. Pa onda ona stvar sa krčmom 'Pesnik i seljak'. Gazda te krčme je
bio malčice čudan, pa je držao u štali, na lancu, velikog majmuna. Kol je, posle jedne izuzetno
raspusne noći, uspeo da preseče kaiš-okovratnik tog stvorenja. Nesrećno zvere je sejalo paniku i
stvaralo probleme čitavih mesec dana; muškarci su izlazili naoružani, žene su ostajale kod kuće.
Majmuna je konačno upucao neko od milicajaca, naoružanih građana, u trenutku dok je ovaj u
njegovoj sobi ispijao činiju supe.
"I šta 'š ti sad?" upita De la Hej, gledajući u dno svoje šeste ili sedme krigle. "Sad firma tvoja, a?"
"Jest", odgovori Džes. Bio je neraspoložen. Stisnuo je jednu šaku drugom, pa na zglavkove naslonio
vrh vilice. "Moraću da je vodim, izgleda..."
Kol mu je prebacio jednu ruku preko ramena. "Bićeš ti o-kej. Bićeš o-kej, zemljače, šta s' se
rastužio? Ej, ti kažem. Sa' da nađeš neku curicu, i nema problema. To je ono što t' treba, Džes
momčino, znam ja, vidim sve znake." Bupnuo je Džesa pesnicom u rebra i gromko se nasmejao.
"Noću greje bolje nego gomila ćebića. A i pomaže da se ne ugojiš, a?"
Džesov lik je odavao blago iznenađenje. "Ne b' znao o tome..."
"Aaaa, vraga", reče De la Hej. "Ma to ti je prava stvar. Aaa, ništa kao to. Mmmmmmmmmmmm!"
Zanjihao se u kukovima, iscrtao rukama obline u vazduhu, uspeo da sugeriše u isti mah i zanesenost i
zavodljivost. "Kako moš' sad bude problema Džes momčino? Sa' s' bogat bre, je' znaš bre? Sad si
prilika... Ženske ka' čuju ima nalete sa svih strana bre, mora ih odbijaš... motkom za guranje, a?" - I
on se opet rasturi od smejurije.
Noć prebrzo dolete do jedanaestog sata. Džes se uvuče, ne bez muke, u svoju jaknu, pođe za Kolom
kroz uličuljak duž zida krčme. Tek kad ga je tresnuo svež, hladan vazduh, shvatio je koliko se
našljemao. Natrčao je prvo na De la Heja, pa na zid. Izašavši na ulicu, teturali su se po njenoj ravnoj
širini, smejući se. Rastali su se pred 'Džordž hotelom'. Kol, izvikujući raznorazna obećanja, nestade u
noći.
Džes je našao oslonac tek uz točak Ledi Margaret. Naslonio je glavu na čelične poluge Margaretine
konstrukcije. Osećao je pivsku paru u mozgu. Kad je zatvorio oči, počelo je lagano kretanje: tle se
ispod njegovih nogu naginjalo čas unazad, čas unapred. Čoveče, ovaj poslednji sat vremena je bio
dobar. Kao da se vratio u koledž. Hehetao je bespomoćno, obrisao čelo nadlanicom. De la Hej je
propalica i nevaljalac, jasno, ali dobar drugar, tako dobar drugar... Džes otvori zamućene oči,
pogleda svoj drumski voz. Onda pođe pažljivo duž lokomotive, probajući dlanom toplinu kotla.
Dovukao se nekako u ložačku kabinu, otvorio ložište, rasturio ugalj, proverio da li su ventili za vodu
i vazduh zatvoreni. Sve bezbedno. Zaputio se preko dvorišta, sekući ukoso protiv vetra, osećajući
kako mu se poneki usamljeni ledeni kristalić zabija u lice.
Petljaš ključem po bravi; otvaraš širom vrata. Soba crna, hladna kao led.
Upalio je sveću u lanterni ostavio staklo u malčice podignutom položaju. Plamičak je drhturio na
promaji. Bacio se na krevet kao klada, ukoso, i gledao kako se crtica žutog svetla njiše tamo-amo.
Treba se ispraviti, sutra rano krenuti... Njegova je torba visila o stolici, gde ju je i okačio, ali sad
nije imao snagu volje da svoje stvari raspakuje. Zatvorio je oči.
Istog trena slike se zakovitlaše. Negde u njegovoj glavi Burelka je treskala; razmrdao je šake, u
kojima je osećao podrhtavanje volana. Tako vas lokomotive, posle nekog vremena osvoje: gruvaju i
gruvaju satima, godinama, dok ta buka ne postane deo vas, dok vam ne uđe u krvotok i mozak, da više
bez nje ne možete. Ustaj u zoru, kreći na drum, vozi dok ne zaboraviš šta znači stati; Londinium, Akve
Sulis, Iska; kamen iz kamenoloma u Purbeku, ugalj iz Kimeridža, vuna i žito i kamgarn, brašno i vino,
sveće, Madone, lopate, kašičice za buter, barut i sačma, zlato, olovo, kalaj; vožnja po specijalnom
ugovoru sa Armijom, pa sa Crkvom... Ventili, regulator, reverziona poluga; sitno gvozdeno vibriranje
pod nogama...
Pokretao se nemirno, gunđao. Boje su se u njegovom mozgu izoštrile. Kestenjasta i zlatna na
lokomotivama, crvena pljuvačka na očevoj vilici, britke boje cveća naspram sveže iskopane zemlje;
para, svetlost karbidnih lampi, bregovi pritisnuti teškim nebom.
Njegov um se poigravao uspomenama na Kola, prevrtao ih, slušao pojedine rečenice, smeh; poseban
način kako je Kol uzimao vazduh, škriputavo i brzo, pre nego što bi otkačio lajav, mitraljeski brz
smeh, stiskajući sasvim očne kapke, treskajući pesnicom po šanku. Kol je obećao da će ga potražiti u
Durnovariji, i oteturao se uz dernjavu da "neće zaboraviti." Ali dabome da će zaboraviti, izgubiće
svoju rešenost, spetljaće se sa nekom ženskom, zaboraviće čitavu stvar, čitav susret. Nije Kol bio
nimalo nalik na Džesa. Nije mogao taj da planira i da čeka, da pažljivo izračunava izglede na uspeh;
živeo je uvek za sadašnjicu, živahno. I nikad se izmeniti neće.
Grme lokiške, vrte se poluge i izranjaju, pa zaranjaju, bronza sija i zveči u vetru.
Džes se pridiže u polusedeći položaj, odmahujući glavom. Lantera je sad svetlela postojano, plamen
sveće u njoj je bio tanak i visok, i samo je na vrhu malčice drhtuljio. Vetar je gruvao, donoseći
otkucaje crkvenog sata. Slušao je i brojao. Dvanaest udaraca. Namrštio se; bio je zaspao i sanjao, i
zato je mislio da je sad već zora, a noć je evo tek počela, duga i teška. Zavalio se unazad uz jedno
potmulo 'Huum!'. Osećao se pijanim, ali je, začudo, bio sasvim budan. Prošla su vremena kad je
mogao da podnese veliku količinu piva; ovo noćas su bili košmari. Možda ne poslednji.
Počeo je da pretura po glavi stvari koje je De la Kol rekao. Ono o nalaženju žene. Glupost, tipična za
Kola. Možda ih Kol lako nalazi, ali za Džesa je oduvek postojala samo jedna žena. A ta je bila
nedohvatljiva.
Njegov um, koji se dotle kovitlao, stade, i ostade savršeno nepomičan. Ne, reče Džes sebi nervozno,
zaboravi to. Imaš već dovoljno nevolja, mani se belaja... ali deo njega je tvrdoglavo odbijao da se
tom upozorenju podvrgne. Taj je deo svesti listao stranice životnog bilansa, sabirao i oduzimao,
insistirao da čitava ličnost obrati pažnju na dobijeni rezultat. Džes opsova, proklinjući De la Heja.
Sad kad mu se ova ideja već jednom usadila u glavu, nije se dala iščupati. Uznemiravaće ga
nedeljama, možda godinama.
Prepustio se raskošnim snovima. Znala je ona, ma nema tu sumnje, znala je sve o njemu; žene znaju
takve stvari, nikad ne pogreše. Sto puta se odao, hiljadu puta; a bila je dovoljna i sitnica, jedan
pogled, jedna reč. Jedanput ju je Džes i poljubio, pre nekoliko godina. Samo jedan jedini put; ali je
možda baš zato ostala tako jasna, izoštrena, blistava uspomena, zato je mogao opet da živi te
momente. Desilo se gotovo slučajno; novogodišnje veče, u krčmi sjaj i galama, desetak komšija se
pridružilo dočeku. Crkveni sat, ovaj isti, izbija dvanaest, vrata se duž ulice maloga mesta svuda
otvaraju kao čepovi kad izleću iz flaša; narod ispija vino i klopa male, okrugle pite sa mesom,
dovikuje se kroz pomrčinu, ljubi se; a ona, ona spušta poslužavnik koji je upravo nosila, gleda u
Džesa. "Da ne izostanemo samo mi, Džes", kaže ona. "I mi ćemo..."
Sećao se iznenadnog gruvanja svog srca; tako se lokiška razmlatara kad joj vozač da paru. Uzdigla je
lice ka njemu, video je razmicanje usana, koje su se onda čvrsto pritisle na njegove, osetio je i njen
jezik i neki tihi zvuk duboko u njenom grlu. Zapitao se da li ona taj zvuk stvara automatski, svaki put,
kao što mačka prede kad joj neko češka krzno. Nekako je dovela njegovu šaku do jedne svoje sise,
koja mu je onda ležala u dlanu, vruća ispod haljine, palila ruku. Stegao ju je drugom rukom preko
leđa, digao je tako da se oslanjala na pod samo vrhovima nožnih prstiju; najzad se izmigoljila,
hvatajući vazduh. "O-pa-pa!" rekla je, "Ovo ti je bilo dobro, Džes... Uh!... dobro!" I već mu se
smejala, popravljajući frizuru; i svi prošli snovi, i sve vizije budućnosti, sastali su se u jednu
stapajuću tačku Vremena.
Sećao se kako je neumorno ložio lokomotivu, tokom čitavog dugog putovanja kući, dok je vetar
pevao, a točkovi treštali kroz sjaktavi pejzaž dragulja. Slike su se vraćale; i video je Margaret u
hiljadu njenih slatkih momenata, kako zatapkava frizuru, dodiruje nešto, skida nešto sa sebe, smeje se.
Onda se, iznenada, u njegovom sećanju pojavljuje scena jednog kiridžijskog venčanja, i to zlosrećnog
venčanja njegovog starijeg brata Mike i jedne devojke iz varoši Sturminster Njuton. Lokomotive
ispolirane do krova svojih kabina, okićene trakama i zastavama, svaka daska svakog vagona oribana
do beline drveta; pregršti konfeta, poput blistavo-šarenog snega; pop stoji nasmejan sa čašom vina u
ruci; stari Eli, kose čudesno zalizane u ravnu površinu, sa oko vrata stisnutom belom kragnom koja
mu nimalo ne pristaje, sav sija od sreće, crven je u licu, maše iz kabine Ledi Margaret vrčem piva.
Onda, sa istom naglošću, ta scena nestaje; Eli, u svom nedeljnom odelu, sa svojim kalajisanim vrčem
piva i svojom zalizanom kosom, pada, kovitlajući se, u mračni prostor vetra.
"Oče!..."
Džes se uspravi u sedeći položaj, zadihan. Soba mu se ukazala mutno, senke su uveliko palacale jer
je plamičak gasnuo na preostalom plitkom krateru voska. Napolju, sat izbi znak za pola jedan. Zgurio
se na ivici kreveta, sa glavom među šakama, nepomičan. Venčanja neće biti, ne za njega, niti radosti.
Sutra mora da se vrati u mračnu kuću, gde još traje žalost, brigama što ih njegov otac nije stigao da
reši, porodičnom biznisu, istoj staroj, tmurnoj, kružnoj stazi.
U toj tami, slika Margaret je plesala kao usamljena iskra.
Užasnuo se kad je shvatio šta njegovo telo radi. A njegova su stopala već našla drvene stepenike i
trupkala niz njih. Osetio je na licu ugriz ledenog dvorišnog vazduha. Pokušavao je da razumno
razgovara sam sa sobom, ali se činilo da ga noge više ne slušaju. Osetio je iznenadno zadovoljstvo,
olakšanje. Ako te boli zub, ne treba to da trpiš zauvek; odeš lepo kod berberina i razmeniš večnu
zubobolju za kratkotrajan užasan bol posle koga dolazi blaženi mir. Dosta je ovo trpeo; sad će stvar
okončati. Ovog momenta. Čekanja više nema. Reče sebi, deset godina nadanja i snova, deset godina
provedenih u tupom, životinjskom čekanju, to nije bez značaja. Zapitao se šta je uopšte i očekivao da
će ona učiniti? Njoj nije mogućno da dojuri, da ga moli, baca mu se pred noge, žene nisu takve, ima i
ona svoje dostojanstvo... Pokušao je da se seti kada je, i čime, stvorena provalija između njega i
Margaret. Pa nikad, reče sebi; nijednom rečju niti znakom... Nikad joj nije dao šansu; šta ako je i ona
čekala, ovih deset godina? Čekala samo da je on pita... Ma mora biti da je baš tako. U njemu je
blistalo saznanje da je tako. Grabeći ukoso preko ulice, poče da peva.
Noćni patroldžija iskorači iz jedne kapije; senka mračnija od ostalih. Halebardu je čvrsto držao uz
sebe. "Je li vam dobro, gospodine?"
Glas, koji kao da se probio iz daljine, zaustavi Džesa. On proguta, klimnu glavom, naceri se. "Da.
Jeste. Sigurno..."
Trže palcem preko ramena. "Dov'o sam voz. Strejndž, Durnovaria."
Pozornik mu se skloni s puta, ali se držao kao da ima posla sa prosjakom. Reče nabusito: "Onda
požur'te, gaspodine, da ne bi mor'o da vas apsim. Već je odavno prošla ponoć, znate."
"Već idem, gospodine, već idem", reče Džes. Tek što je načinio desetak koraka dalje niz ulicu,
okrenuo se ka pozorniku. "Gospodine... jeste li o-oženjeni?"
Patroldžija reče neizmenjenom strogošću: "Idite sad, gospodine", i nestade u crnilu.
Usnuli gradić. Mraz svetluca na krovovima, u izbrazdanom uličnom kamenu barice smrznute do
tvrdoće gvožđa, kuće slepe jer su im svi prozori pokriveni ili kapcima ili spuštenim roletnama. Sova
je negde izgleda huknula; ili se to možda oglasila neka daleka lokomotiva, negde napolju, na drumu...
'Sirena' bejaše tiha, bez ijednog svetla. Džes je zalupao na vrata. Ništa. Zalupao je glasnije. Upalilo
se, međutim, jedno slabo svetlo na suprotnoj strani ulice. Džes je grabio vazduh. Pogrešno, sve je
pogrešno radio, ona neće otvoriti, ali će zato neko pozvati policiju... Ali ona valjda zna, valjda zna
ko lupa, žene uvek znaju. Preplašeno je opet udario po drvetu. "Margaret!"
Pomicanje žute tračice svetlosti; onda se vrata otvoriše tako iznenadno, da je poleteo napred i pao
potrbuške. Uspravio se dišući teško, trudeći se da usredsredi pogled. Stajala je rasute kose,
pridržavajući oko svog vrata neki šal, držeći lampu visoko; i rekla: "Ti!" Zatvorila je vrata uz
potmuli udar, namakla preko njih rezu, i okrenula se da ga pogleda u lice. Tihim i gnevnim glasom
reče: "Šta kog vraga zamišljaš da činiš?"
Odmakao se za jedan korak. "Ja..." reče, "ja..." Video je da se njeno lice menja. "Džes" reče ona, "šta
ti je? Da nisi povređen? Šta je bilo?"
"Ja... izvinjavam se", reče on. "Morao sam da te vidim, Margaret. To nije moglo više da čeka..."
"Tiše", reče ona, i dodade gotovo šišteći: "Probudićeš mog oca, ako već i nisi. O čemu pričaš?"
Naslonio se na zid, u nadi da će tako prestati da mu se vrti u glavi. "Pet hiljada", reče brzo, "to nije
ništa, Margaret. Više nije. Margaret, ja sam... bogat, iako mi bog pomogao. Više nije ništa..."
"Šta?"
"Na drumovima", reče on očajno. "Kiridžije pričaju. Da si tražila pet hiljada. Margaret, mogu i
deset..."
Na licu sviće razumevanje. I, zaboga početak smeha. "Džes Strejndž", reče ona, odmahujući glavom.
"Šta pokušavaš da kažeš?"
I konačno, napolje s tim. "Volim te, Margaret", reče jednostavno. "Mislim da sam te oduvek voleo.
I... želim da budeš moja žena."
Tad je prestala da se smeši; stajala je sasvim nepomično i zatvorila oči kao da je iznenada savladana
umorom. Onda je ćutke posegla napred i uhvatila ga za ruku. "Dođi", rekla je, "ali samo na kratko.
Dođi i sedi."
U zadnjoj sobi je umirala svetlost poslednjeg žara. Margaret je sedela pored ognjišta, sklupčana kao
mačka, i gledala ga, očima krupnim u polutami; a Džes je pričao. Sve joj je rekao, i stvari za koje
nikad ranije nije nalazio prave reči, stvari za koje nije ni slutio da će ih ikad u životu izgovoriti.
Kako ju je želeo, i nadao se, i znao da je uzalud; kako je čekao toliko godina, da je gotovo zaboravio
ona vremena kad ona nije ispunjavala njegovu svest. Mirovala je, držala ga za prste jedne ruke, a
palcem milovala njegovu nadlanicu; ćutala je i razmišljala. Opisao joj je kako bi ona sad postala
gospadarica kuće, kako bi imala bašte, voćnjake s trešnjevim drvećem, terase s ružama, sluge, svoj
tekući račun u banci; kako ne bi morala ništa više da radi, nego samo da bude Margaret Strejndž,
njegova žena.
Ćutanje se odužilo kad je završio; potrajalo je sve dok se kuckanje velikog kafanskog sata nije
učinilo glasnim. Promeškoljila je bose nožne prste kroz toplinu pepela, a Džes je blago dohvati za
sredinu stopala, i obuhvati, sastavljajući na gornjoj strani palac i kažiprst. "Zaista te volim,
Margaret", reče on. "Zaista."
Ćutala je i dalje, zureći ni u šta, očiju neprozirnih. Pustila je da joj šal padne sa ramena; mogao je da
joj razazna sise, bradavice su stršile ispod tanane spavaćice. Namrštila se, skupila usta, i uzvratila
mu pogled. "Džes", rekla je, "kad budem kazala što imam, hoćeš li nešto da učiniš za mene? Možeš li
to da mi obećaš?"
Sasvim iznenada, bio je savršeno trezan. Kovitlanje i toplina su nestali, ostavljajući samo drhtanje.
Bio je siguran da negde u daljini opet čuje lokišku. "Da, Margaret", reče. "Ako to želiš."
Prišla je i sela uz njega. "Pomakni se", prošaputala je. "Sve si mesto zauzeo." Primetila je drhtanje;
posegla je rukom u njegovu jaknu, protrljala ga nežno po prsima. "Nemoj tako, Džes, molim te", rekla
je. "Nemoj..."
Njegav grč je prošao, i ona izvuče ruku, nabaci šal, prikupi spavaćicu oko svojih kolena. "Kad kažem
ono što ću reći, da li mi obećavaš da ćeš otići? I to tiho i... da mi ne praviš probleme? Molim te,
Džes. Seti se, pustila sam te unutra..."
"Nema problema", reče on. "Ne brini se, Margaret, neće biti problema." Sopstveni glas mu je zvučao
kao glas potpuno nepoznatog čoveka. Nije hteo da čuje to što će ona reći; ali, slušati Margaret značilo
je i ostati uz nju malo duže. Osetio je iznenada, da savršeno dobro zna kako je to kad vam daju
cigaretu neposredno pre vešanja: svaki dim znači još jedan sekund života.
Splela je prste, pogledala u ćilim. "Ovo... hoću da kažem tačno kako treba", rekla je. "Hoću da kažem
kako valja, Džes, jer ne želim da te povredim. Suviše si mi drag za to. Ja... sam znala o ovome,
naravno, znala sam sve vreme. Zato sam te i pustila da uđeš. Jer... veoma mi se dopadaš, Džes, i
nisam htela da te povredim. I sad pošto sam, vidiš... imala poverenja u tebe, ne smeš da me izneveriš.
Ne mogu da se udam za tebe, Džes, zato što te ne volim. Nikad te neću voleti. Možeš li to da
razumeš? Baš je strašno teško znati... ovaj, tvoja osećanja i sve to, pa ipak ti ovako nešto kazati, ali
mora se, jer nam jednostavno ne bi uspelo. Ja... znala sam da će do ovoga doći pre ili posle, ponekad
sam noću ležala budna i mislila o tome, u mislima razmatrala sve o tebi, časna reč, jesam, ali nije
vredelo, uopšte. Jednostavno... ne bi nam uspelo, to je sve. I zato... ne. Strašno mi je žao, ali... ne."
Kako može čovek da zasnuje čitav svoj život na jednom snu, kako može biti takva budala? I kako da
živi kad se taj san razbije u komade...
Videla je kako mu se lice menja, i opet ga je dohvatila za ruku. "Džes, molim te... Ja... mislim da je
strašno lepo od tebe što si čekao sve ovo vreme i... znam i za pare, znam zašto si ih spomenuo, ti to
samo hoćeš da mi... obezbediš dobar život. Bilo je strašno slatko od tebe da tako misliš na mene i...
znam da bi mi to i obezbedio. Ali prosto ne bi uspelo... Oh, Bože, nije li ovo užasno..."
Pokušavaš da se probudiš iz nečega za šta znaš da je san, i ne možeš. Jer već si budan, ovo je san
zvani život. U tom se snu krećeš i pričaš, čak i kad nešto u tebi želi da se uvrne i da ugine. Protrljao
je njeno koleno, osećajući čvrstu glatkoću. "Margaret", reče. "Neću da ulećeš na brzinu u bilo šta.
Vidi, kroz neki mesec proći ću opet ovamo..."
Ugrizla se za usnu. "Znala sam da... da ćeš i to da kažeš. Ali... ne, Džes. Nema koristi da se o tome
razmišlja, pokušala sam i nije uspelo. Ne želim... da budem primorana da opet prođem kroz ovo i
iznova te povredim, neki drugi put. Molim te da me više ne pitaš. Nikad."
Tupo je mislio: ne može da je kupi. Ni da je osvoji, ni da je kupi. Jer nije dovoljno muškarac, to je
prosta istina. Jednostavno nije ono što njoj treba. Sve vreme je to znao, duboko u sebi, ali se s tim
nikad nije suočio; ljubio je svoj jastuk noću, i šaputao svoju ljubav prema Margaret, zato što se nije
usuđivao da iznese istinu na sunce. A sad ima na raspolaganju oslatak svog života da se potrudi da
zaboravi... ovo.
I dalje ga je posmatrala. "Molim te da shvatiš", reče mu.
I on se oseti bolje. Zaboga, kao da je neki teret spao, i on je mogao da progovori. "Margaret", reče,
"ovo će zvučati glupo, ne znam kako to da kažem..."
"Pokušaj."
"Ne želim da... te zaboravim. To bi bilo... sebično, nekako kao da imaš... pticu u kavezu, poseduješ
je. Samo, nisam o tome ranije razmišljao na takav način. Izgleda da te stvarno volim, čim ne želim da
ti se nešto tako desi. Ne bih ti nikad učinio ništa nažao. Ne brini, Margaret, biće mi sasvim dobro.
Biće mi sad sasvim dobro. Mislim da ću jednostavno... pa, da ti se, kao, sklonim s puta..."
Prislonila je jednu ruku sebi na glavu. "Bože, ovo je grozno, znala sam da će se ovo dogoditi... Džes,
nemoj jednostavno da... nestaneš. Mislim... znaš, da odeš i nikad se ne vratiš. Vidiš... veoma si mi
drag kao prijatelj, i strašno bih se osećala da to učiniš. Zar ne može opet da bude kao pre, mislim, zar
ne možeš ponekad prosto... da navratiš, da me vidiš, kao nekad? Nemoj sasvim da odeš, molim te..."
Čak i to, pomislio je. Gospode Bože, ispuniću čak i to.
Ustala je. "A sad idi. Molim te..."
Klimnuo je glavom, tupo. "Biće sve u redu..."
"Džes", rekla je. "Ne želim da... se upuštam dublje. Ali..." Poljubila ga je, brzo. Ovog puta tu nije
bilo nikakvih osećanja. Nije bilo vatre. Stajao je dok ga nije pustila; onda je brzo otišao do vrata.
Čuo je, nejasno, odzvanjanje svojih čizama po pločniku. Negde u daljini čuo je nejasan uzdah,
šuštanje; mogao je to biti i šum krvi u njegovim ušima, moglo je biti i more. Kapije i mračne očne
duplje kuća prilazile su mu, činilo se, po sopstvenoj volji, teturavo, i zalazile iza njega. Osećao se
onako kako bi se duh mogao osećati kad bi pokušao da shvati smisao smrti, da se dohvati ukoštac sa
idejom prevelikom za njegovu svest. Nema više Margaret, neće je biti. Odsad, bez Margaret. Moraće
da živi u svetu odraslih gde su se ljudi venčavali i voleli i sparivali i jedno drugom bili važni, ali i
da se vrati zauvek u svoj dečji univerzum ulja i čelika. I dani će dolaziti, i dani će prolaziti, i jednoga
od tih dana on će umreti.
Prešao je ulicu ka hotelu 'Džordž'; onda je hodao kroz ulaz, peo se stepenicama, otvorio još jednom
vrata svoje sobe. Ugasio je sveću koju su mu dali, osetio sveže-kiseli miris čaršava iz perionice Gudi
Tompson.
U krevetu je bilo ledeno kao u grobu.

Probudiše ga žene ribara koje su išle ulicama bučno izvikujući svoju robu. Negde je klepetala
bućkalica za mleko. Glasovi se resko razlegahu hladnim vazduhom u dvorištu. Ležao je nepomično,
potrbuške, i nešto je praznog vremena proteklo, pre novog hladnog talasa žalosti. Setio se da je
mrtav; ustao je i obukao se, ne osećajući ledeni vazduh na telu. Oprao se, obrijao plavkasto obraslu
vilicu stranca u ogledalu, izašao do Burelke. Njeno metalno ruho svetlucalo je na slabom suncu,
pokriveno tankom sjajnom korom snega. Otvorio je njeno ložište, razgrnuo žar i nabacao novo gorivo.
Nije osećao želju da jede; umesto na doručak, pošao je do keja gde se rasejano pogađao oko ribe
koju bi i bez toga svakako kupio; uredio je da sanduci s ribom budu preneti do hotela 'Džordž'.
Nadgledao je utovarivanje tih sanduka u svoj voz. Još nije bilo prekasno da stigne u crkvu, na poznu
jutarnju službu božiju, pa je to i učinio, i ostao da se ispovedi. Nije išao ni blizu 'Sirene'; sad je želeo
samo jedno, naime da ode, da opet bude na drumu. Opet je proverio Ledi Margaret, izglačao ploče s
nazivima, centralne ploče točkova, točak zamajac. Onda se setio da je u jednom izlogu nešto video,
nešto što je nameravao da kupi; sličicu na kojoj su se videli Devica, Jozef, pastiri kako kleče, i dete
Isus u jaslama. Kucao je dok se dućandžija nije pojavio, kupio je sličicu, sačekao da se zapakuje;
njegova je majka mnogo držala do takvih stvari, a ova će sličica baš lepo izgledati kad se istakne za
Božić.
Već je bilo vreme ručku. Prisilio je sebe da jede, da guta hranu s ukusom kanapa. Već se mašio
rukom za novčanik, da plati u gotovom, kad se setio: sad to ide na teret tekućeg računa, računa firme
Strejndž i sinovi iz Dorseta. Posle ručka je otišao u jedan od barova hotela 'Džordž' i pio
pokušavajući da ispere kiseli ukus iz usta. Shvatio je da, podsvesno, nešto čeka, zvuk koraka, poznati
glas, neku poruku od Margaret, nešto u smislu da on ipak ne treba da ode, da se ona predomislila.
Bilo je to rđavo duševno stanje i nije trebalo u njega da upada, ali nije uspevao da ga izbegne.
Poruka nije stizala.
Tek oko tri popodne je otišao do Burelke i stvorio paru. Otkačio je Margaret, okrenuo je, upro
šipkom za guranje u prvi vagon, prikačio je, izgurao vagone ispred lokomotive na ulicu; stvar koju je
bilo vrlo teško izvesti, ali ju je on izveo bez razmišljanja. Opet je otkačio lokišku, okrenuo je,
zakačio; pomakao je reverzionu polugu napred, i malo-pomalo otvorio regulator. Najzad poče
dumbaranje točkova. Znao je da, kad jednom napusti poluostrvo Purbek, nikad više na njega neće
doći. Neće biti u stanju da dođe, iako je to obećao. Slaće Tima ili nekog od vozača; jer, ono u njemu
ne bi ostalo mrtvo, i kad bi video Margaret opet bi se probudilo, i moralo bi biti po drugi put
ubijeno. A i prvi put je bilo više nego dovoljno.
Morao je da prođe pored njene krčme. Iz dimnjaka se vio dim, ali drugih znakova života nije bilo.
Voz je treštao iza njega, gromglasno poslušan. Pedeset metara posle krčme, upotrebio je parnu
Pištaljku, pa još jednom, i još, budeći Margaretin ogromni gvozdeni glas, puneći ulicu parom.
Detinjast postupak, ali nije mogao da se uzdrži. Izvukao se iz grada, i Svonidž je ostao iza njega, na
obali, a on je pošao uzbrdo, ka vresištima. Razvio je znatnu brzinu. Kasnio je; u onom drugom svetu
koji je napustio, činilo se, tako davno, jedan čovek po imenu Dikson će se brinuti.
Daleko na levoj strani signalna kula se oštro ocrtavala prema nebu. Huknuo joj je dvaput kratko pa
jedanput dugo, kiridžijski znak. Jedan čas kula je mirovala, kao mrtva; onda je video kako njeni kraci
mašu u znak da je poruka primljena. Znao je da iz kule neko osmatra Burelku Cajsovim dogledom.
Signalisti su dakle primili poruku, i uskoro će poruka poleteti na sever, preko lanca malih lokalnih
kula. Lokomotiva Ledi Margaret firme Strejndž i sinovi, iz Durnovarie, pošla iz Svonidža prema
Korvesgeatu, petnaest i trideset časova. Sve u redu.
Noć brzo dođe; a sa njom, a ljuti mraz. Džes je skrenuo ka zapadu znatno pre Verhema, kraćim putem
kroz pustaru. Burolka je pastojano grmela, grabeći drum svojim sedam stopa visokim pogonskim
točkovima, ostavljajući iza sebe u mraku male utvare od pare. Stao je jedanput da dopuni rezervoare
vodom i upali lampe, pa je navalio dalje kroz vresište. U vazduhu se sad formiralo nešto kao svetla
magla, ili mrazni 'dim', nešto što je zalegalo u udubine neravnog terena, zračeći čudnim sjajem u
svetlosti bočnih lampi. Vetar je hujao i pretio. Severno od Purbeka, na iole većem udaljenju od mora,
zima je umela da udari naglo i opako. Već sutra ujutru ovo isto vresište bi moglo biti neprohodno, put
skriven nanosima snega debelim dve stope, pa i više.
Već je jedan sat protekao od izlaska iz Svonidža, a Margaret je i dalje pevala svoju neumornu pesmu
snage. Džes je maglovito razmišljao: bar je ona ostajala verna. Signalne kule su je sada izgubile u
tami, i ona više nikakve poruke neće slati sve do stizanja u svoju bazu. Mogao je da zamisli starog
Diksona kako stoji na kapiji lokomotivskog dvorišta, zabrinut, i nakreće glavu ne bi li već na
rastojanju od nekoliko kilometara čuo udaranje parne mašine. Lokiška prođe kroz Vul. Još malo pa
smo kući, ako je to uteha...
Uskok ga je zatekao gotovo nespremnog. Na uzbrdici, blizu vrha jednog brežuljka, voz je morao
usporiti, i taj čovek je iskoristio priliku da potrči naporedo sa lokomotivom i baci se prema stepeniku
koji je vodio do ložačke kabine. Džes je čuo grebanje cipela po drumu, a i neko šesto čulo ga je
upozorilo da se u mraku nešto kreće. Lopata je već bila u vazduhu i zamahivala prema lobanji
napadača, ali ju je zaustavio očajni povik, "Hej, momčino stara, zar ne poznaješ svoje prijatelje?"
Džes, napola izbačen iz ravnoteže, humnu potmulo i dograbi volan. "Kol... Šta ti ovde radiš, pakla
mu?"
De la Hej se, zadihan, naceri na njega u svetlosti bočnih lampi. "Biću ti samo saputnik, prijatelju moj.
Srećan sam što si naišao, to ti mogu reći. Imao sam jedan problemčić, mislio sam da ću morati da
provedem noć na prokletoj pustari..."
"Kakav problemčić?"
"Ma, jahao sam prema jednom mestu koje znam", reče De la Hej. "Jedno mesto blizu Kuliforda, mala
farma. Dabre ćerke. A, Džes, znaš?" Lupio je Džesa po mišici, počeo da se smeje. Džes iskrivi usta.
"I gde ti je konj?"
"Prokletinja se sapleo i slomio nogu."
"Gde?"
"Na drumu tamo pozadi", reče De la Hej nemarno. "Zakl'o ga ja i bacio u jarak. Nisam 'teo da ga
prokleti rutieri vide pa da počnu da me traže..." On huknu u šake, ispruži ih prema ložištu, dramatično
zadrhta unutar svog kaputa od ovnujske kože sa runom. "Prokleto hladno, Džes, kurvinski hladno...
Dokle ideš?"
"Kući, u Durnovariu."
De la Hej ga pogleda iskosa. "Hej, ne zvučiš dobro. Da nisi možda boles'an, Džese momčino?"
"Ne."
Kol ga je prodrmao za mišicu, insistirajući. "Ama koj' ti je, silo stara? Je l' išta gde prijatelj mož' da
pomogne?"
Džes ga je ignorisao. Njegove su oči pretraživale drum ispred voza. Iznenada De la Hej prasnu u
smeh. "Bilo je pivo. Pivo, ne? Džese momče, stomak ti se skupio!" Podigao je stisnutu pesnicu. "Kao
stomak male bebe, a? Nije to više stari Džes. Ahhhh, život je pakao..."
Džes je osmotrio vodomer, otvorio ventile pod trupnog rezervoara, čuo kako voda pljašti po drumu,
između točkova. Zatim je dotakao kontrolne brizgalice, video kako pritisak pare jača čim su pumpe
počele da dodaju pred-grejanu vodu u kotao. Ali je postigao da ritam rada mašine ostane savršeno
nepromenjen. Reče ravnim glasom: "Valjda me je pivo sredilo. Valjda mi je došlo vreme da se
vozim u vagonu. Stari se."
Opet je De la Hej zurio u njega, koncentrisano. "Džes", reče on, "ti imaš neki problem, sine. Neka te
nevolja spopala. Ajde, šta je? Ajde, pljuni..."
Ta prokleta intuicija ga, znači, nije napustila. Imao ju je tokom čitavog boravka u koledžu; nekako je
znao šta misliš, tako reći čim to pomisliš. To mu je bilo važno oružje; koristio ga je da istera svoje
kod žena. Džes se gorko nasmeja; i iznenada priča poče da teče. Nije hteo ništa da kaže, ali je ipak
ispričao sve do zadnje reči. Kad je jednom počeo, više nije mogao da stane.
Kol ga je saslušao ćutke. Onda je počeo da se trese. Bio je to početak smeha. Držeći se za jednu
polugu, naslonio se leđima na zadnju stranu ložačke kabine. "Džes, Džes, baš si derište. Gospode,
ništa se nisi promenio... Oooo, prokleti Saksonče..." Zacerekao se iznova, obrisao oči nadlanicom.
"Znači... znači pokazala ti svoj lepi repić, a? Džese, baš si dete. Kad ćeš naučiti? Šta, otišao si joj u
posetu sa... sa ovim..."
Pljesnuo je po gvoždu Ledi Margaret. "I to sigurno sa licem čestitim i crnim, jao, Džes, kao da vidim
kakvo ti je lice bilo. Ma čoveče, ne želi ona tvoj veliki gvozdeni destrier. Bože na visini, ne... Al'
evo ja... ja ć' ti kažem šta 'š da radiš."
Džes izvi uglove usana nadole. "Što ti ne bi malo začepio..."
De la Hej ga prodrma za ruku. "Neeee, slušaj. Nemo' se ljutiš, nego slušaj. Udvaraj se čoveče, to ona
voli. Znaš? Nabaci neke lepe krpice, čoveče, kupi leptir-kola, namesti im krila od zlatnog platna. To
će ta voleti... Samo ne dozvoli više da te odguruje. I ništa je ne moli, nikad više. Kaži joj šta tražiš i
kaži da ćeš to i dobiti. Plati pivo zlatnom gvinejom i kaži da ćeš kusur uzeti gore u sobi, znaš? Vredi
ona, Džes, vredi se potruditi oko te male. Ma dobra je..."
"Idi u pakao..."
"Nećeš je?" De la Hej je izgledao uvređeno. "Samo sam mis'io da pomognem, drugarčino. Više te ne
zanima?"
"Tačno", reče Džes. "Više me ne zanima."
"Ahhhhh", uzdahnu Kol. "A, to je sramota. Da tak'a mlada ljubav propadne, stvarno sramota... Nego
znaš šta." Lice mu se razvedrilo. "Dao si mi super ideju, Džese stari. Ti je nećeš, uzeću je ja. O-kej?"
Kad čuješ naricanje koje znači da je tvoj otac omro, postojano i dalje brišeš šipke i točkove. Kad
svet postane crven i rascepi se munjama, i bubnjanje ti se valja po mozgu, ti i dalje osmatraš drum
ispred sebe, a tvoji prsti miruju na volanu. Džes je čuo sopstveni glas kako suvo progovara: "Ma ti si
lažljivo kopile, Kol, oduvek si bio. Ne bi ona tebi pala..."
Kol pucnu prstima, i malčice zaplesa po gvozdenoj ploči ispod sebe. "Čoveče, već sam pola posla
kod nje uradio. Ma dobra je... Te njene okice, kladim se da su zasijale prošle noći, a? Lako je,
čoveče, lako je... Znaš šta, evo se kladimo da je u krevetu prava mala mučiteljka. Ali dobra, ahhh,
dobra..." Njegovi pokreti su nekako nagoveštavali zanos. "Opaliću je na pet raznih načina za jednu
noć", reče. "I poslaću ti dokaz. O-kej?"
Možda ne misli ozbiljno. Možda laže. Ali ne laže. Znam Kola; Kol ne laže. Ne o ovome. Što kaže da
će uraditi, to i uradi... Džes se nacerio, samo zubima. "E pa onda ti to i uradi, Kol. Ti je razradi, a ja
ću je preuzeti. O-kej?"
De la Hej se nasmeja i stisnu ga za rame. "Džes, derište. Ej? Ej?"
Neka svetlost sevnu, samo jedanput, daleko ispred i desno, negde na pustari. Kol se munjevito okrete.
Zurio je tamo, pa u Džesa. "Vide li ti to?"
Mrko: "Video sam."
De la Hej se osvrte po ložačkoj kabini. "Imaš pušku?"
"Zašto?"
"To prokleto svetlo. Rutieri..."
"Ne sme se puškom na rutiere."
Kol odmahnu glavom. "Čoveče, nadam se da znaš šta radiš..."
Džes silovito otvori vrata ložišta, otkrivajući zasenjujuću svetlost i vrelinu. "Loži."
"Šta?"
"Loži!"
"O-kej, čoveče", reče De la Hej. "U redu, o-kej..." Razmahao se lopatom, dodajući na vatru. Zalupio
je nogom vrata i uspravio se. "Mnogo te volim i uskoro te ostavljam", reče. "Kad prođemo ono
svetlo. Ako ga prođemo..."
Onaj signal, ako je to uopšte bio signal, nije se više ponovio. Pustara, prazna i crna, širila se na sve
strane. Pred njima je bio niz manjih brežuljaka; Ledi Margaret muknu teško, zalećući se preko prvog
od njih. Kol se uplašeno osvrtao, pa se nagnuo napolje, da pogleda unazad, duž voza. Visoka pleća
ciradama pokrivenih vagona mogla su se nazreti u noći. "Šta nasiš, Džes? Imaš neku robu?"
Džes sleže ramenima. "Teški tereti", reče. "Stočna hrana, šećer, sušeno voće. Ne bi im se isplatilo da
se oko toga trude."
De la Hej zabrinuto klimnu glavom. "Šta je u zadnjem vagonu?"
"Rakija, svila, malo duvana. Veterinarski materijal. Nešto za kastriranje životinja, pomoću uzice,
beskrvno." On pogleda Kola postrance.
Kol kao da je bio malo iznenađen, onda opet poče da se smeje. "Džes, ti si derište. Pravo prokleto
derište... Samo, ovo ti je lep tovar, stari druže. Ima tu dosta..."
Džes klimnu glavom, osećajući u sebi samo prazninu. "Ima u vrednosti od jedno deset 'iljaria funti.
Plus-minus koja stotina."
De la Hej zazvižda. "Daaaa. To je dobar tovar..."
Prošli su onu tačku gde se bilo pojavilo svetlo, i ostavili je za sobom. Već je dva sata trajala
Džesova vožnja, i nije još mnogo ostalo. Margaret siđe sa nizbrdice i pođe opet uzbrdo. Mesec izađe
iza oblaka, pokaza dugu traku puta pred njima. Već su se bližili kraju pustare, Durnovaria je bila
odmah iza horizonta, i Džes stiže da primeti jednu stazu koja se u drum ulivala sa leve strane, kad
mesec, zalazeći iza oblaka, predade drum tami.
De la Hej ga zgrabi šakom za rame. "Sad ćeš biti bezbedan", reče. "Mimoišli smo tu kopilad. Nema
da brineš. Ja sad silazim, stara drugarčino. Fala za vožnju. I 'zapamti, za onu curicu: samo uleti i
kreši, ko što sam ti reko. O-kej, Džes momčino?"
Džes se okrenuo i upro pogled u njega. "Gledaj da i ti dobro prođeš u životu, Kol."
Ovaj se širokim zamahom spusti na stepenište. "Biću ja o-kej. Biću ja super." Pustio je šipku i
iščezao u noći.
Potcenio je brzinu Burelke. Zakotrljao se, napravio nekoliko kolutova unapred po džombastoj
travnatoj ledini, i uspravio se u sedeći položaj, cereći se. Svetla zadnjeg vagona već su nestajala niz
drum. Oko njega se začula drugačija buka: šest konjanika se ocrtaše, mračni naspram neba. Vodili su
sedmog konja, prazna sedla. Kol vide tu odsjaj puščane cevi, tamo glomazni oblik samostrela.
Rutieri... Ustao je smejući se, pojahao sadmog konja. Ispred njih, voz se već gubio u polegloj magli.
De la Hej podiže ruku i povika: "Poslednji vagon!" Zabio je pete u konjske slabine i naterao konja u
puni galop.
Džes gleda svoje merne aparate. U kotlu maksimalni pritisak, 150 funti po inču. Usta su mu još bila
stisnuta u izraz strogosti i gorčine. Neće to biti dovoljno; izmicaće im niz ovu nizbrdicu i do pola
predstojeće uzbrdice, a tamo će ga oni stići. Gurnuo je polugu regulatora najdalje što je bilo moguće;
Ledi Margaret pojuri još brže, ljuljajući se jer su točkovi naišli na brazde urezane u drum. Uletela je
u dno udoline brzinom od 25 milja na čas, ali kad je opet krenula uzbrdo, usporila je.
Nešto je žestoko tresnulo po obližnjoj gvozdenoj ploči. Zatim jedna strela silovito fijuknu iznad
njegove glave, osvetljavajući nebo kojim je letela. Džes se nasmešio, jer sad više ništa nije bilo
važno. Margaret je mukala i sva ključala. Sad je video konjanike levo i desno od sebe. Bledi sjaj koji
bi možda mogao nagoveštavati ivicu kaputa od ovnujske kože. Još jedan gromki udarac po gvožđu.
Napeo se, očekujući gvozdeni šok strele u leđa. Strele međutim, nije bilo. Pa i to je bilo tipično za
Kola De la Heja: on će vam uzeti ženu ali ne i dostojanstvo, uzeće vam jedan vagon, ali ne i život.
Poleteše nove strele, ali ne više prema lokomotivi. Pogodiše zadnji vagon, i ostadoše zabodene,
plamteći i podrhtavajući. Džes se naže preko ograde i pogleda pozadi. Vide kako plamenovi
zahvataju nakatranisanu ciradu zadnjeg vagona.
Još pola puta do vrha brežuljka; Ledi Margaret se mučila, dahtala ogorčeno, razbešnjeno. Vatra je
jačala i brzo se širila, plameni jezici su hitali napred. Uskoro će planuti sledeći vagon. Džes posegnu
ispod sebe. Njegova se šaka zatvorila polako, sa žaljenjem, oko ručice za otkačinjanje u slučaju
opasnosti. Povuče je, oseti kako se zadnji vagon otkačinje, i kako se ritam rada mašine menja, sad
kad je teret manji. Zapaljeni vagon je usporio, posrnuo, a zatim krenuo unazad, nizbrdo. Dok je
ubrzavao, konjanici su galopirali oko njega, zbijeni, vičući i mlatarajući ogrtačima u pokušaju da
ugase vatru. Kol je projurio pored svih njih kao meteor, digao se iz sedla i skočio. Gužva, krik
zaprepašćenja, a zatim opšta smejurija među rutierima. Stojeći na vrhu vagona u pokretu, mlatarajući
jednom, slobodnom rukom, njihov vođa je junački piškio u plamen.
Tek što se Ledi Margaret prebacila preko vrha brega, naoblačeno nebo se osvetli žarkom belom
svetlošću. Eksplozia je prasnula kao neki monstruozni, divovski bič; udarni talas je sustigao i
prodrmao čitav voz, pomerajući vagone tamo-amo. Džes se borio da ovlada lokomotivom i vrati je
na pravi put, i uspeo je. Čuo je kako se odjeci eksplozije vraćaju sa dalekih bregova. Nagnuo se
napolje i pogledao pozadi. Trava je mestimično gorela na prostoru gde je eksplodirao zadnji vagon, u
kome je bilo dvadesetak buradi baruta obloženih ciglama i starim gvoždem, i pokosio sve živo u
dolini.
Vode je ostalo malo. Džes uključi brizgalice i opet proveri nivo vode u kotlu. "Čovek mora da se
snađe u životu kako god može", progovorio je, ne čujući sebe. "Svako od nas mora da se snađe kako
god zna i ume." Firma Strejndž i sinovi nije bila izgrađena mekoćom; što od te firme ukradeš,
slobodno zadrži.
Na nekoj signalnoj kuli palile su se baklje, lupkali su kraci, pojavljivao se signal 'pažnja-hitno'. Ledi
Margaret je, sa svojim vagonima, bežala prema gradu Durnovariji, sad već sasvim bliskom,
zgurenom u mutnom srebrnom laktu reke Froum.
 SIGNALIST

S obe strane brežuljka širio se blago zatalasan predeo pod snegom. Mrazni dim polegao po tlu
zamućivao je obrise, tako da su se u daljinama brežuljci stapali sa zgrušanim mlekom neba. Preko
pustare ječao je gorak vetar, postojan i leden, stvarajući pred sobom brze uzlete snega. Po koji snežni
vrtlog bi zatreperio i nestao kao duh; ništa se drugo nije micalo u praznome vidiku.
Na pustari je ponegde bilo i drveća koje je raslo grupisano u zbijene šumarke, pognute niz vetar,
grana međusobno zaštitnički isprepletanih; takav šumarak bi često bio svijen u oblik pluga. I na vrhu
ovog brežuljka rasla je jedna takva šumica. U zavetrini, pod perifernim granama, jedan je dečak ležao
na snegu, okrenut licem nadole. Bio je nepomičan, ali ne sasvim bez svesti; s vremena na vreme
njegovo su telo potresali grčevi. Bio je u stanju šoka. Imao je možda šesnaest ili sedamnaest godina,
bio je plavokos, i obučen od glave do pete u uniformu od tamno-zelene kože. Uniforma je bila
isečena na mnogo mesta; rasekotine su išle od pleća, niz leđa, do struka, pa preko kukova, do butina.
Kroz ta rasečena mesta videle su se dve boje: svetlobraonkasta boja njegove kože, i briljantnocrvena
svetlucava boja krvi u sporom pokretu: krvlju je uniforma bila natopljena, i od krvi kosa slepljena.
Pored dečaka je ležao Cajsov dogled u kutiji; nijedan član, čak ni pripravnik, Gilde signalista nikad
se nije razdvajao od takvog dogleda. Nadohvat dečakove ispružene desne ruke bio je bodež
okrvavljenog sečiva. I dečakova desna šaka bila je povređena, rasečena na mnogo mesta po gornjoj
strani prstiju i duboko rasporena u bazi palca. Oko te šake, krv koja se izlila na sneg i difuzno
proširila kroz njega stvorila je bledi ružičasti oreol.
Jedan teži nalet vetra zadrma grane iznad dečaka; negde je neko pritisnuto drvo otegnutim škripanjem
izrazilo svoj protest. Dečak je opet zadrhtao, a onda je počeo, beskrajno sporo, da se pokreće.
Ispružena ruka se primicala, centimetar po centimetar, da bi ponela težinu prsa sada poleglih po
snegu. Prsti su u sneg urezali luk crvenih ivica. Iz grla se ote nešto između jauka i stenjanja. Pridigao
se na laktove i čekao, skupljajući snagu. Bacakao se, napola se prevrnuo na leđa, najzad se naslonio
na nepovređenu levu ruku. Glava mu je visila, oči ostajale zatvorene; zvuk njegovog teškog disanja
širio se šumarkom. Još jedan pokušaj, grčeviti napor, i sad je već sedeo, naslonjen na stablo drveta.
Sneg ga stade bockati po licu, izazivajući izvesno razbistravanje svesti.
Otvorio je oči, prestravljene, divlje, staklaste od bola. Pogledao je gore u krošnju drveta, progutao,
pokušao da obliže usne, okrenuo glavu, zurio u snežnu pustoš oko sebe. Levom rukom se uhvatio za
stomak, desnu pritisnuo preko leve, ali pritiskajući samo zglavkom, šačnim zglobom, a čuvajući
ranjeni dlan i od najmanjeg dodira. Za trenutak je zažmurio; onda je prinudio svoju ruku da se spusti,
da zahvati i podigne jedan krvlju ukvašeni deo kožnih pantalona sa svoje rasporene butine. Zgrožen
onim što je video, zavalio se unazad, uz glasne oštre jecaje. Desna ruka, sad potpuno opuštena, pade
unazad, zakači koru drveta. Jedna kvrga dirnu u otvorenu ranu pod palcem; talas odvratnog bola
ponovo ga razbudi.
Sa mesta gde je bio, nije mogao da dohvati nož. Sagao se napred teško, priželjkujući da se više ne
kreće, da ostane potpuno nepomičan i brzo umre. Nož je još ležao van njegovog domašaja. Bacio se
postrance. Prstima je zahvatio oštricu; dopuzao je nazad do drveta, prinudio sebe da se ponovo
uzdigne u sedeći položaj. Odmarao se, šištavo udišući; onda je levom rukom poduhvatio polu-
paralizovanu desnu nogu i vukao je dok je nije savio. Koncentrisano, vodeći nož obema rukama,
podvukao je vrh sečiva i počeo da razrezuje nogavicu, sve do kraja, do stopala. Zatim uokolo butine,
sve dok nije odrezao celu nogavicu i dobio poveliki kamad materijala.
Sad je bio vrlo slab; činilo mu se da oseća kako snaga ističe iz njega, a nesvestica mu je treperila
pred očima kao zamahivanje nekog crnog krila. Privukao je taj komad kože sebi, uhvatio jednu ivicu
zubima, i počeo da reže materijal u trake. Radio je pipavo i sporo; dvaput se posekao, ali nije osetio
nikakav dodatni bol. Kad je konačno završio, počeo je da uvezuje trake oko ranjene noge, nastojeći
da ove zavoje stisne toliko, da se duge rane na butini zatvore. Uporno zavijanje vetra i dečakovo
ubrzano dahtanje bejahu jedini zvuci. Njegovo lice, znojem orošeno, bilo je belo gotovo kao nebo.
Najzad je sebi pomogao koliko je najbolje mogao, i završio s tim. Leđa su mu bila u ranama koje su
sevale bolom, i bojile koru drveta u crveno, ali te rane nije mogao da dohvati. Naterao je svoje prste
da vežu poslednji čvor, stresao se videći da krv i dalje nadolazi, poput suza, ispod zavoja. Bacio je
nož i pokušao da ustane.
Minutima je potezao i natezao, ali noge još nisu uspevale da prihvate teret. Bolno je posegao uvis,
prstima istraživao grubu koru drveta. Dve stope iznad svoje glave, napipao je kratki patrljak
odlomljene grane. Ruka je, sapunasta od krvi, klizala, smicala se, opet hvatala. Povukao je; rane na
dlanu su se otvarale i zatvarale, a on je osećao samo peckanje. Imao je snažne ruke i pleća, mišiće
nabrekle od dugotrajnog rada sa semaforima; visio je jedan momenat o ruci, glave zabačene unazad
sve do stabla, tela lučno napetog i uzdrhtalog; onda je petom Ieve noge našao uporište u snegu i
uspravio se.
Stajao je zanaseći se, ne primećujući vetar; preko vidnog polja su mu prelazile plime i oseke mraka.
U glavi je osećao udare u ritmu pulsa. Bio je svestan da mu novi topli mlazići krvi cure niz stomak i
butine. Zahvatala ga je samrtna mučnina. Okrete se, sagnute glave, i poče da hoda, usporeno, kao
ronilac po dnu mora. Posle samo šest koraka zaustavio se, ljuljajući se, i počeo nespretno da se
pomiče u stranu. Jer, kutija sa dogledom, binokularom, ležala je na snegu, tamo gde je pala. Micao se
nezgrapno; za svaki korak sada je bio potreban poseban napor njegovog mozga, a zatim posebno
prikupljanje snage volje, da bi telo naum izvršilo. Mutno je shvatao da ne sme da se sagne da bi
dohvatio kutiju, jer bi tad pao glavačke, i najverovatnije nikad više ne bi ustao. Zato je ugurao jedno
stapalo u kaiš kojim se kutija okačinjala preko ramena. To je bilo najbolje što je mogao učiniti. Kad
je nastavio da hoda, taj se kaiš zategao i namakao visoko na njegovo stopalo. Tako je krenuo niz
breg, udaljujući se od drveća, a kutija koju je nogom vukao lupkala je za njim.
Nije više mogao da digne pogled. Video je krug snega, možda šest stopa u prečniku, na rubovima
pomračen. Dok je hodao, taj mu se sneg istrzano primicao, a zatim odlazio pod njega i ostajao iza
njega. Na snegu je primećivao niz bledih otisaka, svojih sopstvenih, koje je ranije bio napravio.
Sledio ih je bez razmišljanja. Pokretala ga je neka iskrica, skrivena duboko u mozgu; svi ostali delovi
njegove svesti, otupele od šoka, prestali su da funkcionišu. Vukao je noge, vukao je noge, a kožna
kutija se poklizavala, potrzala za petom. Levom šakom se pridržavao iznad prepona; desnom rukom
je polako mahao, održavajući svoju nesigurnu ravnotežu. Iza sebe je ostavljao tanani trag od kapljica
krvi; svaka je kap prvo padala na sneg crvena i blistava kao cvetić trave bedrnice, pa je zatim
bledela, širila se u ružičastu mrlju, i onda se smrzavala u kristale. Dvojni trag stopala, i taj krvavi
trag, sezali su u krivudavoj liniji sve do šumice. Ispred dečaka, vetar je fijukao prostranstvom; sneg
ga je šibao po licu, lepio se čvrsto za njegovu kožnu odeću.
Palako, sa beskrajnim bolom, pokretna tačka se odvojila od drveća. Stabla kao da su se još na neki
način nadnosila nad ranjenika; zbog varke sve slabijeg svetla; posmatraču se činilo da drveće, što
postaje udaljenije, sve izrazitije dobija i na visini. Kad je vetar počeo da promrzava dečakovo telo,
bol se donekle smanjio; on je sad podigao glavu i video pred sobom nisku, široku kabinu semaforske
stanice, iz koje se uzdizala kula sa kracima semafora. Stanica je bila izgrađena na neznatno
uzdignutom tlu; njegovo je telo osetilo i tu uzbrdicu, reagovalo olujom teškog disanja. Gazio je
sporije. Opet je plakao, uz male jecaje, besmislene životinjske zvuke, a sjaj pljuvačke pokazao mu se
na vilici. Kad je stigao do kabine, onaj šumarak se još mogao videti, siv naspram neba. Naslonio se
na daščana vrata, gutajući. Nazirao je vijugavu srž drveta. Njegova ruka je petljala, tražeći vrpcu za
podizanje kuke koja je s unutrašnje strane zatvarala vrata. Povukao je; vrata se otvoriše i on pade
napred, na kolena.
Posle snežne svetlosti napolju, unutrašnjost mu je izgledala tamna. Pošao je četvoronoške preko
daščanog poda. Došao je do ormana; pretraživao ga je slepo, odgurujući širokim razmasima čaše i
šoljice u stranu, čujući nejasno njihovu lomljavu. Našao je ono što mu je bilo potrebno; zubima je
izvukao čep iz flaše, klonuo uz zid i pokušao da pije. Rakija mu se prosula niz bradu, potekla preko
prsa i stomaka. Dovoljno se, međutim, slilo i u grlo, da ga bar za trenutak razbudi. Zakašljao se i
pokušao da povraća. Pridigao se na noge, našao drugi nož umesto onog koji je izgubio. Drveni sanduk
kraj zida sadržavao je ćebad i posteljinu; on izvuče jedan čaršav i mukotrpno ga iseče u trake, sada
duže i šire, koje je zatim namotao oko butine. Nije mogao sebe prisiliti da prvo ukloni one kožne
zavoje. Kroz belo platno za tren se probila krv; crvene površine su se izduživale, spojile su se, i
počele da svetlucaju. Od ostatka čaršava napravio je kompres, koji je rukom pritiskao na prepone.
Opet mučnina; krenuo je da povraća, izgubio ravnotežu i tresnuo na patos. Iznad njegovih očiju sad se
uzdizao, kao luka spasa, njegov krevet. Kad bi se samo domogao kreveta, pa da u njemu mirno leži,
leži, dok ova mučnina ne prođe... Nekako se prevukao preko poda, pa preko ivice kreveta, i prevalio
se u njega. Talas tame se podiže njemu u susret, dubok kao more.
Dugo je ležao; a onda se u njemu probudio delić preostale snage volje. Iako mu se nije htelo, ipak je
svoje slepljene očne kapke prinudio da se otvore. Mrak se zgušnjavao; udaljeni prozor kabine
ukazivao se u sumraku kao nejasan pravougaonik sivila. Pri njegovom svetlu nazirao je poluge za
pokretanje semafora: činilo mu se da plove, svetlucave tamo gde je svetlost padala na uglačano tvrdo
drvo. Zurio je u njih, shvatajući kakvu je strahovitu glupost upravo učinio; i pokušao je, sada, da se
skotrlja s kreveta. Sprečila ga je ćebad čvrsto zalepljena za njegova leđa. Pokušao je ponovo tresući
se od zime. Peć nije bila naložena; vrata kabine ostala su poluotvorena, i beli kristali su se odatle već
lepezasto rasprostirali po podu. Napolju je vetar neumoljivo zavijao. Dečak se borio; taj napor je u
njemu razbudio novu mučninu i novi bol. U glavi poče nešto da mu tutnji, urla, pulsira. Slika
semaforskih poluga se udvojila, ušestorila, pretvorila u sjajni srebrni snop. Dahtao je, a suze su mu
tekle u usta; onda se oči tako reći same sklopiše. Pao je u bučnu prazninu ispresecanu bojama,
iskrama, sjaktanjem, naplivima svetla. Ležao je iskeženih zuba i posmatrao ta svetla, osećajući
pulsiranje u leđima, gde su nove količine krvi isticale u ćebad. Posle nekog vremena, urlanje se
udaljilo.

