POLITIČKA REAKCIJA POSLE REVOLUCIJE

1848-1849.

Kraj Druge Francuske republike

Septembra 1849. u Parizu je osnovano „Društvo desetog decembra“, kao centar za
bonapartističku propagandu.U društvu su bili osim bonapartističkih oficira, raznorodan svet i
lumpen proletarijat. Odmah je preduzeta agitacija u korist predsednika Republike
1.novembra Luj Bonaparta je smenio vladu Odilona Baroa koji je imao skupštinsku većinu.
Stvorio je lični kabinet na čelu sa reakcionarnim generalom D Opulom.
Preduzeo je niz reakcionarnih mera kako bi zadovoljio krupnu buržoaziju i kler:
1. Usvojeni su Faluovi zakoni kojim se školstvo vraća u ruke crkve.
2. Posečeno je „drveće slobode“ posađeno 1848.
3. Uveden je porez na vino.
Liberalna i demokratska javnost se bune, što se videlo na dopunskim izborima u martu 1850. na
kojima su 21 mesto od 30, zauzeli montanjari(demokrati).
„Partija reda“ diže uzbunu
31. maja skupština izglasava ograničenje izbornog prava uvođenjem trogodišnjeg censuza
nastanjenosti. (tri miliona radnika izgubilo pravo glasa).
Republika se gloži.Sve više izlazi na videlo Bonapartina monarhistička želja za vlašću.
Monarhisti postepeno uveravaju građanstvo o potrebi rešavanja problema haotične republike.
Bonaparti su problem predstavljale dve monarhističke struje u „Partiji reda“.
Jedna od njih čim bi se pomenenula monarhija, kao legitimisti isticali, svog kandidata Šarlovog
unuka grofa od Šambora.
Druga, orleanisti koji su se zalagali za grofa od Pariza (unuka Luja Filipa).
Zbog svoje nesloge ove dve struje nikako nisu mogle istaći zajedničkog kandidata.
Znajući sve to Bonaparta 1850. i 1851. preduzima ogromnu propagandu po unutrašnjosti
ulagujući se masama, siromašnima, bogatima, vojsci.
10. oktobra 1850. deo pariskog garnizona je na paradi klicao caru Napoleonu.
Komandant Pariza Šangarnije je zbog ovog protestvovao Zakonodavnoj skupštini tražeći zakon
po kome skupština može da poziva vojsku bez predsednika ali ga je Bonaparta smenio i zamenio
svojim generalom Sent-Arnoaom.
Početkom 1851. bonapartisti izlaze sa zahtevom da se mandat produži sa 4 na 10 godina pod
izgovorom da će nastati haos i crvena opasnost.
Organizuju se peticije za Skupštinu.
Novembra 1851. Bonaparta predlaže vraćanje opšteg biračkog prava, skupština odbija.
Ovo je za njega idealno jer je u očima naroda on taj koji je ispravan a skupština ne.
Društvo reaguje i terorom. „partija reda“ je zastrašena, mnogi prilaze Bonaparti.
Udar od 02.decembra 1851.
2. decembra Pariski garnizon odan Bonaparti zaposeda strateške tačke u Parizu.
Predsednik :
1. Proglašava vanredno stanje.
2. Hapsi antibonapartiste iz Zakonodavne skupštine
3. Ukida zakon od 31.05.1851. i vraća opšte biračko pravo.

1
 4. Produžava sebi mandat na 10 godina
Republikanac Barode jedva okuplja 1500 ljudi za borbu sa bonapartistima.
Njihov otpor je skršen 4.decembra 1851.
Proletarijat je ostao gluv na pozive republikanaca. To je bila osveta za jun 1848.
Došlo je do manjih pobuna što je bio povod za 27 000 hapšenja.
Plebiscit i ustav
21. i 22. decembra 1851. održan je plebiscit na kome je bilo 90 odsto glasova u korist udara.
14. januara 1852. je proglašen novi ustav.
Predsedniku su dati:
1. Sva izvršna vlast.
2. Pravo zakonodavne inicijative.
3. Potpuna kontrola nad državom.
4. Mandat od 10 godina je potvrđen.
Zakonodavna skupština je bila pod kontrolom Senata i Državnog saveta koje je imenovao
predsednik republike.

Drugo Carstvo
7. novembra 1852. Senat doneo odluku da se proglasi nasledno carstvo na osnovu održanog
plebiscita.
2. decembra 1852. je proglašeno carstvo a Luje Napolen za cara Napoleona III

Reakcija u Italiji
U celoj Italiji osim Sardiniskoj kraljevini su vraćeni reakcionarni režimi.
1849.avgusta, Venecijom će zavladati Radecki.
Zaveo je cenzuru i strog sistem.
1851. su organizovanja hapšenja liberala u Lombardiji.
1852. otkrivena je zavera popa Tacolija.
1854. Macinijevi sledbenici organizuju ustanke (Orsini i Kalvi) ali uzalud.
Posle toga se Lombardijsko-venecijanska oblast smirila.
Modenski vojvoda Frančesko V je vladao tiranski.
Ferdinand Karl III je brutalno vladao u Parmi ali će ostati bez glave 1854. zbog terora.
Toskana je uprkos prisustvu austrijskih trupa do 1855, pod Leopoldom II imala blažu upravu,
pogotovo što je vratio ustav 1852.
Pije IX i sekretar Antoneli su obnovili apsolutistički poredak iz 1846. godine.
Oni su se radije oslanjali na Austriju a čak im je i Luj Napoleon savetovao da smanje progone.
Dali su delimične amnestije a umesto parlamenta su zadržali Državni savet.
U papskoj državi su bile austrijske i francuske trupe.
U Napuljskoj kraljevini je bio najsuroviji sistem, pod Ferdinandom II, nazvan kralj-bomba.

Nemačke zemlje u doba reakcije

Pruska
Posle revolucije svuda je zavladala reakcija zasnovana na oktroisanom Ustavu iz 1849. koji se
zasnivao na sistemu „triju klasa“ prema porezu koji su građani plaćali.
Svaka grupa je imala podjednak broj „poverenika“ , iako je najsiromašnijih bilo najviše, koji su
birali poslanike za Landtag(Zemaljsku skupštinu.)

2
Ovim je favorizovan krupni kapital i zemljoposed a postojao je i Gornji dom koji je postavljao
kralj, koji je mogao da koči svaku inicijativu Donjeg doma.
Kralj je:
1. Postavljao i smenjivao vlade.
2. Sazivao i raspuštao skupštinu.
3. U odsutnosti Skupštine vlada Dekretima.
4. Raspisuje izbore.
Doduše moć Fridriha Vilhelma IV je više koristila kamarila nego on sam.
Konzervativac Brandenburg je zamenjen još većim Otom fon Mantojfelom.
Kraljev brat i prestolonaslednik Vilhelm je iako vojničina bio liberalniji od kamarile.
Junkeri su bili najčvršći oslonac kraljevske vlasti. (držali vojsku i administraciju)
Buržoazija je bila isključena. Revolucija nije ostavila traga u Pruskoj.
Pokrajinske skupštine i samouprave slobodnih kraljevskih gradova su stavljane pod centralnu
upravu.
Protestantska (luteranska) crkva je imala imala ogroman uticaj.
Krajem 1849. sedište Saveza komunista je na premešteno iz Londona u Keln, kako bi se smanjio
jaz između vođstva u Engleskoj i članstva u Nemačkoj.
1852. organizovano je suđenje u Kelnu komunista i Marksa.
1852. Marks i Engels su doneli odluku o raspuštanju Saveza komunista.
2. marta 1850. seljaku je Zakonom o regulisanju zagarantovana lična sloboda ali ako je hteo
zemlju morao je otkupiti od junkera.
Na osnovu toga u narednih 50 godina istočno od Elbe junkeri su od seljaka uzeli milijardu
maraka. Seljaštvo je osiromašilo a formiran je bogati sloj seljaka- Grosbauern.
Ostale nemačke zemlje
U južnim državama su očuvani ustavni sistemi: Hesen Darmštat, Virtemberg, Bavarskoj.
Premićka reakcija je potpuno preovladala u Hanoveru 1851.Georg V se oslanjao na tvrdu
reakciju.
Prusko-austrijski rivalitet
Pruska nije mogla preuzeti vođstvo za ujedinjenje zbog uticaja Austrije.
Kao što je poznato F.Vilhelm IV je odbio krunu od Frankfurtskog parlamenta.
Ali nije hteo da se odrekne vodeće uloge ka ujedinjenju.
U tome je imao pomoć generala Jozefa fon Radovica specijalnog emisara i min.spoljnih
poslova.
Austrija je na čelu sa kancelarom Švarcenbergom sve činila da ovo spreči.
Za razliku od pruske ideje o federaciji on je imao plan o konfederaciji od 70 miliona stanovnika u
kojoj bi glavnu reč vodila Austrija.
Zadaci konfederacije bi bili:
1. Da združi nemačke vladare u borbi protiv revolucije.
2. Prema ministru trgovine Bruku trebalo je stvoriti Carinski savez centralne Evrope, za koji
bi se kasnije vezale zemlje na istoku i jugoistoku Evrope.
Engleska i Francuska su decidirano protiv ovoga projekta a razume se i Pruska.
1850. odnosi dve nemačke države su bili zategnuti.
02. jula 1850. u Berlinu je posredstvom Londona sklopljen mir Pruske i Danske-
Prusi nisu prihvatili tačku o budućem statusu Šlezvig-Holštajna.
02. avgusta Britanija, Francuska, Rusija i Švedska su sa Danskom potpisale Londonski protokol
o održavanju integriteta Danske, kako bi u budućnosti onemogućile Prusku da ratuje.
Pruska nije htela da se pridruži protokolu a Austrija je to rado učinila (osveta Švarcenberga)
3
Hesenska afera
Došlo je sukoba kneza i Zemaljske skupštine, knez i vlada su hteli da restaurišu apsolutizam.
Skupština je pozvala narod da ne plaća porez.
Pridružila se i većina oficira koji su podneli ostavku u armiji.
Knez traži pomoć Skupštinske Konfederacije.
Odazivaju se Austrija i Bavarska, suprotstavlja im se Pruska i sama mobiliše trupe za intervenciju
u Hesenu.
Rusija se pridružuje Austriji.
Austrija, Bavarska i Virtemberg su oformili savez protiv Pruske.
Francuska koncentriše trupe na Rajni. Pruska se povukla.
Decembra 1850. godine su se posredstvom Rusije sastali u Olomucu Mantojfel i Švarcenberg.
Potpisali su „Olomucke punktacije“ kojima će se hesenski proglem rešiti zajednički a ako je
potrebno Pruska i Austrija će zajedno intervenisati u Holštajnu. Prećutno Mantojfel se odrekao
ravnopravnosti a Švarcenberg svog plana o Nemačkoj sa 70 miliona stanovnika.
Pruska je ovo doživela kao poniženje pred Austrijom.
23. decembra 1850. na Drezdenskoj konferenciji predstavnika nemačkih država doneta je odluka
o obnovi Nemačke Konfederacije na osnovu ustrojstva 1815, kako bi se neutralisao
Švarcenbergov plan. Trajala je kratko.
Neoapsolutizam u Austriji
Iako je apsolutizam u Austriji obnovljen on nije bio predrevolucioanrnog tipa,već neoapsolutizam
ili Bahov apslolutizam po Aleksandru Bahu, ministru un.dela od 1949-1859.
Osnov ovog sisema nije činilo plemstvo već savez veleposedničke i finansijske buržoazije.
Kao poslednja prepreka neoapsolutizmu 31.decembra 1851 je ukinut ustav iz marta 1849.
Ukinuti ustav je Franc Jozef zamenio svojim „Patentom“ koga je sačinio grof Kibek.
Ovim patentom car je osnovao Savet Carstva- Raihsrat, sa savetodavnom ulogom na čelu sa
Kibekom.
Iako je kamarila htela da vlada mladi car je hteo da uzme više vlasti sada već kao apsolutista.
1852. umro je Švarcenberg a car je udaljavao Rajhsrat od sebe sve više i više
Državne poslove je obavljao sam sa ministrima sa osloncem na vojsku i birokratiju i policiju.
Veleposednici novcem koji seljaci plaćaju za sopstveni otkup ulažu u proizvodnju.
Ukidaju se carine između Austrije i Ugarske gradi se pruga Beč-Trst.

Bahov apsolutizam i otpor

Bahova vlast se ogleda u cenzuri štampe, mešanju u školstvo, suzbijanju opozicije.
Crkva diriguje duhovnom sferom i školstvom, 1885 Beč potpisuje konkordat sa Vatikanom.
Njime se car odrekao od prava sankcije na papske odluke i na izbor episkopa u monarhiji, država
je davala naknadu za desetak koji su nekad plaćali seljaci.
Mađarska je lišena odlika državnosti i podeljena na pet oblasti podvrgnutih Beču, posle Vilagoša.
Službeni jezik je bio nemački u celoj monarhiji i u Hrvatskoj i u Ugarskoj posle 1854.
Konzervativna Ugarska aristokratija je bila za Ugarsku ali pod Habzburzima.
Srednje plemstvo takodje ali sa više otpora.
Radikalna, košutovska opozicija iz emigracije je bila za raskid sa Austrijom.
Košut je 1850-1 napravio novi plan koji bi se odigrao u okviru većeg sukoba u saradnji sa
nemađarima što su ostale dve klase odbijale.
Česi nisu mogli pružati veći otpor a Slovak Ljudevit Štur je bio razočaran austroslavista i bio je
za raskid sa Bečom i okretanje Rusiji.

4
 Krimski rat
Posle revolucije Austrija se osetila ugrožena sa više strana a posebno od pokreta Južnih Slovena
čiji su pokreti bili vezani za Rusko-turske sukobe.
Zato je politika Austrije posle 1849. bila vezana za status kvo na Balkanu i odbranu Turske.
Ona je bila spremna na intervencije u BiH, Crnoj Gori, Albaniji i okupaciji Srbije.
1850-1875 biće stvoren mit o revolucionarnoj opasnosti sa slovenskog juga.
Rusija je posle revolucije smatrala da je Evropa slaba i da ne može da brani Tursku.
Francuska zbog trvenja i proglašenja drugog carstva, Austrija zbog slabosti ali i zahvalnosti zbog
spasavajućih ruskih intervencija u toku revolucije.
Za Britaniju se smatralo da se neće mešati u kontinentalne poslove bez jakih saveznika.
Petrograd je tražio pravo zaštite Hrišćana u Turskoj kakav je od Kučuk k. mira imala nad
Vlaškom i Moldavijom.
Nikolaj I je to spomenuo Englezima pri poseti Londonu 1844. a ovi su to prečuli.
Oni nisu hteli da Rusiji prepuste protektorat jer bi to značilo i protektorat nad Turskom.
1853. Ruski car je Englezima ponudio podelu Turske ali oni nisu bili za taj predlog.
Povod
Povod za akciju je bio zaštita svetih mesta u Palestini.
1852. postavši car Napoleon III je naveo Portu da prizna pravo Francuzima pravo zaštita
hrišćanskih svetinja u Palestini.
Rusima je ovo dobro došlo kao povod za rat sa Turskom.
Maja 1853 Car šalje Menšnjikova u Carigrad sa zahtevom za priznanje zaštite ne samo nad
svetim mestima već nad svim hrišćanima u Osmanskoj imperiji.
Britanija i Francuska su se suprotstavile ovom zahtevu a Austrija i Pruska su uskratile podršku
Rusiji.
Turska je odbila ultimatum ohrabrena.
Rat
Jula 1853 su okupirale Vlašku i Moldaviju.
Oktobra 1853 Turska je objavila rat i napala ruske položaje na Kavkazu i Dunavu.
Rusi odbiše napade i poraziše Turke na Crnom moru kod Sinopa.
05. decembra 1853. sazvana je konferencija u Beču.
Doneta je odluka da ovaj rat ne može doneti bilo kakve promene na istoku.
Rusija je ovo odbila.
Aprila 1854. Britanija i Francuska su objavile rat Rusiji.
Austrija se držala krajnje preteće prema Austriji. Rusija je morala da povuče trupe iz Vlaške i
Moldavije a Austrija je tamo ušla makar privremeno.
Iako nisu objavile rat Rusiji, Pruska i Austrija su se saglasile sa Anglo-francuskim ciljevima:
1. Ukida se ruski protektorat nad Vlaškom, Moldavijom i Srbijom i zamenjuje evropskim.
2. Obezbeđuje se slobodna plovidba Dunavom.
3. Rusija će na Crnom moru biti razoružana.
4. Sve evropske sile će štititi hrišćane bez narušavanja sultanovog suvereniteta.
1855. koaliciji se pridružila Sardinija pod uticajem Kavura sve radi budućeg ujedinjenja.
Ratne operacije
1854. na Krimu su se iskrcali Francuzi, Englezi i Turci gde su razbili Ruse kod Alme.
Admirali Kornilov i Nahimov su preduzeli odbranu Sevastopolja.
U luci su potopili sopstvene brodove da bi neprijatelju onemogućili pristup.
Opsednut je Sevastopolj, Rusi su tehnički bili inferiorniji u odnosu na zapad.

5
Septembra 1855. posle skoro godinu dana grad se predao.
Aleksandar II, stupivši na presto marta te godine je prihvatio pregovore.
Pariski mir
Održan je od 25. februara do 16. aprila 1856.
Učestvovali su ministri spoljnih poslova: Klarendon, Valevski, grof Buol, Orlov,
Mantojfel,Kavur i Ali paša.
Ovde je prvi put učestvovala Turska na nekoj evropskoj konferenciji.
30. marta 1856. je zaključen mirovni ugovor kojim je
1. Turskoj je garantovan integritet i podržane tamošnje reforme.
2. Crno more je demilitarizovano.
3. Rusiji je oduzeta Besarabija i vraćena Turskoj tj Moldaviji.
4. Ruski protektorat nad Vlaškom, Moldavijom i Srbijom je zamenje sa šest sila.
5. Austrija je morala da evakuiše trupe iz Vlaške i Moldavije.
Reakcije na Balkanu
Savetovane od Rusije Vlaška, Moldavija se drže mirno.
1854. Ruske komande u Vlaškoj organizuju odrede Bugara.
Panslavista Homjakov je uputio proglas južnoslovenskim lidederima „dižite se-lansi su
raskinuti“.
Grčki patrioti su videli u ovom ratu priliku za ostvarenje „Velike ideje“.
Dobrovoljačke jedinice su pod komandom Grivasa i Mamurisa a u Epir stiže treća grupa sa
Jonskih ostrva.
Januara 1854. izbija ustanak u Epiru i Tesaliji. Obrazovana je jedinstvena ustanička komanda na
čijoj je zastavi pisalo: Epir, Tesalija,Makedonija.
Marta iste godine Turska je uputila ultimatum Grčkoj da povuče dobrovoljsce.
Maja Francuske i Engleske trupe će se iskrcati u luku Pirej i držati je pod opsadom, kao podrška
Turskoj sve do 1857.
Grčka je popustila i povukla trupe.
Reforma Turske,
Reforme se sprovode na osnovu carskog pisma – Hatihumajuna od 18. februara 1856.
Sprovode se iz taktičkih razloga kako evropske sile ne bi tražile reforme pod njihovom
kontrolom.
Oglašene su pred sam mirovni kongres u Parizu.
Bile su puko ponavljanje Tanzimatskih zakona iz 1839. godine koji nisu do kraja sprovedeni.
1. Uvedeni su mešoviti sudovi za različite veroispovesti.
2. Ublažen je istražni postupak
3. Utvrđena poreska jednakost.
4. Obećana zabrana zakupa poreza.
5. Ozakonjen je izbor savetodavnih skupština – Medžlisa, od hrišćana i muslimana.
6. Ukinut je harač koji su plaćali hrišćani ali je uveden otkup za vojnu službu.
Na kraju su reforme ostale mrtvo slovo na papiru.
Turska zajmi novac u Francuskoj i Britaniji za reforme ali ga koristi za naoružanje.
Saferskom naredbom iz 1859 za BiH, kmetovi nisu oslobodjeni spahijske desetine već su
begovi pretvorili u petinu kako bi osigurali prihod.
Država je uzela na sebe prikupljanje desetine a begovatu je isplaćival rentu.

6
 ZAPADNA EVROPA 50 TIH I 60 IH GODINA 19.
VEKA
Viktorijanska Engleska
Ove dve decenije su period ekonomskog uspona Engleske a tako i socijalnog i političkog.
Ukidanje Žitnog zakona 1846 i ukidanje carina na uvoz žita 1849. nisu ruinirale privredu.
Razlozi su višestruki kao što je:
1. Porast stanovništva na ostrvu pa samim tim i potražnje.
2. Slabe žetve pedesetih i šezdesetih godina.
3. Vojno političke prepreke za uvoz žitarica iz Rusije zbog krimskog rata i SAD-a zbog
građansko rata
4. Više kapitala se ulaže u zemljoposede
5. Usled rasta mehanizacije višak radne snage se bezbolno preliva u gradove.
6. Javlja se sada manjak radne snage koji rezultuje većim nadnicama i bolji uslovima.
7. Sa razvitkom imperijalizma otvaraju se nova tržišta za industrijske proizvode a uvoze se
poljoprivredni proizvodi.
Pobeda principa slobodne trgovine pedesetih je otvorilo zlatno doba engleske industrije.
Politički život
Sukobljavaju se Liberali-Vigovci (srednja buržoazija i liberalno plemstvo) i Konzervativci-
Torijevci (krupna buržoazija i veliki zemljoposednici).
U ovih dvadeset godina u prednosti su Vigovci na čelu sa Raselom, Palmestronom i
Gledstonom.Konzervativce vode Derbi i Dizraeli. (na vlasti su samo četriri godine)
Posle ukidanja Žitnog zakona i pobede fritrejderstva (slobodne trgovine) bitne političke razlike
među njima i nema. Svi oni će biti umereno konzervativni.
Među reformama tih godina su: proširivanje radnog zakonodavstva, izjednačavanje potičkih
prava Jevreja, nova izborna reforma 1867. U ovim i drugim reformama Engleska je pribežište za
političke emigrante iz konzervativen Evrope.Uticaj vladara i vlasti je minimalan na razvoj.
Borba za izbornu i socijalnu reformu
Šezdesetih godina se javlja pokret za novu izbornu reformu. (još uvek su samo krupni vladali)
Londonsko udruženje radnika i Nacionalna liga za reformu se bore za samostalno radničko
predstavništvo u Donjem domu.
Početkom šezdesetih brujanje štampe i radnički mitinzi podsećaju na tridesete.
Konzervativac Dizraeli je spreman da ustukne pred pokretom za izbornu reformu, kako bi
odvojio sitnu i srednju buržoaziju od proletarijata.
Stoga 1867. baš konzervativci a ne liberali izvode izbornu reformu, kojom
1. Smanjivanje imovinskog cenzusa sa 15 na 12 funti na selu.
2. U gradovima imaju kućevlasnici i oni koji najme kuću najmanje godinu dana u iznosu
rente od 10 funti.
3. Cenzus nastanjenosti od jedne godine je zadržan. Time pravo glasa nisu imali najamni
radnici na selu i rudari koji su se seljakali i bili siromašni.
Iste godine je donet Zakon o tajnom glasanju i prošireno je fabričko zakonodavstvo kojim je
ograničen radni dan na 10 časova, zabranjen rad deci ispod 12 godina,određene minimalne
nadnice. Donet je i zakon o opštem osnovnom obrazovanju, i narodnom zdravlju.
Javljaju se i privatna dobročinstva kao vidovi filantropskih udruženja.
7
Industrijska kriza 1858/7 stimulativno deluje na ulazak radnika u sindikate.
Ti sindikati nisu revolucionarni kao nekad već reformistički u okviru kapitalizma.
1860. sindikati se udružuju i održavaju veze sa levim vigovcima i radikalima i tako učestvuju u
borbi za izbornu reformu.
1864. u Londonu je organizovana Prva internacionala koja je uticala na Huntu (ujedinjene
sindikate)
Spoljna politika Velike Britanije
Iako je bila podređena buržoaziji davala je i doprinos opštem razvitku zemlje, eksploatišući
kolonije.
Ovome je doprinosila „izolacija“ u Evropi i „odrešene ruke“ na moru.
Kako bi ostala ravnoteža koja VB odgovara ona je ustala protiv ruskog razbijanja Turske na
Balkanu i Levantu što je bio direktni motiv za vođenje krimskog rata.
Nije se suprotstavljala Italijanima, Nemcima i Francuzima jer je smatrala da u slučaju njihovog
uspeha neće ugrožavati njene interese. Nosioci ove politike do 1865. su bili Palmestron pa
Dizraeli.
Iran. Još pre krimskog rata VB je tražila od persijskog šaha da odustane od zaposedanja oblasti
Herat na granici sa Avganistanom.Oktobra 1856. su tu oblast zaposeli oružano. (nakon k.rata)
Decembra 1856. jedna eskadra zaposeda Persijski zaliv. Iran je u teškoj situaciji.
Antibritanski nemiri u Indiji su primorali Britance da ublaže zahteve za primirje.
Mirom od 4.marta 1857 Iran se evakuisao iz Herata.
Indija. 50.tih godina VB širi svoje posede u Indiji i tada Indija postaje „dragulj u kruni“.
U delu koji se naziva Britanska Indija vladaju neposredno sa generalnim guvernerom.
U drugom delu su ostavljene poluslobodne kneževine pod kontrolom Engleza.
Britanija kontroliše poreze na imovinu, i drži monopol na so i opijum što obezbeđuje ogroman
prihod. Iz Indije izvlače sirovine a donose industrijke proizvode.
Stanovništvo je eknomski opterećeno dvostruko, i pod Englezima i pod domaćim vladarima.
1857. dolazi do pobune Sipaja, domorodačke vojske na severozapadu provincija, na koju VB nije
računala jer su u toj vojsci bili Indusi, Siki i muslimani a viši komandni kadar su bili Englezi.
Cilj ustanka je bilo proterivanje Engleza. Septembra iste godine Englezi su organizovali
protivudar sa snagama iz Burme. Ustanak je ugušen 1859.
Nakon toga je cela Indija je stavljena pod kontrolu VB na čelu sa vicekraljem.
Kina. Posle prvog opijumskog rata vladalo je nezadovoljstvo dinastijom Manču.
1850. izbio je seljači ustanak kome su prišla neka tajna društva.
1855. ustanak je zahvatio 11 provincija, proglašena je ustanička zemlja za Tajping (nebeska
država), otuda ceo pokret dobija ime tajpinški.
1856. VB je proglasila drugi opijumski rat usled nedaća u Kini. Prati je i carska Francuska.
1858. potpisan je mir u Tjencijnu posle poraza carske vojske.
1. Britanskim i francuskim trgovcima je otvoreno još 11 luka
2. Dato pravo trgovanja u Kini
3. Pravo da mogu otvoriti predstavništava u Kini
4. Pravo na trgovinu opijumom.
Poštovanje ovog ugovora nije išlo lako tako da su Englezi i Francuzi ušli u Peking 1860.
Tada su Kinezi morali da ispoštuju ugovor iz Tjencina i iste uslove su dali i SAD-u i Rusiji.
Kako bi uspeli da primene sporazum u celoj zemlji morali su uništiti Tajpinšku državu.
U borbama 1861-1864. Britanci, Francuzi i kineski princ Kong su uništili ustaičku državu.

8
Zbog prokopavanja Sueckog kanala 1869. interesovanje za Japan nije bilo od značaja a vezanost
Britanije za južne plantažere u gradjanskom ratu u SAD su snažno osporavali demokrati i radnici.
Drugo Carstvo u Francuskoj
Posle ugušenja Bodeove antibonapartističe revolucije decembra 1851. opozicija je slomljena a
političke slobode ukinute. Demokratska opozicja je slomljena, radnička klasa je duboko zanemela
a krupna buržoazija je htela vlast čvrste ruke.
Prepravljeni Ustav Druge republike je usvojen odmah nakon udara, decembra 1851.
Parlamentarna forma je sačuvana kao i opšte pravo glasa iznad 21 godine.
Zakonodavna skupština ne samo da nije donosila zakone nego ih nije ni predlagala.
Vladu je postavljao car i ona je samo njemu odgovarala. On je birao i predsednika skupštine.
Car je mogao da saziva i raspušta zakonodavnu skupštinu, kao i da proglašava rat.
Nešto bolji položaj su imali Senat i Državni savet. I njihove članove je birao car.
Kleru su date velike povlastice, štampa se guši kao i lokalne samouprave.
Uz cara su bili njegova žena Špankinja Evgenija i njegovi saborci iz doba avantura, Kono,
Mokar, Fleri, Persinji, polubrat Morni, kao i novi, diplomata Valevski, Perije i drugi.
Sve su to bili buržuji ali skorojevići.
Privreda
Novi režim je pogodovao razvoju i srednje i krupne buržoazije na koju se oslanja.
Politička pitanja su zamenjena ekonomskim.Razvija se železnički saobraćaj, proširuju se luke,
uvode se više parobroda a industrija se mehanizuje.
Raste metalurgijska proizvodnja te ugalj mora da se uvozi a razvija se i laka industrija.
Poljoprivreda beleži razvoj na krupnim zemljoposedima, uvećava se proizvodnja šećera i
vinogradarstvo, ali ipak sporije nego u VB.
Rastom izvoza dolazi do velikog priliva novca, državne finansije su uravnotežene a u budžetu je
prisutan suficit.
Radnička klasa je i dalje siromašna i njen položaj je i faktički i pravno gori nego u VB.
Mere koje je carstvo učinilo su više bile filantropske nego sistemske.
Zato je kler materijalno osiguran i pruža podršku vlasti.
1852-1860 vreme autoritarnog carstva.
Karakteriše odsustvo političkih sloboda i birokratsko-diktatorsku vlast.
Car se oslanja na seljaštvo, armiju (400 000 ljudi), buržoaziju i kler(II savez prestola i oltara u
19. veku)
Opozicija (radnička, demokratska, republikanska, legitimistička) je slomljena.
Deo legitimista prihvata novi režim. Centar Orelanista je u Francuskoj akademiji.
Republikanci su najviše progonjeni (tajno čitaju Igoa) , prvi će se vratiti na izborima 1857.
Carska vlada angažuje policijiu da na izborima „usmerava“ građane.
1857. od 8 izabranih republikanaca Sadi Karno (unuk Lazara Karnoa), Godšo i Kavenjak će
odbiti da polože zakletvu caru te nisu izabrani u skupštinu. Znači da je samo 5 bilo u skupštini.
Ova petorica su stvorila prvu opozicionu grupu „grupa petorice“.
Režim je malo popustio sve do 14. januara 1858. kada je republikanac i revolucionar Orsini
pokušao bombaški atentat na cara i caricu te je bilo 150 mrtvih a oni nepovređeni.
Republikanci su tada žestoko napadani iako Orsini nije bio povezan sa francuskim
republikancima a cara je hteo da kazni zbog napuštanja karbonarskih ideja.
19. februara 1858. je donet Zakon o opštoj sigurnosti, kojim policija bez suda može da internira.
1860-1870 period liberalnog carstva

9
Nakon papinih teritorijalnih gubitaka 1860. u procesu Italijanskog ujedinjenja, kler je u
Francuskoj počeo da kritikuje sopstvenog cara da je napustio papu. (okreće mu leđa)
Car im odgovara „Što je teritorija manja suveren je jači“.
I Faza. Nakon Prve svetske industrijske krize 1857-1858 Napoleon se okreće principima
slobodne trgovine, te u junu 1860 zaključuje trgovački ugovor sa VB a carine su dosta snižene.
Poljoprivreda, vinogradarstvo cvetaju jer se više prodaju na svetskim tržištima.
Industrijalci su pogođeni jer njihova roba nije kurentna sa Engleskom, te uskraćuju caru podršku.
Car traži nove oslonce usled izgubljena dva. Okreće se u levo ka radnicima i demokratama.
24. novembra 1860. dekretom je dozvoljeno Zakonodavnoj skupštini da caru adresira želje nacije.
Skupštinske debate su postale javne, u vladi su tri bezportfeljna ministra koji imaju zadatak da
skupštini objašnjavaju vladine zakonske projekte i budžetske predloge.
Kler se okreće monarhističkoj opoziciji.
1863. na izborima republikanci dobijaju 32 mesta.
II faza liberalizacije ministri Baroš i Diri, potiskuju kler iz školstva,
Premijer (viceimperator bez odgovornosti) Ruen, čvrsto sprovodi carevu volju liberalizacije.
Car odbija da potvrdi episkope koje je imenovao papa.
1864. Donet je Zakon o pravu radnika na štrajk i na obrazovanje udruženja.
Sada štampa kritikuje režim a ustupci radništvu su minorni.
U Zakonodavnoj skupštini se izdvajaju partije:
1. Klerikalna desnica na čelu sa Berijeom (napadaju režim)
2. Desni centar (nekadašnja Stranka reda) pod Tjerom
3. Desni republikanci pod Olivijeom koji prihvataju monarhiju ali uz reforme.
4. Levi republikanci pod Fevrom su dosledni svojim prvobitnim idejama iz 1857.
Desnicu nervira Napoleonova pasivnost u poljskom ustanku 1863 i austrijskom ratu sa proskom
1866.
I desnici i levici smeta njegova protivurečna politika u Italiji i avantura u Meksiku sa njegovim
protežeom Maksimilijanom.
19.januara 1867 Napoleon dozvoljava zakonodavnoj skupštini da podnosi interpelacije i diskutuje
o merama vlade .
1868 Car novim ukazom ublažava kontrolu nad štampom.
Tim mera se približava stavu Olivijea o daljim reformama.
Levi republikanci Gambeta i Rošfor ovo koriste kako bi kritikovali i podsmevali se carstvu.
Ruerova policija ne ostaje dužna već hapsi a Rošfor beži u Belgiju odakle rastura štampu.
1864. radnički aktivisti potpisuju „Manifest“ kojim traže slobodu rada, jeftine kredite, besplatno
obrazovanje itd. Oni su pod uticajim i prudonista i I internacionale.
1860-1870. vlast progoni članove Prve internacionale zbog njihovog uticaja.
1869. Na izborima Napoleon nema više sigurnu većinu.(Olivije,Gambeta, Rošfor imaju većinu)
Napoleon otpušta Ruera i vlast daje Olivijeu.
8.septembra proširuje ovlašćenja skupštine dajući joj zakonodavnu inicijativu.
Januara 1870. republikanskog novinara Noara je ubio carev rodjak knez Pjer Bonaparta.
Kako bi povratio popularnost car je organizovao referendum maja 1870. na kojem se narod
izjasnio za započete liberalne reforme a car je to podržao.
Spoljna politika
U spoljnoj politici je isticao, mir, suverenost nacija i snagu Francuske, ali je stalno ratovao.

10
U prilog odbrane „malih naroda“ se zaista istakao u slučaju Rumunije, Srbije, C.Gore iako je na
račun tih istih naroda činio transakcije sa AU.
Nesmotreno je ustao , samo deklarativno u odbranu narodnosti Poljaka i tako s zamerio Rusiji a
Poljacim nije ništa konkretno pomagao.
Pripajanje Nice i Savoje biće jedini trajni uspeh spoljne politike Drugog carstva.
1855. General Federb nametnuo je francusku vlast u Senegalu. Pridružili su se Engleskoj u
Drugom opijumskom ratu. Napadaju Indokinu i prisvajaju Kočinkinu i Kambodžu 1862 i 1863.
Kada su došli do Madagaskara usprotivili su im se Englezi.
U proleće 1862. Car je poslao prvi kontigent u Meksiko, sanjajući o velikom latinoameričkom i
katoličkom carstvu, pod izgovorom da želi da pomogne tamošnjim monarhistima.
05.maja 1862. je taj kontigent poražen od revolucionara kod Puebla.
Nova ekspedicija je 7.juna 1863, zauzela Meksiko siti a pre toga Pueblo.
10.jula 1863. je proglašeno carstvo a za cara je proglašen Maksimilijan Habsburški.
1865. pod rastom revolucionara i pritiskom SAD-a Napoleon je primoran da šalje sve više trupa.
Pošto od bogatstava nije bilo ničeg aprila 1865. je obustavio pomoć i naredio povlačenje.
Pošto nije hteo da se povuče Maksimilijana su zarobili Huarezovi revolucionari juna 1867. i
streljali.
Revolucionarni pokreti u Španiji 50-tih i 60-tih godina
Tih godina se razvija tekstilna industrija kao i crna metalurgija (Asturija i Baskija na severu).
Uz pomoć stranog kapitala se razvija železnica od 1848 pa u narednih dvadesetak godina.
Radni dan traje u asturijskim metalurškim fabrikama od 12-14 časova.
Seljaci postaju sve više zavisni te su nezadovoljni kao i radnici i sitna buržoazija.
Početkom 1854. kolaju glasine da vlada hoće da vrati reakcionarani ustav iz 1845.
Buni se opozicija i moderadosi i progresisti.
Juna 1854 dolazi do antivladine pobune u vojsci koja uspeva da zbaci vladu. Zatim slede i
narodni ustanci u Barseloni, Madridu...
Moderadosi prihvataju zajedničku vladu sa progresisitima na čelu sa Esparterom i moderadosom
generalom O Donelom.
Vlada pribegava konfiskaciji i prodaji crkvenih imanja kao i i imanja seoskih opština.
Pošto je seljaštvo siromašno ova imanja prelaze u ruke buržoazije. (kontraefekat)
Zbog ovakvih stvari seljaci dižu ustanak u Staroj Kastilji 1865 a vlada ga jedva guši.
Uprkos ovome vlada Espartero-O donel razvija zemlju, podstiče radništvo i brani ga od
poslodavaca buržuja, a brani i seljaštvo gde je to moguće.
Moderadosi sa O Donelom ne prihvataju ovakve mere socijalne prirode te su 14.jula 1856.
izbacili iz vlade Espartera.
Zbog toga se javio ustanak u Madridu. Vojska nije ugušila ustanak a nova vlada je obustavila
prodaju crkvenih imanja i ukinula je miliciju, 1861. se diglo seljaštvo u Andaluziji al džabe.
Moderadosi i plemstvo su sklopili pakt. Četvrta građanska revolucija je propala 1856. konačno.
Od tada vladaju dve partije, konzervativci sa Narvaesom i liberali pod O Donelom.
Jačanje buržoazije
1867/8 u savez stupaju Liberalni savez (moderadosi), progresisti (za parlamentarnu demokratiju),
republikanci i krajnja građanska levica.
1868. u vojnoj luci Kadiz su digli ustanak radi prevrata sa zahtevima opšteg prava glasa i
sazivanja Kortesa. Zatim ih sledi Madrid i Barselona.
Novu vladu formira krupna buržoazija i liberalno plemstvo uz davanje opšteg prava glasa.

11
 NACIONALNI POKRETI 50-IH I 60-IH GODINA

Ujedinjenje Italije
Italijanski rizorđimento(preporod), kao pokret za ujedinjenje od 1815-1870, deli se na dva
perioda:
1. 1815-1849 gde se do cilja ujedinjenja pokušava doći borbom, atentatima, ustancima.
2. 1850-1870 u kome se do željenog cilja stiže političkom i vojnom akcijom Pijemonta, uz
pomoć revolucionarnih pokreta.
1850-1870 ekonomski uspon
Uprkos zavođenju reakcije ekonomski polet i uspon nisu obišli ni Italiju.
Otvaraju se fabrike posebno u severnim delovima Lombardiji i Pijemontu.
Tekstilna industrija se učetvorostručuje, a 1858. Pijemont ima železničku mrežu dugu 900 km.
Time se uvećava radništvo koje koristi poljoprivredne proizvode tako da i ta grana cveta.
Papska država i Kraljevina Obeju Sicilija mnogo sporije napreduju.
Političko pitanje
Na pitanje nacionalnog ujedinjenja se gledalo kao na nešto što bi rešilo pitanje ekonomije,
slobode, privrednog uspona, obaranje tiranske i tuđinske vlasti.
Postojale su dve grupacije koje su stremile ujedinjenju:
1. revolucionarno-demokratska, po kojoj bi se do ujedinjenja stiglo, buržoasko-
demokratskom revolucijom, i to do republike. Predstavnik je bio Macini.
2. struja se vezuje za Viktora Emanuela II i njegovog ministra Kavura. Njihov program je
bio okupljanje svih patriota oko savojske dinastije kao jezgra buduće parlamentarne
monarhije.
Kavur
Većina patriota(Danijel Manin, Garibaldi) je prigrlila drugi koncept zbog većeg izgleda za uspeh,
prošlost je pokazala da je revolucionarni i republikanski pokret doživeo niz neuspeha.
Oni će prići Italijanskom narodnom društvu koje je u Torinu obrazovao grof Kavur kao duša
pokreta.
On je u mladosti odbacio vojnu karijeru i obrazovao se u liberalnom duhu po Francuskoj i
Engleskoj.
1848 je bio poslanik u Sardinskom parlamentu a imao je i list Rizorđimento (preporod).
1850. Vitorio Emanuele II ga imenuje za ministra poljoprivrede(zbog uspeha njegovog imanja) i
trgovine u Aceljovoj vladi a 1851. dobija resor finansija.
Zbog izgradnje železnice potreban mu je novac pa oporezuje crkvena imanja što dovodi do pada
cele vlade.
1852. kralj postavlja Kavura na mesto predsednika vlade i ministra spoljnih poslova.
1861. iznenada umire.
Njegova dva zadatka su bila, ekonomski uspon Sardinijske kraljevine i obezbeđivanje
podrške neke velike sile (Francuska) za ujedinjenje.
Prvi zadatak bi izvršio liberalnim reformama znajući da mora da otupi revolucionarni duh ali ne
represijom već ekonomskim napretkom i izvesnim slobodama. Zato je crkvu potčinio državni i

12
okrenuo se liberalnoj ekonomiji u trgovini, izvozu i poreskom sistemu, izvršio vojnu reformu sa
generalom La Marmorom.

Drugi zadatak je nailazio na potporu u Francuskoj a sam Napoleon III se razmetao izjavama da je
Italija njegova druga domovina i karbonarska prošlost. I zaista je car reagovao u Kavurovu korist
posle poraza kod Novare 1849.
Za drugi zadatak mu je bilo potrebno neko veće međunarodno angažovanje u politici.
Francusko-pijemonteški savez
Idealno mu je bilo Istočno pitanje i krimski rat, u kome je učestvovalo desetak hiljada
pijemontežana, koji se završio Pariskim kongresom 1856. na kome je učestvovao mali Pijemont.
Na Pariskom kongresu pitanje ujedinjenja je izneo ne Kavur, nego grof Valevski.
Car je samo tajnom diplomatijom opštio sa Pijemontom, izbegavajući javno odobravanje
ujedinjenja.
Januara 1858. je izbegao atentat bivšeg karbonara i macinijevca Orsinija.
Zahvaljujući patetičnim pismima Orsinija pred smrt, car se opredelio za podršku Kavuru.
Jula 1858 se sastao su se sastali u francuskim Vogezima u banji Plombijer.
Savez je dogovoren, Pijemont treba da pronađe povod da ga napadne Austrija.
Pijemont će dobiti posle rata: Lombardiju,Veneciju, Parmu i Modenu i deo Papske države.
Toskana će takođe uzeti deo Papske države i formiraće Srednjoitalijansku kraljevinu.
Papa će zadržati svoju užu oblast sa autoritetom.
Ove oblasti će se ujediniti a počasni predsednik bi bio papa.
U znak zahvalnosti Pijemont će dati Francuskoj Nicu i Savoju.
Napoleonov sinovac Žerom će se oženiti ćerkom Vitorija Emanuela, Klotildom.
Januara 1859 zaključen je tajni ugovor Pijemonta i Francuske o borbi protiv Austrije, iako Kavur
nije bio zadovoljan nepotpunim ujedinjenjem.
Rat
Ovaj savez je važio samo u slučaju akta agresije od strane Austrije.
Na novogodišnjem prijemu 1859. Napoleon III je austrijskom ambasadoru na glas rekao ali
uvijeno da njihovi odnosi više nisu kao nekad. To je bila prva provokacija.
Vitorio Emanuel je nekoliko dana kasnije u parlamentu izjavio da ne može više da sluša krike
koji dopiru sa svih strana Italije do Pijemonta. Druga provokacija. Rat je postao pitanje dana.
Velika Britanija je ponudila posredovanje takođe i Ruski car.
Nestabilni Napoleon III je ovo prihvatio. Kavur je očajan čak podmetnuo svoje rođake kao
kurtizane Napolenu ali uzalud.
Austrija je rešila da završi rat pre nego što se Napoleon III predomisli i načinila nepromišljen
korak i 29. aprila 1859. objavila rat Pijemontu.
Prelaze graničnu reku Tićino ali Francuzi prelaze Alpe a deo njih ide brodovima u Đenovu.
Umesto da direktno marširaju na Torino 150 hiljada Austrijanaca zbog sitnih čarki to propušta.
Pijemonteška vojska se spaja sa Francuzima.
Napoleon III dolazi u Italiju i proklamuje oslobođenje Italije do Jadrana.
Uspeh dva saveznika je mogao da zahvali borbenošću Italijana, posebno Garibaldinaca,veštini
francuskih vojnika i nesposobnošću austrijskih komandanata.
4.juna 1859. u bici kod Mađente uleće general MakMahon i obezbeđuje pobedu saveznika.
Ni car ni kralj nisu bili ništa bolji od austrijskog generala Đulaja.
24. juna bitka kod Soferina, je pirova pobeda saveznika uz 17000 žrtava a austrijanci 22000.
Put za Veneciju je bio otvoren. Patrioti su oduševljeni širom Italije.
Primirje u Vilafranki
13
Odjednom 11.jula 1859. u zamku Vilafranka Napoleon III potpisuje primirje sa carem Francem.
Lombardija će biti predata Francuskoj a ova će je predati Pijemontu.
Parma, Modena i Toskana će svršenim činom biti predate Pijemontu.
Venecija ostaje Austriji a Italijanske države ako hoće će stupiti u konfederaciju na čelu sa papom.
Italija je smatrala da je izdata od Napoleona III koji je imao nekoliko razloga za ovakav čin.
Francuska vojska nije bila sposobna za dugo ratovanje u tom trenutku a drugi razlog je što je
Napoleon III prvi put video velike strahote kod Solferina što mu je ubilo želju za ratnom slavom.
Treći razlog je držanje Pruske i mogućnost otvaranja fronta na Rajni. Četvrti razlog je što se
Napoleon III prepao od rastućeg nacionalizma u Italiji.
Novembra 1859. primirje će biti pretvoreno u Ciriški mir.
Njime je zamalo vraćen status kvo u Parmi,Modeni,Toskani i Papskoj državi ali su ovo sprečili
patriote dižući ustanke tako da su skupštine na kraju proglasile pripajanje Pijemontu.
Ali su pre toga morale da se ujedine u Provinciju Emiliju koja se plebiscitom izjasnila za
ujedinjenje sa Pijemontom. Tako su smireni Englezi, Rusi, Prusi pa i Austrijanci, uz
Napoleonovu pomoć.

Ustanak na Siciliji i ujedinjenje

Aprila 1860. izbio je ustanak na Siciliji, protiv novog kralja Frančeska II, od strane pristalica
ujedinjenja a u isto vreme su se digli i seljaci u unutrašnjosti.
U Palermu je seljački ustanak ubrzo ugušen a ostacima po planinama priskače Garibaldi, koji je
uz Kavurovu pomoć prikupio 1200 boraca i navodno oteo dva broda „Pijemont“ i „Lombardija“
u Đenovi i tako je počela „ekspedicija hiljade“.
15. maja je sa seljacima i patriotama odneo pobedu kod Kalatafimije nakon toga kod Milaca.
Nakon toga je zauzet Palermo. Ostrvo je očišćeno.
7.septembra Garibaldi je bukvalno ušetao u Napulj. Frančesko II se povukao u Gaetu.
Macini šalje poruke Garibaldiju da krene na Rim.
Ali u Rimu je odred Francuza i samih Italijana koji brane interese Pija IX.
Kavur ga savetuje da ne proglašava republiku na jugu i ne ide na Rim,kako ne bi izazvao
Austrijsko-francusku intervenciju.
Garibaldi se koleba ali Kavur brzo deluje. Pijemonteške jedinice preko papskih teritorija ulaze u
južnu Italiju i u isto vreme izjavljuju Napoleonu III da je Rim siguran te im ovaj odobrava.
U ostacima Napuljske kraljevine su pobedile preostale Frančeskove trupe a on beži u Rim papi.
Vitorio Emanuele je trijumfalno ušao u Rim a Garibaldi ga pozdravio kao kralja Italije.
Na plebiscitu 22. oktobra 5. novembra 1860. narod južne Italije,Sicilije,Umbrije i Marke se
izjasnio za pripajanje Sardinijskoj kraljevini.
14.marta 1861. prvi italijanski parlament je u Torinu proglasio V.Emanuela II za kralja.
Izvan Italije su ostali Rim i Venecija.
Zaokruženje procesa
Kao grom iz vedra neba, mladu državu je pogodila Kavurova smrt 8. juna 1861.
Nije bilo ličnosti koja bi zamenila Kavura.
Javljaju se niz socijalno-ekonomskih, političkih, finansijskih problema.
Centralni i južni krajevi su bili slabo razvijeni a o industriji da i ne govorimo.
Zbog ratova i pometnji dolazi i do zastoja na industrijskom severu.
Nerešeno agrarno pitanje predstavlja poseban problem.
60.tih godina na jugu dolazi do seljačkog pokreta „brigantađo“ koji koristi i burbonsko-klerikalna
reakcija protiv nove vlasti.
14
Vlada ne uspeva da vojskom iskoreni ustanak koji će dobiti široke razmere tek 1869. na Siciliji.
Drugi politički problem je bila premoć Pijemontežana koji su ostalim krajevima nametali svoj
politički sistem, zauzimajući političke, vojne i upravljačke pozicije.
1865. kralj i vlada će popuštajući oslobođenima premestiti prestonicu iz Torina u Firencu.
Blagajna je prazna a Garibaldijeva stranka zahteva borbu za Rim i Veneciju.
1862. će osnovati „udruženje za Rim i Veneciju“.
Kako bi oporavila finansije vlada pribegava monopolu i oporezovanju a siromašni grcaju.
Kako je nepouzdana Italija dobija kratkoročne zajmove sa velikim kamatama.
Posle Kavurove smrti smenjuju se kratkotrajne vlade koje nemaju trajnog rešenja
(Rikazoli,Rataci, Farini, La Marmore...)
Poslednja faza
Pitanje Rima nije samo teritorijalnog karaktera već i pitanje nacionalnog ponosa.
Papa je odbijao da preda Rim kao naslednik svetog Petra.
Katolički svet ga je podržavao a Francuzima je odobreno da drže odrede u Rimu.
Vlada pokušava da nagovori papu da napusti funkciju mirnim putem,on odbija.
Garibaldi nastupa sa parolom „Rim ili smrt“.
9.avgusta 1862. sa Sicilije kreće na Rim. Ratacijeva vlada šalje generala Ćaldinija na Đuzu.
29.avgusta Garibaldi je pobeđen kod Aspromontea,zaroblje i interniran na Kapreru.
Ovime je pala ljaga na italijansku vladu, patrioti su nezadovoljni.
Zbog toga je Napoleon potpisao sporazum 15.septembra 1864. o povlačenju Francuza iz Rima.
Kralj Vitorio se obavezao da će poštovati papski integritet u Rimu.
1865. kralj i vlada će popuštajući oslobođenima premestiti prestonicu iz Torina u Firencu.
Borba za Veneciju
Prilika se ukazala 1866 kad su se sukobile Pruska i Austrija oko Šlezvig-Holštajna a iza svega je
stajalo ujedinjenje.
8.aprila 1866. Pruska je našla saveznika u Italiji i potpisala sporazum kojim će u zamenu za
savezništvo obezbediti Italiji Veneciju. Tajno im je pomagao i Napoleon III.
12.juna 1866. počeo je rat. Italija će biti potučena kod Kustoce 24. juna i ostrva Visa 22.jula.
3.jula 1866. Prusi će poraziti Austriju kod Sadove i time će koalicija dobiti rat kao i Italija, uz
pomoć sreće, Veneciju.
Austrija je Veneciju predala Napoleonu a on oktobra Italiji, kako bi Austrija izbegla poniženje.
Rimsko pitanje
Oktobra 1867 došlo je do demonstracija u Rimu.
Garibaldi se oslobodio i oformio 8000 dobrovoljaca za pohod na Rim.
Napoleon III takođe sprema trupe da spase papu i šalje na Rim.
3,novembra 1867. dolazi do bitke kod Mentane, Garibaldinci su potučeni.
Zahvaljujući porazu kod Sedana trupe kraljevine Italije će 20. septembra 1870 ući u Rim.
Ujedinjenje je potpuno izvršeno a Rim je postao prestonica.
Uprkos garancijama Italije papi o njegovom suverenitetu i finansijskoj pomoći u Vatikanu, on
nije priznao kraljevinu Italiju i dobrovoljno se povukao kao sužanj.
Pije IX
Vladao od 1846-1878, na početku liberalan a na kraju konzervativac do kranjnjih granica.
1864 objavio je Poslanicu kojom kritikuje francusko-italijanski sporazum, laicističku državu i
njene principe, slobode savesti, narodnog suvereniteta. U toj poslanici crkva je nezavisna od
svetovne vlasti i ona jedina ima pravo da obrazuje i vaspitava stanovništvo.
1869. je sazvao Ekumenski sabor u Vatikanu(koncil) na kome je priznata nepogrešivost pape.

15
 Ujedinjenje Nemačke
Privredni uspon
Sa vođstvom Austrije ujedinjenje nije bilo lako ostvarivo.
1850. obnovljen je stari Nemački savez, u Frankfurtu je proradila Savezna skupština nemačkih
država.
Pruska je bila paralisana zbog austrijsko ruskog dogovora Saksonija i Hanover su je napustile.
Pruska će na svojoj strani imati ekonomski polet u narednim godinama.
Obnovila je Carinski savez u koji će ući Oldenburg i Hanover i tako imati pristup severnom moru
i južne države.
Ljutita zbog ovoga Austrija će 1857. i 1860. pokušati da razbije Carinski savez ali bezuspešno.
Vrhunac Pruske će biti potpisivanje trgovinskih ugovora 1862. i 1864. Austrija je istisnuta.
Grade se hiljade kilometara pruga, a Beč će jedino biti povezan sa Minhenom.
Rajnska oblast, Rur,Sar se industrijski i rudarski razvijaju i postaju centar. Otvaraju se banke.
Domaći kapital istiskuje stari.
Prirodan rezultat sveta ovoga je bujanje nacionalizma koje vodi ka pitanju ujedinjenja.
Radništvo čini samo sedminu ali se i njima poboljšava stanje smanjivanjem radnog dana na 10-12
sati i osnivanjem radničkih udruženja i saveza.
Pojavom Lasala koji je pod uticajem Marksa ističe se radnička klasa kao faktor ujedinjenja ali i
preobražaja.
1863. pod njegovim uticajem se osniva Sveopšti nemački radnički savez kao klica partije koji će
posle njegove smrti transformisati se i na kraju ući u Prvu internacionalu.
Politički koncepti
Polako se koncepcija „Velike Nemačke“ (Atlantik-Poljska i Severno more-Jadran) gubila, jedini
pristalica bio istoričar Franc konstantin.
Pod uticajima realne politike sve veći uticaj ima program „Male Nemačke“ (istoričari Momzen,
Drojzen) koji je podrazumevao parlamentarnu monarhiju bez Austrije.
Podržavaju ih ekonomisti, poslovni ljudi, političari i intelektualci koji su liberalnog shvatanja a
od 1862. podržava ih i Trgovačka komora Nemačke.
Takođe su za to i pruski konzervativci oko dvora ali ne podrazumevaju nikakvu liberalnu državu,
već samo jaku centralističku državu pod Hoencolerima.
Pristalice obe Nemačke su u ratu za ujedinjenje Italije listom podržavali Austriju i zalagali se za
ulazak Pruske u rat protiv Francuske.
Jedini razlog koji ih je odbio od toga je što Austrija nije htela da dopusti Armija Nemačkog
saveza bude pod Pruskom vrhovnom komandom.
U globalu rat za Italijansko nasleđe je oslabio Austriju a osnažio Prusku.
Za nacionalno ujedinjenje Nemačke će se opredeliti i partije; progresista pod Virhofom, a liberali
za Beningsa koji formira Nacionalnu stranku u Frankfurtu kao i radnička klasa.
Politička borba koja je prethodila ujedinjenju
Vilhelm i armija
1858. kralj F.Vilhelm IV se razboleo a regent će postati njegov brat koji će 1861 sesti na presto
pod imenom Vilhelm I.
Smenio je Mantojfelov kabinet a doveo liberalniji Šverinov kako bi imao što manje problema.
Njega nije politika zanimala on je bio pravi Hoencolern, tvrdi vojnik te ga je armija i zanimala.
Smatrao je da je vojska presudni i jedini faktor ujedinjenja. „Ko želi Nemačku mora je osvojiti“.
Još od 1813. vojni rok je bio obavezan a posle toga su odlazili u rezervu pa u Landver.
Reformom bi se produžilo vreme služenja u rezervi sa dve na četri godine.