Dete je ležalo zavaljeno u visaku travu, osećajući kako vrelina sunca probija njegov kožni kaputić i
peče mu leđa. Pred njim, na kupastom vrhu brega, magična stvar je polako kloparala krilima nalik na
ptičja, krilima ponosnim i lenjim. Ta je stvar bila postavljena visoko, navrh svoje kule, koja je, opet,
bila navrh građevine, a građevina navrh brega. Njeno drveno lupkanje, ne osobito glasno, dopiralo je
iz plavetnila letnjeg neba, i zvučalo je udaljeno. Kretanje krakova semafora napola je hipnotisalo
ovog malog dečaka: ležao je glave oslonjene na šake, klimajući glavom i žmirkajući, potpuno zanet u
osmatranje. Gore pa dole, gore pa dole, klap... onda opet dole i ukrug, gore, pa nazad; semafor je
zastajkivao, gestikulirao, nikad nije potpuno mirovao. Činilo se da je semafor živ, da to neko živo
biće sedi na vrhu uzane kule i izgovara čudne reči koje niko ne može razumeti. Iako nerazumljive,
ipak su to bile reči, pune značenja, pune tajni, baš kao reči u njegovom Bukvaru modernog engleskog.
Misli su se kovitlale u detinjoj glavi: rečima se pričaju priče, pa prema tome i ova kula na brdu, tako
usamljena, sigurno priča neku priču, ko zna kakvu. O kraljevima i brodolomima, o bitkama i
poterama, o vilama, o zakopanom zlatu... Govorila je ova kula, u to je dečačić bio sasvim siguran;
šaputala je i kuckala, slala poruke i primala ih od drugih kula u semaforskim linijama, a te su se
velike linije protezale preko cele Engleske, do svakog mesta na koje ste mogli i pomisliti, u svakom
pravcu gde ste mogli pogledati.
Mogao je da vidi kako kontrolne poluge, presijavajući se, kao kakvi sjajni mišići klize kroz nauljena
ležišta čitavom visinom kule. Iz sela Ejvberija, gde je dete živelo, bilo je mogućno videti i mnoge
druge semaforske kule; neke su u dugoj koloni marširale ka jugazapadu, preko Velike ravnice, druge
su se pele preko izdignutog područja zvanog Marlboro Dauns, ka zapadu. Samo, to su bile veće kule,
ogromne konstrukcije u kojima je radilo mnogo ljudi, i čiji su signali po vedrom danu mogli biti
uočeni s rastojanja od deset ili više milja. Kad su se njihovi kraci pokretali, bilo je to polako,
veličanstveno, uz potmulu grmljavinu uzglobljenih krakova. Ove manje, lokalne kule bile su nekako
prijateljske, ćaskale su i kljucale od zore do mraka.
Mnogo je raznih igara ovaj dečačić igrao, sam samcit, u dugim satima leta; ukradenim satima,
najčešće, jer za njega se uvek mogao naći neki posao. Časovi u školi; domaći zadaci; dužnosti u kući,
ili na malom imanju njegove braće, na drugom kraju sela; morao je da se iskrade, uveče ili zorom
ranom, ako je želeo da bude sam i da sanja. Ponekad bi ga privukli oni divovski kameni blokovi,
monoliti, izrezani u pravilne oblike i razigrano raspoređeni oko sela. Trčkarao bi duž rovova koji su
okruživali mesto gde je nekad, u davnim vremenima, bio hram; ili bi se popeo uz terasaste bedeme do
mesta gde kamenovi kao da su plesali u horizontalnim zracima jutarnjeg sunca; ili bi hodao niz dugu
aveniju svečanostima namenjenu, koja se protezala istočno, preko poljana, i zamišljao za sebe da je
jedan od davnih sveštenika ili bogova, i da prinosi žrtve suncu ili kiši. Nije se znalo ko je postavio
ove megalite. Neki su govorili da su to izgradile vile, u danima svoje snage; drugi, da su kamenove
rasporedili stari bogovi, oni čija je imena greh i prošaputati. Treći su to pripisivali đavolu.
Kad god je neko razarao satanske ostatke, Majka Crkva je gledala žmureći na oba oka, i seljaci su to
savršeno jasno znali. Otac Donovan nije odobravao razaranje, ali nije mogao ništa da učini; a narod
je baš imao volje da ruši. Ljudi su svojim plugovima potkopavali manje kamenove-ivičnjake;
razbijali su megalite naizmeničnom upotrebom vatre i vode, pa su komađem krpili zidove kuća; već
vekovima su to radili, pa je u krugovima megalita zjapilo mnogo praznih mesta. Ali megalita bejaše
mnogo. Još se videlo da su raspoređeni u krugove; a ostajale su i nadgrobne mogile na vrhovima
bregova, zvane 'hauz', ispod kojih su mrtvi Stari ležali strpljivo, polomljenih kostiju. Dete se pelo na
humke, i sanjalo o kraljevima u krznu i draguljima; ali uvek kad bi se umorilo, vraćalo bi se
semaforima i njihovom tajanstvenom životu. I tako je sad ovaj mali dečak ležao mirno, vilice utonule
u ruke, dremljivih očiju, dok je na bregu nad njim stanica Silberi 973 cvrkutala i klaparala.
Ruka koja mu se čvrsto spustila na rame trgla ga je iz sanjarija. Napeo se i izvio, misleći da pobegne;
ali se nije imalo kuda bežati. Bio je uhvaćen; gledao je uvis gutajući; tršavi klinac, kome je kosa
padala preko čela.
Čovek koji ga je uhvatio bio je visok, a po dečakovom utisku, ogromno visok. Lice mu je bilo mrko,
potamnelo od sunca i vetra, a na uglovima očiju širile su se mrežice bora. Oči su mu bile duboko
usađenje, izrazito plave, što je činilo iznenađujući kontrast boji lica; dečaku se činilo da je to tačno
ona boja koju vidite u samom zenitu neba. Oči njegovog oca davno su pobegle i sakrile se iza
naočara debelih kao šljunak; ove su oči bile drukčije. Davale su utisak moći, kao da su svikle da
gledaju daleko i vide nešto što bi drugim ljudima promaklo. Vlasnik tih očiju bio je odeven od glave
do pete u zeleno. Na njegova ramena bili su našiveni izbledeli činovi, širiti, a i jedna pantljika, što je
zajedno pokazivalo da je ovaj čovek narednik službe signalizacije. O kuku je nosio Cajsov dogled,
znak raspoznavanja svakog signaliste; paklopac kutije bio je samo delimično navučen, pa je dečko
video velike okulare, okružene bronzom sjajnom i uglačanom od duge upotrebe.
Signalist se smešio; a kad je progovorio, bilo je to polako, razvučeno. Bio je to glas čoveka koji
poznaje Vreme, zna da je Vreme večno, a da žurba i strka mogu da čekaju; glas nekoga ko bi mogao
da poznaje stare kamenove onako kako ih dečakov otac nije poznavao.
"Pa dobro", reče on, "izgleda da smo uhvatili malog špijuna. Ko si ti, mladiću?"
Dečko je oblizao usne i zacijukao; izgledao je kao neko koga su ulovili. "R-Rejf Bigland,
gospodine..."
"A šta radiš ti ovde?"
Rejf je opet ovlažio usne, pogledao kulu, napućio usta ojađeno, zagledao se u travu pokraj sebe,
bacio pogled ka signalisti ali samo za tren. "Ja... ja..."
Stao je. Nije umeo da objasni šta je radio. Na bregu je kula škriputala i lepetala. Narednik je čučnuo
i strpljivo čekao s istim polu-osmehom, posmatrajući dečaka iskričavim pogledom. Torbu, koju je
nosio, stavio je na travu. Rajf je znao da se ovaj narednik upravo vraćao iz sela, odakle je nosio
popodnevni obrok; jedna stara dama u Ejvberiju sklopila je sa signalistima ugovor, da svakodnevno
kuva hranu za sve koji su u stanici na dužnosti. Ovaj dečak je o radu stanice Silberi već znao gotovo
sve što se znati moglo.
Sekundi se sastaviše u minut, i nešto se moralo odgovoriti. Rejf se uspravi, pomalo očajnički; slušao
je sopstveni glas kao da je glas nekog drugog, i čudio se jednim delom svoga uma tim rečima koje su
se formirale na vrhu njegovog jezika bez, činilo se, svesnog uplitanja misli. "Molim gospodine", reče
cijučući, "gledao sam k-kulu."
"Zašto?"
"Ja..."
Opet ista teškoća. Kako objasniti? Misterije Gilde signalista nisu se smele otkrivati nikome ko je za
Gildu običan stranac, ne-član. Kodeksi ponašanja signalista, a i druge, dublje tajne, predavani su sa
kolena na koleno, ljubomorno čuvani unutar porodice koje su imale privilegiju da nose zeleno. U
narednikovoj optužbi da dečko špijunira bilo je neke istine; čitava stvar je zvučala zloslutno.
Signalist mu je pomogao. "Možeš li ti da čitaš signale, Rejf?"
Rejf snažno odmahnu glavom. Nijedan običan čovek nije mogao da čita sa kula. Nijedan nikad neće
ni moći. Osećao je da mu u dnu utrobe počinje neko drhtanje, ali je njegov glas opet progovorio sam
od sebe, bez njegove volje. "Ne, gospodine", reče Rejf čvrstim sopranom, "ali bih rado naučio..."
Narednikove obrve se uzviše. Prebacujući težinu unazad, seo je na pete, a ruke je držao opušteno na
kolenima; počeo je da se smeje. A kad se dovoljno iznasmejao, odmahnuo je glavom. "Znači ti bi da
naučiš... Da, i desetak kraljeva, i mnogo koji džentlmen visokoga položaja, mirnije bi spavali kad bi
znali da čitaju s kula." Njegovo lice iznenada pređe iz osmehivanja u mrštenje. "Dečko", reče, "ti se
to šališ s nama..."
Rejf je samo mogao da opet odmahne glavom, ćutke. Narednik je gledao preko njega, u daljinu, i
dalje sedeći na petama. Rejf je želeo da objasni da nikad, ni u najtajnijim snovima, nije zamišljao
sebe kao signalistu, da mu se jezik pokrenuo sam od sebe i izbrbljao ono nemogućno i apsurdno. Ali
nije više mogao da govori; pred zelenom odećom ostao je nem. Ćutanje je potrajalo. Rejf je bez
mnogo pažnje posmatrao napredovanje jedne bube kroz stabljike trave. Onda: "Ko je tvoj otac,
dečko?"
Rejf proguta. Biće batina, to je sad već sa sigurnošću znao; i zabraniće mu se da ikad više priđe
kulama ili ih gleda. Osetio je iza očiju ono bockanje koje je značilo da su suze vrlo blizu, spremne da
se izliju i poteku. "Tomas Biglend iz Ejvberija, gospodine", reče on. "Službenik kod ser Vilijema M-
Maršala."
Narednik je klimnuo glavom. "Znači, ti bi hteo da naučiš o kulama? Želeo bi da postaneš signalist?"
"Da, gospodine..." Govorili su naravno modernim engleskim, jezikom stručnjaka, umetnika i trgovaca,
a ne keltskim grlenim kokotanjem seljaka-bezemljaša; Rejf je bez teškoća prešao na staromodnu
varijantu modernog engleskog, kojom su se signalisti između sebe ponekad služili.
Narednik naglo reče: "Umeš li ti da čitaš knjige, Rejf?"
"Da, gospodine..." Zatim nesigurno; "Ako reči nisu suviše duge..."
Narednik Gilde signalista se opet nasmeja, i potapša dečaka po leđima. "Pa dobro, gospodine mladi,
Rejfe Biglende, koji želiš da budeš signalist i čitaš knjige ali samo ako su reči kratke; moje sopstveno
poznavanje knjiga je baš tanko, Bog sam to zna, ali možda ipak mogu da ti pomognem, ako me nisi
lagao. Dođi." I on ustade, i pođe prema kuli. Rejf je oklevao, žmirnuo, onda se prenuo i pošao za
signalistom, trčkarajući. U glavi - sva čuda sveta.
Peli su se stazom koja je vodila iskosa oko brega. Usput je narednik pričao. Silberi 973 je bio deo
jednog lanca klase C, i to onog koji je počinjao od blizu Londiniuma, išao preko velike relejne
stanice Pontes, pa se nastavljao duž druma za Akve Sulis. Posada... Ali Rejf je već dobro znao sastav
posade. Pet ljudi je ovde radilo, uračunavajući i narednika. Njihove kuće bile su izgrađene malo po
strani od glavnog dela sela Ejvberi, na jednom brežuljku; to im je obezbeđivalo određenu izolaciju.
Domovi signalista uvek su se tako izdvojeno zidali, jer je to doprinosilo održavanju misterioznosti
oko Gilde. Članovi Gilde signalista nisu plaćali desetak lokalnim velikašima, nisu slušali nikoga sem
sopstvenih starešina; iako su u teoriji potpadali pod Obični zakon (zakon za obične ljude), u praksi su
uživali imunitet. Upravljali su sami sobom u skladu sa sopstvenim strogim kodeksom. Samo se
budala, ili vrlo hrabar čovek, upuštao u sukob sa najbogatijom gildom Engleske. Bilo je neke smrtno
ozbiljne istinitosti u malopređašnjim narednikovim šaljivim rečima: jer, kad i kraljevi iščekuju
poruke isto tako željno kao i obični građani, onda signalisti zaista nemaju čega da se plaše. Pape su
ponekad čantrali, ljubomorni zbog tolike nezavisnosti signalista; ali i sam Rim se u svojim poslovima
toliko oslanjao na mrežu semaforskih kula razapetu preko cele Evrope, da nije mogao da čini više do
da moli i prekoreva. Članovi Gilde signalista bili su onoliko slobodni koliko se slobodan uopšte
moglo biti, na onoj Zemljinoj hemisferi kojom je vladala katolička Militantna crkva.
Iako je Rejf u snovima često viđao unutrašnjost signalnih kula, u stvarnosti nije nikad zakoračio ni u
jednu. Zastao je pred drvenim pragom, osećajući da ga strahopoštovanje zaustavlja kao neka
opipljiva barijera. Dah mu je zastao. Nikad nije prišao tako blizu semaforskoj kuli; huka i potmuli
udari krakova, i zveket desetina malih zglobova, bili su za njegove uši muzika. Odavde se video samo
vrh semafora, visoko iznad krova kabine. Lakirane drvene poluge presijavale su se svojom oranž
bojom, ponosno kao katarke brodova; kraci semafora su se dizali i spuštali, crni naspram neba. Video
je zavrtnje i petlje blizu njihovih krajeva; tu su se mogle prikačiti jake svetiljke, ako bi po lošem
vremenu ili noću morala da se prenese neka poruka od vitalnog značaja. Video je takve vatre jednom,
miljama i miljama duž Velike ravnice, one noći kad je umro stari kralj.
Narednik otvori vrata i reče Rejfu da uđe. Ovaj, posle prvog koraka preko praga, stade kao ukopan.
Prostorija je imala neki miris čistoće, ali u isti mah i muževan, neki kompozitni miris lakova, raznih
ulja, i duvanskog dima; unutrašnjost prostorije podsećala je svojim uređenjem donekle na brod.
Kabina je bila niska, ali prostrana, prostranija nego što se to činilo iz podnožja brega. Bila je tu
jedna peć, sada prazna; njeni bronzani delovi bili su ispolirani do sjaja, a gvozdeni premazani
crnilom tako fino, da su se na svoj način presijavali. Otvor za loženje bio je iznutra zatvoren listom
crvenog krep-papira, i vratašca su namerno ostavljena poluotvorena, da bi se to savršenstvo
urednosti videlo. Daščani zidovi bili su ofarbani u svetlo-sivo; duž ispupčenja koje je obuhvatalo i
skrivalo dimnjak peći, bili su istaknuti rasporedi dežurstva. Na zidu, u jednom uglu grupa diplomata,
uramljena i bogato obojena; ispod njih jedna stara dagerotipija, veoma izbledela, koja je prikazivala
grupu ljudi u podnožju neke vrlo visoke signalne kule. U jednom uglu kabine bio je krevet, i na
njegovom kraju suprotnom od jastuka ćebad, uredno naslagana u kocku. Iznad kreveta bila je rukom
bojena pin-ap slika nasmešene gole devojke sa zelenom signalističkom kapom na glavi. Rejfove oči
pređoše preko te slike sa nelagodnom ravnodušnošću detinjstva.
U centru prostorije bila je baza signalnog tornja, belo ofarbana, četvrtasta, a oko nje mali podijum od
glatkog, izribanog drveta, na kome su stajala dvojica signalista. U njihovim rukama su bile duge
poluge pomoću kojih su pokretali semaforske krake, daleko u visini. Sila se prenosila pomoću dugih
kantrolnih šipki koje su vodile uvis i prolazile kroz krov; na tim mestima bile su obuhvaćene i
stisnute prstenovima od bele tkanine. Levo i desno bili su krovni prozorčići, sada otvoreni da bi kroz
njih strujao topli julski vazduh. Treći signalista je stajao na istočnom prozoru, sa dogledom na očima,
i govorio tiho, neprekidno: "Pet... jedanaest... trinaest... devet..." Operatori su ponavljali te
kombinacije, pokrećući velike poluge, naslanjajući se na njih, tako da je težina njihovih tela
prevladavala otpor signalnih krakova gore u visini, iskorišćavajući inerciju stvorenu pri svakom
zamahu krakova nadole, za lakše prelaženje na sledeću cifru. Vladala je atmosfera koncentracije, ali
ne i napetosti; sticao se utisak da je sve ovo vrlo lako, i dobro uvežbano. Ispred dvojice operatora se
nalazio, okačen o drvene letve koje su dolazile s krova, indikator koji je pokazivao isto što i semafor
gore, ali oni su retko bacali pogled na taj indikator. Godine uvežbavanja dale su njihovim pokretima
takvu fluidnost, da se činilo da izvode korake i poze baleta. Tela su zamahivala, zastajala, opisivala
svoje arabeske; prostoriju su ispunjavali škriputanje drveta i blagi štropot semafora u visinama; bio
je to zvuk postojan i uspavljujući kao zujanje pčela.
Niko nije obraćao pažnju na Rejfa i narednika. Sad narednik poče opet tiho da priča, objašnjavajući
šta se dešava. Ova duga poruka, koju su prenosili već skoro čitav sat, bila je lista trenutnih cena žita i
stoke na tržištu. Gildina semaforska mreža bila je od neprocenjivog značaja za regulisanje
kompleksne ekonomije u Engleskoj; farmeri i trgovci su se orijentisali prema londinijumskim cenama,
te su znali tačno koliko šta da plate pri međusobnim kupovinama i prodajama. Rejf se nije setio da se
razočara; njegov um je čuo ove reči, zabeležio ih i pohranio na čuvanje, a za to vreme su njegove oči
posmatrale kako signalisti zauzimaju sve nove položaje, upravljajući škriputavom, klepetavom
mašinom čiji su deo zapravo i oni bili.
Sama informacija koju je trebalo preneti, a koju je narednik opisivao izrazom 'plaćeni tekst',
zauzimala je samo jedan deo vremena, često manji, pri prenošenju. Veliki deo vremena odlazio je na
sve one naznake koje su bile potrebne da bi poruka išla tačno određenim putem i stigla u prave ruke.
Ova sadašnja poruka, na primer, bila je adresirana na određene centre, između ostalih i Akve Sulis, i
morala je do njih stići do večeras. Signalistima nikako nije bilo svejedno kako su te poruke stizale,
preko kojih nizova kula su prenošene. Tek posle više godina iskustva, i uz pomoć izvesne intuicije,
bilo je moguće usmeriti signale na takav način da se izbegnu putanje već zakrčene bujicom
informacija. Dodatna je okolnost bila naravno i to, da se tokom celog vremena prenošenja signala u
jednom smeru, na primer prenošenja ove kompleksne poruke sa istoka na zapad, samo uz velike
teškoće mogla odaslati druga serija u suprotnom smeru. Bilo je mogućno slati dve različite poruke u
dva suprotna smera, istovremeno, i na kulama klase A to se često radilo. U tom slučaju bi, na primer,
svaki treći znak poruke koja ide sa severa, bio u stvari deo poruke koja ide sa juga. Kule tada nisu
emitovale znake jedan po jedan, nego su čekale dok se ne nakupi nekoliko znakova, i onda slale ono
sa severa na jug, a ono sa juga, na sever. Samo, signalistima se ovakvo koaksijalno signaliziranje nije
nimalo dopadalo. Prvo se morala isprazniti čitava linija; zatim dogovoriti kojim će se sistemom
raditi; onda su se u svakoj kuli morala obezbediti po dva osmatrača, sa zadatkom da uputstva
operaterima izvikuju naizmenično; čak i u najbolje organizovanoj stanici, totalna konfuzija je mogla
da nastane posle prve, ma i najmanje omaške, a onda se morala ponovo isprazniti linija, i početi iz
početka.
Narednik je rukama prikazao signal koji bi se upotrebio ako bi se na kuli desio takav kiks: tri
horizontalne linije u stranu. Ali kad bi do toga došlo, dodao je hehetajući bez stvarnog smeha, onda bi
neko negde bio smenjen ili degradiran; jer, kulom klase A morao je upravljati bar major signalističke
službe, dakle čovek sa dvadeset ili više godina iskustva, a često i neko viši po činu. Podrazumeva se
da takav ne sme da greši, i da je dužan da se pobrine da ni njegovi potčinjeni ne greše. Rejfu se opet
sve zavrte u glavi; sa novim poštovanjem je gledao narednikovu iznošenu zelenu uniformu. Sad je
počeo da naslućuje šta to zapravo znači biti signalist.
Duga poruka se najzad završila, uz veliki tresak semaforskih krakova koji su se sklopili. Osmatrač je
ostao na svom mestu, ali su operatori sišli sa svoje platforme i po prvi put se zainteresovali za
Rejfovo prisustvo. Tako odvojeni od poluga semafora, izgledali su mnogo normalnije, manje strašni.
Rejf ih je dobro poznavao. Jedan se zvao Robin Viler, i taj je, dolazeći na posao ili se vraćajući,
često razgovarao sa Rejfom; drugi se zvao Bob Kami, i taj je svojevremeno razbio mnogo glava, jer
je vešto baratao motkom i svake godine na dan mrsa učestvovao u seoskom sportskom takmičenju
koje se sastojalo od dvoboja motkama. Rejfu ova dvojica pokazaše knjige sa kodovima; video je
mnoštvo cifara štampanih crvenom bojom u numerisanim crnim kvadratima. Ostao je da ruča sa
njima; mama će se brinuti, tata ljutiti, ali ko je sad mislio na kuću? Predveče sa zapada naide jedna
poruka; rekoše mu da je policijska, i pobrinuše se da ona otkrilati i otklepeće svojim putem. Tek u
sumrak je Rejf konačno napustio kulu; hodao je sa glavom u oblacima, a u džepu su mu zveckala dva
neverovatna penija. Tek mnogo kasnije, ležeći u krevetu i pokušavajući da zaspi, shvatio je da se
njegov dugo skrivani san ostvario. Kad je konačno zaspao, sanjao je semaforske kule u noći kako,
svetiljkama na krajevima svojih krakova, silovito razmahuju, naspram crnila neba. Ona dva novčića
nikada nije potrošio.
Od onog momenta kad je ušla u domen realnih mogućnosti, njegova ambicija da postane signalist
postojano je rasla; provodio je sve raspoloživo vreme u stanici Silberi, izgrađenoj na vrhu neobičnog
preistorijskog brega. Otac mu je najoštrije zamerao na tolikom odsustvovanju. Gospodin Biglend je
kao činovnik kod privatnog poslodavca zarađivao platu tako malu, da je jedva mogao hraniti svojih
sedam sinova; zato je porodica bila prinuđena da glavninu hrane za sebe proizvodi ličnim radom, a
za to je svaki raspoloživi par ruku bio od velikog značaja. Ali niko nije pogodio gde se Rejf toliko
zadržava; a on sam o tome nije nikome rekao ni reč.
Naučio je, u tim ukradenim satima, tridesetak bazičnih pozicija signalnih krakova, a i ponešto od
najčešćih sekvenci u koje su se znaci grupisali. Posle toga, mogao je da leži na travi blizu brega
Silberi i da izgovara, sam za sebe, većinu brojeva koji su se na semaforu pojavljivali; ali pošto nije
znao kodove koji su se koristili, još nije razumevao sadržaj poruka. Jednom ga je narednik Grej
pustio da preuzme ulogu osmatrača tokom slavnih pola sata, koliko je trajala jedna poruka iz
Marlboro Daunza. Rejf je stajao ukočeno, a ruke su mu se na velikom Cajsovom dogledu znojile;
očitavao je brojeve što je glasnije i jasnije mogao, za operatore iza svojih leđa. Narednik je sa
drugog kraja kabine neupadljivo kontrolisao Rejfov rad, ali Rejf nije nijednom pogrešio.
Kad je Rejf napunio deset godina, njegovo redovno školovanje se završilo: stekao je onoliko
obrazovanja, koliko je dete iz njegove klase moglo očekivati da u životu stekne. Postavilo se veliko
pitanje izbora životnog poziva. Okupio se veliki porodični koncil: otac, majka, i tri najstarija sina.
Rejfa to nije impresioniralo. Znao je, već od pre nekoliko nedelja, kakvu su sudbinu odabrali za
njega. Trebalo je da postane šegrt kod jednoga od četvorice krojača u selu. Ta četvorica bejahu
pogureni, sitni starci; sedeli su iza štofanih bedema, prekrstivši noge poput pustinjaka, i odbockavali
svoje živote pri svetlosti najjeftinijih uljanih žižaka. Rejf nije očekivao da će ga oni odistinski pitati
za mišljenje; ipak, poslali su po njega, forme radi, i pitali ga čime želi da se bavi. To je bio trenutak
da se baci bomba. "Znam tačno šta želim da budem", rekao im je Rejf čvrsto. "Signalist."
Jedan trenutak su ćutali, šokirani; onda smeh poče, i brzo se pojača. Ni u jednu Gildu nije se moglo
lako ući; Rejfov otac će morati skupo da plati čak i za Rejfov pristup u krojački zanat. A što se tiče
signalista... Nijedan Biglend nikad nije bio signalist, i nijedan to nikad neće biti. Šta, pa to... to bi
podiglo socijalni status porodice! Čitavo bi selo moralo da ih respektuje, kad bi jedan sin poneo
zeleno. Nerazumno...
Rejf je sedeo mirno, sve dok nisu završili. Usne su mu bile stisnute, jagodice na licu vrele. Znao je da
će biti ovako, i znao je tačno kako da postupi. Njegova smirenost je zasmetala porodici; primirili su
se taman toliko da ga pitaju, sa šaljivom 'ozbiljnošću', kako zamišlja da ostvari tu svoju ambiciju.
Došao je čas za drugu bombu. "Da se obratim Gildi radi učestvovanja na prijemnom ispitu za obične
građane", reče, izgovarajući reči koje je naučio napamet. "Zastupaće me narednik Grej iz stanice
Silberi."
U obnovljenoj tišini začulo se očevo nelagodno kašljucanje. Gospodin Biglend je sad izgledao kao
stara ovca, sedeo je žmirkajući kroz naočare, štrpkao tanki brk. "Pa..." reče on, "pa... ne znam...
Daaakleee..." Ali Rejf je već video u očevom pogledu svetlucanje izazvano vrtoglavim
perspektivama prestiža. Ako jedan od njegovih sinova obuče zeleno...
Pre nego što su oni mogli da se predomisle, Rejf je napisao formalno pismo koje je potom odneo u
stanicu Silberi; u pismu je molio narednika Greja, savršeno korektno, da se obrati, ako bi mogao biti
tako ljubazan, gospodinu Biglendu, a povodom eventualnoga polaska njegovoga sina u signalistički
koledž u Londiniumu.
Narednik je svoju reč održao. Bio je udovac, i to bez dece; možda mu je Rejf delimično zamenio sina
kojeg nikad nije imao, ili je možda u Rejfu video odraz svog sopstvenog mladalačkog entuzijazma.
Došao je sledeće večeri, hodajući tiho niz seosku ulicu, i zakucao na vrata Biglendovih. Gledajući iz
spavaće sobe koju je sa braćom delio, a koja se nalazila iznad ulaznih vrata, Rejf je sav ozaren
posmatrao kako susedi zijaju i krive vratove. Porodica se sva uzlepršala; budžet domaćinstva je
zahvaćen do dna, da bi se kupile sveće i vino; iznet je srebrni escajg, sto u trpezariji je prekriven
čistim stolnjakom, svako se trudio da ostavi najbolji mogući utisak. Gospodin Biglend je naravno bio
apsolutno saglasan; kad je narednik jedan sat kasnije otišao, u opasaču je nosio potpisanu saglasnost.
Rejf je sutra imao priliku da gleda kako prema Londiniumu poleće poruka kojom se tražilo da u
Silberi budu poslati odgovarajući dokumenti, koji će kandidatu obezbediti pristup na godišnji
prijemni ispit Signalističkog koledža.
Gilda je primala godišnje samo dvanaest učenika iz redova običnih ljudi; konkurencija za tih
dvanaest mesta bila je vrlo oštra. Rejf je imao na raspolaganju samo nekoliko nedelja da se pripremi.
Nemilosrdno su mu trpali svakovrsno znanje u glavu; narednik ga je uputio u sve aspekte
signalističkog poziva za koje bi se od kandidata moglo razumno očekivati da ih poznaje, a seoski je
učitelj, i protiv svoje volje impresioniran, obnovio Rejfovo poznavanje knjiga, štaviše nastojao je da
Rejfu, koga je već bolela glava, utuvi i osnove normanskog francuskog. Rejf je na prijemnom ispitu
uspeo da se plasira među prvih dvanaest, i primljen je; o mogućnosti neuspeha nikad nije ni
razmišljao, uglavnom zato što je takva pomisao bila nepodnošljiva. Ispit je polagao u Sorviodunumu,
najbližem regionalnom centru. Nedelju dana kasnije preko semaforskih kula dolete poruka kojom se
Rejfu nudilo mesto u koledžu. U poruci je precizirano kakva će mu odeća biti potrebna, i koje knjige,
i navedeno je kog dana treba u Signalističkom koledžu da se pojavi. Kad je mesec dana kasnije Rejf
krenuo na put ka Londiniumu, dobro umotan u novi ogrtač, jašući konja koga je Gilda obezbedila, i u
pratnji dvojice poslužitelja Gilde obučenih u uniforme boje rđe, pratila ga je zavist čitavog sela.
Kraci kule Silberi su mirovali; ali dok je Rejf prolazio, kraci se brzo prebaciše u položaj 'Pažnja!', a
zatim šifrovano dadoše znake 'Izvorište poruke je ovde' i 'Poruka je namenjena neposrednoj okolini
ove kule'. Rejf se okrenuo u sedlu, sa suzama u očima, i posmatrao kako se pojavljuje slovo po slovo
nekodirane poruke 'Srećno'.
Posle Ejvberija, Londinium j izgledao otrcan, bučan, star. Koledž je bio smešten u jednu prastaru
nakrivljenu zgradetinu unutar gradskih zidina, koje su još postojale iako ih je grad davno preskočio i
proširio se na jug preko Temze i na sever do Tajburn Tria. Deca iz signalističkih porodica bila su
ista kao i šegrti ma kog zanata: rulja svađalački raspoložene bezobrazne derištadi. Pošto su imali
nasledno pravo na zelenu odeću, prezirali su đake-običnjake; gledali su ih sa pozicija nekakve
nepodnošljive, i uglavnom nepostojeće, superionosti. Rejf se u početku Ioše proveo, ali je onda
jednom serijom tuča u spavaonici, manje ili više krvavih, svojim drugarima jednom zauvek dokazao
da bi mladog Biglenda bilo bolje ostaviti na miru. Tako je postao prihvaćeni član zajednice, i morao
je da se skrasi.
Gilda je, naročito poslednjih godina, izuzetno držala do teorijskog znanja, pa je dvogodišnii boravak
u koledžu bio ispunjen intenzivnim učenjem. Šegrti su morali da ovladaju normanskim francuskim, jer
će tokom svog daljeg osposobljavanja neizbežno zalaziti u bogataške kuće. Tražilo se i poznavanje
osnova drugih jezika kojima se u Engleskoj govorilo, naime korniša, gelika i srednjeg engleskog, jer
nijedan signalist nije znao koje će mu trajno mesto službovanja biti dodeljeno. Đaci su učili i istoriju
Gilde signalista, i elemente mehanike i kodiranja, mada će glavnina praktičnog rada iz ta dva
predmeta uslediti tek na terenu, u stanicama za obuku rasutim duž južne i zapadne obale Engleske i u
velškim močvarama. Od učenika se čak tražili da steknu i minimalno znanje iz oblasti zvane
'taumaturgia'. Rejfu, međutim, nije bilo jasno kako bi se privlačenje između protrljane šipke ćilibara i
sitnih parčića hartije ikad moglo iskoristiti za signalizaciju.
Svejedno, dobro je radio i položio je s visokim ocenama. Poslaše ga odmah u njegovu stanicu za
obuku, naime u kompleks klase A, navrh brega Svetog Adhelma u Dorsetu. Na njegovo veliko
zadovoljstvo, tamo je bio upućen i njegov najbolji drug i jedini pravi prijatelj u čitavom koledžu,
Džoš Koup, divalj, crnokos dečak, đak-običnjak, sin iz jedne rudarske porodice u Durhamu.
Stigli su u stanicu Svetog Adhelma na stari, dobri studentski način: stajali su kraj druma sa palcem
dignutim uvis, sve dok vozač nekog drumskog voza nije pristao da ih poveze. Taj voz je mukotrpno
teglila kompozitna lokomotiva marke 'Fauler'. Rejf nikad nije zaboravio svoj prvi utisak o stanici
Svetog Adhelma. Bila je mnogo veća nego što je on to zamišljao; širila se preko jednog velikog,
visokog morskog rta strmih strana. Semaforske stanice bile su rangirane svaka prema svojoj najvećoj
kuli; ali je stanica Svetog Adhelma bila sastavni deo ne samo A mreže, nego i nekolikih B, C i D
linija, pa je oko svoje dve ogromne kule klase A imala i krug manjih semaforskih kula; semafori su se
svi pokretali, vrteli, klaparali na suncu. Pokraj svakog semafora bili su istaknuti posebni pokretljivi
paneli koji su naznačavali, serijom raznobojnih krugova i pravougaonika, koji je kod trenutno u
upotrebi; stojeći u podnožju brega i zureći, Rejf vide kako jedan takav panel rotira, i okreće ka
zapadu žuti znak 'zavijutak sinister', i kako u istom času, usred poruke, semafor prelazi sa nekodirane
poruke na kompleksni kod 23. Pogledao je Džoša postrance, a taj momčić mu uzvrati veselim
okretanjem oba palca uvis. Zabacujući torbe na leđa, njih dvojica krenuše uzbrdo prema glavnim
vratima, da se jave na dužnost.
Prvih nekoliko nedelja obojici dečaka je bila vrlo dragocena činjenica da su se poznavali i družili.
Otkrili su da se atmosfera u ovako velikoj stanici na terenu bitno razlikuje od one u koledžu; sva
gužva i galama u koledžu sad im se činila kao monaški mir. Obuka u Gildi signalista bila je kao
kontinuirana igra 'zmija i lestvica', i u toj su igri Džos i Rejf upravo skliznuli, još jednom, na samo
dno. Njihov se život sastojao od gotovo neprekidnog rintanja u kantini, od glačanja i ribanja, trljanja
krpom, struganja mekim kamenom-peščarem. Trebalo je čistiti semaforske kabine, motikati korov sa
pošljunčenih staza, izglačati do sjaja bronzane šipke kojih je bilo, činilo se, mnogo milja. Stanica
Svetog Adhelma je bila 'šou-stanica', pokazna, namenjena razgledanju od strane raznih zvaničnika, pa
je zato bila izložena čestim posetama inspekcije. Jednom je pretrpela i posetu samog Velikog Meštra
signalista, i njegovog Lorda-poručnika; uoči te posete, pljuckanje-i-glačanje je trajalo nedeljama. A i
same semaforske kule je trebalo održavati; debeli platneni prstenovi koji su stiskali velike kontrolne
šipke na njihovom prolazu kroz krov, morali su se zamenjivati, i spolja ojačavati glinenim cevima;
krake semafora trebalo je farbati, njihove ležaje čistiti i puniti mašću; pomoćne kanstrukcije trebalo
je skidati i ponovo postavljati, i sve to uvek noću, kad bi se signalisanje za taj dan završilo, i
najčešće po groznom vremenu. Najzad, zbog polu-vojne prirode Gilde bilo je potrebno uvežbavati
pucanje iz pištolja, a takođe gađanje dugim lukom i samostrelom, oružjima sada zastarelim ali još
upotrebljavanim u ponekom evropskom ratu.
Stanica Svetog Adhelma prevazilazila je Rejfove najluđe snove. Posada je, uračunavajući i uvek
prisutnih desetak šegrta, imala više od stotinu ljudi; od tog broja, šezdeset do osamdeset su uvek bili
ili na dužnosti ili u neposrednoj blizini da bi mogli biti pozvani ako zatreba. Na dva velika semafora
klase A radilo je stalno po dvanaest operatora: po šestorica su držali svaku veliku polugu. Majstor-
signalist je uvek kontrolisao koordinaciju i prenosio cifre koje su mu osmatrači saopštavali. Stanica
je radila gotovo maksimalnim kapacitetom, i scena je bila impresivna; čitavi redovi ljudi drže velike
poluge, i kreću se sinhronizovano kao baletske grupe; majstori-signalisti viču, cipele tapkaju po
belim daskama, kontrolne šipke škripe i štropoću, a sa visine od trideset metara iznad krova dopire
tutnjava ogromnih semaforskih krakova. Doduše, zapovednik stanice Svetog Adhelma, major Stoun,
ponekad je govorio da to nije signalisanje nego 'prokleto nenaučno tegljenje balvana'. Taj major
Stoun je proveo glavninu svog radnog staža na malim kulama klase C u Peninskom lancu, a onda ga je
netraženo unapređenje bacilo na sadašnji položaj, gde je imao veliku odgovornost.
Poruke A klase preskakale su preko mnogih malenih kula i stizale iz Svetog Adhelma direktno u
stanicu Svajer Hed, a odatle u stanicu Gedklif, izgrađenu na visokom brdu iznad zaliva Vorberou.
Odatle, duž obale Lamanša, do stanice 'Zlatna kapa' izgrađene na dvesta metara visokoj strmoj steni
iznad ribarskog sela Lajm. Zatim su poruke hitale koracima diva na zapad, u Somerset i Devon, i u
daleki Kornval, ili na sever, preko Velike ravnice, ka Velsu. Rajf je znao da u ovom poslednjem
slučaju poruke prolaze nedaleko od sela Ejvberi i velikih krugova od megalita. Često je razmišIjao, s
ljubavlju, o svojim roditeljima i o naredniku Greju; nije ga, međutim, mučila nostalgija, jer su mu
dani bili i suviše puni za to.
Dvanaest meseci posle svog dolaska u stanicu Sveti Adhelm, tri pune godine posle stupanja u Gildu,
pripravnici su po prvi put dobili dozvolu da stave ruke na poluge semafora. Džoš, zapravo, nije
mogao da izdrži toliko čekanje, pa je nekoliko meseci pre roka ušao u jednu od najmanjih kula, onih
za lokalne poruke, i semaforom signalisao nešto neozbiljno, u mrkloj noći kad je mislio da svi
spavaju. Posledica te njegove greške bila je, da se detaljno i bolno upoznao sa gvozdenom kopčom
na kraju zelenog kožnog kaiša kojim je izmahivao lično major Stoun. Dva robusna kaplara
signalističke službe držala su čvrsto ovog rudarskog dečaka, koji se bacakao i urlao, dok je kaiš
fijukao. Tako je Džoš naučio da je Gilda, kad su posredi izvesna pitanja discipline, nepopustljiva.
Učiti se rukovanju samaforom značilo je počinjati, još jednom, iz početka. Rejf je brzo došao do
saznanja da semaforska poluga nije pasivna stvar koju možete da vućete i gurate kako vam je volja;
vetar povremeno zahvati velike crne table na kracima semafora, pa operator lako može biti odbačen s
platforme u ko-zna-koji ugao sobe. To važi i za semafore sa kulama samo desetak metara visokim.
Kod kula klase A, nedostatak koordinacije u timu operatora može dovesti i do toga da neko pogine,
što se u prošlosti već dešavalo. Postojao je u ovom poslu jedan trik, dostupan samo onome ko je
mnogo časova vežbao s polugama, zadobijajući žuljeve i po koju masnicu. Nije bilo dovoljno
koristiti samo mišiće leđa i ruku, već je trebalo i nalegati na poluge težinom tela, a takođe koristiti
elastičnost i zamah samog semafora radi lakšeg postizanja sledeće pozicije. Čak i najjači čovek, ako
bi pokušao da se bori protiv semafora umesto da s njim spretno sarađuje, za nekoliko minuta bi se
pretvorio u krpu natopljenu znojem; a uvežbani signalist mogao je da signalizira pola dana, i da se
vrlo malo zamori. Rejf se marljivo bacio na novi zadatak; posle šest meseci, i posle jednog lomljenja
ključne kosti, bio je u mogućnosti da o sebi razmišlja kao o pravom majstoru zanata. A tad se prvi put
suočio s ubitačnim komplikacijama koaksijalnog signaliziranja.
Posle dve pune godine rada u stanici, pripravnici su konačno bili spremni da diplomiraju i postanu
pravi, svršeni signalisti. Tu ih je čekao najteži test. Poprište ovog završnog ispita, arena tako reći,
bio je jedan brežuljak na oko pola milje od stanice Svetog Adhelma. Tu su stajale jedna naspram
druge, na rastojanju od četrdesetak jardi, dve kabine sa kulama klase D. Odrediše da Džoš bude
Rejfov partner u završnom testu. Odvedoše ih tamo jednog ranog jutra, i dadoše im zadatak. A taj
zadatak je bio: da jedan drugome prenesu, običnim signalima bez kodiranja, kompletnu biblijsku
knjigu Nehemijinu, i to naizmenično, Rejf jedan stih, Džoš sledeći stih i tako redom, i to postupajući
sa svakim stihom kao sa zasebnom porukom, a to znači započinjući svaki put znakom 'Pažnja!',
čekajući znak 'Potvrđujem da pazim!' i završavajući znakom 'Kraj poruke'. Bilo je dozvoljeno
odmarati se nekoliko puta po deset minuta, ali je kandidatima rečeno, u neslužbenim, privatnim
razgovorima, da je ipak mudrije ne odmarati se, jer onome koji siđe sa platforme moglo bi se desiti
da posle ne bude u stanju da ponovo natera svoje premorene mišiće na rad.
Oko brežuljka su bili raspoređeni posmatrači, zaduženi da iz minuta u minut prate rad kandidata i da
uoče ma kakvu aljkavost ili nepreciznost. Čim završe i poslednju poruku na zadovoljstvo te komisije,
šegrti mogu da izađu i da nazovu sebe ne više šegrtima, nego signalistima; ali ne pre. Niko ih nije
sprečavao da odustanu, da, ako žele, jednostavno napuste ispit. Niko im u tom slučaju ne bi uputio ni
reč prekora, niko ih ne bi kažnjavao; morali bi, međutim, da napuste Gildu istog dana i da se više
nikad ne vrate. Poneki dečak je stvarno to i učinio. Drugi su padali i nisu mogli da ustanu; takvima se
davala još jedna šansa, kasnije.
Rejf se nije srušio, a nije ni odustao, iako je bilo trenutaka kad je želeo da učini nešto od ta dva. Kad
je počeo, sunce je tek izgrevalo; kad je završio, ono je uveliko tonulo ka zapadnom rubu horizonta.
Prva dva sata, pa i prva tri, nisu bili ništa; a onda je počeo bol. Bol u leđima, bol u ramenima, bol u
butinama i u listovima nogu. Njegov se svet suzio; Rejf nije video ni sunce, ni daleko more. Postojali
su samo semafor, semaforske poluge, tekst pred očima, i prozor. Preko čistine koja je razdvajala dve
kule, Rejf je video kako Džoš zuri u njega, obavljajući svoj deo beskrajnog i beskorisnog zadatka.
Malo-pomalo, Rejf je došao do toga da mrzi i kule, i Gildu, i sebe, i sve što je učinio, a ponajviše da
mrzi Džoša, tu glupu belu mrlju lica, iznad koje su signali klepetali kao neki apsurdni produžetak tela.
Sa zamorom je nastupilo i neko stanje nalik na trans, u kome je logika bila suspendovana, a smisao
postupaka izgubljen. Nije se u životu imalo šta drugo činiti, nikad pre a ni sad, do stajati na platformi,
raditi s polugama, osećati inerciju krakova semafora, telom je prihvatiti, pa opet... Pred očima mu se
udvajalo i utrajalo, pa su se redovi teksta razlivali, postajali nečitljivi. Ipak, ispit je odmicao.
U bilo kom trenutku popodneva Rejf bi svog drugara ubio, da ga je samo mogao dohvatiti. Ali to nije
mogao; stopala kao da su pustila koren u podijum, šake kao da su se zalepile za poluge semafora.
Kraci su gunđali i škriputali; sopstveni dah odjekivao je u ušima silovito, kao zvuk neke mašine.
Vidno polje se smračivalo, tekst i suprotni semafor plovili su u praznini. Činilo mu se da je lišen tela;
svoje udove je osećao samo kao nejasno, konfuzno izgaranje. I najzad, kroz pravu agoniju,
odašiljanju nekako dođe kraj. Istraparao je poslednji stih knjige, signalizirao kraj poruke, naslonio se
na poluge, a onaj delić njega koji je još mogao da misli shvatio je, mutno, da se sad može stati. Tada
je, zahvaćen silnim gnevom, učinio nešto što je u čitavoj istoriji ove stanice samo još jedan kandidat
učinio: ponovo je prebacio krake na položaj 'Pažnja!' i zatim signalisao, strašnom preciznošću,
najstrože zabranjenu parolu 'Bože, spasi našu kraljicu!'. Signalisao je 'Kraj poruke', nije dobio
nikakav odgovor, a onda je podizanjem poluga načinio signal 'Opasnost! Kontakt izgubljen!' i
zabravio ih u tom položaju. Da se to dogodilo u lancu kula, a ne na probnom poligonu, uzbuna bi se
prenela nazad duž lanca, dalje poruke bi bile preusmerene na neki drugi lanac, a na mesto opasnosti
bio bi upućen jedan odred da ispita stvar.
Rejf je praznim pogledom gledao poluge. Sad je video da su one čudne svetle pruge na njima, u
stvari, njegova krv. Prinudio je svoje izranjavljene šake da se otvore, laktovima je otvorio sebi vrata,
progurao se mimo ljudi koji su došli po njega, i pao dvadeset jardi dalje, nasred livade. Na kolicima
su ga odneli u stanicu Svetog Adhelma, i stavili u krevet. Spavao je 24 časa; probudio se svestan da
Džoš i on sada imaju pravo da skinu rđasto-crvene uniforme šegrta i poslužitelja Gilde i da obuku
kompletnu zelenu kožnu uniformu signalista. Te noći su pili pivo, nespretno, pridržavajući vrčeve
obema ufačlovanim šapama; pa su po drugi i poslednji put morala biti upotrebljena kolica da bi se
ova dvojica odnela u spavaonicu.
Sledeći deo njihove obuke bio je čisto zadovoljstvo. Rejf se oprostio od Džoša i otišao kući, na
dvomesečno odsustvo. Po isteku tog odsustva raspoređen je na dužnost u bogatašku kuću Fic-
Gibonovih, jedne od starih porodica sa jugozapada. Tamo je imao da služi dvanaest meseci kao
signalist-paž. Bila je to pretežno ceremonijalna dužnost, mada bi u slučaju izbijanja neke nacionalne
krize mogla postati i te kako odgovorna. Aristokratske porodice su najčešće, ako su samo imale
dovoljno para, kupovali od Gilde dozvolu i podizale svoju sopstvenu majušnu semaforsku kulu,
negde na svom imanju; te njihove minijaturne kule klase E bile su čak i manje od onih klase D na
kojima su Rejf i Džoš diplomirali.
Ako nijedna linija signalnih tornjeva nije bila blizu, niti pogledu dostupna, bogataši su podizali još
po koju pomoćnu kulu, koja je prenosila signale dalje; u takvim kulama radili su nadničari-signalisti,
koji nisu znali nijedan kod. Fic-Gibonovi, međutim, nisu imali problema sa signalizacijom: njihova
velika palata u vidu latiničkog velikog slova 'H' ležala je maltene pod samom stanicom Skvajer Hed,
u jednom nagnutom tesnacu otvorenom prema moru. Rejf, gledajući sa brda krovove tog dvorca onoga
jutra kad je dojahao, razvuče lice u osmeh. Video je gde među dimnjacima strši njegov semafor; a na
brdu, jedva milju daleko, bila je stanica A klase, sa koje je signal produžavao u istom pravcu i stizao
jednim skokom do još veće i uzdignutije stanice Svetog Adhelma. Dotičući petama slabine svog
konja, natera ga u živahni kas prema stanici. Signale će dakle morati da šalje preko kule A klase, jer
ih nije imao gde drugo slati; zahehetao se zamišljajući lice starešine ove stanice, najverovatnije
majora, kad mu budu stizali zahtevi da preko svoje A kule baca do Svetog Adhelma ili do Zlatne kape
narudžbine za sedamdeset jaja i nešto butera ili nalog da dođe obućar. Otišao je do stanice da
formalno pozdravi svoje kolege, a onda odjahao nizbrdo, u dolinu, da preuzme svoje nove dužnosti.
Pokazalo se da su te nove dužnosti čak i lakše nego što je očekivao. Sam Fic-Gibon se kretao u
visokom društvu, na kraljevskom dvoru, pa je retko bio kod kuće. Dvorcem su upravljale njegova
žena i dve ćerke, tinejdžerke. Kao što je Rejf i predvideo, poruke koje je morao da šalje i prima bile
su izrazito kućevne prirode. Na svome novom položaju, uživao je u svim privilegijama mladoga
signaliste; svake večeri za njega je bilo obezbeđeno toplo mesto u kuhinji, prva kriška odrezana sa
pečenja, usluge najlepših mladih sluškinja koje su mu krpile odeću i šišale ga. Takoreći na dohvat
ruke bilo je mesto na obali zgodno za kupanje. U dane mrsa putovao je u Durnovariu i u Bornemaut.
Jednom je neki mali putujući cirkus podigao svoje šatre na prostoru pred dvorcem; to se izgleda
ponavljalo svake godine. Rejf je proveo divnih pola sata šaljući kulama klase A poruke da treba
nabaviti mašinsko ulje za cirkusku parnjaču i med za mečku koja igra.
Ta je godina začas proletela; kasno ujesen ovaj dečak, sada unapređen u čin kaplara Gilde signalista,
ode na novu dužnost, a u dom Fic-Gibonovih dođe drugi. Rejf je odjahao na zapad, u bregove koji su
zapremali južni ugao pokrajine Dorset. Trebalo je da tamo prvi put preuzme u svoju isključivu
nadležnost jednu pravu semaforsku stanicu.
Ta stanica je bila deo lanca klase D koji je vodio vijugavo preko bregova u pokrajinu Somerset.
Zimi, kad su dani bili kratki a optički uslovi nepovoljni, kule na toj liniji nisu ništa radile; Rejf je to
dobro znao. Biće, dakle, totalno izolovan; zime su u bregovima ponekad vrlo oštre, sneg gotovo
sasvim onemogući putovanja, mraz zna da steže danonoćno i po nekoliko nedelja bez popuštanja. Nije
imao mnogo razloga da se plaši rutiera, hajduka koji su, bar ako je verovati legendi, lutali zapadom
Engleske u hladnim mesecima; njegova je stanica ležala daleko od puteva, a sem toga, u njoj nije bilo
ničega, izuzev možda Cajsovog dogleda, što bi svojom vrednošću moglo privući nekog očajnog
pljačkaša. Opasniji za njega bili su vuci i vile; doduše vuci su u južnim delovima Engleske već
gotovo izumrli, a što se vila tiče, Rejf je bio dovoljno mlad i neiskusan da se takvome sujeverju
smeje. Preuzeo je dužnost od jednog kaplara koji je time okončao svoje službovanje u toj stanici, i
koji je izjavio da mu je bilo straobalno dosadno; poslao je niz lanac poruku da je preuzeo dužnost, i
skrasio se. Bio je rešen da prvo dobro sagleda situaciju.
Svi su pričali da je prva zima usamljenički provedena u maloj stanici gori test nego onaj diplomski
test. Lako u svakom slučaju nije bilo. U mračnim mesecima koji su predstojali, jednog dana, ko zna
kog, u jednome trenutku, pokrenuće se semafori na dotle umrtvljenoj liniji, doći će poruka, možda sa
istoka, a možda sa zapada, i Rejf će morati da bude na svom mestu, da reaguje istog trenutka, i da
poruku prenese. Ako bi zakasnio samo minut, iz Londiniuma bi mu izrekli zvanični ukor, što bi moglo
da ima za posledicu, da Rejf na sledeće unapređenje čeka nekoliko godina duže, a možda i da ga
nikad ne dočeka. Standardi Gilde bili su visoki, i nikad nisu popuštali; ako čak i major koji
komanduje stanicom klase A može lako da padne u nemilost, šta tek da se kaže za nekog nepoznatog,
neproverenog kaplara! Radno vreme je bilo izuzetno kratko, samo šest sati, a u najmračnijim
mesecima, decembru i januaru, samo pet sati; ali tokom tog perioda, izuzimajući jednu kratku pauzu
za ručak, Rejf je morao neprestano da pazi.
Jedna od prvih stvari koje je učinio kad je ostao sam bila je, da se popne na radnu skelu. U ovoj
stanici i to je postojalo; pošto stanica nije bila izgrađena na nekom visokom terenu, nedostatak visine
je nadoknađen neuobičajenom konstrukcijom. Unutrašnje stepenice, u samoj kabini, vodile su gore,
do jednog prostora nalik na skelu ili most od dasaka. Taj je most bio postavljen u pravcu istok-zapad,
sa po jednim dvostruko zastakljenim prozorom na svakom kraju. Poluge za rukovanje semaforom
spuštale su se odozgo, do sredine mosta. Mimo njih, od jednog prozora do drugog, vodila je stazica,
urezana u debele daske silnim hodanjem; sledećih meseci Rejf će je još produbiti, jer će i sam
neprestano hodati od jednog prozora do drugog, proveravajući da li se na semaforu istočno od njega,
ili na onom zapadno od njega, nije nešto pojavilo. Kraci tih semafora bili su mu jedva vidljivi, i ličili
su mu na palidrvca; procenio je njihovu udaljenast na oko dve milje. Kad vreme bude oblačno i
mutno, Rejf će morati da upotrebi svu oštrinu svog vida, i svu snagu Cajsovih sočiva, da te krake
uopšte i vidi. A morao ih je gledati, iz minuta u minut, tokom celog radnog vremena, jer će se pre ili
kasnije neki od ta dva semafora pokrenuti. Osmehnuo se i dotakao poluge svoje mašine: kad dođe
čas, Rejfov semafor će klapnuti signal 'Primam' još pre nego što kolega završi formiranje signala
'Pažnja!'
Kroz dogled je osmotrio, kritički, te dve kule. U proleće, kad bude pojahao na neku novu dužnost,
možda će usput sresti nekog od te dvojice signalista; ali ne pre. Po danu, i oni su, kao i on, bili
dužnošću vezani za svoje semafore; noću, pešačenje do tih kula je moglo biti opasno. A što je
najvažnije, nije ni trebalo da ide kod svojih kolega; nepisani zakon je zabranjivao takve posete. Samo
u slučaju nevolje, strašne nevolje, mogao je da im pošalje signal 'Upomoć!'. Ni u kojem drugom
slučaju nije ih smeo zvati k sebi. Ovo je bio pravi život sagnaliste; vreva Londiniuma, toplina i
udobnost doma Fic-Gibonovih, bejahu samo epizode. Ovo je bio konačni rezultat svega: tišina,
pustoš, prastaro, beskrajno zajedništvo sa bregovima. Rejf se vratio na početak kruga.
Njegov se život ustalio, ušao u rutinu spavanja, buđenja, osmatranja. Kako su dani kraćali, vreme se
pogoršavalo; mrazne izmaglice su se komešale oko, Rejfove stanice, a onda pade prvi sneg. Ponekad,
u magli, satima nije mogao da vidi ni kulu na istoku, ni onu na zapadu; ako bi poruka naišla baš tad,
signalisti bi morali da upale svetiljke i okače ih na krajeve semaforskih krakova. Rejf je pomno
pripremio svežnjeve fitilja, postavio ih do samih vrata koja su vodila na krov, i kraj njih kanticu sa
tečnim parafinom kojim bi ih mogao natopiti da bolje planu. Opsedala ga je ideja da je neka poruka u
stvari već došla, a da on to nije primetio. Vremenom, taj strah je popustio. Gilda je bila stroga, ali
pravedna; ni od jednog signaliste, pogotovu zimi, nije se zahtevalo da bude supermen. Kad bi ovoga
trena dojahao neki kapetan i zapitao Rejfa zašto nije odgovorio na taj-i-taj poziv, video bi spremne
svetiljke i parafin, pa bi bar znao da je Rejf učinio najviše što je mogao. Ali niko nije došao; a kad se
vreme razbistrilo, kule su još mirovale.
Svake noći, kad bi pao mrak, Rejf je isprobavao svoj semafor, izmahujući njegovim kracima da bi ih
oslobodio od ledene kore, vetrom nanete; bilo je prijatno osetiti potezanje i lepršanje tankih krila,
gore u mraku. Slao je u tamu sasvim neozbiljne poruke: pisma roditeljima i starom naredniku Greju,
nepristojne predloge jednoj devojci koja je radila u palati Fic-Gibonovih, i koja mu se ozbiljno
svidela. Dvaput nedeljno koristio je pauzu, namenjenu ručku, da se popne na semafor i osmotri
kontrolne šipke, stisnute u podmazanim ležajima. Prilikom jedne takve inspekcije, zgrozio se
primetivši na jednoj kontrolnoj šipki pukotinu tanku kao vlas kose: bio je to prvi znak zamora metala.
Te noći je zamenio naprslu polugu i sve delove oko nje; radi toga je načeo zalihu rezervnih delova,
novih-novcatih, kojom je raspolagao. Odvukao je rezervne delove gore, do semafora, i montirao ih
pri svetlu ručne lampe, improvizujući načine da istovremeno i osvetljava i radi. Posao je bio i
opasan i nezgodan; prsti su mu se smrzavali, a vetar ga grabio za leđa, preteći da ga odvuče sa
semaforskog stuba i baci dole, na krov kabine. Rejf je imao pravo da to obavi i danju; trebalo je
samo da uputi signal 'Opravke' i time isključi svoju stanicu iz lanca, pa bi mogao da radi po dnevnoj
svetlosti. Ponos ga je sprečio da to učini. Završio je posao dva sata pre zore, isprobao semafor,
načinio odgovarajuću belešku u dnevniku stanice, i legao da spava, uzdajući se da će ga njegovo
signalističko osećanje vremena probuditi čim svane dan. Tako je i bilo.
Dugi sati mraka počeše da bivaju dosadni. Krpljenjem i pranjem veša zapremio je samo mali deo
svog slobodnog vremena; pročitao je svoju zalihu knjiga, pročitao je i po drugi put, ostavio se knjiga
i počeo da izmišlja sebi kojekakve poslove. Pregledao je, pa ponovo pregledao, svoje zalihe goriva i
hrane. U mraku, dok je vetar otegnuto zavijao nad krovom, priče o vilama i vukodlacima na
pustarama nisu mu se više činile onako smešnim kao nekad. Sad je bilo teško čak i zamisliti leto, i
sporo lupkanje semafora naspram neba plavog, rasplamtelog od svetlosti. U kolibi su se nalazila dva
pištolja; Rejf je proverio ispravnost njihovih mehanizama, oba napunio i ostavio ih napunjene, s
metkom u cevi. Posle toga, dvaput se budio jer je na krovu čuo neko lupkanje, kao da neko mračno
biće grabi da uđe; ali to je samo vetar lupkao krovnim prozorčićima. U njihova ležišta umetnuo je
trake platna; uskoro se mraz vratio, i okovao ih ledom, pa ga više nisu uznemiravali.
Imao je još jednu peć, manju, pokretnu, za kuvanje; nju je premestio gore, na osmatrački most, i otkrio
koliko se mnogo stvari može uraditi, a da se istovremeno pazi i kroz prozor. Skuvati kafu ili čaj bilo
je ponajlakše; uskoro je ovladao pripremanjem vruće užine. Pauzu za ručak koristio je za druge
stvari, a ne za jelo. Nadasve se plašio da će se od nekretanja ugojiti; još nije bilo ni najmanjih
znakova gojenja, ali on nije želeo ništa da rizikuje. Kad bi sneg dopuštao, Rejf je koristio tih petnaest
minuta za brze šetnje: pravio je mini-ekspedicije iz svoje stanice u okolni predeo. Prilikom jednog
takvog izlaska, pažnju mu je privukao brežuljak na kome se uzdizala šumica vetrom oblikovana i
glatko povijena u oblik pluga. Zaputio se tamo gipkim korakom; u vazduhu je ostavljao oblačiće pare
iz svoga daha, a kutija sa dogledom lupkala je, kao i uvek, o njegov kuk. U šumici ga je čekala
njegova Sudbina.
Ris se držao kandžama za stablo jele, i posmatrao primicanje dečaka očima koje su se svele na
proreze čiste mržnje, na opakoj maski risovog lica. Šta je ris mislio, niko ne bi mogao znati; možda je
mislio da će ga dečak napasti, a možda je istina ono što narod priča, da takve zveri zimi od velike
hladnoće mogu da polude. Malo je risova ostalo na zapadu Engleske; većinom su se povukli u brda
Velsa i među stenovite vrhunce dalekog severa. Ovaj ris je već samim svojim postojanjem u ovom
delu zemlje bio izuzetak, anahromizam.
Drvo na kome je čučao, nadnosilo se nad putanju kojom je Rejf morao proći. Dečko je grabio napred,
glave malo pognute, pazeći samo na stazu kojom će proći. Dok se Rejf približavao, ris se nečujno i
silno iskezio, pokazujući ružičaste vilice i duge zube oštre kao brijač. Oči su mu sevnule; uši je
povio, tako da mu je lobanja sad dobila izgled krznene lopte. Rejf nije video risa, čije se prugasto
krzno savršeno uklapalo u grubu pozadinu grana i snega. Kad je Rejf zakoračio pod drvo, ris se bacio
na njega, pao mu po leđima kao opaki živi šal; isekao ga je po vratu i leđima pre nego što je bol i
stigao do Rejfovog mozga.
Šokiran, uzdrman udarcem, Rejf se zateturao; okrenuo se oko sebe, vičući, i time uspeo da zbaci risa
sa leđa, ali se ovaj obrnuo brzinom munje i ponovo napao, razdirući dečakov stomak. Rejf oseti
šikljanje sopstvene krvi, i na svet oko njega spusti se crvena izmaglica užasa. Vazduh je bio ispunjen
risovim vrištanjem. Rejf poteže nož, ali zubi prođoše kroz njegovu šaku i on ga ispusti. Slepo ga je
tražio po tlu, našao, zamahnuo, osetio da se oštrica zabija u telo zveri. Ris ciknu, uvijajući se na
snegu. Rejf natera sebe da zarije nož, koji se na hladnoći pušio, u leđa životinje: pritiskao je risa o
zemlju dok je nož sevao i sevao, ujedajući risov ludi život; najzad se ris jednim konačnim trzajem
izvuče, pobeže hramljući i lijući krv, da možda umre negde među drvećem. Onda, period tame; pa
grozno puževsko kretanje do stanice; i sad je Rejf, kao i ris, ležao umirući. Više nije imao nikakvih
izgleda da dohvati poluge semafora. Znao je da je konačno ipak pao na ispitu. Zašištao je beznadno, i
zavalio se nazad, u mrak koji je žurno stizao sa svih strana.