16
Svi mladići bi služili vojsku a ne samo deo kao do tada.
Povećava se broj vojnika, oficirskog kadra a za sve to je potreban nova.
Bizmark
1860. kralj traži od Landtaga povećanje budžeta a buržoazija se protivi.
Buržoazija i ako hoće ujedinjenje ona se plaši militarizacije društva i ministra vojnog Rona.
1861. Landtag ponovo odbija povećanje budžeta, kralj čak pomišlja i na abdikaciju.
Po savetu Rona on poziva kneza Bizmarka za kancelara.
U periodu od 1862-1866. on uvodi režim diktature i slama otpor Landtaga.
Na budžete koje odbija Landtag kralj odgovara donošenjem dekreta.
Bo Bizmarkovom sistemu kralj poseduje izvršnu vlast, a zakonodavnu deli sa skupštinom
U slučaju natezanja sa skupštinom kralj poteže svoje pravo sile tj.izvršne vlasti koju poseduje.
Ovim je razvijena doktrina sile u državnoj politici.
Bizmark je bio poslanik u Frankfurtskom parlamentu kao i poslanik u Petrogradu i Parizu.
Verovao je samo u načelo sile u Gvožđe i krv kako je govorio.
Međunarodne prilike
1863 Franc Jozef je sazvao Kongres vladara nemačkih država kako bi bilo reči o reformama.
Bizmark je ubedio Vilhelma da ne ide tamo.
Tada je Francuska bila zavađena sa Rusijom oko poljskog ustanka i sa Italijom zbog rimskog
pitanja.
Rusija je bila zavađena sa Austrijom i Engleskom oko istočnog pitanja.
Šlezvig, Holštajn i Lauenburg
Nemačke države su imale spor oko Šlezviga, Holštajna i Lauenburga sa Danskom.
Njih je držala Danska ali su bile i članise Nemačkog saveza.
1863. te države nisu hteleda priznaju novog danskog kralja Kristijana IX Gliksburga.
Proglasile su svog kralja Fridriha od Augustenburga.
Pruska i Austrija su htele da priznaju Kristijana ali da danski ustav ne važi za ove tri države.
Ovo je Danska odbila i to je bio povod za rat aprila 1864.
Pošto su bili tučeni Danci su tražili posredovanje i dobili ga od Francuza i Engleza.
U julu po potpisanom primirju Danska je sva tri vojvodstva predala pobednicima.
Sad je među Austrijom i Pruskom došlo do trvenja.
Avgusta 1865 Gaštajnskom konvecijom Holštajn je predat Pruskoj a Šlezvig i Lauenburg Pruskoj
uz odštetu koju je Pruska platila Austriji.
Sukob Austrije i Pruske
Bizmark se pripremao za konačni obraču sa Austrijom.
On je mogao da računa na neutralnost Rusije ali nije znao kako će reagovati Francuska.
Oktobra 1865 sasatala su se Napoleon i Bizmark u Bijaricu.
Bizmark nije konkretno nudio ništa, sem da je uopšteno obećao da se neće mešati u zemlje
frankofonog područja što je car protumačio da mu ovaj daje Belgiju i Luksemburg.
Ne samo da je dobio neutralnost Francuske već mu je Napoleon obećao i savez Italije.
Tako je 8.aprila 1866 sklopljen Prusko-Italijanski savez.
8 juna 1866 Bizmark je započeo rat.
S jedne strane su bile Pruska i Italija a sa druge Austrija, Hanover, Bavarska, Saksonija.
29. juna Hanover je pruskom akcijom izbačen iz stroja, zatim i Bavarska.
3. jula 1866. došlo je do bitke kod Sadove (Kenigrec) u Češkoj.
General Moltke je porazio generala Benedeka koji je izgubio 40 hiljada ljudi.
23. avgusta 1866. je potptisan Praški mir.
Pruska je dobila:
17
 1. Holštajn
2. pravo da severno od Majne obrazuje savez pod svojim vođstvom.
3. da u severnonemačkom prostoru anektira bilo koju zemlju osim Saksonije
4. pravo na ratnu odštetu od Austrije
5. Austrija je priznala raspad Nemačkog saveza.
Dalekovidi Bizmark je bio zadovoljan hegemonijom u nemačkom svetu izbacivši Austriju.
Znao da će u budućnosti morati da računa na Austriju te je stoga smatrao da je ne treba kažnjavati
kao što su mislili ostali generali, pa i sam Vilhelm.
Zasluge za pobedu su pripale Moltkeu i ministru Ronu.
Bizmark je odmah pod izgovorom nemačke koja mora da je ujedinjena i da slobodno diše
pripojio, bez plebiscita Hanover, Hesen, Frankfurt.
21 državu na severu nije pripojio ali je 1866 od njih formirao Severnonemački savez.
1867. će tom savezu dati ustav čije su ga članice sve prihvatile.
Formiraće dvodomni parlament-Rajhstag i savez Konfederacije-Bundesrat.
Najvišu izvršnu vlast u savezu je imao kralj Pruske koji je bio i vrhovni komandant a zajedničkim
poslovima je rukovodio Bizmark.
Francusko Nemačke suprotnosti
Baden, Bavarska, Hesen će ostati izvan ovog saveza a njihovom ulasku će se protiviti Francuska.
Sada dolazi do francusko-nemačke surevnjivosti.
Nemci hoće Alzas i Lorenu a Francuzi se boje velike Nemačke.
Zamalo je 1867. došlo do rata bog „Luksemburške afere“ jer je Napoleon hteo da naplati
neutralnost koja je dogovorena u Bijaricu.
Nominalni vladar Luksemburga je bio Holandski kralj koji je bio spreman da ga ustupi
Francuskoj.
Ali je Luksemburg bio od ranije član Nemačkog saveza, sa stacioniranim pruskim garnizonom.
Bizmark nije hteo ni da čuje za pripajanje Francuskoj, Napoleon je popustio.
1867. na Londonskoj konferenciji je odlučeno da se pruski garnizon povuče a Luksemburg
postane neutralna država pod garancijom velikih sila.
Napoleon se odlučuje na vojne reforme radi mogućih budućih sukoba.
Maršal Niel ukida mogućnost otkupa vojnog roka koji je smanjen sa 7 na 5 godina.
Uvodi teritorijalnu miliciju, gde bi u toku rata sveukupna vojna sila bila 720 000 vojnika.
1869. novi ministar Lebef , pod pritiskom buržoazije koja neće da joj sinovi služe vojsku,
zanemaruje miliciju i vojnu reformu uopšte.
1869, samo deklarativno, vladari Italije, Austrije i Francuske se izjašnjavaju da nemaju ništa
protiv stvaranja Trojnog saveza koji bi mogao biti uperen protiv Pruske.
Napoleon je ovo naivno shvatio da je već rešeno.
Emska depeša
Pošto je španski presto bio upražnjen od 1868, kandidat se našao u Leopoldu Hoencolernu bratu
rumunskog kneza Karola i rođaku Vilhelma I.
Ovo je bilo Bizmarkovo delo ne bi li Francusku stavio pred svršen čin i naterao je na reakciju.
Francuska kipti od besa i od ambasadora u Pruskoj je traženo da ode kod Vilhelma i da traži od
njega da utiče na Leopolda da povuče kandidaturu, na šta je kralj i pristao.
Desnim krugovima u Francuskoj ovo nije bilo dovoljno pa su naterali cara da traži pismenu
potvrdu od Vilhelma da slične kandidature neče biti u budućnosti.
Kralj je bio u Emsu kada je ovo odbio lično Benedetiju i zatražio od Bizmarka da objavi u
štampi ali na blaži način.

18
Bizmark je začinio depešu i objavio da kralj nije hteo da primi ambasadora i da mu je preko
ađutanta dobro odbrusio. Ovo će biti poznato kao Emska depeša.
Francuska je ovo shvatila kao bačenu rukavicu ratne struja je pobedila (Evgenija,Lebef,Olivije).
Rat
19. jula 1870 ambasador Benedeti je u Berlinu predao notu o objavi rata.
Evropska javnost je osuđivala Francusku, južnonemačke države su se plašile Bizmarka a Italija je
jedva čekala da uđe u Rim kad Francuzi zanemoćaju.
Ratne operacije su trajale od 2. avgusta 1870. do 1. februara 1871.
Rat do 4. septembra 1870. je bio rat Pruske i II francuskog carstva.
Rat od 4.septembra pa do kraja je bio rat Pruske i Treće francuske republike.
Pruska je imala 500 hiljada dobro opremljenih vojnika a Francuska jedva 265 hiljada.
3.i 6. avgusta posle poraza kod Visenburga i Frešvilera Francuzi napuštaju Alzas.
28. septembra se predao Sedan. 170 000 Francuza je bilo koncentrisano u Loreni.
Uz lošu komandu i manevre 140 000 Francuza je pobeđeno od 200 000 Nemaca kod Gravelota
Francuzi su podeljeni. Jedni suodbačeni do Meca sa generalom Bazenom a drugi pod maršalom
Mak Mahonom do Sedana.
Uprkos svojoj zamisli da brani Pariz cara je naterala Evgenija da deblokira Bazena i on je u toj
akciji sateran u tvrđavu Sedan na Mezi.
30. avgusta Prusi su bombardovali Sedan u kome su bili ranjeni maršal,bolesni car i 100 000ljudi.
1. septembra 1870 car je naredio da se zavijori bela zastava na tvrđavi.
2, septembra je proglašena kapitulacija kod Sedana i svi su zarobljeni pa i sam car.
III Republika
4.septembra 1870. je u Pariz stigla vest o padu Sedana.
Republikanci Gambeta i Favr su poveli narod ka Opštinskom domu gde je proglašena Republika.
Obrazovana je privremena vlada, revolucija je izvedena bez krvi.
Carica Evgenija i prestolonaslednik su otišli uz pomoć ambasasdora Italije i Austrougarske.
Na čelu vlade je bio komandant pariza Troši, a u njoj Gambeta i Favr.
Cilj vlade je bio očuvati celovitost zemlje te je dobila ime „Vlada nacionalne odbrane“.
Favr se sastao sa Bizmarkom 20.septembra nudeći ratnu odštetu ali ovaj je tražio Alzas i Lorenu.
Vlada to nije prihvatila i rat je nastavljen do kraja.
19. septembra sam Pariz je bio opsednut i do kraja rata jedini cilj će biti njegova deblokada.
Troši je za odbranu imao ukupno 500 000 vojnika od toga 340 000 narodnih gardista.
Vlada je zazirala od njih jer su to bili uglavnom proleteri.
Jedino je Gambeta imao energije, balonom je 9. oktobra odleteo na jug i mobilisao oko 600 000
novih pripadnika Narodne garde i Mobilne garde (rezervista).
Narodnim novcem je kupio 1400 topova a sam Garibaldi je došao za odbranu republike.
Problem je što su sposobne trupe bile blokirane u Parizu i Mecu.
27. oktobra 1870. izdajnik Bazen je predao oko 175 000 vojnika i 150 topova slabijim Nemcima.
Novembra Gambeta formira Loarsku armiju ali je uprkos početnim uspesima, tučena decembra.
Iako je pdelio Loarsku armiju na tri dela i predao je mladim sposobnim generalima ona je
poklekla pod dobro snabdevenim i obučenim Prusima.
5. januara 1871. je započeto žestoko bombardovanje Pariza.
Nezadovoljstvo naroda je ogromno, glad i oskudica vladaju gradom.
Favr odlazi na II pregovore sa Bizmarkom i 28.januara 1871 je potpisan mir.
Mir je potpisan pod uslovima; da Francuska mora da plati 200 miliona zlatnih franaka, da ima
samo 12000 vojnika i da preda utvrđenja severno od Pariza koje Prusi nisu još osvojili.
18.januara 1871 je proglašeno nemačko carstvo u Versaju u sali ogledala.
19
8.februara 1871 izabran je novi parlament sa poslanicima koji su podržavali „mir po svaku cenu“.
26.februara novi premijer Tjer potpisao je u Versaju Preliminarne uslove mira:
1. Francuska će ustupiti Nemačkoj Alzas i Lorenu sa Strazburom i Mecom.
2. Platiće ratnu odštetu 2 milijarde franaka u naredne tri godine.
3. do isplate nemačke trupe će držati pod okupacijom nekoliko severnih departmana.
4. Nemačke trupe će ući u Pariz i tamo biti dok se ne ratifikuje ovaj ugovor o miru.
Ovaj preliminarni ugovor o miru će postati Ugovor o miru 10.maja 1871 u Frankfurtu.

Zavođenje dualizma u Habsburškoj monarhiji

Posle mira U Vilafranki 11.jula 1859. Car Franja pod pritiskom objavljuje „Laksenburški
manifest“, kojim će se izvršiti administrativne reforme ustavnog karaktera.
Konzervativna vlada grofa Reberga je prinuđena da pregovara o statusu Ugarske sa Mađarima.
Povučen je carski ukaz iz 1849 o podeli Ugarske na pet okruga.
Carevinsko veće
Car je pozvao u prošireno Carevinsko veće (Rajhsrat) još 38 uglednika krunskih zemalja,
obećavajući finansijske reforme i time izlazeći u susret austrijskim liberalima koji su tražili
kontrolu budžeta.
Liberali su hteli na prestolu carevog brata, tada popularnog Maksa Ferdinanda.
Veće je radilo od maja do septembra 1860. U njemu je preovladavalo staro plemstvo.
Mađarski magnati (Sečen) su tražili stari Mađarski ustav a Sloveni ( Goluhovski Poljak i Klam
Čeh) su tražili federalizam kao i austrijsko plemstvo, ali je liberalno bilo protiv federalizma.
Septembra je preovladao federalizam ali na starom istorijskom načelu.
20. oktobra car Franja je objavio „Oktobarsku diplomu“.
Rajhsrat je zadržao spoljnu politiku i trgovinu, odbranu i finansije za zajedničke troškove.
Njega je raspuštao i sazivao car a ministri zajedničkih poslova su odgovarali samo njemu.
Uprkos promenama Car je zadržao izvršnu vlast, centralizam i premoć nad zakonodavnim telom,
Stoga ni jedna strana nije bila zadovoljna diplomom.
Mađarska reakcija
Zapljusnuti vestima iz Italije mađarski demonstranti su protestvovali protiv Austrije.
Mađarski legion je sa Garibaldijem učestvovao u pohodu na Siciliju.
Košut je obrazovao direktorijum u Parizu.
U toku leta dok je zasedalo Carevinsko veće, grof Sečen se ubio, sahrana se pretvorila u
demonstracije.
Oktobarskom diplomom je vraćen županijski sistem, mađarski jezik je priznat kao službeni.
Vojvodstvo Srbija i Tamiški Banat je ukinuto i priključeno Ugarskoj.
Ali ovo nije bilo dovoljno pa su njenom objavom u Pešti izbile demontracije.
Mađarski narod je bojkotovao odluke diplome odbivši je na plebiscitu.
Pokolebani ovime, magnati Deak i Etveš odbijaju da uđu u vladu Carevinsko veća.
Januara 1861. županija Heveš je proglasila vladavinu Franje nezakonitom.
Car nije imao kud već je izdao „Februarski patent“. 1861. februara.
Februarski patent
Njime je uveden dvodomni sistem u Carevinskom veću. U gornjem domu su sedeli virilni
(carevi) članovi krupne aristokratije a u donjem 343 predstavnka iz pokrajinskih sabora.

20
Februarskom diplomom je još više centralizovana država od Oktobarske diplome i time je
zadovoljio austrijske liberale.
Reakcija
Opet su Mađari najbuntovniji.Smatrali su ga nezakonitim aktom, i koje u njega ušao bio je
izdajnik.
Deak je predlagao da jedino ustavna rešenja iz 1848. mogu spasiti dualnu državu ali je odbacivao
revolucionarni put.
Sabor, pod vođstvom Deakove“ Partije adrese“ je odbacio Februarski patent i Carevinsko veće.
Tisova „stranka odluke“ kao tolerantna je nadjačana u parlamentu.
„Šmerlingov provizorijum“ (Šmerlingova vlada od 1861-1865) je smatrala da je mađarska
izgubila sva prava na samostalnost zbog antidržavnog ponašanja.
22.avgusta 1861. car je raspustio Ugarski sabor i upravu nad županijama dao komesarima.
Ugarska je bila pod nekom vrstom vojne uprave, Mažđari su se okrenuli pasivnom otporu.
Ovim nisu bili zadovoljni ni austrijski liberali.
Decembra 1864. oni su napali vladu tražeći sporazum sa Mađarima.
Juna 1865. zbog neuspeha Šmerling je podneo ostavku a na čelo vlade je došao Belkredi.
Car je kao znak popuštanja posetio Peštu a Belkredi je počeo pregovore sa mađarskom
opozicijom.
Sazvan je Mađarski Sabor a septembra 1865. je ukinut Februarski patent.
Decembra iste godine je Erdelj ponovo priključen Ugarskoj.
Deak plašeći se nezadovoljstva nižih slojeva je pristao na sporazum i zajedništvo.
Pregovori Deaka i Belkredija o Dualnoj monarhiji su prekinuti zbog Austrijsko-pruskog konflikta
ali će biti nastavljeni 30. avgusta 1866.
Češka
U češke zemlje su se ubrajale Češka, Moravska i Šlezija.
Plemstvo se delilo na Češko i Nemačko. 2/3 stanovništva je bilo češke nacionalnosti.
Nemačko plemstvo je držalo industriju i imalo novca,dok je češko građanstvo bilo srednjeg sloja.
Nemačka buržoazija se vezivala za austrijske liberale koji su bili za centralizam.
Češka buržoazija se delila na radikalnu i liberalnu.
Liberalna buržoazija pod Palackim i Rigerom je prihvatila načela češkog plemstva jer je bila
sama nedovoljno jaka za neki značajan društveni pomak a i bojala se da buđenjem nacionalizma
mogu biti dovdedene u pitanje zemlje „Krune svetog Vaclava“ koje nisu imale Češku većinu kao
što su Šleska i Sudeti.
Česi su bili ugnjetavani od Nemaca i Mađara.
Riger će 1860 objaviti u Parizu dva načela budućeg češkog nacionalnog programa.
To su postojanje Austrije i zavođenje ravnopravnosti u njoj. (austroslavizam)
Time se ujedinila liberalna buržoazija sa“istorijskim“ češkim plemstvom (Klam-Martinic).
Oni će u „Narodnom listu“ 1861 zastupati federalizaciju kako bi se odbranili od germanizacije i
mađarizacije.
Ovim su su Slovaci pušteni na nemilost sudbine jer je Riger rekao da im želi svu sreću u okviru
kraljevine Ugarske.
U češkom saboru od 241 mesta Česi su imali samo 79, slično je bilo i u Moravskoj.
Istorisko plemstvo nikad nije dalo pravu podršku Češkoj buržoaziji u nacionalnoj borbi.
I među liberalima dolazi do rascepa. Staročesi (Riger i Palacki) su za saradnju sa Ugarskom dok
su mladočesi (Sladkovski) za saradnju sa austrijskim liberalima u nadi da će oni pre prihvatiti
federalizam.

21
Mladočesi su podržavali poljski ustanak 1863, dok su staročesi bili za panslovensku saradnju sa
Rusima.
Ipak su uspeli 60-tih godina da se prizna češki jezik u školama i da postoji određena samouprava.
1865. videći da Mađari ne žele saradnju Palacki je modifikovao program iz 1861. unevši saradnju
sa svim Slovenima.
Ipak nisu ni češka buržoazija a ni plemstvo bili sposobni da sebe vide kao samostalnu državu
dajući izjave lojalnosti kruni posle pruske okupacije Praga u julu posle Sadove.

Slovaci
Postojale su dve grupacije: Stara škola koja je računala na pomoć Beča i Nova škola koja je htela
saradnju sa mađarskim liberalima.
1861 juna je održan sabor u Svetom Martinu na kome je usvojen memorandum slovačkog
naroda koji je napisao Marko Daksner.
U memorandumu se tražila slovačka teritorija sa autonomijom u Mađarskoj i gde bi pravno bili
izjednačeni slovaci sa mađarima.
Šmerlingova vlada je bila protiv ovoga. Mađari su 1862 dopustili uveđenje slovačkog u škole.
1863 su dopustili osnivanje Matice Slovačke.
Rumuni
Vraćanju Erdelja u okvire Ugarske su se protivili Rumuni i Saksonska manjina.
1861. na kongresu u Sibiu Transilvanijski Rumuni su tražili autonomiju i politička prava.
Kao i prisustvo u Zemaljskoj skupštini Transilvanije.
Osnovano je i Transilvanijsko kulturno društvo na čelu sa episkopom Šagunom i Čipariuom.
1863 pod pritiskom Saksonaca i ugnjetenih Rumuna promenjen je izborni zakon pa su se u
Zemaljskoj skupštini transilvanije našli Mađari, Rumuni i Saksonci a ni jedni bez većine.
Posle Šmerlinga Belkredi je vratio zakon iz 1791. kojim je prevagu odnela mađarska aristokratija
u Skupštini Transilvanije 1865. u Klužu na kojoj je odmah izglasano prisajedinjenje Ugarskoj.
Reorganizacija Habsburške monarhije
Pošto je izbačena iz Italije i Nemačke Austrija je morala da se okrene svojim problemima.
Ferenc Deak je od cara tražio personalnu a ne realnu uniju.
Avgusta 1866 u Slovenkongresu u Beču su se sastali predstavnici Čeha (Riger,Palacki),
Poljaka(Skrejšovski, Goluhovski), i Hrvat Štrosmajer da se vidi šta dalje.
Rigerov predlog je bio da se buduća federalistička carevina sastoji iz istorijskih zemalja;
staroaustrijskih,čeških, Galicije i Bukovine, Ugarske i eventualno Hrvatske.
Štrosmajer je ovim bio nezadovoljan jer neistorijskim: Hrvatima,Slovacima i Srbima nije ništa
nuđeno.
Čak ni istorijskim Rumunima u Transilvaniji nije ništa nuđeno.
Car Franja se odlučio za dualističko rešenje uz dominaciju Mađara i Nemaca nad drugima pod
uticajem saksonsog grofa Bajsta, i austrijskih liberala koji su odustali od centralizma.
1.februara 1867. Bajst je zamenio Belkredija.
Odmah je stupio u pregovore sa Deakovim predstavnikom Andrašijem koga je car imenovao za
predsednika mađarske vlade.
Sporazum je postignut i usvojen od Ugarskog sabora 29.maja 1867. kao Zakonski član XII.
15. februara 1867. su federalistički predstavnici slovenskih naroda protestvovali ali uzalud.
Bajst rastura slovenske sabore koji se bune.
Jedino se spasao Galicijski Sejm koji je prihvatio Nagodbu.
8.juna car je krunisan u Pešti.
Dualizam
22
Dve uglavnom ravnopravne države je objedinjavao jedan vladar kao car i kralj.
Svaka članica je imala svoju vladu. Zajednički su bili: spoljni poslovi,odbrana i finansije.
Ta tri ministarstva su odgovarala pred dvema odvojenim delegacijama.
U stvarima od opšteg značaja su sazivani zajednički ministarski saveti kojima su prisustvala tri
zajednička ministra, oba predsednika vlade i oba resorna ministra.
Ovakvim savetom je predsedavao ministar spoljnih poslova Carevine ili sam Car i kralj ali se u
tom slučaju ovaj savet pretvarao u Krunski savet.
Car i kralj je proglašavao rat, komandovao vojskom a ceo visoki vojni kadar je bio austrijski.
Novi Ustav iz 1867. je austrijski deo države (Cislajtaniju) pretvorio u parlamentarnu monarhiju.
U mađarskoj polovini (Translajtaniji) veliki problem je bio nacionalnog karaktera.
Translajtanija
1871. Andraši je sa mesta premijera otišao na mesto zajedničkog, ministra inostranih poslova.
1875. je njegova i Deakova vlada zamenjena vladom Kalman Tisa i levog centra.
U parlamentu je bila i Košutova partija kranje levice jača van nego u parlamentu.
Iako je preduzela ekonomske mere zarad napretka, Andrašijeva vlada se sudarila sa nacionalnim
pitanjem.
Po zakonu iz 1868. svi građani Ugarske su u političkom pogledu sačinjavali jednu, mađarsku
naciju čiji su svi članovi ravnopravni kojoj god naciji pripadali.
Bilo je izvesne kulturne autonomije ali o političkoj nije bilo ni govora.
Svetozar Miletić je napustio mađarski parlament.
Češki federalisti, među istorijskim plemstvom su se osetili izigrani.
Nacionalna partija traži trijalističko rešenje, kao treća jedinica što je objavljeno avgusta 1868.
Mnogi Česi su se preorjentisali ka Rusiji. Stvara se Taborski pokret po ugledu na Husite.
1869. austrijska vlada grofa Hoenvarta ulazi u pregovore sa Nacionalnom partijom.
1871. je priznao politička i istorijska prava Češke.
Bune se austrijski liberali, Mađarska vlada i zajednička Bajstova vlada.
Car je pod pritiscima smenio Hoenvarta i ukinuo Česima prava.
1868 je sklopljena Hrvatsko-ugarska nagodba koja je Kraljevini Hrvatskoj, Slavoniji i Dalmaciji
priznavala status političkog naroda koji je u zajednici sa kraljevinom Ugarskom.
1867 srpsko konzervativno klerikalno krilo srba je prihvatilo dualizam zadovoljivši se Zakonom
o školsko-crkvenoj autonomiji Srba iz 1868.

Nacionalni pokreti na Balkanu 60-tih godina XIX veka

Hercegovački ustanak
Decembra 1857. u Orahovici je ustanak digao Luka Vukalović uz saglasnost kneza Danila.
Porta je rešila da ugasi ustanak u samom žarištu u Crnoj gori.
1. maja 1858 Crnogorci su pobedili Turke kod Grahova.
Uz posredovanje velikih sila ustanak je umiren i prekinut rat Crne gore i Turske.
Ali nije bila ugušena Pecijina buna u Bosanskoj krajini i Posavini.
1861 Luka Vukalović je opet uz pomoć knjaza Nikole i oca mu Mirka digao ustanak.
Uz pomoć velikih sila Turska je ugušila ustanak a Omer paši je bio otvoren put za Cetinje.
Crna gora je morala da se distancira od Hercegovačkog ustanka.
1864 Luka Vukalović je treći put podigao ustanak ali će naredne godine pobeći u Rusiju.
Vlaška i Moldavija

23
Na osnovu sporazuma iz Balt-Limana, izvedena je rusko-turska okupacija Vlaške i Moldavije
maja 1849, kojim je su povređena i autonomija i nacioanlna osećanja Rumuna.
Na vlast su dovedeni bez konsultacje boljara Gika i Štirbej u Vlaškoj i Moldaviji.
Umereni boljari uplašeni seljačkim nezadovoljstvom traže saradnju sa buržoazijom.
Centri emigracije se nalaze u Francuskoj,Engleskoj i Nemačkoj.
1853. Krimski rat je razbuktao rumunske unioniste a Rusi su zauzeli obe kneževine.
1854, Rusi su bili prinuđeni da napuste te teritorije a prema sporazumu sa Turcima iz Boađija iste
godine juna meseca, Austrijanci su okupirali Vlašku i Moldaviju s tim da su u Vlašku ušli i Turci.
Iz straha da se unionističke ideje ne prošire na Erdelj Austrijanci su progonili u Vlaškoj i
Moldaviji nosioce ideje ujedinjenja.
Na Pariskoj konferenciji 1856. stavljeno je na dnevni red pitanje ujedinjenja koje je zastupala
Francuska ali su Austrija i Turska ubedile kongres da Rumuni u stvari ne žele ujedinjenje.
Austrijanci su morali da napuste obe kneževine do oktobra 1856.
U samim kneževinama se sukobljavaju unionisti i separatisti oličeni u boljarskoj klasi koji se boje
da bi ujedinjenjem izgubili povlašćen položaj ali unionistima nisu mogli naškoditi.
Posle Pariskog kongresa protivnicima unionista Austriji i Turskoj se pridružila Engleska.
13.januara 1857. Pod pritiscima velikih sila (osim Austrije i Engleske) Turska izdaje Izborni
ferman po kome se biraju predstavnici u Divan ad hoc iz pet staleža (krupni,sitni
zemljoposednici, sveštenstvo, građani i seljaci).
Turci,Englezi i Austrijanci su smislili kako da spreče Divan da proglasi ujedinjenje.
Pred sam izbor za Divan isticao je mandat Gikiju u Moldaviji i Štirbeu u Vlaškoj.
Porta je imenovala umesto po tri kajmakama samo po jednog i to veoma reakcionarnog.
Oni su imali zadatak da pripreme Divan za izbore kako ne bi bilo izglasano ujedinjenje.
U Moldaviji sve je ispalo po Tursku dobro ali ne i u Vlaškoj gde je knez Gika omanuo.
Jula 1857. Napoleon i Rusi traže da Turska poništi izbore u Moldaviji.
Posle odbijanja 5.avgusta su prekinuli odnose sa Portom.
U razgovorima od 6-10 avgusta između Napoleona i Viktorije i Alberta u Ozbornu, car je
popustio i odrekao se politike pružanja podrške ujedinjenju Rumunije.
Pod pritiskom Engleske Porta je poništila izbore u Moldaviji a na novima su pobedili unionisti.
Divani su doneli odluku o ujedinju, vladavini stranog kneza, ustavnog uređenja, agrar nije rešen.
1857. seprtembra Napoleon je privoleo Aleksandra II da prihvati Ozbornski dogovor.
Od maja do jula zasedala je Evropska konferencja ambasadora koja je odlučila:

1. Kneževine će se zvati Ujedinjenje kneževine Vlaške i Moldavije.

2. Svaka će imati kneza, vladu i skupštinu.
3. Centralni komitet će spremati zakone za obe države.
4. Administrativno uređenje će ipak ostati odvojeno.

Ovim je onemogućeno stvarno ujedinjenje i nezavisnost ali ne zadugo.

U Moldaviji na izborima januara 1859 čak su i razbijeni separatisti glasali za unionistu kneza
Jona Kuzu.
Takođe i u Vlaškoj u Bukureštu velika većina je pod pritiskom naroda glasala za Kuzu.
Ruska,Prusija,Sardinija i Francuska su priznale izbor dok su Austrija,Turska i Engleska
protestvovale tražeći vojnu intervenciju.

24
Na kraju je Austrija pristala zbog problema u Italiji a Turska je tražila da Kuza samo dođe u
Carigrad.
1862 biće stvorena jedinstvena vlada i skupština Kneževine Rumunije.
Kuza je doneo ustav 1864 pokušavajući da izvede agrarnu reformu.
1866. nezadovoljni veleposednici će naterati Kuzu na abdikaciju.

Bugarska
60-tih godina Bugarska se borila za samostalnost od grčkih crkvenih krugova.
Celokupni pravoslavni svet u Turskoj je potpadao pod Carigradsku patrijaršiju.
Ona je uživala poverenje Turaka zbog kočenja razvoja nacionalnih crkava.
Južnoslovenski narodi su zahtevali nacionalne crkvene poglavare.
U pokretu za bugarsku nacionalnu crkvu izdvajaju se konzervativci i liberali.
Konzervativci (čorbadžije) su smatrali da nezavisnost crkve ne znači i nacionalnu nezavisnost.
Liberali su podrazumevali i nacionalno oslobođenje.
Aprila 1860. Ilarion je proglasio nezavisnu bugarsku crkvu a Rusija je to podržala, preko
ambasadora u Carigradu Ignjatijeva.
Carigradski patrijarh Grigorije IV je zbog nevolja nastalih zbog ustanka na Kritu, 1867. podržao
osnivanje autonomne bugarske crkve (Egzarhije).
Porta je fermanom iz februara 1870 priznala potpunu nezavisnost bugarske crkve, kako bi
preduhitrila Grigorija IV.
1872. Carigradska patrijaršija je poništila ovaj ferman i bugarsku crkvu proglasila šizmatičkom.
Liberali su živeli u Srbiji i Rumuniji premeštajući centar iz jedne u drugu državu da bi od 1867-
1876. konačno bio u Rumuniji.
1861. će u Srbiji biti formirana Bugarska legija.
Ideolozi će biti Botev, Karavelov i Rakovski koji će ubacivati čete u Bugarsku.
„Dobrotvorna družina“ će 1867 sklopiti sporazum sa knezom Mihailom.
1867 sve će čete propasti a Rakovski će skončati u Bukureštu iste godine.
Karavelov je smatrao da se nezavisnost može steći samo ako se svi ujedine na Balkanu.
Botev je bio za čišćenje od stranih uticaja i samostalno oružano delovanje.