U mraku, zvuci. Poznati zvuci; ritmično grebanje; pa to je zvuk onog jutarnjeg grabuljanja pepela i
žara sa rešetke peći. Rejf se pomeri na krevetu, mrmljajući. Opustio se u toplini koja se širila. Evo,
sad treperi i neko oranž svetlo; on još neće da otvori oči, pušta da svetlost malo prolazi kroz njegove
očne kapke. Uskoro će ga mama pozvati. Biće vreme da ustane i pođe u školu, ili na pusta polja.
Neki zvuk, zvon, prijatno melodiozan, navede ga da ipak okrene glavu. Telo ga je još bolelo, celom
dužinom; ali bol, nekako, nije više bio tako intenzivan. Rejf je zatreptao. Očekivao je da vidi svoju
staru sobu, u roditeljskoj kući, u selu Ejvberiju; da vidi, možda, zavese kako se miču na povetarcu,
možda sunce kako prodire kroz otvorene prozore. Bio mu je potreban jedan trenutak da prihvati
prizor kabine semaforske stanice, a onda ga je sećanje zapljusnulo kao talas. Zurio je; video je
osmatrački most, iznad njega poluge semafora, i kontrolne šipke koje su prolazile kroz krov, zaštićene
na tim tačkama belim platnenim prstenovima koje je on juče nameštao. Kvadrati od ciradnog platna
bili su zakačeni preko prozora, tako da su sprečavali ulaz noći. Vrata su bila zatvorena, a preko njih
spuštena reza; obe lampe su gorele; peć je bubnjala, a njena vratašca, otvorena, zračila su toplinom.
Na peći su lonci i tiganji cvrčali, ključali; nad njih se nadnosila, i sa njima radila, jedna devojka.
Okrenula se kad je pomakao glavu; pogledao je u njene duboke oči, crnim obrubljene, oči koje su
imale neku nervoznu hitrinu, gotovo životinjsku. Njena je duga kosa bila pridržana iza glave, da joj ne
bi padala oko lica, nekom vrpcom ili trakom, koja se mogla nazreti iza njenih malih, uvis zašiljenih
ušiju. Nosila je šuštavu haljinu neke čudne, svetleće-plave boje, i bila je crna. Gotovo kao crnkinja; a
sam Bog je znao da proteklih nedelja nije bilo ni izdaleka dovoljno sunca da neko tako pocrni. Kad
ga je pogledala, Rejf se trgao unazad; nešto se, duboko u njemu, uvijalo, htelo da vrišti. Znao je da
njoj nema mesta ovde u divljini, da ona tu ne može postojati, ovako pocrnela od sunca, u čudnoj
letnjoj odeći; i da ona, dakle, pripada narodu Starih, onome narodu u čije se postojanje samo napola
veruje; da je ona jedno od onih bića koja se pojavljuju na pustarama među vresom i, ako Majka
Crkva govori istinu, ovladavaju ljudskim dušama. Njegove usne su pokušale da formiraju reč 'vila',
ali nisu mogle; okrvavljene, jedva su se i pokrenule.
Vid mu je opet popuštao. Krenula je ka njemu lakim hodom, njišući se u kukovima; njegovom
ošamućenom umu pričinjavalo se da ona treperi kao plamen, neki neprirodni plamen koji se od prvog
daha može ugasiti. Ali u načinu kako su ga njene šake zgrabile, nije bilo ničeg eteričnog. Ruke su joj
bile čvrste i tvrde; obrisale su mu krpicom usta, zatim i vrelo lice. Udaljila se, a svežina je ostala; tad
je shvatio da mu je položila mokro platno na čelo. Pokušao je opet da joj uputi neku reč, neki uzvik;
okrenula se da mu se nasmeši, ili mu se bar pričinilo da se smešila; shvatio je da ona pevuši. Nije
bilo reči; zvuk se sam stvarao u njenom grlu, zlatasto, a zvučao je onako kako pesma točka za
upredanje vune može zvučati pospanom detetu: reči gotovo tu, spremne da izrone kroz površinu boje,
ali, nikako da to i učine. Sad je očajno želeo da progovori, da joj ispriča o risu, i kako se uplašio
risa, i kako je ovaj imao šape pune stakla; ali ona kao da je već znala sve što mu je bilo u mislima.
Vratila se sa posudom vode koja se pušila; tu je posudu stavila na stolicu kraj kreveta. Prestala je da
prede, ili peva, i obratila mu se; ali reči nisu imale smisla, padale su i rasprštavale se kao voda
preko kamenja. Opet je osetio strah, jer tako su govorila Stara bića; ali u pitanju je ipak, po svoj
prilici, bio neki defekt u njegovim ušima, jer su se slogovi preobratili u moderni engleski u klasnoj
verziji Gilde signalista. Bile su to slatke i brze reči, ispunjene značenjem koje nije bilo samo
značenje nego i nagoveštaj nekih dubljih stvari, stvari ispod površine reči, stvari koje njegov umorni
um nije mogao da shvati. Te su se reči odnosile na Sudbinu koja ga je sačekala u šumi i sručila se na
njega tako iznenadno, sa drveta. "Norne predu nit sudbine, za čoveka baš kao i za risa", pevao je glas.
"Sede ispod Igdrasila, velikog Svetskog pepela, i rade; jedna sestra upreda nit, druga meri, a treća
seče..." Za to vreme ruke su radile, dodirivale, blažile.
Rejfu je bilo jasno da je ova devojka ili luda, ili posednuta. Govorila je o Pradavnim stvarima, onim
stvarima koje je Majka Crkva prognala, zauvek izbacila u mrak i hladnoću. Velikim naporom, on
podiže ruku, da napravi pred ovom devojkam znak krsta; ali ona ga je uhvatila za ručni zglob,
kikoćući se, pritisla mu ruku dole, na krevet, i počela delikatno da obrađuje ranjeni dlan, čisteći krv
zgrušanu oko korena prstiju. Otkopčala je kaiš njegovih čakšira, pa ih je polako uklanjala, komad po
kamad, ponegde ih sekući, ponegde natapajući vodom da bi ih odlepila od rana. Dok je malim
trzajima odvajala zelene komade od dubokih rana u preponama i butinama, on nekoliko puta reče
"Aaaa!... Aaaaa!..." Ona tada stade mršteći se donese nešto sa peći, pridiže mu blago glavu i dade mu
da pije. Tečnost je blažila, činilo se da teče iz grla u telo, u udove, sa efektom anestetika. Utonuo je u
toplinu, kroz koju su samo ponekad probijali mali obojeni ubodi bola; čuo ju je kako opet pevuši, dok
mu previja rane na nogama. Utonuo je dublje, u san.
Sporo je došao bledi dan, još sporije se pretopio u noć, koja se opet pretvorila u dan, a ovaj opet u
tamu. Činilo mu se da se povukao iz vremena; ležao je dremajući i budeći se, osećao je prijatnost od
čistih zavoja i čiste posteljine zatutkane oko njega, video poluge semafora kako svetlucaju stotinu
milja daleko, želeo da pođe ka njima, nije mogao da se pomakne. Povremeno je uspevao, ili mu se
bar tako činilo, da uhvati ovu devojku, da je privuče sebi, i utisne svoje lice u materinsku toplinu
njenih butina; za to vreme ona ga je milovala po kosi, pričala mu, i pevušila. Činilo se zapravo da je
njen glas uvek prisutan, i u snu i na javi. Znao je da taj glas povremeno čuje sluhom; u drugim
prilikama, možda u grozničavim snovima, reči su odjekivale neposredno u njegovoj glavi. Sastavljale
su se u veličanstvenu sagu, u priču koja nikad nije bila ispričana, čak ni u mašti zamišljena, tokom
svih dotadašnjih ljudskih života.
Bila je to saga o Zemlji; o Zemlji i o jednoj državi kojoj je narod dao ime Angle-land, kasnije Eng-
land, Engleska. U davnoj prošlosti nije bilo Angle-landa jer nije bilo ni planeta, ni Sunca. Ništa nije
postojalo, sem vremena; vremena, i praznine. Ta praznina je bila vreme, a vreme je bilo praznina.
Kroz nju su se pokrenule boje, treperenja, iznenadni mlazevi svetla. Nešto je zujalo, naslućivalo se
da neko možda viče; muzika nalik na orgulje ispunila je njegovo telo svojim vibracijama, koje su
trajale sve dok i telo nije zatreperilo u punom skladu sa tonovima i postalo stopljeni deo. Ponekad je
u snu želeo da nešto izvikne; ali moć govora još mu se nije vraćala, a divna jeres se nastavljala.
Video je kako se mrke magle odižu i udaljuju, talasajući se i šapćući, i kako kroz njih probija sjaj
vode; oštro more; hladno i bezgranično, okean jednog novog sveta. Ali i sam je san tekao fluidno, kao
voda; slike su sjajile i menjale se, pretapale se glatko jedna u drugu, stara je novoj prepuštala svoje
mesto i tonula u tamu. Bregovi su izronili, i zatalasali se, neodlučno; uvijali se, gurali uvis svoje
bokove sa kojih je kapalo; podrhtavajući, tonuli su nazad, vraćali se u rečni i morski talog. A talog
se, na dnu mora bogatio milion-godišnjim snegom malih umirućih stvorenja. Bespomoćno cijukanje
sićušnih pužića koji su padali ka dnu bilo je deo hora, i deo pesme same, bilo je tanki, slatki ton u
harmoniji.
I gle, evo već bogova; onih starih, ogromnih i moćnih, koji gledaju dole, ponekad prstom promešaju
mulj, pa uskomešanu blatnu vodu odgurnu preko mora. Sve se to dešavalo u mutnom svetlu, u
hladnom polusvetlu zore. Bregovi se stresoše, pa se povukoše, izdigoše se još jednom, kao pogurene
zlatne životinje, stresajući vodu sa sebe. Sunce se vinulo nad njih; grejalo je, dodavalo maglama
paru, stvaralo višestruke treperave refleksije koje su plesale preko mora. Bogovi su se smejali; a
dole, iznova i iznova, nesigurno, nepouzdano, izranjajući iz mulja i tonući, u njega opet, bregovi su se
uvijali, grčili, davali oblik bezobličnoj zemlji. Glas je pevušio, vibrirajući kao točak; nije postojalo
ni 'napred' ni 'nazad', nego samo osećanje kontinuiteta, masivnog razvoja, ogromne večno-prisutnosti
vremena. Brda su padala i dizala se; čudni su stvorovi po njima klizili, krljuštali, praćakali se, lajali;
u sjaj sunca guralo se lišće drveća, dajući vodama svoje talasaste odraze; i samo drveće je tonulo,
valjalo se i previjalo, uranjalo u podlogu, samo da bi se opet pokrenulo uvis, iz početka, dizalo se
kapljući, svežim mladicama. Stene su se formirale i re-formirale, stvrdnjavale i opet topile, i najzad
iz bezobličnosti nastade i zemlja Angle-land; tad još nije imala ime, ali je imala svoje duge pašnjake,
polja, tihe travnate bregove. Rejf vide beskonačna krda životinja kako gaze tu zemlju, kružeći pod
suncem koje je kružilo; zatim, mračne, prve ljude. Gnev ih je poseo, sekli su i klesali, uspravljali
svoje ogromne monolite u krug raspoređene; u stranama bregova od kredastih stena, kao da su opet
pronalazili tela bogova. Dok najzad svemu ne dođe kraj, dok se bogovi ne umoriše; led dođe šibajući
kao korbač, ali i plačući, sa severa; i sunce je ležalo umirući u svojoj krvi i hladnoća je zavladala,
tama, ništavilo i zima.
U prazninu. Stupio je u prazninu, ON. Ali nije to bio Hrist, bog Majke Crkve. Zvao se Balder, Balder
divni, Balder mladi. Hodao je preko Zemlje, a lice mu je širilo sjaj nalik na sunčev; Stara bića su
pala ničice pred njega, i divila mu se, obožavala ga. Vetar je doticao krugove monolita, paleći ih
mrazom; u mraku su ljudi molili da dođe proleće. Zato on dođe do drveta Igdrasila... Kakvog drveta?
pitao je Rejfov um očajno, a glas je zastao, nasmejao se, i rekao bez gneva; "Do Igdrasila, velikog
Svetskog pepela, čije grane se probijaju kroza sva nebesa, čiji korenovi se uvijaju kroz sve nivoe
pakla..." Balder je došao do tog drveta, na kome će morati da umre, zbog grehova bogova i ljudi; za
drvo ga zakucaše klinovima kroz dlanove. I skupiše se da ga obožavaju, dok je njegova krv curila,
tekla, nadimala se blistavo, dok je on visio nadnoseći se nad pakao Trolova i pakao džinova mraza,
vatre i planina, ispod sedam nebesa, gde su Tiv i Thunor i stari Vo-Tan drhtali u Valhali pred
veličanstvenošću onoga što je učinjeno.
I iz njegove krvi uzdiže se nova toplina, i trava i sunčani sjaj, poljsko cveće, i ljubavni poziv ptica. I
najzad dođe Crkva, trapajući stopalima, sa istoka, zveckajući, dižući svoje oltare nalik na bronzane
svadbene torte, dok su se ljudi borili, komešali, svojom krvlju zacrnjivali tlo, podizali svoje gradove
i svoje semaforske kule i blešteće zamkove. Stari narod, vile, bića sa vresišta i iz kamenova,
povukoše se, odstupiše, noseći sa sobom svoga divnog gospoda koji je još krvario; a popovi očajno
zavikaše želeći da mu se obrate, zovući ga imenom Hristos, tvrdeći da je zaista umro na drvetu, kod
palate Golgote, kod mesta u znaku lobanje. Ratne flote rimske katoličke crkve plovile su svetom, a
Engleska se budila, u svakom njenom zaseoku radile su parne mašine i sve je zvečalo i odjekivalo
ljudskom vikom; a Balderova krv još prska, sa visine, svake godine iznova i donese proleće. I tako,
posle pričanja koje je trajalo danima, trajalo nedeljama, ogromna legenda je zastala, privela svoj
kraj svome početku, i završila se.

Peć je opet bila hladna, u kabini je lebdeo neki prohladan svež miris. Rejf je ležao mirno, znajući da
je donedavno bio veoma bolestan. U kabini, uglavnom dve boje, braon i svetlo-plava. Tamno-braon
drvenih greda, oranž-braon semaforskih poluga, krem-braon dasaka. Plavo je stizalo s neba, u
mlazevima sunčanog sjaja, kroz prozore i vrata, i odsijavalo od davno-mrtvog semafora bledim
vretenima plave svetlosti. Devojka je takođe bila sva u te dve boje, braon i plavoj; tamno-braon
kože, plavo haljine, izvezene i ukrašene vrpcama. Nagnula se nad njega smešeći se, sada potpuno
oslobođena nervoze. "Bolje", zapeva njen glas. "Bolje ti je. Dobro ti je."
Uzdigao se u sedeći položaj. Bio je vrlo slab. Ona smače ćebad lakim pokretom sa njega, puštajući
da ga vazduh, kao hladna voda, pomalo bocka po goloj koži. Zamahom je prebacio noge preko ivice
kreveta i dole na patos, a ona mu pomože da ustane. Posrnuo je, nasmejao se, uspravio se opet i
stajao ljuljajući se na nogama; osećao je slojevitost drvenog poda kabine pod svojim stopalima;
gledao je niz svoje telo, video ružičaste izukrštane ožiljke na stomaku i butinama, i drski bezbrižni
penis kako izviruje iz svog gnezda dlaka. Dodala mu je tuniku, pomogla mu da je obuče, smejući mu
se čitavo vreme, pomičući je i potežući. Dodala mu je i ogrtač, pričvrstila ga kopčom oko vrata,
klekla da mu navuče sandale na noge. Naslonio se na zid, pomalo zadihan. Već se osećao snažnijim.
Pogled mu pade na semafor; ona je odmahnula glavom i pogurala ga ka vratima, zadirkujući ga.
"Dođi", reče onaj glas. "Samo malo."
Napolju je opet klekla, dotakla sneg dok je vlažan vetar hučao sa zapada. Svuda uokolo, bregovi su
se palako zagrevali; bili su blistavi i nepomični. "Balder je mrtav", zapevala je devojka. "Balder je
mrtav..." I istog časa Rejfu se učinilo da čuje milion zadovoljnih glasova otapanja, da vidi cvetove
gde guraju svoje obojene vrhove kroz polu-prozirnost snega koji se topio. Digao je pogled ka
kracima semafora, ali to tamo mu se sad činilo čudnim, činilo mu se da to pripada, kao i zima,
prošlosti. I ti će se kraci, valjda, otopiti, i otići niz neki potočić, bez traga. Jer bili su deo onog starog
života i starog načina mišljenja; prvi put je mogao svemu tome da okrene leđa, bez imalo žaljenja.
Devojka pođe od njega; imala je sasvim plitke cipele, i zglavkovi njenih nogu jasno su se mogli
videti naspram snega. Rejf zakorači za njom, u početku oklevajući, a potom sa više pouzdanja.
Svakim korakom sticao je novu snagu. Iza njega, semaforska stanica osta pusta. Konjanici su jahali
polako, prepuštajući konjima da biraju put. Mlađi je jahao nekoliko koraka ispred, umotan u svoj
ogrtač; oči su, ispod ruba šešira, osmatrale horizont. Njegov stariji kolega jahao je sedeći na konju
opušteno, mirno; to je bio čovek prosede kose, lica potamnelog od vetra. Pred njim je o jabuku sedla
bio okačen, i na levu stranu visio, Cajsov dogled u kožnoj kutiji. Sa druge strane bila je futrola za
pušku; cev se pružala duž konjskog vrata, a kundak je stršao u vazduh, jahaču tačno pod rukom.
Levo od dvojice kanjanika, jedan je brežuljak dizao ka nebu svoju krunu drveća. Pred konjanicima, u
prostranoj plitkoj udolini, videla se crna mrljica semaforske stanice: kabina, i nad njom jedva
vidljiva kula. Oficir ćutke zauzda konja, izvadi dogled iz kutije, i dade se na proučavanje prizora.
Ništa se nije micalo; nikakav se dim nije dizao iz dimnjaka. Kroz sočiva binokulara, prozori su,
spuštenih roletni, zurili u njega. Video je crno, nadole opušteno slovo 'V' latinicom, koje su formirali
kraci semafora, kako visi kao krila mrtve ptice. Kaplar je čekao nestrpljivo, kaplarev konj je frktao i
izduvavao paru; ali stari kapetan Gilde signalista nije se dao užurbati. Najzad je spustio dogled, i
coktanjem usta podstakao konja. Životinja pođe napred hodom, dižući kopita i spuštajući ih pažljivo
na sneg.
Ovde je sneg bio nešto deblji, jer ga je udolina zarobljavala. Otapanje do kog je o podnevu došlo
imalo je za posledicu to, da se sad, popodne, na snegu formirao tanak, krt sloj leda. Konji se, kad
pođoše uz maleno uzdignuće na kom je stanica stajala, po koji put i okliznuše. Pred vratima, kapetan
je sjahao. Uzde je ostavio da vise. Krenuo je napred, ne skidajući pogled sa ragastova i dasaka.
Taj znak je bio svuda, na vratima, na ragastovu, na zidovima, otisnut kao pečat. Sastojao se od kruga
u kome je bio stilizovani, pojednostavljeni crtež krabe. Mogao je to biti neki rebus, ili piktograf; u
svakom slučaju, Stara bića iz vresišta nisu ostavljala nikakav drugi znak, nisu imala drugu poruku za
ljudska bića. Kapetan je ovaj znak video i ranije, mnogo puta; taj ga znak više nije mogao iznenaditi.
Kaplar, međutim, nikad ranije taj znak nije video. Stariji čovek je čuo kako mladić zaprepašćeno
uvlači vazduh, i kako zapinje obarač pištolja; video je i mladićev brzi instinktivni gest rukom kojim
se, po tradiciji, odbija zla kob. Nasmešio se blago, gotovo rasejano, i gurnuo vrata. Znao je šta će
naći, i znao je da nema opasnosti.
U kabini je bilo mračno i prohladno. Signalist je stao, raskoračenih nogu, sa rukama na kukovima.
Napolju konj poče da grize svoj đem i da frkće u hladni vazduh. Kapetan vide da Cajsov dogled visi
o svojoj kuki, da je pod počišćen, da je peć očišćena i u nju uredno složeno novo gorivo, spremno za
potpaljivanje; a svuda po kabini, isti vilinski znak.
Pošao je napred i osmotrio ono što je ležalo na krevetu. Razlivena krv bila je crna od mraza; rane na
stomaku su zjapile kao listolika otvorena usta. Oči leša bile su duboko utonule, i ugasle; jedna se ruka
još pružala ka semaforskim polugama, koje bejahu udaljene osam stopa uvis.
Iza njega kaplar progovori sa žestinom, koristeći gnev kao bedem protiv straha. "Stara bića su ovo
uradila. Vile..."
Kapetan odmahnu glavom. "Ne", reče polako. "Divlja mačka."
Zgusnutim glasom kaplar reče: "Ali bile su ovde..." Setivši se da na snegu nije bilo otisaka, reče sa
novom žestinom, "Nije bilo tragova, gospodine. Kako su mogla Stara bića da dođu..."
"Kako dolazi vetar?" reče kapetan, više za sebe. Opet je osmotrio leš na krevetu. Znao je ponešto o
biografiji ovoga dečaka, i o njegovom dosadašnjem radu. Gilda je izgubila dobrog čoveka.
Kako su došli? Stari... bilo mu je neprijatno da ih naziva istim imenima kojim ih je i prost narod
nazivao. Kako li su izgledali, stupajući pred čoveka? Šta su to pričali umirućim ljudima u
zaključanim kabinama? Zašto su ostavljali taj svoj znak?...
Odgovori kao da su se sami od sebe formirali u njegovoj glavi. Bilo je to kao da se reči kristališu iz
hladnog, pomalo slatkastog vazduha u ovoj prostoriji, kao da ulaze sa šumorom vetra. Sve će ovo
proći, oblikovala se u njegovoj glavi misao. I sve će nestati kao san. Neće više ničije ruke krvariti na
polugama semafora, neće se više deca smrzavati na svojim usamljenim dežurstvima. Signali će
preletati kontinente i okeane, krilati kao misao. Sve će ovo proći, a doći će drugo, bolje ili gore, ali u
svakom slučaju drugačije...
Otresao je glavom, na medveđi način, kao da želi da se oslobodi čarolije ovoga mesta. Intuicija,
oštra kao blesak munje, saopštila mu je da ništa više od ovoga neće nikad saznati. Narod sa vresišta,
Stari... ta su se bića povlačila, odstupala su, sa svojom magijom i svojim znanjem, uvek u preostali
mrak. Jednog dana će sasvim nestati, ta bića koja egzistiraju i ne egzistiraju...
Izvadio je iz opasača notes, nažvrljao nešto na prvom listu, otcepio ga i dodao mlađem kolegi.
"Kaplare, molim vas", reče tiho, "uputite ovo preko Zlatne kape."
Odšetao se do vrata i stao tu, gledajući preko bregova, pronalazeći istočnu kulu, majušnu kao
palidrvce, jedva vidljivu naspram neba. U njegovom se duhu odmota mapa: video je kako poruka juri
niz ovaj lanac, kako je svaka stanica prima i šalje dalje, uz klepet, na daleki put. Tako, sve do Zlatne
kape, gde su se veliki semafori uzdizali, vitki, nadomak hladnog puzanja mora; odatle, A linijom do
grada Akve Sulis, pa manjim lancem niz Veliki zapadni drum. Za manje od jedan sat poruka će stići u
svoje odredište, na breg Silberi; a tada će jedan signalist tmurnog lica poći u selo Ejvberi, i zakucati
na jedna vrata.
Kaplar se popeo na osmatrački most, prikačio poruku na tablu, pomakao poluge polako da vidi nisu li
zarobljene ledom. Razmrdao je zatim ramena, i povukao oštro. Mrtva se kula probudila, kraci su
zaklaparali u tišini. Pažnja! Pažnja! Zatim signal koji će identifikovati polaznu stanicu, pa simbol za
istočnu stranu lanca. Ovi pokreti su zbacili sa semafora oblačić ledenih kristala, koji su potom padali
tiho, svetlucajući naspram sivila neba.
 BRAT DŽON

Radionica je imala nisku tavanicu i bila je sumračna; svetlost je dopirala samo kroz dva prozora, na
gornjoj strani poluokrugla, primaknuta i rešetkama preprečena. Duž zidova od grubo istesanog
kamena tucanika, stajahu uspravljene kamene ploče. U jednom uglu prostorije bejaše masivan
umivaonik; nad njim su bile cevi i slavine, grubo izrađene. Pokraj umivaonika, radni sto. Nešto se
prodorno i oštro osećalo u vazduhu; bio je to svež miris mokrog peska.
Jedan čovek je radio za stolom. Bio je niskog rasta, crven u licu, debeljušan. Na sebi je imao tamno-
grimiznu mantiju kaluđera Adhelmijanca. Dak je radio, zviždukao je između zuba, tiho i bez neke
određene malodije. Zbog te navike zviždukanja, na njegovu tonzuru Tonzura je obrijani kružni
prostor na glavi nekih sveštenika; prim. prev. se već mnogo puta sručila grdnja pretpostavljenih; ali
je zviždanje bilo deo njegove prirode i ničim se nije moglo zaustaviti.
Na stolu je pred kaluđerom ležala ploča od kamena krečnjaka, dve stope dugačka, četiri ili više inča
debela. Kraj nje stajahu kutije sa srebrnastim peskom; a brat Džon je imao u ruci jednu gvozdenu
alatku nalik na tučak, ali šuplju, s izvesnim brojem rupica, i ravnu sa donje strane. Kroz te rupice brat
Džon je na ploču sipao pesak, a onda je, kružnim mešanjem, priličnom veštinom stvarao emulziju
peska i vode na površini ploče. Ovakvo struganje ploče bilo je naporno, a i zahtevalo je puno
preciznosti; gotova kamena ploča morala je imati savršeno ravnu gornju površinu, bez ikakvog nagiba
na bilo koju stranu, bez ispupčenja ili udubljenja. Kaluđer je povremeno debelim čeličnim lenjirom
proveravao uravnjenost ploče. Već nekoliko sati je radio i ova ploča je bila gotovo završena, ali je
posao upravo sad ušao u najosetljiviju fazu. Tučkom i peskom se moralo strugati, dok gornja strana
kamene ploče ne stekne ujednačenu sitnozrnu površinu; majstor Albreht je pouzdano otkrivao i
najmanju nepravilnost, a onda bi usledila kazna, bratu Džonu vrlo dobro poznata. Iz svoje torbice
majstor bi izvadio jedan kratak čelični bodež, koji mu je samo za to i služio, i vrhom bodeža bi
urezao u krečnjačku ploču duboki krst; onda je prepuštao Džonu to zadovoljstvo, da ga struganjem
ukloni. U stvari, brat Džon je upravo privodio kraju uklanjanje jednog takvog insigniuma
nezadovoljstva velikog čoveka.
Crevom navučenim na jednu od slavina pažljivo je oprao kamen. Potom je još jednom proverio
uravnjenost kamena, radeći krajnje pažljivo, izbegavajući da površinu ma i jednom dotakne prstima,
iako mu prsti odista nisu bili masni. I najmanji nagoveštaj masnoće, kap masti sa doboša štamparske
prese ili čak dodir oznojene ruke, doneli bi katastrofu. Zapravo, kad su želeli da postignu najfinije
rezultate, kaluđeri litografi su nosili lanene maske, da ne bi ni svojim dahom zagadili površinu
kamena.
Sve je bilo u redu; i Džon, i dalje zviždućući, pređe na poslednje, najfinije brušenje, za koje je
koristio najsitniji pesak, iz poslednje kutije. Najzad, posao je okončan; on poslednji put kritički
osmotri divnu krem-belu površinu, opra gornju površinu ploče još jednom, zatim postavi ploču
uspravno uza zid, da spere čestice i sa ostalih, grubih strana. Noseći ploču stiže, zadihan, do drugog
kraja radionice, i postavi je polako, obazrivo, na platformu jednog malog lifta ugrađenog u debeli
zid. Potegao je gajtan zvona; nejasno se začulo kako zvono, na gornjem spratu, odjekuje. Povukoše
lift, i rezultat Džonovog mukotrpnog rada kliznu glatko uvis i nestade iz njegovog vidokruga. Sredio
je sad svoju opremu: vratio je kutije sa peskom na odgovarajuće obeležene police, oprao umivaonik.
Slivnik na kamenom podu bučno se zagrgotao, zapušen; on ga pročačka jednim štapom. Kad se
ocedila i poslednja kap vode, Džon pođe za svojim kamenom, uz jedne spiralne stepenice, na gornji
sprat.
Za razliku od kamenoravnačke radionice, glavni litografski studio imao je visoku tavanicu i bio pun
svetlosti. Visoki prozori otkrivali su vistu zatalasanih bregova; bila je to bujno plodna
poljoprivredna zemlja na granici između pokrajina Dorset i Somerset, sada vedra i sjajna pod
aprilskim suncem. Duž jednog zida bilo je poređano još mnogo kamenih ploča. Pokraj drugog zida
bio je radni sto majstora Albrehta, postavljen na podijum malo izdignut od poda, što je odgovaralo
majstorovoj uglednoj poziciji. Kroz vrata iza tog stola ulazilo se u majstorovu majušnu kancelariju,
ćeliju tako reći, do vrha punu i prepunu potvrda, faktura, računa za ovo i ono. Susedna vrata vodila su
u magacin štamparskog mastila, gde su kante sa predivnim bojama bile poređane po čamovim
policama, dobrano umrljanim. Magacin mastila imao je svoj poseban miris, bogat i sladak.
U sredini prostorije bila su dva duga drvena stola izribana do beline, a po njima ležahu otisci, tek
štampani. Od ukupno šest učenika koliko je ovom litografskom studiju bilo stavljeno na raspolaganje,
četvorica su sada sedeli za ovim stolovima, i makazama strpljivo obrezivali otiske, jedan po jedan.
Iza stolova, na drugom podijumu, stajale su, duž zida, tri štamparske prese na podjednakim
razmacima jedna od druge, sjajeći od čistoće: tri mašine, ponos i glavna radost majstora Albrehta.
Njihova je konstrukcija bila jednostavna. Kameni kliše Kliše se u litografiji dobija tako što se na
glatkoj površini kamena prvo iscrtaju naopačke, s desna na levo, sva slova, linije itd., a zatim se
oko njih kleše tako da ih okruže udubljenja. Delovi koji su ostali izdignuti primaće boju i
otiskivaće je na hartiju; prim. prev. postavljan je u ležište i povlačenjem jedne duge poluge,
posredstvom masivnog drvenog zupčanika, izvlačen na radnu visinu, gde je ostajao. Nad kliše se
nadnosio jak gvozdeni okvir sa jednim pokretnim dobošem, za koji je trebalo pričvrstiti list hartije.
Pritisak, koji će doboš izvršiti valjajući se preko klišea, mogao se regulisati pomoću jednog kožom
obloženog drvenog klina. Bronzani doboši ovih mašina bili su svojevremeno povod velike uzbune, u
kojoj je brat Džon imao istaknutu ulogu. Podmazivani su, još od davnih vremena, nekom smešom
zvanom 'medveđa mast', čije su poreklo i sastav bratu Džonu bili krajnje sumnjivi. Na toplom
vremenu, ta je smeša grozno smrdela; i zato je brat Džon, čijim su osetljivim nozdrvama svi smradovi
smetali, uzeo na sebe da u jedinoj garaži u gradu izmoli jednu konzervu novo-pronađenog mineralnog
maziva, kojim je onda podmazao doboše na sve tri mašine. Gnev majstora Albrehta nije znao za
granice. Tokom sledećih nekoliko nedelja Džon je svoj greh morao da okajava na razne vrlo
neprijatne načine; jedna od kazni bila je, da ukloni novo mazivo i ponovo podmaže mašine po
starinski, medveđom mašću. Mali brat se podvrgao svim kaznama, čuvajući onoliko vedrine duha
koliko je pod datim okolnostima bilo mogućno; ali u sebi se zarekao da će, ako se ikad uspne na
vrtoglavo visoki položaj majstora litografije, za sva vremena prognati smrdljivi 'medveđi' bućkuriš iz
svoje radionice.
Pokraj presa su bili umivaonici, kao i gornji otvor lifta za kamen. Kraj njega je uza zid bio prislonjen
najnoviji izglačani kamen; majstor ga je odobrio, i sad ga je jedan učenik sušio, vrteći štap na čijem
je kraju bio komad kartona. Na policama duž zidova bili su kožni valjci, po površini čupkasti kao
čoja, pomoću kojih se na kliše pre svakog otiskivanja nanosila boja, ručno. Ispod tih valjaka bile su
ravne ploče koje su služile kao palete, za isprobavanje boja. Sa jednom od njih radio je plavokosi
brat Džozef, novak među kaluđerima, što se videlo po odsustvu tonzure.
Brat Džon je ušao zviždućući; taj je zvuk sad u trenu zamro, spržen plamenim pogledom majstora
Albrehta. Džon je pronašao sebi put kroz studio. Stao je uz brata Džozefa i nestrpljivo čekao da ovaj
završi sa natapanjem i gnjecanjem kožnog valjka. U najbližoj mašini već je ležao jedan kliše, a kraj
mašine je bio stub uredno složenih suvih otisaka u dve boje. Džon zamoči jedan sunđerčić u kofu
vode i ovlaži, samo malo, izdignute površine, na klišeu. Zatim je nastupio Džozef sa kožnim valjkom
u ruci i razmazao boju po kamenu, prvo ovlaš, a onda obilnije. Džon uze jedan otisak, okrete ga licem
nadole, zakači ga na tačno odredeno mesto na dobošu, poravna, prikači i drugi kraj, podesi pritisak;
jedan pokret, a doboš se prevalja preko kamena. Džon je podigao doboš i oslobodio list, sada sa tri
boje. Podigao je taj list u svetlost dana. Boje su prosto sijale; slika je prikazivala prsatu seljančicu sa
snopom ječma u naručju, a natpis je glasio: "Žetelačko pivo. Pravi se sa dozvolom u manastiru
Svetog Adhelma, Šerborn, Dorset."
Kad je zazvonilo podnevno zvono, prestalo se s radom. Kaluđeri, privremeno oslobođeni svog zaveta
ćutanja, krenuše ka manastirskom restoranu. Džon i brat Džozef ponesoše svoje tanjire do jednog
stola u uglu i sedoše tamo, po strani od ostalih monaha, da isplaniraju popodnevne operacije. To bi
im kasnije bilo mnogo teže, jer neće smeti da govore; pisanje i dodavanje ceduljica bilo je zamorno,
a sem toga na takve postupke se nije dobro gledalo, jer se smatralo da predstavljaju zaobilazno
kršenje zaveta.
U dva po podne, tek što su ustali da krenu u litografski studio, jedan im novak priđe sa ceduljom u
ruci. Uručio je poruku bratu Džonu; ovaj maleni kaluđer je uze, pročita, počeša se po glatkoj sredini
glave, pokaza je na trenutak bratu Džozefu, i prevrte očima, dočaravajući šaljivo 'očajanje'. Bio je
pozvan da stupi u uzvišeno prisustvo samoga igumana. Pohitao je, preturajući po glavi sve grehe, i
grehe činjenja i grehe nečinjenja, koje je eventualno mogao imati na duši, i koji bi mogli biti razlog
za ovakav poziv.
Polučasovno čekanje u predsoblju velikoga čoveka nije umirilo brata Džona, naprotiv; sedeo je
vrpoljeći se, posmatrao kako se kvadrati sunčeve svetlosti polako pomiču po zidovima, a majstor
Tomas, manastirski knjigovođa, povremeno ga je probadao hladnim optužujućim pogledom, da bi
zatim nastavio da piše, stravično škriputavim perom, po beskonačnim svicima pergamenta, na kojima
se beležio finansijski promet ovoga manastira. U dva i trideset, Džonu konačno dozvoliše da stupi
pred svog duhovnog starešinu.
Događaji kao da su se ponavljali: otac Meredit je natenane čitao beleške iz jedne fascikle, i s
vremena na vreme samo bacao pogled preko svojih četvrtasto uokvirenih naočara; a brat Džon se
nervirao, duvao kroz nos, u licu sav crven od nove zabrinutosti. Džon je vrlo retko dolazio u ovaj
sanktum, a njegove uspomene na dosadašnje posete nisu bile, sve u svemu, osobito ohrabrujuće.
Očima je nemirno lutao, prelazeći preko već zapamćenih detalja ove sobe.
Radni kabinet velečasnog oca nije bio tako asketski uređen kao drugi delovi manastira. Pod je bio
pokriven ćilimom sa komplikovanim persijskim šarama, jedan zid je bio sav zapremljen knjigama, u
uglu je stajao globus sveta na plećima nekoliko lepih bronzanih zefira. Radni sto je bio presvučen
kožom. Na stolu, neuredno nagomilane knjige i mnoštvo papira. Tu je bila i igumanova pisaća
mašina: ta sprava monumentalnih razmera oslanjala se na podlogu pomoću četiri stuba ukrašena gore
u korintskom stilu, a dole, odvratno, lavljim šapama od livenog gvožđa. Bio je tu i orman za
alkoholna pića, vrata poluotvorenih, tako da se moglo videti da su police u njemu izvrsno popunjene;
iznad ovog ormana visila je pozno-renesansna Pieta a nad igumanovu stolicu i sto nadnosilo se jedno
grozno špansko raspeće.
Kroz prozore su se mogli videti bregovi, blagi u suncu; brat Džon je sklonio pogled sa
uznemiravajućeg Hristovog tela u mukama, i odmarao oči na horizontu. Vreme je prolazilo. Gledao je
kako beli oblaci plove, nadimaju se polako, miljama daleki; kad je otac Meredit konačno progovorio,
Džon je bio maltene iznenađen. "Brate Džone", reče ovaj, "nešto se... hm... interesantno pojavilo."
Džon se odmah ponadao da stvari možda ipak nisu tako loše, Možda ga iguman ipak nije pozvao da
ga prekoreva zbog nekog napola zaboravljenog greha. Potrudio se, maksimalno koristeći pokretljivost
i elastičnost svojih obrva, da dočara izraz živahnog interesovanja, ali u isti mah i potpuno pobožne
pokornosti. Taj pokušaj mu nije baš najbolje uspeo. Otac Meredit nervozno pucnu prstima. "Možete
da govorite, brate." Adhelmijanci bejahu jedan pitom monaški red, umetnici i zanatlije; takoreći
jedino pravilo kojeg su se dosledno pridržavali bilo je pravilo dnevnog ćutanja.
Džon proguta, zahvalan. "Hvala, velečasni oče..." Zastao je. U ovoj fazi razgovora, nije imao više
ništa da kaže.
Otac Meredit je opet bacio pogled po svojim papirima i pročistio grlo: mali, udaljeni zvuk, ovčiji.
"Mmmm... da. Čini se da su od nas zatražili jednoga... hm... umetnika. Cela stvar je nekako
tajanstvena, ni meni samom još nije jasna; ali sam smatrao da bi vam... promena klime, da se tako
izrazim, brate Džone, mogla biti, hm... korisna."
Brat Džon ponizno saže glavu. Verovatno su prsti majstora Albrehta umešani u ovo; od onog
događaja sa medveđom mašću njih dvojica više nisu imali stvarno jednak pogled na stvari. Nešto se
krilo i u intonaciji kojom je izgovorena ona reč 'umetnik'. U pitanjima vere, Džon se uvek više-nego-
spremno prepuštao rukovodstvu drugih; ali u stvarima vezanim za estetiku, neprestano je uletao u greh
ponosa. "Ja sam u potpunosti", promrmlja on, "na raspolaganju prečasnome ocu..."
"Hm!" reče iguman oštro. Još jedan momenat osmatrao je Džona preko gornjih ivica svojih naočara.
Dobro je znao biografiju ovoga kaluđera. Džon je poticao iz Durnovarie, iz siromašne porodice koja
se već mnogo generacija bavila obućarskim zanatom. Još od detinjstva Džon je ispoljio nesklonost ka
tom zanatu; kad bi ga naterali da sedne za radni stočić i stavi obućarski kalup pred sebe, uskoro bi
otkrili da je kredom crtao po radnom stolu, skicirao portrete svoje braće i mušterija što navraćahu u
malenu radnju. Njegov je otac ne jednom dohvatio široki kaiš, da iz dečaka batinama istera pakao i
stvori mesto za raj; ali ovaj dečko sitnog rasta, debeljušan, u svakom drugom pogledu prijatno i
nenametljivo dete, ispoljio je po ovom jednom pitanju neobičnu tvrdoglavost. Nije tako reći ni
ispuštao iz ruku kredu, ili olovku; kad nije imao čim drugim da crta, koristio je komadić ćumura iz
peći, ili obućarsko crnilo. Njegove slike i skice prekrile su grubo omalterisane zidove njegove sobe;
a ono što je trebalo da radi, radio je lošije nego ikad. Činilo se da je najbolje pustiti ga da krene
svojim putem; ako ništa drugo, razmišljao je otac, porodica bar neće morati da hrani jedna suvišna
usta. U ovoj Engleskoj postojao je samo jedan način da se Džonov talenat iskoristi: Džon se
zamonašio i u četrnaestoj godini, kao novak, otišao u manastir Svetog Adhelma, udaljen dvadesetak
milja od njegove rodne kuće.
Prvih nekoliko meseci su bili težak period i za mladoga učenika i za njegove instruktore; kao dete
radne klase Džon, naravno, nikad nije učio da čita, pa je to, a ne umetnost, postalo prva briga. Posle
nekog vremena ovaj kaluđer-pripravnik je shvatio da će samo kroz pismenost moći da se primakne
svojim pravim ambicijama; dobro se preznojio nad knjigama, pa je godinu dana kasnije zvanično
primljen na časove koje je u manastiru držao brat Pietro.
I opet razočarenje: nije bilo dozvoljeno slikanje živih modela, pa je mladi učenik provodio nemirne
sate slikajući gipsane statue. Ovaj starinski način učenja poboljšao je njegovo vladanje linijom i
doneo mu samodisciplinu koja mu je dotad nedostajala, ali ga je ostavio nezadovoljnim. U litografiji
je našao spas. Doduše, u početku je mrzeo njenu složenost; mrzeo je i dugu, suvoparnu istoriju
litografije, koju je na insistiranje brata Pietra morao da uči napamet, počev od Senefelderovih
vešerajskih lista pa nadalje; ali kasnije, boja i tekstura kamenova, i mnoštvo načina da se sa njima
radi, probudiše latentnog zanatliju u njemu. Retko su stizale porudžbine za finu umetnost, ali su i
najbanalnije komercijalne porudžbine predstavljale tehnički izazov. Džon je radio vredno. Tokom
godina uradio je iznova, u novom stilu, kompletan asortiman etiketa za boce i kutije manastirskih
proizvoda. Majstor Albreht je, videći pred sobom ako ne genija, a ono sigurno prvoklasnog zanatliju,
pustio Džona da slika manje-više kako hoće; i tako je Džon, do svog tridesetog rođendana, postao
dobro poznat u profesionalnim krugovima. (Ponekad je sebe u šali nazivao 'majstorom za flaše sa
sosom'.) Crkva je posedovala mnoge industrijske pogone; eklezijastički biznis obuhvatao je
proizvodnju ne samo piva, nego i mnogih drugih artikala. Likovne porudžbine su počele da stižu iz
drugih manastira, iz crkvenih poslovnih kuća koje nisu imale sopstvene kreativne umetnike. Te su
porudžbine ne-baš-neznatno ojačale budžet Adhelmijanaca, i to je bio glavni razlog što su Džonovi
povremeni ispadi tolerisani čak i od strane starog majstora litografije, Albrehta. Džon je bio dobar
crtač i, kad mu se izađe u susret, vredan radnik; a te su kvalitete Adhelmijanci uvek cenili više nego
ropsko podvrgavanje principima i manje-više sterilnu pobožnost. Doduše, u ranijim vremenima, u
ranijim vremenima...
Brat Džon prekide tok misli svoga starešine rečima, "Velečasni oče, da li biste... mislim, znate li išta
o prirodi posla o kome je reč?"
"Ništa", reče iguman. Pri tom nije rekao istinu; preokrenuo je i prikupio papire sa svog stola, složio
ih u jednu gomilu, pa počeo opet da ih raspoređuje po stolu. "Mogu vam ovoliko reći: idete u Dubris;
kad tamo stignete, stavićete se na raspolaganje biskupu Loudenu. Možete očekivati da ćete u Dubrisu
boraviti nekoliko meseci, verovatno onoliko dugo koliko traju ovogodišnja zasedanja... hm... Suda za
zaštitu duhovne dobrobiti, kojim rukovodi otac Hieronimus. Mogu vas uveriti da će vaš rad biti od
izvesnog... hm... značaja, jer radićete na osnovu direktne narudžbine iz Rima." Zakašljao se opet;
činilo se da mu je neprijatno. Premetao je stilus po rukama. "Obavićete posao trajne vrednosti,
brate", reče kruto. "Stvarno koristan za Crkvu. Bolje to, nego pivske etikete, kad sve razmotrimo
jedno-na-drugo. A?"
Brat Džon je cutao. Njegov um, naviknut da kaska nekim svojim smirenim putanjama, sad je, bar
jednom, radio munjevito. Bilo je mnogo dobroga u ovoj ideji; kao što je otac Meredit istakao, biće to
promena klime, a započeće putovanjem preko Engleske u proleće, doba godine koje je Džon oduvek
smatrao najprivlačnijim. Uostalom, šta god on mislio, njegova je mogućnost izbora bila minimalna;
ako majstor Albreht, iz nekog svog razloga, želi da Džon ide, Džon će ići. I profesionalni ponos je
bio umešan: to što su odabrali baš njega značilo je veliku počast. Ali... ništa pristojno, ništa dobro,
neće nikad proisteći iz onoga što radi Sud za zaštitu duhovne dobrobiti, i to je bilo poznato ocu
Mereditu, kao i svakom drugom. Jer ovaj je sud svojevremeno nosio drugo ime, ime koje je
nezadrživo izašlo na zao glas, čak i na Zapadu koji je bio totalno u vlasti Crkve. A to ime je glasilo...
Inkvizicija.

Džon je ušao u veliki zamak Dubris kroz Staru kapiju, zajedno sa bučnom gomilom sveta: prosjaci,
vojnici, građani Dubrisa koji su pošli na izlet noseći pletene korpe pune hrane i piva, muškarci
našepureni u svom najboljem, nedeljnom odelu, žene okružene decom koja su se držala sukanja i
dernjala iz sveg glasa. Ušavši, mali kaluđer nehotično zastade; sveštenik u crvenoj odori, koji mu je
bio vodič, okrenuo se i nestrpljivo čekao, petljajući sa teško ukoričenim velikim knjigama koje je
nosio, premeštajući se sa noge na nogu u gomili koja ga je gurala sa svih strana. Pred Džonom se sad
uzdizala druga linija bedema; a iza i iznad nje, natmuren naspram neba, bio je ogromni donjon,
centralni deo zamka, zastrašujući zbog svoje veličine i blizine. U ogromni ravni prostor između prve
linije bedema i druge linije bedema smestio se čitav jedan vašar zajedno sa kompletnim cirkusom,
pružajući se desno i zavojito oko ugla druge linije bedema, sve do Oficirske kapije. Para se izvijala u
vazduh; orgulje, tipa Marengis i tipa Gaviolis, mukale su i sukobljavale se svojim beskonačnim
melodijama; automati su svirali istrzano; gole zlatne nimfe su se vrtele u vazduhu, na vrteškama su
kružili drveni konji i razne legendarne zveri strašnih pogleda. Dresirani psi su lajali i zavijali, ljudi
crne kože su ispuštali iz usta mlazeve vatre; igrači i žongleri su pokazivali svoje veštine, šatre
smeštene po strani obećavale su svu erotiku Istoka. Nedaleko odatle, na platformama improvizovanim
od nogara za skele i pivskih sanduka, takmičari sa motkama razbijali su jedan drugom glave nad
daskama već mrkim od krvi. U sličnom takmičenju, hitri dečaci u tesnim pantalonicama od bledo-
plavog platna šibali su jedan drugog leskovim šibama po nogama, do krvi. Deca, dečaci i devojčice,
jurcala su između tezgi. Bilo je tu i mnogo sveštenika, predskazivača budućnosti, nornara sa
nakatranisanim repićima kose za vratom i sa nasmejanim prsatim ženama pod rukom. Papsko plavo se
videlo na mnogo mesta, kao i krvavo-crvena odežda Inkvizicije, čiji su oficiri hitali tamo i amo za
svojim poslovima. Svuda buka, boja i konfuzija. Sa nekog mesta blizu donjon-a dim se dizao uvis,
prljajući nebo; nad veličanstvenom građevinom, naporedo sa kobalt-plavom zastavom pape Jovana,
dizala se i krvavo-crvena zastava Suda.
Vodič povuče Džona za rukav i ovaj pođe, zbunjen galamom. Uputili su se prema kapiji koja će ih
provesti kroz drugu liniju bedema. Sveštenik koji je vodio Džona gurao se i muvao da bi prokrčio put
kroz gomilu. Pod samim zidinama, još u sastavu vašara, bila je specijalna atrakcija: niz kaveza,
otvorenih prema nebu, a u kavezima prva ovogodišnja grupa zatvorenika. Oko njih je gomila prosto
ključala, uz opštu dernjavu. Džon, zureći, vide jednog zatvorenika kako izmahuje na svoje mučitelje
štapom koga je nekako oteo od jednog od njih; oči su mu bile krvave a brada pokrivena belom penom
koja mu je išla iz usta. U sledećem kavezu jedna je starica besnela, izmahujući mršavim pesnicama;
glava joj je bila rasečena, verovatno kamenom bačenim iz gomile, pa je krv u sjajnim trakama curila
niz njeno lice i vrat. Pokraj nje je jedna mlada, lepa, dugokosa zatvorenica prkosno dojila bebu. Džon
okrete glavu na drugu stranu, mršteći se silno, i pođe za lepršavom crvenom mantijom kroz kapiju, u
drugi, unutrašnji među-bedemski prostor. Već mu je bilo objašnjeno u čemu će se sastojati njegova
dužnost: moraće da slika, po narudžbini Rima, sve faze rada Suda kojim je rukovodio otac
Hieronimus, Generalni istražitelj veštica, postavljen od pape Jovana lično. Rad Suda počinjao je
saslušavanjem zatvorenika.
Prostorija za saslušavanje bila je ispod donjon-a, u podrumu. Prvo se moralo proći, u prizemlju, kroz
veliku dvoranu, na čijem je udaljenom zidu sad visilo crveno platno, simbol posla koji je predstojao.
Silazilo se, odatle, kroz vrata malo uvučena u zid, spiralnim stepeništem. Nad vratima su bile dve
zastave, papska i inkvizicijska, a u vratima je stajao stražar u papskom plavom, u stavu 'na mestu
voljno', sa halebardom u rukama. Taj pozdravi stavom 'mirno' dok je Džonov vodič prolazio.
Inkvizitor je silazio sagnut, šljapkajući sandalama po kamenu; Džon, znatno niži rastom, nije morao
da se saginje. Išao je stiskajući u rukama svoje tvrdo ukoričene albume sa hartijom za slikanje, i
torbu prepunu flašica i ćupčića, mastila i boja, četkica, pera, gumica za brisanje, i druge opreme
jednog umetnika. Mali kaluđer je već bio obuzet nelagodnošću; pokušavao je da smiri svoje
uzdrmane živce.
Našao se u prostoriji širokoj i dugačkoj, bez prozora sem jednog niza malih podrumskih prozorčića
smeštenih duž jednog zida pod samu tavanicu, pregrađenih debelim rešetkama i zastrtih; kroz te
prozorčiće dopirale su lepeze modrog svetla. Na udaljenom kraju prostorije gorela je jedna uljana
lampa; pod njom je bila grupa ljudi. Džon vide da su to ljudi robusnog izgleda, obučeni u tamnu
odeću; svaki je imao na prsima srebrnasti insignium Suda, ruku koja drži čekić i munju; jedan od njih,
kapelan, mumlao je nešto nad poslužavnicima punim instrumenata čiju namenu Džon nije znao. Bilo je
tu valjaka sa oštrim klinovima, bilo je raznih čudno oblikovanih komada gvožđa, pa nekakvih omči sa
metalnim zrnevljem. Neke druge instrumente, uredno poređane, Džon je prepoznao sa hladnim šokom.
Oni mali okviri sa zupčastim čeljustima, i sa zavrtnjima za pritezanje ka unutra: to su bili gresillons,
stezaljke za palčeve. Istina je, dakle: takve stvari zaista postoje. Blizu Džona bilo je nekoliko grubih
stolova, a na kraju svakog po čekrk; namena ovih stolova bila je sasvim jasna. Bilo je čekrka i na
tavanici; kroz neke od tih čekrka konopci su već bili provučeni, pa su sad svojim krajevima slobodno
visili. Jedan je gorionik pun ugljevlja plamteo, zagrejan do crvenog usijanja; nedaleko odatle bili su
nagomilani ogromni pljosnati olovni tegovi.
Sveštenik koji je stajao tik do brata Džona nastavi tihim glasom da objašnjava. To objašnjavanje je
započeo još ranije, dok su, izašavši iz manastira, hodali kroz grad. "Možemo dakle smatrati", reče on
sad, "da, pošto su zločini veštičenja i jeresi, prizivanja satane, polnog opštenja sa inkubusima i
sakubusima, i slične odvratnosti, pa i pravljenje pogodbi sa samim Gospodarem muva, zločini pre
svega duha a ne tela, crimen excepta, oni ne mogu biti predmet običnog suđenja, a dokazi se ne mogu
izvoditi u okviru normalne zakonske jurisdikcije. Prema tome, za funkcionisanje našeg suda od bitnog
je značaja prihvatanje spektralnih dokaza kao delimičnih dokaza krivice, i to na osnovu priznanja za
vreme saslušanja. Iz toga izvodimo i svoje objašnjenje, i opravdanje, za upotrebu torture. Smrt krivca
će oslabiti Satanin napad na Božji plan, plan nama otkriven kroz Majku Crkvu i njenog pastira na
Zemlji, našeg papu Jovana; a smrt jeretika koji se kaje spasava njegovu dušu od još dubljeg tonjenja
u greh subverzije, i omogućuje mu da jednog dana ipak uđe u Kraljevstvo nebesko."
Brat Džon se, lica zgrčenog kao da očekuje bol, ipak odvažio da postavi jedno pitanje. "Ali zar ne
dajete svojim zatvorenicima priliku da se ispovede? Kad bi oni sve priznali bez saslušanja..."
"Ne može biti priznanja", prekide ga drugi sveštenik, "bez prinude. A kad je neko optužen na osnovu
spektralnih dokaza, sama ta činjenica oduzima svaku vrednost njegovome poricanju." Njegove oči se
podigoše ka jednom čekrku, i konopcu koji je sa njega visio. "Priznanje", reče on, "mora biti iskreno.
Mora doći iz srca. Lažno priznanje, učinjeno samo da bi se izbegao bol saslušanja, nekorisno je i
Crkvi i Bogu podjednako. Naš cilj je spasenje; spasenje duše ovih jadnika koji su nam povereni. To
ostvarujemo, ako je potrebno, i slamanjem njihovih tela. U poređenju s ovim zadatkom, sve druge
stvari su trice na vetru."
Mrmljanje sveštenika na drugom kraju dvorane naglo prestade. Džonov vodič je razvukao usne u
tanki osmeh, bez veselja. "Dobro je", reče. "Vašem čekanju je došao kraj, brate Džone. Oni će uskoro
početi."
"A šta su to radili?"
Inkvizitor se okrenuo, blago iznenađen. "Radili?" reče. "Pa, blagosiljali su instrumente za saslušanje,
naravno..."

"Ali", reče brat Džon trljajući obrijanu površinu na glavi, što je imao običaj da radi kad je zbunjen,
"nikako ne razumem tu stvar, kad ženu oplodi inkubus. Ako je, kao što rekoste, inkubus demon u formi
muškarca, i ako je on u stanju da fizički oplodi svoju žrtvu, onda je čitava vaša koncepcija o
demonskoj iluziji pogrešna. A ako sluga Satane može da stvara život, onda..."
Sveštenik se okrenuo naglo, svetlucajući očima. "Ja bih vam preporučio", reče on, "da vrlo jasno
shvatite ovo što ću vam reći. Tu se nalazite na opasnom terenu, opasnijem nego što mislite. Demon,
pošto je bespolno biće, ne može da stvara život; a demonov gospodar, Satana, nemoćan je pred licem
Božjim. Ali demon, kad je u formi žene, može da legne sa čovekom, primi njegovo seme, prenese ga
kroz vazduh, i onda ga kao inkubus upotrebi da oplodi ženu. To demon može da izvede, i često
izvodi, kao što ćete videti. Ja nisam jeretik, brate."
"Vidim", reče Džon, koji je pobledeo tako da je bio beo do usana. "Morate mi oprostiti, brate
Sebastijane; mi Adhelmijanci smo tehničari i mehaničari, obični zanatlije; krećemo se u nižim
slojevima, ali ni tamo se ne ističemo nekom dubokom učenošću."
Iz daljine je dopro zvuk fanfara, utišan ogromnošću zidova.

Brat Džon je izašao iz grada Dubrisa jednim izrovanim puteljkom koji je krivudao kroz šipražje
severno od grada. Sedeo je na svom konju nemarno, poguren u sedlu, gledajući u zemlju. Njegov
crveni ogrtač, sav prašnjav, blatnjav i okrznut na rubu, visio je oko njegovih nogu. Uzde je držao
labavo, pa je konj lutao sa jedne na drugu stranu puta, sam birajući kuda će. Ne retko, konj bi stao, a
brat Džon je i tada samo sedeo, ne trudeći se uopšte da konja podstakne. Zurio je ukočeno; jednom je
podigao glavu i osmotrio horizont praznim pogledom. Njegovo je lice izgubilo svoju rumenu boju, i
prevuklo se zelenkastom senkom, kao lice leša; potresali su ga napadi drhtanja, kao da je u groznici.
Omršavio je silno; nekad je njegova mantija bila napeta u struku, a sad je labavo visila. Torba sa
slikarskom opremom klatila se o jabuci sedla, ali su albumi sa slikama već otišli, ako je verovati
bratu Sebastijanu, po specijalnom kuriru u Rim. Pre rastanka, inkvizitor je pohvalio Džona zbog
predanosti poslu i kvalitetnog rada. Pokušao je i da ga razvedri, ističući koliku su štetu protekla
saslušanja nanela planovima Đavola u Kentu; ali ne dobivši nikakav odgovor, udaljio se, ne bez
pokojeg pogleda preko ramena, i ne bez predomišljanja šta da učini. Jer, tokom proteklih nedelja
njihovog druženja, stekao je uverenje da plamen jeresi gori u nekom kutku srca brata Džona.
Nekoliko puta mu je samo malo nedostajalo, pa da čitavu stvar prijavi bratu Hieronimusu, ali ko je
mogao znati kakve bi posledice iz toga proistekle? Adhelmijanci su, uprkos onome što je i sam Džon
opisao kao izvestan nedostatak ideološke spreme, bili cenjen i poštovan monaški red, a sem toga,
ovaj je slikarčić imao, na kraju krajeva, porudžbinu iz samog Rima. Fanatičan je bio brat Sebastijan,
neumorno je sprovodio svoja uverenja; ali ima trenutaka kad i najfanatičniji ipak nađu da je
preporučljivo malo progledati kroz prste.
Prođoše seoska kola, dumbarajući, vukući za sobom oblak beličaste prašine. Konj se uplašio;
sveštenik ga je prekorio blago, prazna lica. Dubokim kanalima njegovog mozga još su se razlegali
snažni zvuci. Šištanje, koje se uzdizalo i padalo poput nekog paklenog mora; vrištanje na smrt
osuđenih, i umirućih, i mrtvih. I šištanje žarača, i mukli udari korbača od kojih se meso cepa,
škriputanje drveta, cijukanje i prskanje žila i kostiju, dok mašine testiraju jednu po jednu božju
rukotvorinu do uništenja. Džon je video sve: belo usijana klešta stisnuta oko dojke; žig za žigosanje
stoke, koji se sav puši od užarenosti, zariven u usta; metalne čizme visoke do listova nogu, na punjene
ključalim olovom; usijane stolice; pa stolice sa šiljcima, koje su protresane gore-dole, i olovne ploče
koje su potom slagane preko butina žrtve... Territio, Questions Preparatoire, Ordinaire,
Extraordinaire; razmrskavanje; secanje, pri kome žrtva vezana za ručne zglobove pada sa izvesne
visine, dok je konopac ne zaustavi; rastrzanje čekrkom; krušku za gušenje; crkvene islednike gole do
pojasa, oblivene znojem; dok gore, u prizemlju, veliki ludi sudija izvlači, iz penušanja epileptičara,
materijal za sve nove i nove osude... Olovka i četkica beležili su verno, leteći po hartiji sa veštinom
koja se postepeno vraćala; a brat Sebastijan je stajao i mrštio se, potežući svoju usnu i odmahujući
glavom. Činilo se da Džonove ruke rade same, sad otržu dovršeni list, sad grabe mastilo i rastvore
boja; a crteži neprestano dobijaju u dubini i intenzitetu boja. Svetlo, vrlo jako, pada sa strane; tanki
film znoja na telima koja se istežu i napinju u ekstazama bola. Ruke čekrcima istrgnute iz ramena,
stomaci koji se pri rastrzanju na točku provaljuju i izlivaju svoj sadržaj na sve strane; blistavo
razgranavanje sveže krvi po podu. Činilo se da slikar pokušava da u hartiju utisne i smrad,
prljavštinu, pa čak, na kraju, i zvuk; najzad je brat Sebastijan, impresioniran i protiv svoje volje,
morao silom da odvuče Džona napolje, ali ni time nije uspeo da prekine njegov slikarski rad. Stojeći
u spoljašnjem dvorištu, između prve i druge linije bedema, Džon je crtao ono što je tamo video:
čoveka optuženog da je veštac, u trenutku dok ga rastržu četiri konja; ljude i žene na smrt osuđene,
kako sede na buradima punim katrana, čekajući buktinju; i ono užasno što je ostajalo na tim buradima
kad bi plamen konačno zgasnuo. "Ne smeš dozvoliti da veštica preživi", rekao je Sebastijan u
momentu rastanka. "Pamti to, brate. Ne smeš dozvoliti da veštica preživi." Džonove su se usne
micale, ponavljajući te reči bezglasno.
Noć ga je stigla na jedva pet-šest milja od Dubrisa. Sjahao je u mraku, nespretno. Privezao je konja, i
pošao na rečicu po vodu. U rečicu je bacio torbu sa četkicama i bojama. Dugo je ostao zureći za
njom, iako u mraku nije mogao pratiti njeno otplovljavanje.
Pošto je putovao tako sporo, trebalo mu je mnogo nedelja da stigne kući. Ponekad je na raskrsnicama
odlazio u pogrešnom pravcu; ponekad su ga ljudi hranili, a on ih je tada blagosiljao, i plakao. Jednom
ga je zaskočila banda drumskih razbojnika; ali kad su videli bela usta i izgubljeni pogled, brzo su
uzmakli, misleći da je ili omađijan ili zaražen kugom. Najzad je ušao u pokrajinu Dorset, ali kod
mesta Blanford Forum, milijama daleko od pravog puta. Neko vreme je išao ka zapadu duž obale
reke Froum, sledeći njene meandre. Kad je prošao Durnovariu, skrenuo je ka Šerbornu. Neko je
propoznao grimizni ogrtač, izveo je kaluđera na put, napunio njegovu torbu na sedlu hlebom koji ovaj
nikad nije pojeo. Sredinom jula dospeo je do svog manastira; pred kapijom, dao je konja jednom
dronjavo obučenom detetu. Njegov je iguman, zgrožen, odmah poslao Džona u manastirsku bolnicu, i
preduzeo korake da nađe konja; ali od konja ni traga ni glasa. Džon je ležao u sobi koja se sva
blistala od letnjeg cveća: bile su tu begonije, fuksije, ruže, sve ubrane u manastirskim baštama.
Gledao je kako mrlja sunca klizi preko zidova, i kako se oblaci vunasto gomilaju na plavom nebu.
Progovorio je samo jednom, i to obraćajući se bratu Džozefu: pridigao se iz kreveta, očiju
prestrašenih i divljih, grabeći mladića za zglob šake. "Ja sam uživao u tome, brate", prošaputao je.
"Bog i svi sveci neka mi pomognu, ja sam u svom postu uživao..." Džozef se trudio da ga smiri, ali
uzalud.
Tek mesec dana kasnije je ustao i obukao se. Tokom tih mesec dana, vrlo malo je jeo; sad je bio
veoma mršav, a oči su mu grozničavo sijale. Navalio je da radi na litografskim presama; majstor
Albreht ga je prekorevao, ali Džon je to ignorisao. Radio je naporno čitav dan, ne prekidajući ni zbog
ručka, ni zbog večere, ni kad je zvonilo povečerje. Noć i mesečina ga zatekoše kako još radi, stalno
jedno isto: nanosi mastilo na kamenu ploču koju više nije mogao ni da vidi, pa onda to mastilo briše,
vuče doboš, bez hartije, ka sebi i nazad, opet maže, opet briše... Brat Džozef je ostao sa njim neko
vreme, zguren u senkama; onda je otišao, savladan nečim što nije mogao da shvati.
Džon je tek pred zoru posustao u svom okajavanju greha. Stajao je pogureno, crna figura osrebrena
mesečinom; osluškivao je kriveći lice, kao da pokušava da uhvati neki eho nedostupan ljudskom
sluhu. Iz grudi mu se otrgoše jecaji; zateturao je kao pijan do sredine slobodnog prostora u studiju,
pao potrbuške, šireći ruke. Nad njim, prozorčić na krovu je zalupao, pokrenut iznenadnim vetrom;
Džon je seo, zverao unaokolo naprežući se da otkrije izvor tog zvuka koji ga je prenuo, ako je to
uopšte i bio zvuk. Tad je doživeo prvu od onih vizija, ili halucinacija, koje će ga uznemiravati do
kraja života. Počelo je brzim sledom potmulih udarnih zvukova, kao da kroz noć, preko nekog
prostranog predela, hitaju zvuci bubnja. Soba se zamračila, pa rasvetlila. Džon nešto nepovezano
zabrblja, preplete prste preko lica, pokuša da se moli.
U Dubris su doveli i jednu seosku devojku, mladu i zgodnu, čiji se zločin, monstruozan i neprirodan,
sastojao u tome što je primala jednog inkubusa, zatrudnela i rodila. Tu su devojku na kraju pustili, ali
pri odlasku su joj dali, u komadu platna, odrezane prstiće sa jedne malene ruke njene bebe. Brat Džon
ju je sad opet ugledao, pri jasnoj mesečini. Prešla je preko sobe, mjaučući nezadovoljno; za njom su
klizili užasi: odsečene ruke i noge, odrubljene glave, tela izlomljena na točku, isprobadana šiljcima,
ispržena usijanim gvozdenim stolicama. Kuknjava je izbijala iz njih, i zavijanje, mukanje kao da su to
duhovi mrtvih krava; i cvrkut mrtvih ptica, i plač, prožet čežnjom za nečim. Džonovo lice obliše suze;
svetla su sevala oko njega, a točkovi štampaćih presa vrteli se, činilo se, kao sunca sa crnim
paocima. Zatim ga obuhvatiše čudni potresi i grmljavina; izvrnuo je očima, pokazujući samo
beonjače; udarao je pesnicama po podu, kriknuo, i ostao ležeći nepomično.
Ujutru kaluđeri, ne nalazeći Džona u njegovoj ćeliji, pretražiše radionice. I čitav manastir; i sva
dvorišta i bašte. Uzalud; brat Džon je otišao.

Njegova eminencija, arhiepiskop londiniumski, uzdahnu teško, protrlja vilicu, zevnu, i prošeta preko
svoje kancelarije, do prozora koji su gledali na dvorište Episkopalne palate. Stajao je neko vreme
pred prozorima, držeći iza leđa ruku u ruci, glave pognute tako da je vilicom gotovo dodirivao prsa.
Bašte bejahu pune živih boja: ljiljani, delfiniumi, i najnovije Mak Gredijeve ruže; Njegova
eminencija bejaše gourmet u svim stvarima svetovnim. Ali njegov je pogled sad samo ovlaš prelazio
preko te lepote, i preko ribnjaka gde su ostareli šarani na zvuk ručnog zvonceta izlazili na površinu.
Iza ribnjaka, i iza vrtova sa lekovitim travama, kroz koje su vodile krivudave popločane stazice, bio
je spoljašnji zid. Nad njim se sumorno uzdizala jedna ravna strana Signalističkog koledža, sa
redovima jednakih prozora, kao apsana. Do arhiepiskopove kancelarije dopirala je udaljena buka iz
lavirinta londiniumskih ulica: povici uličnih prodavaca, tutnjava i treštanje točkova vagona, odnekud
zvonjava nekog zvona. Duh Njegove eminencije registrovao je te zvuke automatski; zborao je usta,
zanet u komplikovan i ne baš prijatan sled svojih misli.
Vratio se polako svome stolu. Na njemu je ležala otvorena fascikla, iz koje se širila mala poplava
dopisa. Mršteći se, on uze jedan dopis. Pod formalnim zaglavljem, i još formalnije upotrebljenim
latinskim jezikom, plamtelo je ogorčenje pobožnog i poštenog čoveka.

"Gospodine,
zamolio bih vašu eminenciju da obrati pažnju na jedan problem zaprepašćujuće, užasne vrste; na
mučenja, agoniju, na gnusne i sramne postupke, koji se u ime Hristosa vrše nad narodom moje
dioceze. Stradaju siromašni i bolesni, stari i maloumni, stradaju deca i izlapeli starci, i trudnice pred
samim porođajem. Pod mukama, roditelji optužuju svoje sinove i kćeri, muževi svoje supruge. Ne
mogu, gospodine, više imati mira, suočen sa nepravdom i užasom..."

Njegova eminencija zapazi, u bujici latinskog, jednu gramatičku grešku; njegovo penkalo sa crvenim
mastilom automatski, nervozno, precrta suvišno slovo.

...užasom, koji nas saleću, ovde u ovom lojalnom, prastarom, besprekorno pobožnom gradu. Stradaju
nevini i neuki, stradaju bespomoćni podanici jedne Crkve i jednog Boga koji oduvek propovedahu
ljubav, milosrđe, i svetlost... Taj ludak, taj skvrnitelj svake pristojnosti, i njegov takozvani Sud za
zaštitu duhovne dobrobiti...

Kardinal prelista pismo do kraja, ne čitajući, i samo baci pogled na potpis. Odmahnuo je glavom.
Biskup Loudan iz grada Dubrisa. Hrabar čovek, ali nepametan; ovo pismo, stavljeno u prave ruke,
bilo bi dovoljno da obezbedi i samom biskupu Loudanu upoznavanje sa tim gresillons protiv kojih se
tako žestoko bunio. Iz teksta je prosto izbijala jeres... Kardinal podiže pismo sa dva prsta i baci ga u
jednu fasciklu. Uze drugo pismo, sažetije, konkretnije, od komandanta garnizona u Durnovariji.

...odmetnik poznat u narodu pod imenom 'brat Džon' i dalje izmiče našim snagama. Pobune direktno
izazvane propovedima tog čoveka i njegovih sledbenika izbile su nedavno u Šerbornu, Sturminster
Njutonu, Šaftsberiju, Blanfordu, i u samoj Durnovariji. Narod pripisuje njegovu neuhvatljivost
nekakvoj intervenciji tajanstvenih sila. Sve je teže kontrolisati mase. Najusrdnije molim da mi se
pridoda bar još 400 konjanika sa odgovarajućim naoružanjem i snabdevanjem, radi pretraživanja
oblasti između Beaminstera i Jeovila gde su se, izgleda, pobunjenici sada ulogorili. Njihovu brojnu
silu procenjujemo na pedeset do stotinu; dobro su naoružani, i izuzetno dobro poznaju svoj teren.
Pokušaji da ih razbijemo uobičajenim tipom napada dosad nisu doneli rezultate...

Njegova eminencija odbaci ovo pismo nestrpljivim pokretom. Zbog ovog pisma, i ne samo ovog nego
i desetak sličnih, napisao je juče formalnu proklamaciju o ekskomunikaciji. Crkva je bratu Džonu
izrekla presudu još pre šest meseci; to je značilo da će mu duša ići u pakao. Međutim, kod njegovih
sledbenika je to izazvalo samo još veći bes. Na jednom mestu, dvadeset četvorica konjanika koji su u
po bela dana ušli u masu naroda, svučeni su sa konja na zemlju, poubijani do poslednjeg, a njihovo
oružje i oprema su pokradeni. Na drugom mestu su nepoznati napadači isprebijali jednog kapetana
rimske konjice i poslali ga na konju u Duovariu, sa uvredljivim porukama prikačenim na leđa. U
Vudhendžu, i takođe u Bedberi Ringsu, javno su spaljene lutke-efigije, sa likom rimskog pape.
Kardinal je dobro znao kako je opasno kad vrhovni vođa jedne pobune umre smrću mučenika;
najradije bi potpuno ignorisao Džona i pustio da čitava ta glupa graja odumre sama od sebe, ali
okolnosti su ga terale na akciju.
Zatim Kardinal uze da čita kratki izveštaj o buntovnikovom životnom putu i postignućima. Taj je
izveštaj po kardinalovom zahtevu doneo u Londinium jedan neuobičajeno pokorni kaluđer
Adhelmijanac, čije bi uši Njegova eminencija najradije poslao ocu Mereditu na tanjiru, prosto zato
što otac Meredit nije smeo dopustiti da se jedan od tih njegovih prokletih kaluđera toliko otrgne.
Adhelmijanci su, doduše bez ikakve sopstvene krivice, rapidno postajali leitmotif jednog novog, vrlo
opasnog pokreta u narodu. Anglikanizam je opet dizao glavu, izrastajući iz pradavnih tradicija. Ko je
preobratio ogroman deo Engleske u hrišćanstvo, ako ne Sveti Adhelm - vekovima pre nego što su
Normani, ohrabreni ubistvom Elizabete I, krenuli u novo, drugo osvojenje Engleske, doveli za sobom
čitave čopore rimokatoličkih sveštenika, i izručili Englesku vlasti rimske katoličke crkve? Istorijska
je činjenica bila, bez obzira na to što je Crkva to uporno demantovala, da je engleski narod nekad,
davno, imao svoju sopstvenu, nezavisnu crkvu; čežnja za tim danima ni sad nije se sasvim ugasila.
Uostalom, kad je otac Elizabete Prve, engleski kralj Henri VIII, ukinuo papsku vladavinu nad svojom
zemljom i uspostavio Anglikansku crkvu, dve crkve su mnogo godina živele u miru, a tek pred kraj
tog perioda došlo je do ekskomunikacije Elizabete Prve. Slabi su to argumenti za današnje teologe,
no svejedno, vrlo ih je opasno pustiti da se šire kroz masu običnih ljudi, koji o finesama teologije
nemaju pojma. Stari poziv Crkve narodu, da se pokori i obožava, nije više dovoljan. Ljudima još
samo malo treba, pa da uspostave sopstvenu duhovnu hijerarhiju, za čijeg je vođu idealno mogao da
posluži ovaj Džon ili neko sličan njemu.
Znači, odmetnik je prisustvovao zasedanjima Suda za zaštitu duhovne dobrobiti? To je, pomisli
Njegova ekselencija čitajući činjenice koje je odavno znao napamet, to je očigledno bio početak cele
ove smešne gluposti. On odmahnu glavom. Kako objasniti? Kako smiriti gnev čoveka kao što je
Loudan, ciframa, činjenicama, političkim argumentima? Njegova eminencija umorno sleže ramenima.
Niko nikad u istoriji sveta nije imao toliko vlasti, koliko je ima današnji Drugi Rim. Držati polovinu
planete čvrsto u svojim rukama; žonglirati, balansirati sile ljudskom umu gotovo neshvatljive jednu
protiv druge... Gnev nacija je kao gnev mora, ne može se suzbiti slamkom. Anglikanizam je jednom
pocepao ovu zemlju; o tome se detaljno govori u debelim knjigama poređanim duž zidova ove
kancelarije. Tad je Engleska planula vatrom auto-da-fe-a, od vrha svoje čizme, jugozapadnog
krajička Kornuola, pa sve do svoje kičme, Peninskih planina. Ako naspram tolikog pustošenja
stavimo malo krvi, malo bola nekoliko pojedinaca, što začas prođe i tako reći istog trena padne u
zaborav, i ako uzmemo u obzir silnu mudrost Crkve...
Ali, i preteralo se, razmišljao je kardinal; suviše se ubadalo mamuzom i pretilo vatrom pakla, a
premalo se govorilo o Carstvu ljubavi. Otac Hieronimus, iako očigledno lud, u prošlosti je ipak bio
koristan Crkvi; ali ovog puta je njegov krvavi cirkus izazvao skandal koji bi lako mogao zapaliti
čitavu Englesku. Kroz kardinalovu glavu sad proleteše misli iznenađujuće za jednog sveštenika, misli
nimalo milosrdne. Ustao je i zagledao se u bašte, koje su mu bile glavna životna radost. Priviđalo mu
se kako noge gaze preko njegovih ruža, bez imalo poštovanja; kao da je video ljiljane ugažene u
krvavo tlo, i svoju kuću u plamenu i ruševinama, vinske podrume oskvrnavljene, radne sobe i
biblioteke u požaru. I zato, proklet bio i da bog da mrtav pao otac Hieronimus; i svi ti Adhelmijanci
skupa; a pre svih taj brat Džon... Kardinal je po prirodi svoga položaja bio i ekonomist i političar,
isto koliko i sveštenik; kad bi ga zahvatio cinizam, pričinjavalo mu se da vidi čitavu ogromnu
strukturu Crkve kao neko ćebe, pokrivač od zlata ispleten, ispod koga spava džin. U ovakvim
trenucima džin se u snu pomicao, mrmljao je, spavao nemirno. Uskoro će se probuditi.
Odlučno je odbacio takve pomisli, vratio se svom radnom stolu, i iz jedne fioke izvukao formalni
dokument na čije je diktiranje pisaru utrošio juče skoro čitavo jutro.

Pošto jeretik poznat kao brat Džon, nekadašnji član reda Adhelmijanaca, čije smo telo proglasili
ekskomuniciranim i čiju smo dušu bacili dole, u plamen što večno traje, i dalje prkosi volji Boga i
njegove istinite Crkve u ovoj Zemlji, naša je dužnost da prenesemo ovo svečano saopštenje i
upozorenje:
Ko god daje utočište jeretiku ili ma kom članu njegove bande; ko god ga snabdeva hranom, pićem,
oružjem, municijom i sličnim potrepštinama; ko god se uhvati da poseduje pisma, proklamacije, i
druge tekstove brata Džona ili ma kog člana njegove bande;
ili da se bavi rasturanjem takvih pamfleta u cilju jačanja stvari Satane, a protiv slave Boga;
ko god prikriva informacije o skrovištu rečenog jeretika ili ma kog člana njegove bande; ko god
prisustvuje sastanku, orgiji ili drugim sramotnim radnjama te bande, a to ne prijavi, sa svim
detaljima, svešteniku, komandantu garnizona, ili policajcu, u roku od jednog dana:
biće proglašen za ekskomuniciranog, i za božjem oku mrskog; pa će po osudi najbližeg sudije ili
crkvenog sudije biti raščerećen, komadi njegovog tela posoljeni i uvaljani u katran, i izloženi na
način koji se pokaže najpogodnijim, da bi videli i poučeni bili drugi jeretici i izdajnici Boga i božje
Crkve.
...Dalje, naša je dužnost da proglasimo sledeće nagrade:
za informaciju koja dovede do toga da bude uhvaćen, živ ili mrtav, brat Džon ili neko iz njegove
bande, 25 funti u zlatu;
za hvatanje, živog ili mrtvog, nekog člana bande brata Džona, 50 funti u zlatu; za hvatanje, živog ili
mrtvog, brata Džona samog, 200 funti u zlatu; a što će biti isplaćeno u našoj episkopalnoj palati
Lambet, čim nam se donese telo jeretika ili dobar, dovoljan dokaz o njegovome uništenju.
Dato pod rukom našom, ovog, dvadeset prvog dana juna, leta gospodnjeg 1985.

Kardinal najzad klimnu glavom, sa sumornim odobravanjem.

Crkvi je bio veoma potreban neki novi svetac, ili dva-tri sveca, samo da su poslušni, da slušaju
organizaciju; ovaj Džon je mogao biti prvoklasni materijal za tako nešto, i baš je šteta što će takav
talenat biti straćen. Njegova eminencija, arhiepiskop londiniumski, kardinal Engleske, sleže
ramenima, i pozva sekretara, kome naredi da mu donese kardinalski pečat.
Na ulazu u strmu uvalu, pešadija se rasporedila u polukrug. Drugi vojnici, čije su se plave uniforme
jasno videle, rasporedili su se po stenama uokolo i iznad uvale. Pod liticom su se mogli videti ulazi u
nekoliko pećina. Odatle bi s vremena na vreme šiknuo puščani dim; to su se branioci, brojno slabiji i
opkoljeni, i dalje borili, sasvim uzaludno. U uvali se, na dvesta metara od litice sa pećinama, nalazio
starinski top polu-kulverin, kalibra oko 100 milimetara. Vojska se sada mučila da taj top namesti i
spremi za gađanje strmo uvis, ka pećinama. Top je bio zaklonjen polumesecom od kamena; iza tog
grudobrana, preznojeni ljudi su podmetali grede pod točkove. Cev se dizala sve više i više, ali ni
približno koliko je trebalo; kapetan ove grupe artiljeraca bio je čvrsto uveren da će se, pri prvom
ispaljivanju topa, lafet zariti u kamenito tlo i razlomiti na komade. Nedaleko od topa, major je, sa
visokom vojničkom cilindričnom kapom na glavi i sa golom sabljom u ruci, sedeći na nervoznom
konju, vikom i prekorima terao ljude da se više potrude. Već se pokazalo da su frontalni napadi
preskupi; gore, u uvali, bliže pećinama, ležali su mrtvi pešadinci u plavim uniformama. Major nije
želeo da izlaže svoje ljude daljoj pogibiji. Psujući, izmahnuo je mačem ka uporištu pobunjenika.
Odgovorio mu je oblačić dima, i kuršum koji je odvalio parče kamena dvadeset stopa levo od majora
pa odzviždao u daljinu. Vojska zalegla u uvali odvrati paljbom, i branioci se povukoše dublje u
pećine; majoru se učinilo da je čuo, među odjecima pucnjeva, i jedan vrisak.
Prvo đule iz topa raznelo je u paramparče jednu stenu iznad pećina. Drugi hitac je izazvao pravu malu
lavinu desno i iznad. Pri trećem ispaljivanju top je pao sa svoje grubo izrađene potporne
konstrukcije, i razmrskao obe noge jednom tobdžiji. Kapetan opsova, priželjkujući da ima samo jedan
rovovski bacač mina; nije ga, međutim, imao. Papisti podigoše i bolje učvrstiše debelu gvozdenu cev;
a zatim serijom pogodaka razneše pobunjeničko uporište u komade.
Dvadeset metara je prevalio mali begunac u grimiznoj mantiji, grabeći kozjom stazicom preko stena i
kroz naprsline, pre nego što ispališe prvu pušku na njega. Zatim su oblačići prašine počeli učestalo
da se dižu sa površine stena svuda oko njega. Major je pojahao napred, dernjajući se na svoje ljude
da bolje gađaju. Odmetnika oboriše na svega dvadesetak stopa od vrha litice; padao je i suljao se
dugo, dok se nije konačno zaustavio u podnožju; ali je u sebi imao još toliko života, da podigne
pištolj prema pešadiji koja je upravo vršila završni juriš, i kuršumom odbije kolensku čašicu jednom
vojniku desno od majora. Major je humnuo, sagao se, strgao kapuljaču sa glave ovog Adhelmijanca.
Ukazala se obilna plava kosa; dečak se, u bolu, iscerio na majora. Krv mu se videla oko zuba.
Stojeći kraj majora, majorov pomoćnik reče sa gađenjem: "Discipulus..."
"Ja b' pre reko, pederčić", zareža major. Zgrabio je momčića za kosu i dobro prodrmao. "Ajde, gade
jedan mali", reče, "di ti 'e gazda, glavni peder?"
Odgovora nije bilo. Još jedno cimanje za kosu; a tad se brat Džozef napola pridiže, i pljunu
crvenkastu tečnost prema licu koje se nadnosilo nad njega. Majorov pomoćnik odmahnu glavom.
"Neće taj da priča, gospodine. To su ti Bugari..."
"To je i meni", reče major, "savršeno dobro poznato. Ovamo nosila, naredniče!"
Narednik ode trčećim korakom nizbrdo. Dišući teško, mladi kaluđer se opet pridigao, pružio
okrvavljenu pesnicu kao da nešto nudi, zatim se skljokao. Major je kleknuo, izbegavajući pažljivo
mlaziće krvi, i, otvorio stisnutu šaku, prst po prst. Uspravio se prevrćući na dlanu majušni medaljon
sa ukrštenim linijama krabe. "Ovo je", reče sasvim tiho, "sve što nam je bilo potrebno." Gurnuo je
vilinski znak u džep svoje uniforme, pre nego što je njegov pomoćnik to mogao videti.
Pretraživanje pećine donelo je masu trofeja. Šest leševa, od čega tri u očuvanom stanju, a i preostala
tri do te mere prepoznatljiva da ni sumnjičavi papski činovnici neće moći da spore da su to ljudska
tela. Cena se već popela na 150 funti po buntovniku; to je devet stotinu funti, a sa telom mladog
Adhelmijanca, brata Džozefa ukupno preko hiljadu funti: za bataljon, dobra lova. Pored toga našli su
zalihe hrane i oružja, knjige, jeretičke dokumente i masu letaka spremnih za rasturanje. Major je
naredio da se sve to spali. U dnu pećine je ležala jedna starinska štamparska presa tipa 'Albion',
podobro izlupana kanonadom, a ako nje prosute kutije sa slovima. Videći je, major naredi da se
donesu maljevi. Vrhom čizme je ćuškao gomile letaka. "Pa, ako niš' drugo", reče on svome
pomoćniku filozofsku misao, "bar će bude manje ovog sranja ubuduće."

Najvažniji cilj današnjeg napada, međutim, nije ostvaren. Brat Džon ni ovom prilikom nije uhvaćen.
Nedelje su prolazile, a glasine se množile. Džon je tamo, Džon je onamo; vojska je jahala žurno,
noću, čitava sela su pretresana, nagrada je zatražena desetak puta a nijednom isplaćena. Proširila se
legenda da Džon, u savezu sa Starim narodom sa vresišta, može magičnim načinom da izmakne
opasnosti. "Transvestizam", zarežao je na to Rim, i udvostručio iznos ucene na glavu. Potkazivača je
bilo više nego buva; ljudima su kuće spaljivane, celi gradovi su kažnjavani globom. Nad
raskrsnicama su se njihala unakažena tela u lancima; svaki takav grozan leš bio je fokus po jedne kule
crnih ptica koje su oko njega kružile. Div je mrmljao i premetao se u snu.
Katedrala u gradu Velzu je oskrnavljena, mada počinioci zapravo nisu ništa naročito učinili. Nije
bilo ni najmanjeg nagoveštaja da se visokome oltaru prišlo s ikakvim nepoštovanjem; ali je na oltar
zakačen, i to na užas popova tako da je svako mogao videti, plakat sa izvesnim natpisom. Naravno da
je smesta skinut i spaljen, ali je kroz narod poleteo šapat da je to bio jedan citat iz Svetog pisma,
preveden (jeretički postupak!) na srednji i zasebno na moderni engleski. "Moj hram treba da bude
božji dom, a vi ga pretvoriste u leglo pljačkaša." Slično se desilo u gradu Akve Sulis ("Sve što imate
dajte siromašnima") i u rezidenciji samog biskupa pokrajine Dorset ("Lakše je kamili da prođe kroz
iglene uši, nego bogatašu da uđe u carstvo nebesko"). Ali te paduhvate su izvodili discipuli, Džonovi
učenici, a sam Džon je neprekidno putovao, poučavajući i moleći se. Ponekad su ga vizije mučile
toliko, da se valjao po zemlji, penušao, do krvi udarao pesnicom po tlu, parao svoju odeću i kožu,
dok su se njegovi sledbenici, zgureni, namršteni i uplašeni, izmicali. Možda su ga kroz žbunovite
pustare zapada Engleske još pratili fantomi, bubnjanje, vrištanje, odrezane šake i udovi; možda su ga
sretali pripadnici Starog naroda, tešili ga, sedeli s njim i pričali mu o svojoj veri iz davnih vremena,
pokazujući ruševine koje su još pre dolaska Rimljana bile prastare, šetajući pod kotrljajućim
oblacima i upredenim fantazijama sunca i meseca. Džon je poklonio siromašnima svoje cipele, ogrtač
i štap; kasnije su neki šaputali da je taj štap poboden u zemlju procvetao i olistao, kao štap
blagoslovenog Džozefa u Glastonberiju.
Ako je ta priča o štapu i dospela do Džonovih ušiju, on to ničim nije pokazao. Kretao se kao duh,
mrmljajući nešto, gledajući a ne videći, kroz kišu i vetar; narod je nekako uspevao da ga sakrije i
prehrani, dok su vojnici u papsko-plavim uniformama krstarili umorno, od Šerborna do Korvesgeata,
od Sarum Rinsa do Doline divova u Kerneu. Džon je sve više smetao vlastima: ucena ponuđena za
njegovu glavu stalno se povećavala, od 500 na 1.000 funti, pa na 1.500. a onda na neverovatnih
2.0000 funti, što je episkopska palata u Londiniumu bila sremna da odmah isplati u zlatu. Džon,
međutim, kao da je iščezao; više se nigde nije pojavljivao. Nove glasine poleteše: planira ustanak
protiv Rima: skriva se dok ne skupi dovoljnu vojsku, bolestan je, ranjen je, pobegao je; i najzad, stiže
šapat da je mrtav. Njegovi su sledbenici, a takvih je sad bilo na hiljade, čekali i žalili. Ali Džon nije
bio mrtav; odvukao se u bregove, krenuo je sad za leproznima, prateći zvuk usamljenih, ljutitih zvona
koja su bolesnici od lepre morali da nose oko vrata.

Kućice tog zaseoka zgurile su se jedna uz drugu nasred vresom obrasle pustare, na mestu koje je bilo
potpuno otkriveno, izloženo udarima vetra. Bile su od sivog kamena, prozori na njima zatvoreni
kapcima protiv oluje; davale su utisak potpune bede. Uokolo je raslo nekoliko stabala, kržljavih i
niskih, vetrom izvajanih u čudne oblike; grane su se pružale prema krovovima kao da traže zaštitu.
Odavde je vodio put sa duboko urezanim kolskim tragovima, krivudao preko pustare i gubio se u
daljini.
Preko pustare se prostirao, nejasno vidljiv u čudnom svetlu, niz visokih bregova. Po blistavom danu,
beličasti sjaj se mogao videti iza tih bregova, nagoveštaj blizine mora; ali sada je nebo bilo mrtvo,
prazno, ravno, boje prašine. Iz njega je silovito hujao vlažni martovski vetar. Lepršao je ivicama
ogrtača devojke koja je sedela strpljivo kraj druma, stotinak metara daleko od poslednjih kuća.
Jednom rukom je čvrsto stiskala grubu tkaninu sebi oko vrata; ispod kapuljače joj je izmicala kosa,
duga i crna, i lepršala preko lica. Pastojano je gledala preko sivo-braonkastog vresišta prema
udaljenim siluetama bregova.
Čekala je sat, dva sata; vetar je šištao kroz žbunje i paprat, jednom je i kratka kiša ošinula po drumu.
Bregovi su već nestajali u sumraku koji se spuštao, kad ona ustade. Sa šakom iznad očiju, naprežući
svoj vid do krajnjih mogućnosti, zurila je u sivu mrljicu u daljini, sitnu kao komarac. Minutima je
stajala nepomično i zurila; činilo se da ne diše. Mrljica se približavala, pretvorila u crnu glavu
čiode, konačno se razlučila u figuru jahača. Tad je devojka zaječala, čudnim zvukom, duboko iz grla;
pala na kolena, osmotrila prestrašeno i kuće i drum. Jahač se primicao, mada je ona u svome strahu
imala utisak da on jaše bez napredovanja, da samo poskakuje gore-dole kao marioneta pod
ogromnošću neba. Zagrabila je prstima po drumu ispred sebe; izgladila suknju na butinama; pritisla
jednu stranu svojih prsa kao da želi da suzbije silovito lupanje srca.
Čovek je opušteno sedeo na magarcu, dozvoljavajući životinji da sama bira put. Noge su mu visile s
obe strane magarčevog stomaka, njihale se ritmično, dotičući vrhove trave. Bile su bose, potamnele
od skorene krvi starih posekotina; mantija na njemu bila je pocepana i prljava, a njena prvobitna
purpurno-crvena boja izbledela je u crvenkasto-sivu. Lice mu je bilo bledo; pojedine opuštene,
viseće linije na licu ukazivale su na mesta nekadašnje punoće. Iznad umršene brade oči su bile sjajne
i lude kao u ptice. S vremena na vreme je mrmljao ponešto, započinjao odlomak neke pesme,
zabacivao glavu da se nasmeje ka tmurnom nebu, izmahivao rukom praveći nejasne znake
blagosiljanja upućene pustoši oko njega.
Magarac stiže do druma, konačno, i stade kao da ne zna kuda će. Jahač je čekao, pevajući i
mrmljajući. Njegove sjajne nemirne oči postepeno postadoše svesne prisustva devojke. Još je klečala
na drumu, sagnute glave; a kad je podigla glavu, videla je kako je pridošlica posmatra, držeći jednu
ruku napola podignutu. Potrčala je ka njemu, bacila se na kolena i zgrabila grubu ivicu njegove
mantije. Zaplakala je; suze su lile obilato, nalazile sebi stazice niz neravnu, grubu kožu njenog lica.
Jahač je zbunjeno zurio u nju, a onda posegao rukom, pokušavajući da devojku podigne. Na taj dodir
ona je zadrhtala kao prut, i još čvršće stegla ivicu mantije. "Dođ... nami", promrmljala je, kao da se
obraća magarcu. "Dođ..."
"Neka blagoslov jednog izgnanika bude na tebi", promumlao je pridošlica, čiji jezik kao da se
saplitao, odviknut od govora. Namrštio se kao da se trudi nečeg da se priseti; zatim reče, bez ikakve
veze sa onim što se tog trenutka dešavalo: "Kako su divne na planinama noge onoga koji donosi
dobre vesti..." Protrljao je lice, upleo prste u kosu. "Neki čovek pričao o izlečenju", reče. "Kome
sam to potreban, sestro? Ko je zvao brata Džona?"
"Sum... sum ja..." Glas joj bejaše prigušen; gužvala je prstima ivicu njegove mantije, ljubila mantiju,
trljala lice o njegovo stopalo. Džonova pažnja, lutanju sklona, sad se koncentrisala na nju. Opet je,
nespretno, pokušao da ovu devojku podigne. "Zbog čega, sestro?" reče. "Ja samo mogu da se molim;
a to je svima slobodno."
"Da izlečiš..." Progutala je i zašmrkala, ne želeći da izgovori sledeće reči. One joj se ipak otrgoše.
"Da izlečiš... polaganjem ruku."
"Ustaj!"
Snažno ju je povukao na noge i držao tako visoko da je morala da gleda pravo u njegove rasplamtele
oči, u kojima su se zenice skupile do tačkica crnine. "Nema drugog leka", prošišta Džon kroz zube,
"do milosti božje. Njegova je milost beskonačna, njegovo saosećanje obuhvata sve nas. Ja sam samo
bedni instrument njegove volje; ne postoji moć, van moći molitve. Sve drugo je jeres, zbog koje ljudi
umiru..." Odbacio ju je od sebe. Onda ga to raspoloženje prođe. Obrisao je svoje čelo, i nespretno,
polako, skliznuo sa magarca. "Ti ćeš jahati, sestro moja", rekao je. "Jer ne bi priličilo da oponašam
onoga ko je svojevremeno ušao u svoje kraljevstvo jašući životinju sličnu ovoj..." Njegove se reči
zatim izgubiše u mumlanju; vetar ih je rastrzao i raznosio. "Videću tvog muža", reče brat Džon.
Kućica je bila niska, prenatrpana, ispunjena kiselim mirisom; u nekom kutu je na sav glas plakala
beba, pred ognjištem se pas češao da istera buve. Sagnuvši se, Džon uđe, vođen devojčinom rukom
koja ga je stidljivo vukla za zglob šake. Zatvorila je vrata za njim, i učvrstila ih zakačinjanjem
kožnog kaiša o drveni klin. "Smo gu držali u mrak", prošaputa ona, "smo misleli će pomogne..."
Džon je išao napred, pažljivo. Kraj vatre je jedan čovek sedeo kruto, držeći šake na kolenima. Imao
je na sebi prostu odeću radnika u kamenolomu: prsluk ojačan kožom i čakšire. Pored njega je na
grubo istesanom stolu stajao delimično ispražnjen tanjir hrane, i vrč piva. Jedna lula je ležala na ivici
ognjišta, neupotrebljena. Preduga kosa mu je padala gusto pokraj ušiju. Obrve bejahu ravne i gusto
crne. Oči su bile pokrivene šarenom maramom vezanom iza glave u čvor.
"Je došao", reče devojka bojažljivo. "Brat Džon, će te izleči..." Položila je ruku na čovekovo rame.
On nije odgovorio, samo je blago dohvatio ruku svoje supruge i sklonio je. Ona se okrete Džonu,
gutajući. "Počelo pred šes' meseca", reče bespomoćno. "Prvo miselja... k'o paučina, paučina mu
preko lice. Onda više ne videja, samo na jako sunce. Govoreja, stalno, je mrak, je mrak, stalno
mrak..."
"Sestro", reče Džon tiho, "imaš li lampu? Buktinju?"
Klimnula je glavom, tupo zureći u njega. "Onda mi donesi tu lampu ovamo."
Donela je svetiljku i upalila je cepkom iz vatre. Džon postavi lampu tako da je otvorena strana bacala
mlaz svetlosti slepom kamenolomcu u lice. "Da vidim..."
Oči, otkrivene, bejahu crne i žestoke, u skladu sa ponositim, strogim licem. Brat Džon podiže
lanternu, okrete je pravo u zenice očiju; istovremeno je okretao glavu ovoga seljaka, pridržavajući je
prstima ispod vilice obrasle crnom senkom. Dugo je zurio. Video je kroz zenicu, u dubini oka,
mlečno-belu površinu koja je sjaktavo vraćala svetlost. Tako, u oba oka. Onda je spustio lanternu do
ognjišta. Dugo ćutanje; a onda, pobelelih usana, on reče, "Žalim te, sestro. Ništa ne mogu da učinim
sem da se molim..."
Devojka ga je neko vreme gledala prazno, bez razumevanja; zatim je prinela ruke ustima i opet
zaplakala.
Džon je prespavao tu noć u šupi, mrmljajući i bacakajući se na gomili slame; tek pred zoru su utihnuli
bubnjevi i trube u njegovom mozgu, i on zaspa.

Kamenolomac je ustao pre prvog svetla zore i obukao se ćutke, ne žureći. Kraj njega je nepomično
ležala njegova žena, ravnomerno dišući; dotakao je njenu ruku, a ona zaječa u snu. Ostavio ju je i
prošao kroz kuću. Žuljeviti prsti su sada nežno dodirivali nameštaj i poznate naslone stolica. Otvorio
je vrata, osetio je oštrinu hladnog jutarnjeg vazduha na svom licu. Stupio je napolje, i od tog trenutka
više mu nije bilo potrebno da se orijentiše pipanjem. Život ljudi u ovome zaseoku bio je određen
klesanjem kamena. Svaka je porodica imala u bregovima svoj mali kamenolom; ti raštrkani
kamenolomi predavani su u vlasništvo s oca na sina, tokom mnogih generacija. Noge ovoga
kamenolomca, i mnogih generacija njegovih predaka, izdubile su u tlu pustare stazicu sve do njihovog
porodičnog kamenoloma. Sledio je sada tu stazicu. Lice je okretao uvis da bi uhvatio razmrljano
sivilo, jedino što su njegove oči mogle preneti od sjaja zore. Iz navike je sa sobom poneo lanternu,
koja mu je odskakivala od jednog kolena, lupkajući šuplje. Stigao je do svog kamenoloma, podigao
poprečno postavljenu motku koja je simbolično zatvarala ulaz. Naslonivši dlanove na hladni kamen,
dugo je stajao; onda je našao svoje alatke, pogladio ih da oseti uglačanost koju su im njegove šake
dale. Počeo je da radi.
Udaljeno kucanje čekića i dleta po kamenu razbudilo je Džona, koji se otresao svojih grozničavih
snova i okrenuo glavu da odredi izvor zvuka. Ustao je tiho, uvukao noge u sandale, i zašljepkao u
hladno jutro. Njegov je dah ostavljao oblačiće pare u vazduhu.
Devojka je već stigla pred kamenolom: čučala je na tlu i tupo zurila. Iznutra je odzvanjalo gvožđe.
Slepac je radio, napadajući kamenu površinu pred sobom: merio, klesao dletom, razbijao čekićem,
oslanjajući se na dodir. Kraj ulaza je već stajala gomila grubo isklesanih kamenih blokova. Džon
vide kako kamenorezac izlazi, noseći novi kameni blok, a zatim se čvrstim korakom vraća svome
zadatku.
Devojčine oči se zaustaviše na Džonovom licu, upitno. On odmahnu glavom. "Mogu da se molim",
promrmlja. "Ja mogu samo da se molim..."
Jutro je prošlo, pretvorilo se u popodne, a udarci čekića nisu prestali. Jednom je devojka donela
hranu, ali je Džon nije pustio da priđe svom mužu: razmahani malj bi joj prosuo mozak. Kad pade
mrak, gomila otesanog kamena već je bila gotovo dva metra visoka, i zaklonila je Džonu vidik; zato
se Džon pomerio sa mesta gde su njegova kolena napravila dva udubljenja u neravnome tlu, na drugo
mesto odakle je opet mogao da gleda. Kratki dan, ne više zimski ali još ne stvarno prolećni, se
završio; ali čoveku u kamenolomu nije bila potrebna nikakva svetlost. Čekić je odzvanjao postojanim
ritmom; i tek sad je Džon shvatio na šta se kamenolomac odlučio. Opet se molio bogu, grozničavo,
prostrevši se ničice po tlu. Nekoliko sati kasnije zaspao je na tlu, izložen opakim naletima vetra.
Probudio se toliko ukočen, da je jedva mogao da se pomakne. Iz crnine pred njim odzvanjao je čekić.
Sa zorom, vratila se i devojka, i donela, pod ogrtačem, bebu; neko joj je doneo hranu, ali devojka
nije htela da jede. Džona su silno mučili grčevi u mišićima; šake i stopala bejahu mu potpuno plavi
od hladnoće. Tokom čitavog dana vetar se postepeno pojačavao, urlajući kroz vresište.
Čudan su bili narod, narod crnog duha, ti dorsetski seljaci. Muškarci su jedan po jedan dolazili iz
sela. Svaki je čučnuo i zurio, ali niko nije pokušao da zaustavi kamenolomca. Bilo bi beskorisno
pokušavati, jer on bi se svom naumu sigurno vratio, baš kao što se vetar neizbežno vraća na vresišta i
daleke bregove. Čekić je zvonio od zore do mraka. Vetar je nekoliko puta nanosio kišu, koja je
prelivala Džona s leđa, promočila njegovu mantiju sve do kože. Ali on je to ignorisao, baš kao što je
ignorisao smrznute bolove u svome stomaku i butinama, sevanje i udaljenu grmljavinu u mozgu. Stari
bogovi bi ovo razumeli, mislio je; oni, koji su urlali i preznojavali se po ceo dan, neprestano ratujući,
prosipajući jedan drugome creva u večnom ratovanju, padali, umirali i u suton opet ustajali,
oživljeni, da bi proveli noć u pijanstvu i veselju u svojoj palati Valhali. Ali hrišćanski bog, šta je s
njim? Da li će on prihvatiti da mu se prinese žrtva u krvi, onako kako je prihvatao rastrzane duše
svojih veštica? Naravno, mrmljao je Džonov umorni mozak, jer i on je isti. Njegovo je piće krv,
njegova je hrana meso, njegovi sakramenti su rad, beda, i beskrajni, beznadežni bol...
Kad je svanula druga zora, gomile kamena već su se pružale metrima i metrima u vresište, a čekić je
još padao, sad sa zastajkivanjem, nejednakim ritmom, sekući novi kameni blok. Kamen za palate
bogataša, za katedrale koje će širiti slavu Rima... Silni vetar urlao je među bregovima, lepršao
ogrtačem devojke, koja je sedela, strpljiva kao krava, ruku skrštenih u krilu, očiju prepunih polu-
shvaćenog bola. Džon je čučao, poražen, sad nemoćan čak i da ustane, prstiju spletenih i tako, u
spletu, paralisanih; a seljani su sa vresišta gledali, odurnih izraza lica.
I onda je došao kraj, život je žrtvovan i žrtva prihvaćena. Pade kamenolomac, licem nadole, čovek o
kome će se isplesti desetak legendi. Jedna je vena pulsirala u potamneloj koži njegovog tvrdog vrata;
krv je lila, sjajna, preko čeljusti i grla; telo je kašljalo i pomicalo se, pa se sleglo, i Džon, vukući se
napred na beskorisnim šakama i kolenima, shvati i pre nego što se primakao, da je kamenolomac
mrtav.
Ustao je. Njegove su kosti mučenički škripale. Pred njegovim nogama je devojka zurila sivo, i sama
kamen među sivim kamenim bregovima; njena je senka pohitala i pružila se udalj, duga i tanka,
vrludava među busenjem trave na vresištu.
Brat Džon se okrete polako, glave opet ispunjene hukom i bubnjanjem, podiže pobelelo lice prema
čudnom, uvrnutom suncu koje se nadnosilo nad njega. Pojačavalo se, blistalo sve jače i bliže, kao
kosmički duh, razrasla nemogućnost u vetrovitim nebesima. Džon promuklo kriknu, pružajući obe
ruke; oko novog tela na nebu ukaza se krug, blistav, biserne boje. Pa drugi, pa treći, dok ne ispuniše
nebo, potopiše ga, plamteći hladno kao led; a onda se sa nečujnom grmljavinom njihovi dijametri
spojiše, formirajući krst od srebrnog plamena, raspaljen, ogroman. Na krajevima njegovim zasijala
su nova sunca, pa još više sunaca, i više, ispunjavajući nebo; i Džon sasvim jasno vide sletanje i
uzletanje plamenih jata anđela. Zvuk je dopirao od njih, veliki slatki zvuk radosti koji je prodirao u
Džonov umorni mozak kao mač. Vrisnuo je još jednom, neartikulisano, zateturao se napred, potrčao
spotičući se, a iza njega se vukla njegova velika senka, lepršala i ludovala. Tad se narod dade u
bekstvo; širili su se od Džona kao od fokusa, pa preko vresišta, do seoske ulice, gde su kuckali i
kljucali po zatvorenim kućama; reč se širila brže nego što su noge mogle trčati, a uskoro i brže od
najbržeg konja: da su se oko brata Džona nebesa otvorila, preobražujući se slavom. Priča je rasla,
hranila se sama sobom, sve dok nisu počeli da tvrde da je Bog lično pogledao svojim bistrim okom s
azurnog nebeskog svoda.
Čuli su je i vojnici, ulogoreni kod Zlatne kape, i Vejmauta, i Vula, na vresištima; klepetavi semafori
su donosili vesti o pokrajini koja se diže na ustanak. Poleteše zahtevi za pojačanja, za municiju,
konjicu, artiljeriju. Durnovaria se odazvala, Bornemaut i Pul takođe; ali neviđeni uragan koji se u
međuvremenu digao, rušio je semaforske kule kao da su od šibica. Do podne, signalističke linije
ostadoše nemoćne; i sama Zlatna kapa bila je haos polomljenih greda. Komandant tamošnjeg
garnizona skupio je jedan vod pešaka i dva voda konjice i poveo ih preko pustara, nadajući se da će
postići nemoguće i ugušiti ovu pobunu u začetku. Jedan čovek, samo jedan, mogao je da okupi rulju i
povede je u boj: brat Džon. Ovoga puta, brat Džon će morati da nestane, bez obzira na koji način.
Slava izazvana događajem u kamenolomu polako je bledela; ali su ljudi i dalje dolazili... u gomilama
pristizali preko vresišta, krčili put kolima i parnjačama preko bregova, zaglavljivali se u blatnim
stazama, boreći se da što pre stignu do njega. Neki su mu donosili novac, odeću, nudili mu sklonište,
brze konje. Molili su ga da beži, upozoravali ga da odredi papske konjice galopiraju da mu preseku
odstupnicu; ali on je bio gluv od buke koja mu je grmela u ušima, a sunčani psi, blistavi u njegovom
mozgu, zasenili su i poslednju iskricu njegovog razuma. Gomila njegovih pristalica, njegova armija, u
dronjcima, rasla je iza njega, a on je srljao preko pustare, licem u veliki vetar s juga. Neki su doneli
oružje: vile, kose, noževe privezane za motke, dvadesetak musketa izvučenih iz skrovišta u debelim
krovovima od trave i pruća. Pevajući, stigoše do obale mora; u stopu za njim, poneko na konju, ostali
pešice, niz strme staze pokraj sela Kimeridža, do crnog ugriza jednog zaliva, i do divljine talasa. Tek
tu su se sudarili sa odredom iz Zlatne kape. Vojnici u papskom plavom pređoše u napad; ali je rulja
bila prevelika. Juriš, raštrkavanje, i evo gde jednog vojnika već vuku sa konja na zemlju, gaze ga i
seku; drugde vetar raznosi vrištanje, nešto crveno ostaje da se grči na travi, konj beži bez jahača,
raskrvaren kopljima... Papisti su se povukli, išli su ispred kolone na tačno tolikom rastojanju da su
puškama mogli dohvatiti čelo kolone i odstreljivati pojedince, u nadi da će rulja odstupiti.
Brat Džon je ignorisao ovaj okršaj, možda ga nije ni video. Jahao je, gonjen napred zvucima u glavi, i
najzad došao do same strme obale klifa. Pred njim, samo vodena pustoš, divlja i zapenjena, opružena
sve do horizonta i dalje. Nije bilo izrazito velikih talasa, zato što im je uragan, tako jak da se čovek
mogao slobodno nagnuti ka jugu a da ne padne, otkidao vrhove. Nekoliko potočića završavalo se na
ivici klifa, i voda je tu počinjala da pada prema moru; ali uragan je vodu prihvatao, zadržavao, i
bacao nazad preko ivice na čvrsto tlo, u razmahanim lukovima kapljica, sve do bare koja se tu
formirala. Na samoj ivici, Džon poteže uzde; konj se okrete propinjući se, grive razlepršane na vetru.
Džon podiže ruke, prizivajući ljude bliže; najzad su se zbili toliko, da su ga svi mogli čuti; ljudi
pocrnelih lica, u džemperima, kapama i čizmama, tupe žene koje su stiskale marame uz grlo; crnokose
dorsetske devojke debelih, mišićavih nogu u blistavo plavim farmerkama. Daleko na levoj strani
gomile, konjica se skupljala i komešala, prinoseći karabine ramenu; kad god bi iz cevi sevnulo, mlaz
dima je momentalno nestajao, izbičevan uraganom. Jedan kuršum prosvira iznad Džonove glave;
drugi razmrska stopalo jednoj devojci na rubu gomile. Masa se okrete, preteći, na tu stranu; konjanici
se povukoše. Top je pristizao, vučen zapregama mazgi, iz garnizona u Lalvortu; dok taj top ne stigne,
ova šaka vojske nije mogla ništa da postigne, i to je zapovednik dobro znao. Kad bi sad bacio svoje
ljude u ovu gomilu, nijedan mu se ne bi živ vratio. Miljama daleko, zaprege su mukotrpno potezale
rudu teškog topa kulverina; iza topa se truckalo nekoliko zaprežnih kola sa municijom. Ali konjice,
konjice nije bilo, konjičkog pojačanja niotkuda; nije bilo vremena...
Nad bratom Džonom kružili su morski galebovi. Podizao je ruke iznova i iznova, i činilo se da
priziva te ptice, sve dok ta velika vazdušna stvorenja nisu lebdela nepomično iznad njega, šireći krila
jedva dva metra iznad njegove glave. Gomila se utišala, i on poče da govori.
"Ljudi Dorseta... ribari i farmeri, i vi, rezači mermera i sivog kamena, vi koji izvlačite taj stari kamen
iz bregova... i vi, vile, Stari narode, vi što jašete na vetru, čujte moje reči, i pamtite. lmajte ih na umu
celoga života, očuvajte ih za sva vremena, da u godinama koje dolaze, nijedan kraj ne bude bez ove
priče..." Slogovi su poletali od njega, izviknuti tanko, a vetar ih je razbijao u najsitnije deliće. Čak je
i ranjena devojka prestala da jauče; sedela je na travi, naslonjena leđima na kolena svojih prijatelja, i
naprezala se da čuje. A Džon im je pričao o njima samima, o njihovoj veri i njihovom radu, o
njihovom usamljeničkom opstajanju na kamenu, na steni, na pustari; o velikoj Crkvi, koja drži ovu
zemlju za grlo, i guši, uporno guši, stiskom šake u rukavici od brokata. U njegovom su mozgu vizije
još plamtele i zujale; pričao im je o velikoj promeni koja će doći, koja će zbrisati ovo mračnjaštvo,
ovaj jad i bol, i uvesti narod u novo zlatno doba. Jasno je video kako se na bregovima oko njega dižu
građevine tog novog vremena, fabrike i bolnice, električne centrale i laboratorije. Video je mašine
koje će leteti pedalj iznad zemlje, pa prelaziti bez zastajanja na vodu i juriti preko nje, kao ova
morska pena. Video je čuda: ukroćenu munju, govor i pesmu kako se prenose talasima kroz vazduh.
Sve će se to ostvariti, rekao je, sve to i više. Nastupiće doba tolerancije, razuma, humanosti,
dostojanstva ljudske duše. "Ali", povikao je, glasom već napuklim, napola izgubljenim u hujanju
vetra, "ja ću morati privremeno da vas napustim... da pođem putem što mi ga pokaza Bog, koji je u
svojoj mudrosti rešio da mene... najbednijeg među ljudima, pretvori u svoj instrument i nadahne
svojom voljom. Jer on mi dade znak, i taj je znak na nebu goreo, da ja moram poslušno poći..."
Gomila se uskomešala; povici dopreše, prvo slabi pa sve glasniji, najzad dovoljno jaki da
nadvladaju vetar. "Kuda? Kuda?" Džon se okrete; rukav mantije bičevao je munjevitim lepršanjem
njegovu ispruženu ruku, uperenu ka blistavoj pustoši mora.
"Rim..." Ta reč je poletela ka narodu. "Kad oca sviju nas ovde na Zemlji... do kamena na kome
počiva tron Svetog Petra... do Hristovog opunomoćenika, pape... da ga molim da pokaže mudrost i
razumevanje, milost i saosećanje, da njegovo neizmerno bogatstvo bude melem... u ime Hrista koga
obožavamo, i čija je čast suviše često bila uprljana u ovoj zemlji..."
Još je govorio, ali se to nije moglo pratiti, jer se gomila razgalamila. Kao munjeviti požar, stigla je i
do najudaljenijeg čoveka u masi reč, da će se sad videti čudo. Džon hoće u Rim; poleteće; ne, nego
će radi demonstracije svojih moći hodati po vodi. Zapovedaće talasima... Oni pribraniji i razumniji,
mada i sami zahvaćeni zanosom, nadadoše poviku da se nađe čamac; tad jedna žena prodorno viknu,
nadjačavajući druge glasove: "Tvoj, Ted Armstrong... Daj mu tvoj..."
Čovek kome je to bilo upućeno zamlatara besomučno rukama. "Miruj, ženska glavo, ništa drugo na
svetu nemam..." Ali njegov je protest nadjačan, potopljen pokretom mase, koji ponese Džona i
njegove sledbenike stazicama niz klif, pa kroz raspevane žbunove korova i trnja koja su rasli duž
plaže. Vojnici koji su to izdaleka gledali, imali su utisak da je gomila pružila neke svoje duge ruke u
vodu; klizajući se i padajući u blato, ljudi su dovukli čamac do navoza i porinuli ga u vodu. Odmah je
čamac počeo da se propinje i valja na talasima. Postaviše vesla u ležišta, i strpaše Džona u čamac.
Na plaži su se nalazile velike gomile košara za jastoge, konopcima dobro uvezane; po tim gomilama
su se sada pentrale devojke, a druge su povrvele nazad, do ivice klifa, izlažući se mlazevima vode iz
potočića koje je vetar vraćao. Čamac, odgurnut, poče da se okreće oko sebe i ljulja, pa u jednom
trenutku pokaza i dno. Ispravio se kad je vetar paduhvatio kratki patrljak katarke. Zatim je krenuo ka
prvim zapenušenim grebenima beline. Sa obe strane kopno, kao crno gvožđe pod sjajem neba;
napred, milja za miljom vode, koja je pristizala, peneći se, preko ruba sveta. Posmatrači, naprežući
se da vide uprkos sjaju, primetiše kako trup čamca poleće uvis kao da ga je udario divovski čekić;
zatim, kako se postrance svaljuje u jednu udolinu između talasa. Delimično napunjen vodom, čamac
se opet izdiže, sad već manji, pa sve manji, postajući tamna mrlja izgubljena naspram sjaja. I opet se
pojavi, još udaljeniji na uzavrelom besu mora; najzad su umorne oči zasuzile i sužene zbog vetra,
više nisu mogle pratiti njegovo napredovanje po ispretumbanoj ravnici okeana.

Dovukoše top do jednog klifa, zapadno odatle, napuniše ga barutom, pa šrapnelom; poguraše ga, tako
da je zatutnjalo preteći do ivice, dok se sumrak spuštao na artare. Ali je ovaj top zapretio samo
jednoj pustoj plaži; čitava ona velika masa se razišla. Vojnici su dežurali do zore, zgureni u svojim
debelim mundirima, naslanjajući leđa, vetru okrenuta, na hladno gvožđe topa. Uragan je postojano
gubio na snazi, i najzad prestao.
A talasi su, još pokriveni penom, pljuskali o izvrnutu kobilicu čamca i gurali ga blago, postepeno,
prema obali.
 GOSPODA I DAME

Grupa okupljena oko kreveta imala je u sebi neki pozorišni kvalitet, neku izvajanu scensku
nepomičnost. Samo ih je jedna lampa osveljavala, okačena iznad njih o jednu od teških greda pod
tavanicom. Pod svetlošću te lampe njihova lica su se ocrtavala reljefno, izoštreno. Bolesnik je,
smrtno bled, ležao u krevetu. Jedan deo odežde oca Edvardsa, naime izduženi ljubičasti epitrahilj,
bio je zatutkan bolesniku ispod glave i vrata; ta tkanina se zategnuto protezala između njih dvojice
kao zastava vere. Starac je nemirno kolutao očima; rukama je čupkao pokrivače. Disao je kratkim,
šištavim, bolnim udasima.
Izvan ove grupe, kod prozora, ocrtana naspram sve tamnije plavog večernjeg majskog neba, sedela je
jedna devojka. Imala je dugu kosu, plavu ali sa tamnom nijansom, vezanu u chignon iza potiljka; jedan
je pramen pobegao, pa joj je sad ležao, izuvijan, na ramenu. Kad je okrenula glavu ka prozoru, taj joj
je pramen zasmetao; dodirnuo ju je po obrazu. Sklonila ga je nervoznim pokretom, i pogledala preko
dugih krovova šupa za lokomotive, u lokomotivsko dvorište, gde je sa treskanjem i dumbaranjem
upravo ulazio jedan pozni drumski voz, manevrišući prema ovom mestu pred utovarnim platformama
magacina. Od lokomotive je do prozora doplovio neki poseban miris; Margaret je imala utisak da je
toplina parne lokomotive za tren dotakla njen obraz, i da je blagi vazduh dobio, od daha tog džina,
neku oštrinu. S osećanjem krivice, posvetila se opet dagađajima u sobi. Njen um je, nekako napola
ošamućen, prevodio delove sveštenikovog bubnjavog latinskog.
"Isterujem te, najopakiji duše, ti koji si otelotvorenje našeg neprijatelja, ti prikazo... u ime Isusa
Hrista... izađi iz ovog božjeg stvorenja i beži..."
Devojka je ispreplela prste, držeći šake u krilu, i tako ih sabila da su se zglavci pesnica međusobno
zahvatali kao dva zupčanika. Oborila je pogled. Holandska lampa pod tavanicom blago se zaljuljala,
plamen je poskočio i zatreperio. Vetra nije bilo.
Otac Edvards je zastao i podigao glavu. Ćutke je zurio u lampu. Plamen se smirio, opet visok i sjajan.
Stara Sara, koja je sedela kraj uznožja kreveta, prigušeno zajeca; Tim Strejndž posegnu, i stisnu je za
šaku.
"On ti lično to zapoveda, on koji je naredio da budeš bačen sa visina nebeskih u dubine zemlje.
Naređuje ti on, koji upravlja morem, vetrovima i olujama... Čuj, dakle, i boj se, o Satano, neprijatelju
vere, dušmanine ljudskog roda..."
Dole, u dvorištu, lokiška je začegrtala, tiho. I protiv svoje volje Margaret se okrenula. Čudno, kako je
i sam zvuk nauljenog čelika mogao u njoj da evocira takvu tapiseriju slika. Drumovi u letnjim
noćima: beličasto-sive trake koje se gube u tami, još tople od sunca, a oko njih se avetinjski
pojavljuju sove i slepi miševi. U vazduhu zujanje ranih insekata a vrjanje ptica koje se njima hrane;
visoke, divlje živice otežale od glogovog cveta, od čijeg mirisa srce zalupa; a trava! - do kolena
visoka, bogata kao crni somot pod mesečinom. U žestokom sevu čežnje, poželela je da se otrese ove
sobe i ove kuće, da juri i pleše, da se valja u travi dok se zvezde ne zavrte iznad njenog lica kao
pijane varnice.
Progutala je i prekrstila se, instinktivno, automatski. Otac Edvards joj je bio vrlo precizno savetovao,
da ne dozvoli pojavu ma kakvih sličnih, neozbiljnih misli, ma kakve aberacije koja bi mogla
nagovestiti da neki zli duh pokušava da je posedne. "Jer, dete moje", sveštenik je bio rekao svečano,
citirajući iz Fon Bergovog Enhiridona, "oni mogu pristupiti blago; ali kasnije, iza njih ostaje jad,
pustoš, uznemirenost u duši i zamagljenost duha..."
Jedna je vena pulsirala na slepoočnici oca Edvardsa. Margaret se ugrizla za usnu. Znala je da bi
trebalo sad da mu priđe i udruži svoje molitve sa njegovim, ali nije mogla da se pomakne. Nešto ju je
zaustavljalo, ono isto Nešto koje joj je zavezalo jezik pri ispovedi; to je nije puštalo da pođe napred.
Činilo se, ako je takva stvar uopšte bila mogućna, da je čitava ova duga soba iskošena; uvrnuta na
neki čudan način, tako da zidovi više nisu bili neprekinute površine, a pod se talasao i krivio,
nagoveštavajući neke nove dimenzije, čulima nepoznate. Ono malo rastojanje koje je odvajalo
Margaret od grupe kod kreveta, kao da se pretvorilo u provaliju preko koje se ona prebacila na drugu
planetu.
Odmahnula je glavom; ljutile su je ovakve pomisli. Ali, vizije nisu prestale. Trenutak vrtoglavice;
otiskivanje preko ništavila, strašni zahvat košmara koji se spušta sa svih strana. Soba se ustalila u
svojim novim dimenzijama; pravac 'gore' sad se očigledno sastojao iz dva različita pravca. Lampa je
visila nepomično, ali se činilo da je uvijena prema Margaret; iza njenih leđa, prozor se naginjao u
daljinu. Napunila je pluća vazduhom, jer joj se činilo da se guši, a vizije i mirisi dođoše opet,
umirujući, uspavljujući, kao da ih nudi sam pakao. Slatki miris gloga, sveži smeđi polu-smrad prve
zaorane brazde, u koju narod, uprkos zabrani Crkve, sahranjuje komad hleba i neke druge stvari...
Želela je da poviče, da zgrabi sveštenikovu mantiju i moli za oproštaj, da mu kaže da prestane sa
svojim latinskim mumlanjem, jer greh i zlo leže u njoj. Pokušala je da vrisne i mislila je da je to i
učinila, ali jedan dublji deo nje je znao da ipak nije, da se njene usne nisu pokrenule. Još je videla
oca Edvardsa, ali sad kao kroz zatamnjeno staklo; videla je ruku koja se diže i spušta praveći znak
krsta iznova i iznova, čula je kako glas melje dalje, ali ona sama bila je milion milja daleko, negde
napolju, među hladnim sjajem zvezda u svemiru, i među signalnim vatrama na mogilama mrtvih,
odakle Stari večito motre. Nejasno je shvatala da se kucanje i zveckanje pojačavaju do krešenda, da
zavese iznenadno, užasavajuće, lepršaju preko prozora. Plamen lampe je opet posustao, zatamnio se.
"PODVRGNI SE DAKLE; PODVRGNI SE NE MENI, NEGO PREDSTAVNIKU HRISTOVOM.
JER, NJEGOVA TI SILA NAREĐUJE, SILA KRSTA KOG SE BOJIŠ. DRHTI PRED RUKOM
NJEGOVOM..."
Treštanje metala u sobi dostiglo je jačinu grmljavine. Margaret pade uvis, u noć.