Grčka
1862. zbačena je bavarska dinastija i dovedena danska, Gliksburzi, na čelu sa princem
Vilhelmom pod imenom Đorđe I, kao kraljem.
Posle neuspeha u krimskom ratu 60tih godina jača pokret za ujedinjenje a pogotovu na Jonskim
ostrvima pod uticajem Rizorđimenta.
Britanija je decembra 1862. bila na putu da popusti Jonjanima za njihovim ujedinjenjem, pod
pristiskom rastućeg ruskog uticaja.
Oktrobra 1863. Jonski parlament je preduhitrio Britance i proglasio dekret o ujedinjenju Krita i
Grčke bez odlaganja.
U martu 1864. Britanske trupe su napustile ostrva, a Đorđe I je već posetio ostrava u julu.
2. septembra 1866. Kritska skupština je proglasila ujedinjenje sa Grčkom.
Ustanak je izbio u proleće iste godine. Grčka država je slala oficire i davala podršku u štampi.
Grčki dobrovoljci se tajno šalju u Epir, Tesaliju i Makedoniju.
Na kritu je vođena borba oko manastira Arkadion.
1867 Kritska vlada je proglasila grčkog kralja za svog vladara.
Omer paša Latas je poslat da guši ustanak ali je izgubio 20000 ljudi.
1867. decembra Turci Organskim regulamentom daje autonomiju Kritu.
25
Grčkoj šalje protest zbog mešanja u sukob a diplomatski odnosi su prekinuti.
Velike sile su pritiskale Grčku da ne pomaže ustanike što je urodilo plodom 1869. Krit je
pokoren.
UKIDANJE FEUDALIZMA U RUSIJI
Carske reforme Aleksandra II
Sredinom veka došlo je do razvoja kapitalizma,kome je prepreka bio feudalizam.
Da bi se feudalizam zaustavio bilo je neophodno ukinuti kmetstvo.
Seljak je bio obespravljen a Nikola I je zadrto kočio ukidanje feudalizma i kmetstva.
Nakon njegove smrti 1855. ukazale su se nade za društvene reforme.
Nikola II je bio vojnik i konzervativac ali je shvatio da su za napredak neophodne reforme.
Poraz u Krimskom ratu je predstavljao tačku otrežnjenja za njega.
1856. posle Pariske mirovne konferencije, novi car je rekao moskovskom zadrtom plemstvu da
on nije za reforme i ukidanje Kreposnog prava (ropstvo) ali da je bolje da one nastupe što pre i to
odozgo a ne odozdo.
Aristokratija se deli na konzervativnu i liberalnu koja je za izvesnu decentralizaciju države.
Plemstvo u centralnim i južnim bogatijim delovima zemlje bilo je spremno za davanje slobode
mužicima ali bez davanja zemlje i zadržavanje kuluka.
Plemstvo u industrijskim istočnim i severnijim delovima je bilo spremno da da i zemlju ali uz
otkup koji bi garantovala država.
Pristalice reformi su bili: general Rostovcev, policajac Miljutin, ministar unutrašnjih dela
Lanskoj, veliki knez Konstantin Nikolajevič i žena mu Jelisaveta Pavlovna.
Otpor ukidanju kreposnog prava i uopšte reformama su pružali: šef III departmana carske
kancelarije knez Dolgorukov, ministri državnih dobara Muravjov i pravde Panjin i knez Orlov.
Car se definitivno opredelio za reformu, podržavši 1857. Litvansko plemstvo koje se odlučilo za
oslobađanje kmetova ali uz očuvanje zemlje.
On je poslao reskript guberantorima Vilne i Petrograda kojim se trebala oformiti komisija za
postepeno oslobađanje i otkup zemlje koju je kmet obrađivao.
Posle ovoga je car preuzeo inicijativu na državnom nivou obrazovanjem „Tajnog komiteta“ koji
je 1858 napravio plan za oslobađanje seljaka i davanje kuće i okućnice bez naknade dok je
zemlju trebalo da otplati mužik feudalcu uz pomoć države.
Do konačne isplate seljak bi ispunjavao obaveznu radnu i novčanu rentu prema feudalcu.
Konzervativno plemstvo se buni a liberalno raspravlja o dva pitanja: Veličini parcele koja bi se
ostavila seljaku i o načinu na koji bi on isplatio otkup.
U trogodišnjim raspravama među plemstvom rezultat je bio smanjivanje parcele za seljaka na 1/3
od početne i time je većina plemstva bila zadovoljna.
Građanska, revolucionarna i napredna javnost ustaje u odbranu mužičkih prava.
Najpoznatiji su bili pripadnici raznočinske (narodne) inteligencije koji su bili za ukidanje
feudalizma i samodržavlja ne odričući se ni revolucionarnih metoda.
Novi revolucionarno-demokratski pokret se oslanjao na Hercena i Ogarjova koje su zastupali u
Kolokolu ideje oukidanju kmetstva i davanju zemlje seljacima bez otkupa.
Černiševski i Dobroljubov su razrađivali ove ideje u časopisu Savremenik.
Nezadovoljstva će osim inteligencije i seljaštva zahvatiti i građanske slojeve i neruske narode.
Ukidanje kmetstva
Car Aleksandar je 3. marta 1861 doneo a 5. marta je objavljena Uredba o oslobađanju seljaka od
kmetske zavisnosti.

26
Car je ovim merama trenutno spasao veleposednike kojima je sve ostalo osim prava da raspolažu
ličnošću mužika kojima više nisu mogli da raspolažu kao sa robljem.
Prethodno je Uredbom od 19. februara 1861. car 1.obezbedio vlasništvo posednika nad zemljom
koju su kmetovi obrađivali. Ako su hteli mužici su morali da je otkupe a do otkupa da
ispunjavaju novčanu i radnu rentu s tim da je 2. posednik mogao po nahođenju da odreže deo
parcele mužika i pripoji je sebi. 3.Cena je toliko bila visoka da seljaci nisu obično mogli da je
plate.
Ovom nepogodnošću je seljak bio i dalje makar vezan ekonomski jer mu je preostali deo poseda
bio premali, on se pretvara u najamnog radnika.
Seljaci su sad mogli da se kreću slobodno,trguju, vode privatne poslove uopšte.
Plemićka policija je prešla u nadležnost opštine koja je stekla samoupravu.
Kako seljaci nisu imali novac , država je priskočila u pomoć i otplatila 80 procenata seljačkih
dugova spahijama, ali su seljaci postajali dužnici države u narednih 49 godina, a poslednji „dug“
državi biće isplaćen tek u revoluciji 1905-1907.
Posle 1861 zemlja plemića se obrađuje: 1.ako je data u kapitalistički zakup,2. najamnim radom ili
3,„privremenim“ kulukom seljaka koji ne mogu da otkupe zemlju.
Rusija je kako tako išla ka kapitalizmu.
Upravne i školske reforme
1864. u gubernijama i okruzima su osnovana su zemstva a u gradovima dume kao samouprave.
Komplikovanim sistemom u okruzima je vladalo plemstvo a u dumama bogata buržoazija.
Birači su podeljeni na tri kategorije: plemstvo,građanstvo i seljaštvo.
1864. u sudstvo su uvedeni porota, javnost procesa, advokatsko zastupanje.
Grade se škole, uvodi masovnije opismenjavanje.
Te godine je počelo favorizovanje građanskog školstva nasuprot crkvenom.
U gimnazijama su vrata otvorena građanskoj i seljačkoj omladini ali i ženskoj deci.
1863. univerzitetima je priznata autonomija a primaju se i ženska omladina.
Stvarno stanje i nezadovoljstvo
Stvarni reformama nije niko bio zadovoljan osim konzervativnog plemstva.
Negoduju i Slovenofili (Samarin) i Zapadnjaci (Kaveljin, Katkov).
Liberalno plemstvo i buržoazija traže korenite reforme po zemstvima i dumama.
U 1861. zabeleženo oko 1800 seljačkih pobuna u oblasti Kazana,vojska interveniše.
Hercen poručuje iz Londona pobunjenoj omladini da se ide sa narodom i obespravljenima.
Černiševski uređuje Savremenik koji okuplja inteligenciju, slobodne profesije,umetnike.
Piše poziv „slobodnim seljacima“ da ih jedino pobuna i ustanak mogu spasti.
Čak se javljaju spisi koji pozivaju stvaranje socijalne i demokratke republike.
Policija reaguje i hapsi Pisareva,Mihailova,Černiševskog koga progoni u Sibir.
1861-1862. nastaje tajna revolucionarna organizaja „Zemlja i sloboda“, čiji će idejni vođa biti
Černiševski a posle njegovog progona, njegovi sledbenici Pisarev i Saltikov.
Liberalno Tversko plemstvo traži sazivanje narodnog predstavništva.
Konzervativna aristokratija napada carske reforme kao suviše radikalne i zahtevaju izradu
„aristokratske konstitucije“.
Poljski ustanak 1863-1864
Uprkos očekivanju pokreta „Zemlja i sloboda“ 1863. ustanak nije izbio u Rusiji već u ruskim
delovima Poljske zahvativši Litvaniju i Belorusiju.

27
Posle revolucije 1948/9 seljaci u pruskim i austrijskim delovima Poljske su bili oslobođeni
kmetstva dobivši i posed dok su u Kraljevini Poljskoj pod Rusima, sitni posednici proterivani dok
je zavisnim seljacima ostala i teška radna i novčana renta.
50-tih godina kako zemlja prelazi u ruke kapitalista polojoproizvodnja nešto brže napreduje uz
uvođenje novih kultura i priliv francuskog kapitala, postepeno se razvijaju gradovi(Varšava,Lođ).
Šljahta postepeno propada posle oduzimanja nekih privilegija posle revolucije 1830/1, javlja se
tanak sloj bogatih seljaka, raste broj bezemljaša i sirotinje koja se pretvara u proletarijat.
1860. na protestu u Varšavi na javnim manifestacijama u proglasu se od Aleksandra II traže
samouprave u gradovima i rešavanje seljačkog pitanja.
Car šalje vojsku a 1861 7-8. aprila su velike demostracije.
Nacionalni pokret se deli na umerene-beli koji su za pregovor i radikalne-crveni koji su za borbu.
Naporedo i agrarni pokret diže glavu.
8.oktobra 1861 car uvodi vojnu upravu u Poljšćoviji.
Crveni šire akcju na bivši „Reči Pospolitoj“ tj. Litvaniju,Belorusiju i Ukrajinu. (do 1772.bili u
Poljskoj državi)
Juna 1862 crveni su u Varšavi proglasili Centralni Nacionalni Komitet.
Šljahta je imala vodeću ulogu u CNK-u i dozvolila program sa oslobađanjem seljaka i dodelom
zemlje ali uz otkup.
To će odaljiti seljake od CNK-a.
CNK uspostaljva veze sa demokratskim delovima ruske vojske, revolucionarnom emigracijom
(Ogarjev, Hercen) i organizacijom „Zemlja i sloboda“.
Beli (Buržoasko-plemićko krilo) stupaju u vezu sa Čartoriskim u Parizu čija organizacija smatra
da ne treba žuriti sa ustankom već treba pristupiti pregovorima, jer je car ukinuo 1862.vojnu
upravu u Poloniji.
Car je tada ukinuo kuluk u Poljskoj i uveo samo novčani zakup u Poljskoj.
Kao namesnika je postavio velikog kneza Konstantina koji je stupio u kontakt sa „belima“.
Beli traže ustav iz 1815. i Pospolitoj ali carska vlada ne odbija decidno.
ona mudro mobiliše u vojsku samo muškarce iz redova „crvenih“ i tako ih neutrališe.
22.januara 1863. CNK podiže ustanak i proglašava se za Privremenu narodnu vladu.
Izdaju Manifest kojim pozivaju na ustanak , ukida se staleška podela društva i seljacima se bez
otkupa daje kuća i okućnica ali ne i zemlja.
Ustanku nisu prišli ni „beli“ a ni seljaci koji su poveli svoj stihijski antifeudalni rat.
Čak se u Litvaniji i Belorusiji sukobljavaju seljački i ustanički odredi međusobno.
Beli su se uplašili seljačke premoći pa su se umešali u pokret preusmeravajući ga u nacionalnu
borbu, kako im je savetovao Čartorijski a sklopljen je rusko-pruski sporazum o gušenju ustanka
8.februara 1863.
Za diktatora belih koji su preuzeli vođstvo u ustanku je proglašen Langevič.
Oni su se nadali u Francusku i Englesku pomoć za osnivanje Kraljevine Poljske.
One samo šalju zvanične demarše Petrogradu (juna 1863) a Rusija se ne potresa.
Oktobra 1863 postavljen je novi diktator Traugut kako bi reorganizovao ustaničku vojsku.
On obećava seljacima zemlju u zamenu za podršku ali je sad je odstupila šljahta.
2. marta 1864 car je kao protivmeru, ukazom pretvorio seljake u sopstvenike uz zamenu otkupa,
porezom na zemlju a plemići bi bili obeštećeni od stranedržave seljaci su se upecali.
Napušten od svih Traugut je uhapšen u proleće 1864. i pogubljen avgusta iste godine.
Nastupile su surove represalije i rusifikacija koja neće dati rezultata.
Rusija posle reformi

28
Seljaštvo se raslojava nakon 1861. a rusko selo se otvara ka tržištu.
Dolazi do razvoja metalurgije,rudarstva, spoljne trgovine...
Proletarijat se gomila u gradovima koji radi u teškim uslovima od 12-15 sati dnevno.
Gradovi kao Moskva i Petrograd broje krajem veka preko milion stanovnika.
Razvoje se primećuje i u Azijskom delu Rusije.
1865. zauzeće Taškenta predstavlja prekretnicu u ekspanziji.
Do 1870. Kirgizija je pod vlašću Rusije.
Padaju i tri centralnoazijska kanata Kokand, Buhara i Kiva.
U zaposednutim oblastima se uvodi vojna uprava.
Rusija pored koristi nosi i modernizaciju u ove feudalni zaostale krajeve.
Između 1864. i 1871. car dekretom ukida feudalizam u Jermeniji,Gruziji i Azerbejdžanu.
Spoljna politika
Rusija na sve načine gleda da se oslobodi ponižavjućih uslova Pariskog mira o Crnom moru.
Aleksandar II i knez Gorčakov ne idu direktno na Otomansku imperiju,već suptilno rade preko
Balkanskih naroda.
Ali je sve ovo podređeno eliminisanju odredaba o demilitarizaciji Crnog mora.
Oktobra 1870. u toku Francusko-pruskog rata Rusija je obavestila velike sile da ove odredbe više
ne važe (zabrana držanja ratne flote i vojnih utvrđenja).
Ovo su nevoljno prihvatile V.Britanija,Austro-Ugarska, Francuska i Pruska.
Posle Pariskog mira, Rusija se okrenula Francuskoj kako bi eliminisala Austriju koja se smatrala
nezahvalnicom jer je ratovala u Krimskom ratu a Aleksandar je spasao 1849. od revolucije a
1850. joj je spasao hegemonu poziciju u Nemačkoj.
Takođe će biti Rusija blagonaklona u ratu Pijemonta sa Austrijom.
Dobri odnosi Francuske i Rusije će biti pokvareni za vreme Poljskog ustanka 1863/4.
Zato je ovaj ustanak zbližio Prusku i Rusiju pa će Rusija biti blagonaklona prema Pruskoj u ratu
sa Austrijom 1866.i u ratu sa Francuskom 1870/1.
Unutrašnja politika
Za vreme i posle Poljskog ustanka u Rusija se podelila na; konzervativni deo, liberalni i
revolucionarno-demokratski.
Konzervativci i Liberali su bili protiv nacionale emancipacije neruskih naroda dok su
revolucionarno-demokratski krugovi ovo podržavali.
Sad se sukobljava opozicija međusobno, Liberali i revolucionari po ovom pitanju.
Među revolucionarima nakon odlaska Černiševskog, uticaj Ogarjova i Hercena slabi.
Uticaj im je oslabio kada su za vreme Poljskog ustanka neuspešno hteli da preko naprednih
oficira izvrše udar na Volgi, gde su mnogi oficiri pogubljeni.
Sada stvari preuzimaju mlađe snage. (Saltikov-Ščedrinski, Pisarev).
Oni su inspirisani Bakunjinom pod čijim se uticajem stvara anarhna grupa Sergeja Nečajeva.
1864. nestala je grupa „Zemlja i sloboda“
Na njeno mesto stupa Išutinova grupa čiji pripadnik neuspešno pokušava atentan na cara 1866.
Reakcija se obrušava na njih i njihove listove, Savremenik i Ruska reč.
Ali već 1868/9 se javljaju na njihovom mestu nove grupe „Rubljevo društvo“.
Od 70-tih godina se javlja Narodnjački pokret iznedren iz revolucionarno-demokratskog.
Izdvajaju se bakunjisti, lavristi (Pjotr Lavrov) i Tkačisti (Pjotr Tkačkov).
PRVA INTERNACIONALA
1864-1876
Nakon 1849 proletarijat je bio gotovo uništen.

29
1852. je nestao i Savez komunista.
Mnogi su emigrirali u Englesku, Švajcarsku i SAD.
Marks i Engels su sanjali o osnivanju snažne političke organizacije proletarijata koja će moći da
skrši reakciju.
Krimski rat i Velika ekonomska kriza 1857. će pokrenuti radništvo iz apatije.
1859. veliki štrajk Engleskih mašinista. Manifesti za vreme ustanka u Poljskoj itd.
Radnici protestvuju protiv namera Engleske vlade da učestvuje na strani južnih država u
građanskom ratu u SAD-u. (trebao im jeftin pamuk)
Jula 1863 na mitingu u Londonu radnici pružaju podršku Poljacima i pozivaju radnike Francuske
da se bore za svoj bolji položaj.
Septembra 1864. odgovor(adresa) francuskih radnika je pročitan na velikom mitingu u crkvi Sen
Martin Holu u Londonu u kome se kaže da je spas u solidarnosti.
Kako su mitingu ptistustvovali i radnici, Irske, Nemačke i Italije to se pretvorilo u opšteradnički
bunt proleterske solidarnosti.
Na osnovu predloga nemačkog radnika Ekariusa doneta je odluka o osnivaju međunarodnog
udruženja radnika poznato pod imenom Prva Internacionala.
Marks je bio prisutan i ušao je u odbor sastavivši Deklaraciju kao osnivački akt.
Deklaracija se oslanja na Manifest komunističke partije.
U njoj Marks savetuje radnike da budu mudri i ovladaju tajnama politike kako ne bi mogli biti
izigrani od strane buržuja.
Marks će napisati i statut koji će u Hagu 1872. postati Opšti statut Međunarodnog udruženja
radnika.
Kao osnovu svega u statutu Marks navodi opštu radničku međunarodnu solidarnost.
Opšti radnički kongres je najviši organ Međunarodnog udruženja radnika (internacionale), koji se
sastaje svake godine a u Generalno veće ulaze predstavnici sekcija raznih zemalja.
Marksova struja nije bila jedina, tu su bili Prudonisti,Trejdjunisti,Bakunjisti,Lasalovci.
Trejdjunisti su smatrali da su oružje mitinzi,štrajkovi, peticije, jer su prihvatili kapitalizam.
Prudonisti su predstavnici sitnoburžoaskog francuskog socijalizma koji se predstavljaju za
začetnike anarhizma, boreći se za decentralizam, a privatnu svojina treba da se ograničava i
izjednačava , teško su prihvatali centralizam Internacionale. Na kraju se levo krilo približilo
marksistima a desno Prudonovo se udaljilo od internacionale.
Lasalovci, dobivši ime po vođi Lasalu su odbacivali revolucionarnu borbu i za ekonomske i
političke ciljeve. Smatrali su da proletarijat kako bi imao bolji život treba da izađe iz
kapitalističkog sveta ali ne borbom već preko uvođenja opšteg prava glasa tj. parlamentarnim
putem ka socijalizmu. (kako da ne)
Bakunjin je zastupao tezu da je revolucionarni cilj razaranje svega postojećeg, države, društvene
strukture, organizacija, religija itd. On je negirao političku borbu a samim tim organizovanje
proletarijata u partiju, i time doveo u pitanje samu I Internacionalu u kojoj je napadao centralizam
i Marksa.
Boreći se protiv ovih struja Marks postepeno stvara revolucionarnu radničku partiju.
Sadržaji kongresa
I je održan je u Ženevi septembra 1866. prisutno 25 sekcija, II je održan u Lozani 1867, III u
Briselu. 1868, IV je u Bazelu. 1869.
Na poslednjem kongresu u Filadelfji 1876. je doneta odluka o raspuštanju.
Na kongresima se postavljalo pitanje kako da se radnička klasa postavi prema međunarodnim
odnosima.

30
Prudonisti su bili protiv bavljenja nacionalnim pokretima, dok su marksisti bili na stanovištu da
su nacionalni problemi istorijska realnost i daje treba rešavati uključivanjem proletarijata.
Ženevski kongres je pod uticajem marksista osudio carizam protiv borbe Poljaka.
Za razliku od Prudonista Marks je smatrao da se politička borba ne može odvajati od ekonomske,
dok su Prudonisti smatrali da je politička borba bespredmetna.
Marksisti su se slagali sa prudonistima da treba da postoji zadružno organizovanje ali za razliku
od njih su samtrali da ono ne može da izmeni kapitalističko društvo.
Za razliku od prudonista i trejdjunionista, marksisti su smatrali da je krajnji cilj politička borba za
vlast a ne svakodnevna sindikalna borba za neki boljitak.
Sindikat po marksistima mora biti vaspitač za borbu radničke klase, a ne sam sebi svrsishodan.
Svojina
Marks se zalagao za ukidanje privatne svojine nad sredstvima za proizvodnju i nacionalizaciju.
Prudonisti su se zalagali za sitnosopstveničku i grupnu, a trejdjunionisti za mešovitu državnu i
privatnu.
Bakunjisti su zastupali slično kao i marksisti kolektivnu tj. društvenu svojinu ali su za razliku od
marksističke kolektivizacije i nacionalizacije branili tezu ukidanja nasleđa koja će kroz dve
generacije rezultovati nepostojanjem takve svojine.
Marks je pobedio bakunjiste i ostavio Generalno veće kao centralni organ, dok su oni hteli da ono
bude samo neki informacioni biro.
Generalno veće će veliku ulogu odigrati u podršci Pariske komune.

TREĆA FRANCUSKA REPUBLIKA 1871-1914.

Pariska komuna

Nastala u poslednjoj fazi Francusko-pruskog rata 18.marta a ugušena 28.maja 1871.

Nastala na osnovu klasnih suprotnosti u vreme carstva i njihovih zaoštrenosti u toku rata.
Mere generala Trošija o moratorijumu na stanarine i dugove nisu donele rezultat.
Upravo iz tih najsiromašnijih slojeva poticalo je 80 hiljada boraca Nacionalne garde.
Centralni komitet Nacionalne garde se razbesneo na vest da je 28. februara Tjerova vlada
zključila primirje sa Bizmarkom a posebno pravo na ulazak Prusa u delove Pariza.
1.marta 30 hiljada Prusa je ušlo u pusti grad a 3.marta ga je napustilo zbog izolovanosti.
Skupština se vraća iz Bordoa u Versaj a Tjer u Pariz, ukidaju socijalne povlastice sirotinji date za
vreme opsade.
Pariz ključa a Tjer hoće da se obračuna sa gardom po svaku cenu zabranjujući listove i hapseći.
Ogist Blanki je osuđen na smrt.
17/18 mart frontovske trupe kreću u razoružanje Nacionalne garde.
18. marta je buknuo ustanak, Pariska komuna je počela, mnoge trupe prelaze komunarima.
Tjer naređuje povlačenje vlade i vojske iz Pariza u Versaj kako bi odatle udario snažnije.
Rat će se voditi iz ova dva centra u razdaljini od 20km.
26. marta Centralni komitet poziva građane na izbore nove gradske uprave- Komune.
28. marta svečano je proglašena Komuna. Učestvovalo 230 hiljada od 486 hiljada građana.
U Komuni su se od tad stalno sporili prudonisti,blankisti, marksisti oko svake odluke.
U roku od dva meseca su donete odluke:
1. Ukinuta materijalna pomoć crkvama.
2. Crkvena imovina proglašena za nacionalno dobro.

31
 3. Izjednačene plate na 6000 franaka.
4. Sekvestrovana je imovina svih bogataša koji su pobegli sa Tjerom.
5. Proglašeni su dezerterima.
6. Uvedeni su moratorijumi na stanarine i dugove.
7. Ukinut je noćni rad.
8. Uvedena smrtna kazna za krađe i teška dela.
9. Izbačeni carski službenici iz uprava.
20. marta Versajske vlasti opsedaju Pariz i sprečavaju dotok namirnica iz unutrašnjosti.
6. aprila Liga republikanaca je izdejstvovala odluku od Komune da sama preduzme kontranapad.
Nisu uspeli a maja su počele borbe u predgrađima.
Očajni revolucionari poput jakobinaca streljaju taoce 24-26. maja.
21.maja odsudna Tjerova ofanziva na Monmartr započinjući parisku „krvavu nedelju“.
General Galife je pobio blizu 30 hiljada Parižana, a hiljade su na robiji.
Poraz sa Prusima vladu je izvukao pobedom nad Komunom.

Lečenje ratnih rana i borba za očuvanje republike

Francuski gubici u ratu Alzas,Lorena i Vogezi, obaveza da plati preko pet milijardi franaka do
1874 a do tad će okupacione trupe ostati na nekim njenim teritorijama i 150 000 žrtava.
Uprkos tome i unutrašnjoj nestabilnosti, dolazi do rasta privrede čak i u privrednoj krizi 1873-
1878.
1872/3 je u skupštini donet zakon o opštoj vojnoj obavezi od 20-40 godine sa rokom od 5 godina.
Izuzeti su bogati koji su mogli da plate, popovi, prosvetari i hranitelji.
Zahvaljujući patriotizmu i privrednom razvoju Vlada je mogla prevremeno da isplati dug
raspisujući narodni zajam 1873. godine a Nemci su se nevoljno povukli.
Monarhisti imaju još uvek jak uticaj, u skupštini su pristalice Burbona-legitimisti, Julski
monarhisti-orleanisti i preostali bonapartisti.
Legitimisti hoće unuka Šarla X kao Anrija V, orleanisti unuka Luja Filipa kao grofa od Pariza
(podržavaju ih krupni kapitalisti) a bonapartisti hoće Napoleona ili njegovog sina.
Svi oni su protiv republike a za restauraciju monarhije.
Republikanska krupna buržoazija se protivi i hoće saradnju sa srednjom klasom građana, koja je
heterogena ali ujedinjenja u jednom a to je borba protiv republike u kojoj vlada aristokratija.
23.maja 1873 monarhisti su sa većinom srušili Tjerovu vladu.
Republiku su spasli legitimisti raspravljajući u skupštini o zastavi za koju su hteli da bude bela-
burbonska a orelanisti i bonapartisti su bili protiv tako da dogovora nije bilo a monarhija nije bila
uspostavljena.
Monarhisti su zato doveli napoleonovog maršala Mak Mahona čiji bi mandat trajao 7 godina a
koji bi bio pod uticajem predsednika vlade legitimiste vojvode De Broljija čija je politika bila
liberalizam u privredi a konzervativizam u politici.
Monarhisti su znali da je za uspeh zemlje potreban mir i stabilnost jer im je Nemačka disala za
vratom ali ustav nisu hteli zadrto da prihvate već tri organska zakona.
Januara 1875. je posle velike rasprave donet Zakon o organizaciji javnih vlasti.
U njemu nije pomenuta republika, prihvaćeno je opšte pravo glasa za muškarce od 21 godine,
dvodomni parlament, predsednik se bira većinom glasova u oba doma na 7 godina.
Na izborima marta 1876. u Domu poslanika su republikanci dobili većinu a u senatu monarhisti.

32
Zbog nejedinstvenosti republikanaca Mak Mahon je uspeo i „udarom od 16. maja“ oborio
Simonovu vladu i Poslanički dom.
1877. na novim izborima većinu su dobili ponovo republikanci.
Vladu je oformio umeni republikanac Difor sa republikancima u njoj.
Republikanci su osvojili većinu i u senatu januara 1879, Mak Mahon je podneo ostavku.
Na čelo republike je došao republikanac Žil Grevi.

Nestabilnost republikansih vlada 1879-1887.

Počele su da se pojavljuju socijalističke i sindikalne organizacije legalno ili polulegalno.
Na kongresima u Parizu 1876 i Lionu 1878 biće donete rezolucije koje ni u kom slučaju nisu
imale potički sadržaj već samo socijalni.
Povratnik Žil Ged je hteo da u toku Svetske izložbe u Parizu se održi međunarodni socijalistički
kongres ali mu nije dozvoljeno i uhapšen je sa saradnicima.
Došlo je do protesta što je dovelo do održavanja međunarodnog socijalističkog kongresa u
Marseju 1879, na kome je osnovana Socijalistička partija Francuske.
Žil Grevi je bio i liberalan proglasivši 14.jul 1789. za nacionalni praznik a i konzervativan
odbivši da da vladu republikancu demokrati, Leonu Gambeti.
Izabran je konzervativac Vadington koji je zato što je izabrao ministra Ferija koji je bio za
laicističko obrazovanje.
Zbog ovoga i još nekih neslaganja Vadington je podne ostavku 21.12.1879.
Grevi je izabrao Frejsinea koji je bio elastičniji i mekši ali je zadržao Ferija.
1880. su izašli sa dva zakonska predloga, o amnestiji političkih krivaca i raspuštanju Jezuita s tim
da se verska udruženja (kongregacije) moraju registrovati.
Skupština je vodila žučnu raspravu o drugom zakonu te je Frejsin podneo ostavku septembra.
Feri je obrazovao vladu vodeći beskrupuloznu borbu sa klerom.
Posle jednog neuspelog pokušaja, marta 1882. će mu biti prihvaćen zakon o laicizacije škola.
Gambeta i levi republikanci su digli hajku na Ferija zbog politike kolonijalizma u Indokini,
Tunisu i Egiptu i zanemarivanja unutrašnje politike.
Gambeta je tražio izbornu reformu u kojoj će se glasati za listu a ne za ličnost.
Izbori su zakazani za avgust 1882.
U borbu se uključuju i Klemansoovi radikali koji su hteli ukidanje senata, funkcije
predsednika,skraćenje vojnog roka i odvajanje crkve od države.
Gambeta sad traži umesto odvajanja crkve i države, uspostavljanje konkoradata iz 1801 kojim bi
sveštenstvo služilo državi i režimu.
Na izborima su višestruko pobedili republikanci čijih je 90 od 457 pripadalo levici Klemansoa i
Peltana.
Zbog rasprave oko Egipta i Tunisa Feri podnosi ostavku februara 1882.
Vladu je formirao Leon Gambeta sa svim republikancima.
Zbog nesloge on će podneti ostavku posle 2 i po meseca.
Novu vladu će formirati opet Frejsino ali će i on pasti zbog nesporazuma sa Englezima oko
Egipta i poraza u Indokini.
31. decembra 1882. je umro Leon Gambeta. Dva meseca ranije ga je ranila žena u ruku.
Nova vlada Žila Ferijea 1883 i 1884. neće uspeti da reši probleme samouprave i rastuće
socijalne probleme i takođe Indokine zbog kojeg su ga nazivali Tonkinac.
Na izborima 1885 republikanci će izaći podeljeni na Umerene(Ferije) i Leve(Ribo)-
Republikanska heterogena opcija će pobediti sa mnogo manje glasova nego prošli put.