Glas je zove, u mraku, glas blagorodan i pun energije.

"Margaret!"
"MARGARET!"
Pauza, a onda, "Ovog trenutka da si došla..."
Taj se glas mogao ignorisati, sve dok ne kaže ono poslednje. "Margaret Belinda Strejndž, je l' ti
dolaziš ili..." To, ta mistična invokacija srednjeg imena, ne sme se ignorisati, nikad. Jer iza toga su
sledile batine, neko bi morao biti ispljuskan po turu i oteran u krevet bez večere; a bilo bi strašno da
se to desi u jednoj ovako divnoj letnjoj noći.
Devojčica je došla i propela se na nožne prste držeći se prstićima za ivicu radnog stola. Počev od
njenog nosića, protezala se površina tog stola, bogato prožeta šarama drveta, pomalo masna, pomalo
sjajna, magična na onaj specijalni način kako su magične stvari odraslih. "Ujka Džes, šta to radiš?"
Njen ujak ostavi penkalo, prođe prstima kroz kosu još crnu, sa tek po kojom sedom vlasi na
slepoočnicama. Gurnuo je svoje naočari čeličnih okvira malo uvis, ka mestu gde se koren nosa
sužava. Odgovorio je detetu dubokim glasom; "Zarađujem pare, rek'o bi..." Niko tad ne bi mogao
odrediti da li je na njegovom licu bio prisutan, ili nije bio prisutan, osmeh.
Margaret diže nosić. "Puuuh..." Novac je bio nešto nerazumljivo, reč koja u njenoj glavi izaziva sliku
nečeg glomaznog i mrkog, nalik na debelo ukoričene poslovne knjige sa kojima je njen ujak sada
radio, nečeg dalekog i neinteresantnog, ali i nekako zlog. "Puuuh..." Prljavi prstići se saviše oko ivice
stola. "Je l' zarađuješ mnogo para?"
"Pa, prilično, bogme..." Džes se opet vratio poslu. Njegova pesnica je napola zaklanjala redove
urednih cifara koji su upuzavali u egzistenciju na debeloj krem-beloj hartiji. Margaret je nakrivila
glavu u stranu, nastojeći da vidi njegovo lice i opet namreškala nosić. Ovo poslednje je tek nedavno
naučila da čini, i mnogo se ponosila tim postignućem. Iznenada je rekla: "Da li ti smetam?"
Džes je razvukao lice u osmeh, i dalje u glavi računajući. "Ne, curice."
"Sara kaže da ti smetam. Šta sad radiš?"
Ravnim glasom: "Zarađujem pare."
"Šta će ti toliko?"
Ovaj čovek robusnog izgleda zastade, otvorenih usta, ruku napola podignutih; čudna poza. Zurio je u
niski plafon; malopre izračunati zbir potpuno je iščezao iz njegove glave. Onda se okrenuo, podigao
ovu malu devojicu, posadio je na svoje koleno. Osmehivao se.
"Šta će mi? Pa, gospođice mala, ja bi rek'o... ja bi rek'o da ne bi znao stvarno da odgovorim."
Margaret je sedela i gledala, malo namrštena, u duvanskom mirisu njegove blizine. Ispružila je svoje
debeljušne nožice, sa puno uboja i krastica na kolenima; tur njenih gaćica bio je sav crn, zato što su
ona i Nevil Serdžantson napravili tociljajku u voćnjaku iza magacina, od nekih kutija i starih čeličnih
šina, i klizali se mnogo puta niz nju. Nadzornik lokomotivskog dvorišta im je pomogao, namestio je
šine, samo da bi ih nečim zabavio, da bar neko vreme ćute; jer to dvoje dece večno su bili u
lokomotivskim šupama, večno se motali svakome oko nogu baš kad je trebalo uterivati ogromne
gvozdene mašine unatraške u šupe; ništa drugo mu nije toliko zagorčavalo život, kao ta deca.
"Rek'o bi..." poče Džes. Opet je zastao, razmišljao, smejao se. "Pa, da bi jednog dana mog'o da
stavim sto 'iljada tamo gde sam nekad stavljao samo deset. Al' ti to nećeš razumeti, a?" Malčice je
ćušnuo, prstima, njenu kosu, i namrštio se videći jedan čuperak nekad žut i čist, a sad dobro ulepljen
osovinskim mazivom. "Ope' si bila u šupama? E, pa, od Sare ima da dobiješ batine, to ti je prokleto
sigurno..."
"Neću kad Sare. Oću ko' tebe." Dete je izvrdalo, dohvatilo gumeni pečat, i lupilo ga - plonk! - posred
upijača; onda, ne videći više nijednu raspoloživu površinu koja bi se mogla lepo zabrljati, otisnu
pečat i na Džesovu nadlanicu. Slova su se bledo poznavala, svetloplava naspram braonkastih
neravnina i bora kože: Strejndž i sinovi, kiridžije, Dorset.
"Margaret Belinda Strejndž..." Džes ju je vratio na pod smejući se, i dva-tri puta ju je šljepnuo po
turu, tek dovoljno da ga ispraši, dok je bežala.
Ova je uspomena ostala sačuvana u Margaretinom sećanju; bio je to jedan od onih čudnih,
proizvoljnih momenata detinjstva, koji dobiju posebno mesto u svesti i nikad se ne zaborave.
Izborano, tvrdo lice njenog ujaka, vilica plavičastih, neposredno iznad nje; mlaz sunčevog svetla na
stolu; Sara zove; pečat sa svojom izbočenom crnom ručicom i bronzanim zrnom sa jedne strane, tako
da znate na koju stranu je okrenut kad ga pritiskate nadole. Redak je to momenat bio, jer Džes nije bio
mnogo druželjubiv. Njegova mala nećaka mu je kasnije poželela laku noć, stojeći na svom prozoru i
gledajući ga kako odlazi iz kuće, sa jaknom prebačenom preko ramena, da pije pivo sa svojim
ljudima u krčmi Kiridžijska sila, koju desetinu koraka niz ulicu; ali tad je to već bio drugi čovek, i
sve što je dobila od njega bilo je minimalno, kiselo zakrivljenje uglova usana, i jedno 'hum', kojim bi
on odgovorio i svakome drugome. Zalupio je vrata i otišao gazeći teškim korakom, a njegove su
čizme stvarale zvuk paranja i mrvljenja po ciglom popločanom dvorištu.
Vrlo je malo govorio Džes Strejndž u tim vremenima. Niko se nije usuđivao da mu se suprotstavi.
Bio je terač; terao je svoje ljude, terao je svoje lokomotive, a ponajviše je terao sebe samoga. Kad bi
se odlučio da pije, oterao bi i najupornije stare pijance oko sebe pod sto; poneke noći se to i
dešavalo, u ponekoj krčmi. Ali otišao bi kući čvrstim korakom; a momci bi, teturajući se levo-desno
po ulicama posle fajronta, videli da je svetlost upaljena u njegovoj kancelariji ili u nekoj od šupa;
znalo se, da on i tada radi, možda skida ventile sa neke lokiške, čisti kotao, popravlja masivni široki
točak. Pitali su se tada da li Džes Strejndž uopšte zna za umor, i kad spava.
Davno je zaradio svojih prvih sto hiljada funti, i svojih prvih pola miliona. Činilo se da je za njega
rad svetinja, i lek za svaki jad. Firma Strejndž i sinovi je rasla, širila se i izvan pokrajine Dorset,
imala je svoje depoe čak u Iski i u Akve Sulis. Džes je slomio Serdžantsona, svog jedinog rivala u
Durnovariji, tako što je prevozio robu uz neverovatno nisku naknadu, otimajući starcu mušteriju za
mušterijom. Pričalo se da na vrhuncu tog rata cenama, Džesu nijedan voz nije doneo nikakav profit,
cele jedne godine; između vozača dveju firmi dolazilo je do tuča i do čitavih bitaka, čak se i krv
prolila po podovima ložačkih kabina; ali je Serdžantsona konačno slomio, otkupio od njega celu
firmu, i na taj način dodao četrdeset novih lokomotiva svojoj sad već ogromnoj floti. Šupe i magacini
pokraj stare kuće u Durnovariji proširivani su iznova i iznova, dok nisu zahvatili više od pola
hektara; ali to nije bilo dovoljno. Džes je slomio i firmu Roberts i Flečer iz Svonidža; pa Bejkersa,
pa Kaldekotsa, pa firmu Hofman i Kejnz iz Šaftsberija; a onda je bez sukoba otkupio firmu Basket i
Ferbrader iz Pula, sa više od stotinu Burelki i Fodenki na drumovima; i od tog trenutka firma Strejndž
i sinovi je gospodarila drumskim prevozom na jugozapadu Engleske. Od tada ni rutieri više nisu
smeli da uznemiravaju Džesove vozove; jer, debela lova čuda čini među visokim činovnicima, pa je
samo jedan napad na Džesovu lokišku dovodio do prave ofanzive kraljevske pešadije i konjice protiv
rutiera u tom kraju, tako da im se rabota nije isplatila. Kestenjasto-braon obojene ploče sa imenom
firme, i ovalne ploče s imenima lokiški postadoše dobro poznat prizor od Iske do Sent Loha, od Pula
do Svindona i Redinga-na-Temzi; drugi vazači su im se uklanjali, seržanti su tim lokiškama davali
prednost u saobraćaju. Na kraju, posle svega, Džesa su čak i njegovi neprijatelji počeli da poštuju.
Nije ništa uzimao, a da ne plati; i ništa nije poklanjao. A ako od njega nešto ukradete, možete to
slobodno da zadržite...
Mnogi su se pitali šta ga goni. U koledžu je bio sanjalica, sa glavom u oblacima; ali je od nekog,
negde, naučio šta je život. Šaputalo se da je jednom ubio čoveka, i to prijatelja, i da je kasnije
zidanje poslovne imperije bilo na neki način okajavanje tog greha. Govorkalo se čak, da ga je jednom
neka krčmarica odbila, i da je ovo bio njegov odgovor svetu. Nikad se nije oženio, mada je kasnije
bilo bezbroj žena spremnih da podnesu njegovu idiosinkraziju, i bezbroj očeva spremnih da svoje
kćeri prodaju u sekundi, samo da bi vezali svoje porodično ime s imenom Strejndž. Nijednoj nije
pružio priliku. Niko ga nikad nije direktno pitao šta ga goni, sem njegove male nećake; njegov
odgovor je zapamtila, ali, kao što je on i rekao da će se desiti, nije ga razumela.
Margaret iznenada kao da polete napred, kroz vreme. Polazi u školu, u grad Šerborn udaljen čitavih
dvadeset milja, u internat, da započne prvo školsko polugodište u svom životu. Pola milje pešice kroz
ulice Durnovarie; sitna devojčica tapka nogama, drži se čvrsto za Sarinu ruku; obučena je u novu
uniformu, o ramenu joj se njiše kožna đačka torba, a u njoj jabuke, kolači, jadni i žalosni delići
toplog roditeljskog doma. Glavu drži visoko, lice joj je napeto; šmrkće pomalo, da ne bi zaplakala,
suočena sa nepravednošću svega na svetu; čini joj se da ide u susret svojoj sigurnoj pogibiji ili
nečem gorem... Sara ogromna, kamene ploče trotoara ogromne, baš kao i gromade kaldrme, i stare
kuće nad ulicu uzdignute, baš kao što su se ogromnim činila i poslepodneva i jutra, svako od njih kao
nešto zasebno, dok je odbrojavala preplašene zadnje dane pred polazak u školu. Poslednja noć, i
poslednje jutro, jedna neizbežnost pred kojom ona kao da lebdi, kao u snu unutar sna. Septembarska
zora bejaše plava od izmaglice i hladnoće, ispunjavala je devojčicu jezom, slike su plovile
nepovezane i daleke, a njeno telo je bilo mašina, zaboravljene noge su pumpale gore-dole i nosile je.
Udaljenim raskršćem prošao je drumski voz, žarka svetlost iz ložišta lokiške obasjavala je vozača i
ložača; u iznenadnom ogorčenju dete je poželelo da pojuri napred, da sa vozom nestane niz drum,
bezbedno šćućureno ispod cirade, u dumbaranju i tami, pa nekim misterioznim zatvorenim krugom da
se nađe u svojoj sobi, kod kuće; umesto toga, hoda levo, ka stanici, stiskajući još ruku svoje
negovateljice. Stara Sara, toliko puta predmet mržnje, sad voljena; kad bi Sara mogla da pomogne...
ali nije mogla. Čekao je putnički voz, prenatrpan i vlažan; strpaše malu Margaret unutra. Stajala je
pritiskajući lice uz prozor i brišući prstima sa stakla paru svoga daha, a stanica i Sara i čitava
egzistencija ostadoše pozadi, smanjujući se do tačke i nestajući zauvek.
Škola, u zgradi velikoj i hladnoj, i mračnoj; katoličke kaluđerice, čudne, sa svojim zastrašujućim
uštirkano-belim kapuljačama, šapuću i žure preko soba sa podovima od kamenih ploča. Sumračna
usamljenost, tmurna i nepodnošljiva, u kojoj najzad zasvetleše iskrice nade: pisma od kuće, kolač,
kutija sa voćem na stolu u holu škole. Mrazna živopisnost onih dana koji bejahu posvećeni igrama;
konverzacije šapatom, u spavaonici; prvi nagoveštaji prijateljstava... Dok je vreme brzo odmicalo,
Afrika je postala kontinent, naterali su pi er na kvadrat da postane jednako površini kruga, a Cezar se
borio sa Galima. Dani i meseci su klizali nemoguće, i evo Božića. U velikom holu, koncert i služba
božija, za kraj polugodišta; u pliticama na krajevima krakova zidnih svećnjaka, gore sveće; izdavanje
putnih karata, uzbuđenje pakovanja i čekanja; poslednje jutro. Sestra Alicija, starešina Margaretine
grupe, misteriozno počinje da se brine o Margaret. Galama u dvorištu, dečja vika kristalna u sjajnom
zimskom vazduhu; lepršanje i pućkanje leptir-kola ispred škole, Margaret čeka s osećanjem
izgubljenosti, sestra Alicija se tajanstveno smeška i ništa ne kaže. A onda, veliko iznenađenje: prvo
dumbaranje, udaljeno ali dobro poznato, zvuk koji je njoj u krvi, neizbrisiv; pa perjanica pare,
namigivanje bronze, i najzad lokomotiva, neverovatna u svojoj ogromnosti, obilazi obazrivo oko
krivine i izlazi pred školu, ostavljajući svojim ogromnim točkovima duboke brazde u šljunku do koga
je majci upraviteljici toliko stalo; huči, zviždi, gura se i na blef probija kroz leptir-kola, koja
vrhovima svojih jarbola ne premašuju visinu lokomotivskih točkova. Jedan jedini vagon, skoro ništa
na njegovom ravnom podu; vozi ujak Džes lično, i Margaret shvata da je došao samo radi nje,
specijalna vožnja; i počinje, mrzeći sebe, na sav glas da plače, a sestra Alicija mrmlja, "Smešno
dete... smešno dete..." i svojim bolno koščatim prstima muva Margaret u rebra sve dok ova ne počne
pametnije da se ponaša.
Žmirkala je u iščekivanju dok su je podizali da povuče uže kojim se budio duboki, ogromni glas
Burelke; deca su se skupila oko točkova zijajući i smejući se, sve dok ih Džes nije rasterao svojom
vikom, pa gurnuo napred reverzionu polugu i regulator; i već kreću uz šištanje ventila i kruženje
poluga, ispuštajući jedan ogroman mlaz pare. Margaret se pridržavala za ogradu ložačke kabine,
zurila pozadi, mahala, a škola se povlačila i smanjivala, najzad zbrisana krivinama na putu, bačena u
zaborav i nepostojanje tokom tri nedelje raspusta, duge kao ceo život. Posle toga ju je njen ujak često
dovodio kući, ili je naređivao nekom od svojih vazača da skrene i pokupi je. Kad je dolazio lično,
vozio je uvek Ledi Margaret, staru Burelku koja je još bila ponos flote; pa se devojčica Margaret
beskrajno hvalila svojim prijateljicama da je ta lokiška baš po njoj imenovana, da je to njena lična
lokomotiva. Džes se ponekad tome smejao, blago bi je ćušnuo po kosi, i rekao joj da je baš čudno
kako se stvari jedna na drugu nadovezuju. Jer, majka ove devojčice takođe se zvala Margaret; radila
je u krčmi svog ostarelog oca, tamo negde iza Portlanda; pa kad joj je otac umro, nije više imala gde
da živi, i pristala je da se uda za Tima Strejndža, čoveka nekoliko godina mlađeg od sebe. Samo, Tim
je zbog toga privremeno izgubio svoj posao i svoj dom. Ta se žena, međutim, brzo zasitila života s
običnim kiridžijom, pa je posle samo dve godine braka pobegla, otišla sa dvorskim žonglerom lorda
od Purbeka; Tim se vratio kući sa bebom nazvanom Margaret, Džes se smejao dugo, tiho, primio je
mlađega brata nazad i čak prepisao na njega polovinu firme. Ali to je bilo davno, pre nego što je u
Margaretinoj glavi izrastao mozak sposoban da pamti.
Druge, poznije stvari bile su joj sveže u pamćenju, druge facete njenog čudnog, 'uvrnutog' ujka-Džesa.
Pamtila je kako mu je jednog dana pritrčala s izuvijanom morskom školjkom, rekla mu da sluša pa će
čuti hučanje morskih talasa unutra. Tad je on malo prekinuo svoje beskonačno zarađivanje para, pa je
našao vremena da se posveti i njoj: odvezao ju je daleko u bregove, našao jedan kamenolom, iskopao
iz stena jedan fosil, i rekao joj da prisloni uvo uz taj fosil; čula je isto što i u školjki. Kazao je, da taj
zvuk stvaraju godine, svi ti milioni godina koji su zarobljeni u kamenu pa zuje želeći da se oslobode.
Još dugo potom, čuvala je taj kamen; pa i kad je prošlo mnogo vremena, i kad je saznala da je u
pitanju samo odjek proticanja njene krvi, čula je ono što i pre zvuk zarobljenih večnosti.
Dve su stvari ubrzano gurnule Džesa u starost; prvo, taj silan trud na izgradnji firme, a drugo, pucanje
jedne parne cevi, koja mu je otrgla pola kože s leđa pre nego što je uspeo da se otetura do bezbednog
mesta. Lokiške su bezbroj puta ozledile ljude koji su sa njima radili. Džes se digao sa bolesničke
postelje mnogo pre nego što je bilo razumno, i zapeo je sa jednim tovarom kamena sam čak za
Londinium, pa je usred vožnje, u ložačkoj kabini, pao u nesvest. Tad je Margaret bila mršavi
devojčuljak od trinaest godina, sva od ruku i nogu, mada su bradavice njenih grudi već potiskivale
haljinu napred. Negovala ga je dobro, sedela uz njegov krevet i čitala mu tokom dugih, mirnih večeri
svog letnjeg raspusta; a Džes je ležao, mrštio se prema plafonu i razmišljao o bog-zna-čemu. Nikad
više to nije bio onaj raniji Džes; i evo, reklo bi se začas, Džes je starac u postelji, hladno-vlažan, žut,
čeka da umre, a sveštenik maše svojim tankim rukama iznad njega, u smradu tamjana, mrmljajući
neprijatne reči...
Padanje se zaustavilo. Margaret je ošamućeno gledala oko sebe: proživela je godine, ali se ova soba
za to vreme nije nimalo izmenila. Još pod lampom njen otac Tim Strejndž, lica mršavog i ispijenog,
gleda dole, na samrtnikovu postelju; stara Sara sedi sva podbuhla, i brižno lomi prste u krilu; otac
Edvards i dalje deklamuje, sa knjigom u ruci; epitrahilj je zategnut između njega i samrtnika; plamen
lampe je opet postojan, jasan u prolećnom sutonu. Kradomice je obrisala lice od znoja, zatim šaku o
haljinu, i čvrsto stisla kolena da spreči drhtanje.
Ova poslednja sedmica bila je vrlo loša. Kuća je bila pod senkom, ispunjena nekim prisustvom...
više je odgovarala druga reč, koju je Margaret oklevala da pomisli, reč 'posednuta'. Sve dosad se
nije setila da tu reč upotrebi. Čudni zvuci, kuckanje, zveckanje prozorima, uzdasi u noći,
nelagodnosti; kao senke neke pradavne nepravde, neispravljene i nepromenljive. Smrt je prilazila
korak po korak, neumoljivo, kao proticanje reka, kao crveno potonuće sunca u noć iza uspravnih
megalita, daleko u vresištima. Jednom se starac Džes uspravio u krevetu, preplašen i strašan, mašući
rukama, videći stvari koje drugi nisu videli; drugi put je sluškinja vrisnula kad ju je kuhinjski vazduh
ledeno pomilovao. Jednom se stepenište zakovitlalo ispred Margaret, i to tako kao da se dogodio
neki poremećaj u vremenu, jer ona je tom prilikom videla ispred sebe svoju dvojnicu, sebe, kako
odmiče stepeništem, vanzemaljska u toploj noći. "Margaret", prozbori starac sada; pomislila je da se
to na nju odnosi, ali je uvidela da se vara. Starčeve ruke zamahnuše, odgurujući ništavilo; oči su
gledale prestrašeno, a kroz sobu je prošao proletnji povetarac, zanjihao bronzane lančiće koji su na
više mesta visili sa greda, njišući lampu tako da su se vretenasti mlazevi žutog svetla premeštali po
ukrasima na kaminu i na uzglavlju kreveta. Parnjaču spominje, mislila je stara Sara; jadnik, da se u
poslednjim danima uplaši parnjače Ledi Margaret, da mu se priviđa njena senka u njihanju lampe i
onih lančića gore. Ali ne, postojale su glasine da... Devojka je sedela sama, posmatrajući i drhteći;
dovoljno je dugo živela s kiridžijama da upije svakom porom svoje kože njihove lude priče. Ova
Burelka, Ledi Margaret, neće moći da se odazove svome gospodaru, jer eno je dole u zaključanoj
šupi, praznog ložišta, pod ciradom, sa hrastovim kajlama dobro zakucanim pod njene točkove.
Jednom se jedna parnjača odazvala, kaže legenda; zvala se Hladna Bes; njihala se jako, visoka i crna
u noći, vatra pakla gorela je u njenom ložištu, gledala je farovima kao očima. U stvarnosti je
postojala, jednom davno, na zapadu Engleske, lokomotiva sa tim imenom; njen vozač je blokirao
sigurnosni ventil da bi dobio neku opkladu, ona je eksplodirala i poslala ga pravo bogu na istinu; ali
ste i posle toga mogli da je čujete, da naslutite udaljeno dumbaranje njenih točkova, tresak poluga,
zvižduk njene sirene, u mračnim noćima, daleko u bregovima. To je bilo davno, niko nije znao pre
koliko godina; ali legenda nije nestala, postala je nešto čime se roditelji služe da zaplaše i u krevet
oteraju malu decu. A kad su kiridžije spominjali 'Hladnu Bes', mislili su time: smrt. Margaret, iako
školovana, sad je drhtala i sujeverno se, beznadno, krstila. U ovoj sobi je bila Hladna Bes...
Uklonili su iz sobe bronzane lančiće i sve ukrase, i ćebadima prekrili krevetske šipke, da ne sijaju; i
luckasti starac se primirio. Međutim, Prisustva nisu nestala. Margaret je osećala kako je vuku i
šapuću joj; koncentracije hladnog vazduha plovile su stepeništima; upravo su zbog takvih stvari i
zbog onog slučaja kad je Margaret nešto otrglo par cipela iz ruku i bacilo ih o zid, sveštenika i
pozvali. Otac Edvards je već samim izborom teksta koji će čitati, jasno pokazao šta misli. Postojale
su molitve za isterivanje duha poltergajsta, koji stvara buku i baca predmete; ali on ih je ignorisao.
Dobri otac Edvards je bio siguran odakle problem potiče, pa je čitao molitvu za isterivanje samog
đavola. Ali on greši, reče Margaret sebi, plačući nečujno i bez suza; greši...
"Zato ti naređujem, draco nequissime, u ime besprekornog jagnjeta, koje je zgazilo i aspidu i
baziliska, da ostaviš ovog čoveka... da izađeš iz Crkve božije..."
Glas je utihnuo, izgubljen pod novim snovima.
Margaret, znojeći se ponovo, pokuša da se odupre, zato što je nastupao košmar, i što je kao uvek u
takvim snovima plovila sve bliže i bliže onome što je najviše želela da ne vidi. Zapita se, mogu li
oni, ti koji kuckaju i zveckaju, ti koji se pojavljuju, Prastari narod prošaputa njen um, Prastari narod,
mogu li oni ovo da izvedu? Da nekoga povedu izvan prostora i vremena, ne mareći nimalo za
prisustvo nekog tamo popa? Zar se usuđuju? Zastenjala je bespomoćno; pa to je Narod sa vresišta, to
su vile, koje su u davnim vremenima imale veliku moć.
Sedela je na plaži. Sunce se obilno i vrelo slivalo preko njenih ramena, ruku i kolena. Na sebi je
imala jednodelni kostim zvani 'tabard' nalik na pulover bez rukava, nadole produžen; to je te godine
bilo apsolutno modno moranje. Iako plavokosa i svetlog tena, na suncu je lako hvatala boju; začas bi
postala sva pegava, naročito oko usta, nosa, i preko leđa. Volela je da vidi sebe pocrnelu od sunca,
volela je da se šeta po plažama, da upija toplinu i svetlost; danas se borila i izborila da sebi
obezbedi ovaj izlazak na plažu. Prvo je morala da ubedi vozača Toma Merimena da skrene, iskrca je
tu i kasnije dođe po nju, svojom Fodenkom. Uvek verna Sara pristala je da pođe, mada se žalila da
joj to nije lako. Zajedno su sedele na ravnom podu zadnjeg vagona, truckajući se žestoko, napola
ugušene prašinom koja se dizala s izbrazdanih belih drumova. Iza njih su izletnička leptir-kola
vrludala, krivudala, gurkala se, pućkala svojim jadnim motorčićima, nastojala da svojim prugastim
jedrima uhvate malo povetarca. Margaret je opustila svoje duge noge preko zadnje ivice vagona i
smejala se, smejala svim vozačima od Durnovarie pa sve do plaže. U selu Lalvortu, Tom je istovario
jedan sanduk mašinskih alata, a onda skrenuo desno, duž obale; prema Vejmautu. Kad prođoše taj
grad, Tom najzad okrete prema svom pravom odredištu, Beaminsteru, a Margarct iskoči, povukavši
Saru, rešena da dobije svoj dan na plaži. Stajala je i mahala sve dok Fodenka nije odmakla drumom i
nestala zaklonjena sopstvenim oblakom prašine. Onda je Margaretinoj staroj pratilji malčice pozlilo
od vrućine, pa ju je Margaret odvela da sedne pod drvo i sluša neku muzičku bandu koja je svirala u
blizini, a sama je pohitala do vode. Sedela je sama, i tad je došao čamac prema kome svi potrčaše.
Zapitala se tog trenutka zašto mora, kad god vidi neku nevolju, uvek da uđe u sam centar događaja.
Ponekad je dolazila do zaključka da je to iz kukavičluka: nesreća u realnosti nikad nije bila toliko
strašna, koliko u njenoj mašti. Kad je svojevremeno stari Vilijam izgubio prste jedne ruke na strugu, u
radionici, Margaret je čula užasni zvuk koji se oteo tome čoveku iz grla, i videla kako se osovine
struga zaustavljaju u mestu, na mrtvo, čim je nadzornik tresnuo po kočnici za slučaj opasnosti; nije
mogla a da ne potrči pravo u sumračnu radionicu, do mesta gde je Vil stajao, pepeljasta lica, držeći
se za ručni zglob; kad je videla kako sjajno-crvena krv lije iz patrljaka prstiju, pada sa blagim
pljeskajućim zvukom na pod radionice, i širi se po njemu u trakama, osetila je maltene olakšanje.
Rekli su joj kasnije da se odlično držala, i ona bi možda i uživala u pohvalama, da nije u sebi znala
da su nezaslužene. Bilo joj je i mrzno, i mučno, ali je jednostavno morala da vidi...
Često su vozili turiste iz Vejmauta, polazeći iz gradske luke ili s obližnjih plaža, u lov na ribe
tabinjaše, ili na jastoge, a ponekad, kad bi bila povoljna sezona, i u lov na morske pse i to na one
male, bezazlene, koji nisu napadali nikog ali su se dali dobro loviti, turistima na uveseljenje. Takav
ribarski čamac se sad približavao obali; mladić u čamcu je imao tu nesreću, da mu ruka od lakta
nadole uleti u čekrk. Uspeo je nekako da dovede čamac do plaže. Margaret se gurala, izvijala kroz
gomilu, probijala napred, a već joj je bilo muka i smračivalo se na uglovima vidnog polja, nije mogla
da stane, i onda je videla izmasakriranu ruku, kosti i žile što su virile kao klinovi, čoveka sveg
ispolivanog krvlju koji se ipak držao sa nekim užasavajućim dostojanstvom, i nije znala šta da radi.
Kola su dojurila silovito na plažu, bacajući vrtloge peska iza sebe, zakočila, a vozač je preskočio
vrata i probio se plećima kroz gomilu. Verovatno je pomislio da je Margaret nekakva babica ili nešto
slično; grlo joj je bilo toliko suvo, da nije uspela da mu kaže da to nije tačno. Očas se našla u
zadnjem sedištu motornog vozila, i tu je uvrtala zavoj 'turniket', pridržavala ranjenika da bi ostao u
sedećem položaju, gledala kako krv lije bogato, i upija se u sedište. Na prilazima Vejmautu nalazila
se jedna mala stanica u kojoj je radilo pet-šest Adhelmijanaca; nadaleko i naširoko nije bilo ničeg
drugog što bi moglo poslužiti kao bolnica. Tu je vozač parkirao. Dok su mladića unosili u stanicu,
Margaret je sedela u kolima i pitala se da li da povraća sad ili posle. Posle nekog vremena ustala je,
izašla, i počela, maltene nesvesno, da hoda. Na Saru je zaboravila; pala je u mračno raspoloženje,
činilo joj se da su svi ljudi na svetu samo kožne vreće pune krvi, koje čekaju da ih neko probuši pa
da umru, a da je njoj još i gore jer je žena, zarobljena u krhkom ženskom telu, osuđena da krvari pri
snošaju, pri porođaju. Bila je u šoku, i došlo joj je da umre.
Posle dužeg hodanja približila se jednoj plaži, miljama dugoj, pa je išla ivicama klifova iznad plaže,
razgledala viste plavetnila i beline, svetlucanje morskog spreja na vetru, lišena cilja i namere de
nekud stigne. Kroz jednu malu peskovitu jarugu sasuljala se do mora, poželela je da se okupa, onda
se setila neobavljenog posla, pa se svečano ispovraćala iza jednog trnovitog žbuna. Sedeći potom na
jednoj steni koja joj je žuljala leđa, zanela se u tužne misli; uzimala je oblutke oko svojih stopala i
bacala ih u vodu, gledala kako se refleksije sunčanog plamena dižu sa mora u zamršenim mrežama i
razigranim petljama svetlosti. Glas, kad se začuo, nije uspeo stvarno da prodre do njene svesti;
nepoznati čovek je morao još jednom da poviče.
"Eeeej!"
Bio je težak i bradat, crven u licu, nenaviknut da ga neko ignoriše. Margaret se okrenula i pogledala
ga neraspoloženo.
"I šta kog vraga sad pokušavaš da uradiš?"
Slegla je ramenima. Isključivo pokretima pleća nagovestila je 'more' i 'bacam šljunak u njega'.
"Ama popni se ovamo, čuješ?"
Još jedno sleganje ramenima, koje je ovog puta značilo, 'Ti siđi...'
Sišao je, sa kršenjem i rušenjem. "Bagami si ti mene na lep valcer povela..." Uhvatio ju je,
bezobrazno, svojim debelim prstima ispod brade i podigao joj glavu. "A-ha", reče, klimajući glavom,
"prilično dobro..."
Njene oči kao da su htele da ga spale. Onda: "Je l' mrtav?" Pitanje je postavila slabim glasom,
mlitavo; momenat gneva je već prošao, ostavljajući samo iscrpljenost i ravnodušnost.
Nepoznati se nasmeja. "A, nije taj umro, plebejsko kopile je to... Eventualno bi moglo da ga sredi
trovanje krvi, ali ne verujem. Obično oni prežive."
"Šta su mu uradili?" U njenom glasu, nešto malo promuklosti, i nagoveštaj interesovanja.
Ovaj Norman (jer, govorili su, a da Margaret o tome nije ni razmišljala, normanskim francuskim)
sleže ramenima. "Čas posla. Kasapska satara, pa katran. Vene su zašili i ostavili da konci dosta vire,
da se posle kad istrunu mogu izvući..."
Uvila je usnama, skupila ih na uglovima. Istog trena je on opet stavio ruku na nju, ali je ona tu ruku
udarcem odbila u stranu. "Ostavi me na miru." Dohvatiše se, zamalo potukoše.
"Dobra si ti mala", reče on, "odakle si, nisam te nešto viđao..."
Lupila ga je pesnicom. "Fils de pretre!"
Reagovao je kao da ga je ubola bajonetom. Odbacio ju je tako da je pala, i nadneo se nad nju; za
momenat je pomislila da će dobiti batine, ali onda se okrenuo, zgađen. "Ovo ti", reče, "nije bilo
pametno." Pošto mu je pesak ušao u oko, protrljao je oko zglavcima prstiju, besno, psujući, a onda
krenuo uzbrdo, na klif. Na pola puta do klifa okrenuo se i povikao, "Uplašila si se!"
Ćutanje.
"Glumiš neko nevinašce!"
Nikakve reakcije.
"Bogami ima da se pešači prokleto dugo!..."
Margaret je ustala, nozdrva zategnutih od besa, i pošla za njim do automobila.
U kotlu automobila voda je tiho ključala. Kopče na haubi motora su vibrirale. Motor je odavao utisak
silnih pleća pogurenih između široko razmaknutih točkova. Pružio joj je ruku da bi joj pomogao da
stupi u kola (mada su vrata bila visoka samo petnaestak centimetara), zakoračio i sam u kola,
oslobodio kočnice, i pomakao napred jednu polugu za koju je pretpostavljala da je regulator.
Automobil marke Bentli pođe napred silovitim ubrzanjem, u čudesnoj, gotovo avetinjskoj tišini,
ostavljajući iza sebe samo razređeni, neupadljivi trag pare. Margaret je sedela kruto. Ispod butina je
osećala vrelinu kože sedišta, suncem zagrejane. Pitala se zašto nikad ne može da se odupre
izazivanju, čikanju, da li je to nešto u njoj što odbija da odraste. Vozač se udaljio od obale i okrenuo
ka istoku. Izrovani drum je stavljao motor pred tešku probu izdržljivosti; u jednom trenutku se vozač
okrenuo nazad ka njoj i povikao nešto o nekakvih 'dvesta' koje može da postigne 'na makadamu'.
Potom je opet ćutao. Margaret je sad potpunije shvatila ono što joj je i ranije bilo jasno, naime, da
ovo nije čovek iz običnog naroda. Zakonom parni automobili nisu bili zabranjeni, ali su samo
najbogatiji ljudi mogli da ih kupe, šta više, samo su se takvi i usuđivali da ih poseduju; odavno se
znalo, i prećutno prihvatalo, da je cilj odluke Petroleum veto bio, da se ograniči pokretljivost običnih
građana, radne klase.
Dok su jurili kroz Vejmaut, setila se stare Sare, koja je sigurno još grebucala unaokolo tražeći svoju
štićenicu, i nesumnjivo već dovodila lokalne pandure do ludila. Vikala mu je da stane, ali on ju je
ignorisao; samo je skretanje njegovog pogleda u stranu, sa sjajem i gnevom u oku, pokazalo da ju je
čuo. Kad izađoše iz grada, poče kiša. Margaret je to i očekivala, jer je već neko vreme posmatrala
nagomilavanje kišnih oblaka, prašno žutih i sivih, preko srednje-letnjeg plavetnila neba. Uzviknula je
kad su je pogodile prve kapi, koje su munjevito preletale niski vetrobran. Vozač se oglasi silovitom
vikom preko ramena; "Nisam poneo prokleti krov..." Milju kasnije spao mu je pritisak pare, i tad se
umilostivio da stane ispod jednog ogromnog hrasta; ali je ona već bila toliko mokra, da joj je bilo
svejedno. Bila je zapravo zadovoljna kad se auto opet pokrenuo, i udaljio od treskanja grana.
Kao da se mnoštvo kamenih kandži uzdiglo na horizontu: to se ukazivao zamak Korfe, nad selom
Korvesgeat. Kiša je popuštala. Dok su prolazili kroz selo Korvesgeat bili su središte interesovanja
jednog razlajanog čopora pasa; rad nekih delova motora Bentlija pogađao je ultrazvučni deo sluha
ovih pasa; izluđivao ih. Vozač pređe preko trga u centru sela i širokim okretom utera kola u zamak
Korfe, kroz otvorenu kapiju u prvoj liniji bedema, prolazeći ispod portkulisa, gvozdene rešetke sa
šiljcima nadole. Stražar na kapiji je salutirao dok su kola, truckajući se, jurila mimo njega. U velikom
prostoru između prve i druge linije bedema bio je ulogoren cirkus sa vašarom. Margaret vide zlatno
obojene zmajeve, i karijatide, mokre od kiše, erotične naspram visokih sivih kamenih zidina.
Lokomotive koje su vukle ovaj cirkus bile su razmeštene unaokolo, ne mnogo gizdavije od Ledi
Margaret. Bentli je napredovao preko trave poskakujući, rasterivao ljude sa svog puta zvukom svoje
dvostruke bronzane sirene. Dođoše do Kapije mučenika, na drugoj liniji bedema. Tu je portkulis bio
spušten da narod ne bi ulazio u drugo dvorište i na taj način prilazio delovima samog donjon-a,
centralne tvrđave-palate. Margaret je videla kako daleko u visini, iz nekog otvora u bedemu, izbija
mlaz pare; parni čekrk je podigao portkulis da bi automobil prošao. Prođoše, i krenuše postrance
uzbrdicom za koju se Margareti činilo da ima i svih 45 ugaonih stepeni; hauba motora bila im je tako
reći iznad glave. Najzad je vozač uparkirao Bentlija u jednu kamenu garažu ispod zidina donjon-a,
koje su se uzdizale nebu pod oblake.
Iznad njih, u vrtoglavim visinama, plovile su tri zastave: prvo, prastari, spektakularni oriflam, bojna
zastava davnih normanskih plemića, plava sa tri zlatna krina, koja je isticana samo u dane svetaca i u
praznične dane; drugo, svetlo-plava zastava Rima; i treće, zastava Unije, Velike Britanije, izrezana na
kraju u obliku lastinog repa. Nedostajala je četvrta zastava, ona sa leopardima i heraldičkim
ljiljanima; dakle, gospodar zamka, lord od Purbeka, nije danas bio kod kuće. Margaret je poneki
delić tih zastava uspevala da ugleda i kasnije, između visokih zidina sada obasjanih suncem, dok je
žurno išla kroz pasaže bez krova, otvorene prema nebu; praktično je trčkarala za ovim čovekom koji
ju je zarobio i koji ju je sad vukao napred, stežući svojom ogromnom šapom jedan njen šačni zglob.
Bila je suviše zadihana da bi se dalje svađala. Izgubila je svaku orijentaciju; oko nje su bile razne
zgrade i kule pridodate, dozidane, kolosalnoj masi prvobitnog donjon-a. Bacila je pogled kroz jedan
prorez za gađanje strelama, i videla, odozgo, zupčaste grudobrane jedne kule, a u daljini, preko
ogromnih prostranstava pustara, luku grada Pula. Pela se i dalje, stepeništem koje se spiralno uvijalo
nagore, sve do jedne sobe u kojoj je njen otimač, mladi lord Robert od Veseksa, sin lorda Edvarda
od Purbeka, gospodara ovog zamka i čitave pokrajine Purbek, potegao konopac za poslugu, tako
silovito da se činilo da će ga otkinuti. Margaret se otimala i ritala; dospela je, međutim, u zahvat
jedne krupne, robusne žene u braon-i-skerletnoj livreji posluge ove aristokratske kuće. "Učinite nešto
sa ovom stvari ovde", povika Robert, psujući i odmahujući rukama. "Vodite to negde, na kupanje ili
tako nešto, pre nego što počne da kija. Smrdi na more..." Margaret se, besna, otrže i pojuri za njim da
ga tresne, ali on je već izašao i zalupio za sobom teška vrata prošarana zakivcima od gvožđa. Na
njene besno izbrbljane optužbe o kidnapovanju, služavka je odvratila smehom. "Šta, kad mu je majka
kod kuće? A, taj pazi da mu gnezdo bude čisto, u to možete biti sigurni... Uh! Ma, polako, mlada
damo, nemojte da ste takvi... Jao! Životinjice jedna mala!..."
Margaret je grizla i pljuvala, ali ju je služavka ipak odvukla u susednu sobu. Ta je soba bila, u
poređenju sa drugim sobama u ovom zamku, mala; prozori su bili gotski, svaki se gore završavao
visokim, strmim, prelomljenim lukovima; bili su zastakljeni vitražima koji su blistavo ponavljali
motive leoparda i ljiljana. Draperije od brokata prekrivale su pojedine delove zidova. U pod je bila
ugrađena masivna kada, načinjena od ploča uglačanog purbečkog mermera. Iza kade se uzdizao
bogato ornamentisani kotao za vrelu vodu, izrađen od bakra, ali premazan crnim japanskim lakom,
snabdeven velikim alkama za hvatanje. Mali, rešetkama prekriveni otvori na zidovima očigledno su
bili deo sistema za dovođenje toplog vazduha. Margaret je bila i protiv svoje volje impresionirana;
njen bogataški dom u Durnovariji bio je dobro opremljen, ali ovaj nivo luksuza još nije videla. Dve
devojke su čekale, spremme da joj asistiraju pri kupanju.
Mrštila se, napola rešena da ih otera; nije imala naviku da traži pomoć pri kupanju. Sestra Alicija je
imala običaj da je ponekad oriba, tokom prvih meseci u školi. "Dolazi ovamo", rekla bi, "prljavče
jedno malo!" Strpala bi je u jednu od velikih četvrtastih kada za kupanje, već punu ledene vode, i
razmahala se velikom tvrdom četkom; Margaret je ponekad zamalo uživala u tome. Ali to je bilo
davno, i mnogo se stvari od tada promenilo.
Margaret je slegla ramenima, i počela da se izmigoljuje iz svog tabarda. Ako ovaj luckasti mladi
aristokrata pristaje da na nju traći radno vreme svojih slugu, onda takvu priliku ne treba propustiti,
jer se verovatno neće ponoviti.
Kada se brzo napunila, uz mnogo grgoljenja i šištanja vode iz kazana; devojke su joj uvezale kosu, a
jedna je ubacila u vodu nešto što je stvorilo čitava brda svetlucave pene. To ju je zainteresovalo, jer
tako nešto nije još nikad videla. Jedan sat kasnije, bila je manje-više voljna da se opet ponaša
pristojno; jer su je izribali, okupali, izmasirali, a na kraju je morala da klekne i postavi telo
uspravno, pa su joj preko pleća sipali nešto što je mirisalo na sandalovo drvo, slivalo se po njoj,
peklo kao vatra, i ostavilo u mišićima leđa neku prekrasnu toplinu koja ih je prožela i iz njih potpuno
uklonila ukrućenost i umor. Haljina je već bila spremljena za nju, ispružena celom dužinom:
formalna, otmena, sa dubokim dekolteom i miljama penušave suknje; dobila je i kružnu dijamantsku
dijademu za kosu. Odeća joj je dobro pristajala; meškoljila se malo u njoj, osećajući satensku čistoću
svoje kože naspram tkanine, i pitajući se, pomalo zaneseno, koliko li je zapravo opreme za zavođenje
devojaka Robert nagomilao u svom zamku. Tek mnogo kasnije je saznala da je Robert ovom prilikom
naredio da se pretrese garderoba njegove odsutne sestre, da bi se našla haljina za Margaret; kakve
god mane da je imao, polovičnost u postupcima svakako nije bila jedna od njih. Sad se Margaret već
ozbiljno zabrinula zbog Sare i svojih roditelja, ali činilo se da su događaji prolazili pored nje u
galopu; jedva je uspevala s njima da održi korak.
Već se spuštalo veče. Sunce je tonulo, bacalo preko vresišta senke miljama dugačke, budilo
zasenjujuće dijamantske refleksije na bezbrojnim prozorima, koji su većinom imali izuvijane ukrasne
kamene stubiće u sredini; činilo se da zamak nadire u pravcu divovske zapadne izmaglice kao pramac
nekog kamenog broda. Preko visoke druge linije bedema plovili su zvuci sa vašara; vika, treštanje
jeftinih orgulja, potmula vibracija parne mašine. Večera je servirana u dvorani izgrađenoj još u XVI
veku; ta dvorana je bila u prizemlju, a gosti su šetali napolju, ispred dvorane, raskošno obučeni, ruku
pod ruku u toplom vazduhu. Margaret je bila pomalo razočarana kad je čula da veći deo starih
prostorija u unutrašnjosti donjon-a već vekovima ne služi ničemu ili služi samo kao magacin i
arsenal.
Lordovi od Punbeka su imali običaj da na dane svetaca i državnih praznika ručaju prema prastarom
običaju, oživljenom u epohi Gizeviusa; manje značajni gosti sedeli su za dugim stolovima u glavnom
delu dvorane, a lordovska porodica je, u društvu svojih ličnih prijatelja, jela na uzdignutom
podijumu, na jednom kraju dvorane. Gorelo je mnoštvo lampi i odlično osvetljavalo celu dvoranu.
Duž jednog zida postojala je galerija za pevače, i u njoj je sedeo mali orkestar. Sluge i služavke
hitali su svuda, saplićući se o pse kojih je, naročito buldoga i brachet-a, na podu bilo mnogo.
Margaret, još pomalo ošamućenu, predstaviše ledi Mariani, Robertovoj majci, i nekolicini važnijih
gostiju. Njen um, sav u kovitlacu, nije prihvatao imena. Ser Frederik nešto, Njegova eminencija
arhiepiskop od nečeg... Automatski je izvodila naklone, i pustila da je konačno odvedu do mesta
neposredno uz Roberta, njemu s desne strane. Jedan hladan nos ugurao joj se u krilo, upozoravajući
da je neko obratio posebnu pažnju na nju; pomilovala je psa brachet-a rasejano, češkajući ga iza
ušiju. "To ti je priličan kompliment, znaš?" reče Robert. "Taj tu nije dobar prema svakome, jok. Pre
neki dan je capio jednog seržanta za ruku." Robert se široko osmehnuo. "Dva prsta..."
Margaret blago povuče ruku k sebi. Činilo se da je Robertu sakaćenje bilo važan izvor zabave.
Čuo je njeno ime više puta, upotrebio ga je više puta kad ju je predstavljao ljudima, ali mu to ime još
nije prodrlo do svesti. Zamolila ga je, što je dostojanstvenije mogla, da se njenoj kući pošalje
semaforska poruka. Dolazeći, nije previdela signalnu kulu podignutu na starom zamku, a ni relejnu
kulu na bregu iza zamka. Robert je slušao, s izrazom blagog iznenađenja na licu, naginjući glavu da bi
čuo njene reči, a onda je pucnuo prstima, dozivajući na taj način mladog signalistu-paža koji je stajao
u blizini. "Kak' se ono zoveš, Strejndž?"
"Moj otac", reče Margaret hladno, "je Timoti Strejndž od firme Strejndž i sinovi, Durnovaria."
Ova je bomba itekako delovala. Robert huknu, uzvi obrve, nateže flašu vina, zalupka prstima po
jednom izvezenom mestu na lanenom stolnjaku.
"Pa, proklet da sam", reče. "Proklet da sam. Pa, ja ć' se oženim prokletom Bugarkom..."
"Roberte!" uzviknu ledi Mariana, koja je sedela u blizini. Robert se pokloni svojoj majci, nimalo
postiđen zbog svog bezobrazluka. "Sad vidim", reče. "Ponašala si se kao drska mala kučka, a sad
čujemo bar delimično objašnjenje." Naškrabao je nešto na beležnici koju mu je podneo signalista.
"Potrči s time, dečko, dok nije pao mrak." Signalista ode trčećim korakom, i koji minut kasnije
Margaret začu lepetanje i lupkanje semafora, i sličan zvuk koji se odazvao sa kule na bregu. Odgovor
je stigao pre nego što je pao mrak: samo jedno ledeno: "Poruka primljena i shvaćena." Na osnovu
toga, Margaret je zaključila da kod kuće sada o njoj misle sve najgore.
Noć je prošla brzo, za Margaret i prebrzo; jasno je mogla da zamisli kakav će je osoran i zlovoljan
doček čekati kod kuće. Posle večere, došle su grupe akrobata i ljudi sa vašara da zabavljaju goste.
Dresirani psi su skakali kroz obruče, hodali na zadnjim nogama obučeni u škotske kiltove ili u
pantalonice. Ova tačka je postigla veliki uspeh; nije se mnogo marilo što je jedan od pasa izvođača
zamalo izgubio život kad su ga dohvatili i pocepali Robertovi psi nenaviknuti da se kontrolišu. Posle
životinja, nastupio je jongleur, žongler, koji je, očigledno po Robertovom nagovoru, izdeklamovao
čitavu seriju rimovanih rečenica na iskvarenom žargonu 'patoa'; Margaret srećom nije mogla da
razume šta to govori taj čovek izduženog tužnog lica, ali Robert je bio presrećan, urlao je od smeha.
Onda su doneti poslužavnici puni voća i oraha, i još vina; društvo se rasturilo tek dobrano posle
ponoći. Robert je jednim urlikom pozvao sluge koji će otpratiti Margaret do sobe koju je za nju
pripremio. Trudeći se da stoji uspravno a da se ne klati, Margaret je zaključila da je dobro što niko
nije došao po nju večeras; gusti porto, koji se nekad pio samo na gozbama kraljeva i papa, gotovo da
ju je oborio. Srušila se u krevet sva u toploj izmaglici, promrmljavši 'laku noć' ženi koja ju je
oslobodila odeće, i zaspala u minuti. Probudila se nedugo posle zore, osluškivala, ne bi li uhvatila
zvuk koji ju je probudio. Čula ga je opet: pseći lavež, udaljen, svetao. Ustala je sneno, omotala jednu
dugu izvezenu zavesu oko sebe, i odtapkala do visokog proreza prozora. Videla je u daljini, preko
istumbanih površina nekoliko krovova, Roberta na konju. Oko nogu konja kružila su, lajući, dva psa
brachet-a. Na zglavku ruke Robertove seđaše lovni soko, kao mali vitez sjajnog perja, ali sa crnom
maskom koja ga je privremeno činila slepim. Zvonko lajanje pasa dopiralo je kroz mirni vazduh još
dugo pošto je njihov gaspodar nestao iz vida.
U jedanaest sati toga jutra, jedna lokiška Fodenka, ukrašena kestenjasto-braon bojom, dođe, hukćući
indignirano, kroz kapiju u prvoj liniji bedema, zastade u prvom dvorištu; njen vozač je zahtevao da
mu se izruči izvesna gospođica Strejndž. Uskoro potom, Margaret je rekla zbogom, ne bez žaljenja,
velikome zamku Korfeu.
Stigavši kući, videla je da stvari nisu tako rđave kao što se pribojavala. Članovi porodice su,
izuzimajući Saru, njenom avanturom bili više impresionirani nego nezadovoljni. Člana porodice
Strejndž nije bilo lako impresionirati; ali lordovi od Purbeka su bili vlasnici ne samo poluostrva
Purbek, nego i gotovo cele pokrajine Dorset; njihov se feud prostirao čak do Šerborna, pa i dalje.
Oni su bili, svojevremeno, vlasnici zemljišta na kome je ležala Džesova kuća i lokomotivsko
dvorište; ali je Džes Strejndž ljutom štednjom i stezanjem nakupio novac i otkupio taj teren, postavši
tako njegov vlasnik. Ovu njenu avanturu ujak Džes je prećutno odobrio, a to je bilo veoma važno.
Sedeo je sa njom te noći; pričala mu je šta je bilo, a Džes je potezao dimove iz svoje lule i mrštio se,
ubacujući samo po koje brzo pitanje kojim je iz nje izvlačio i najsitnije detalje. Ali, Džes je tad već
bio bolestan čovek; bolest mu je izmenila i posivela lice.
Margaret opet polete napred kroz vreme. Slike kao da su proletale kroz njenu svest avetinjskom,
treperavom brzinom još nepronađenog kinematografa. Pamtila je svoje dugo potišteno čekanje, nadu
da Robert nije sasvim zaboravio na nju. Pokušala je da analizira svoja osećanja prema njemu. Da li
joj se dopalo samo njegovo ludovanje, ili ju je privlačila njegova jednostavna životinjska muškost,
ili je u pitanju bilo nešto dublje? Ili je bilo posredi ono prezira dostojno, naime želja da sebe proda
na najboljem mogućem tržištu, da zasedne iznad naroda, iznad svoje familije, i postane gospodarica
Korfea? Rekla je sebi da, ako je ovo poslednje posredi, treba da zaboravi čitavu stvar, da obustavi
gimnazijsko sanjarenje. Jer, njoj mesto nikad neće biti u tom velikom zamku, tamo daleko, na onom
bregu.
Jesen dođe, i unošenje snopova žita, i služba božija za Žetelački dom. Kiridžije ispletoše nove
kukuruzne lutke i istakoše ih pod zabate kuća, namesto starih lutaka koje su se morale ritualno spaliti.
Margaret se zadržavala u kuhinjama, gde je nadgledala pravljenje zimnice: zatvaranje boca,
ukuvavanje džemova, usoljavanje mesa; i evo već mraznih dana. Lokiške su jedna po jedna dolazile
sa zamrznutih, izrovanih drumova, zaprljane od putovanja, zarđale; trebalo ih je u šupama generalno
očistiti, popraviti, podmazati, nauljiti, prefarbati, izglačati, da bi bile spremne da idućeg proleća
ponovo krenu na posao. Svaki se zavrtanj morao proveriti; spoljašnja, gazna površina točkova morala
se, ako je pohabana, zameniti; kompletan mehanizam svih ventila morao se razmontirati i ponovo
montirati. Lanci upravljačkih mehanizama morali su biti pregledani i testirani. U kovačnicama,
mehovi su duvali od jutra do mraka, pokretani rukama pocrnelih đavolaka, kiridžijskih sinova;
strugovi su zujali, ljudi su kao mravi vrveli preko ogromnih Burelki, Klejtonki i Šatlvortki. Radne
snage je bilo koliko hoćeš; jer, firma Strejndž i sinovi, jedina u drumsko-transportnom biznisu, nije
na početku mrtve sezone otpuštala vozače. Džes je kao i uvek radio rame uz rame sa svojim ljudima,
slušao, naginjući glavu u stranu divovsko udaranje parnih mašina, izricao dijagnozu; ali, ponekad bi
se presamitio od bola, opsovao, otišao da se odmara ili pije pivo; a onda bi pritegao kolane i opet
nalegao na posao.
Dani su se skratili, bližila se sredina zime; nedelju dana pred Božić dođe kurir, zaparena daha,
zaštićen od zime kaputom sa crvenom ivicom u koji se dobro umotao; naterao je svoga konja sitnim
kasom kroz kapiju lokomotivskog dvorišta. Margaret, kad joj donesoše pismo, drhtavim rukama
razlomi pečate na njemu. Mučila se pokušavajući da pročita nažvrljani tekst pun pravopisnih grešaka;
rukopis, shvatila je to sa iznenadnom navalom osećanja, Robertov. Odjurila je kao iz praćke izbačena
pravo u lokomotivske šupe, da novost saopšti prvo svom starom ujaku. Umoljavali su je da se
priključi proslavi Božića u Korfeu, da bude jedna od stotinak zvanica na lordovskom porodičnom
slavlju koje bi, ako se otegne kao ranijih godina, moglo trajati sve do marta. Njen pristanak strpaše
kuriru u šake dok je još stajao, zaduvan, u kuhinji, i potezao iz vrča prokuvano pivo.
Opet je ulovila Džesa sledećeg dana, pre nego što je pošla, kad su konji već frktali u dvorištu. Radio
je, kao i obično, u šupama; upravo je montirao klip na polugu klipnjaču, pri plavom svetlu koje se
filtriralo kroz duge, mrazom okovane prozorčiće na krovu. Srce ju je zabolelo kad je ugledala
izmršavelu zaoštrenost njegovog lica, duboko izbrazdanog linijama koje su se usmeravale prema
tvrdim ustima; iznenada je izgubila želju da ide, ali joj se on obratio prilično grubo. "Odma' da si
otperjala", reče joj bez ikakvog uvoda. "Koristi priliku dok možeš..." Ovlaš je dotakao usnama njeno
čelo, šljepnuo je šakom po turu kao kad je bila dete. Otpratio ju je do vrata šupe, gde je stajao i
mahao joj sve dok se nije izgubila sa vidika; onda se okrenuo, lica iskrivljena u grimasu, naslonio na
jedan radni sto, i trljao slabinu; taj polusvesni pokret ublažavao je bol. Grč je prošao, senke više nisu
imale crvenu nijansu; obrisao je znoj sa lica i teškim koracima se vratio svome radu.
U predgrađu Durnovarie čekala ju je njena oružana pratnja, eskort. Margaret, toplo umotana protiv
ljute zime, bejaše obuzeta ushićenjem: odred vojnika sa samostrelima jaše ispred nje, a izvidnici
pročešljavaju vresište levo i desno od druma, pazeći na i najmanji znak eventualne pojave rutiera;
očigledno, lordovi od Purbeka nisu neozbiljno prilazili pitanju bezbednosti svojih gostiju. Bilo je to
dugo jahanje. Vetar ju je grizao za lice i uši, kopita konja odzvanjala su po tvrdom tlu; tek u sumrak je
opet ugledala zamak, sivi kamen prema gvozdeno-sivom nebu, posut tu-i-tamo finim prahom mraza.
Portkulis je i na prvoj, spoljašnjoj kapiji bio spušten. Grupa je čekala, konji su frktali i toptali, onda
su lanci zaškripali, gvozdena rešetka se sa grubim trenjem povukla gore, u kamen. Uzbuđena,
Margaret je zaboravila svoga ujaka; smejala se slušajući kako se kapija sa treskom zatvara iza nje, i
kako stražari na drugoj liniji bedema traže odziv i lozinku.
Jedini napadači na zamak, koji je sa visine zurio sjajnim očima prozora, bili su mrak i hladnoća.
Zapamtila je ples, priču, smeh; mise u majušnoj kapeli ovog zamka, čije je puno ime glasilo 'Kapija
Korfea'; jahanje do obale da se vidi olujama sravnjeno talasanje Lamanša; tutnjanje vatre u velikoj
dvorani, njen krevet, topao, dok napolju ječi vetar u noći. Osposobila se, bar delimično, da sokolari,
ali sa malim bezazlenim sokolom, kakav je smatran prikladnim za zabavu dama. Robert joj je
ponudio tog sokola na poklon, ali ona ga je odbila; nije imala gde da ga čuva, nije imala kavez, niti
uniformisanog slugu sokolara koji bi se o toj životinji brinuo. Najzad joj je soko pobegao, krileći
visoko i snažno, i ona je bila zadovoljna: činilo joj se da ovaj soko pripada vetru.
Robert je, gonjen pretežno željom da impresionira svoje goste, pokušao da dresira velikog zlatnog
orla, po njegovoj porudžbini uhvaćenog i donetog iz divljih brda Škotske. Već pri prvom letu, ta
nesretna ptičurina se sklonila među grane jednog drveta, i ničim se više nije dala isterati. Dvojicu
poslužitelja odrediše da paze na pticu, ali se oni vratiše praznih šaka; jer to stvorenje je odbilo
mamac, iskoristilo prvi sumrak i pobeglo. Dve noći kasnije zlatni orao se vratio, da sedi usamljenički
na vrhu jedne kule u prvoj liniji bedema. Robert je, psujući grozno, pijan kao daždevnjak, naredio da
se begunac kazni. Jedina kazna dovoljno stroga sastojala se, po Robertovom mišljenju, u tome da se
upotrebi top. Zato izvukoše na svetlost dana demikanon, poluteški top, jedino artiljerijsko oruđe koje
je u ovom zamku postojalo, i za koje se u živućoj memoriji nije pamtilo da je ikad ispaljeno.
Nanišaniše ka orlu otvoriše slagalište municije i izvukoše barut i jedno đule koje, ispaljeno, drmnu u
zid pokraj kapije, odvali čitav kubni metar kamena iz bedema, zamalo otkide glavu nadzorniku
kuhinje, izazva histeričan napad kod neke dame i vazdušnim udarom ponese pticu sa njenog sedala.
Teškim zamasima krila orao je odleteo i više nikad nije viđen.
Kad se spustila novogodišnja noć, Robert je poveo Margaret na dugo penjanje do samog vrha
najstarijeg, centralnog dela donjon-a, palate-tvrđave. Stali su kod uzano prorezanog prozora, više od
pet stotina stopa iznad vresišta. Vetar je palio njihova lica i naricao na kamenu, a Robert se smejao
videći močvarne plamičke kako trepere unaokolo, na horizontu, kao oči. Negde vuk stade zavijati,
tanko i treperavo; Margaret je zadrhtala na taj zvuk iz davnina, izgubljen u tami. Robert je to
primetio, pa je obavio svoj ogrtač oko oboje, stojeći iza nje, ruku prekrštenih ispred njenog struka;
okrenula se, ututkala se u njegovu toplinu, u spori pokret njegovih ruku, pritisnula lice uz njegovo
rame, dok je on milovao kosu koja mu je promicala ispred očiju; poželela je da zaplače zbog
prolaženja vremena, i zbog svih prolaznih stvari. Stajali su jedan sat, dok su zvona po selima izbijala
ponoć, vrata i prozori otvarali žute pravougaonike daleko dole, a plamičci po pustarama posustajali i
nestajali. Počela je, i to ne samo po jednom kalendaru, nova godina.
Kasnije je počela da izlazi u selo Korvesgat, i to često, a zima se pretvorila u proleće, a ovo, u leto.
Na srednje-letnji dan, posmatrala je u dvorištu zamka kako plesači izvode igru zvanu 'moris' ili
'moreska', i pokušala da nahrani drvenoga konja novčićima, koje njegovi klepetavi zubi nisu mogli da
zadrže. Pošto je parni Bentli bio u radionici, sa prednjim amortizerom slomljenim u nekoj jurnjavi,
Robert je jednom poterao svoja leptir-kola, proklinjući ih, sve do sela Lajm, a onda je, razbešnjen,
ispunio svoju raniju pretnju i gurnuo malešni automobilčić sa litice Zlatne kape, u ambis. Tokom
godine, u Durnovariu su stizale poruke; obično ih je donosio vojnik, ili dvorski činovnik pri svom
normalnom obilasku grada. Margaret je zbunjivala mladoga budućeg lorda od Purbeka, možda ga
pomalo i zabrinjavala. Nije imala aristokratske krvi kao on; ali nije mislila ni kao običnjaci, kmetovi
koje je on bez oklevanja rasterivao sa puta sirenom svoga Bentlija. Nije kod nje bilo onoga, na šta je
sa sigurnošću mogao računati kad je milovao sise nekoj seljačkoj drolji: nije se crvenela, blesavo
cerila i kikotala; bila je smrtno ozbiljna i uvek je nosila, činilo se, neku tugu u očima. Margaret je,
opet, imala osećanje da neke neizgovorene stvari postoje između njih, neka razumevanja dublja od
reči. Da na neki svoj način, ispod sveg blefiranja i bravura, on oseća potrebu za njom, i da će je
jednog dana i formalno zaprositi.
Zadrhtala je, sećajući se kako se njen svet srušio. Avgustovska noć, zrikavci beskrajno zriču; taj se
zvuk upija u mozak i u krv, nameće se uporno i neobično, sad ga čuješ, pa ga ne čuješ, pa ti se opet
pojavi u svesti. Zamak se, kao planinski masiv, uzdiže u toplom mraku; na sve strane, u dvorištima, na
zidinama, među drvećem davno izđikalim u odbrambenom jarku sa vodom, svici svetlucaju kao belo-
plavičaste šljokice našivene na crnu kadifu trave. Uzela je jednog svica u dlan; ležao je u njenoj ruci,
svetleći i dalje, dalek i misteriozan. Neki je miris bio u vazduhu, topao i težak, miris rane jeseni.
Povetarac je dotakao njeno lice; njenoj uzbuđenoj mašti se činilo da je to dunuo vetar iz neke čudne
prošlosti.
Robert je bio uozbiljen, zanet u misli, ćutljiv, obuzet nekim raspoloženjem koje kod njega dotad nije
videla. U dvorištu je, iza kuhinje, gorela velika vatra. Sjaj se reflektovao od kamena, ocrtavao
divovsku masu zamka. Pahuljice pepela su se kovitlajući dizale ka nebu, zadržavajući još po koju
varnicu; Robert je rekao da ga to podseća na duše ljudi: na putu kroz beskonačnost, sijaju neko vreme
a onda iščeznu u mraku. Nije govorio svojim maternjim jezikom, nego jednim starim, grlenim,
isprekidanim jezikom, za koji do ovog časa nije znala da mu je poznat. Bila je u stanju da mu
odgovori; stajala je uz njega, odgovarala rečenicom na rečenicu, nastojala da ga uteši. Govorila je i o
dvorcu. "Rude, ragged nurse..." počela je. "Gruba, dronjava negovateljice, stara zlovoljna dadiljo
mladih prinčeva..."
To ga je iznenadilo. Nasmejala se, a glas joj je bio prigušen u noći. "Neki od onih manjih
elizabetinskih pesnika, morali smo da ga učimo u školi. Zaboravila sam kako se zvao; ali tada sam
smatrala da je prilično dobar."
"Kako se stihovi završavaju?"
"Upotrebi moju decu dobro..." IzgovoriIa je to sa iznenađenjem, po prvi put svesna leda ispod tih
reči. "A sad... glupa tuga kaže tvome kamenju zbogom."
To ga je, neobjašnjivo, naljutilo. "Zle slutnje", reče on i pljunu. "Ti to kao pop u popovskoj jazbini,
mrmljaš nekakva prokletstva."
"Roberte..." Još više mu se primakla. Prislonila je svoje lice uz njegovo, razmakla usne da bi jezikom
i zubima dotakla njegovu vilicu, pokušavajući da zaustavi tugu u njemu, osećajući kako njegove ruke
klize, preko tanke haljine, duž njene kičme. Mnogo ga je puta ranije dotakla, pa i poljubila; a njegovi
su prsti već sviknuto prelazili preko nje, uživali u njoj, onako kao što su njegove oči sviknuto uživale
u izduženoj glavi lovačkog psa ili u letu jastreba, kao što su njegova usta uživala u ukusu hrane i
dobrih vina. Mislila je, ovog puta je drugačije. Ako sad nastavi, i ako ja sebi dozvolim da nastavim,
kraj može biti samo jedan. Ali, da li je to na kraju krajeva toliko važno?
Progutala je, zatvarajući oči; i tada ju je, izgleda, prvi put u životu zahvatilo ono okretanje i
zavrtanje, padanje, osećanje da su dimenzije i vreme uvrnuti. Pribila se čvršće uz njega, tiho skičeći,
i učinilo joj se da ne stoji na čvrstom tlu nego da se prevrće glavačke, svečanom sporošću, kroz
ništavilo, i da je avetinjski pohađaju sve mrtve stvari i žalosti, i svi budući strahovi, zgrudvani i
uvezani u jedno, nošeni normanskim vetrom. Mislila je, možda ću pasti u nesvest. Šta se ovo dešava
sa mnom... Pokušala je da prizove slike koje bi suprotstavila tami: svoga oca, Saru, svoga ujaka
Džesa, osobe koje je upoznala u školi, čak i staru sestru Aliciju. Imala je nejasno osećanje da je ovo,
što se spremala da uradi, značajno ne samo za nju, njeno telo i njen bol; da je odgovorna pred njima,
svim ljudima koje je ikad poznavala; radi njih, morala je da donese ispravnu odluku. Osećala je
toplinu na obrazu, znala je da je to suza, ali nije znala da li plače zbog sebe ili zbog Roberta, ili zbog
čitave ljudske vrste. Legla je s njim te noći, prilazila mu iznova i iznova, tešila i bila tešena, ponekad
majčinski izdašna, ponekad detinjski zaklonjena od mraka; dok se najzad od nje nije udaljio čak i
njen ljubavnik, izgubljen iza sna suviše dubokog za snove.
Probudio ju je senešal, upravitelj dvora lorda Edvarda od Purbeka. Bilo je neobično da baš senešal,
od svih ljudi, to učini. Ispričao joj je da je Robert morao da ode da nešto uradi za kralja, a da će on,
senešal, morati nju sada da otprati kući. Ležala je ćutke u zgužvanoj posteljini, još polu-omamljena
snom; postepeno, bes je rastao. Mogla je da pročita u njegovim čudnim očima i oštro izrezanom
mačkastom licu (licu kojeg, za čudo, čim bi se on okreno, više nije mogla da se seti) ono što je,
duboko u sebi, već znala. Da je začaranost, ako je to bila začaranost, prošla; da se prodala za lepu
pesmicu, da je Robert došao k sebi, da jedan lord od Purbeka nikad ne bi pomešao krv sa devojkom
iz običnog naroda. Oterala je senešala režeći i pljujući; ustala je i pogledala sebe, okrenula se
ogledalu da vidi svoje novo, kurvinsko telo; oprala se, ljutito pljuskajući vodu iz krčaga po podu. Na
čaršavima su ostali tragovi; besno je strgla pokrivače, da čaršave izloži, ostavi celom svetu na
vidiku. Psovala je senešela kad je ovaj došao po nju, treskala je nogama po podu i zaklinjala se na
osvetu, znajući da je nikad neće moći sprovesti; ni ona lično, ni njen otac Tim, ni cela moćna firma
Strejndž i sinovi sa svim svojim bogatstvom i uticajem. Jer u ovoj zemlji zakona nije bilo, ne za
obične ljude, građane. Oni su, i bogati i siromašni, podjednako bili prepušteni na milost i nemilost
svojim lordovima; a lordovi su dobijali svoje feude od Kralja; a Kralj je sedeo na svom prestolu po
milosti prestola Svetoga Petra, dakle papskog. Onaj top, naperen sada prema kapiji, to je zakon...
Kad su je već izveli u prvo dvorište, učinilo joj se da je videla podsmeh na licu jedne služavke; da je
u tom trenutku imala oružje u ruci, ubila bi. Odjahala je kao vetar, šibajući konja do krvi, povređujući
i sebe u stalnim sudarima sa razmahanim sedlom; senešal je jahao ne gubeći nikad korak, smiren,
dvadesetak metara iza nje. Obeležili su je, dakle, kao što se obeležava sanduk koji ispadne iz
drumskog voza i napukne: oštećena roba, vratiti pošiljaocu... Prešavši jednu milju, okrenula se da
pogleda zamak, shvatila da zamak gleda nju, i proklela ga. Suze su lile opet na njenom licu, ali ovoga
puta suze gneva.
"ZA TEBE I ZA TVOJE ANĐELE SPREMLJENA JE NEUGASIVA VATRA; JER TI SI
KOMANDANT GNUSNOGA UBISTVA I POKRETAČ INCESTA... ODLAZI NAPOLJE,
BEDNIČE, ODLAZI SA SVIM TVOJIM PREVARAMA... POKLONI SE BOGU, PRED KOJIM SE
SVAKO KOLENO SAVIJA..."
Šta, pomisli Margaret rastreseno, pa on to o meni... Putovanje i zamak bejahu samo uspomene u
njenoj glavi, a ove suze, stvarne na obrazima. Tekle su, vrele, i kvasile joj vrat. Ma je I' ti to najviše
što možeš da učiniš? zapitala je oca Edvardsa bezglasno. Da mučiš tog starca svojim brbljanjem, dok
ja ovde sedim slobodna, ja koja sam donela zlo i nepravdu u ovu kuću? Naravno, odgovori njen um
samome sebi, podrugljivo. Jer i ovaj pop je, kao i Crkva kojoj služi, slep, prazan, sujetan. Taj Bog o
kome trtljaju: gde je ta njegova pravda i samilost? Da li mu se dopada kad ljude u agoniji maltretiraju
u njegovo ime? Jesu li mu smešni njegovi sopstveni nesposobni sveštenici? Je li zadovoljan kad
čovek padne mrtav klešući kamene blokove za njegove hramove?... Taj uvrnuti bogčić koji umire sa
mlakim izrazom lica, na krstu... Pomislila je, krenuću onda i potražiću druge bogove, možda će oni
biti bolji, a gori ne mogu biti nikako. Možda su još tamo, u vetru, na pustarama, u starim sivim
bregovima. Moliću se za Thunorovu munju, za Vo-Tanovu pravdu, za Balderovu ljubav; ako ništa
drugo, taj Balder je dao svoju krv smejući se, a ne kao uzurpator Hrist, sav smožden i u bolu...
Kuća se zatresla i ugasila kao sveća na silovitoj promaji. Opet je Margaret padala, tonula kroz
prostor u kome su svetlucale iskrice nalik na zvezde ili svice. Činilo joj se da u istom trenutku vidi i
zamak Korfe kako se nadnosi nad nju sa svojim lobanjskim likom, i more iza poluostrva Purbek,
izbičevano do beline naletima talasa, i klifove, visoke, u hujanju vetra; dorsetskog vetra, pradavnog,
hladnog i oštrog, pristiglog sa milja i milja okeana.
Zamah se preseče, ona stade i ogleda oko sebe u čudu. Iz prošlosti, pomakla se u budućnost, ili u
neko vreme koga nikad nije bilo i nikad neće biti. Nad njom, uskovitlano nebo; oko nje, s obe strane,
visoki stubovi grubo isklesani od kamena, stari, neravni, nagnuti, moćni, iskrzani i pohabani,
izmučeni proticanjem vekova toliko, da je u njima vetar izbušio duboke otvore u kojima je mogao da
svija sebi gnezdo. Oblačna pokrivka neba se vrtložila i odmicala u dalj, brzo; iza stubova, vetar je
šištao preko sivog kruga trave. A iza toga, opet ništavilo, praznina u koju bi ona mogla pasti; otisnuti
se sa iznenadnog ruba sveta.
Ispred nje, leđima naslonjen na najudaljeniji stub, sedeo je neki čovek. Njegov je ogrtač lepršao.
Njegova kosa, laka i duga, podizala se i letela oko njegove okrugle glave. Prinela je ruku svojoj
slepoočnici: to lice, videla ga je već negde, ali gde... Pred njenim očima to lice se već promenilo,
kao da teče, kao da se crte premeštaju, pretvorilo se u lik hiljada ljudi, nijednog čoveka. Lice vetra.
Hodala je, ili se činilo da hoda, prema njemu. U ovom snu, mogla je da govori; formirala je nekakve
reči, neko pitanje. Nepoznati se nasmejao. Glas mu je bio piskutav i tanak, kao da dolazi sa velike
udaljenosti. "Prizivala si Stari narod", reče on. "Ko zove Stara bića, zove mene."
Gestom joj je pokazao da sedne. Čučnula je pred njega, osećajući kako je pramenovi sopstvene kose
šibaju po licu. Vetar je navaljivao kao da hoće da uništi ovo čudno mesto; a onda, dok je zurila,
iznenada je stekla osećanje da nikakvog vetra i nema, ali da ona, i stubovi, i trava na kojoj stubovi
počivaju, lete nekud, bačeni ogromnom brzinom kroz beskonačno more oblaka. Ta joj je pomisao
donela vrtoglavicu; za tren je zažmurila. "Zvala si naše bogove", reče Staro biće tiho. "Možda im se
svidelo da odgovore..."
Videla je sada, na kamenu iznad njegove glave, znak za koji je znala da mora biti tamo: krug sa
skicom krabe unutra, skicom u kojoj su se linije preklapale, nerazumljive. Rekla je slabim glasom:
"Jesi li ti... stvaran?"
Sudeći po izrazu njegovog lica, zabavljao se. "Stvaran?" reče. "Definiši realnost, pa ću moći da ti
odgovorim." Odmahnuo je rukom. "Zaviri u zemlju, u kamen, i videćeš galaksije celog kosmosa. Ono
što nazivaš realnošću, stopiće se; imaćeš pred sobom vrtloženje, kruženje energije, ples atoma i
čestica. Neke mrvice zovemo planetama, jedna od njih je Zemlja. U ništavilu, ništavilo, koje sadrži u
sebi ništa; eto, to je realnost. Kaži mi šta hoćeš, pa ću moći da ti odgovorim."
Prinela je opet ruku slepoočnici. "Pokušavaš da me zbuniš..."
"Ne."
Planula je na njega. "Onda me ostavi na miru!" Udarala je pesnicama po travi bespomoćno. "Ništa ti
nisam učinila, prestani... da se igraš sa mnom, ili šta to već činiš, jednostavno idi i ostavi me na
miru..."
Naklonio se, uozbiljen; uplašila se, iznenada, da će čitavo ovo mesto u trenu nestati i baciti je nazad u
život za koji je znala da ga više ne može podneti. Sad je želela da pojuri napred, da ga zgrabi za
ogrtač onako kako je želela maločas da zgrabi sveštenika za rub mantije, ali to je bilo nemoguće.
Htela je opet nešto da kaže, ali ju je on zaustavio podizanjem ruke. "Slušaj", reče, "i pokušaj da
zapamtiš. Ne preziri svoju Crkvu; jer ona raspolaže mudrošću koja je iznad tvoje moći shvatanja. Ne
preziri njena sujeverna mumlanja; ona imaju svoj cilj, koji će se ostvariti. Ona se bori, baš kao i mi,
da razume nešto što se ne može razumeti, da shvati nešto što je izvan shvatanja, naime Volju, koja se
ne da kontrolisati, sagledati, izmeriti." Pokazao je prstom oko sebe, na krug kamenih monolita. "Ta
Volja je poput ovih kamenova: obuhvatna, beskrajno putuje, beskrajno se vraća na početak, sadrži u
sebi nebesa. Cveće raste, meso propada, sunce kruži nebom; umiru Balder i Hristos, ratnici izlaze iz
svoje dvorane Valhale da se bore, padnu, krvare, vaskrsnu. Svi su obuhvaćeni voljom, svi su joj
podvrgnuti. Mi smo u njoj; naša se usta zatvaraju i otvaraju, naša se tela kreću, naši glasovi govore,
ali im mi nismo gospodari. Volja je beskonačna. Ne preziri svoju Crkvu..."
Još je govorio, ali se smisao njegovih reči izgubio u besu vetra. Posmatrala je lice Starog bića,
pokrete usana, čudne vatrene oči u kojima se reflektovala svetlost dalekih sunaca i drugih godina.
"Ovaj san", reče on konačno, "privodi se kraju. Ako je to san. Ovaj veliki ples završava se, počeće
drugi." Nasmešio se, i dotakao rukom znak u kamenu iznad njegove glave.
"Pomozi mi", reče ona iznenada. Preklinjala je. "Molim te..."
Odmahnuo je glavom, i to, činilo joj se, sa žaljenjem. Gledao ju je onako kako je ona gledala svice,
kad odtreptavaju svoje kratke živote na travi. "Sestre predu niti", reče on, "mere ih, i seku. Pomoći
nema. Takva je Volja..."
"Reci mi", reče ona. "Molim te. Šta će biti sa mnom? To možeš, i moraš. Duguješ mi to..."
Njegov je glas zujao, sekući vetar. "To je zabranjeno..." Oči kao da mu se zakloniše iza vela. "Pazi na
jug", reče. "Tvoj život će doći sa juga, i tvoja smrt. Što važi za sve one koji su rođeni, važiće i za
tebe. Biće radosti i nade, biće straha i bola. Ono ostalo je skriveno. Takva je volja..."
Počela je da vrišti na njega. "Ali to ne vredi, ništa mi nisi rekao..." Uzalud se trudila; ovaj čovek i
monoliti bledeli su i smanjivali se, a ona sama bila je bačena unazad, daleko. Samo jedan tren joj se
činilo da lice Starog bića sija iz oblaka, bronzano i slavno, a onda vide da je to bio Balder, ne, nego
Hrist... a onda sve to potamne, pocrne, postajući senka među senkama, skupi se u tačku i nestade.
"ZATO SADA ODLAZI. TVOJE BORAVIŠTE JE U DIVLJINI, U TELU ZMIJE; SADA VIŠE
NEMA ODGAĐANJA... JER GLE, GOSPOD BOG PRIBLIŽAVA SE BRZO, A NJEGOVA VATRA
GORI PRED NJIM. PA AKO SI PREVARIO ČOVEKA, NE MOŽEŠ SE RUGATI SVOME
GOSPODARU. ON TE IZBACUJE, ON KOJI JE SPREMIO ZA TEBE I TVOJE ANĐELE VEČNI
PAKAO. ON IZ ČIJIH ĆE USTA OŠTRI MAČEVI IĆI, ON KOJI ĆE DOĆI DA SUDI VATROM, I
ŽIVIMA, I MRTVIMA, I CELOME SVETU..."
Stvar se završila; Margaret je zurila oko sebe, gledala lica drugih, njihove ruke, i znala je: u sobi je
opet vladao mir.
Ostala je uz bolesnika još dugo posle odlaska većine drugih. U sobi sedjahu otac Edvards i
bolničarka, uz bolesnika koji je disao polako, više se ne trudeći: njegovom je trudu došao kraj.
Stajala je na prozoru, ruku prekrštenih na grudima, osećala kako se noćni vazduh kreće po njenom
licu, osmatrala preko krovova kuća mutnoću vresišta i tanku bledu liniju horizonta, dole na jugu. I
videla je, sa jasnoćom halucinacije, Roberta kako jaše, šibajući konja i psujući sve na svetu, a
posebno šaljući sve žene do đavola i dalje, jaše da je vrati u svoj zamak. Njene se usne zamalo
skupiše u osmeh. Jer, cveće raste, meso propada, sunce kruži nebom, a mi smo u Volji... Namrštila se,
zbunjena, pokušavala da se seti gde je čula te reči; uzalud.
U zoru je umro Džes Strejndž. Pop se pomolio, položio na jezik mrtvaca hostiju, pričest. A onda je u
oporom svetlu bolničarka uklonila pokrivače i prebrojala tumore, koji su se ukazivali kao plave
pesnice na bledilu starčeve kože.
 KAPIJA KORFEA