33
Grevi će ponovo biti izabran za predsednika.
Januara 1886 štrajkuju rudari apeluju socijalisti u skupštini ali se buržoazija sada konsoliduje.
Monarhisti ovo koriste ali skupština izglasava zakon o proterivanju kneževa Orleanske dinastije
iz Francuske.
Bulanžizam
Od 1887. razdoblje nemira dobija ime po ministru rata generalu Bulanžeu.
Kao nacionalisti prilika mu se pružila aprila 1887 kad je nemačka policija u pograničnom
prostoru uhapsila policijskog inspektora Šneblea.
Protesti u Francuskoj Bulanže traži rat. Evropska diplomatija traži i uspeva, da Nemci oslobode
Šneblea krajem aprila.
Bulanže traži povećanje budžeta a premijer Goble daje ostavku.
Niko neće u vladu sa Bulanžeom ni umereni republikanci a ni desni republikanci koji formiraju
vladu bez Bulanža, a on agituje protiv njih.
Kako bi ga smirili daju mu komandu nad 13. korpusom u Klermon Feranu.
U to vreme došlo je do skandala oko dodele ordena Legije časti u koju je bio umešan general
Kafarel zadužen za ordenje i sam predsednik Grevi.
Vlada je podnela ostavku a Grevi nije hteo ni da čuje ali je 1.decembra 1887 podneo ostavku.

Sadi Karno
Narodna skupština je za šefa države proglasila Lazarevog unuka, Sadi Karnoa koji je za razliku
od dede bio konzervativac i veliki vernik.
Za premijera je imenovao Tirara sa kim sprema mere protiv Bulanžea.
Bulanžea su penzionisali i udaljili iz vojske a u javnosti je došlo do protesta.
Novu vladu je oformio Floke sa neizbežnim Frejsinoom.
Bulanže formira „Nacionalni komitet“ sa šovinistom,antisemitom Deruledom.
Oni su hteli da izađu sa plebiscitom kao Napoleon 1851.
Narod Pariza traži od Bulanžea da krene na Jelisejsku palatu on se koleba.
31.januara 1888. vlada je u skupštini (Bulanže je pre tog bio izabran za poslanika), napala
generala i poništila mu mandat.
Bulanže je hteo da sa „Ligom patriota“ do vlasti dođe silom.
8.aprila vlada je konačno oduzela imunitet Bulanžeu a on je pobegao u Belgiju.
Francuski sud mu je 1889. izrekao meru deportacije u neku tvrđavu a on se ubio 1891.
Od Bulanžeove do Drajfusove afere
I nakon Bulanžeove afere i dalje padaju vlade kao snoplje 12 vlada za 8 godina, a reforme se sve
više usporavaju.
Svaka vlada objavi laicizaciju države ali je ne sprovodi već ima snošljive odnose sa klerom.
II Internacionala
Radnički pokret se konačno cepa na proslavi stogodišnjice Buržoaske revolucije na Gedeonove
marksiste i umerenove Mileranove posibiliste.
Pobedivši konkurenciju marskističko krilo socijalista je osnovalo II Internacionalu koja će do I
svetskog rata igrati značajnu ulogu.
1.maj 1891. će biti veličanstveno biti proslavljen u Lionu ali je u drugim krajevima bilo krvi.
Vlada je gledala da gurne pod tepih ovo kako bi se što pre zaboravilo.
U to vreme je izbila i Panamska afera oko Lesepsove kompanije i finansijskih malverzacija u
igradnji Panamskog kanala a u nju su bili umešani i neki političari.
1893. na izborima došlo je do nemira u Latinskom kvartu.

34
U skupštinu su ušli 60 socijalista a među njima i vođa Ged ali i posibilisti Žores i Mileran.
Dolazi do pojave anarhizma i nekoliko bombaških napada ali je najupečatljivija njihova akcija
bila ubistvo predsednika Sadi Karnoa 24.juna 1894 na Lionskoj stanici.
Kazimir-Perije i Felik For
Skupština donosi Zakon protiv terora i anarhizma ali i dodaje verbalni delikt koji tera na anarhiju.
Pokušaće da sude tridesetorici novinara na osnovu ovog zakona ali će se dići radikali i socijalisti i
ovu kampanju nazvati Žores protiv Perijea, a on će zbog toga i sići sa vlasti.
Perije je nasledio Karnoa, potomak orleanskih bankara ali je dao ostavku za 6 meseci, te ga je
zamenio Felik For.
Drajfusova Afera
Spremačica u Nemačkoj ambasadi je našla rukom pisan dopis o stanju Francuske vojske.
Ministar vojni, zadrti katolik general Mersije je započeo istragu koja ih je dovela do Alzašanina i
Jevrejina kapetana Drajfusa.
19. decembra 1894. je u Vojnom sudu počelo suđenje Drajfusu za izdaju i bilo je unapred rešeno.
Presuda je bila izgnanstvo na Đavolje ostrvo.
Pukovnik Pikar je posle otkrio da je u pitanju izgleda bio grof Esterhazi u službi Francuske ali
generalštab nije hteo ni da čuje da zbog Jevrejina uništava hijerarhiju vojske.
Esterhazi je pobegao u Englesku a Emil Zola je napisao čuveno pismo „Optužujem“.
I sam je bio proganjan te je morao da pobegne u Englesku.
Javnost se podelila na drajfusovce i antidrajfusovce.
1899. je umro predsednik Feliks For a zamenio ga je Emil Lube koji je hteo obnovu procesa.
Deruldelovi antidrajfusovci su hteli poći na Jelisejsku palatu ali im se suptrotstavlja radničko
predgrađe.
Lube je došao do kompromisa da se Drajfus ponovo osudi a da ga Lube pomiluje.
Deruledovi su pohapšeni i osuđeni na robiju.
1903. na trećem procesu Drajfus će biti oslobođen a 1905 vraćen u službu.
Pukovnik Pikar će biti ministar rata u Klemansoovoj vladi a Zola će umreti pod misterioznim
okolnostima 1902.

U susret ratu
Vlada Valdek-Rusoa je završila drajfusovu aferu, i mogla je nastaviti borbu protiv klerikalizma i
za uravnoteženje socijanih razlika iako je Valdek bio konzervativac.
Predviđeno je da se postepeno smanjuje radno vreme na 10 časova i postignu dogovori između
radnika i poslodavaca kako bi zemlja krenula k napretku (kao i Engleska i Nemačka)
Vlada je tražila da se primenjuje Napoleonov konkordat i da se klerikalne zajednice registruju
kod Državnog saveta što je dovelo do bunta klera.
Na izborima 1902 su pobedili radikali i socijalisti a Valdek-Ruso nije hteo da vlada sa njima pa je
podneo ostavku.
Nova vlada je dekretima od 27. juna zabranila ženske verske škole a zatvorila je oko 3000
verskih škola koje nisu bile registrovane.
Ovu vladu Komboa je podržavao Žores a II internacionala je osudila podršku socijalista
konzervativnim vladama.
Januara 1906. je umesto predsednika Lubea izabran Falijer.
Marta 1906. u vladu ulaze Klemanso i Aristid Brijen.

35
Oktobra 1906. premijer postaje Klemanso, koja će skratiti radno vreme, i poboljšati radne uslove.
Uprkos tome dolazi do protesta sindikata radnika.
1909. Klemanso podnosi ostavku a vladu formira Brijen koji je za politik detanta(Marokanska
kriza.)
Usled štrajka železničara vojska ih mobiliše a socijalisti se bune u skupštini.
1910 Brijenova vlada je podnela ostavku.
1913. za predsedika će biti izabran Poenkare a Bartuoava vlada će povećati vojni rok dok će
Žores biti ubijen u antiratnim demonstracijama.

ITALIJA 1870-1914

Vatikan i italijanska država

2.oktobra 1870. plebiscitom se stanovništvo Rima izjasnilo o uključivanju u Italiju.
2. jula 1871 je parlament Italije izglasao Zakon o odnosu prema svetoj stolici (Pije X)
Potvrđena je papska svetost i nepovredivost, eksteritorijalnost i pravo na držanje garde.
Papa je odbio da primi godišnju pomoć od Italije i da sveštenici polažu zakletvu Italiji.
Izabrao je dobrovoljno ropstvo a od klera je tražio da bojkotuju Italijansku državu.
Iako su Italijom upravljali ljudi koji su lojalni prema katoličanstvu.
Uređenje Kraljevine Italije
Kralj je birao predsednika vlade koja je odgovarala njemu i skupštini.
Kraljevi su uglavnom poštovali odluke parlamenta.
Država je kao i Pijemont pre toga, bila strogo centralističkog tipa podeljena na prefekture.
O nekoj samoupravi nije moglo biti ni reči.
Desnicu su činili kavurovi sledbenici ograničenog liberalizama,pristalice suženog biračkog prava.
To suženo pravo je obezbeđivalo vladavinu oligarhije i kralja sa velikim prerogativima.
Levica je bila šarolika od macinijevih republikanaca do pristalica liberalnih mera.
I jedni i drugi su živeli u kakvoj takvoj koheziji do 1876. čija su kopča bile vlade Lanca do 1873.
i Mingetija do 1876.
Levica je nevoljno prihvatala velike poreze kako bi se državni dug otplatio što se i desilo 1876.
Armija je oraganizovana u stalnu i teritorijalnu sa ukupnom snagom od 350 hiljada.
Ove dve vlade su hapsile i republikansku i klerikalnu opoziju a kler je morao da služi vojsku.
Kralj je 1876 poverio vladu umerenjaku Depretisu koji je formirao levičarski kabinet.
On je ukinuo neke poreze i izvršio izbornu reformu 1882. kojom je smanjen cenzus, nedovoljno.
1887. posle Depretisove smrti na čelo dolazi desičar Krispi.

Društveni i politički život u Italiji 70 tih i 80 ih godina

Nerazvijeni jug a posebno Sicilija su bili veliki problem za razvijeni sever.
To je povremeno otvaralo pitanje decentralizacije koje nisu hteli rešavati ni deni ni levi.

36
1876. su umrli Vitorio Emanuele II i Pije IX.
Na presto će doći još konzervativniji Umberto I a Pija će zameniti njegov sledbenik Leon XIII.
Dolazi do razvoja anarhizma koji će dovesti do atentata na kralja u Napulju 1878 a i do njegovor
ubistva 1900.
Krupna buržoazija oslonjena na kralja 80 tih zavela vrstu parlamentarne diktature.
Opozicija je bila razjedinjena na pet grupa (petrarhija)
Uprkos tome privredni uspon je bio evidentan.
Krispijeva era
U autoritarnu vlast Umberta koji se divio Viljemima, se savršeno uklopio Agostino Krispi.
Bivši macinista je prihvatio da kralj treba da vlada a ne kraljuje i branio je monarhiju svom silom.
Njegova odanost germanskim silama u Trojnom savezu je iritirala frankofile s desna i leva.
Krispi je suzbijao iredentiste koji su hteli oslobađanje Istru i Trst o dvojne monarhije kako ne bi
kvario odnose.
Njegova politika u saglasju sa krunom je dala izvesnu autonomiju lokalnim vlastima i dovlea je
do ukidanja smrtne kazne uzdizanju zdravstva i školstva.
Raskid sa Francuskom
Frejsineova vlada je uvela protekcionizam u trgovini prekidajući međusobni povlašćeni
trgovinski status Italije i Francuske.
To će dovesti do italijanskog raskidanja Trgovinskog ugovora sa Francuskom 1886.
Italija je zbog francuskog zatezanja oko Tunisa ušla u zagrljaj sa Nemačkom i Austrougarskom.
Carinski rat Francuske i Italije će trajati sve do 1902. uz velike štete po Italiju.
Socijalni nemiri
Nerazvijenost juga, beda seljaštva i radništvai carinski rat će državu skupo koštati.
To će dovesti do bantkrotstva banaka i korupcionaštvo u politici.
90 tih godina se javljaju marksističke organizacdije kao Radnički snop 1892 u Palermu.
1893 radničke demonstracje na Siciliji je Krispi morao da razbije vojskom.
Anarhistički teror besni 1894 i 1895, a u Milanu će doći do masovne narodne pobune 1898.
1896. Krispi je sišao sa vlasti.
Đolitijev politički detant
Od 1896. počinje Đolitijeva era ,i on je bio iz macinijevog krila koji je evoluirao u monarhistu.
Za razliku od Krispija imao je liberalniji pogled na državu i odnose u njoj.
Ponekad je morao da deluje represivnim merama na pobune seljaštva i radništva.
1900. na presto je došao Vitorio Emanuele III.
On će napustiti germanofilsku politiku i preduzeti izmirenje sa Francuskom.
Već 1896 Italija se odrekla Tunisa a Francuska joj je priznala interese u Libiji.
Francuskoj je zauzvrat Italija priznala interese u Maroku.
1902. je zaključen međusobni sporazum o trgovinskoj povlašćenosti obe države.
Privredni rast je ponovo u usponu a uprkos štrajkovima seljaštva socijalisti stupaju u pregovore
sa Đolitijem koji tera i poslodavce da prihvate posredovanje države u štrajkovima.
Uprkos velikim štrajkovima Đoliti se suzdržava od primene sile.
Đoliti iako je na kratko napustio vladu vratio se 1906. u kojoj će ostati do 1914.
Tada će Italija doživeti ekonomski suficit i veliku štednju.
Doduše poljoprivreda će biti žrtvovana industriji.
Zemljotresi, erupcije , siromašno seljaštvo će doprineti imperijalnoj jagmi i porastu nacionalizma.
Dolazi do stvaranja nacionalnih društava koja traže dalja osvajanja.
1911-12 Italija je osvojila Libiju i Dodekaneze.

37
Izborna reforma je skoro ukinula cenzus a vratila je popove u politiku opozivom naredbe „non
expedit“ 1909.
U predvečerje rata Đoliti se povukao i prepustio mesto desničaru Salandru.
Tada će ekstremni socijalstički nacionalisti pod Musolinijem tražiti marš na Rim.

NEMAČKO CARSTVO 1871-1914

Državno, društveno i političko ustrojstvo Drugog Rajha

Od 1871. do 1914. Nemačkom vlada prusko plemstvo(junkeri) sa krupnim kapitalistima.
Junkeri iako finansijski slabiji su se prostirali na 2/3 celog carstva te je njihovo učešće bilo
vodeće u državi.
Ustavom iz aprila 1871 je obezbeđen privilegovan status Pruske čiji je vladar samo mogao biti na
čelu države.
Pruska je zadržala vladu, nedemokratsku skupštinu iz triju klasa i vladara(kralja).
Predsednik pruske vlade je bio i kancelar Nemačke koga imenuje vladar ipak vodeći računa o
raspoloženju u saveznom parlamentu (Rajhstagu).
Rajstag se samo bavi budžetskim pitanjima i merama za očuvanje jedinstva i poretka.
1874. Bizmark je uspeo da kroz Rajstag proturi vojni budžet za 7 godina unapred (septanat).
Rajhstag je izglasao program ponemčavanja nenemačkih naroda u okvirima Rajha, Poljaka,
Lužičkih Srba, Francuza itd.
Privrednim razvojem industrije, poljoprivrede, bankarstva, Nemačka će prestići Francusku i
Englesku a 1914. će zaostajati samo iza SAD-a.
Do ovoga će doći milijardama koje su se slile od 1873-1873 na ime ratne odštete iz Francuske.
Ovo će biti na 5-6 godina zaustavljeno „crnim petkom“ 1873 koji će obuhvatiti sve države
Evrope.
Iz borbe za ujedinjenje će isplivati Konzervativna stranka grofa Mantojfela koja je kritikovala
cara i kancelara da su interese Pruske žrvovali carstvu.
Od njih će se izdvojiti Slobodni konzervativci koji će podržavati vladu i cara uz pomoć krupnih
industrijalaca kao što je Krup.
Partija Nacionalnih liberala je poticala iz Severnonemačkog saveza 1866-71. a sakupljala je
srednju i krupnu buržoaziju iz zapadnih delova Pruske i južnih delova Nemačke, čisti su
nacionalisti bezosećajni za socijalne probleme ali za ideale parlamentarizma i liberalizma.
Sa svima njima će Bizmark morati da se dogovara osim sa socijaldemokratama prema kojima je
gajio netrpeljivost.
Tu će biti još i progresisti koji će se odvojiti od levih liberala.

Kulturkampf
Favorizovanjem protestantizma i Pruske dovodi do katoličkog okupljanja oko partije Centra
Ludviga Vindhorsta (Bavarska, Baden, Virtenberg, Alzas i Lorena...)
Bizmark ne bira sredstva da im se suprotstavi.
Uz pomoć centraša i antiklerikalaca protiv Vindhorsta proglašava „Borbu za kulturu“
kulturkampf.
38
1872. na Bizmarkov predlog je Rajstag oduzeo crkvi privilegovano mesto u školama.
ograničivši prava jezuita i kongregacija.
Vlada je verskim školama nametnula nadzor uz priznavanje kleru samo duhovnog nadzora.
Bizmark odgovara represijom i sudom na katolički bunt.
Na izborima 1874. Stranka centra postiže zapažen uspeh uprkos represalijama.
Pogotovo što je Vindhorst u svoj program uneo socijalne elemente i hrišćansku brigu.
Stvarao je hrišćanske radničke sindikate i povezivao se sa socijalistima.
1876. Bizmark je zaustavio kulturkampf i preusmerio svoju borbu ka socijalistima a katolici su
bili zadovoljni što crkva nije bila odvojena od države.
Leon XIII je čak Bizmarka nazvao dobrim čovekom i dodelio mu orden.
Borba protiv socijalista
1875. na kongresu u Goti, marksisti i lasalovci će se ujediniti u Socijaldemokratsku partiju.
U programu je preovladala antikapitalistička ideologija ali uz tragove Lasalovih reformističkih
stavova o saradnji buržoaske države i radništva.
Iako su Marks i Engels kritikovali Gotski program na čelu partije su se našli marksisti August
Bebel i Karl Libknekt.
1878. jedan anarhista je pokušao atental na cara te nije imao nikakve veze sa socijalistima.
To je iskoristio Bizmark i iste godine u Rajhstagu je donet Zakon protiv socijalista.
Sama stranka nije bila zabranjena ali su sve njene aktivnosti to bile.
Uprkos represiji i hapšenjima uticaj socijalista raste kod radništva.
Ali vlast ima poštovanja prema socijalistima koji žrtvuju slobodu za ideale.
To Bizmarka ne koleba te za vreme masovnih štrajkova 1887-1889 od cara traži silu za obračun.

Počeci protekcionizma, Bizmarkov pad

Nakon uspešnog Berlinskog kongresa i Zakona o socijalistima mislilo se da je Nemačka
oslobođenja opasnosti.
Pojavila su se mišljenja da nemačku privredu treba zaštititi protekcionističkim merama, nasuprot
liberalizmu.
Tu tezu su zastupali agrarci a protiv nje su bili industrijalci i trgovci iz Nacional liberalne partije
koji su 1878 poraženi na izborima za Rajhstag.
1879. uvode se zaštitne carine i puni se budžet.
1884. se iz Nacional liberalne partije izdvojio deo koji je podržavao politiku protekcionizma, i
formirao Slobodoumnu stranku.
To je značilo poraz za Bizmarka od koga se oporavio jer su Konzervativci 1887. ubedljivo
pobedili na izborima.
Udar na njega je bila smrt Vilhelma I koju će kasnije osetiti i raspad koonzervativnog bloka.
Marta 1888. je umro Vilhelm I a nasledio ga je unuk Vilhelm II (sin Fridrih III umro juna).
Iako star pokušava da nametne svoju volju mladom caru i tu se sukobljava sa njim.
Njegova moć u parlamentom se raspršila raspadom bloka, konzervativaca i nacionalista.
Pod pritiskom ekstremnih nacionalista i industrijalaca car evropsku politiku premešta na svetsku.
Zbog te svetske politike caru je trebala podrška i socijaldemokrata, što je Bizmarka užasnulo.
1890 januara je istekao Zakon o socijalistima a car nije hteo da ga produžava.
Februara 1890 car je otpustio Bizmarka i doveo generala Kaprivija, niko ga nije žalio.
Iza njega je ostao „Bizmarkov sistem“ u spoljnoj potitici koji predpostavlja očuvanje moći
Nemačke na starom kontinentu uz pomoć zamršene diplomatije.
I u unutrašnjosti njegova politika, kao konzervativca, je bila očuvanje poretka.

39
Podršku Nacional-liberala je dobijao prihvatanjem njihovih zahteva za modernizaciju uprave,
sudstva, uvođenje građanskog braka i ograničavanje crkvenog uticaja.
Revizionizam u Socijaldemokratiji
1891. Socijaldemokrati su održali kongres u Erfurtu na kojem je usvoje novi program.
August Bebel je bio na vrhuncu moći a partija je išla reformističkim a ne revolucionarnim putem.
Reformistička struja je već imala prevagu u partiji, smatralo se da se do socijalizma može doći
reformama a ne revolucijom, revolucija je umirala.
Neće dići ni glas protiv Tirpicovog i kajzerovog zakona o ubrzanom pomorskom naoružavanju.
Politika Nemačko početkom XX veka
U skladu sa politikom svetskog imperijalizma car je pažnju posvećivao vojsci i industrijalcima.
Nacionalizam je zahvatao srednji sloj i određeni sloj inteligencije.
Centralni organi vode samostalniju politiku u odnosu na pokrajinske organe (naoružanje,spoljna
politika, kolonijalna politika).
Uprkos krutoj politici država sprovodi i neke socijalne mere kako bi siromašni bili mirni.
Socijaldemokrati imaju trećinu poslanika u Rajhstagu ali ne može samostalno da uzme vlast a
protiv nje koaliciju prave sve građanske partije iako se odrekla revolucionarnog kursa.
Nemačke vladajuće klase i gornji slojevi sve više zveckaju oružjem.

AUSTRO-UGARSKA 1867-1914
Organizacija dvojne države
Na čelu dvojne monarhije je bio car i kralj.
Jedinstvena vlada
Spoljna politika, vojska i finansije su bile zajedničke (od 3 ministra jedan je morao biti Mađar)
Tu su bili pristuni još i predsednici vlada obe jedinice .
Tim telom je predsedavao zajedniči ministar spoljnih poslova a kada je predsedavao car onda se
telo zvalo Krunski savet.
Pisustvovali su još i resorni ministri oba entiteta.
Decembra 1868 u Austrijskom delu je donet Ustav.
Izborno pravo je imalo samo 6 procenata u Austrijskom i ispod 3 posto u Ugarskom delu države.
Carevina Austrija
Posle Nagodbe vlast su preuzeli većinski liberali ali je premijer bio njegov čovek knez
Auersperg.
Sve do berzanskog sloma 1873. Austrija je imala privredni prosperitet.
Car je hteo te 1873. da sačuva Liberale ali i da prebaci svu odgovornost na njih.
Češka
Česi su hteli uvođenje Trijalizma ali nisu uspeli kako u Ugarskom tako ni u Austrijskom delu.
Klam-Martinic i ostali česi su napustili Rajhsrat i blokirali njegov rad.
Pošto su se vlade Auersperga i Potockog pokazale nedorasle da reše ovaj problem, car je oformio
vanparlamentarni kabinet sa fon Hoenvartom i naredio mu da se sporazume sa Česima.
Česi su za autonomiju tražili da krunovinom Češkom rukovodi češka Zemaljska skupština s tim
češke zemlje ostanu nedeljivi deo carstva. (federalizam).
Hoenvart im je pružao nešto manje, izvesnu autnomiju ali u kulturi prevashodno, i dvojezičnost u
mešovitim sredinama s tim da bi se car krunisao za češkog kralja a u zajendičkoj vladi bi bila dva
češka ministra prosvete i pravde.
40
Oni su pristali i vratili se u Rajhsrat. Nemci su bili besni u dvojezičnim sredinama jer nisu hteli
da uče Češki jezik kao jezik inferiornije nacije.
Zbog nezadovoljstva Hoenvart je novembra 1871 caru dao ostavku na radost Nemaca i Ugara.
Nakon ovoga će se javiti Mladočesi koji će nasuprot konzervativaca biti za čvršći otpor Beču i
Nemcima.
Poljaci i Italijani
Poljsko plemstvo je u Galiciji imalo povlašćen status u odnosu na seljake Rusine.
Ono je bilo spremno da prihvati dualizam ako im se priznaju polufeudalna prava u Galiciji i
premoć nad seoskim Rusinskim stanovništvom.
Južni Tirol sa Ialijanskom manjinom nije imao podršku matične države.
Privreda i školstvo
8.maja 1873 slom Bečke berze u toku Svetske izložbe u Beču.
Liberali su se voljom cara zadržali na vlasti nastavljajući reforme u Rajhsratu.
Još 1868 su ukinuli Konkordat u Rajhsratu a car je nevoljno potvrdio.
1874. kako bi skrenuli javnost sa krize Aueršpergova vlada je proturila četiri zakona protiv crkve.
Kraj Liberala
Liberali su zamerili caru u doba krize 1858-1878. što radi bez konsultacije parlamenta sa
Andrašijem na okupaciji BiH, povredivši time njegovo pravo i sujetu.
Uz narasle probleme nacionalizma,šovinizma, antisemitizma, socijalizma, Liberali nisu imali
rešenje.
15.02.1879. car je izdejstvovao ostavku Aueršpergove vlade.
Na vlast je doveo konzervativca grofa fon Tafea koji će vladati 14 godina.

Ugarska posle uvođenja dualizma

Obuhvatala je Mađarsku,Transilvaniju, Slovačku, Hrvatsku i Slavoniju a od 1881. i razvojačeno
područje vojne granice i grad Rijeku sa okolinom.
I Ugarska je doživljaval privredni preporod između 1867-1873.
Transilvanija je tražila samostalnost ali je Ugarska 1868 raspustila njen parlament i lokalnu
upravu.
1868. Ugarska je nagodbom rešila izvesne probleme sa Hrvatskom i Slavonijom u kojima je
Narodna stranka tražila potpunu samostalnost uz ujedinjenje triju zemalja i Rijeke i poštovanje
cara, dok je Unionistička stranka bila popustljivija.
Tafeova era u Austriji
Posle krize Austrija je krenula u privredni uspon.
Tafe nije bio ni za jednu stranku već samo da služi vladaru uz kovanje dugoročni planova.
Jedan od prvih problema je bila pojava „Mladočeha“ koji su napuštali strategiju Klam-Martinica.
1879. uveo je jednog Čega u svoju vladu kako bi zastupao interese Češkog naroda.
Česi su vratili poslanike u Rajhsrat.
Sva dokumenta upućena češkim institucijama su morala biti na Češkom jeziku.
Češki univerzitet je bio podeljen na Češki i Nemački.
Nemci su iritirani a Tafe se oglušio na njih.
Car ga je podržavao a napadali šovinisti i Liberali delovalo je da će sve biti stabilno.
1882. Tafe je izbornom reformom snizio cenz, na biralištima su bili sitna buržoazija,seljaštvo.
Sada se zahteva od nekih nacionalističkih i šovinističkih grupa opšte pravo glasa. (fon Šenerer).

41
Objaviviši Povelju iz Linca on je otkrio nacionalističke,šovinističke i antisemitske namere pa je
odbio neke Jevreje koji su stupili uz njega (Maler, Hercl)
On je predlagao odvajanje od Mađarske i Češke i ujedinjenje sa Nemačkim Rajhom uz primenu
nasilja ali su ga odbacili zbog ovog predloga i Vilhelm II i Bizmark.
Hriščansko-socijalistička stranka (Lueger) je napredovala sa Socijaldemokratskom.
Prvi su hteli da se u okviru sistema na temeljima hrišćanskog morala izbore za boljitak
siromašnih a drugi su to hteli revolucionarnom borbom protiv kapitalizma.
Obe partije su bile odane caru a Socijaldemokrati su polako napuštali revolucionarne ideje a
hrišćanski socijalisti su čak primenjivali selektivni antisemitizam i nacionalizma po potrebi.
Hrišćani su podržavali mere francuskih radikala i engleskih liberala a Socijalisti neke ideje
nemačke socijaldemokratije.
Nastupio je ponovo i sukob „Mladočeha“ i Nemaca.
Tafe nije imao pravi odgovor, hteo je da da opšte pravo glasa kako bi eliminisao nacionalne
sukobe.
Takvo opšte stanje nije odgovaralo sve više konzerevativnom caru.
1893. Tafe je podneo ostavku.
Dalji porast nacionalnih tenzija
Car je vladu poverio knezu Vindišgrecu koji je sastavio vladu od nekada nepomirljivih
konzervativaca i liberala.
1894. Slovenci su tražili da se nastava u gimnazji obavlja na slovenačkom jeziku.
Bune se Nemci i to prerasta u državni problem, Vindišgrec podnosi ostavku 1895.
Knez Kazimir Badeni
Car poverava vladu poljskom knezu Badeniju koji ima podršku katoličkog stanoviništva.
Protiv njega su hrišćanski i demokratski socijalisti.
On pribegava Tafeovom stavu da treba uvesti opšte pravo glasa kako bi imao širu podršku.
Car to prihvata ali deli stanovništvo u pet kurija prema imovnom stanju tako da veleposednici
šalju više poslanika u svojoj kuriju nego novi birači u svoju a kojih ima 100 puta više.
U Rajhsrat su ušli prvi put hrišćanski i demokratski socijalisti.
1897. Vlada donosi uredbu o ravnopravnosti češkog i nemačkog jezika što dovodi do sukoba.
Nemci se plaše da izgube dominantan položaj, javlja se antislavizam i antisemitizam.
Nacionalizam prouzrokuje prodor na istok, razvija se BiH kako bi se lakše anektirala.
Protiv Čeha se ističe već pominjani Šenerer.
Car je zbog nemogućnosti da reši problem otpustio Badenia, smenjuju se bezuspešno brojni
kabineti.
Na kraju će doći fon Kerber 1900-1904. koji će uspeti da skrene pažnju na ekonomska i socijalna
pitanja.

Austrijsko-mađarska kriza
I Kerber je posegao za opštim pravom glasa kako bi stabilizovao političku situaciju u zemlji.
To je bilo manje zlo nego obnavljanje nacionalni sukobi a socijaliti su već odustali od revolucije.
1904. premijer će postati Valdemar Bek.
1907. uvedeno je opšte pravo glasa u austrijskom delu monarhije.
Većinu u Rajhsratu su dobili Hrišćanski socijalisti i Socijaldemokrate.
Javljaju se ponovo pitanja dualizma, trijalizma i federalizma monarhije.

42
Nagodbom su bili svi nezadovoljni, Nemci su mislili da su dali previše, a Mađari da su dobilli
premalo.
U samoj Ugarskoj se sukobljava krupno, srednje plemstvo i kapitalistički veleposednici a sa
druge stane industrijsko-finansijska buržoazija.
I niže i srednje plemstvo(džentri) je u upravi na višem mestu,bez obzira na imovinsko stanje, od
krupne buržoazije a o krupnom (magnatima) da i ne govorimo.
Tri pitanja su se pojavljivala u Ugarskom delu: pitanje odnosa sa Austijom, zaštita klasno-
političkih interesa vladajućih struktura, odbrana dominacije Mađara nad nemađarima u Ugarskoj.
Pitanje odnosa sa Austrijom
1892 car i kralj je uzeo u zaštitu erdeljske Rumune, mađari su besni.
1897. Prave teškoće u obnavljanju carinskog sporazuma.
1904. izuzimaju ugarske regrute od careve komande odlukom u saboru, a pre toga su tražili da
zvanični jezik u armiji bude Mađarski i da Ugarski regruti služe vojsku u Ugarskoj.
Predsednik Ištvan Tisa nije hteo da ih podrži iako je bio nacionalist ali i verni podanik krune.
Car je prvo pomišljao na okupaciju Ugarske ali je odustao.
Juna 1905 car je obrazovao Fehervarijevu vladu raspustio parlament i zapretio mađarimma da će
uvesti opšte pravo glasa.
Svi su utihnuli jer bi ostali bez vlasti i položaja a car je dozvolio ubrzanu mađarizaciju.
1907. je usvojen Aponjijev zakon o obaveznoja nastavni na Mađarskom jeziku na svim nivoima.

Pitanje trijalizma-put ka ratu

Dvojna monarhija je ključala a car je od početka veka vladao vanparlamentarnim odlukama.
U Hrvatskoj Josip Frank rovari protiv Srba i njegovi pravaši.
Vladajuće nacije smatraju da opasnost ide od jugoslovenskog pokreta i velikosrpske politike.
Protiv Srbije su se borili Carinskim ratom i aneksijom BiH.
Aneksiju su gurali kako kapitalistički krugovi zbog ekspanzije tako i Nemačka zbog prodora na
Istok.
1909 se odigrava Veleizdajnički proces kojim se monarhja samo kompromitovala.
U odbrani je učestvovao Masarik koji je sve razotkrio.
1912. u Ugarskoj je ukinuta srpska Crkveno-školska autonomija.
Ugarska se i dalje trve sa Austrijom oko carina.
Traži se izlaz za zategnuto stanje.
Franc Ferdinand (belvederksa stranka) je sklon Trijalizmu i federalizmu i smatra da najveća
opasnost dolazi od Ugarske.
Ali trijalizmu sa Južnoslovenskim narodima a ne samo sa Češkom.
1. Time bi Nemci kao razvijeniji lakše ovladali sveukupnim slovenskim prostorom a i lakše
bi držali pod kontrolom Čehe i Mađare.
2. Ovim bi Austrija ojačala pozicije na Jadranu i suzbila Italiju i ojačala na Sredozemlju.
3. Preko južnoslovenske federalne jedinice bi se lakše vršio politički pritisak na Srbiju koja
je bila protivnik monarhije.
Car je smenio 1911. načelnika generalštaba kao zagovornika rata.
Posle Balkanskih ratova Belvederska stranka sa Franc Ferdinandom postaje zagovornik rata kako
bi uklonila branu Srbije ka daljoj ekspanziji a on je postao glavni inspektor vojnih snaga.

43
 VELIKA BRITANIJA 1868-1914
1868-1874. Najrazvijenija evropska i kolonijalna država ulazi u fazu imperijalizma.
U ovoj novoj viktorijanskoj eri nosioci promena su bili Gledstonovi Liberali koji se use iz starih
Vigovaca pretvarali u modernu partiju.
Na početku se primećuje zaostajanje „radionice sveta“ za Nemačkom i SAD.
Sve do 1914. na političkoj sceni su se menjale Liberalna i Konzervativna partija.
Do Viktorijine smrti 1901. su vladali u potpunoj harmoniji sa njom.
Reforme Liberalne stranke
1868-1874. na vlasti je Gledstonova Liberalna partija na vrhuncu svoje moći.
U spoljnoj politici su se držali nemešanja u Evropske sukobe „zlatna izolacija“.
U unutrašnjoj ekonomskoj i socijalnoj politici su se držali liberalnih načela slobodnog tržišta.
Socijalne i političke reforme
Na osnovu teorije Džona Sjuarta Mila, su pristupali kontrolisanoj demokratizaciji društva uz
davanje ravnopravnosti ženama i proširenju glasačkog prava, građanskih i ličnih sloboda.
Išli su postepeno ka napuštanju „Leze fera“ i intervenciji države u korist siromašnih i razvoju
moderne liberalne građanske države.
Postepeno su preraspoređivali privilegije u društvu u korist siromašnijih.
Ovo su mogli da postignu zahvaljujući izbornoj reformi 1867. na osnovu koje su oni došli na
vlast 1868, jer su proširena glasačka prava srednjoj klasi.
Olakšali su pristup univerzitetu širim slojevima i drugim verama, kako bi mogli dobiti buduću
obrazovanu upravljačku klasu.
Reformisali su i vojsku podelivši je na profesionalnu u kojoj se služi na određeni rok i rezervu.
Činovi se više nisu mogli kupovati.
Najžešći otpor se javio oko pitanja ravnopravnosti religija iza koga je stajalo „Irsko pitanje“.
Ono je bilo dvojako i socijalno i nacionalno.
I u Irskoj su se razdvajali borbeni Fenijanci i umereni Konstitucionalni nacionalisti.
Gledston je počeo reforme oduzimajući posede Anglkanskoj crkvi u Irskoj ali je Zemljišni zakon
iz 1870 bio samo deklarativan jer nije rešio pitanje seljačke rente lendlordovima.
Umereni Irci su stvorili Irsku političku partiju kojom su hteli da dobiju autonomiju (Home Rule).
Gledston nije mogao da izađe iz irskog lavirinta.
1874. Irci će ući u Engleski parlament.
On je imao problem zbog siromašnog engleskog seljaštva koje se iseljavalo preko okeana.
Posledice ekonomske krize 1873. su došle i do Ostrva a sve će to dovesti do pada Gledstona.
Te 1874. na vlast se vratila Dizraelijeva Konzervativna stranka koju su podržavali lendlordovi,
idustrijalci, bankari i vrh Anglosaksonske crkve.
Konzervativci na vlasti
Evropska kriza je i dalje bila prisutna, poljoprivreda je krahirala sa slabim žetvama.
Uvoze se jevtine namirnice svih vrsta od prekookenaskih zemalja, seljaci napuštaju selo.

44
U gradovima raste broj sirotinje.
Engleska vlada još uvek brani načela slobodnog tržišta iako su ona i dovela do pašnjaka umesto
oranica. Strani proizvodi su pojeli britanska goveda i žitarice.
Štitili su i industriju sa nadom da će ona usisati višak gradske sirotinje u vidu radne snage.
Konzervativci su se više bavili pitanjima uprave i politike nego ekonomskim pitanjima koja još
uvek nisu bila u alarmantnom stanju.
Ipak su poboljšani uslovi stanovanja gradske sirotinje i pitanje zdravstva, te su po tim pitanjima
nastavili politiku Liberala.
1875. je donet Zakon o ravnopravnosti radnika i poslodavaca po pitanju poslodavaca, iako su i
poslodavci i sudstvo dugo opstruisali ovaj zakon.
Ni konzervativci nisu mogli da reše pitanje ravnopravnosti religija zbog uticaja Anglikanske
crkve.
Irsko pitanje, pad Dizraelija, povratak Liberala
Pored crkvenog pitanja Dizraelijevu vladu je mučio problem ekonomske prirode je je ekonomska
kriza duboko potresala Ostrvo.
Liberali ga zbog toga napadaju kao i zbog vođenja skupe politike Istočnog pitanja, uprkos uspeha
na Berlinskom kongresu i proglašenju Viktorije za caricu Indije.
1875. U Britanski parlament je ušao Irac Parnel sa kim su se u Irskoj povezali Fenijanci.
Ujedinjeni su pozvali seljake da ne plaćaju zakupninu zemljoposednicima.
Kapetan Bojkot je pokušao da natera seljake da plaćaju zakup a Agrarci na čijem je čelu sada bio
Parnel su ga izolovali (bojkotovali).
1880. sve ovo je dovelo do poraza konzervativaca i povratka Liberala.
1881. Dizraeli je umro.
Liberali su se suočili sa Irskim , sindikalnim i izbornim pitanjem.
Iako je pripremao novi zakon Irski Agrarci su ga odbili jer su hteli zemlju u vlasništvo.
Gledston hapsi Agrarce pa i Parnela ali ga je oslobodio i poveo pregovore sa njim.
Parnel je prihvatio Zakon o zemlji a Gledston se obavezao da traži mere za radikalnije rešenje
agrarnog pitanja u Irskoj.
1884. Gledston je doneo novi izborni zakon kojim je opšte pravo glasa postalo opšte.
1885. Održavši reč Gledston je doneo zakon kojim se odobravao dugoročni zajam za otkup
zemlje od lendlordova ali je propao zbog Fenijanaca.
Još 1882. su počeli sa nasilnim aktovima gde je ubijen ministar za Irsku Kevendiš.
Zbog ovoga su se u Parlamentu Gledstonovom zakonu suprotstavljali i liberali i konzervativci.
Te godine je pao i Gledstonov kabinet koja je zamenio Solzberijev (pristalica Dizraelija).
1886. njega su pobedili Liberali koji ponovo pregovaraju sa Homrulerima i Parnelom.
Cepanje Liberalne stranke. Povratak konzervativaca
1886. Zbog sporazuma Gledston-Parnel i podnošenja predloga Zakona o unutrašnjoj samoupravi
u Irskoj, došlo je do konačnog rascepa u Liberalnoj stranci.
Ogorčeni Čemberlenovi „unionisti“ su napustili Liberale pridruživši se Konzervativnoj stranci
koja je bila protiv Irske samouprave.
Čermberlen i Konzervativci će osvojiti vlast i Irsko pitanje se neće rešavati sve dok ovi budu na
vlasti do 1905.
Ipak su bili svesni da im može doći glave Irsko i radničko pitanje.
U Irskoj su nastojali da odvoje socijalni pokret od nacionalnog.
1903 su doneli zakon o predaji zemlje seljacima uz preuzimanje na sebe otkupa lendlordovima.
Nisu uspeli da umire drugi problem, nacionalno pitanje sa Homrulerima.

45
1891. posle Parnelove smrti u Parlamentu nije više imao ko da zastupa pitanje samouprave.
Gledston je posle Parnelove smrti pokušao da proturi zakon o Hom rulu ali je Gornji dom stavio
veto.
Britanija je na svojoj strani imala protestante Alstera koji su bili protiv odvajanja Irske.
Imali su podršku konzervativaca a liberali se nisu bunili.
Posle Parnelove smrti Irci su se okrenuli kulturnom razvitku i proučavanju jezika, „Gejlska liga“
da bi se lagano okretali i ka politici.
1906. Osniva se Šin Fejn koji će sarađivati sa Konolijevom socijalrepublikanskom strankom.
Na pragu XX veka
1898. umro je Gledston, Solzberi i kraljica Viktorija 1901.
Uprkos usponu Britanije, radnička klasa zahteva bolji život,nadnice,kraće radno vreme.
Kapitalisti se vraćaju protekcionističkim merama carina i malim socijalnim popuštanjima, ali nisu
uspeli da odvoje radništvo od socijalizma.
Konzervativci Čemberlen i Balfur nisu uspeli da se izbore sa irskim i socijalističkim pitanjem a i
Burski rati im nije išao na ruku, potrošili su kredite.
Irsko pitanje. Radnički pokret
1903. je oživelo irsko pitanje usvajanjem zakona o državnom preuzimanju otkupa zemlje.
Povlačenjem Engleskih lendlordova katolička crkva postaje dominantna u Irskoj.
U Engleskoj trejdjunioni pokušavaju da se izbore za pravo na štrajk i sindikalno delovanje.
Nepovoljne sudske odluke o pravima radnika 1901. su iznedrile Laburističku stranku.
Do tada je radništvo organizovano u raslojene i razjedinjene trejdjunione koji nisu bili sposobni
za političku borbu već samo socijalnu.
1884. javljaju se Fabijanci (nazvanih po konzulu Fabijanu Kunktatoru) ali im cilj nije bila
revolucija već usavršavanje kapitalizma i razvoj specifičnog socijalizma sporim putem.
Radikalizam u sindikalni pokretima je narastap posle ugušenih radničkih demonstracija
novembra 1887. nazvanih „krvava nedelja“
Zato su 1893 radikalne grupe sindikata su sazvale kongres sa ciljem osnivanja Laburističke
partije koja će se i osnovati 1901. godine.
Vladavina Liberala u prevečerje rata
Decembra 1905. Balfur je podneo ostavku.
Liberal Banerman formira vladu a liberali će se održati na vlasti do 1915.
Uveli su: penzije preko 70. godine, invalidnine, progresivan porez, osmočasovno radno vreme.
Zakonom su zaštitili sindikate od samovolje poslodavaca.
Zato je Gornji dom da bi potkopao vladu odbio budžet 1909.
Laburisti postavljaju pitanje nadležnosti Gornjeg doma i uz pomoć Iraca i Laburista su mu uzeli
pravo veta na finansijske zakone.
1906. Šin fejn je započeo nepasivnu borbu protiv Engleza.
To je dovelo do pregovora i obnavljanja Zaona o autonomiji Irske 1912.
Uprkos vetu Gornjeg doma koji je imao suspenziju samo na dve godine za politička pitanja ako
bi ponovo bio prihvaćen od Donjeg doma, stupio bi na snagu 1914.
Oranžisti se spremaju za borbu i kupuju desetine hiljada pušaka ilegalno, od Nemačke ali je zbog
rata sukob odložen za tri godine.

RUSIJA 1870-1914
Od „pohoda u narod“ do smrti Aleksandra II
46
Uprkos reformama apsolutizam u Rusiji je ostao netaknut.
Borbene tendencije potlačenih su suzbijene 60tih godine usupivši mesto, prosvetiteljskim
aktivnostima 70 tih godina.
1874. mladi intelektualci su preduzeli „pohod u narod“ krenuvši u sela kako bi prosvetili
seljaštvo i pridobilo ga za socijalizam.
Imali su osećaj krivice jer su smatrali da su prepustili seljake njihovom mizernom životu u
neukosti.
Seljaci su ostali ravnodušni i projekat je propao 1875, mnogo ih je pohapšeno a neki su se ubili.
Uverivši se da se mirnim putem ne može stići nikuda najborbeniji su 1876. osnovali tajnu
organizaciju „Zemlja i sloboda“.
Njen član Vera Zasulič je ubila gradonačelnika Petrograda i pobegla u Švajcarsku 1878.
Posle pokušaja ubistva cara počinje pravi rat revolucionara i vlasti koja besi, a ovi vrše teror.
1879. tvrdo jezgro se izdvaja i formira organizaciju „Narodna sloboda“ .
Car je prihvatio izvesnu demokratizaciju prihvativši osnivanje Državnog saveta koga bi birali
gradovi i gubernije po savetu i na osnovu projekta generala Lorisa-Melikova.
Moguće reforme su pale u vodu, 1.aprila 1881. Aleksandar II je ubijen u atentatu.
Ruski paradoks na prelazu vekova
Aleksandar III se okružio jakim obezbeđenjem, odredivši brata Vladimira ako bude ubijen da
ovaj preuzme presto.
Policija hapsi i razara „Narodnu slobodu“ a njeni pripadnici caru šalju pismo kojim mu obećavaju
zaustavljanje terora u zamenu za Ustav.
Car odbija i poništava projekat liberala Lorisa-Melikova koji je uklonjen sa položaja.
3.aprila 1881. su atentatori obešeni.
Novi car je bio nacionalista, antigermanista (uticajni na dvoru) i konzervativac.
Okružio se reakcionarima a za savetnika je uzeo najgoreg, Pobedonosceva koji je sarađivao sa još
reakcionarnijim ministrom unutrašnjih dela Tolstojem.
Preostali članovi „Narodne slobode“ su pokušali ali neuspešno atentat na cara 1887.
Car vraća konzervativizam u prosvetu ograničavajući joj napredak i izvesnu autonomnost.
(zabranjeni su Dostojevski, Tolstoj, Igo, Mopasan i drugi)
Car prihvata antisemitizam, nacionalizam i rusifikaciju kao unutrašnje ventile za snižavanje
unutrašnjeg pritiska.
Jevrejima je bilo zabranjeno da se bave slobodnim profesijama a uveden je numerus clausus na
univerzitetima, dolazilo je i do pogroma.
Ali dolazi do izvesnog privrednog uspona, raste gradski živalj a samim tim i proletarijat.
Aristokratija ne prepušta poluge vlasti buržoaziji skromnog porekla (Demidov,Morozov).
Agrar se slabo razvija, plemstvo usled prezaduženosti gubi imanja.
Rusija je izgradila Transibirsku železnicu, uzimaju se zajmovi i ulažu u infrastrukturu.
U susret revoluciji
1894.Nikolaj II je nasledio presto od svog oca.
Ne mnogo sposoban, podložan uticajima,nasledivši konzervativizam od oca i Pobedonosceva.
1883. Plehanov i Vera Zasulić su u Ženevi osnovali marksističku organizaciju „Oslobođenje
rada“.
Ruski marksisam je za razliku od zapadnog, prihvatao marksovo učenje kao dogmu a ne opciju.
1893-5 u Petrogradu se javila borbena grupa marksista (Lenjin, Martov) koji su za razliku od
teoretičara (Struve, Berđajev) bili za akciju umesto teoretisanja.
Lenjin je proteran u Sibir sa ženom Krupskajom.

47
On je povezao marksisam sa revolucionarnim narodnjaštvom, jakobiniizmom, Petra Tkačova.
1900. su on i Martov osnovali Rusku socijaldemokratsku radničku partiju..
Na kongresu u Londonu su se podelili na Lenjinove pristalice- Boljševike koji su smatrali da
samo čelična volja revolucije može uspeti u seljačkoj zemlji, i na pristalice Martova-Menjševike,
prema kojima revolucija nije moguća bez razvoja kapitalizma u Rusiji.
Revolucija 1905-1907.
Građanska klasa traži veće učešće u vlasti početkom veka što je bio atak na samodržavlje.
Radnička klasa traži bolje uslove života.
Neposredni povodi za revoluciju su ekonomska kriza 1900-1903. i neuspeh protiv Japana 1904/5.
U pravcu revolucije deluju, Lenjinova RSDRP i socijal revolucionari(eseri) kao naslednici
militantnih narodnjaka.
1902. na mesto ubijenog ministra policije je došao Pleve, koji je bio gori od prethodnog.
On ubacuje provokatore u radničke redove.
Podržan od Velikog kneza Sergeja, Pleve unutrašnje nezadovoljstvo usmerava na antisemitizam i
šovinizam.
1903. u Kijevu je pod pokroviteljstvo policije ubijeno 45 jevreja a ranjeno 400.
Masovno Jevreji i nacionalne manjine ulaze u radnički pokret.
Pleve ubeđuje vrhušku da je izlaz iz krize skretanje javnosti sa pravih problema koje bi se izvršilo
ulaskom u pobedonosni rat.
Upozoren da mora da izvrši reforme kako bi carstvo opstalo, Nikolaj II odbija povratak na
ustavni projekat generala Lorisa-Melikova, jer car ne deli vlast ni sa kim.
8. Januara je došlo do demonstracija u Petrogradu.
9. januara procesija ide ka Zimskom dvorcu da traži pravdu od cara.(žene,deca,odrasli)
Car se sklanja a njegov brat Vladimir otvara vatru i 2000 demonstranata gine.
General Trjepov umiruje prestonicu od nemira al se digla cela zemlja.
Moskva, Saratov,Baku, Varšava su u vrenju, dolazi do seljačkih pobuna, na crnom moru se
pobunila posada krstarice Potemkin koja će se predati rumunskim vlastima.
Komunisti formiraju radničke savete (sovjeti) , nazjnačajniji Petrogradski savet radničkih
deputata.
Car u avgustu popušta objavljuje izbore za savetodavnu Dumu.
17. oktobra car objavljuje Proklamaciju sa građanskim slobodama i sazivanjem Dume.
Sve klasne grupacije smataju da one treba da preuzmu vlast.
Liberalno građanstvo i inteligencija obrazuju partiju konsitucionalnih demokrata (kadeti).
Boljševici,Menjševici i eseri hoće revoluciju do kraja.
Kontrarevolucija optužuje jevreje da hoće da svrgnu cara i unište Rusiju, delujući na najniže
strasti seoskog i uopšte neukog stanovništva iz čijih redova regrutuju „crnostotinaše“, koji
oktobra ubijaju 4000 Jevreja i revolucinara.
26.oktobra na napade monarhodesnice eseri i boljševici odgovaraju pobunivši mornare u
Kronštatu.
11. novembra bune se mornari 12 ratnih brodova u Sevastopolju.
Obe ove pobune su završile gušenjem u krvi.
Na dalekom istoku u gradu Čita je proglašena Sovjetska republika.
Krajem novembra u Moskvi će se dići Moskovski puk ali će ih skršiti petrogradski puk.
Menjševici su se uplašili revolucije i počeli pružai podršku kadetima.
Miljukov i Struve traže samo poštene izbore za Dumu.
Marta 1906. održani su izbori za Dumu , kadeti su ubedljivo pobedili.

48
Caru ovo nije odgovaralo pa je jula raspustio Dumu.
Vladu je poverio Petru Stolipinu.
Stolipinove reforme i njihov krah
Predak mu je bio Speranski.
Još za vreme revolucije kao gubernator Zapadne Belorusije je kršio anarhiste i revolucionare.
Stupivši na vlast tražio je podršku Miljukova i kadeta ali su ga oni odbili.
Krajem 1906. u II Dumi je predlagao da se u Sibiru i Aziji zemlja podeli seljacima a u evropskom
delu Rusije da se osnuje Zemljoradnička banka koja bi davala hipotekarne zajmove seljacima.
Ovo su odbili i kadeti i levica koji su imali većinu u Dumi.
Car je raspustio Dumu a III je sazvana u junu 1907. sa desničarkom većinom.
Stolipinov Agrarni zakon je jedva usvojen a počeo je sa primenom 1910.
Nacionalno pitanje
U Rusiji Rusi nisu činili ni 50 procenata stanovništva.
Najproblematičnije Finsko, Poljsko i Jevrejsko pitanje.
Stolipin namerava Poljsku da izuzme iz Rusije a dok u Finskoj treba pojačati rusifijaciju.
Vlasti su same prećutno odobravale pogrome nad Jevrejima.
Kadeti i revolucionari su na Stolipina gledali kao nekog ko im može uzeti primat.
Crnostotinaši ga napadaju da udara na interese plemstva.
1909. carica Aleksandra je počela da rovari protiv Stolipina kod cara.
Jedino je veliki knez Nikolaj ubedio cara da ne prihvati Stolipinovu ostavku 1910.
Dvostrluki agent Ohrane i eser je 1911 bacivši bombu smrtno ranio Stolipina.
Dvor je bio zaokupljen proslavom 300 godina dinastije i nevažnim statističkim podacima koji su
davali lažnu sliku da je zemlja u usponu.
Pirinejsko poluostrvo
U Španiji, V građanska revolucija u Kadizu 1868 proglašava svrgavanje Burbona.
Opšti bunt seljštva i potlačenih, 29. septembra zauzet Madrid, Izabela beži u progonstvo.
Vlast je u rukama liberalnih veleposednika i krupne buržoazije.
1870.izabran je Amadeo, sin Vitorija Emanuela II, za kralja.
Revolucionari su se raspali na radikalno krilo koje je smatralo da treba seljaštvu izaći donekle u
susret i progresivističko koje je smaralo da se revolucija treba zaustaviti po svaku cenu.
Seljaštvo prilazi radikalima a radništvo prihvata anarhističke i revolucionalne metode.
Veleposednička reakcija gleda da vrati Burbone ali ne Izabelu već Don Karlosa.
1873 plašeći se radikalnije revolucije Kortes je proglasio republiku.
1874. novim vojnim udarom je došao na vlast Izabelin sin Alfonso XII,
Karlisti se bune i građanski rat će biti završen tek 1876.
Novi režim je prihvatio ustavnu monarhiju a zemljom su vladali Konzervativci i Liberali.
Stalno se smenjuju do 1901. jer obe stranke brane iste vrednosti u osnovi.
U Baskiji, Kataloniji, i Galiciji se javljaju separatistički pokreti.
Od osamdesetih godina je vladao nedorasli i detinjasti Alfonso XIII.
Krajem veka se javljaju sindikalne organizacije kao npr. CNT.
1907. Katalonska stranka je izborima odnela ubedljivu pobedu.
Vlast ih napada a oni uzvraćaju bombaškim napadima.

MEĐUNARODNI ODNOSI

49
 OD FRAKFURTSKOG MIRA 1871 DO
BERLINSKOG KONGRESA 1878
Dva pitanja će biti aktuelna do 1914. Ravnoteže snaga u Evropi i pitanje kolonijalne imperije.
U žarištu će biti pitanja francusko-nemačih odnosa posle rata 1870/1.
Drugo pitanje žarišta je bilo Istočno pitanje (turko nasleđe, Bosfor i Dardaneli, prodor AU na jug,
anglo-francusko-italijanski interesi za Suec,Kipar,Egipat,Tunis, Maroko, nacionalni pokreti
balkanskih naroda).
Treće pitanje je protivrečnosti velikih sila koji će rezultirati blokovskom podelom.
U ovom periodu dominiraju dva perioda:
I Bizmarkov 1871-1890. u kome dominiraju kontinentalni problemi i Istočno pitanje,taj period
možemo takođe podeliti do Berlinskog kongresa i do silaska Bizmarka sa vlasti i sklapanja
Francusko-ruskog saveza 1890/1.
II period 1890-1914. pojava akutne kolonijalne problematike i pripremanjem za Veliki rat.
Nemački faktor u evropskoj politici. Trojecarski savez
U prvim godinama nakon francusko-pruskog rata niko nije znao u šta će se ovaj minuli konflikt
pretvoriti.
Francuska je žudela za revanšom, izgubila je Alzas i Lorenu, 5 milijardi franaka i prestiž.
Zato je Bizmark mislio da treba zadati preventivni udarac Francukoj od koga neće biti oporavka.
Francuzi su bili svesni da su preslabi i zato su usvojili Gambetinu misao da o revanšu treba stalno
misliti ali nikad ne govoriti, za njega se spremati ali ga ne očekivati tako brzo.
Francuska je sprovela sve odredbe Frankfurtskog mira 1871(porušila pogranične tvrđave, platila
pre roka ratnu odštetu)
Engleska i Rusija nisu gledale blagonaklono na pojavu novog džina.
Bizmark je dobro znao da dok Francuska ne stekne saveznika nema ni reči o revanšu.
Bizmark je hteo da Rusiju i AU gurne u košmar Istočnog pitanja kako bi se tamo uništile i
sukobile sa Britanijom a Francuska bi za to vreme ostala izolovana i ranjiva.
Smatrao je da će moći da kontroliše Rusiju i AU a da je Britanija zauzeta kolonijama a on nije
mario mnogo za kolonijalnu politiku a o Italiji nije ni razmišljao.
U samoj Nemačkoj je imao podršku cara i vojnih krugova zbog ujedinjenja.
Rusija je zbog sukoba sa Britanijom u Aziji i AU oko Istočnog pitanja bila upućena da gaji dobre
odnose sa Berlinom.
Ruska politika je imala dve opcije, ili da uspori u centralnoj Aziji i da aktivira balkansku
ekspanziju ili da zamrzne Balkan i da prodre ofanzivno u centralnu Aziju.
Gorčakov je za prvu varijantu računao na Nemačko nepodržavanje Britanije a za drugu
nepodržavanje AU.
Austro-ugarski zaokret
18.maja 1871 austrijski kancelar Bajst je od cara tražio da se Nemačka uvažava kao prvorazredni
činilac u evropskoj spoljnoj politici.
O ovome je raspravljano na sastanku careva sa Bizmarkom u Salcburgu i Gaštajnu.
Bizmark nije bio oduševljen za ovakvu politiku jer se suprotstavjlala sa njegovoj zamisli.
Posle Gaštajna je premešten sa mesta ugarskog premijera za ministra spoljnih poslova dvojne
monarhije, grof Andraši, jer se smatralo da bi on najbolje mogao voditi ovu novu politiku.
Ovim je prihvaćen defanzivni kurs posle izbacivanja iz Italije i Nemačke a uveden je i ofanzivni,
prodor na Balkan.