Kolona konjice jahala je oštrim kasom, zveckajući amovima, ne trudeći se nimalo da se drži desne
strane druma. Iza vojske, turistički automobilčići bogataša su se tiskali, skupljali u grupe, pućkajući
svojim motorčićima. S vremena na vreme, poneki vozač bi se upustio u preticanje, nastojeći da se
drži podalje od konja, ali da prestigne kolonu; ali takvih, spremnih da se upuštaju u taj rizični
manevar, bilo je malo, pa se šaroliko zagušenje saobraćaja protezalo čitavu milju iza prepreke. Oni
vozači koji su bili skloniji da se filozofski pomire sa nevoljom već su prešli na upotrebu jedara;
njihova su se prugasta jedra nadimala na vetru, pokrećući kola napred uz minimalnu pomoć slabašnih,
neefikasnih motora.
Razloga za oprez bilo je dosta. Na čelu konjičke kolone lepršale su tri zastave koje su mnogo
govorile. Jedna je bila oriflam, prastari simbol normanskog plemstva. Do nje, zastava pape Jovana,
plava s izvezenim svileno-žutim orlovima. Iza te dve, lepršala je trobojka sa završetkom u obliku
lastinog repa, zastava Henrija, lorda od pokrajina Rej i Dil, upravitelja Cinque Ports-a, papinog
poručnika u Engleskoj. Henri je širom zemlje bio poznat kao tvrd i ogorčen čovek; kad bi taj pojahao
pod oružjem, nekome negde se zlo pisalo. Iza Henrija nastupao je autoritet Hristovog predstavnika na
Zemlji i sva sila i moć drugog Rima.
Henri bejaše sitan čovek, tankih nogu, žut u licu, oštrih crta. Sedeo je na konju sav mračan, umotan u
kaput iako je dan bio topao. Ako je i bio svestan saobraćajnog zastoja iza sebe, nije to nijednim
znakom pokazao. Povremeno su hladni drhtaji prolazili njegovim telom. Vrpoljio se na sedlu
nelagodno, pokušavajući da nađe položaj u kojem će ga zadnjica manje boleti. Na putu iz Londiniuma
ka pokrajini Dorset, ležao je deset dana u Vinčesteru, stomaka stisnutog grčevima gastroenteritisa;
onaj glupi lekar, kome bi trebalo ako ništa drugo a ono bar odseći uši, brzo je postavio dijagnozu, ali
nije mogao da ponudi nikakav lek. Henri je tek počeo da se oporavlja, kad ga je klepetanje semafora
prinudilo da produži marš; ruka Jovana, četrdesetog pape, bila je duga, njegovi izvori informacija
brojni i raznovrsni, njegova volja nepopustljiva. Henri je dobio jasno naređenje: da zauzme tu
prokletu tvrđavu, zbog koje su nastale tolike nevolje, da ukloni naoružanje iz nje, istakne zastavu
pape Jovana nad njom, i da drži tvrđavu pod svojom komandom do daljeg naređenja. A što se tiče te
cure iz Dorseta, koja je započela čitavu gužvu, e... Henri iskrivi lice u grimasu bola, kočeći se u
sedlu. Možda toj ženskoj treba malo provetriti kičmu, ili je treba odvući do Londiniuma vezanu za
zadnji kraj tovarnih kola; to su bila minorna pitanja, minorna bar sa stanovišta Henrijevog ličnog
fizičkog stanja.
Semafori su opet radili s obe strane druma, njihovi crni kraci su treskali i lepetali. Henri je upro
ogorčeni pogled ka najbližoj kuli, koja je stajala, vitka i visoka, navrh jednog brežuljka, među
livadama. U nizu poruka koje je prenosila, gotovo sigurno su bile i vesti o njegovom odmicanju; već
danima, nesumnjivo, informacije jure ispred njega, ka zapadu Engleske. Još jedan grč; presamitio se
od bola, i konačno mu je prekipelo. Samo je za tren okrenuo glavu, i kapetan konjičkog odreda dojaha
do njega, zveckajući mamuzama.
Henri pokaza prstom kulu koju je izabrao. "Kapetane", reče. "Odvojte desetak ljudi. Idite do onoga
tamo... Zahtevajte od onih koje tamo nađete da vam saopšte sadržinu tih poruka koje sada prenose."
Vojnik je oklevao. Naređenje se činilo besmislenim; niko nije znao bolje od Henrija, da članovi
Gilde signalista nikome ne dopuštaju uvid u svoje poslove. '"A ako odbiju, gospodaru?"
Henri opsova. "Onda ućutkajte tu stvar!"
Oficir je samo zurio u Henrija, dok mu ovaj nije odgovorio još opakijim pogledom; onda je salutirao
i okrenuo konja. Vekovima je Gilda signalista imala privilegije koje čak ni pape nisu smeli da
ugroze; sada je taj imunitet, činilo se, okončan, i to od strane jednog malenog plemića koga boli trbuh.
Starešine su izvikivali naređenja, oblak prašine se digao, grupa vojnika je napustila marševsku
kolonu, krenula galopom preko trave, vijoreći zastavicama na kopljima. Jašući, vojnici su oprobavali
da li im se sablje lako izvlače iz korica, zapinjali obarače pušaka. Uz malo sreće, naleteće na
signaliste nespremne, iznenađene; u suprotnom, doći će do kratkog ali krvavog okršaja. U oba
slučaja, krajnji ishod se znao.
Henri, osvrćući se u sedlu, vide kako se oba kraka semafora naglo opuštaju nadole, kao ruke čoveka
koji se iznenada umorio. Nacerio se bez veselja. Predah, ako ga i bude, neće dugo trajati; ako je
njegovo poznavanje Gilde iole valjalo, začas će pojuriti izviđači iz susednih kula. Posle toga, svi će
ljudi znati za ovaj Henrijev postupak. Informaciona mreža je osetljiva životinja: dotakni jedan njen
delić, svi ostali delovi će reagovati, ponekad u roku od samo nekoliko sati. Ako je vidljivost duž
Peninskih planina, na severu, dobra, o ovom Henrijevom činu će se čuti na Hebridima, ostrvlju na
krajnjem severu Britanije, već do večeras. U Vatikanu, do zore... Zgurio se, trljajući svoj namučeni
stomak. Još jedan okretaj glave, ali i puckanje prstima; otac Angelo dokaska do njega, malo oznojen,
kao obično više nego uslužan.
"Dakle gospodine", reče Henri oštro, "kol'ko nam još ostaje ovog prokletog marširanja?"
Pop zabode nos u mapu, nastojeći da je drži tako da neutrališe ljuljanje nastalo pokretima konja. Ovi
crkvenjaci pojma nisu imali o jahanju, nijedan, a ni o čitanju mapa, bar po Henrijevom mišljenju.
Slab vid oca Angela već je odveo ovaj odred u jednu močvaru, a pet-šest puta nepotrebnim,
obilaznim putevima. "Još jedno dvadesetak milja, milorde", reče Angelo nesigurno. "Ali, to je ako
idemo drumom. Međutim ako skrenemo jednu milju pre gradića Vimborna..."
"Poštedite me vaših prečica", reče Henri grubo. "Hteo bi' da stignem pre Božića. Pošaljite dvojicu
ispred nas i uredite nam prenoćište nekih..." On žmirnu prema suncu. "...nekih pet milja odavde. I
pokušajte, bar ovog puta, da pronađete krevete koji nisu otežali od silnih buva i stenica, i koji su bar
malo mekši od onog točka za rastrzanje kojim rukuje moj seržant." Otac Angelo izvede jednu
nezgrapnu parodiju salutiranja, i otkasa nazad, niz kolonu.
Henri je izašao na drum rano sledećeg jutra, bešnji nego ikada. Prošle večeri je dobio sažet dokaz o
izmenjenom raspoloženju naroda na zapadu Engleske. Dok je stajao pored otvorenog prozora svoje
sobe i brijao se, jedna strela iz samostrela je fijuknula ispod njegovo lakta, raznela u komadiće
komplet toaletnih bočica od venecijanskug stakla, i zarila se duboko u suprotni zid. Henri je,
razbešnjen ne samo ovim pokušajem ubistva, nego još više i gubitkom tolike količine finog,
nenadoknadivog stakla, odmah naredio da se traga za strelcem. Njegovi su vojnici prikupili šačicu
nezadovoljnika, koji su se svi, manje ili više pogruženo, opirali hapšenju; vezali su ih za tovarna kola
i vukli ih po drumu sve dok kolona nije stigla nadomak svog cilja. Tad su ih pustili; ti se ljudi
oteturaše ošamućeno, kapajući krv iz usta i nosa preko trave; prevalili su jedva stotinak metara, pa
polegali i popadali, pozaspali. Henri je bio poznat po svom sažetom postupanju sa buntovnicima.
Pojaha napred. Pred njim je bila još koja milja vresišta, mrko-žutog i crvenkastog, prošaranog tu i
tamo intenzivnom papagajski-zelenom bojom močvara. Preko horizonta se širila krivudava linija
bregova; između njih, zamak koji je trebalo kazniti uzdizao se kao prastara kandža. Henri pljunu,
zanet u misli. Zamak je bio jak suviše jak da se zauzme na juriš; to je već odavde video; ali niko neće
ni pružiti nikakav oružani otpor, ne papskom plavom.
Iza njega, zbijeni odred njegove konjice; zastava oriflam je lepršala na svom zlatastom koplju,
palacala je na vetru kao plamen koji je simbolizovala. Daleko na horizontu, sveprisutni semafor je
mahao i mlatarao naspram neba. Henri je gledao sve ovo još tren, a zatim pucnuo prstima.
"Kapetane", reče. "Neka dvojica pojašu napred, do zamka. Neka ponesu naređenje; napiš'te ga u moje
ime i zapečatite mojim pečatom. Neka ga uruče toj ženi koja sedi tamo u zamku. Naređujem joj da
pripremi svoje oružje za predaju u naše ruke. Takođe joj saopštavam da od ovog trenutka može
smatrati sebe i svakog unutar tih zidova zarobljenikom pape Jovana. Uostalom, kakve topove imaju?
Kad smo već putovali ovoliko radi njih, podsetite me."
Kapetan poče da deklamuje, ponavljajući listu naučenu napamet. "Dva topa 'sejkera' koji izbacuju
đulad od tri funte, s odgovarajućim barutnim punjenjima i čepovima za nabijanje. Nekoliko pištolja i
kremenjača; to im vredi samo za lov na prepelice, milorde. Imaju i teški top Rikač, iz kraljevskog
arsenala, i najzad kulverin Princ mira, prenet po naređenju Njegovog veličanstva iz garnizona u Iski."
Herri šmrknu i protrlja vrh nosa nadlanicom rukavice. "Pa, ja ću uskoro biti princ mira; a što se tiče
rike, riknuću im ja dovoljno glasno, pre nego što sunce zađe. Naredite da se ti topovi iznesu pred
glavnu kapiju, i takođe sva đulad i sav barut; ispraznićete jedna teretna kola za puške i municiju,
prikupićete po selu mazge ili konje za vuču velikih topova. Na posao, kapetane."
Oficir je salutirao, obrnuo konja, odjahao dernjajući se da dođu njegovi pomoćnici. Henri podiže
ruku visoko, i onda je opruži pravo napred, dajući time znak za nastupanje cele jedinice. Na jedan
njegov povik, otac Angelo obode konja i pojuri napred, pri čemu zamalo nije ispao iz sedla. "Smeštaj
u ovom selu, oče", reče lord od Reja i Dila umorno. "Ako pođe loše, može se desiti da ovde
ostanemo neko vreme. I obezbediti mi, ovo puta, toplu vodu i klozet s ispiranjem, ili ću vas poslati
nazad u Rim s kolima punim govana. I to ne da sedite na njima, prijatelju, to vam obećavam; nego da
ih vučete zajedno sa prokletim konjima..."
Zastave, i ona papska sa orlovima, pohitaše napred, blistave na suncu.

Ser Džon Fokner, senešal zamka Korfe, ustade rano, budeći se iz nemirnog sna. Kroz okno šest stopa
iznad njegove glave, mlaz sunčevog svetla prodirao je ukoso preko malene spavaće sobe, boreći se
sa hladnoćom koja je težila da se zgusne u toj sobi čak i usred leta. U starom, centralnom delu
donjon-a bilo je uvek prohladno, jer sunce, čak i u najvrelijim danima leta, nije moglo da probije
kroz dvanaestak stopa debeli dorsetski kamen. U taj centralni deo prešla je pre nedelju dana ledi
Eleanora, gospodarica zamka, sa svojim osobljem, da bi oslobodila prostor za vojnike kojih je bilo
sve više, i za izbeglice koji su dolazili moleći za utočište. Članovi domaćinstva danima nisu mogli da
se priviknu na primitivne uslove stanovanja u središtu donjon-a.
Senešal je protrljao lice, sipao vodu u lavor, umio se, pa prosuo vodu u odlivni kanal pod prozorom.
Obukao se, zahvalan za doticaj čistog lanenog platna, i napustio prostoriju. Stupio je na spiralno
stepenište koje je vodilo vertikalno kroz debele zidine. Popeo se, stavljajući stopalo svaki put samo
na levi ili desni kraj stepenika; generacije hodača izdubile su kamene stepenike, stvarajući na sredini
svakog udubljenje, pravu zamku za neoprezne. Na vrhu stepeništa bejahu jedna vrata, zatvorena
iznutra, ne osobito čvrsto, jednom kukom, koja su vodila na krov. Otkačivši kuku, prošao je, naslonio
se na grudobran i osmotrio okolne predele. Pet milja ka jugu, kanal Lamanš se protezao u bisernoj
izmaglici; po bistrom danu, oštro oko je moglo ugledati obrise rta Nidls, koji je sačinjavao krajnji
zapadni deo ostrva Vajt. Navodno je đavo jednom davno sedeo na rtu Nidls, hitnuo kamen prema
kulama Korfea, ali nije dobacio, nego je kamen pao na plažu Studlend. Setivši se te izmišljotine,
senešal se blago nasmešio, a zatim se okrenuo.
Na severu je video visije Velike ravnice, sive i mutne, koje su nalikovale na neku visoravan
kraljevine duhova, bledu u svetlosti zore. Na jugu su se, kao nekakvi branioci levog i desnog boka
zamka, uzdizali bregovi Čalou i Nouli. U svim pravcima širila se pustara vresom obrasla, ponegde
pocrnela od letnjih požara, ravna, mračna, ogromna; mrko prostranstvo na kome se niko nije mogao
održati, izuzev nekoliko lutajućih grupa sezonskih radnika. Mogao je da vidi kako se, u daljini, izvija
dim iz jednog od njihovih logora. Bliže zamku, video je trakaste sive krovove sela, i farmu koja je
počinjala od samog odbrambenog rova sa vodom. Pred njegovim očima, toj farmi je prišao jedan
parni kamion, istovario dve kace masla, i otišao, hukćući, oko širokog ramena zamka, drumom za
Verhem.
Gotovo nenamerno, podigao je pogled ka semaforskoj kuli na vrhu brega Čalou. Kao da je samo to
čekala, kula ožive, dade istrzani 'kraci gore - kraci dole6 signal koji je značio 'Pažnja!' Znao je da je
ova semaforska stanica upravo primila taj isti signal od prethodne u semaforskome lancu, toliko
udaljene da su samo signalisti, sa svojim divnim Cajsovim dogledima, mogli tačno da očitavaju sve
simbole u jednoj poruci. Taj znak 'Pažnja!' nesumnjivo je upravo proputovao preko Engleske, duž
celog lanca kule su ga ponavljale, istim izmahivanjem krakova nagore pa nadole. Pažnja, pažnja...
Čitanje sa semafora nije bilo senešalska dužnost; dole su se čuli trčeći koraci, i senešal je po tome
znao da su stražari probudili mladoga signalistu-paža. Dečak je sigurno izleteo trkom iz svoje sobe,
možda trljajući snene oči, stiskajući beležnicu u ruci. Senešal je posmatrao pokrete krakova
semafora, usnama je formirao brojeve koji su se pojavljivali; njegov je um odmah dešifrovao
kriptograme na koje su signalisti, tokom mnogih generacija, sveli kraljevski engleski. "Orao Rej
jedan pet", pročitao je. "Severozapad deset, dolazi." To će značiti da je lord od Reja i Dila, sa svojih
sto pedeset vojnika, već blizu, bliže nego što je to senešal očekivao." Devet mrtvih", reče kula.
"Devet." To je bila rđava vest; papin poručnik, nadaleko poznat po bezobzirnosti, očigledno je bio
rešen da takvu svoju reputaciju i pojača. Ser Džon začu landaranje kablova; to je Eleanorin signalist
pokrenuo krake svog semafora, odazivajući se. "Predajte svoje topove", reče kula na bregu sažeto.
"Kapitulirajte. Dolaze vam glasnici." To je bilo sve. Kraci se sklopiše, kula utonu u dostojanstveno
ćutanje.
Posmatrač na grudobranu je uzdahnuo. Rukom je instinktivno posegao za amajlijom koju je nosio oko
vrata. Okretao je u prstima maleni disk, prelazio vrhom prsta preko simbola ugraviranog u disk.
Dole, u dubini, kuhinjski odžaci se zadimiše. Lupale su kofe: to su poslužitelji muzli krave u stajama.
Ako je neko od stanovnika zamka baš gledao prema brdu Čalou, mogao je da vidi kako stiže poruka;
a lupnjavu odgovora mogao je čuti svako. Međutim, nijedan običnjak nije mogao da čita signale
Gilde, i zato se svi brzo vratiše svojim poslovima. Signalist je međutim znao sadržaj te poruke, a
znao je i senešal; uskoro će neko morati poruku da prenese Eleanori. Požurio je nazad na stepenište;
naviknuto se pogurio da ne bi lupio glavom o niski svod. Usta su mu bila tvrdo stisnuta. Bližio se
događaj na koji se čekalo već hiljadu godina; došlo je vreme da se okonča jedna era.
Ledi Eleanora je već bila ustala i obukla se. Doručak joj je bio serviran u jednoj od soba s izlazom
na veliku dvoranu. Jela je sedeći u niši pod vitražnim prozorom. Videći svoga senešala, ustala je i
osmotrila njegov lik. Klimnuo je glavom, odgovarajući na neizrečeno pitanje. "Da, mi ledi", reče on
tiho. "On će doći danas."
Sela je nazad u nišu, potpuno zaboravivši na hranu ispred sebe. Njeno lice i njene zabrinute oči
izgledali su vrlo mladi. "Koliko vojnika?" zapitala je najzad.
"Sto pedeset."
Mahnula je rukom, iznenada svesna svoje neljubaznosti. "Oh, sedite, ser Džon. Hoćete li vina?"
Zavalio se u kameno sedište u niši, naslonio glavu na staklo. "Ne sad, miledi, hvala vam..."
Posmatrao ju je, sa nedokučivim izrazom u očima. Uzvratila mu je pogled, primetila da su svetlosti
vitraža obojile njegovu kosu i obraze u zlatasto, roze i plavo. Povukla je prstima usnu, a prste druge
ruke ispreplela u krilu. "Ser Džon", reče ona, "kako da postupim?"
Jedno vreme je ćutao; a kad je konačno odgovorio, njegove reči nisu pružile nikakvu pomoć. "Onako
kako vaša krv diktira, miledi", rekao je. "Upravljajte se prema svome vaspitanju i svome srcu."
Ustala je opet brzo i otišla do vrata, pogledala je kroz njih u Veliku dvoranu, sad zasenčenu i
zloslutnu; videla sumornu moć ogromnih zidova, platformu na kojoj je u stara vremena porodica
lordova od Purbeka sedela i gostila se pečenjem, galeriju sa koje su nekad pevali minstreli. Dotakla
je prekidač pokraj vrata; usamljena električna sijalica upalila se pod tavanicom, bacajući baricu
blede svetlosti na grube kamene ploče poda, i čitava dvorana je iznenada poprimila izgled mesta
prikladnijeg za mrtve nego za žive. Negde se čulo čegrtanje dizalice sa lancem i čekrkom. Signalista-
paž utrča u dvoranu, zastade videći svoju gospodaricu. Uzela je poruku od njega, nasmešila mu se,
vratila se do prozora sa tim tankim papirićem u ruci. Rekla je, zamišljeno: "Sto pedeset ljudi..."
Sela je za sto, skupila ruke u krilo, zurila u sto pred sobom. "Ako mu otvorim", rekla je nerazgovetno,
"trčaću iza njegovih teretnih kola kao vojnička drolja. Izgubiću imovinu i dom, svakako ću izgubiti
dostojanstvo, a verovatno i život. Ali, da ratujem sa papom Jovanom ne mogu. Ratovati sa njim znači
ratovati sa celim svetom... A ipak evo gde njegov čovek dolazi da pokuša da me slomi."
Senešal nije na to ništa rekao niti je ona očekivala neki odgovor. Dugo je sedela nepomično, a kad je
podigla pogled, u njenim očima bejahu suze.
"Zatvorite kapije Ser Džon", reče, "i uvedite naše ljude unutra. Obavestite me kad stignu ti glasnici,
ali ih ne puštajte unutra."
Ustao je tiho. "A topovi, miledi?"
"Topovi?" reče ona potišteno. "Svakako ih isterajte do iza kapije, zajedno sa municijom za njih. Do
te mere ćemo mu izaći u susret..."
Uskoro je kroz sve prolaze i hodnike zamka odjekivao pulsirajući zvuk bubnjeva, koji su pozivali
ljude na borbene položaje.

Henri, lord od Reja i Dila, priteže uzde svome konju; iza njega kolona konjanika, previrući i
ključajući, uspori i stade. Samo milju udaljen, zurio je u njih zamak, ogroman, blizak; iza njegovih
zidina dizali su se stubovi dima. Od zamka su se Henriju vraćala njegova dva glasnika, galopirajući
duž duboko izbrazdanog druma, između visokih trotoara seoske ulice. Konjanici su dizali oblake
beličaste prašine koja je visila iza njih, razilazeći se polako po mirnom vazduhu. Tri rečenice stigoše
glasnici da izgovore pre nego što Henri poče da psuje. Njegove mamuze duboko razderaše konjske
slabine; životinja polete napred, preplašena, a kolona se uz topot i vrtloženje nadade za svojim
vođom.
Glavni trg sela Korvesgeat bio je prepun posetilaca, krčme su imale bolji biznis nego ikad; narod se
skupio da gleda predstojeći događaj. Pred naletom lorda Henrija od Reja i Dila, gledaoci se
razbežaše levo i desno. Zaustavio je konja, koji se propinjao, pred portkulisom spuštenim preko
kapije u prvoj liniji bedema. Životinji je išla pena iz usta i krv iz slabina. Ogromni top Rikač stvarno
je bio iznet u dvorište; ali bio je napunjen i spreman da opali, a njegove su gvozdene čeljusti zurile
kroz gvozdenu rešetku portkulisa; rame uz rame sa Rikačem, vrebao je takođe ogromni top kulverin.
Iza ova dva topa stajali su vojnici u polukrugu, u stavu na-mestu-voljno, upirući drškama visokih
halebardi u travu.
Okrećući se na svome sedlu, papin poručnik zaurla kapetanu konjice: "Raščistite taj prokleti most!
Kapetane, ako ovi ljudi neće da se sklone, bacite ih u jarak!" onda povika na stražare iza topova.
"Kakva je ovo prokleta glupačka igra? Otvarajte, u ime pape Jovana..."
Jedan od ljudi unutar dvorišta odgovori tupom rešenošću. "Žao nam je, milorde. Imamo naređenje
ledi Eleanor."
"Onda", reče plemić psujući, glasom koji je već postao visok, tanak, od silnog besa, "onda obavestite
Njenu visost da joj Henri od Reja i Dila nareduje da odmah dođe i da odgovara za ovu svoju
kurvinsku drskost..."
"Milorde", reče čovek nimalo uzbuđen, "ledi Eleanor je obaveštena."
Henri je uzvratio užasnim pogledom. Okrenuo se da vidi svoju vojsku, koja je sasvim ispunila most
pred kapijom, nadnet nad odbrambeni rov sa vodom. Zatim je zurio u veliko, nezainteresovano lice
zamka. Video je da druga linija bedema sva vrvi od vojske. Sagnuo se napred i zalupao drškom
korbača po rešetki. "Do zalaska sunca, prijatelju", reče dišući teško, "ti ćeš za ovo visiti glavom na
dole, i to verovatno iznad tihe vatre. Je l' ti jasno to?"
Stražar polako pljunu pred svoje noge.
Eleanor je došla, ali tek posle dugog vremena. Prvo se okupala, pa presvukla; pa namestila kosu; nije
dozvolila da je dotaknu tuđe ruke, pri tom, čak ni ruke njenih ličnih sobarica. Pojavila se ruku pod
ruku sa svojim senešalom; sa njene leve strane hodao je njen kapetan artiljerije. Na sebi je imala
jednostavnu belu haljinu, a njena duga smeđa kosa slobodno je padala. Povetarac je duvao dvorištem,
podizao uvojke njene kose, i oblikovao haljinu preko njenih butina. Henri ju je gledao kipteći od
besa: njegovo je dostojanstvo već bilo silno povređeno. Dvadeset koraka od kapije, svi koji su išli
do nje i iza nje stadoše, a ona produži napred sama. Videla je konjanike na mostu, muskete i mačeve,
more uskomešanog papskog plavetnila. Zastala je pokraj zadnjeg dela ogromnog topa, stavila jednu
ruku na gvožđe. "Pa, milorde", rekla je tihim, jasnim glasom, "šta to hoćete od nas?"
Henri se odavno pročuo po svojim spektakularnim bešnjenjima. Pljuvačka mu je kapala po bradi, svi
koji su mu bili blizu čuli su kako škrguće zubima. "Predaj mi ovo mesto!" povikao je konačno. "I
municiju, i sve vas. U ime vašeg vladara, pape Jovana, čiji sam ovlašćeni poručnik na ovim
ostrvima."
Ispravila se, zagledala se u njega kroz poutkulis.
"A u ime Čarlsa?" upita oštro. "Vladar kome sam se zaklela je moj Kralj. Kao ni moj otac, lorde, ni
ja nisam položila zakletvu nikakvom stranom svešteniku."
Izvukao je mač i uperio ga kroz rešetku, i jedino što je bio u stanju da izusti glasilo je: "Taj top."
I dalje je stajala uz top, doticala prstima zadnji kraj grdne cevi; vetar joj je premeštao uvojke kose.
"A ako odbijem?"
Viknuo je nešto, mahnuo rukom; jedan vojnik obode svoga konja i probi se u prvi red, podigavši
jednu vreću okačenu o jabuku sedla. "Onda će tvoj narod širom ovog Purbeka platiti svojim
domovima i svojom imovinom i svojim životima", dahtao je Henri, sekući mačem kanap koji je
zatvarao vreću. "Biće krvi za gvožde, ledi, krvi za gvožde..." Kanap se prekinuo, i pred nju se
prosuše jezici i neki drugi delovi muških tela, odrezani; jer, Henrijevi vojnici su imali običaj da čine
takve stvari.
Zavladala je, i produbila se, tišina. Eleanor je postepeno pobledela; najzad je njena koža bila
kredno-bela, kao i njena haljina; kasnije su se neki od romantično nastrojenih posmatrača zaricali da
je nestala čak i plava boja u njenim očima, i da su joj oči ostale prazne i mrtve kao u leša. Stisnula je
polako ruke u pesnice, otvorila ih takođe polako; dugo je čekala, naslanjajući se na top, dok joj se
vid mutio od gneva, od besa koji se uzdizao do visokog, ludačkog zviždanja koje kao da joj je
odzvanjalo u mozgu, i koje se onda povuklo ostavljajući savršenu hladnokrvnost. Progutala je; a kad
je progovorila, činilo se da je svaka reč sveže isklesana od leda. "Pa ako je tako", reče, "ne smemo
vas pustiti da odete praznih ruku, lorde od Reja i Dila. Samo, bojim se da će moj Rikač biti pretežak
teret za nošenje. Zar vam neće biti posao lakši, ako ono iz njega pošaljemo ranije?" I pre nego što je
iko od prisutnih mogao da shvati njenu nameru ili da interveniše, potegla je kratko uže za opaljivanje,
i Rikač je silovito odskočio, iz njega je kuljalo još mnogo dima, a odjeci su leteli šamarajući okolne
bregove.
Ogromna količina teškog šrapnela, ispaljena iz neposredne blizine, raznela je konju utrobu i otkinula
Henriju oba stopala; životinja i jahač su podskočili grčevito i pali sa izmešanim jezivim vriskom u
jarak; kao po nekoj zajedničkoj odluci, branioci odapeše svoje samostrele prvo ka Henriju i
njegovom konju. U sekundi se oba tela, isprobadana desetinama debelih strela, smiriše. Šrapnel je
zaorao i mnogo dalje, pustošeći nagomilanu vojsku na mostu, zatim derući duboke brazde po
fasadama kuća na seoskom trgu. Krici su odjekivali, odbijali se od bliskih kamenih zidina; arkebuziri,
čije su teške puške bile učvršćene za tronožne oslonce, ispališe plotune u masu vojnika koja je bežala
i koprcala se po trgu. Kapetan je pokušavao da odjaše, ali se naginjao sa svog konja, a krv je sa
njegovih leđa u mlazevima lila niz konjske sapi. Onda je sve bilo gotovo, ječali su smrtno ranjeni,
tanki zastor dima je plovio preko prvog dvorišta prema Kapiji mučenika.
Eleanor se naslonila na top i prinela zglavke prstiju ustima, kao dete suočeno sa posledicama svog
postupka. Prvi joj je prišao senešal; odgurnula ga je. "Pokupite to đubre", rekla je pokazujući prema
jarku, "i zakopajte ga u našem prvom dvorištu. Podsetiću papu Jovana na moje pravo da nađubrim
svoje zemljište tamo gde ja hoću..." Onda se zateturala; senešal ju je prihvatio, podigao na ruke i
odneo do njene sobe.