50
Za ovo će im doći dobro kao povod Podgorička afera sa Turskom 1875.
Sad je AU išla ka tome da iskoristi Nemačku u svom prodoru na Balkan.
Nemačka je htela savez ali ne samo sa AU, nego da u njemu bude i Rusija, koja je bila smetnja
dvojnoj monrahiji u njenom prodoru na Balkan.
Trojecarski savez i Bizmarkov sistem
Septembra 1872, bizmark je u Berlinu dogovorio sastanak tri cara, na kome je dogovoren podrška
dvojne monarhije Rusiji protiv Engleske, u prodoru u srednjoj Aziji a ova bi zauzvrat bila
nezainteresovana za pitanje Slovena u AU, i jedna i druga ne bi vodile politiku na Balkanu bez
prethodnog međusobnog dogovora.Gorčakov je obećao Bizmarku da neće podržati politiku
revanšizma u Francuskoj.
6.maja 1873 Aleksandar II i Vilhelm su potpisali u Petrogradu, vojnu konvenciju o pomoći ako
neko bude napao zemlju potpisnicu.Bizmark je bio srećan jer je ovime predupređen eventualni
napad Francuske ili njena saradnja sa Rusijom.
6. juna 1873. su potpisali sporazum Aleksandar II i Franja Josif u kome su se dve sile odrekle
jednostranih akcija u vezi sa Istočnim pitanjem.
22.oktobra 1873. ovom Ugovoru je pristupio car Nemačke, Bizmarkov sistem je utemeljen.
Ovo kako će se videti nikako nije bi Carte blanche za potpisnice već samo čuvanje status quoa.
Krize
I kriza koju je Bizmark izazvao je povika u Nemačkoj štampi da Francuska pazi šta radisa
klerikalnom propagandom u vezi sa Nemačkom politikom Kulturkampfa protiv katoličke crkve u
Nemačkoj jer je može strefiti vojna kazna.
II kriza je nastala povodom francuskog Zakona o vojsci 1875 kojim se dozvoljava uvećanje
vojske Treće republike za 150 hiljada u slučaju mobilizacije, čak se govorilo da Nemačka mora
da povede preventivni rat protiv Francuske.
Ovo se nije svidelo ni Britaniji a ni Rusiji pa su Dizraeli i ministar Derbi a i Gorčakov i
Aleksandar II dali do znanja Bizmarku da je Evropi potrebna jaka Francuska.
Ovo je uverilo Bizmarka da je savez iz 1873. defanzivan i da on nema carte blache.
Britansko-ruske suprotnosti u Centralnoj Aziji 70-tih godina
Na Srednjem Istoku, Centralnoj Aziji, i moreuzima Bosfor i Dardaneli, Britanija je strepela od
Rusije.
Sve je to bilo u cilju zaštite Indijskog potkontinenta kao dragulja u kruni Britanske imperije.
Za Rusiju je Centralna Azija (Persija,zapadni deo Kine, Avganistan) bila privlačna zarad razvoja
trgovine a time i bržeg privrednog uspona.
Britanija je preko indijsko vicekralja širila mrežu agenture na tim prostorima.
Rusija je to isto radila ali koristeći Turkmeniju kao odskočnu dasku.
Zapadna Kina i Avganistan
60. tih godina su Englezi pomogli Jakub begu u zapadnoj Kini da proglasi nezavisnost od Kine,
ali posle njegove smrti 1877. to područje je Kina povratila.
1869. u Avganistanu Šer alija je potpisavši ugovor prihvatio zaštitu Britanije a ova njemu pravo
na presto, ali nije hteo da primi britanske trupe na svoju teritoriju.
I Rusi i Britanci su hteli da odrede neutralnu zonu tj.granicu jednih prema drugima.
1871. Rusija predlaže Gledstonu da Britanija zadrži Avganistan a Rusija emirat Kokand.
Britanci ovo odbijaju.
1873. Rusi upadaju i osvajaju kanat Hiva, Britanci ne reaguju jer su se spremali da upadnu u
Avganistan.
1875. lord Derbi izjavljuje da Britanija ima pravo da reaguje u Avganistanu kad i kako hoće.

51
1876. ukazom Aleksandra II Rusija pripaja emirat Kokand.
1876. Šer Ali odbija da primi Britance na svoju teritoriju ali prihvata pregovore na Indijskoj
teritorji sa njima
Januara 1877. lord Liton prekida pregovore jer se Britanija sprema na invaziju Avganistana.
Šer Ali nije uspeo da dobije podršku ni od gubernatora Turkestana.
Persija
Britanci su držali Golfski zaliv ali su bili zainteresovani i za unutrašnjost Persije pa su stoga
nastojali da drže Ruse što dalje od ovih prostora.
1872. Britanci su izvršili pritisak na šaha da podrži davanje koncesija Britanskom Rojteru za
izgradnju telegrafske deonice London-Kalkuta.
Kad su Rusi zauzeli Zakavkazje, interesovanje Persije je poraslo za veze sa Rusijom.
Šah je posle pobuna 1879. zatražio od Ruskog cara da mu da oficire za formiranje telesne garde.
Velika Istočna kriza 1875-1878
Od ustanka u Hercegovini do rata Srbije i Crne Gore
Najznačajniji spoljni faktori u rešavanju ovog pitanja su bili Rusija, Britanija i AU.
Dvojna monarhija se bojala snaženja slovenskih naroda i prelivanja revolucionarnih tendencija na
njenu teritoriju a takođe i uticaja Rusije preko velike slovenske države koja bi tu postojala.
Januara 1875. doneta je odluka da dvojna monarhija zaposedne BiH u prvoj prilici.
Tu rafiniranu politiku bi vodio grof Andraši pod vidom brige za opšti mir.
Drugi zadatak je bio pokazati inicijativu akcije na tom području a u tome je monarhija
podržavana od Bizmarka.
Tako bi se istisnula nedosledna Rusija a AU bi dobila mandat da zaposedne BiH kako bi očuvala
mir.
Rusiju je Trojecarski uovor obavezivao za održavanje status kvoa na Istoku a tako su mislii car
Aleksandar II i kancelar Gorčakov.
Slovenofilska struja sa dofenom i ambasadorom u Stambolu Ignjatijevim je mislila drugačije da
Rusija treba da ima odrešene ruke u rešavanju problema jednoverne braće i istiskivanju uticaja
AU i Britanije.
Britaniji je odgovarala slaba Turska kako bi vršila svoje uticaje preko nje ali i suzbijanje borbe
balkanskih naroda jer su oni smatrani Ruskim eksponentima.
Britanija je morala da vodi računa da Rusija ne ovlada moreuzima Bosfor i Dardaneli.
Konzervativna Dizraelijeva vlada nije mogla ostati večito slepa pored žrtava koje je podnela
Srbija i Bugarska pa je odustala od odbrane Turske po svaku cenu a ni dugove ne može da vraća.
Pošto se pokazalo da države nisu sposobne da biju Turke, na Carigradskoj konferenciji je
Britanija igrala dvostruku ulogu, u javnosti protiv Turske a iza kulisa protursku.
Do kraja 1878 će potpuno biti na Turskoj strani ali će joj i otrgnuti Kipar te godine.
Bizmark je radio na očuvanju Trojecarskog saveza i otklanjanju sukoba između Rusije i AU.
On je pružao podršku AU 1876 i 1878. u sukobu sa Rusijom a nju je podržavao protiv Britanije
po pitanju Carigrada i moreuza, i sve kako bi Francuska ostala usamljena.
Ovim je samo uništio Trojecarski savez jer je postalo jasno šta mu je bio cilj a time je samo
izgubio poverenje Rusije.
Francuska je na sve načine nastojala da održi prijateljske odnose sa Engleskom i Rusijom i da
spreči njihov međusobni sukob.
To je bila komplikovana politika koju je vojvoda Dekaz morao da vodi, ne rizikujući da staje ni
na jednu od dve strane.
Povod za Istočnu krizu

52
Je bio napad Pere Tunguza na grupu turskih trgovaca 5.jula 1878. u blizini Nevesinja, što je
dovelo do oružanih čarki stanovništva i vlasti oko Nevesinja.
Porta prihvata savez ambasadora Ignjatijeva da ne reaguje oružjem već da pošalje dva inspektora.
Ova misija propada a broj ustanika raste zajedno sa crnogorskim dobrovoljcima.
I u Crnoj Gori i Srbiji je javno mnjenje za pomoć ustanicima.
Od Evropskih diplomata samo je Andraši za to da se ne vrši pritisak na kneza Milana da utiša
ratne trube, jer se po njemu u Hercegovini ne dešava ništa bitno.
U avgustu je izbio ustanak i u Bosni.
14. avgusta prihvaćena je ideja Rusije i AU o konzularnoj misiji u Hercegovini i smirivanju
stanja na terenu ali je propala zbog nedobijenih ganancija Turske o reformama.
2.oktobra 1875. sultan je po nagovoru Ignjatijeva objavio reforme Irodijade za BiH.
6. oktobra 1875. Turska je proglasila bankrotstvo i time navukla bes zapadnoevropske buržoazije
koja nije htela da brani onoga ko ne može da ispunjava obaveze vraćanja dugova.
25.novembra Dizraelijeva vlada je od prezaduženog egipatskog kediva kupila većinu akcija
Sueckog kanala.
Andrašijeva nota
31. januara 1876. Andraši je predao Turskoj memorandum (Andrašijeva nota), kojom predlaže:
1. Verske slobode i jednakosti u BiH.
2. Zabranu zakupa poreza.
3. Porezi iz BiH da se koriste u samoj BiH.
4. Mešovite hrišćansko-muslimanske komisije za nadgledanje reformi.
5. Olakšavanje položaja seljaka i prodavanje po povoljnoj ceni neobrađenih površima.
Andraši je znao da od reformi nema ništa ali je na to i računao kako bi AU profitirala.
Sve velike sile su znale za nameru AU ali su jednoglasno prihvatile Andrašijev predlog.
11.febrauara 1876. u skladu sa ovim je sultan izdao nove Irade ali je to bilo samo formalno.
Aprila ustanici predlažu ukidanje feudalizma i autonomiju.
Ukidanje feudalizma ne prihvata Turska a autonomiju AU jer se pribojava ujedinjenja sa Srbijom
i Crnom Gorom.
Bugarska i Grčka,Turska
Avgusta 1875. je pobedila revolucionarna struja sa Botjevim na čelu protiv umerene sa
Karavelovim.
Ustanak je dignut maja 1876. u Plovdivskom okrugu ali pošto su ustanici ostali izolovani, bili su
slomljeni mesec dana kasnije. Odmazde su bile velikih razmera.
6. maja 1876. u Solunu su muslimani ubili konzula Francuske i Nemačke.
U samom Carigradu su se protiv konzervatice digli Novi Osmani na čelu sa Mithat pašom.
On je hteo da ukloni i samog Abdul Aziza ako je potrebno.
Velike sile do kraja maja šalju 13 brodova u Bosfor.
Berlinski memorandum
Na sastanku u Berlinu 11. i 12. maja 1876 je usvojen Berlinski memorandum
To je u stvari bio Gorčakovljev plan koji je sadržao ustaničke predloge ukidanja feudalizma i
autonomije.
Međutim on je bio totalno izmenjem od strane Bizmarka i Andrašija.
Pet sila sem Britanije su bile spremne da ovaj memorandum uruče sultanu 30.maja.
Britanci su bili protiv ovoga pa su nagovorili neke turske ministre da svrgnu A.Aziza. 29.maja.
Doveden je maloumni Murat V pa nakon toga Abdul Hamid II i time je izbegnuto uručenje note
jer se smaralo da je nastupilo novo doba.

53
 Rat srbije i Crne Gore protiv Turske 1876.
Britanski premijer je izjavio da nema smisla zadržavati Srbiju i Crnu Goru od rata.
Nakon što je ovo čuo Milan je objavio 30.juna ratnu proklamaciju.
Grčka i Rumunija su ostale ravnodušne.
U Bugarskoj posle sloma majskog ustanka nije moglo biti reči o novom.
Sastanak u Rajhštatu
8.jula 1876. u Češkom Rajhštatu su se sastali Aleksandar II, car Franja, Gorčakov i Andraši.
Dogovoreno je nemešanje u sukob ali ako već dođe do intervencije, nijedna sila neće delovati bez
prethodnog dogovora sa drugom.
1. Ako pobedi Turska odlučeno je da se Srbiji i Crnoj Gori zadrži status kvo od pre rata a da
se Bugarskoj i BiH izvrše reforme prema Andrašijevoj noti i Berlinskom memorandumu.
2. Ako pobedi Srbija, neće se dozvoliti formiranje Velike Slovenske države već će se Srbiji
dozvoliti da uzme delove Stare Srbije i Bosne a Crnoj Gori istočna Hercegovina, dok bi
ostale delove BiH anektirala AU.
3. Ovim bi dobile ne pobedničke zemlje Srbija i Crna Gora već bi se okoristila AU.
U slučaju raspada Osmanskog carstva:
1. Grčka bi se ujedinila sa Kritom,Epirom i Tesalijom.
2. Besarabija bi bila vraćena Rusiji.
3. Bugarska, Rumelija i Albanija bi dobile nezavisnost ili autonomiju
1. marta 1877. Srbija je potpisala mir sa Turskom na osnovu status kvoa.
Grčka reakcija
U proleće 1876 u Atini je formiran ustanički komitet sa Bulgarisom na čelu.
Delegacije Epira, Tesalije i Krita su pristigle tražeći akciju.
Ustanak ne kritu 1876. je bio kratkotrajan.
Demonstranti u Atini traže ulazak Grčke u rat ali uzalud.
Britanski plan
Nakon neuspeha Srbije, jeseni 1876. lord Derbi je izašao sa planom i saopštio Turskoj i silama:
1. Mir između Srbije,Crne Gore i Turske na osnovu status kvoa.
2. Davanje autonomije BiH i Bugarskoj.
3. Očuvanje odredbi Pariskog mira 1856.
Sve sile su ovo prihvatile čak i AU kojoj nije odgovarala autonomija BiH.
Rusija predlaže da se ovaj plan izvede ako Turska ne prihvati tako što će ona okupirati Bugarsku,
AU BiH, a svih šest sila bi uplovile u moreuze.

Drugog oktobra je Turska odbila ovaj plan.

AU i Britanija su ovo odbile i od tada je Rusija nastojala da vojno učestvuje u ratu kako bi tako
zaštitila svoje interese, doduše pod pritiskom panslavističke struje u Rusiji.
Rusija se plašila da situacija ne postane kao u Krimskom ratu.
Stoga je želela da neutrališe pretnju Beča pa je stupila u pregovore sa njim kako bi podelili
Balkan.
Beč nije hteo ni da čuje da dobije ruski blagoslov za okupaciju BiH.
Rusija pita Berlin kakav bi bio stav Nemačke u slučaju rata Rusije i AU.
Bizmark odgovara da ne bi trpeo poraz svog najvernijeg saveznika, AU te zato predlaže
sporazum a i upozorava Andrašija da u slučaju rata sa Rusijom, Berlin neće podržati Beč.
Ovim je došlo do popuštanja napete situacje između dve velike sile.

54
15. oktobra 1876 Aleksandar II izjavljuje da će morati da se sazove evropska konferencija o
statusu hrišćanskih delova evropske Turske.
Ukoliko Turska ovo odbije Rusija će pristupiti mobilizaciji.
Odlučeno je da se međunarodna konferencija održi decembra 1876. u Carigradu.
Carigradska konferencija.
Rusija sa Francuskom i Italijom je išla kako bi se zaista rešilo Istočno pitanje.
Dvojna monarhija se nadala u neuspeh konferencije.
Britanija je dala program konferencije kako bi umirila svoje mnjenje zbog zverstava Turaka u
Bugarskoj i bankrotstvom Turske i kako bi podrivala Rusiju.
Sa ovim Dizraelijevim planom nije bio upoznat ni Solzberi kao opunomoćenik a ni svi ministri.
Turskoj je ponuđeno sledeće:
1. Mir za Srbiju uz status kvo.
2. Mir sa Crnom Gorom uz znatna proširenja.
3. Autonomija za BiH i Bugarsku koja bi bila podeljena na Dunavski i Sofijski vilajet.
4. Na teren bi bila poslata komisija sa belgijskim korpusom kao jezgrom buduće
žandarmerije.
Mithat paša odbija sve osim prve tačke.
Solzberi nagovara Turke da prihvate tačke dok Dizraeli preko ambasadora podučava Turke kako
da izigraju sporazum.
23. decembra svečanim salvama je započeta konferencija a i objavljeno donošenje prvog
Osmanlijskog ustava, u kome je trebalo da se nalazi sve što Evropske sile traže.
Zbog toga su Turci smatrali da konferencija nije ni potrebna, mislili su da Andraši i Dizraeli stoje
kao podrška Turcima.
Jedini rezultat konferencije je bio produžavanje mira sa Srbijom do 1.marta 1877.
Sa Srbijom je Turska potpisala mir 28. februara 1877. a Crna Gora je bila uporna u zahtevu za
proširenje što je dovelo do toga da će dočekati u ratnom stanju Rusko-turski rat aprila 1877.
Budimpeštanski pregovori
Rusiji je bio potreban neki politički uspeh na istoku kako bi smirila jastrebove u sopstvenim
redovima i time izbegla rat.
Zbog toga je trebalo osigurati sebi zaleđinu.
15. januara 1877. pregovori sa AU su uspešno okončani u Budimpešti nakon godinu dana uz
posredstvo Bizmarka.
1. Dogovorena je neutralnost AU u slučaju rata Rusije i Turske.
2. Za uzvrat Rusija se složila da AU, kada nađe za shodno, okupira BiH.
3. AU neće svoje operacije proširivati na Rumuniju, Srbiju i Crnu Goru.
4. Rusija neće svoje operacije proširivati na Srbiju,Crnu Goru i BiH.
5. Rumunija, Srbija i Crna Gora mogu ratovati na strani Rusije ali se ruske trupe ne mogu
pojavljivati na ovim teritorijama.
Dopunska konvencija
18. marta je popisana dopunska nota kojom se:
1. AU obavezuje da kada bude okupirala BiH neće ući u Novopazarski sandžak, već će
naknadno biti postignut dogovor o tome.
2. Rusija stiče pravo da anektira jugoistočnu Besarabiju oduzetu 1856.
3. Potvrđena odluka iz Rajhštata o tome da se ne stvori velika južnoslovenska država
4. Prihvata se mogućnost nezavisne Bugarske i priznavanja samostalnosti Rumuniji, Srbiji,
Crnoj Gori i Albaniji
5. Naknadno će se odrediti sudbina Epira,Tesalije,Krita i samog Carigrada.
55
 Neuspeh Carigradske konferencije
Je pokušala da iskoristi Nemačka.
Bizmark gura Rusiju u rat sa Turskom nudeći joj Carigrad a Britaniju nagovara da uzme Egipat.
Cilj mu je bio zavaditi Ruse i Engleze i Ruse i Francuze.
Velike sile su odbile Bizmarkove predloge.
31. januara Gorčakov svima šalje memorandum šta da se radi kako bi se naterala Turska da
prihvati zahteve velikih sila.
Velike sile su protiv primene sile.

Marta Rusija šalje Ignjatijeva u evropske prestonice kako bi svih šest sila uputilo memorandum
Turskoj.
Londonski protokol
31. marta 1877. je potpisan u Londonu od svih šest sila.
1. Ovim protokolom se traži od Turske da preduzme reforme koje je sama predložila.
2. Ukoliko se ne popravi stanje Hrišćana evropske sile uzimaju za pravo da same odrede
mere za očuvanje opšeg mira.
3. Turska sve svoje akcije mora da svede u mirnodopski okvir.
Lord Derbi posle potpisivanja izjavljuje da razoružanje Turske neće značiti ništa ako se ne
razoruža sama Rusija.
Nota grofa Šuvalova
Rusija brzo reaguje i šalje grofa Šuvalova u Carigrad sa zahtevima:
1. da se potpiše mir sa Crnom Gorom
2. pošalje turski izaslanik u Petrograd radi dogovora razoružanja
3. nadzor stranih konzula nad reformama u BiH i Bugarskoj.
9. oktobra Turska je objavila da odbija Londoski protokol i notu Šuvalova.
24. aprila 1877. Rusija je objavila rat Turskoj.
Rusko-turski rat 1877-1878.
Još je 16. aprila Rusija sklopila ugovor sa Rumunijom o propuštanju trupa preko njene teritorije.
Rmunija objavljuje mobilizaciju nakon ovoga ali ne objavljuje rat Turskoj.
Turska bombarduje Rumuniju a ova bombarduje Vidin.
11.maja 1877. Rumunija je u ratnom stanju sa Turskom.
Rumunska skupština proglašava nezavisnost.
Ruskoj kampanji se priključuju Rumuni, Bugarski dobrovoljci a i Srbija od decembra.
Britanija za svoju neutralnost traži od Rusije poštovanje njenih interesa u
Egiptu,Suecu,Carigradu,moreuzima i zaleđu Persijskog zaliva.
Gorčakov odgovara da će Rusija poštovati ove zahteve.
U ratu će Francuska i Nemačka biti blagonaklono neutralne prema Rusiji.
Ratne operacije Rusije su se zaustavile oko Plevne a Srbiji se šalje hitan zahtev za ulazak u rat.
Posle septembarskog trećeg neuspeštnog juriša na Plevnu pristupilo se dugoj opsadi.
Plevna je pala decembra 1877. od Rusa i Rumuna.
Srbi su oslobodili Niš, Pirot, Vranje i Gnjilane.
Crnogorci su zauzeli Nikšić a januara 1878. Bar i Ulcinj.
22. januara 1878. Rusi ulaze u Jedrene a i pobeđuju na Kavkazu.
Britanci traže od Gorčakova mir za Turke a on im odgovara da moraju da se Turci direktno
obrate komandantima vojski u Bugarskoj i Aziji.
Britanija je besna sprema se da pošalje flotu u moreuze.

56
31. januara 1878. Turska je potpisala primirje u Jedrenu.
Rusija je žurila jer su je već ometale AU i Britanija.
Rusi su se zaustavili ispred Carigrada, stali su u Aziji, kao i na srpskom i crnogorskom ratištu.
Aglo-francusko brodovlje demonstrira silu u Mramornom moru kako bi zaustavili Rusiju da
okupira Carigrad.
Rusi zauzimaju San-Stefano, predgrađe Carigrada.
Grčka
U leto 1877. Grčka iako uzavrela je odustala od rata, pod uticajem anglofila.
Januara 1878. rusofilska Kumundurusova vlada se spremala za rat ali je odustala jer je bio kraj.
31.januara donosi se odluka da regularne i dobrovoljačke trupe zaposednu Tesaliju i Krit
Primirje je već bilo potpisano a Grčka se našla sama sa razbesnelom Turskom.
Pošto im Engleska i AU nije garantovala i mir a i Turske evropske delove, Kumundurusova
vlada je 7. februara izdala naredbu o povlačenju trupa.
Sanstefanski mir
Sanstefanskim mirom 3.marta su obuhvaćene Rusija,Turska,Rumunija,Srbija i Crna Gora.
Rusija je podržala stvaranje Velike Bugarske kneževine sa izlazom na Egejsko more preko
Kavale, što je Rusiji značilo da izađe na toplo more a jednom i okupaciju Carigrada.
Rusija je trebalo da ostane u Bugarskoj dve godine dok se ne organizuje samostalna uprava.
Rusiji je vraćena jugozapadna Besarabija, Kars i Batumi i Ardahan.
Ovim je bila zadovoljna samo Rusija, Bugarska i Crna Gora koja je dobila Nikšić, Gacko,Spuž,
Gacko i Bar.
Za Epir,Tesaliju i Krit je predviđena autonomija.
Rusija se nije protivila okupaciji BiH od strane AU.
Rumunija je dobila nezavisnost i Dobrudžu umesto Besarabije.
Srbiji su oduzeti Pirot i Vranje koje je sama oslobodila.
Svi su bili nezadovoljni.
AU je tražila da Makedonija ostane Tursoj kako bi prodirala na istok uz pomoć nje.
Ona je tražila novu konferenciju na neutralnijem terenu npr u Berlinu a Nemačka je podržala.
Francuska se ovoga plašila ali je dobila Andrašijevo uveravanje da Bizmark neće postaviti pitanje
priključenja Alzasa i Lorene Nemačkoj, pravno, što je umirilo Francusku.
Novi kongres je trebalo da prihvati i Rusija i to se desilo pošto su potpisani predugovori.
Berlinski kongres
Održan od 13. juna do 13. jula 1878. u Berlinu.
Učestvovali su:Bizmark, Andraši, Dizraeli, Solzberi, kancelar Gorčakov,francuski ministar
inostranih dela Vadington, italijanski ministar Korti, turski Sadulah-bej, Ristić, Delijanis, Stanko
Radonjić i drugi.
Antislovenski ton zastupali Englezi i AU, jer Srbiji i Crnog gori nije dozvoljeno, za razliku od
Rumuna i Grka, da se obrate kongresu u usmenoj formi.
Revidirana je odredba o Velikoj Bugarskoj. Makedonija je ostavljena Turskoj, Kneževina
Bugarska je bila tributarna kneževina, a Istočna Rumelija se ostavlja kao autonomna oblast
kojom rukovodi guverner-hrišćanin imenovan od sultana.
28.juna 1878. Austrougarskoj je dodeljen evropski mandat da okupira BiH.
Rumunij i Srbiji je priznata nezavisnost uz priznavanje verskih sloboda, posebno jevrejima.
Rusiji je ostala istočna Besarabija iz Sanstefana.
Rumuniji je data Dobrudža i na predlog Francuske teritorija između Silistrije i Mangalije (delta
Dunava).

57
Srbija je dobila četiri okruga, Crnoj Gori je skoro potvrđen Sanstefanski dobitak.
Grci su Turcima pre kongresa oteli Kipar. Rusiji je priznat Kars i Avdahan a Batumi da bude
slobodna trgovačka luka.
Bosfor i Dardaneli su ostali slobodni kao po sporazumima jiz 1856. i 1871.
U plovidbi Dunavom i regulaciji Đerdapa dominaciju je dobila AU.
Turska je stavljena pod anglofrancusku finansijsku kontrolu.
Miriditsko katoličko stanovništvo je nastavilo da uživa privilegije i imunitete na severu Albanije.
Egipat je bio pod dvojnom interesnom sferom Engleskom i Francuskom.
Francuska je dobila Tunis s kojom su se složili Englezi, Bizmark je dao kart blanš za aneksiju
Tunisa i Francuzima i Italijanima.
POSLEDNJE DECENIJE XIX VEKA
Bizmarkov sistem
On je smatrao da Nemački Rajh se nalzai između Francuske kao sigurnog neprijatelja i Rusije
kao potencijalnog i do kraja se bojao moguće koalicije ove dve države protiv Nemecke.
Veliki deo njegovog rada se svodio na stvaranje tajnih sporazuma koji bi ovo sprečili.
Prvi vojnopolitički blok Bizmark će stvoriti prvo sa AU oktobra 1879. godine ugovorom o
vojno-političkom savezu, i maja 1882. sa Italijom i AU, potpisivanjem konvencije.
Juna 1881. je sklopljen, takođe tajni Nemačko-AU-ruski ugovor o „reosiguranju“.
AU je bila i prirodan i pouzdaniji savetnik Nemačkoj od Rusije.
Ugovori su bili upereni protiv interesa Rusije kako na Balkanu tako i prema Francuskoj.
Nemačka i AU koketiraju sa Britanijom kako bi je ohrabrili da se suprotstavi Rusiji u Aziji a
Francuskoj u Sredozemlju.
Dizraeli i Solzberi su odgovorili Bizmarku da u slučaju sukoba dve nemačke države protiv Rusije
Britanija ne bi ostala nezainteresovana.
Uprkos ovom Bizmark je smatrao da bi tada sukob s Rusijom bio štetan po Rajh a i nije on hteo
uništenje Rusije već blokadu njenog uticaja na zapadu i istoku i njeno stavljanje pod kontrolu.
Obnovljeni Trojecarski savez 1881.
Iako je Aleksandar II ovo prozreo on je ušao u Trojecarski savez 1881. priznajući ovo samo kao
poštovanje odnosa stvorenih na Balkanu Berlinskim ugovorom.
Ovaj ugovor je sklopljen na tri godine a priznavao je AU da u pogodnom trenutku anektira BiH.
Rusiji je dato pravo da u pogodnom trenutku ujedini kneževinu Bugarsku i Istočnu Rumeliju.
Postojala je i klauzula o neutralnosti Rusije ako Francuska napadne Rajh i neutralnost AU ako
Engleska napadne Rusiju. Rusiji je to odgovaralo jer su joj bile odrešene ruke u Aziji.

Trojni savez 1882.

Pristupanje Italije vojnom savezu Nemačke i AU i stvaranje Trojne alijanse je bila direktna
posledica zategnutih odnosa Italije i Francuske oko Tunisa.
Bizmark je tražio da se Italija odrekne agitacije u austrijskim pokrajinama pre svega Trentinu.
U slučaju napada Francuske na bilo koju članicu ostale dve priskaču u pomoć
BiH
AU uvodi sopstveni administrativni sistem i delimičnu agrarnu reformu ne zadirući duboko u
zemljovlasničke odnose.
Benjamin Kalaj zajednički ministar finansija i upravljač BiH je radio na stvaranju sintetičke
bosanske nacije i integrisanju sve tri religije. Kao dobar poznavalac jezika, kulture i istorije Srba
on je vešto manevrisao sa nacionalnim i verskim osećanjima i prilikama u BiH.
58
Perod od 1882-1903 se naziva Kalajev režim.
Rumunija
U sličnom položaju se našla kao i Srbija, nezadovoljna dobitkom Dobrudže umesto Besarabije.
Uz to i loš položaj 3 miliona Rumuna u Transilvaniji a i ekonomska zavisnost od AU.
Porodične veze Karola I Hoencolern-Sigmaringena sa nemačkim Hoencolernima.
1883. će Karol potpisati odbrambeni ugovor sa AU, kojem će se pridružiti Nemačka.
Obaveza Rumunije da poštuje status kvo u Erdelju.
Bugarska i Plovdivski prevrat
Rusija se obavezala da ostane 2 godine u Bugarskoj do izgradnji institucija sistema.
1879. izabran je Aleksandar Batenberg za kneza kao rođak Aleksandra II.
Ministarstvo spoljni poslova i vojske su držali ruski generali.
1881. i 1884. su na izborima pobedili Liberali koji su se protivili ruskom tutorstvu.
Na njihov zahtev je knez Batemberg uklonio ruske generale, stvorivši Komitet za ujedinjenje.
Septembra 1885. Komitet je svrgnuo Turskog guvernera Rumelije proglasivši ujedinjenje u
Plovdivu.
Velike sile nisu na ovo reagovale kako bi potisnule ruski uticaj, Turski protest je bio blag, a
Petrograd nije jedini priznao ovaj prevrat tražeći sankcije za Batenberga, gle čuda šta se
izdešavalo za samo 7 godina.
Srbija je ovo shvatila kao opasnost i ušla u rat sa Bugarskom novembra i tučena je na Slivnici.
3. marta 1886. na pritisak AU Bugarska je prihvatila status kvo ante belum sa Srbijom.
Te godine su ruski oficiri svrgli Batenberga a na čelo države je došao Boris Koburg.
Francuska
Posle ujedinjenja Nemačke 1871. jedina opcija Francuske je bilo savezništvo sa Rusijom koje se
nije moglo ostvariti narednih 20 godina.
Carska Rusija je bila netrpeljiva prema francuskom republikanizmu iako je sama bila svesna da je
sasvim prirodno i neophodno ovo savezništvo, posebno nakon Berlinskog kongresa.
1886/7. je ministar rata Bulanže prihvatio stav 200 hiljada članova Deruleove Lige patriota,
traživši od Frejsineove vlade da napusti politiku kolonijalizma i krene u obračun sa Rajhom i
vraćanje Azasa i Lorene domovini.
14.jul 1886. je bio sav u znaku nacionalističkog zanosa.
1887. Nemačka povećava vojno brojno stanje a Bizmark je od francuskog zanosa i revanšizma
napravio diplomatsku aferu i unutrašnju uzbunu.
Nemački carinici su te godine zarobili francuskog inspektora Šneblea koji je obilazio granicu.
Bulanže zahteva mobilizaciju ali mudri predsednik Bulanže je taj zahtev odbio.
Zauzvrat su Nemci oslobodili Šneblea.
Novi ugoovor o „reosiguranju“
1887. Zaključen je novi Rusko-ruski sporazum kojim je zagaranotvana neutralnost Rusije u
slučaju Francuskog napada na Rajh.
Bizmark je obećao podršku prisustvu Rusiji u Bugarskoj i u moreuzima.
Ovaj ugovor je bio u suprotsnosti sa Trojnim savezom iz 1882. i „Mediteranskim sporazumom“
između Italije,AU i Britanije kojem je Nemačka prišla tri meseca ranije a odnosio se na odbranu
uspostavljenog stanja na Sredozemlju.(a sad nudi Rusima podršku oko pristustva u moreuzima).
Kolonijalna ekspanzija krajem XIX veka
Nasuprot Bizmarkovom kontinentalnom sistemu nalazila se Dizraelijeva i Solzberijeva
kolonijalna politika oličena u trouglu Carigrad-Egipat-Indija.
Engleska je smatrala da sva blaga idu iz kolonija i da ona ima civilizatorsku misiju u kolonijama.