Skoro čitav svoj život je Eleanor, jedina kćer Roberta, poslednjeg lorda od Purbeka, provela
izolovana od sveta, u velikom zamku među bregovima. Kao dete, bila je čudna, bojažljiva, sklona
povlačenju u sebe; mnogo je volela da sluša priče o vilama, koje su, po narodnom predanju, pomogle
i pri samom njenom začeću. Iako je bila u svakom drugom pogledu praktična, zdravorazumska osoba,
Eleanor nikad nije učinila ni najmanji pokušaj da ospori glasine o svom para-normalnom poreklu,
štaviše činilo se da uživa u njima. "Jer", govorila je, "moj tata je često pričao svojim gostima priču o
onom danu kad je pojahao na sever da dovede moju mamu kući. Kad je pojurio i bacio se na konja,
svi su mislili da je poludeo; ali on je kasnije objasnio da ga je Prastari narod sa vresišta nagnao na
to. Pokazali su mu vizije tako divne, da je sasvim izgubio kontrolu nad sobom." - Ali kad bi to
ispričala, njeno bi se lice zasenčilo tugom; jer njena je majka, Margaret Belinda Strejndž iz
Durnavarije, umrla na porođaju; Eleanar je vrlo oštro osećala nedostatak majke koju nikada nije
upoznala.
To njeno žaljenje za majkom ponekad je uznemiravalo njenog oca Roberta, koji se nikad nije ponovo
oženio; ponekad ga je obuzimalo neraspoloženje zbog fantazija njegovog deteta. Kad je bila vrlo
mala, Eleanor je jednom hodala u snu. Bilo je to jedne olujne noći; sa kanala Lamanš, udaljenog
svega pet milja, hujao je orkan. U takvim noćima nervozniji stanovnici zamka Korfe ostajali su strogo
u svojim sobama, zaklinjući se da čuju smeh Prastarih u naletima vetra koji šišti i huči oko kamenih
uglova zamka. Eleanorina dadilja je poslata da vidi da li dete mirno spava; našla je praznu sobu; data
je opšta uzbuna, pretražen je čitav veliki kompleks građevina. Našli su Eleanor visoko u najstarijem
delu donjon-a, navrh jednog stepeništa koje je već mnogo godina bilo van upotrebe. Oči su joj bile
zatvorene, ali kad su joj prišli, povikala je: "Majko! Mama, jesi li tu?" Poveli su je dole, pazeći da je
ne probude; bilo je dobro znano da su takvi hodači u snu, mesečari, začarani od strane Prastarih, koji
bi im lako mogli, u slučaju naglog buđenja, odneti dušu. Činilo se da je Eleanor savršeno zaboravila
čitavu stvar; ali nekoliko dana kasnije, dok ju je negovateljica oblačila, devojčica je rekla: "Baš je
lepa bila moja mama, zar ne?" Potom je dodala zamišljeno: "Htela je da se igramo, ali je morala da
ode..." Robert se mrštio kad je za to čuo, čupkao je bradu i psovao; devojčicu su poslali preko
Lamanša, rođacima u Francuskoj, ali kad se vratila, šest meseci kasnije, nije bila mnogo izmenjena.
Kao dete, Eleanor je često bila usamljena; jer, u Korfeu nije bilo druge dece njenog uzrasta, sem
služinske dece, sa kojom, zbog društvenih barijera, praktično nije mogla da se druži. Dane je
provodila uglavnom tiho, u društvu svoje negovateljice i kasnije svog tutora, od koga je naučila
nekoliko glavnih jezika Engleske. Pokazalo se da je inteligentna i da dobro pamti; brzo je ovladala
latinskim, koji je i dalje bio jezik kulturnih krugova u celom svetu, a još brže seljačkim keltskim.
Njen je otac bio pomalo zabrinut kad je čuo kako sa njenih usana prašte i pljuskaju starinski slogovi;
ali zbog tog znanja, veoma su je respektovali svi običnjaci sa kojima je kontaktirala. Zapravo,
Eleanor kao da se identifikovala više sa običnim narodom nego sa onima među koje je spadala; a to
je bilo na neki način i razumljivo, s obzirom na to da nije bila u celosti aristokratske krvi. Seljaštvo
je još živelo i vladalo se prema pradavnim ritmovima meseca i sunca, oranja i žetve, smrti i rađanja;
a nju je privlačilo sve staro, bez obzira na to da li je zvanično odobreno od strane Rima, ili ne.
Ponekad bi otišla sa svojom dadiljom i sa očevim senešalom do mora, i igrala se po plažama. Tada
bi posmatrala beskrajno valjanje i grmljavinu mora, i postavljala senešalu čudna pitanja; na primer,
mogu li pape, sa svog zlatnog trona, da komanduju talasima koji zapljuskuju obale Engleske, i koji
marširaju u plavim redovima i razbijaju se o drevne klifove. On bi joj se nasmešio, i odgovorio na tu
jeres obazrivo, dok njoj ne bi dosadilo; onda bi otrčala da traži školjke ili morske alge po plaži, ili bi
tražila kamenčiće sa krinoidnim fosilima i donosila ih senešalu, za vilinske brojanice. Imala je neku
čudnu naklonost prema strukturi samog tla, same zemlje; jednom je uzela odbijeni komad škriljca,
pritisnula ga sebi na grlo, i zaplakala, i tog dana rekla da je i ona sama napravljena skroz od kamena,
mrkog i starog kao klifovi Kimeridža, i isto tako nesavladivog.
Njena zastranjenja na kraju su dovela do toga da bude poslata u Londinium po kazni. Kad je imala
šesnaest godina, otac ju je uhvatio sa nastojnikom: sedela je u parnom automobilu i učila da njime
upravlja, da menja brzine, da vozi napred i unatraške po nagibima strmog drugog dvorišta. Možda je
Roberta neki devojčin gest, neki pokret glavom, suviše jasno podsetio na mladu ženu koja je umrla
pre šesnaest godina; izvukao je iz vozila svoju kćer, koja se glasno bunila, pljusnuo joj šamarčinu, i
oterao je u njenu sobu. Razgovor do koga je potom došlo, uslovljen Eleanorinim ranjenim ponosom i
Robertovim uvek eksplozivnim temperamentom, pretvorio se u pravu katastrofu. Eleanor je dala
oduška svojim osećanjima psujući na nekoliko jezika, izrazima od kojih su neki bili čak i Robertu
novi; on se osvetio istukavši je kaišem, ali je šnala kaiša ostavila na više mesta tragove koji su lako
mogli ostati zauvek. Zabranio joj je da sledećih sedam dana izlazi iz sobe; na dan kad je ta kazna
istekla, ona je odbila da izađe. Dve nedelje kasnije video ju je na livadi s one strane jarka: bila je u
društvu nekih vojnika koji su vežbali gađanje. Činilo se da za Eleanor nema druge pomoći, do da
provede neko vreme na dvoru u Londiniumu; neće više biti ni jahanja, ni sokolarenja, i baš nikakvog
druženja sa tehničkim osobljem. Eleanor se mora prinuditi da shvati, ako uopšte može, svoj položaj u
društvu, i mora se naučiti veštinama koje dolikuju dami plemenite krvi. Ovaj zadatak Robert je
poverio senešalu, i napamenuo mu strogo privatno, da nju treba ili kultivisati, ili ubiti. Pošla je
četrnaest dana kasnije, uz mnogo besnog frktanja i odmahivanja glavom. Čekao ju je kraj kapije da je
isprati, ali ga je ona ignorisala. Kasnije, sve do kraja života, sebi nikad nije oprostila zbog takvog
ponašanja; jer, više nikad ga nije videla živog.
Nesreća se dogodila prazničnog dana; prvim dvorištem širili su se šatori akrobata, i žonglera, i
prodavaca slatkiša; razlegali su se vika i smeh, a tamo gde su momci iz susednih sela isprobavali
snagu jedan protiv drugog, odjekivalo je sudaranje močuga u vazduhu. Robertov konj se, prelazeći
preko mosta, propeo i zbacio svog jahača; Robert je udario glavom u kamen i ostao u jarku. Vašar je
utišan; dovedeni su doktori iz Durnovarie; ali Robertu je lobanja bila razbijena. Nikad više nije
otvorio oči. Eleanor je bila pozvana semaforskom porukom, koja je sa brega Čalou doletela do
Pantesa za samo jedan sat; jahala je najbrže što je mogla, ali stigla je prekasno.
Sahranila je svoga oca u senci jedne prastare manastirske crkvice u gradiću Vimbornu; tamo je
Robert za života izgradio lepu zajedničku grobnicu za svoju suprugu i sebe. Pogrebna kolona se
vratila jašući polako, sve do zamka Korfe; preko konja i preko parnih vozila bili su prebačeni crni
pokrovi, a opušteni bubnjevi davali su spori ritam tužbalice. Bio je septembar, ali je hladan vetar već
stizao sa mora, a nebo je bilo sivo kao gvožđe.
Kad je ugledala zamak, Eleanor je zauzdala svog konja, i rukom dala znak koloni svojih ljudi da
produži niz dugi, mutni put. Senešal je ostao iza nje i čekao, na nemirnom konju, dok se žalioci nisu
maltene izgubili u daljini; onda mu se okrenula. Ogrtač je lepršao oko njenih ramena. Izgledala je
mnogo starija i vrlo umorna, imala je tamne senke ispod očiju i tragove suza na obrazima. "Pa evo",
rekla je, "sad sam velika gospodarica, a onaj zamak tamo je moje vlasništvo..."
Čekao je ćutke, znajući šta ona ima na umu.
Progutala je i sklonila kosu sa očiju. "Džone", reče, "koliko ste godina služili mome ocu, Robertu od
Purbeka?"
Sedeo je mirno na svom konju i razmislio malo, pa odgovorio: "Mnogo godina, miledi."
"A njegovome ocu, pre toga?"
Isti odgovor. "Mnogo godina..."
"Da", reče ona, "dobro ste mu služili. Ja sam kriva što sam ga ostavila samog i što mu nisam pisala.
A sve je počelo zbog neke sitnice, gotovo se više i ne sećam zbog čega. Sad je naravno prekasno."
Sedela je još koji trenutak ćuteći, pomilovala vrat svoga konja koji se vrpoljio na hladnoći. Onda:
"Imate li mač?"
"Da, ledi."
"Onda mi ga dajte, i siđite s konja. Toliko mogu da učinim..."
Čekao je. Uzela je mač i držala ga; gledala je, ne videći, zlatne šare utisnute u oštricu. "Titula 'ser' je
za takvog kao što ste vi nešto malo i isprazno; hoćete li je ipak primiti od mene?"
Poklonio se; čelikom je ovlašno dotakla njegovo rame. "Bez obzira na to da li će kralj potvrditi moj
izbor ili ne, za nas ste odsada ser Džon..." Obrnula je potom konja i pojahala ka zamku, galopom,
sužavajući oči da bolje razazna sumorne kule i grudobrane. Tako se vratila svome domu, ušla u
zamak u kome je vladala žalost; nedugo posle toga, izazvala je gnev pape Jovana.
Od prvog dana Eleanorine vladavine, njen je položaj bio neobičan. Svaki lord od Purbeka morao je
da ode kod kralja, koji bi onda potvrdio njegovu vladavinu nad tim feudom. U normalnim
okolnostima, usamljena naslednica feuda mogla je očekivati da je na brzinu privenčaju za nekog, i da
onda taj čovek postane novi lord od Purbeka. Ali ona je bila naslednica i po sasvim drugoj liniji:
jedina unuka poslednjeg pripadnika porodice Strejndž. Ukupan obim privređivanja u tim vremenima
bio je mali; porez koji je plaćala ogromna firma Strejndž i sinovi značio je primetan doprinos
kraljevskome budžetu. Pošto se od Čarlsa, monarha Engleske i, bar nominalno, Novog sveta,
očekivalo da u proleće otputuje na dugu turneju po Severnoj i Južnoj Americi, on je odlučio da po
pitanju Purbeka ništa ne preduzima sve do svog povratka; zato je potvrdio Eleanorinu vlast nad tim
feudom, iako su se takvoj odluci usprotivili mnogi širom Engleske.
Svoje dužnosti je shvatila vrlo ozbiljno. Jedan od prvih zadataka, što ih je sama sebi postavila, bio je
da obide celokupnu teritoriju pod svojom vlašću, u pratnji putujućeg sudije, i da presudi u raznim
sporovima koji su nastali među građanima u periodu posle Robertove smrti. Jahala je neformalno,
bez mnogo pompe, a služio ju je samo senešal; zadržavala se sad u ovoj kući, sad na onoj farmi, kako
bi joj kad palo na pamet; razgovarala je sa svima na njihovom maternjem jeziku, što je njene
podanike širom Dorseta silno impresioniralo. Gde je videla bedu, nastojala je da pomogne; ali nije
poklanjala novac, koji bi začas mogao biti potrošen u lokalnim krčmama, nego odeću, hranu, tapiju o
punom vlasništvu nad nekim komadom zemlje. Videla je, međutim, mnogo, premogo patnje, i bila je
time šokirana; uskoro je osetila nezadovoljstvo svojim načinom života.
"Sve je ovo bilo lepo i krasno, ser Džon", rekla je jedne večeri, nedugo posle svog povratka u Kapiju
Korfea. "Ali nisam, zapravo, postigla baš ništa. Naravno da je čoveku prijatno da podeli milostinju
pogdekome, ali u široj perspektivi, ti moji postupci su besmisleni. Pet-šest ljudi sad bolje živi, jer ne
moraju da se grče i škrtare dan za danom da bi skupili pare za kiriju; ali šta sa svima ostalima, za
koje ništa nisam mogla da učinim? Dokle god Crkva zabranjuje izvesne forme progresa, a ona tačno
to čini ma koliko to pape uporno poricali, dotle ćemo biti jadna mala nacija na samoj ivici gladi. Ali
šta drugo da preduzmem?" Ručali su u jednoj trpezariji iz XVI veka, u donjon-u. Mahnula je rukom
prema nameštaju, prema bogatim tapiserijama na zidovima, i nastavila da priča sa punim ustima. "Ne
mogu da se pretvaram da mi ovakav život ne godi. Baš je fino kad čovek može da kupuje konje i pse
kad god zaželi, i najlonske stvari, i parfeme, stvari koje običan narod ne može u životu ni da vidi, a
kamoli kupi... Znate", dodade, uz iznenadan osmeh, "kad me je moj jadni otac poslao u grad, zanosila
sam se idejom da pobegnem i napustim sve; da živim jednostavnim životom, da obrađujem zemlju i
gajim decu kao obična seljančica. Na to je stavljena tačka ovim što sam videla; sad shvatam kako bih
u tom slučaju prošla. Imala bih bezbroj dece sa nekim glupim glavonjom koji smrdi na svinjac, i
umrla bih pre tridesete godine, jednostavno od prenapornog fizičkog rada. Je li ovo istina, ili me je
spopao neki cinizam? Pa kažite mi, u poslednje vreme gotovo ništa i ne govorite."
Sipao joj je još vina, osmehujući se.
"Pre par dana sam se raspravljala s ocem Sebastijanom", reče ona zamišljeno. "Citirala sam mu ono
da treba svu svoju imovinu razdeliti siromašnima. On mi je odgovorio da je to lepo, ali da čovek,
prihvatajući Bibliju, ipak mora da shvati da su narodu potrebni, u njegovom sopstvenom interesu,
učitelji i vođi. Meni se činilo da je to očajno prozirno izbegavanje, i nisam mogla odoleti da mu to ne
kažem. Rekla sam mu da bi Crkva mogla, kad bi htela, da proda polovinu svojih zlatnih oltarskih
ploča, i da kupi za svakog u našoj zemlji po par cipela, i još mnogo drugih lepih stvari. Dalje sam mu
kazala: ako papa u Rimu počne prvi, i ja ću ovde u Korfeu da se oslobodim nekih suvišnih kompleta
nameštaja. Bojim se da mu se to nije ni najmanje dopalo. Znam da nije trebalo tako da govorim, ali
on me ponekad nervira: toliko je silno pobožan, a ta njegova pobožnost, čini se, tako malo znači. On
bi hodao miljama po snegu samo da se pomoli za ozdravljenje nekog bolesnog deteta; veoma je
dobar, kao čovek; ali, kad bi novca bilo više, možda se to dete ne bi ni razbolelo. Ima toliko
nepotrebnog..."
Zima je bila duga i oštra, potoci i zemlja bili su smrznuti do tvrdoće kamena, a krhotine leda
pojavljivale su se čak i na obali mora, u vodi. Kule su klepetale, kad god bi signalisti uspeli da
očiste krakove od leda, i donosile vesti da drugi delovi zemlje stradaju od zime podjednako, ako ne i
gore. Usledilo je hladno i kasno proleće, a zatim leto ne mnogo bolje. Čarls je za godinu dana
odložio svoj put u Novi svet, i posvetio se, ako je verovati vestima na semaforima, organizovanju
pomoći za oblasti gde je glad bila najgora. Kad je opet došla jesen, i kad je narod pošao u crkve
noseći zavetine od cveća, pristigle su najgore vesti: menja se sistem oporezivanja u zemlji, komisije
su već počele sa radom, procenjuje se koliko koja pokrajina može da da, ne u novcu nego u naturi.
Eleanor je ove vesti dočekala psovkama. Da je tad došao neko iz državne administracije, dobio bi u
Eleanorinoj dvorani za prijem vrlo vruć doček; međutim, niko nije ni blizu prišao. Umesto toga,
Eleanori je putem semafora poslata lista onoga što će ona morati da prikupi u svojoj pokrajini. Za
druge delove Engleske, društveno izdvajanje je razrezano u svakojakim robama, od grnčarije do
paškanata; Dorset je morao dati buter, žito i kamen.
"Ovo je jednostavno smešno", besnela je Njena Milost, ledi Eleanor, koračajući žestokim koracima
uzduž i popreko male sobe koja joj je služila i kao kancelarija, i kao radna soba. "Buter i kamen, to je
u redu, naime bilo bi u redu da nije u pitanju, u stvari, prikriveno povećanje poreza; ali žito! Ljudi
koji su ovo sastavljali sigurno savršeno dobro znaju da ovde gotovo i nema obradive zemlje; ono
malo žita što odgajimo, namenjeno je isključivo za našu sopstvenu upotrebu, a posle ovakve zime
jedva da će ga biti dovoljno, sigurna sam da ću morati da postavim u prvo dvorište kotlove sa
besplatnom čorbom za sirotinju, kao što se par puta radilo za vreme vladavine mog oca. U Italiji
izgleda ne znaju koliko zla može našim farmama da nanese nerodna godina, a sem toga, i ne verujem
da su ovo đubre pisali popovi u samom Rimu. Ovo je verovatno pisao neki debeli mali činovnik u
Parizu ili u Bordou, koji nikad nije video Englesku, ne želi da je vidi, i koji će našu robu smesta da
proda, uz kolosalan profit, čim je pošaljemo. Stvarno se čini da nas namerno lome. Ako iscedim iz
ovog naroda to što se zahteva, ljudi će pre proleća umirati od gladi. S druge strane, zašto da kupujem
žito u Pulu od Amerikanaca, i da im pri tom vratim sve što sam zaradila trgujući s njima, da se svesno
upropas..."
Stala je kao ukopana; u njenim očima se moglo pročitati, da je upravo shvatila jednu brutalnu lekciju
iz ekonomike. "Ser Džon", reče ona čvrsto, "nemam nameru to da učinim. Ne postoji nikakav razlog,
sem nečije čiste zle volje, da izgladnim svoj narod ili bacim sebe u bedu." Zamišljeno je kuckala
stilusom po zubima. "Naredite da se preko kula pošalje sledeća poruka", reče. "Žetva nam je slaba, i
ako damo sve ove crkvene poreze, bićemo pre proleća u velikoj nevolji. Pristajemo da platimo
dvostruko većom količinom iduće jeseni; tako im recite, pa ćemo bar imati šansu da pokušamo da
osposobimo neke dodatne površine za obrađivanje, sem, naravno, ako oni dotad ne izmene svoje
zahteve. Ako ni tad ne budemo imali žita, nadoknadićmo... pa, zanatskim proizvodima, kamgarnom,
bilo čime što oni žele. Žito, ne. To ne dolazi u obzir." Takva je poruka i poslata u Rim. U Londinium
je poslata druga poruka, kojom je kralj obavešten o sadržini njenog odgovora Rimu.
Sutradan su signalističke kule prenele poruku da je kralj nezadovoljan, i da naređuje Eleanori da
plati; ali već je bilo prekasno, njen je odgovor Rimu već uveliko klaparao preko Francuske. "Bojim
se da nisam mogla nikako drukčije da postupim", rekla je senešalu, "nego baš ovako: da ga stavim
pred fait accompli, svršen čin. A ono što bih najradije odgovorila i njemu i papi, bilo bi: iz
dorsetskog kamena ne možeš da iscediš krv, ma koliko jako stiskao, a njih dvojica ako žele neka dođu
pa neka pokušaju." Sedela je za svojim toaletnim stočićem, šminkala se onako kako su je na dvoru
naučili. Pažljivo je duž ivice usana iscrtala jednu liniju, zatapkala je mekanim upijajućim
materijalom. "Sam Bog zna da je Crkva već dovoljno bogata", reče ona ogorčeno. "Šta želi sad da
dobije penjući se na vrat ovoj šačici jadnih divljaka u Engleskoj, stvarno ne znam." Zatim je prestala
da razmišlja o čitavom tom problemu; i kad je imala najbolju volju da se posveti politici, politička
pitanja su je brzo zamarala, a sada ju je daleko više interesovalo sprovođenje izvesnih tajnih
promena u njenom domu.
Najsmelija promena, ujedno najizrazitije jeretička, sastojala se u uvođenju električnog svetla. Kod
jednog zanatlije u selu naručila je da napravi električni generator i da namota bakarnu žicu na njegovu
kotvu. Nameravala je da ga pokreće kamionskom parnom mašinom. Stvar se morala obaviti tajno; jer,
iako su principi elektro-pokretačke sile bili već mnogo godina poznati, Crkva nikad nije
sankcionisala upotrebu elektriciteta u kućama. Generator i parni motor trebalo je da budu postavljeni
u jednu od kula na prvoj liniji bedema, da ne bi svojom bukom uznemiravali stanovnike zamka.
Eleanor nije očekivala neke spektakularne rezultate, ali se nadala da će biti dovoljno svetlosti da se
rastera bar ona najgušća zimska sumornost. A ako bi stvari pošle dobro, moglo je biti i električnog
grejanja; sećala se kako su je u školi učili o mogućnosti da žica, prikladno namotana oko keramičkog
jezgra, bude dovedena do crvenog usijanja, ako se na krajevima stvori dovoljna razlika u potencijalu.
Kad je pitala senešala da li se takvo grejanje može obezbediti, odgovorio je samo da to nije
nezamislivo, i ništa više nije želeo da kaže.
"Pa, ser Džon", reče Eleanor vragolasto, "izgleda da vi ovo ne odobravate. Kunem vam se da mi je
prošle zime promrzlo najmanje devet nožnih prstiju, a možda i deseti, iako sam spavala u flanelu tako
debelom, da bi i sam papa bio impresioniran mojom čednošću. Zar ćete mi zameriti ako unesem malo
udabnosti u svoje preostale godine?" Na ovo se nasmešio, ali nije odgovorio; nedugo potom,
generator i motor se oglasiše svojim monotonim "čuf-čuf-čuf." Jedno grejno telo se veselo zažarilo
nedaleko od uznožja kreveta Njene Milosti, i na smrt prestrašilo jednu sobaricu, koja je odjurila do
nadzornika kuhinje i ispričala kako kamenje gori i kezi se na nju skerletnim ustima.
Istog dana Eleanori je došao jedan posetilac, kapetan Gilde signalista. Sa prve linije bedema poslali
su kurira trkom; Eleanor se presvukla na brzinu, i primila kapetana u velikoj dvorani, u prisustvu
svoga senešala i nekolicine otmene gospode iz zamka. Čovek takvoga položaja bio je još od davnih
vremena veoma cenjen, a sem toga, Eleanor je svim srcem volela Gildu, iako signalisti nisu bili i
nisu mogli biti njeni podanici. I Gilda je nju visoko cenila. Kome su drugom sem njoj ikad dopustili
da uđe u njihovu kulu i da svojeručno signalizira ime svog oca, koristeći poluge koje samo ruke
signalista smeju dotaknuti? A baš to su joj dopustili, svojevremeno, kad se proslavljao četrdeseti
rođendan njenog oca, lorda Roberta.
Kapetan je ušao ravnomernim teškim korakom. Bejaše to robustan čovek u iznošenoj uniformi od
zelene kože; na ramenima je nosio srebrne epolete i trake, oznaku svog čina. Osmotrio je, bez
komentara, električna svetla koja su obilato osvetljavala čitavu dvoranu. Prešao je odmah na stvar,
izražavajući se, kao što je bio običaj signalista, bez ikakvog uvijanja. Pošto su i kraljevi i običnjaci
podjednako nestrpljivo čekali vesti sa semafora, signalistima nikad nije bilo potrebno da ma o čemu
govore bojažljivo i zaobilazno. "Miledi", reče on. "Njegova Eminencija, arhiepiskop Londiniuma,
pojahao je danas prema Purbeku, sa oko sedamdeset ljudi, sa nadom da vas iznenadi i preda ovaj
zamak i feud Jovanu."
Pobledela je, ali se na svakom obrazu crvenela po jedna mrlja gneva. "Kako vi to možete znati,
kapetane?" upitala je hladno. "London je udaljen više od jedan dan jahanja, a kule nisu radile. Da je
nešto javljeno, saznala bih i ja."
Premestio se s noge na nogu; stajao je malo raskoračen na tepihu koji se spuštao sa platforme. Najzad
reče: "Gilda se, doduše, ne boji nikoga, i poruke su namenjene svima koji ih mogu čitati. Ali ima
trenutaka, a ovo je jedan takav, kad nije mudro dati poruku semaforskoj mreži. Tad se pribegava
drugim, bržim sredstvima."
Ni dah se nije čuo posle toga, jer kapetan je očigledno mislio na nekromantiju, a o tome se nije smelo
olako naglas govoriti, čak ni u slobodnoj atmosferi Eleanorinog dvora. Jedino je senešal u potpunosti
shvatio kapetanove reči; a kapetan mu se naklonio, i time iskazao svoje poštovanje prema znanju
dubljem i drevnijem od njegovog sopstvenog. Eleanor je zapazila pogled koji su njih dvojica
izmenjali, i stresla se od straha; onda se pribrala i zabacila glavu. "Dobro, kapetane, duboko smo
vam zahvalni; koliko duboko, to samo vi možete znati. Ako nemate ništa da dodate onome što ste već
rekli, mogu li vas ponuditi vinom? Za moj zamak to će biti počast."
Ponovo se poklonio, prihvativši ponudu. Malo je ljudi bilo koji su mogli tako nešto ponuditi jednome
signalisti; jer su signalisti izbegavali da ulaze u ne-signalističke kuće, čak i kuće velikaša.
Mobilisala je i naoružala dvadesetak svojih podanika. Dok je arhiepiskop doputovao dovoljno blizu
da mu se zamak Korfe ukaže na vidiku, semafori su ga već uveliko obavestili o stanju stvari u zamku.
Razmestio je svoje ljude po seoskim kućama, a kapiji je prišao u pratnji samo njih petorice ili
šestorice, trudeći se da još izdaleka više nego ubedljivo demonstrira miroljubivost svojih namera.
Njega i njegovu grupu kroz kapiju je sprovela straža upadljivo dobro naoružana, i odvela ih u Veliku
dvoranu. Rečeno im je da će ih ledi Eleanor tu primiti. Ona se i pojavila, ali tek posle više od sat
vremena; dotle je veliki čovek već bio silno ljut i šetao se po tepihu dugim besnim koracima. Provela
je to vreme u svojoj sobi, doterujući do savršenstva svoju šminku i odeću; ali je prvo pozvala svog
senešala, i zatražila da bude uz nju.
"Ser Džon", reče ona, podešavajući položaj tanane kružne dijademe na svojoj glavi, "bojim se da će
predstojeći susret biti u svakom pogledu težak. Ni za tren ne pomišljam da Čarls zna išta o ovome; to
znači da je ponašanje Njegove Ekselencije krajnje sumnjivo; međutim, teško da bih mogla jednog
arhiepiskopa optužiti za pokušaj izdaje. Dalje, jasna je stvar da on dolazi da zatraži nešto što mu ne
mogu dati, zapravo - jaoj! - zapravo nešto što ja odbijam iz razloga koji se meni čine sasvim
opravdanim. Ipak, toliku je predstavu priredio sa tim svojim miroljubivim namerama, da će sve što ja
kažem izgledati prostačko i bezobrazno. Kamo sreće da naš kralj ima malo jaču petlju; lepo je što ga
zovu Čarls Dobri i što ga zasipaju ružinim laticama kad god jaše kroz London, ali, u suštini, iza toga
leži njegova veština da se ne angažuje ni za šta, a da umiri svakoga. Već mi je muka da gledam kako
stranci vladaju Engleskom, mada je jeres reći tako što."
Senešal je pažljivo razmislio pre nego što je odgovorio. "Njegova Eminencija je, ako sam dobro
obavešten, veoma lukav govornik", reče najzad. "A tačno je i to da vi niste u nekoj jakoj
pregovaračkoj poziciji. Ali, nemojte suviše oštro osuđivati Čarlsa, miledi; nije njemu lako da
održava red u ovoj kaši Angla, Škota i takozvanih Normana, a istovremeno i da zadovolji Rim."
Pogledala ga je vrlo pažljivo, uvlačeći donju usnu zubima. Taj trik senešal nije video već mnogo
godina; njena majka je tako radila kad je bila ljuta ili nervozna. "A kad bismo se borili, ser Džon",
reče ona. "Ako bismo se mi svi jednostavno pobunili, kakve bi bile naše šanse?"
Raširio je ruke. "Protiv plavog? Papsko plavo je kao plavetnilo okeana, ledi, prostire se beskrajno,
odavde pa valjda do Kine, koliko je meni poznato. A sa okeanom se niko ne bori."
"Ponekad mi ne pomažete baš bog zna koliko..." Nagla je ogledalo, zagladila jednu dlačicu na obrvi
koja nije nalegla kako treba. "Uopšte mi nije jasno", rekla je umorno. "Dajte mi bolesnog psa ili
mačku, ili čak i onu Gviliaunovu staru krntiju dole u garaži, čiji je karburator opet crk'o; i ja ću znati
na čemu sam, pokušaću da otklonim problem, mada možda neću uspeti. Ali kad vidim crkvenjake, a
naročito njihove funkcionere, lepo osetim kako mi neka jeza ide niz kičmu. Ma možda oni misle da
sad, kad nemam oca, mogu da me zastraše lakše nego naše velike barone; samo što ja sigurno znam,
da sad kad smo se usprotivili, moramo i da ostanemo pri svome, inače ćemo proći gore nego ikad,
nametnuće nam sigurno i neku globu zato što smo uopšte pokušali da im se odupremo." Ustala je,
najzad uverena da se doterala do krajnje moguće granice savršenstva; ipak, na samim vratima,
iznenada je ostala da stoji samo na jednoj nozi, pljunula je na prste jedne ruke i ispravila,
potezanjem, šav čarape. Pogledala je senešala, njegovu lepu okruglu glavu i neobične crte lica, koje
su i sad izgledale isto kao kad je bila dete. "Ser Džon", rekla je blago, "vi vidite sve a kažete tako
malo... da li bi moj otac postupio ovako?"
Sačekao je. Zatim: "Da. Kad bi reč bila o njegovim ljudima i njegovom dobrom imenu."
"Onda ćete biti uz mene?"
"Bio sam čovek vašega oca", reče on. "A sad sam vaš čovek, miledi."
Zadrhtala je. "Ser Džon... budite sasvim blizu." Sagnuvši se, prošla je ispod poprečne grede vrata i
pošla niz stepenice, lupajući štiklama, da se suoči sa delegacijom.
Arhiepiskop se ponašao prijateljski, čak žovijalno, sve dok se razgovor nije preneo na pitanje
neplaćenog danka. "Morate shvatiti, dete moje", reče arhiepiskop glatko, hodajući ukrug po dvorani,
"da papa Jovan, vaš duhovni otac, i vladar čitavog poznatog sveta, nije čovek koga možete tek tako
odbiti, i sa čijom se dobrom voljom, ili ljutnjom, možete tek tako poigravati. E, sad, ja..." On raširi
ruke. "...ja sam samo glasnik i savetnik. Šta ću ja kazati vama ili vi meni, može biti bez značaja. Ali
kad reči jednom izađu izvan ovih zidova, do čega mora doći jer meni dužnost tako nalaže, onda ćete
stradati i vi i vaši ljudi; jer, Jovan će razbiti ovu tvrđavicu kao što bi razbio kokošje jaje. Njegova se
volja mora poštovati, širom celog sveta."
Hodajući, opet se približio Eleanori. "Vi ste veoma mladi", reče on prijateljskim glasom, "i ne mogu
a da vas ne gledam donekle očinski, kao što bi vas gledao vaš otac, da je živ i da može da vas
posavetuje." Stavio joj je šaku na mišicu; a ona, možda iz čiste nervoze, uzvi jednu obrvu. U ovim
okolnostima, to je imalo neprijatne implikacije. Njegova Eminencija pocrvene; zamalo da plane, ali
se uzdrža. "Nađite taj danak", reče. "Prikupite od naroda, ili iz nekog drugog izvora, kako god hoćete;
ali nabavite ga i pošaljite. Ako tako učinite do kraja ove sedmice, još možete uhvatiti neki od
poslednjih brodova za Francusku. Ali ako oklevate i vreme se gogorša, ako vaši trgovački brodovi
potonu ili zalutaju sa vašim žitom u neku zabačenu luku, onda vam mogu garantovati da će u proleće
Jovan pružiti svoju ruku ovamo, da kažnjava. I to sa pravom, jer polovina svega vašeg pripada njemu.
Na tom mestu sedite, kao što znate, samo zahvaljujući njegovoj dobroj volji."
"Na ovom mestu sedim", reče Eleanor ledeno, "po milosti moga gospodara, Čarlsa, i vi to znate,
milorde, isto tako dobro kao i ja. Kraj njegovog se kolena moj otac zakleo na vernost, i poljubio mu
ruku prema starinskom običaju. Tako ću i ja svoga kralja, dokle god me on ne razreši dužnosti,
slediti; njega i nikog drugog, gospodine..."
Zavladala je tišina, u kojoj se jasno čulo klepetanje kule na Čalou. Arhiepiskop se nekako naduo;
raširio se ispod svoje krznom opervažene odežde, otprilike kao žaba. "Vaš gospodar", reče on,
očigledno se jedva uzdržavajući da ne počne da viče, "vam je naredio da pošaljete to žito. Znači,
protivite se i papi i kralju."
"Ne mogu poslati ono čega nemam", reče Eleanor strpljivo. "Ono malo žita što imam u rezervama,
moraću da razdelim svome narodu, inače će već oko Božića u pokrajini zavladati glad. Šta bi to
Jovan hteo, pokrajinu punu leševa kao dokaz njegove snage?"
Pop je zurio u nju, ali više ništa nije hteo da kaže; zato se Eleanor povukla, ostavljajući stvari
neprijatno nerazjašnjenim.
Lom je nastao uveče, kad je crkvenoj delegaciji poslužena večera, u velikoj dvorani ovog puta vedro
osvetljenoj mnogobrojnim lampama i svećama. Neki od poslužitelja u sali samo su stajali sa
svežnjevima sveća i rezervnih fitilja u rukama, spremni da smesta zamene dogorele sveće i fitilje.
Njena Milost je želela da upotrebi električnu svetlost, ali je senešal u poslednjem trenutku uspeo da
je od tako nesmotrenog postupka odgovori; arhiepiskop nikad ne bi pristao da večera pod
neskrivenim dokazima jeresi. Sijalice sa osetljivim ugljenisanim vlaknima sklonjene su pod krov,
prekidači su zamaskirani draperijama; nije bilo nikakvog vidljivog znaka Eleanorinog nedozvoljenog
postupka. Stolovi su bili raspoređeni onako, kako bi ih rasporedio njen otac: za domaćine i važne
goste na uzdignutoj platformi, a za druge stanovnike zamka i za Eleanorine vojnike, u nižem, većem
delu sale. S Eleanorine desne strane sedeo je senešal, a sa njene leve kapetan artiljerije. Naspram nje
sedeli su popovi i ono malo vojnika pripuštenih u zamak.
Sve je išlo dobro dok arhiepiskop nije spomenuo, uz izraze saosećanja, ranu smrt njene majke.
Kapetan se zagrcnuo, i žurno pretvorio taj zvuk u kašalj; svi u zamku su znali da ta tema, više od ma
koje druge, izaziva Eleanorin bes. Večeras je, opet zbog nervoze, popila i više nego što je trebalo; na
ovaj sada ponuđeni mamac poletela je iste sekunde. "Baš je zanimljivo to što kažete, milorde", rekla
je. "Jer, da je bilo dozvoljeno da porođaju moje majke prisustvuje hirurg, ona bi možda i sada bila sa
nama. Čitala sam da ste vi Rimljani nekad bili hrabriji; i sam je Cezar rođen tako što je njegovoj
majci utroba razrezana pa zašivena. Sad međutim tvrdite da je carski rez Bogu mrzak..."
"Miledi!..."
"Takođe sam čula", reče Eleanor štucajući malčice, "da se mogu destilisati izvesni gasovi koji, kad
se udišu, smiruju telo i mozak, tako da čovek i najgore bolove prespava, i ništa ne oseti; pa ipak, neki
papa, čini mi se Pavle, zabranio je takva sredstva, i proglasio da je bol od boga poslat, da nas
podseća na naše svete dužnosti na Zemlji. A takođe je poznato da izvesne kiseline, kad se prskaju
kroz vazduh, ubiju samu esenciju zaraznih bolesti; pa ipak, doktori nas operišu neopranih ruku. Je l'
treba iz toga da zaključimo, da je bolje umreti kao svetac nego živeti kao jeretik?"
Njegova Eminencija ustade, sav nakostrešen. "Jeres, ili hereza", poče on, "postoji u mnogim
oblicima, u svakome od nas bez izuzetka; ali u vama, miledi, ponajviše. Da nije papa Jovan tako
prepun milosrđa..."
"Milosrda?" prekide ga Eleanor ogorčeno. "Posao zbog kojeg ste ovde teško da ima neke veze sa
milosrđem. Čini mi se milorde, da Crkva rapidno zaboravlja značenje te reči; jer ja bih, da sam ja
papa Jovan, radije prodala zavese sa prozora sopstvenog doma, nego da nateram na umiranje od
gladi svoje podanike na nekom inostranom ostrvu, bez obzira na to što su, na žalost, rulja nepismenih
idiota."
Naravno da se od arhiepiskopa londiniumskog nije moglo očekivati da otrpi takvu dvocevnu uvredu;
jer, direktno su napadnuti katolička crkva i njen poglavar, ali je istovremeno napadnut i arhiepiskop
lično, jer je i on spadao među te koje je Eleanor upravo nazvala idiotima. Tresnuo je pesnicom po
stolu, sav crven u licu; ali pre nego što je stigao da otpočne sa harangom, signalista-paž utrča u
dvoranu, otrže gornji list sa svoje beležnice i predade ga svojoj gospodarici. Jedan tren je Eleanor
zurila u tekst, ne razumevajući; usnama je formirala reč po reč; a onda je dodala list senešalu.
"Milorde", rekla je, "morate sesti i neko vreme čuvati svoj dah. Ova je poruka upravo stigla; želim da
bude pročitana svima prisutnima."
Arhiepiskopov pogled automatski pođe ka prozorima; iza navučenih zavesa bila je noć; znao je, kao i
svi drugi prisutni, da je Gilda signalista samo zbog izuzetno važnih događaja palila svetiljke na
krajevima signalnih krakova. Senešal je ustao, i naklonio se prisutnim velikodostojnicima.
"Gospodo", reče, "kao dokaz svoje podrške nama na zapadu Engleske, kralj Čarls je danas poslao u
Rim dvostruko veću količinu žita od one koju smo mi dugovali. Sem toga, on još jednom potvrđuje da
je ledi Eleanor gospodarica poluostrva Purbek i pripadajućeg feuda. I najzad, kao dokaz svoga
poverenja u njenu vladavinu nad Purbekom, šalje iz svog arsenala u Vulviču teški top Rikač, i uz
njega četu svojih vojnika; a iz garnizona kad Iske upućuje nam kulverin Princ mira i poluteški top
Lojalnost, kao i municiju za njih..."
Njegove se reči izgubiše u urnebesu aplauza i ovacija sa nižih stolova; ljudi su oduševljeno vikali,
treskali kriglama i čašama po drvenim stolovima. Tad senešal podiže ruku. "Takođe", reče on
svetlucajući očima, "Njegovo Veličanstvo zahteva od Njegove Eminencije arhiepiskopa
londiniumskog, kud god da je taj otišao, da se hitno vrati u Londinium radi razgovora o državnim
pitanjima."
Arhiepiskop je zinuo, pa opet naglo zatvorio usta. Eleanor se zavali u stolicu, brišući znoj sa lica.
Osećala se kao da joj je upravo oproštena smrtna kazna. "Ipak je znao", šapnula je senešalu,
skrivajući svoje reči iza opšte galame koja je opet zavladala. "I pogledajte, naterali smo ga da ustane.
Ko zna, možda će sledeći put odlučiti i da se bori..."
Dva topa su sledećih dana stigla, kao što je i trebalo; ali je poluteški top Lojalnost pao u močvaru na
samom domaku poluostrva Purbek, i nije mogao biti izvučen ni najvećim naporima vojnika. Zato je u
kasnijim vremenima nastala izreka da je lojalnost izgubljena istočno od Lakfordske bare.
Po pristizanju topova, Eleanor je neko vreme lakše disala; jer, iako ovo naoružanje nije bitno
povećalo njenu vojnu moć, ipak je imalo bitnog uticaja na raspoloženje svih u zamku. Odavno se
znalo da je Kapija Korfea jedna od najteže osvojivih tvrđava u Engleskoj; o tome je Eleanor govorila
jedne hladne večeri, mesec dana po odlasku osujećenih sveštenika. Hodala je drugim dvorištem,
umotana u debeli ogrtač koji ju je štitio od ledenog vetra sa Lamanša; zastala je kraj Rikača koji je tu
stajao onako kako su ga dovukli, pripremljen za drumsku vuču zapregom. Prelazila je prstima preko
gruboga gvožda na zadnjem kraju topa. Njen senešal je zastao uz nju. "Ma recite mi ser Džon", reče
ona pomalo neozbiljnim načinom, "šta bi uradio naš otac u Rimu, da Čarls nije platio umesto nas?
Mislite li da bi stvarno pogledao u oči i meni i ovom gvozdenom zverčetu ovde, podjednako devici
kao što sam i ja jer smo oboje još neokrvavljeni, radi ono malo jadne pleve koju čuvamo ovde u
našim žitnicama?"
Senešal je dobro promislio. Njegove oči bademastag oblika bludile su po grudobranima, gledale u
prazninu, u mrak koji se zgušnjavao. "Svakako, Eleanor", reče. Niko drugi nije joj se smeo tako
familijarno obratiti. "Njegova Svetost papa imao bi vrlo jake razloge da nas slomi. Ne bi smeo da
dopusti da naš otpor prođe nekažnjeno, jer bi mu onda čitava Engleska uskoro otkazala poslušnost.
Ali, srećom, taj problem je za neko vreme uklonjen; možete da uživate u Božiću i da ugostite sve one
prijatelje vašeg oca koji će doći da vas posete."
Pogledala je zamak, koji se mrštio nad njom, crn u noći, i osmotrila blagi sjaj brojnih prozora iza
kojih su njeni ljudi pripremali večeru i nameštali krevete za spavanje. Ponegde je svetlost bila jaka,
drečava; njen jeretički elektro-generator opet je snabdevao neke sobe strujom, pa su gorele električne
sijalice. Zvuk rada generatora dopirao je, slabo čujan, preko zidina, pojačavajući se ili slabeći
prema duvanju vetra. "Da", reče ona, odjednom drhteći. "Krave su u svojim stajama, konji takođe.
Vozila su u garažama, sklonjena od mraza; kladim se da ser Gvilijam opet pali treset ispod svog
zlosrećnog kućišta cilindara, da mu ne pukne od mraza; jednog dana će nam taj zapaliti garažu. I mi
ćemo biti udobno smešteni ovde ser Džon, i bezbedni sve do proleća."
On je čakao, uozbiljen. Poluokrenuta ka njemu, kao da je očekivala da on nešto kaže; a onda je
nestrpljivim pokretom ruke sklonila sa očiju kosu koju je vetar bacao. "Nisu me zavarali", reče. "A ni
vas, sigurna sam. Iako je arhiepiskop odjahao sav se topeći od osmeha, i zasuo nas blagoslovima i
dobrim savetima. Čarls iduće godine putuje u Novi svet, zar ne?"
"Da, miledi."
"Da", reče ona zamišljeno. "A onda će se svi oni gadni lezilebovići na dvoru, i svi poslušni psići
papskog režima rasuti po Engleskoj, ustati i pojuriti unaokolo, da vide kakvo sve zlo mogu da
naprave; a mi ćemo biti visoko na njihovoj listi prioriteta, u to ne sumnjam. Pokazali smo im zube, a
posle toga nismo dobili batine; neće oni dozvoliti da na tome ostane. Jovan možda ima dugu ruku, ali
pamćenje mu je još duže."
Opet je samo ćutao i čekao; znao je više od nje, ali izvesne tajne nije imao pravo da otkriva. "I onda,
miledi?"
Opet je dotakla top, mršteći se na njegovu ogromnu crnu cev. "Pa", reče, "onda će da dođu po ove..."
Okrenula se iznenada i podvukla ruku pod njegovu. "Ali, kao što rekoste, nema razloga da se brinemo
sve dok ne nastupi lepše vreme, prolećno; Jovanu će biti potrebna mirna mora, da bi mogao da podrži
ove svoje kepece oružjem i hrabrošću koja njima nedostaje. Idemo, ser Džon, inače ću pasti u gore
raspoloženje nego ikada; čujem da je u selo jutros došao novi zabavljač, i da ga je ser Gvil unajmio
za večeras. Možemo da pogledamo kakve je trikove spremio, mada verujem da sam većinu njih već
videla; a posle mi ispričajte neku od onih vaših skroz lažljivih priča o vremenima pre nego što su na
bregovima građeni dvorci, i pre nego što je svet znao za ma kakve Crkve, visoke ili niske."
Nasmešio joj se u tami. "Skroz lažljivih, Eleanor? Izgleda da, kako godine prolaze, vi sve manje
poštujete svog najstarijeg slugu."
Zastala je. Njena se silueta ocrtavala naspram sjaja jednog prozora. "Skroz lažljivih, ser Džon", rekla
je, trudeći se da joj glas ostane čvrst; znala je da govori o zabranjenim stvarima. "Kad budem želela
da čujem istinu od vas, tada ću vam je zatražiti..."
Božić je došao, i prijatno protekao. Vreme nije bilo tako ledeno i olujno kao prošle godine, pa je
kroz ovu pokrajinu prošlo dosta putujućih zabavljača, muzičara i sličnih, zahvaljujući čemu je
večernja zabava bila raznovrsna. Jedan od tih artista je posebno fascinirao gospodaricu zamka.
Doneo je sa sobom jednu mašinu, vrlo komplikovanu, postavljenu na duge i jake nogare; traka
načinjena od neke nepoznate materije ulazila je u mašinu, artist je okretao jednu ručicu, jaka karbidna
lampa je gorela unutar mašine, šišteći; a na ekranu, okačenom na suprotan zid sobe, pojavile su se
slike, treperave, pokretne, prividno žive. Gospodarica zamka je pokušala da kupi taj aparat, ali on
nije bio za prodaju. Na drugoj strani, potrudila se da pojača svoju električnu mašineriju; uz prvi
generator postavila je još dva. Sijalice su dotad bile, bez izuzetka, vrlo krhke, i kratko su trajale;
zamenila ih je sijalicama sa Voltinim lukom, koje su davale daleko žešći sjaj. Svojeručno je izradila
abažure za njih, da svetlost bleštavih lukova ne bi udarala direktro u oči. Jedna od kučki brachet-a
oštenila je veliki razlajani nakot štenadi, koja su krenula kroz hodnike i kuhinje cičeći i skvičeći,
kradući iz kuvarskih posuda, cepajući svojim sićušnim zubima sve što su mogla dohvatiti. Eleanor je
bila oduševljena, i sve ih je zadržala, čak i one kržljave.
Zimu je zamenio mesec mart sa svojim vlažnim hujanjem; ništa se nije čulo ni od Čarlsa ni od Crkve
o prošlogodišnjim događajima. Ništa se neobično nije desilo, sem što je nekoliko dana pre polaska
Njegovog Veličanstva u Novi svet, preko semafora stigla jedna molba ser Antoni Houpa, provost-
maršala Engleske i nosioca, po naslednom pravu, titule kraljevskog 'šampiona', zatočnika. Kampion
ili šampion bio je onaj, koji se na viteškim turnirima borio umesto kralja, ako neki vitez izazove
kralja na dvoboj; naravno da je kralj za svog zatočnika birao uvek najboljeg viteza, najboljeg
borca; prim. prev. Ser Antoni je zamolio gospodaricu Purbeka da mu dozvoli da nekoliko dana lovi
u Purbeku, i da pri tom dobije to zadovoljstvo i počast da mu ona čini društvo.
Kad joj je senešal ovo preneo, iskrivila je lice u grimasu. "Koliko se sećam, to je jedan straobalan
naduvenko i totalna seljačina", reče ona. "A što je najgore, zimska sezona je završena, manje-više; ne
želimo da sve izgazi onim velikim kopitima, baš kad u prirodi počinje rastenje i cvetanje. Ali, ne
vidim kako bih mogla da ga odbijem, suviše je uticajan da ga ljutimo zbog sitnice. Kamo sreće da je
pošao kod Tavernerovih u Šerborn, ili lepo u močvare kao prošle godine. Bojim se da ćete morati da
mi pomognete u toj petljanciji s njim, ser Džon; jer zaista nemam s njim ničeg zajedničkog; najzad,
dovoljno je star da mi bude, ne daj Bože, otac!" Šmrknula je. "Ali ako mi pošalje još samo jednu
ovakvu spetljanu 'galantnu' poruku, mislim da ću biti vrlo sklona da ga pozdravim kao tata onog
slavnog zlatnog orla..."
Signalističke kule otpremiše njen pristanak, i uskoro donesoše vest da je ser Antoni, sa nekih
dvanaestak vojnika iz svog zamka, krenuo na put. Eleanor je slegla ramenima, i naredila da se
iskotrlja još nekoliko buradi piva. "Pa, zemljište je još mekano", rekla je. "Uvek postoji mogućnost
da se njegov konj oklizne i slomi mu onu debelu vratinu, mada, naravno, ne smemo suviše da se
nadamo čudima."
Nikakvo se čudo nije dogodilo, i kroz nekoliko dana ser Antoni je stigao u njen zamak. Njegovi su
vojnici smešteni u jednu od nižih zgrada, i pravili su rusvaj među mladim služavkama, sve dok
Eleanor nije vrlo oštro upozorila njihovog gospodara. Ta grupa je provela dve nedelje u Korfeu;
Njena Milost, koja je u početku podozrivo gledala čitavu stvar, postepeno se opustila. Ipak je
priželjkivala da se ser Antoni, sa svojom bandom grubijana i sa svojim neumerenim hvalisanjem,
lepo i bezbedno vrati iza zidina Londiniuma. Petnaestog jutra dogodila se katastrofa. Kad je svanula
zora, u Engleskoj je još vladao mir; ali pre nego što je sunce zašlo, odigrao se prvi od događaja čiji
će sled neminovno dovesti do rata sa Rimom.
Eleanor je ustala rano i izjahala u lov; njenu pratnju su sačinjavali senešal i pet-šest slugu i sokolara
iz njenog zamka. Poveli su pse i sokolove, i nadali se da se malo provedu, pre nego što ser Antoni i
njegova konjica upropaste lov. Neko vreme je sve išlo dobro; onda je jedna sokolica promašila
životinju koju je trebalo da ulovi, i odbila da se vrati svojim gospodarima, iako su je mamili. Šta
više, poletela je preko vresišta, krileći snažno i visoko, jureći, činilo se, prema Pulu i prema moru.
Eleanor je galopom krenula za pticom, psujući, mamuzajući konja silovito; puno je svog vremena
uložila u tu pticu, i nije nameravala da se tek tako pomiri sa gubitkom. Jahala je brzo, prepuštajući
svom konju da sam nađe put između grmlja i visoke trave; uskoro je daleko odmakla svojim
pratiocima. Jedino je senešal uspeo da je prati.
Kad je tako prevalila milju ili dve, postalo je očigledno da je ptica bespovratno pobegla. Više od nje
nije bilo ni traga, a od zamka su se već toliko udaljili da su njegove kule, u daljini, izgledale sasvim
sićušne. Eleanor obuzda konja, zadihana. "Ne vredi, izgubili smo je. Dakle, stvarno..." Smakla je
omču biča sa svoje ruke i okačila ga o sedlo. "Počinjem da shvatam zašto ljudi upotrebljavaju izraz
'ptičji mozak'... Ser Džon, šta to gledate?"
Zurio je nazad, tamo odakle su došli, sužavajući oči da mu ne smeta sjaj hladnog, bleštavog sunca.
"Ledi", reče on žurno, "soko se obrušio na zeca, ali je pao pod naletom orla... Jašite, brzo. Pokušajte
da stignete do druma za Verhem..."
Tada ih je videla: linija mrljica u pokretu, razvučena preko vresišta. Konjanici. Približavali su se
brzo. Bili su suviše udaljeni da bi se mogli razaznati detalji njihovog izgleda, ali sumnje u njihov
identitet nije moglo biti: ser Antoni je konačno odapeo svoju dobro pripremljenu klopku. Eleanor
pogleda levo i desno. Gonioci su bili znatno razmaknuti; nije imala nikakvih izgleda da ih izbegne
bekstvom u stranu, pa da se dočepa Korfea. Okrenula se u sedlu. Pred njom, jedna traka se pružala u
daljinu: bela traka preko vresišta. Desno se naslućivalo bledo svetlucanje mora. Nije bilo sumnje
kuda treba ići. Podbola je konja, naterala ga u galop.
Gonioci su imali odmornije konje, i zato su je sustizali, polako ali sigurno. Posle samo pola milje bili
su tako blizu, da su mogli da joj dovikuju da se preda. Puče pištolj, tupim zvukom; Eleanor se okrete
da vidi senešala, njen se konj saplete i baci je naglavce. Zakotrljala se, štiteći glavu kao što su je
davno naučili, i ustala ugruvana ali nepovređena. Kraj nje je ležao njen konj i vrištao; iz jedne
prednje noge, prelomljene, lila je blistava krv.
Raširenih očiju, pritrčala je konju. Senešal je svog konja okrenuo, i dojahao do nje; sjahao je i
gurnuo uzde u njene ruke. "Miledi... jašite ka Verhemu..."
Odmahnula je glavom ošamućeno, pokušavajući da misli. "Zadihan je, nema šanse. Uhvatiće me na
drumu..." Konjanici su bili blizu; senešal je podigao pištolj, oslonio cev na podlakticu leve ruke, i
stisnuo obarač. Čudesnom srećom, pogodio je jednoga jahača posred grudi i oborio ga s konja; ostali
se pokolebaše, za trenutak zbunjeni.
Začulo se zviždanje sirene. Eleanor se okrete, stisnutih pesnica. Po izrovanom verhemskom drumu iza
nje, iz daljine je mukotrpno pristizala teška parnjača, vukući svoje vagone. Potrčala je u tom pravcu.
Hladni vazduh je hitao u njena pluća. Opet detonacija: kugla iz pištolja se zari u travu dvadesetak
metara desno od nje. Novi pucanj; uspela je da na tren pogleda iza sebe, i da vidi kako jedan jahač
obara senešala na zemlju. Onda su njena stopala jurila, uz saplitanje drumom; voz je već bio vrlo
blizu, i stao je.
Zastala je kraj lokomotive, naslonila se, zadihana, na jedan od ogromnih zadnjih točkova, uvidela
starost ove lokomotive, rupe na krovu, duge tragove rđe, izbijanje mehurića vrele vode iz prastarih
cevi kotla. Bila je to velika, istrošena olupina; dotrajavala je svoje dane tegleći drvo, stajsko đubrivo
i kamen; još je nosila boju, tamno-kestenjastu, firme Strejndž i sinovi. Vozio ju je neki plavokosi
dečak u tipičnoj kiridžijskoj odeći: pantalonama od robrastog somota, jakni, kapi sa kopčom. Mastan
šal bio mu je uvezan oko vrata. Eleanor proguta, i gurnu šaku uvis da on vidi njen prsten. "Reci mi
brzo", kazala je zadihano, "gde ti je dom?"
"U Durnovarijl, ledi..."
"Onda si moj podanik", reče ona hvatajući vazduh. "Bori se protiv ove izdaje..."
Iznenađen, nešto je odgovorio, ali ona nije razabrala reči. Njegove ruke poleteše ka kočnici i
regulatoru; čula je iznenadnu grmljavinu prenapregnute mašine. Bacila se u stranu; vrele kapljice
poprskaše je po licu, zatim je udahnula dim koji je grizao za pluća, i već je voz tutnjao pored nje,
hvatajući naglo brzinu, napola skriven parom zato što je vozač iznova i iznova upotrebljavao parnu
pištaljku.
Usledio je haos. Gonioci su stigli u grupi, ali se konji prepadoše od gvozdenih vriskova lokomotive.
Kiridžija je okrenuo volan i pojurio udesno, preko trave, na njih. Tri vagona se otkačiše; preostala tri
vagona su se silno ljuljali, jureći preko neravne podloge, natovareni visoko i prekriveni ciradama.
Voz se ustremio pravo na ser Antonija, koji je urlao od gneva, razmahujući mačem. Jedan se konj
propeo i bacio svog jahača na zemlju; drugi se jahač nađe pod vodopadom kamenih blokova, koji mu
zdrobiše grudni koš. Jedan jahač, i ne gledajući, opali iz pištolja; metak je udario o gvozdenu ploču,
rasprsnuo se, a vreli komadići su poleteli kiridžiji u lice. Momak diže ruke ka licu; sledeći metak ga
je pogodio ispod mišice: i oborio iz vozačke kabine na tle. Lokomotiva, sa regulatorom otvorenim do
kraja, zaora mimo ser Antonija. Pedeset metara dalje, jedan točak je naleteo na ispupčenje u
travnatom tlu. Nakrenula se, počela da se prevrće, ali joj vagoni još nisu davali da padne; zatim se
začulo stravično paranje, šištanje, eksplozija parnog kotla; i najzad lokomotiva pade na bok. Zamajac
se još munjevito vrteo, žar iz ložišta se rasuo po travi. Olupina se istog časa zapalila; palacanje
plamena se videlo kroz oblake dima. Gorela je tako čitavog dana; tek unoć je jedno seosko dete
krišom prišlo olupini i skinulo zaštitnu ploču sa glavčine jednog moćnog točka. Dečkić je ploču
odneo kući, sačuvao je, ispolirao do sjaja; pola života kasnije, još je pričao svojoj deci šta se
dogodilo, skidao veliki disk i gladio ga, ponavljajući da je to bio deo veličanstvene stare drumske
lokomotive Ledi Margaret.
Nikakvo bekstvo više nije bilo moguće; Eleanor je ustala, natmurena, i dopustila da joj stisnu ruke uz
bokove. Videla je senešala, čije su ruke na sličan način držali. Njegove čudne svetle oči plamtele su
gnevom. Dvojica su pridržavali kiridžiju. Dečak je kašljao. Čitavo lice bilo mu je skriveno crvenom
maskom krvi. Kraljev provost-maršal je skakutao, petljao nešto sa maramicom, i grdno psovao: drugi
hitac ser Džona pogodio ga je u vrh palca i odbio nokat, koji je sad stajao pod pravim uglom u
odnosu na meso. "Kad se robovi pobune", dernjao se ser Antoni, "i kad dignu ruku na svoje
gospodare, postoji samo jedno rešenje..." Povukoše kiridžiju napred. Eleanor vrisnu. Mač fijuknu
kroz vazduh i zagrize u dečakov vrat. Udarac, rđavo izveden, nije bio smrtonosan; dečak se
četvoronoške dovuče do nje, polivajući njena stopala svojom krvlju. Upaničeni, sekli su ga i ubadali
kako god su znali i umeli. Činilo se da je vek prošao, dok ga nisu dotukli; telo se još trenutak
bacakalo i praćakalo, zatim je utonulo u mir.
Bila je to prva nasilna smrt koju je ledi Eleanor ikad videla; i bila je tako užasna, da je ona nikad nije
zaboravila. Sagla je glavu, nastojeći da ne padne u nesvest; videla je kako se krv izliva svetlucajući
blago, i upija u prašinu. Umesto da se onesvesti, počela je da povraća. Grčevi povraćanja postajali
su sve jači; otrgla je ruke od dvojice koji su je držali, pala na kolena, dahtala. Kad se ispovraćala,
podigla je lice pobelelo do usana, i počela da psuje: na engleskom, na francuskom, na keltskom, na
latinskom i na jeziku gelik. Proklinjala je ser Antonija i njegove ljude, obećavala im desetak
različitih smrti, i to ravnim, gotovo blagim glasom, koji kao da je facinirao provost-maršala. Prestao
je da petlja oko svog palca, slajao je i mrštio se. Onda se ipak sabrao, razvikao se na svoje ljude da
pohvataju konje koji su ostali bez jahača. Senešala prinudiše da pojaše jednog konja; jedan vojnik je
posadio Elelnor na svog konja, ispred sebe; a onda grupa pođe, prvo pored rasplamsalog skršenog
voza, zatim preko vresišta, nesumnjivo u nameri da se sastane sa nekim ribarskim brodićem koji bi
mogao odneti zarobljenike izvan dohvata Eleanorine vojske. U tim danima, u Pulu je bilo ljudi koji bi
i samog kralja odvezli u ropstvo, ako bi im se za vožnju dobro platilo.
Ser Antonijev plan, kakav god da je bio, nije se ostvario. Negde preko vresišta, signalisti su videli
šta se dešava, i pratili udaljenu borbu kroz svoje Cajsove doglede; dim od zapaljenog voza video se
lako i iz Korfea. Signali su leteli, dajući uzbunu i garnizonu u zamku, i miliciji u Verhemu; grupu
presretoše pre nego što je stigla do obale mora. Provost-maršal je, videći da mu je odsečena
odstupnica, zastao, i spremio se da naveliko iskoristi Eleanor kao taoca; ali je ona ugrizla za zglavak
vojnika koji ju je držao i sručila se, po drugi put tog dana, u grmlje. Pala je u visoki korov i ustala
izgrebana, pa i raskrvavljena, i bešnja nego ikad. Borba se završila za dva-tri minuta. Ser Antoni i
njegovi ljudi su bacili oružje i predali se.
Došla je, hramljući, do mesta gde su stajali na pustari, okruženi puščanim cevima. Njeni su joj ljudi
pritrčali, ali ih je odgurnula. Polako je hodala ukrug oko zarobljenika, trljajući svoj kuk, uklanjajući
nesvesnim pokretima jednu po jednu grančicu i travku sa svoje haljine; činilo se da bes ključa i
klobuča u njenoj glavi, kao što ključa vino, i širi neka čudna isparenja. "Dakle, ser Antoni", rekla je.
"Nešto smo obećali na drumu. Videćete da ovde, na zapadu Engleske, obećanja ispunjavamo..." A on
je tad pokušao da se pogađa sa njom, ili možda da moli za svoj život; svejedno, gledala ga je kao da
govori nekim nepoznatim jezikom. "Moli vetar za milost" rekla je, gotovo začuđeno. "Moli stene, ili
velike talase mora li ne dolazi da skičiš preda mnom..." Okrenula se senešalu. "Obesite ih", rekla je.
"Zbog izdaje i ubistva."
"Miledi!"
Povikala je na njega iznenadno, lupila nogom o zemlju. "Obesite ih!" Pokraj nje je na nemirnom konju
sedeo jedan njen vojnik; zgrabila je njegov kožuh i povukla, tako da je on zamalo pao s konja;
pojahala je tog konja i odjahala pre nego što je iko mogao i rukom da makne. Jurila je besno preko
pustare, udarajući pesnicom po vratu životinje. Senešal je krenuo za njom, prepuštajući zarobljenike
njihovoj sudbini. Zauzdala je konja tek na milju od zamka, skočila na zemlju i otrčala na jednu
uzvisinu sa koje je mogla da vidi čitav svoj dom: zidine, kule, a iza toga dva brega u suncem
prožetom vazduhu. Kad je senešal dojahao do nje, položila je ruku na njegovu uzengiju; prstima je
uvrtala tvrdu kožu. Ako se i nadao da će je divlje jahanje smiriti, prevario se. Bila je toliko besna, da
je jedva uspevala da govori; slogovi koji su se otrzali od nje zvučali su kao piskanje staklenih ploča.
"Ser Džon", rekla je, "pre nego što su naši preci došli i osvojili ovu zemlju krvavom bitkom na polju
Sent Lah, ovo se mesto zvalo 'Kapija'. Zar nije tako?"
Teško je prevalio reči preko usana. "Da, miledi."
"Pa dobro", reče ona, "Neka sada opet to bude. Idite do mojih podanika u Velikoj ravnici, i do onih
na severu, sve do Saruma. Idite na zapad do Durnovarie, i na istok do onog sela na reci Born. Recite
im..." Zagrcnula se, pa je opet ovladala sobom. "Recite im da odsad ne plaćaju nikakve dažbine
Purbeku, sem u oružju. Recite im da je Kapija zatvorena, i da Eleanor drži ključ..." Strgla je veliki
pečatni prsten sa svog prsta. "Uzmite moj prsten i idite..."
Uhvatio ju je za rame i okrenuo, zagledao se u njene divlje oči. "Miledi", reče odmereno, "to znači
rat..."
Udarila ga je po ruci, sklanjajući je sa svog ramena. Hvatala je vazduh. "Hoćete li poći", zašištala je,
"ili da pošaljem drugog?" Ništa više nije rekao; dotakao je petama slabine svog konja i okrenuo ga, i
odmah pojahao galopom na sever, putem za Verhem, dižući oblake prašine. Uzjahala je opet i uletela
u dolinu vičući iz sveg glasa, rasterujući majušna leptir-kola, koja se pozabijaše u okolne žive
ograde; a njeni vojnici, koji su je u međuvremenu sustigli, sad opet izgubiše korak s njom; iako su
mamuzali svoje konje do krvi, nisu uspevali da je prate.
Odmah su upućene poruke kralju u Londinium, ali su semafori uzvratili obaveštenjem da je Čarls već
otplovio u pravcu dveju Amerika. Ser Antoni je bio dobro izabrao trenutak za svoj udarac; jer, iako
se govorkalo da Gilda ima načina da pošalje poruku čak u Novi svet, neznano kako, ipak nije bilo baš
nikako moguće da se stupi u kontakt sa brodom na otvorenom moru. U međuvremenu su u prestonici
divljali pristalice obešenoga provost-maršala, preteći smrću i uništenjem i čime sve ne; a Henri od
Reja i Dila je, primivši direktna naređenja iz Rima, na brzinu skupljao svoj odred. Ono što je
Eleanor predvidela, u znatnoj meri se i ostvarilo: svakojaki psi su sad lajali, u odsustvu kralja. Sad
se manje-više priznavalo da je žito zatraženo od pokrajine Dorset zbog administrativne greške; ali
činjenica da je čitava ova situacija nastala zbog jedne takve greške, samo je dodavala stvarima
nijansu ironije.
Njena Milost se u Dorsetu suočavala sa mnogim problemima. Mogla je da regrutuje ljude iz svih
delova svog feuda; običnjaci bi vrlo rado pohitali da se svrstaju pod njenu zastavu. Međutim, stajaću
vojsku treba obući, naoružati i stalno hraniti. Iz dana u dan, gnev je plamteo u njoj, dajući joj snagu;
radila je sa svojim kapetanima i sa službenicima zamka, sastavljajući spiskove onoga što će joj biti
potrebno. Novac je očigledno bio najpotrebniji; i po novac je odjahala, na sever, u Durnovariu.
Nikad neće biti poznat sadržaj razgovora između nje i njenog dede, koji je bio već u dubokoj starosti;
ali su potom, sedam dana uzastopno, vozovi firme Strejndž i sinovi stizali jedan za drugim do Korfea,
donoseći robu besplatno. Doneli su na poklon brašno i žito, živinu, usoljeno meso i konzerve,
municiju raznih vrsta, štapin za potpaljivanje mina, ulje, kerozin, katran; po čitavu noć su čegrtali
čekrci, pokretani zahuktalim parnim mašinama, i izvlačili tovar za tovarom visoko u zamak. Eleanor
nije znala kakvu će, i da li će, podršku dobiti od ostalih delova zemlje; zato se spremala za najgore,
popunjavala je dvorišta vojskom i zalihama. Zato je Henri od Reja i Dila naleteo na tvrđavu tako
dobro, i tako smrtonosno, pripremljenu.

Uveče, posle masakra Henrijevog odreda, Eleanor je pozvala senešala u svoju sobu. Bila je smrtno
bleda, sa tamnim senkama ispod očiju; mahnula mu je da sedne, sela i sama, i zagledala se u igru
senki i svetlosti vatre iz kamina. "Znate, ser Džon", rekla je najzad, "sedela sam ovde i smišljala neku
slavnu frazu za... ono od jutros. Rezultat glasi: 'Oduvala sam rimsku mušicu sa svojih zidina.' Zar vam
se ne čini da je izvrsno?"
Nije odgovorio, a ona se nasmejala i zakašljala. "Naravno da to ne pomaže", rekla je. "Još pred
očima vidim isključivo ona stvorenja kako leže u jarku i gamižu po drumu. Nekako, naspram toga,
ništa drugo ne izgleda stvarno. Ništa drugo."
Čekao je, znajući da ovog puta reči nisu pomoć.
"Oterala sam oca Sebastijana iz zamka", reče ona. "Kazao mi je da za ono što sam učinila oproštaja
nema, pa čak ni kad bih pošla bosonoga pešice u Rim. Rekla sam mu da ide, da je tako bolje, jer ako
oproštaja nema, onda on meni ne treba, ne donosi mi nikakvu utehu, nego samo dovodi sebe u smrtni
greh ostajući. Rekla sam mu da znam da sam ukleta, jer sam proklela samu sebe, ne moram da čekam
na prokletstvo nekog boga. Time sam rekla ono najgore, naravno; rekla sam to samo da bih ga
povredila, ali sam posle shvatila da sam to u svakom slučaju stvarno i mislila; ja jednostavno više
nisam hrišćanka. Rekla sam mu da ću, ako mi bude potrebno, prizvati nekoliko starih bogova,
Thunora i Vo-Tana možda ili Baldera, umesto Hrista; on mi je sam rekao, pre mnogo godina, kad sam
učila od njega katehizis sedeći na njegovom kolenu, da je Balder samo jedna starija forma Isusa, i da
je bilo mnogo krvarećih bogova." Nasula je sebi još vina, nesigurnom rukom. "A onda sam provela
ostatak poslepodneva napijajući se. Ili bar pokušavajući. Niste zgađeni?"
Odmahnuo je glavom. Nikad je dosad, za čitavog njenog života, nije nizašta kritikovao; sad nije bilo
vreme da počne.
Opet se nasmejala i protrljala lice. "Potrebno mi je... nešto. Možda kazna. Ako bih vam naredila da
donesete bič i da me izbičujete do krvi, da l' biste to učinili?"
Skupivši usne, odmahnuo je glavom.
"Ne", reče ona, "ne biste to učinili, znam... Bilo šta, ali da me povredite, to ne. Htela bih da... vrištim,
da povraćam, ili nešto tako. Ili oba. Džon, kad budem ekskomunicirana, šta će naš narod učiniti?"
Taj je odgovor odavno pažljivo spremio. "Odreknite poslušnost Rimu", reče. "Povratka više nema, ni
za koga. To uviđate, miledi."
"A papa?"
Samo je trenutak razmišljao. "Stupiće u akciju", reče, "i to brzo; ali ne verujem da će povesti nekakvu
armiju čak iz Italije, samo da bi savladao jednu tačku otpora. Ono što će on gotovo neizbežno morati
da učini, jeste da pošalje instrukcije svojim ljudima u Londiniumu da skupe vojsku i krenu na nas;
pored toga, mislim da ćemo videti neke od plemića sa Loare i iz Holandije, koji će se iskrcati da
vide šta mogu da zgrabe u gužvi. Takvi su već mnogo, mnogo godina vrebali priliku da prisvoje neko
parčence engleskog tla; bolju šansu sasvim sigurno nikad neće imati."
"Vidim", reče ona umorno."Iz svega toga proističe, da sam krasno zamrsila stvari; a pošto Čarls nije
tu, uletela sam im tačno u ruke. Sad će da nagrnu u Englesku, sa punim blagoslovom Crkve, da
slamaju jednu oružanu pobunu. Kakav će biti krajnji ishod, to ne mogu ni da zamislim." Ustala je,
hodala nemirno po sobi. "Ne vredi", reče, "ne mogu da samo sedim i čekam; ne noćas." Pozvala je
zapisničara i sve više oficire svoje pešadije i artiljerije; sedela je sa njima do u sitne sate,
spremajući spiskove svega onoga što bi moglo zatrebati u slučaju kompletne klasične opsade. "Nema
nikakve sumnje", reče Eleanor ispoljavajući u jednom trenutku svoju staru praktičnost, "da ćemo biti
opsađeni prilično dugo; u stvari, sve dok se Čarls ne vrati. Nikakva viteška rešenja ne dolaze u obzir,
na primer da nas puste da izađemo iz zamka a da ponesemo svoje oružje, i slično; stvar je suviše
ozbiljna za to; ali, kad se sve ovo okonča, ako ništa drugo znaćemo bar ko vlada ovom zemljom, mi
sami ili nekakav italijanski pop." Nasula je vino. "Pa, gospodo, da čujem vaše dalje savete. Dobićete
sve što zatražite: oružje, ljude, materijal. Zahtevam samo jedno: da ništa ne previdite. Ne možemo
sebi dopustiti taj luksuz, da zaboravimo neki detalj. Imajte u vidu da sve nas čeka konopac, ili nešto
gore, ako načinimo samo jednu omašku..."
Senešal je ostao sa njom i kad su svi drugi otišli. Sedeli su, pili vino pri svetlosti vatre i pričali o
svim mogućim temama, od bogova do kraljeva; o svojoj zemlji, njenoj istoriji i njenom narodu; o
Eleanor, njenoj porodici i njenom obrazovanju. "Znate", rekla je, "čudno je to reći, ser Džon; ali kad
sam jutros ispalila onaj top, činilo mi se da stojim izvan same sebe, da prosto posmatram šta moje
telo radi. Kao da smo i ja i vi, i svi ostali tamo, bili prosto sićušne lutke na travi. Ili na pozornici.
Male. mehaničke igračke koje igraju svoje uloge, a ne razumeju ih." Zagledala se u svoju vinsku čašu,
zavrtela je malo u rukama, da bi videla kako svetlosti vatre i lampe igraju u zlatastim talasićima
unutra, pa je podigla pogled, namršten i mračan. "Znate na šta mislim?"
Klimnuo je glavom, uozbiljeno. "Da, miledi."
"Da", reče ona. "To je pomalo kao... kao ples, na primer, menuet ili pavane. Nešto dostojanstveno,
sporim korakom igrano, možda besmisleno, ali sa svakim korakom predviđenim još pre početka.
Tačno se zna početak, i kraj..." Sedela je pored vatre; podvila je noge pod sebe. "Ser Džon", reče,
"ponekad mislim da je život prepun smisla, i da su svakojake niti, raznovrsna vlakna, upleteni
zajedno, kao u tapiseriji ili brokatu. Pa ako izvučete jednu nit, ili je presečete, šara se promeni duž
čitave tkanine. A onda opet mislim... da je sve sasvim besciljno, da bi imalo jednako smisla i kad bi
se izvodilo unatraške, kad bi posledice izazivale uzroke, a ovi izazivali prethodne posledice... Možda
će se to i desiti, kad stignemo do kraja vremena. Čitav svet će se potpuno odmotati, kao opruga, pa će
se sam namotati u početni položaj..." Protrljala je čelo umorno. "Pričam besmislice, zar ne? Suviše je
ovo kasno, za mene..."
Uzeo je, vrlo pažljivo, čašu vina iz njene ruke. Još neko vreme je ćutala; kad je progovorila, bilo je
to već kroz polusan. "Pamtite kako ste mi pre mnogo godina ispričali jednu priču?" reče ona. "Kako
je mome pra-ujaku Džesu Strejndžu slomljeno srce, kad moja baba nije htela da se uda za njega, i
kako je ubio svog prijatelja, i kako je na neki način sve u njegovom životu od toga počelo... Priča je
bila tako stvarna, sigurna sam da se sve tako i odigralo. E, sad mogu da vam je dovršim. Ako...
pobedimo, biće to zahvaljujući dedinom novcu. A novac je tu zahvaljujući Džesu, a on je to učinio
zbog devojke... Kao one kineske kutije: uvek je u svakoj po jedna manja, a u njoj još manja, i tako
redom. Najzad su toliko male da ih ne možeš videti golim okom, ali se smanjuiu i dalje, i dalje..."
Čekao je; ali ona više ništa nije rekla.
Danima je zamak odzvanjao od aktivnosti; Eleanorini glasnici su izjahivali da dovedu još ljudi,
dovuku još zaliha, još žive stoke. Veliko dvorište između prve i druge linije bedema ripremljeno je
za prihvat životinja, izdeljeno je u svinjce, kokošarnike i staje. Opet su krenuli parni vozovi,
dovlačeći ovog puta stočnu hranu i bale sena iz Verhema, pa su čuf-čufali nazad drumovima potpuno
praznih vagona, samo da bi se opet vratili krcati i istovarili još robe na ugaženu travu, čitave gomile
robe. Sve što se ikako moglo uneti, uneto je pod krov; preostale zalihe su pokrivene ciradama, a
preko cirada je nabacano busenje i kamenje. Stočna hrana bi bila izvrsna meta, ako bi neprijatelj
dovukao katapulte za bacanje zapaljenih projektila. Po čitav dan su čekrci štropotali, spuštajući
zalihe u podrume, dižući na bedeme strele za samostrele, barut i kuršume za arkebuzire, punjenja za
velike topove. Semafori su se retko kad zaustavljali. Londinium se naoružavao, odredi iz Saseksa i
Kenta već su marširali prema zapadu Engleske. Stigoše i gore vesti. Iz Francuske, iz dvorca duž
Loare, kretale su reke ljudi rešenih da učestvuju u Svetom krstaškom ratu, a na jugu se pripremao
polazak druge Armade na Englesku. Jovan nije uputio nijednu reč Eleanori; ali njegove su namere
bile i bez reči savršeno jasne. Ona je udvostručila svoje napore. Parne lokomotive su vukle divovske
gvozdene lance duž odbrambenog rova, koseći na taj način svo rastinje, pa i drveće koje je tu
vekovima raslo. Radne grupe su spalile sve što je preostalo. Pocrnelo tle je zasuto tonama i tonama
mlevene krede, da bi se pri svetlosti zvezda belasalo, i na taj način ocrtalo siluetu svakoga ko bi
pokušao da se preko rova prebaci. Sve vreme dolazile su reke turista; parkirali su svoje leptir-
automobilčiće po selu Korvesgeat, ulazili pešice u zamak, šetali kroz prvo dvorište, pa kroz drugo,
zurili u topove i stražare, zabadali noseve u sve, i radoznale prste u svašta, smetajući svima u svuda.
Eleanor je mogla da zatvori kapije; ponos joj, međutim, nije dopuštao da tako postupi, i ne samo
ponos, nego i senešalov savet. Neka narod vidi, mrmljao je on. Pozovimo narod da bude na našoj
strani; apelujemo na ljude da imaju razumevanja za našu stvar. U mesecima koji dolaze, Njenoj
Milosti će trebati svaka mrvica narodne podrške.
Tridesetog dana posle masakra, senešal je ustao i obukao se u zoru. Tihim hodom je prošao kroz još
usnuli zamak, kroz sobe i hodnike udubljene poput saća, u silno debele zidove; ispod mnogih proreza
za gađanje strelama i prozorčića kroz koje se ulivala modra svetlost. Silazio je. Prošao je pored
stražara, koji je dremao na svom mestu; trgnuvši se, taj je zauzeo stav 'mirno' i tresnuo drškom svoje
halebarde o kameni pod. Ser Džon je otpozdravio, dižući rasejano ruku; misli su mu bile daleko.
Prešao je preko oba dvorišta a zatim se popeo na prvu liniju bedema, na čiju je gornju površinu
izašao. Udisao je hladni vazduh. Oko njega su se uzdizali grudobrani, kao da izranjaju iz noći u dan:
masivne senke, a među njima sitne senke ljudi. Dah stražara vio se u pramenovima iznad njihovih
glava. U daljini i dubini mogao je nazreti neke krovove sela, mutne i plavičaste; tamo je gorelo
poneko svetlo. Na prostranom vresištu kretala se jedna svetla tačka; to je neki mladi zidar, sa
fenjerom u ruci, polazio na rad. Senešal se okrenuo; njegove su oči sve videle ali ništa nisu beležile,
jer je njegov duh bio okrenut unutra. Kao i uvek u ovoj etapi razdanjivanja, činilo se da i vreme može
da zastane, da se okrene i zaplovi suprotno sebi, pa da opet požuri, i podstakne dolazak novog dana.
Činilo se da zamak, sličan velikoj sumračnoj kruni od kamena, nije prosto postavljen na breg, nego
da plovi na jednom poremećaju u struji vremena, iz koga se šire bezbrojne mogućnosti u raznim
pravcima, mogućnosti beskrajne poput sunčevih putovanja. Ta razmišljanja nije mogao razumeti ni
senešal sam, a još manje ma ko drugi. Bile su to stare misli, misli prvih ljudi koji su ikada hodali
svetom; a senešal je bio pripadnik Prastarih.
Na najuzdignutijoj tački prve linije bedema nalazila se četvrtasta kula Butavant, koja se svojom
osnovicom pružala napred, u prostor, i nadnosila nad ambis kao izrezbarena figura na pramcu broda.
Otišao je tamo. Zastao je pred donjim, ulaznim vratima ove kule, osmotrio svojim čudnim očima
horizont, okrenuo polako glavu ka semaforskoj stanici na bregu Čalou. Istog časa, uzglobljeni kraci
semafora počeše elegantno da izmahuju.
Peo se unutrašnjim stepenicama kroz kulu, premeštajući polako noge po kamenu. Čuo je iza sebe
bubanj i jedan glas.
Preko dvorišta je pretrčao signalista-paž: momčić, dete maltene, čakšira zgužvanih, jakne nakrivljene,
u jednoj ruci beležnica, drugom rukom trlja snene oči. A daleko preko vresišta, na kobaltno-plavoj
crti između mora i neba, neko svetlo se pojavilo, pa nestalo. Zatim drugo, pa treće, pa neki kvadratić
malo svetlijeg mraka, koji je možda mogao biti jedro. Kao da je neka flota prispela i bacila sidro, u
sređenom poretku na talasima, čekajući nešto.
Na vrhu stopenica, jedna zaključana vrata su vodila u majušnu ćeliju, skrivenu u debljini zida. Samo
je senešal, i niko drugi, imao ključ od te ćelije. Ključ je bio neobičan, malen, okrugle glave, a umesto
zubaca imao je zatalasanu bronzanu krestu. Uvukao je ključ u bravu, okrenuo ga, i vrata se otvoriše.
Ušao je i, iza sebe, vrata samo pritvorio. Radio je spretno, i brzo sklapao magični aparat koji su pape
u svojoj mudrosti odavno zabranili. Delovi od bronze i delovi od mahagonija su lupkali i zveckali;
malena varnica je plavičasto zasijala; njegovo ime i njegova pitanja poleteše u jedan još neotkriveni
eter, nevidljiv, hiljadu puta brži od semafora. Nasmešio se ćutke, uzeo hartiju i stilus i počeo da piše.
Koraci su se čuli odozgo, kroz kamen; i jedan glas koji je uznemireno pozivao; ali on je to ignorisao,
zanet u svoj posao, fokusiran svim svojim bićem na ono što je varničilo i svetlucalo među njegovim
prstima.
Iza njega se vrata otvoriše ka unutra. Čuo je naglo uzimanje vazduha, šum cipele na kamenu;
poluokrenuo se, još uvek držeći hartije. Stvar na stolu i dalje je stvarala svoje oštre zvuke, sama od
sebe. Nasmešio se blago. "Miledi..."
Uzmicala je zureći; rukom je ispod svog vrata stiskala krajeve plašta kojim se ogrnula. Njen je šapat
u prostoru stepeništa zazvučao šuplje. "Nekromantija..."
Ostavio je mašinu i zatapkao hitro niz stepenike za njom. Stigao ju je tek na dnu stepeništva ove kule.
"Eleanor. Mislio sam da imate više pameti..." Uhvatio ju je za zglavak ruke i povukao za sobom, uz
stepenice. Hodala je nevoljno, pomalo vukla unazad; iznad njih, onaj aparat je lupkao i ispuštao brze
kratke zvuke. Postrance je prišla vratima, poluotvorenih usta, odupirući se jednom rukom o kamen, i
pogledala aparat koji je brbljao kao da su ga đavoli obuzeli. Počeo je da se smeje. "Samo malo. Nije
dobro da vaši ljudi ovo vide." Zatvorio je vrata iza nje; i brava se zatvorila, uz oštar zvuk. Usne su
joj drhtale; nije mogla da odvoji pogled od aparata na stolu. "Ser Džon", reče ona nesigurno, "šta je
to?"
Slegao je ramenima nestrpljivo; njegove su ruke već radile. "To je jedna od manifestacija električnog
fluida; Gildi je ovo poznato već čitavu jednu generaciju."
Pogledala ga je kao da ga prvi put vidi. Rekla je zadivljeno; "To je neki jezik?" Primakla se, i više se
nije bojala.
"Jedna vrsta jezika."
"Ko vam govori?"
Kratko je rekao; "Gilda signalista. Ali to nije bitno. Miledi, semafori će klepetati ceo dan; evo šta će
govoriti, šta zapravo već govore..."
Iznad njihovih glava se razlegao silovit glas, prodirući mutno kroz kamen, glas pun čudenja.
"Zamak Kaerfili se digao na oružje!"
Trgla se snažno, pogledala u tavanicu; usta su jaj se pokrenula, ali bez glasa.
"I zamak Pevensej", reče senešal, čitajući. "I Bomaris, Kaerleon, Orford... Bodiam se izjasnio za
kralja, Kaernarvon je spalio svoju povelju. I Kolčester, Vorvik, Fremlingem; Brember, Kardii,
Ćepstou..." Više ga nije slušala; priskočila mu je, nasmejana, zagrllila ga rukama oko vrata, pa se
vrtela s njim po toj tesnoj ćeliji kao da igra valcer, zakačinjući žice, baterije i namotaje. Čitavog
dugog dana klerpetanje sa brega nije prestajalo, poruke su polako pristizale preko starih krakova koji
više nisu bili stvarno potrebni. Čitavog dana, sve dok nije pala noć, a zatim i do kasno u noć,
ispisujući razmahanim plamenim lukovima imena zamkova i gradova; imena stara, imena ponosna,
Dover, Harleh, Kenilvort, Ladlou, Valmer, Jork... A onda iz najudaljenijih krajeva Britanije, kroz
morske izmaglice, imena kaja su zvučala kao zveket starih oklopa; Beri Pomeroj, Lostvitiel, Tintagel,
Restormel; ali su preko vresišta napredovale svetlosti, i preko mora takođe. U ponoć su kraci
semafora prestali da funkcionišu; ujutru je Kapija Korfea već bila pod opsadom, a na semaforskim
kulama se nije micalo ništa, sem što su se ljuljala tela obešenih ljudi.
Ustanak kraljevskih i baronskih uporišta u svim delovima Engleske: zaštitio je branioce Korfea od
glavnog udara Armade. Armije su nagrnule u dubinu Engleske, marširajući žurno, čak i noću.
Eleanorina artiljerija ih je gađala i pogađala dok su nadirali jedinim prolazom između bregova. Oko
pet stotina ljudi je ostalo da opsađuje Korfe. Sa sobom su doneli, ili su na licu mesta izgradili,
mnogobrojne opsadne sprave, naročito baliste i mangonele; imali su i tri velika katapulta, sa imenima
Ubeđivač, Rimska vera i Užasni vuk. Iz ravnice, i sa dva bliska brega, počeše da odapinju projektile.
Međutim rastojanje je bilo veliko, ugao elevacije veoma veliki, pa većina kamenih kugli nije
prebacila prvi odbrambeni zid. Ti projektili su većinom udarali negde ispod grudobrana, i odbijali se
sa potmulim udarcem; ako je nešto i uletelo u prvo dvorište, Eleanorini vojnici su to pozdravili kao
dopunu sopstvenim zalihama kugli. Katapulti Njene Milosti bili su uspešniji; udruženi sa teškim
topovima, napravili su takvu pustoš da su se napadači uskoro daleko povukli. Sa tih novih položaja
papini vojnici su napadali iznova i iznova, raznim metodima, nadajući se da iznenade branioce, ali su
svaki put odbijeni. Pokušali su, na primer, sa teškim zaštitnim pločama, zvanim 'mantlete', koje su
vojnici, po dvanaestorica, nosili na svojim plećima i tako se štitili; ali su strelci razneli noge onim
jadnicima ispod mantleta, tako da su popadali, zajedno sa pločama, u vodu i na nagibe jarka,
ostavljajući duge crvene tragove. Jedan pokušaj da se do zidina dogura eksploziv branioci su
posmatrali sa više sažaljenja nego zabrinutosti. Opsadne kule su mogle da priđu samo onde gde je
postojao most, dakle kapija. Napravili su jednu opsadnu kulu; uradili su to daleko na vresištu, tamo
gde topovi branilaca nisu mogli dobaciti. Bila je to teška drvena kula, obložena mokrim goveđim
kožama; u sebi je imala tri sprata za strelce. Jedne zore krenula je u napad. Napredovala je kroz
glavnu seosku ulicu; guralo ju je stotinu preznojenih vojnika. Top Rikač, smešten iza trostrukog
bedema od vreća sa peskom, prvim hicem raznese utrobu te kule, razbacujući ljudska tela i delove
tela oko nje i po kanalu.
Posle toga je nastalo zatišje u borbi; opsađivači su izvikivali poruke za Eleanor, obećavali su joj
Jovanov oproštaj (što nikako nisu mogli ponuditi) i pitajući je šta namerava, da li misli da ratuje
protiv celog čovečanstva. Posle su poslali glasnika, sa pismom tobože Čarlsovim, gde je kralj njoj
poručivao da je stvar propala i da mora da se preda Rimu. Tog glasnika je pustila da se vrati živ;
ujedno mu je ponudila da mu obezbedi, sledeći put kad dođe sa takvim lažnim pismom, daleko brži
prevoz do njegovih saboraca, naime katapultom, kroz vazduh. Usledilo je bombardovanje jače nego
ikad. Čitavog dana kamenje je hujalo kroz vazduh, a prašina se dizala iz nekoliko kamenoloma u
okolnim brdima, gde su kamenolomci mukotrpno radili da naprave još municije za katapulte. Pre
svakog odapinjanja, vojnici su morali da zategnu katapult; iza njihovih leđa su stajali oficiri sa
zapetim musketama, koji su obećavali da će na licu mesta ubiti onoga ko se ne trudi dovoljno. Tad je
Eleanor dala strašnu lekciju. Pod kišom kamenja, branioci su se u prividnom rasulu povukli sa nekih
delova prve linije bedema. Napadači, dernjajući se kao prestravljeni đavoli, poleteše prema kapiji.
Zbili su se tamo, pokušavajući da rasklimaju ili razvale šipke portkulisa. Svoju su grešku prekasno
shvatili; jer, postojala je još jedna rešetka, ona prednja, skrivena duboko u kamenu. Ona sad pade, i
mnogi napadači ostadoše zarobljeni između dva portkulisa, kao zveri u kavezu. Odmah potom iz
ventila nad njihovim glavama pokuljalo je ključalo ulje. Pošto su se posle ovoga naučili opreznosti,
opsađivači su se umirili i pokušali da slome zamak taktikom izgladnjivanja. Dođe, međutim, i
novembar, pa Božić, pa Nova godina, a dve su zastave i dalje lepršale iznad visokoga donjon-a:
oriflam, i zastava sa cvećem i leopardima, simbol Eleanorine kuće. Od kralja i dalje nije stizala
nijedna reč. Senešalu sad nije pomagala ni taumaturgija ni bežična telegrafija, jer Engleska je
zanemela. Najzad stigoše prve vesti. Doneo ih je jedan seržant Gilde signalista, koji je uspeo da se
provuče, u mraku, kroz neprijateljske položaje; iz leđa mu je virila strela, i već je bio u agoniji. Pao
je Bomaris, pao i Kaerleon, a moćni Dubris se odupirao četrdeset dana, pa položio oružje.
Te je noći Eleanor ostala budna; šetala se kroz sobe i po bedemima, koji su već bili dobrim delom
zasuti kršem. Senešal joj je prišao tek u praskozorje. BiIo je to ono mutno vreme kad buktinje
dogorevaju, šireći svetlost boje ćilibara, i kad stražari na svojim mestima dremljivo klimaju
glavama; neki su se prenuli i digli pogled kad je ona, sada u svojoj sobi, otvorila prozor. Izmaglica
se dizala iz vresišta, a mesec je bio zaklonjen oblakom.
"Recite mi, ser Džon," rče ona glasom izgubljenim i sićušnim, jedva sposobnim da se probije kroz
oštri vazduh. "Dođite ovde na prozor, i recite mi šta vidite..."
Dugo je stajao ćuteći. Onda, teško: "Vidim noćne magle kako se kreću po bregovima, i stražarske
vatre naših neprijatelja." Pokrenuo se kao da hoće da ode, ali ga je ona oštro pozvala.
"Vilenjače..."
Zastao je, leđima okrenut njoj; tad je ona izgovorila njegovo pravo ime, zvuk kojim su ga imenovali
drugi pripadnici njegovog Prastarog naroda. "Rekla sam vam jednom", dodala je jetko, "da ću, kad
budem želela od vas da čujem istinu, to vrlo jasno da vam saopštim. Sada vam saopštavam. Vratite se
i recite mi šta vidite."
Stajala je tik uz njega dok je razmišljao pridržavajući glavu rukom. Mogao je da oseti njenu toplinu u
noći, da oseti laki miris prisutnosti njenog tela. "Vidim kraj svega što je nama poznato", reče najzad.
"Kapiju Korfea slomljenu, i Jovanove zastave nad zidinama."
Insistirala je. "A za mene, ser Džon? Šta za mene?"
Nije odmah odgovorio. Progutala je, osetila kako noć nadire, kako se mrak uvlači u njeno telo. "Da li
me čeka smrt?"
"Miledi", odgovori on blago, "svakoga čeka smrt."
Tad je zabacila glavu i nasmejala se, onako kako se pre više meseci smejala lordu od Reja i Dila u
lice. "Pa dobro", reče, "onda moramo malo i da poživimo, dok možemo..." Izdala je naređenje, pa su
tog jutra pre zore branioci, u grupi od pedeset, učinili ispad iz zamka i spalili Užasnog vuka; njegove
kosti još leže na bregu. A dugi top Princ mira je polomio ruke drugim katapultima ruke tako duge i
jake da opsađivači jednostavno nisu našli drvo kojim bi ih zamenili. Zato su papisti dovukli ogramni
top Sveta Meg, koji je potom razgovarao sa kulverinom branilaca, sve dok se dim nije nadvio nad
čitavim predelom i zaplovio među bregove kao para iz ključalog lonca.

Čuli su, saznali preko semafora, o njegovom dolasku. Jednog letnjeg dana prešao je sa svojom
pratnjom na poluostrvo Purbek. Opsada je bila u punom jeku; zapravo, opsadivači su tog dana
preduzeli veliki napad, svoj prvi posle mnogo meseci, tako da je u opštoj gužvi stigao tako reći
neprimetno. Shvatili su da je tu tek kad su topovi u dolini ućutali. Zavladala je čudna tišina, nešto kao
obostrani predah u borbi; moglo se čuti kako vetar huji pustarom. Videli su kako kroz selo napreduju
njegove zastave, a konji i opsadna vozila kroz pustaru. Senešal je požurio da nađe svoju gospodaricu.
Nalazila se na prvoj liniji bedema. Kulverin su premestili na novi položaj, pokraj kule Butavant, i
nameravali da njime gađaju napadače kad ovi budu pokušali da se pentraju po stranama kanala sa
vodom. Eleanor je bila sva čađava od topovskog dima, i pomalo okrvavljena, jer je previla ranu
jednome njenom vojniku pogođenom iz arkebuza. Uspravila se videći senešala, njegovo
neraspoloženo lice i držanje. Klimnuo je glavom, potvrdujući tako ono što je ona već shvatila.
"Miledi, vaš kralj je stigao", reče on jednostavno.
Nije bilo vremena za presvlačenje niti za ma kakve pripreme, jer se kraljevska svita već približavala
zamku. Potrčala je, bez ikakve pratnje, dvorištem, duž prve linije bedema, do kapije; senešal je, malo
iza nje, držao korak. Niko drugi se nije pomakao, ni tobdžije, ni strelci sa samostrelima i puškama
koji su na zidinama stajali u gustim redovima. Stala je kraj Rikača, koji je još bio na istom mestu kao
i na početku sukoba, i naslonila se na cev. Pred njom, razlepršane kraljevske zastave, oklopi; konji
grizu đemove i poigravaju, zazirući od mirisa baruta; vojnici čekaju, sa puškama i mačevima.
Pojahao je napred sasvim sam, ne mareći za bezbednost. Gledao je kule levo i desno od kapije, kule
sada pocrnele od dima i izbrazdane od pogodaka; gledao je portkulis, zariven u tle pre više od godinu
dana, i od tada nepomaknut. Dugo je gledao Eleanor, koja je stajala uz top, stisnutih pesnica; onda je
ispružio ruku, drškom biča zalupao po rešetkama, i samo jednom izmahnuo tom istom drškom uvis.
Diži...
Čekala je. Kosa joj je lepršala oko lica. Zatim je, stisnutih usana, klimnula glavom svojim vojnicima
gore. Nije se dugo čekalo; lanci zaškripaše, protivtegovi pođoše niz svoje kanale uklesane u kamen.
Portkulis je zastenjao i podigao se, čupajući iz korena grubu travu koja je bila izrasla pri njegovom
najnižem delu. Kralj je pojahao napred, saginjući glavu da prođe ispod gvožđa koje se još dizalo,
uvlačilo u kamen; čuli su bat kopita njegovog konja po tvrdom tlu. Sjahao je i prišao joj. Tad je
započelo klicanje, raširilo se po selu i kroz redove ljudi na zidinama, sve do donjon-a. Tako se
zamak predao, svome kralju i nikom drugom.

Imala je još jednu priliku da razgovara sa senešalom, pre nego što je napustila svoj dom. Rana zora
bejaše; a nebo bledo i sivo-plavo, i na vresištu izmaglica, gusta kao oblak, nagoveštaj vrelog dana.
Sedela je na konju ukrućeno, uspravno, i gledala oko sebe. Niz drugo dvorište, do Kapije mučenika,
gde su topovi stajali pripremljeni za zaprežnu vuču; preko spržene i ugažene trave; preko urednih
redova belih krstova, gde su poginuli branioci bili sahranjeni, unutar zamka za čiju su odbranu dali
svoje živote. Nad njom, ogromno lice donjon-a, bledo u novoj svetlosti, prazno, napušteno, u
iščekivanju. Niže od nje, pedeset jardi daleko, kralj čitave Engleske, na konju, okružen svojim
vojnicima. Bio je poguren. Izgledalo je kao da je prerano ostario. Iscrpli su ga dugi meseci ratovanja,
cenkanja, političkog manevrisanja, natezanja sa očajnim ljudima koji su znali da će u najsrećnijem
slučaju izgubiti svoje domove i prihode, a u najgorem slučaju, i svoje živote. Pobedio je, ako se to
može nazvati pobedom: naime, u uskomešanoj Engleskoj zavladao je mir. Tako je na ono pitanje,
koje su svojevremeno dovikivali Eleanori, on odgovorio, na svoj način.
Tiho je dala znak senešalu da joj priđe, nagla se sa konja ka njemu. "Prastari", reče mu. "Ti koji si
tako dobro služio mome ocu i meni... Postaraj se, da moji znaci budu jastreb i ruža. Cvet; da pusti
korenje u zemlju, i ptica, da okusi vetar..."
Poklonio se, prihvatajući neobično zaduženje. "Ledi", reče, "mi ćemo se opet sresti. Svejedno, ovo
što ste poželeli biće ispunjeno."
Pozdravila ga je vojničkim salutiranjem, pritegla uzde, okrenula konja. Kopita su zaklaparala.
Pojahala je niz strmo dvorište, pa kroz Kapiju mučenika; vojnici, svrstavajući se u kolonu, pojahaše
za njom, sa zveckanjem i topotom. Odjahala je preko prvog dvorišta, kroz kapiju, i niz seosku ulicu, i
nijednom se nije osvrnula.
Održano je nekakvo suđenje. Nezainteresovana, nejasno je shvatila da se spominje smrtna kazna za
nekoga. Malo su joj značili ti pompezni džentlmeni pod perikama, ti sumorni sudski hodnici i
dvorane. Smrtna kazna je, po izričitoj želji kralja Čarlsa, preinačena u doživotnu. Baciše je u Belu
kulu, gde je tamnovala mnogo dugih godina. Više se uopšte nije brinula za realnost. Uplitala je
venčiće od svežeg prolećnog cveća, sanjala o vetru u pustarama, o nagomilanim belim oblacima na
nebu Dorseta.
Engleska je bila zahvaćena ogromnim promenama; to je shvatala, ali mutno.
Jedan po jedan, feudalni zamkovi su porušeni. Pale su zidine i grudobrani, kule i kapije, stepeništa i
dvorane. Dvorišta su otvorena vetru. Čarls Dobri, koji je uvek mislio prvo na svoj narod, tako je
naplatio velikašima ratovanje sa Rimom. Pioniri su se preznojavali, kopajući duge lagune duboko
ispod zidina, podupirući ih gredama, puneći ih ogromnim količinama eksploziva.
Na Korfeu, zvuk na bregu. Potres, urlik; kotrljaju se titanski kameni blokovi, i evo gde prvi drmnuše u
kanal sa vodom. Seizmička rika, visoki drhtavi prodor prašine u bistri vazduh.
Smrt diva.
Od Čarlsa, Eleanor je dobila otključana vrata, zaspalog stražara. Konja pred zadnjim vratima, te se
stvari mogu urediti. Ponudiše joj novac, i dobre savete. To je ignorisala. Pobegla je natrag, tamo gde
je nekad bio njen dom.
Jedino ju je senešal našao, niko drugi. Njena karakteristična radna odeća i najlon-čarape sa šarama
govorile su, da je služavka; ali je on u njoj i dalje video svoju gospodaricu.

Jednog sumornog oktobarskog dana, mnogo godina posle razaranja poslednjeg feudalnog zamka,
dvojica prođoše tiho kroz ulice maloga grada na zapadu Engleske. U njihovim pokretima bilo je i
žurbe, i skrivanja; hodali su brzo, i često se osvrtali kao da žele da se uvere da ih niko ne vidi.
Skrenuli su kroz nadsvođeni prolaz u dvorište jedne krčme, prešli preko kaldrmisanog dvorišta, Pod
svodom su se ljuljale grane uvenule puzavice; a u dvorištu, kiša i vetar naleteše na njih, uleteše im u
lice. Pridošlice su zakucali tiho na jedna vrata, koja im se otvoriše; a kad su ušli, iza njih neko
zatvori vrata, čvrsto, uz zveket lanca. Prošli su uzanim hodnikom, gotovo u potpunom mraku, jer se u
hodnik probijalo samo malo mutne popodnevne svetlosti. Popeli su se tiho uz jedne stepenice. Izašli
su na odmorište, stupili pred vrata, zakucali, prvo tiho, a potom robusnije.
Otvorila im je jedna žena, ogrnuta preko pleća nekom maramom, koju je ovlaš držala rukom ispod
grla. Kosa joj je i sad bila duga, smeđe boje, i svijena u pramenovima oko njenih ramena. "Džone",
reče ona, "pa nisam očeki..." Zastala je, zurila; a njena se šaka na marami stegla polako, ali grčevito.
Progutala je, zatvorila oči; onda: "Koga tražite?" Pitala je to ravnim glasom, kao da više nema
nikakvih emocija.
Viši od dvojice posetilaca odgovorio je tiho: "Tražimo ledi Eleanor..."
"Nema takve", reče ona. "Ta ne stanuje ovde..." Pokušala je da zatvori vrata, ali su je odgurnuli i ušli.
Nije više pokušavala da ih zaustavi, nego se okrenula i otišla do prozora, koji bejaše mali. Stajala je
oborene glave, a šakama tiskala naslon stolice. "Kako ste me našli?" reče.
Odgovor nije dobila. Okrenula se i suočila sa njima. Stajali su malo raskoračeno na golim daskama
poda. Duga pauza; zatim je pokušala da se nasmeje, ali je taj zvuk bio zagušen, kao slab kašalj. "Jeste
li došli da me uhapsite?" reče ona. "Posle toliko vremena?"
Visoki čovek polako odmahnu glavom. "Miledi", reče, "nemamo nalog..."
Još jedno čekanje. Vetar je huknuo oko uglova krova, bacio salvu kišnih kapi na staklo prozora.
Odmahnula je glavom, povukla donju usnu zubima. Dotakla je svoj stomak, zatim grlo. Ruke su joj
bile blede u polusvetlu, kao beli leptiri. "Ali zar ne vidite?" reče ona. "Ne možete da učinite... to radi
čega ste došli. Sada ne. Zar ne vidite? Nema... reči da vam se to objasni, ako sami ne vidite..."
Tišina.
"Ne izgleda... moguće", reče ona. Opet se upola nasmejala. "U budućim vremenima", reče, "kad ljudi
budu čitali o ovome, neće verovati. Jednostavno neće nikad poverovati..." Udaljila se od prozora,
okrenula im leđa. Čuli su kako tečnost pljuska u čašu, i maleni zvuk kad je rub čaše zazveckao o njene
zube. "Bolje se držim nego što sam očekivala", reče ona. "Ali, ne onako dobro kao što sam se nadala.
Strašna je to stvar, kad je čovek uplašen. To je kao neka bolest; kao da želiš da padneš, ali nisi u
stanju da se onesvestiš. Vidite, na to se čovek ne može navići. Živite sa tim svaki dan, živite dugo
tako, a ono samo postaje sve gore; dok ne dođe ono najgore. Mislila sam da se neću plašiti, kad se
dogodi... ovo. Ali sam se varala..."
Prišla je opet prozoru. Viši čovek joj se primakao, ali tiho, tako da stare daske nisu zaškripale.
Gledala je u dvorište krčme. Jasno je video njeno drhtanje. "Nikad nisam pomišljala da će na taj dan
padati kiša. To, takve detalje, čovek nikad ne može da zamisli. Nisam želela da to bude po kišnom
danu." Pažljivo je spustila čašu. "Niko ne veruje stvarno u 'velike poslednje misli'. Ali čini mi se da
na kraju čovek vidi tako jasno. Sad se sećam koliko sam se puta molila Bogu da umrem. Kad sam bila
usamljena, i uplašena, u noći. Stvarno sam to činila. Ali sad vidim koliko je život divna stvar. Koliko
je svaki dah... dragocen."
Čovek bliži vratima pokrenuo se nestrpljivo; ali ga je drugi zaustavio podizanjem ruke. Eleanor se
poluokrenula, pokazujući im sjaj suza na obrazima. "Naravno da bi bilo apsurdno", reče ona.
"Beskorisno bi bilo, da vas molim. Ali vidite, tako sam slaba. Zaklela sam se da nikog neću moliti za
život, čak ni ako dospem u takvu priliku, A evo, ipak molim. Ali ne... za sebe. Ne za svoj život."
Uvukla je spor, isprekidan dah. "Ipak neću pasti na kolena", reče. "Dovoljna mi je pameti ostalo da to
ne uradim."
Okrenula se prozoru. "Pokušavam da sebi kažem, da sam proživela dobar život. Daleko bolji nego što
sam zaslužila. Znala sam ljubav; bila je vrlo bogata i čudna. A bilo je pre toga i jedno doba kad... kad
sam bila vlasnica sve zemlje koju sam mogla pogledom obuhvatiti. Mogla sam da se popnem na
moju... visoku kulu, i da pogledam preko bregova, sve do dalekog mora; sve je to bilo moje, svaki
metar, svaka vlat trave. Ijudi su na moj poziv dolazili trkom, služili me, ispunjavali svako moje
naređenje. Mnogo sam ih volela; mislim da su i neki od njih voleli mene. A onda su neki povređeni,
neki ubijeni, a svi ostali kao da su prohujali sa vihorom..."
"Miledi", reče čovek nabusito, "nismo mi ovo želeli..."
"Da", reče ona. "Ali vaš Bog je jedan tako ljutit bog, zar ne? Mnogo ljući od mog." Progutala je, i
polako ukrstila stisnute pesnice ispred svojih grudi. "Ja sam... ukleta", reče. "Ali, vas žalim. Neka se
On smiluje vašim dušama..."
Čovek na vratima je progutao i obliznuo usne. Onaj viši se poluokrenuo, lica zgrčenog kao od bola.
Samo malo je pomakao ruku i osetio kalo se tanki bodež klizeći spušta na njegov dlan.

Don Fokner se polako popeo uz stepenice. Spustio je pred vrata karpu koju je doneo. Zakucao je tiho;
pa još jednom; čekao je, počeo da se mršti. Ovlaš je pritisnuo kvaku i odškrinuo vrata. Nije odmah
ugledao Eleanor, koja je sedela u visokoj naslonjači. Onda se njegove oči raširiše. Pritrčao joj je,
pokušao da uzme njene ruke u svoje; ali je ona i dalje stiskala svoju slabinu. Sad je video i krv na
podu, krvave pruge koje su pokazivale kojim putem se dovukla do naslonjače. Jedva je uspela da
okrene glavu; lice joj je bilo kao maska od hartije. "I ovo", prošaputala je. "I ovo, od Čarlsa..."
Podigla je tada ruke, pokazala mu, u polumraku blistanje dlanova.
Ostao je klečeći; dah mu je šištao između zuba; a kad je podigao glavu, lice mu je bilo sasvim
izmenjeno. "Ko je ovo učinio, ledi?" zapitao je promuklo. "Moramo to znati, pa kad sledeći put budu
prelazili preko pustare..."
Videla je u dnu njegovih čudnih očiju početak svetlucanja, i posegla je, polako i bolno, za zglavkom
njegove ruke. "Ne, Džon", rekla je. "Načini Prastarih su sad mrtvi. Osveta je... moja, rekao je
gospod..." Zabacila je glavu do naslona, napola otvorila usta; krv se pokazivala izmedu zuba.
"Konje", rekla je. "Brzo, Džon, molim te..."
Jedan tren je stajao, zureći u pod; onda je pojurio da ispuui njenu želju.

Dva su konja išla laganim hodom, u prvoj, ledenoj svetlosti zore. Oko njih je vetar graktao i šibao,
vitlajući ogrtačima dvoje jahača. Eleanor je sedela pogrbljeno, sleđeno; senešal je zauzdao i njenog,
i svog konja. Sjahao je brzo, i pridržao je da ne ispadne iz sedla. Pred njom su se uzdizala dva brega;
činilo se, u gvozdeno-sivom svetlu, da su miljama daleko. Između tih bregova, tamo gde se nekad
dizala velika dvorana, sad bejahu gomile kamenja, ostaci zidova, srubljena podnožja, prelomljeni
prsti još usmereni prema nebu. Oko ruševina su kružili pljuskovi i oblaci, zaklanjali ih. Iznad ostataka
zamka lepršali su kruto ostaci, pocepani i izbledeli, dvaju velikih zastava, jedne kobaltne, jedne
zlatne.
Dahtala je ubrzano, u agoniji; njeni su se prsti zarili u njegovo rame, duboko u meso. "Eno", rekla je
jedva čujno. "Eno, vidi... kapiju Korfea su razbili; govorio si mi to, ali ja nisam htela da čujem..."
Zurila je oko sebe tupo, jedva nazirući ogromnost pustare. "Ovde, ovo je to... mesto", rekla je. "Ne
dalje. Nema više..."
Spustio ju je pažljivo sa konja na tle, pokušao da obriše krv koja se već skorila na njenoj vilici i
vratu. Ponovo ju je podigao i preneo tamo gde će je žbunje zaklanjati od vetra. Razlegao se njen krik;
telo je napela u luk. Pa još jedan krik, i još jedan, rezali su kroz vlažni vazduh i poletali uvis, samo
da bi se izgubili u velikom tupom nebu. Konji su se uznemirili poravnali uši uz glavu. Zagrizli su par
puta u đemove, zafrktali, i nastavili da pasu. Dugo su pasli i brstili; dugo pošto je Eleanor jauknula
poslednji put, ukočila se, i umrla.
Kasno popodne došao je odred kraljevske konjice. Našli su krv na travi, i ženu na čijem licu su se
čitali i bol, i mir.
Ali senešala nisu našli.
 KODA

Citat iz jednog turističkog vodiča:

Između Bornemauta i Svonidža proteže se divlje vresište. Sa juga ograničeno kanalom Lamanš, sa
istoka zalivom i lukom Pul, sa severa krivudavom rekom Frourn, a sa zapada Lakfordijskim jezerima,
ovde leži poluostrvo Purbek, preko koga se proteže lanac bregova. Kroz te bregove se do mora može
proći samo jednim prolazom, za koji u starim jezicima postoje izrazi 'geat' i 'gut'. Nasred tog prolaza
nekada se nalazila velika tvrđava. Bila je vrlo teško pristupačna, retko je opsađivana, i nikada nije
oružjem osvojena. To se uporište zvalo 'Kapija Korfea', i zaista je bilo kapija, ključ za vladavinu
jugozapadom Engleske.
Po tom zamku je i obližnje selo dobilo ime. Ostaci nekadašnjeg zamka i danas se mogu videti na
strmom prirodnom uzvišenju iznad sela. Strmine su sad obrasle žbunjem i drvećem. Potok koji je
nekada sačinjavao deo odbrambenog kanala sa vodom, teče i danas, ali je sasvim zaklonjen drvećem.
Sive je boje i vrlo tih, a teče između visokih obala sa kojih se sve do vode spuštaju zeleni listovi
paprati.
Postojala su tri dvorišta, a u prvo od njih s moglo ući isključivo preko stamenog kamenog mosta, koji
se protezao preko odbrambenog kanala. Kapija je zaprečavana pomoću portkulisa, samo jednog.
Tamo gde je portkulis prolazio kroz kamen, ostali su duboki žljebovi, u koje i danas može stati
ljudska ruka. Po ulasku u tvrđavu, stizalo se ubrzo do sledeće kapije, koja je poznata pod pogrešnim
nazivom Kapija mučenika. Legenda tvrdi da je na toj kapiji Elfrida nožem ubila princa Edvarda, da
bi presto pripao njenom sinu Etelredu; međutim, legendi na štetu, istorijske činjenice pokazuju da u to
vreme zamak uopšte nije postojao, nego se na vrhu brega nalazila samo jedna lovačka kućica. Kapija
mučenika je delimično razvaljena, i to, tvrdi se, minama pape Jovana. Levu i desnu stranu kapije
činile su dve kule jedna stoji gde i ranije, a druga je skliznula nekoliko metara niz brdo, ali
zahvaljujući svojim jakim temeljima nije pala.
Kad se produži uzbrdo stiže se do ruševina centralnog dela tvđave. Neke od tih ruševina dižu se i po
trideset, pa i više metara uvis, i zapanjuju posetioca svojom masivnošću i snagom. Ostala su samo
dva velika zida, deo trećeg, i visoka tanka krila, znatno oštećena erozijom ali još stabilna
zahvaljujući izvrsnom povezivanju kamenih blokova. Svi drugi delovi zamka su srušeni, i leže na
bregu u velikim hrpama. Pojedini kameni blokovi su sedam, pa i više metara dugački i upola toliko
debeli. Postoji utabana staza koja krivuda kroz ruševine. Ona prolazi kroz ostatke stare kapele i
velikih kuhinja gde su se nekad pekli celi volovi za mnogobrojne prijatelje lordova od Purbeka. Kad
se posetilac popne na najvišu tačku brega i odatle baci pogled na spomenuete još nesrušene delove
zamka, on može videti prozore, galerije, i ostatke stepeništa. Već mnogo godina, međutim, tim
stepeništima nije prošao niko sem ptica...

Doputovao je hoverferijem iz Bornemauta; ta je mašina izašla na plažu kod Studlenda, razbacujući

pesak i morsku penu, i tu stala. Bio je to visok čovek, dugih ruku i nogu, izdužene vilice, plavokos, ali
ošišan sasvim kratko, gotovo do kože. Imao je na sebi mrke pantalone i košulju sa rukavima
zavrnutim do lakata; preko jedne ruke nosio je laku vodo-otpornu vetrovku, a na leđima zdepasti
platneni ranac. Njegove su oči imale neobičnu boju, duboku morsko-plavu; preletale su, činilo se
zabrinuto, preko druma kojim se zaputio.
Iznenada je ugledao to mesto, na bregu iza koga su se uzdizala još dva druga brega. Zastao je kao da
se uplašio; zurio je u daleke ruševine, a dah mu je šušteći prolazio, polako, kroz poluotvorena usta.
Produžio je pešačenje ka Korfeu. Činilo mu se da ostaci zamka polako rastu, da se dižu ka nebu.
Udahnuo je duboko, žmirnuo zbog prejake svetlosti sunca. Seo je na jednu uzvisinu, obraslu travom
prepunom insekata koji su zujali, zapalio cigaretu. Sve ono što je čitao bilo je nedovoljno da ga
pripremi za susret sa ovim prizorom.
Video je seoce, staro i posustalo, talasaste krovove obrasle krastama lišaja modro-oranž boje. Te
kuće kao da su i sad vrebale neće li naići neka opasnost; prozori su bili uzani i bojažljivi, pragovi
ulaznih vrata prilično odignuti od tla kako bi ih bilo teže razvaliti. A nad njima, opustošeno lice
zamka, van svake ljudske proporcije veliko, nalik na lobanju sa razlupanim temenom umesto krune;
hiljadugodišnji gnev kamena, uperen sumorno preko vresišta i prema moru, gnev pradavan i
nepomirljiv.
Krenuo je bliže, čvrstim korakom. Iako ga je ogromnost ruševina šokirala, ipak kao da je nešto
duboko u njemu očekivalo baš takav prizor; kao da je u njegovoj svesti već postojalo mesto, koje se
samo ovim i ovakvim prizorom moglo tačno popuniti. Apsurdna pomisao, naravno.
Stigao je do velikog travnatog pramca brega. Drum je tu krivudao i polazio ka centralnom seoskom
trgu. Pošao je tamo; tačnije, ponela ga je i bez njegove volje, neka čudna zemljotresna plima
memorije. Ne memorije u mozgu, nego u krvi i kostima. Odmahnuo je glavom; pomalo se ljutio na
sebe, a pomalo i zabavljao. Zapitao se, kako je moguće da se čovek vrati kući, na mesto koje nikad
nije video?
Napredovao je polako, uzbrdo. Kroz razlomljene kapije, pored krnjih i zdrobljenih kamenih prepona,
do mesta gde je opet osetio sveži povetarac sa vresišta. Seo je u senku jednog velikog zida, osetio na
svom telu hladnoću kamena. S ove visine, jasno je video kako se presijavaju tornjevi reaktora
nuklearne elektrane u Pulu, srebrnasti na suncu. Daleko, na purpurnoj izmaglici mora, bele tačke
hoverkrafta bučno su jurile preko voda Lamanša.
Postepeno je postajao svestan simbola, duboko urezanog u kamen, reklo bi se zamrznutog gotovo na
visini njegovog lica. Glasovi turista među zidinama kao da su za tren utihnuli; prišao je simbolu,
krećući se kao u nekom hladnom snu. Dotakao je glatko isklesane površine, klizio prstima preko njih,
iznova i iznova. Simbol je bio veliki, gotovo čitav metar u prečniku; stajao je tu, enigmatičan,
ponosan, sastavljen od ukrštenih linija nalik na krabu, obavijenih krugom. Preko ovog simbola, dok
ga je gledao, pređoše senke oblaka; ptice su lepetale i kričale u visinama. Činilo mu se da ga krug
podseća na oblik atomskog reaktora. Konfiguracija ovog crteža budila je u njemu najdublje korene
pamćenja. Pokretao je usne, nečujno; nesvesno je posegao jednom rukom oko vrata dotakao zlatni
lančić i medaljon ispod košulje. Oduvek je nosio taj medaljon, majušnu reprodukciju ovoga simbola
pred kojim je sad stajao.
Sišao je polako sa ruševina, prešao preko nekadašnjih dvorišta, okrenuo se da vidi kako zamak zuri
nadole, u njega. Prigrlio je sebi neobičnost ovog mesta. Onaj simbol je, kao neka vremeplovna
amajlija, probudio dubine bića i memorije, pokrenuo ogromne čudne slike koje su tamnele i nestajale
pre nego što ih je um mogao sagledati; slike koje su sa sobom donosile hladnoću i tugu, žaljenje za
stvarima izgubljenim i nepoznatim, bespovratno iščezlim.
Pored njega prođe grupa ovdašnjih devojaka. Odmerile su ga pogledima, očima iz kojih je zračila
otvorenost i poštenje. On ih, međutim, nije ni primetio. Stresao se malo, kao od hladnoće, pod vrelim,
bleštavim suncem.
Naiđe na dvoriste crkvice. Odgurnuo je staru, škripavu kapiju, koja se iza njega zalupila. Dvorište je
odavno zaraslo u visoku travu, a tise su se toliko razrasle, i tako divlje splele svoje grane i lišće, da
je morao da se probija ispod njih. Na sredini dvorišta postojao je jedan otvoreni prostor, bez drveća;
tamo su iz visoke trave virili glatki sivi krstovi. Tako je opet mogao da vidi, preko krovova, breg i
zamak; i, iza brega, vagone jednošinske železnice, monoreila, koji su šapatom jurili svojim putem
kroz vazduh, preko kredno-belih useka u bregovima, prema Studlandu i prema moru. Dugo je sedeo,
pušio, gledao. Glasovi dece stizali su do njega insekatski sitni, poluizgubljeni u šuštanju, na vetru,
trave sa velikim kitnjastim purpurnim vrhovima. Stiskao je medaljon; puls je otkucavao u njegovim
prstima, sve dok mu se nije učinilo da i medaljon pulsira kao drugo, maleno, srce.
Pre nego što je otišao iz ovog crkvenog dvorišta, opet je video vilinski znak, koji ga je kao uklesano
oko gledao sa bledog pravougaonika jednog nadgrobnog kamena.
U velikoj beloj krčmi naspram prilaza zamku, sedeo je i pio pivo, jeo sendviče i sir, posmatrao
gomile turista u baru. Otišao je tek kad su krčmu zatvorili. Zamak ga je još čekao, topao i ogroman na
suncu.
Jedna je stazica vodila nadole, pored brega. Vodila ga je pod prirodni svod od drveća i žbunja, duž
kanala iz koga je dopirala svežina. Kroz grane je nazirao početak uspona, nagnutu ravan suncem
spržene trave. Izabrao je jednu stazicu i počeo da se penje. Neke koze bile su privezane u blizini;
njihovo meketanje mu je dopiralo do ušiju, kao blagi zvuk pomešan sa promuklo šaputavim
glasovima vagona monoreila.
Visoko na bregu, ispod srušenog zida, našao je jedno udubljenje, zaklonjeno zbijenom grupom
kržljavih drveta. Iz trave su stršali masivni blokovi kamena; naslonio se na jedan blok, pogledao uvis,
kroz ples lišća. Veliko lice zurilo je niz breg.
Pravo mesto; pravi trenutak.
Raspakovao je svoj ranac. Pažljivo je, vitkim prstima boje trave izvukao debeli paket, pogledao stare
pečate na njemu: vilinski znak bio je utisnut u vosku. Razlomio je pečate, poravnao krute listove
hartije. Već je upola znao šta će ugledati: red za redom gustog, iskošenog, urednog rukopisa. Dobro
je poznavao i pamtio taj rukopis. Počeo je da čita. Paklo cigareta ležalo je zaboravljeno na travi.
Iz daljine, sa verhemskog druma, dopiralo je brujanje saobraćaja, tiho ali uporno, kao zujanje pčela.
Novo srednjeletnje zujanje. Sunce je putovalo nebom; senke drveća su se njihale, premeštale i
izduživale. Narod je prolazio donjom stazom: muškarci crvenih lica, deca, dečaci u belim košuljama,
devojke u blistavim tananim suknjama; čuo se smeh. Okretao je stranice polako, zastajući ponegde da
sebi rastumači poneku arhaično napisanu reč. Glasovi iz sela, komešanje i buka, pojačavali su se i
slabili, i najzad se povukli; livade se isprazniše, a krčme opet otvoriše svoja vrata. Činilo mu se da
je postavljen izvan vremena; za njega su duvali, i travu talasali, neki prastari vetrovi, a u bregovima
mumlali stari topovi.
Zapadno nebo se pretvorilo u rasplamteli bakarni štit. Sad su ruševine bile, bar se tako činilo, ptičji
visoke, bile su duhovi napola izgubljeni u grubim peščano-crvenim mlazevima svetlosti. Senke su
puzile dolinom, postajući, sa nailaskom mraka, sve gušće. Drum je utihnuo.
Kad je završio čitanje duge pripovesti, našao je još jednu kovertu, takođe zapečaćenu. Otvorio ju je
polako, i okrenuo hartiju ka svetlosti da bi je mogao čitati.

Dragi Džon,
sad već možda pogađaš bar deo onoga što me je nagnalo da te pošaljem tako daleko, do mesta koje
nikad nisi video. Deo, ne sve; jer, ima mnogo toga što ni ti ni ja verovatno nećemo nikad razumeti. A
sad me dobro slušaj. Jer reči blede, postaju prah i manje od praha; neka moj glas ostane u tebi, i neka
bude kao glas onog vetra koji večno duva.
Ovde, na ovom mestu, započela je ta neobična pobuna zamkova; a ovde se, kao što si upravo
pročitao, i završila. Ovde je započela sloboda sveta, ukoliko je u ovom slučaju 'sloboda' prava reč.
Feudalni svet Gizeviusa Velikog je razbijen; ujedno je oborena i Crkva koja je taj svet stvorila,
održavala, i dovela do procvata.
Kad se činilo da je stisak Crkve najjači, bio je u stvari najslabiji. Svega deset godina posle rušenja
ovih zidina, kolonije u Novom svetu su se otrgle vladavini Rima, izborile sebi slobodu. Ustanci su
zatim započeli širom zapadne hemisfere; a klica svih tih ustanaka bila je baš pobuna ovih zamkova.
Otrgla se Australazija, pa Holandija, pa glavnina Skandinavije; a kad se papa upetljao u konačni rat
protiv Germanije, kralj Čarls je iskoristio svoju šansu i proglasio secesiju od rimske crkve. Tako je
Engleska prerasla opet u Veliku Britaniju, bez žrtava i bez krvoprolića. Elektricitet, unutrašnje
sagorevanje, i mnoge druge stvari bile su već pronađene, trebalo ih je samo uvesti u upotrebu; Rim je
to onemogućavao. Zato danas ljudi pljuju na uspomenu rimske crkve, nazivaju je gnusnom i opakom, i
još će je mnogo godina tako nazivati, sa dobrim razlogom.
Ali, shvati, Džon. Sagledaj stvari jasno i bez ogorčenja. Čitaj o jednoj pradavnoj misteriji, o nečemu
što je užasavalo Crkvu hiljadu godina pre tvog rođenja.

Pipajući jednom rukom, ne prekidajući čitanje, našao je medaljon koji je visio na lančiću oko
njegovog vrata. Prstom je pokrio donji deo diska.
Dve strele.
Pomakao je prst i pokrio samo gornji deo diska.
Još dve strele.

Dve strele pokazuju napolje, pisalo je u pismu. A druge dve su okrenute jedna ka drugoj. To je kraj
svekolikog progresa; to smo znali kad smo prvi put urezali vilinski znak, pre mnogo vekova. Posle
fisije, fuzija; to je taj progres koji su pape tako ogorčeno nastojali da spreče.
Putevi Crkve oduvek su bili tajanstveni, a njena politika nejasna. Pape su znali, a i mi znamo, da kad
čovek jednom ovlada elektricitetom, ubrzo prelazi na atom. Kad jednom postignu fisiju, ljudi ubrzo
ovladaju i fuzijom. Jer, u jedno davno doba, izvan našeg eona, izvan ljudskog pamćenja, postojala je
jedna velika civilizncija. Dogodili su se tamo i Dolazak, Smrt i Vaskrsenje, i Konkvista, i
Reformacija, i Armarla. I spaljivanje, Arznagedon. I tamo, u tom starom svetu, znali su za nas; i tamo
su nas takođe zvali vilama, Prastarima, i Narodom iz pustara. Nismo zaboravili.
Crkva je znala da se progres ne može zaustaviii, ali da se može usporiti, makar i za samo pola
stoleća, da bi se čovek uzdigao bar za pedalj više ka stvarnoj razumnosti. To je bio njen dar ovome
svetu, neprocenjivo vredan. Da li je zavela diktaturu? Jeste. Da li je vešala i spaljivala? Da, pomalo.
Ali se nisu dogodili ni Belzen, ni Buherzvald, ni Pašendel.
Zapitaj se, Džon, odakle su najednom iskrsli toliki naučnici? I doktori, mislioci, filozofi? Kako su to
ljudi uspeli da se izdignu od feudalizma do demokratije u samo jednoj generaciji? Zar bi to postigli
da nije Rim otvorio trezore tajnog, zabranjenog znanja i njime potopio svet? Kad je Crkva videla da
se njena imperija raspada, i da njenoj vladvini dolazi kraj, vratila je ono što su svi mislili da je
ukrala: znanje, koje je dotle čuvala na bezbednom mestu. Čuvala ga za bolja vremena, kad će ljudi
biti u stanju pametno da ga upotrebe. To je bila njena, i naša, velika tajna; sada, i tvoja. Iskoristi je
dobro.
Tvoja je majka želela da se jednog dana vratiš u svoj kraj, na ovo poluostrvo gde si rođen. Zato sam
te odneo sa vresišta, ispred nosa Čarlsovih vojnika; zato sam te poveo u novu zemlju, i dao ti
bogatstvo i znanje. Sad ti dajem i razumevanje; razumevanje samoga sebe, bez čega nijedan čovek
nije kompletan. Time skidam teret sa svojih pleća. Neka svi bogovi, i naši i vaši, budu s tobom...

Polako je spustio pismo na travu. Sedeo je, nepomičan do nedisanja, i dalje držeći medaljon među
prstima. Nad njim, na kresti brega, bdio je zamak, visok i ogroman u noći koja je rasla. Odatle se nije
mogao nadati nikakvoj pomoći. Osećao se kao ponovo rođen: stranac u vrlo stranoj zemlji.
Popela se tiho uz kosinu, i čučala, čekajući, toliko dugo da joj se činilo da svakako mora biti svestan
njenog prisustva. Zekala je nepomično. Bila je to crnokosa devojka u svetloj haljini i svetlim
sandalama. Mrštila se i poigravala stabljikom trave koju je držala među zubima.
"Ne b' trebali da bud'te ovde", progovori ona. "Bar po propisu. Ne sme se šetati po zamku kad padne
mrak. To piše na tablama."
Okrenuo se, prevelikom naglošću; videla je da je na njegovom obrazu nešto zasjalo. "Izvin'te",
dodala je. "Izvin'te, nisam mislila da... Je l' vam dobro?" Rukama se oslanjala na travu, napeto
spremna da se odbaci udalj i odjuri.
Još nije bio sasvim sabran. "Nema problema", reče. "Nisam... nisam vas video, to je sve. Uletela mi
mušica u oko."
Zastao joj je dah; odavno nije čula tako izrazit američki izgovor.
"Mogu l' da vidim?" I brzo: "Daj te da..." Maramica se izmađijala iz njene haljine.
"U redu je", reče on. "Odnela je to suza..." Protrljao je obraz dlanom.
"Sigurni ste?"
"A-ha", reče on. "Nije mi ništa, samo ste me prepali. Nisam vas video."
Obraćala se silueti, lice mu više nije videla.
"Baš mi 'e žao..." Ispljucnula je stabljiku trave, iščupala drugu. Čučala je oslanjajući se na pete. "Vi
ste iz Novog sveta", reče. "Ostajete li kod nas?"
"Ne, po svoj prilici ne..." Slegnuo je ramenima. "Nema mesta u gostionicama, pitao sam svuda. Rek'o
bi' da ću ići..."
"Kasno je", reče devojka. "Imate kola?"
"Ne. Nemam."
Sela je. Petu jedne noge je izvlačila iz kaiša sandale, i ponovo uvlačila. Zurila je dole, na stazu.
"Uvek sam ja ovakva", reče. "Malo, kao, impulsivna. Ne zamerate?"
"Ne, gospođice..."
Osećao je žestoku potrebu da je zadrži kraj sebe. Da sede, pričaju, i gledaju kako se mesec diže nad
utihlim bregom.
"Često se penjem ovamo", reče ona. "Najbolje je kad svi turisti odu. Postoji tajni ulaz u zamak. Našla
sam ga kad sam bila mala. Sedela sam gore i zamišljala sam da je sve ovo, kao, moje. I da je ovde
narod, i vojska, kao nekad. Straobalno dugo ste ovde ostali, videla sam vas pre više časova. Šta ste
radili?"
"Ništa", reče on. "Sedeo. Razmišljao, tek tako."
"O čemu?"
"O narodu", reče on jednostavno. "I o vojsci."
"Ima nešto čudno u vama", reče ona. "Je l' ste stidljivi?"
"Ne, gospoj'ce. Pa, dobro, ima možda pomalo i toga. Tek što sam stigao u Britaniju. Nisam se još
snašao."
"Sami ste?"
"Da."
"Nikad nisam upoznala Amerikanca", reče ona. "Mislim, da sa njim dugo pričam, da ga stvarno
upoznam. Je l' vam to zvuči čudno?"
"Ne, gospoj'ce."
Povukla je zubima donju usnu. "Ako nemate prenoćište, znam gde ima mesta", reče ona. "Voleli biste
da ostanete?"
"Da", reče on. "Da, voleo bih. Veoma."
"Moj otac ima krčmu, dole, odmah niz ulicu. Imamo stvarno dosta slobodnog prostora." Ustala je i
zabacila kosu. "I'm da vidim. Mislim da će se on složiti. Onda se vraćam po vas. Bićete tada spremni
da pođete?"
"Da", reče on. "Biću spreman."
Udaljila se, gazeći preko trave lakim i sigurnim korakom. Pratio je kako sevaju njene noge među
senkama, čuo laki udar kad je doskočila na stazu.
Tiho mu se obratila odozdo. "I kad se vratim, a ono vas nigde nema."
Naprežući oči, uspeo je da pročita poslednje reči pisma.

Sve stvari, u svim epohama, imaju svoje vreme i mesto. Zato smo, zasad, otišli. Ali ako si moj sin,
onda, si i sin ovog mesta; sin ovog stenja i tla, ovog sunca i vetra i drveća. Ovaj narod, kakogod
obučen, kakogod izmenjen, tvoj je narod.
Poznajem te, Džon, tako dobro. Poznajem tvoje srce, njegove tuge i radosti. Video si smrt na ovom
starom tlu, i gnev koji možda nikada neće umreti. Prihvati to. Tuguj za starim koje nestaje, ali se
čvrsto drži novog, i gradi ga. Ne padaj u jeres; nemoj žaliti zbog umiranja kamena.

Džon Folkoner, 'senešal'.

Ustao je. Polako je presavio hartije, stavio ih u ranac, zatvorio ga. Zamahom je nabacio ranac na
leđa, otresao travke koje su mu popadale po nogavicama. Sad je na bregu bila gotovo puna noć; senke
drveća već su bile kao crna kadifa. Nad njim, ruševine su se rogobatno ocrtavale naspram tirkiznog
sjaja na nebu.
Tek je sad primetio svice. Bili su svuda oko njega, na travi, u grmlju i drveću, pulsirali su kao hladne
zelene lampice. Uzeo je jednoga. Svitac mu je sijao u ruci, postojano, dalek i tajanstven kao zvezda.
Kamenovi su bili nepomični i ogromni na kosini, a Normani odavno mrtvi. Povetarac zatalasa travu.
Počeo je da silazi, klizajući se malo po neravnom tlu.
Čekala ga je kraj potočića: mirisna senka u noći. Krenula je napred, i tad je primetio da njena
skupljena šaka svetli. Vraćajući se po njega, usput je, oko staze, bila prikupila više svitaca, i sad ih
je nosila 'uzase', kako bi to ljudi u ovom kraju rekli.