59
 Egipatsko pitanje
Još za vreme Istočne krize, kako bi se dokopali Sueckog kanala, Englezi su sa Bizmarkom nudili
ministru Vadingtonu da se Francuska učvrsti u Tunisu.
1876. su Englezi pozajmili novac u Francuskoj i kupili 43% akcija Sueckog kanala od
prezaduženog Egipatskog kediva, ucenjujući ga dugovima.
1879. kediv je popustio pritisku i imenovao Britanca za misnistra finansija u vladi i Francuza za
ministra javnih radova a kao savetnike uzeo je po jednog Italijana i Austrijanca.
Primorali su istog kediva Ismaila da prepusti presto sinu Tefiku.
Ovaj je uveo dvojnu anglo-francusku kontrolu nad egipatskom administracijom.
1881. vojska se protiv toga pobunila počela je hajka na strance.
1882. posle ubistva stranaca u Aleksandriji, Gledston je naredio admiralu Sejmuru da
bombarduje grad a stradala je biblioteka.
Egipat je okupiran a Britanci će ostati do 1954. u njemu.
Tunis
Kao i Egipat i ova zemlja je bila u anglo-francuskom dužničkom ropstvu.
Italija se buni i hoće Tunis za sebe.
1881. uz prećutnu saglasnost Nemačke i Britanije Francuska vojska je iz Alžira zaposela Tunis.
Izdiktirali su „Bardovski ugovor o protektoratu“ tuniskom beju o zaposedanju Tunisa.
1881. Muharemskim dekretom Turska je ozvaničila anglo-francusku kontolu svojih finansija.
Azija
1884/5 je obnovljen anglo-ruski sukob ovog puta oko Turkestana koji su hteli Britanci za sebe.
Posredovanjem Bizmarka, koji je ovog puta bio na strani Rusije, postignuto je razgraničenje.
1883. Francuzi su stavili Anam pod protektorat.
1884. kao Indokineski suveren, Kina se suprotsavila Francuskoj ali je 1885. bila primorana da
prihvati francuski protektorat.
1885. Britanja je uzela Maleziju kako bi onemogućila francuski upad u Singapur.
Holanđani su zavladali Indonežanskim arhipelagom a Nemci Maršalskim ostrvima i Novom
Gvinejom.
II Berlinski kongres 1884/5
Na njemu su kolonijalne sile činile jedne drugima ustupke i rešavale međusobne sukobe.
Zarad basena Nigera Britanci su Francuskoj i Belgiji ostavili Kongo.
1898. Anglo-francuski sukob u Fašodeu oko Sudana.
General Gordon je bio suočen sa ustankom u Kartumu.
1898. je postignut sporazum oko razgraničenja Francuske i Britanije.
Kraj Bizmarkovog sistema u Evropi.
Francusko-ruski savez
Italijnsko-francuske tenzije su kulminirale 1887. carinskim ratom dve zemlje.
Italija se čvršće vezuje za Nemačku i Trojni savez.
Privredni rast Rusije započet 1861. je zakočen ratom 1877-78. Kako bi ga nastavila posle
Berlinskog kongresa, Rusiji je bio potreban novac kako bi osnažila ne samo privredu nego i
vojsku što bi joj vratilo prestiž u Evropi.
Nemačka nije imala da joj ga da, a Britanija nije htela da pomaže glavnom suparniku.
Francuska je imala i volje i novca da ga ustupi Rusiji, što je rezultiralo prvim zajmom 1888.
U Francuskoj je popularnost Rusije rasla a u Rusiji je splašnjavalo neprijateljstvo prema
republici.

60
Bizmarkov sistem se urušavao iz više razloga: Na videlo su izlazile kontradiktornosti njegovih
ugovora, rusko nemačke ekonomske suprotnosti su se pojačavale, Vilhelm II je bio sklon
preraspodeli kolonijalnih carstava.
1890. Odlazak Bizmarka je bio znak da je njegova politika na zalasku.
1890. su Britanija i Nemačka postigle sporazum o deobi interesau Africi, što uznemiruje
Francusku.
Ipak avgusta iste godine Solzberi i Ribo potpisuju ugovor kojim Francuska daje Zanzibar
Engleskoj a ova njoj Saharu.
Rusija se plaši izolacije a germanofil ministar spoljnih poslova, Girs uviđa da je nemoguće
približavanje Nemačkoj te pokreće ponovo zbližavanje s Francuskom zbog zajmova.
1891. potpisan je Rusko-francuski sporazum koji je bio samo deklarativnog karaktera.
Ovi odnosi nisu išli dobrim tokom iz dva razloga: Rusija je pokrenula u isto vreme trgovačke
pregovore sa Nemačkom a drugi je što je kuća Rotšild uticala na francuske poslovne krugove da
zakoče zajam Rusiji zbog njenog odbijanja da naseli Jevreje u gradovima.
Nemački pregovori ne teku po planu pa su Rusi uznemireni.
Maja 1891. je obnovljen nemačko-austrougarsko-italijanski Trojni savez, kojem je juna
priključen Anglo-italijanski sporazum, što je dodatno uznemirilo Ruse.
1891. u leto je Aleksandar III otvorio Francusku trgovačku izložbu te je okitio ordenjem
predsednika Riboa i premijera Frejsinoa.

Početak Velike antante 1891-1894.

Avgusta 1891. Zaključen je tajni sporazum Francuske i Rusije o očuvanju mira u Evropi.
Avgusta 1892. je potpisana i Vojna konvencija između dve države.
U slučaju AU napada na Rusiju, Francuska joj priskače u pomoć.
Ukoliko bilo koja članica Trojnog saveza napadne Rusiju ili Francusku, obe države vrše opštu
mobilizaciju, bez mogućnosti zaključenja separatnog mira.
Važnost ove konvencije je bila sve dok traje Trojni savez.
Ministar Girs je bio protiv ove konvencije kao Germanofil, nagovarajući cara da je ne ratifikuje.
Na ruku mu je išlo to što je Rotšild u trenutku potpisivanja odbio da da zajam Rusiji.
Glad je odnosela pola miliona života u Rusiji a Rusi su zabranili izvoz žitarica u Evropu.
Posle borbe germanofilskih i frankofilskih struja prelom se desio decembra 1893.
Car je ratifikovao konvenciju decembra a januara 1894. to su učinili predsednik i skupština
Francuske republike. Ovim je bio završen prvi korak u stvaranju Velike antante

NA PRELAZU VEKOVA 1894-1904

Dometi Francusko-ruskog saveza do kraja veka
Ruski cilj ulaska u savez je bio:
1. Rešenje novčanih problema u Francuskoj.
2. Jačanje u poziciji sa AU u rešavanju problema na Balkanu.
3. Rešenje problema sa Engleskom u Aziji.
Francuski cilj je bio ojačanje pozadine prema Nemačkoj u nastupajućoj trci sa Britanijom oko
kolonijalne jagme u Africi.
Rusija se sve više zaduživala kod Francuskih banaka.

61
Francuska je bila rezervisana prema Rusiji kada je rešavala pitanja koja nisu bila direktno vezana
za savez. (Tajvan, Koreja, Port Artur tj. rastuća moć Japana)
Francuska je po pitanju Otvorenih vrata u Kini bila spremnija da kooperira sa evropskim silama
nego sa Rusijom.
I u Istočnom pitanju se nisu slagali saveznici, Francuska je bila za očuvanje ovih teritorija a
Rusija za deobu.
Jermenska kriza i Francusko-ruska neslaganja
Masakr Jermena 1894. u Osmanskom carstvu tek će promeniti stav Britanije i Francuske.
Francuska je stavila do znanja da ako se Rusija nađe u ratu sa Turskom oko Carigrada,Bosfora i
Dardanela, ona neće stati na njenu stranu.
AU je stavila do znanja Englezima i Italijanima ako reše da intervenišu povodom pogroma
Jermena u Turskoj, ona neće stati na njihovu stranu.
Ovo je bio kraj Sredozemnog pakta iz 1887.
Rusi su zaoštrili osnose sa Francuskom oko Istočnog pitanja.
Njima su bili bitni moreuzi i Carigrad a Francuskoj je odgovarala celovita Turska zato što u
njenom komadanju ona ne bi imala prvorazrednu ulogu i zato što bi raspadanjem Turske došlo u
pitanje sudbina sredstava koje je Francuska uložila u Turske zajmove, što je njima bilo veoma
značajno pitanje.
Odnosi dve saveznice su bili na najnižoj tačci 1898. kada je obrazovan Konzorcijum francusko-
nemačkih banaka oko rešavanja pitanja Turske kao najvećeg poverioca.
Kriza oko Kritskog ustanka 1896. i Grčko-turski rat 1897 će produbiti neslaganja dva nova
saveznika.
Istočno pitanje na kraju XIX veka
Makedonsko pitanje
Berlinskim kongresom su samo primirene strasti oko Istočnog pitanja, ali nije rešena suština.
Crnoj Gori je usmesto Plava i Gusinja, zbog otpora stanovništva, dodeljen Ulcinj 1880.
Otvaraju se albansko,grčko i makedonsko pitanje čiji se stanovnici nisu nacionalno opredeljivali,
već prema pripadnosti crkvama, Bugarskoj, Srpskoj i Vaseljenskoj.
Na celu Makedoniju (Vardarsku, Pirinsku i Egejsku) imale su aspiracije Srbija, Bugarska i Grčka.
1896. Bugari su od bugarofilskih Makedonaca obrazovali VMRO koja je oružano delovala kako
protiv Turaka, tako i protiv Srba i Grka.
Grčko pitanje
24. članom Berlinskog ugovora je predviđeno, neodređeno, da bi za Epir i Tesaliju trebalo izvršiti
ispravku granica u korist Grčke.
Ovakva neodređenost je izazvala trvenja Grčke i Turske a umešale su se Francuska i Britanija.
Do 1880. na strani Grka su bili Francuzi a na strani Turske Britanci.
Od 1880. Grke su počeli da pomažu Englezi a Francuzi su obustavili podršku jer je tada na mesto
konzervativne Dizraelijeve vlade došla liberalna Gledstonova.
1882. sprečen je Grčko-turski rat a Turska je naterana da preda Grčkoj veći deo Tesalije sa
Larisom i južni deo Epira sa Volosom.
1894. posle Jermenskog ustanka rastu tenzije između Grčke i Turske.
Februara 1897. na Kritu je došlo do pobune gde ustanici traže oslobođenje i ujedinjenje.
Grčka vlada se nije dvoumila kao 1866. već je poslala flotu sa princom Đorđem.
Velike sile su se iskrcale na Krit suzbile, ustanike i povele duge pregovore sa Portom.
Aprila 1897. su borbene grupe naterale kralja Konstantina da pošalje trupe u Makedoniju da dižu
ustanak, te je Turska objavila rat Grčkoj.

62
Potpomognuti nemačkim oficirima Turci su brzo savladali ustanike u Makedoniji.
3. juna Grčka je zatražila primirje.
Mirom od 3.decembra 1897. Kritu je priznata autonomija kojim će vladati princ Đorđe.
Grci će vratiti deo Tesalije dobijene 1882.
Rusija i dvojna monarhija
Rusi su osetili da AU podstiče Ferdinanda Koburškog u pretenzijama ka Makedoniji.
U slučaju rata sa AU Francuska je odgovorila Rusiji da bi bila neutralna.
Zato se Rusija ozlojeđena prihvatila i garantovala prisustvo AU u BiH i Novopazarskom
sandžaku, a AU se odrekla pružanja podrške Koburgu.
1897. ovo je potpisano u Petrogradu kao prihvatanje status kvoa, a usamljena Rusija se okrenula
Aziji.
Nemačka Weltpolitik
Krajem veka u Nemačkoj postojale su dve struje. Pristalice politike bivšeg kancelara Bizmarksa
koje su se zalagale za dominaciju u Evropi i pristalice Svetske politike širenja u kolonijama.
1897. pristalica bizmarkove politike, načelnik generalštaba Šlifen je izradio plan o invaziji na
Francusku preko Belgije i rat na Istoku u kome bi Nemci bili u defanzivi sve do sloma Francuske.
Druga grupa je podstaknuta britanskim zakonom Two power standard kojim se obavezala na
držanje flote onoliko jake koliko imaju druge dve sile Rusija i Francuska, mislila da treba razviti
pomorsko naoružanje i vanevropsku ekspanziju.
Prekomorska ekspanzija
Pristalica ove struje je bio admiral Tirpic, koji je prihvatio stav američkog admirala Mahana koji
je još 1890 i 1892. objavio dve knjige o ulozi mornarice u istoriji sveta.
Zahvaljujući naklonosti Vilhelma II, Tirpic je za samo pet godina od 1892. dospeo od čina
kapetana do admirala.
Tirpic je razvio strategiju u kome je udarna pesnica bila oklopnjača a stvorio je udruženje za
popularisanje ratne flote.
Francuska udvostručuje svoju flotu 1910. a Britanci slede taktiku „dvostrukog standarda“.
Car Vlhelm II se ne odriče ni ekspanzije u Evropi, smatrajući Centralnu Evropu nemačkom
zonom.
Krajem veka u ovu trku su se uključine Japan i SAD.
Za Nemačku je ostalo malo slobodnih kolonija, trebalo je delovati brzo.
MEĐUNARODNE KRIZE U XX VEKU

Novi talas kolonijalnih sukoba početkom XX veka

Britanija se do prvih godina novog veka ponašala izolovano kao da je ništa ne zanima u Evropi.
Veltpolitik i ruska ekspanzija ka Pacifiku će je naterati da promeni politiku i potpiše sporazume
sa Japanom 1902. i Francuskom 1904.
Britanci su radije davali prednost ekonomskim i političkim sredstvim nego primeni brutalne sile u
otimanju teritorija, npr u Kini priznavajući Kineski suverenitet ali u Burskom ratu su primenili
golu silu do samog kraja.
Francuzi su koristili najradije finansijski metod što će se pokazati u Turskoj,Rusiji i Balkanu.
Ministar spoljnih poslova Delkase(1898-1905) je dobro definisao spoljnu politiku. Kolonijalno se
širiti ali ne sukobljavati sa Britanijom a u isto vreme uz njenu i rusku pomoć pripremati se za
povratak Alzasa i Lorene od Nemačke oružanom borbom.

63
Do kraja veka cela Afrika je bila porobljena. Portugalija je držala Angolu i Mozambik, Italija je
posle Adue 1896. držala Eritreju i Somaliju. Belgija u Kongu.
Južna Afrika
1889. Sesil Rod je osnovao Britansko-južnoafričku kompaniju za eksploataciju prirodnih resursa.
Od Britanaca je kao zahvalnost dobio današnji Zimbabve na upravu i korišćenje.
Kao sledeći zadatak mu je bio da osvoji ležišta dijamanata u Transvalu.
Tu mu se suprotstavio gospodar Transvala Kriger i njegovi Buri, potomci Holanđana.
Sesil Rod je postao guverner Kaplanda i potražio pomoć Engleza u borbi ali je bio razbijen.
Pošto su Britanci ispunili Nemačke zahteve oko ostrva Samoa, Nemci su ostavili na cedilu
Transval.
Englezi su napali Bure u trogodišnjem ratu 1899. i izgubivši postali su Britanska kolonija.
Japan cilja na otimanje Mandžurije gde se sukobljava sa Rusima kojima je ovo bio tranzit ka
Tihom okeanu.
Britanci su se sporazumeli 1899. sa Rusima a 1900. sa Nemcima koji su tražili Šandong.
Bokserski ustanak
1898-1900. protiv komadanja Kine se diže Bokserski ustanak.
Nemački feldmaršal Valderze komanduje međunarodnim ekspedicionim trupama .
1901. poražena Kina je potpisala ugovor o držanju 8 sila u Pekingu uz ratnu odštetu.
Rusko-japanski rat
1900. Rusi su potpisali tajni ugovor sa Kinom o slanju trupa u Mandurij radi zaštite njene
komunikacione veze sa pacifičkom obalom.
1902. Britanija potpisuje ugovor sa Japanom o pružanju pomorske saradnje i i zaustavljanju dalje
ekspanzije Rusije na istoku.
Uprkos savetima i upozorenjima Francuske Rusija deluje pomirljivo prema Japanu, čak obećavši
da će povući trupe iz Mandžurije do 1903.
Ohrabreni Britanskom podrškom, Japanci su januara 1904 napali rusku flotu u Port Arturu, opseli
ga i umarširali u Mandžuriju.
Rusi su gubili bitku za bitkom, a u decembru se predao Port Artur.
Marta 1905. je pobeđena Ruska vojska kod Mugdena.
Pošto su joj Britanci zatvorili prolaz kroz Suec, ruska flota je ploveći preko Rta dobre nade stigla
iscrpljena do japanskog kopna i tu poražena kod Cušime maja 1905.
Rat za Rusiju je već bio gotov a i tresla je uveliko buržoaska revolucija.
Francuska se držala uzdržano.
Posredstvom T.Ruzvelta, mir je potpisan septembra 1905. u Portsmautu.
Rusija je priznala japanske interese u Koreji i demilitarizaciju Mandžurije uz vraćanje pod
Kineski suverenitet, ali uz jak japanski uticaj.
Predala je i južni Sahalin.

Trojna antanta
Do 1904. Britanija i Francuska su sa oklevanjem gledale na Nemačku Weltpolitik.
Na vojnom i finansijskom planu je cvetala Rusko-francuska saradnja.
Francuski novac je obezbeđivao modernizaciju ruske vojske.
U slučaju Rusko-britanskog rata Francuska se obavezala da na obale Lamanša izvede 150 hiljada
vojnika kao pretnju Britaniji.
Ovakvu harmoniju 1899-1903. je pokvario Rusko-japanski rat u kome je Francuska ostala
neutralna što je donekle popravilo Francusko-italijanske odnose.

64
Posle Adue i učvršćenja AU na Balkanu Italija je potpisala Trgovinski ugovor sa Francuskom
1898.
1901. potpisali su i tajni ugovor o interesnim sferama Italije u Libiji i Francuske u Maroku.
1902. Francuski predsednik je posetio Rim.
Ovo se nije svidelo Nemcima pa je Bilov stavio to na znanje Rimu a Rim se pravdao finansijskim
teškoćama nastojeći da se ne udalje od Nemačke.Nije se moglo i sa jednima i drugima.
Francuskoj je ostalo da se zbliži sa Britanijom.
1902. Poučen jedva dobijenim ratom sa Burima, Balfur je oformio Komitet za bezbednost
Imperije kojim je trebalo vojno ojačati Britaniju.
To je predpostavljalo da se treba naći saveznik na kontinentu.
Admiralitet se pod uticajem pomorskog snaženja Nemačke odlučio za Francusku.
Trebalo je izgladiti kolonijalna neslaganja.
U zamenu za priznavanje uticaja u Egiptu i Sudanu Britanija je ponudila priznavanje uticaja
Francuskoj u Maroku, uz još neke međusobne manje ustupke.
Poraz Rusije u ratu sa Japanom je admiralu Tirpicu dao snage da ojača flotu a Britaniji bio znak
za uzbunu povodom nemačkog jačanja, stoga je Britanija počela izgradnju Drednota, teško
oklopljenih brodova.
Ruska slabost
Džin na staklenim nogama je jedva preživeo revoluciju. To je dalo ohrabrenja AU da ojača
prisutvo na Balkanu a Vilhelmu II da ponudi Nikolaju II pomoć u razbijanju liberalnih snaga i
time bi vezao Rusiju za Nemačku i tako je neutralisao.
Umalo je Nikolaj II sklopio vojni sporazum sa Nemačkom ali je Delkase poslao poruku Rusima
da čvrsto stoji iza svog savezništva sa Rusijom.
Marta 1905. francuski bankari su odustali od davanja novog zajma Rusiji.
I marokanska kriza
Izjava Vilhelma na proputovanju u Maroku, 31.marta 1905 o tome da će braniti i oružjem svoje
interese u Maroku je uplašila Francuze .
Ostvarivši konsenzus sa Francuzima oko podele sfera Britanija je poručila Parizu da u slučaju
spora sa Nemačkom, može da računa na podršku Londona.
Zbog slabosti Rusije, Francuska nije mogla računati na vojnu podršku u slučaju rata.
Pošto je ministar Delkase zauzeo čvrst stav prema Nemačkoj predsednik Ruvije ga je smenio.
Prihvaćeno je da se problem Maroka reši na međunarodnoj konferenciji.
Dogovor u Bjerkeu
24.jula 1905 na krstarenju u Finskoj u Bjerkeu su se susreli Nikolaj II i Vilhelm II:
Dogovorili su se da potpišu defanzivni ugovor da priskoče jedan drugom u pomoć u slučaju
napada neke sile. Namazani Vili.
Čak je Nikolaj II naivno mislio da uključi Francusku u ovaj sporazum.
Ovim je kajzer mislio da odstrani rusku podršku Francuskoj i reši problem Maroka u nemačku
korist, pa je stoga prihvatio francuski predlog o međunarodnoj konferenciji.
Ruski ministri su predočili caru da je dogovor iz Bjerkea štetan po Rusiju i da Francuska ne želi
ni da čuje za ovakav sporazum uperen protiv Engleske.
Car je novembra 1905. saopštio rođaku Viliju da odustaje od sporazuma.
Konferencija u Algesirasu
Održana od 14.januara do 7.aprila 1906. Učestvovalo 11 zemalja plus SAD plus Maroko.
Nemačka je tražila punu ekonomsku otvorenost Maroka za sve zemlje.
Francuzi su tražili posebna prava u finansijkim poslovima i održavanju reda.
Na konferenciji je odlučeno:
65
 1. Priznaje se sultanov suverenitet u Maroku i njegov integritet.
2. Svim zemljama se priznaju prava trgovine sa Marokom.
3. Policijske vlasti u lukama se stavljaju pod vlast španskih i francuskih oficira.
4. Stvara se Nacionalna banka sa većinskim francuskim kapitalom.
5. Španija zadržava uticaj u severnom delu Maroka.
Francuska je pobedila Nemačku uz podršku Engleske i Rusije.
Sledio je nastavak otopljavanja odnosa Rusije i Britanije.

Rusko-britanski sporazum i zaokruživanje antante

31.avgusta 1907. u Londonu su ministri Izvoljski i Grej potpisali Ugovor o sređivanju odnosa
dveju sila u Aziji.
Rusija se odrekla Avganistana i Tibeta u korist Britanije.
Južni deo Persije je određen kao Britanska zona a severni kao ruska zona uticaja.
Između je stvoren neutralan tampon zona.
Ovim su približene obe Francuske saveznice i time stvorena Velika antanta.
Evropa je definitivno podeljena na dva bloka.
Aneksiona kriza 1908-1909.
Trojna antanta je shvaćena od Centralnih sila kao pretnja njihovom širenju kako u Evropi tako i
u prekomorskim zemljama.
Zato su planirale „Prodor na Istok“ pre obnove istrošene Rusije.
Srbija je prva stajala na tom putu, a Nemačka je gurala na nju svog slabijeg saveznika AU.
Na red je došlo pitanje Makedonije u okviru Turskog carstva.
Na Ilinden 1.avgusta 1903 je stvorena Kruševska republika i ponovo je otvoreno Istočno pitanje.
15.oktobra 1903. na sastanku u Mircštegu, ruski i car AU su se dogovorili o reformama za
Makedoniju koje su obuhvatale sudstvo,administraciju,žandarmeriju,poreze itd.
Abdul Hamid je ovo prihvatio misleći da će ostati mrtvo slovo na papiru.
Problem je bio i Albansko pitanje i asimilacija ovog naroda od strane Turaka.
Iz toga će se stvoriti Prizrenska liga sa megalomanskim idejama o stvaranju Velike Albanije.
Najveće uznemirenje među Centralnim silama je bilo pitanje BiH i antigermansko raspoloženje
među Južnim Slovenim.
Dva pitanja koje AU nije uspela da reši za 25 godina u BiH su bili nacionalno i agrarno.
Pokušaj stvaranja bosanske nacije je bio totalno neuspešan od strane AU.
Posle promene spoljne politike u Beogradu u Bosni se javio jak Južnoslovenski pokret.
Centralne sile je uznemiravalo i približavanje Srbije,Grčke,Crne Gore i Bugarske koje je ubrzala
Mladoturska revolucija 1908.
Nemačka je smatrala da ekspanzija na Bliski istok treba da započne baš AU preko Bosne i Srbije.
Mladoturska revolucija kao povod
Jula 1908. je delo mladih oficira i intelektualaca i građanskih intelektualaca sledbenika Novih
Osmana iz 70 tih godina 19.veka.
Cilj im je bio panturcizam i pretvaranje svih nacija širom imperije u jednu političku naciju.
Ovo je izazvalo proteste i potrese, posebno na Balkanu.
Nemačka ovo vidi kao priliku te gura svog sekundanta, AU.
Nemački oficiri odlaze kao savetnici i instruktori u Osmansku vojsku.
Koncesiju za izgradnju Bagdadske železnice od Carigrada do Persijskog zaliva dobijaju nemačke
kompanije, London i Pariz su u panici.

66
AU je ovo trebalo da izvede ili dolinom Morave i Vardara, što bi okupiralo Srbiju ili
„Sandžačkom železnicom“ od Sarajeva, Novog Pazara, Mitrovice i Skoplja do Soluna, čime bi
Srbija bila opkoljena.
Kako bi oslabila pritisak AU, Srbija se okreće Rusiji,Francuskoj i od 1907. Britaniji.
Srbija je kupila skuplje francuske Šnajderove topove nego jeftinije Škodine.
AU je znala da bi aneksija BiH značila povredu Berlinskog ugovora ai ugovora sa Rusijom o
zajedničkoj politici na Istoku po ugovorima iz Skernevica 1897. i Mircštega 1903.
Nemačku to nije interesovalo, ona je bezobzirno gurala dvojnu monarhiju.
Čin proglašenja
Mladoturska revolucija je bila dobaz povod za aneksiju, koja bi se izvršila na 60 togodišnjicu
krunisanja Franje Josifa.
Kako bi obezbedio zaleđinu i podršku, Beč je septembru 1908. dao blagoslov pulenu Ferdinandu
Koburgu za proglašenje nezavisnosti Bugarske i time je prekršen Berlinski ugovor.
Na nameru ka aneksiji nisu reagovale ni Antanta ni Srbija.
Ministar spoljnih poslova AU Erental i ruski kolega Izvoljski su se 15.septembra 1909. sastali
blizu Beča, kako bi AU obezbedila ruski pristanak za aneksiju, što je i dobila time što je Erental
rekao kako se AU ne bi bunila kada bi u budućnosti Rusija pripojila Bosfor i Dardanele.
Sam Izvoljski je bio iznenađen blizinom dog događaja koji je donet na Krunskom savetu u Beču i
proglašen 7.oktobra 1908.
Ruska javnost je reagovala i tražila ostavku Izvoljskog, koji se spasao jer je o dogovoru iz
Buhlaua odmah izvestio Nikolaja II.
U Srbiji su organizovani protesti i demonstracije javnosti.
Na sve ovo AU je gledala arogantno podržana od Nemačke i još traži bezuslovno priznanje
aneksije od strane Rusije i prestanak protivaustrijske propagande u Beogadu.
Hecendorf pledlaže brzu vojnu akciju na Srbiju.
Pariz i London predlažu međunarodnu konferenciju što izmučena Rusija prihvata.
Rusija je priznala aneksiju i primorala je i Srbiju da je prihvati.
Pošto je nestajalo razloga za rat AU sa Srbijom ona je sad tražila od Srbije ne samo da prizna
aneksiju nego da izjavi kako sam čin aneksije ne povređuje interese Srbije i da će stoga reagovati
na svaku antiaustrijsku agitaciju.
Pod pritiskom Rusije i saveznica Srbija je prihvatila ponižavajući ultimatum 31.03.1909.
Time je okončana aneksiona kriza
„Panterski skok“ – druga marokanska kriza
1909. suočivši se sa nespremnošću saveznika za davanje podrške, Rusija se razmišljala o
zbližavanju sa Centralnim silama.
1910. u susretu dva cara u Potsdamu Nikolaju II je ponuđena pomoć za prodor u Persiju i učešće
u izgradnji Bagdadske železnice.
Od Rusije je traženo da prizna status kvo na Balkanu što je značilo i odricanje od moreuza i to je
odbilo Rusiju od daljeg zbližavanja sa Centralnim silama.
Nije uspelo ni britansko-nemačko zbližavanje zbog odbijanja Nemačke da smanji pomorsko
naoružanje.
Takođe ni Nemačko-francusko zbližavanje zbog odbijanja Nemačke da poštuje sporazum iz
Algesirasa.
Takođe je zbog Londona, Pariz odbio učešće u izgradnji Bagdadske železnice.
Trka u naoružanju je bila uveliko u toku.

67
Aprila 1911. Francuska je odlučila da zaposedne marokanski grad Fes, pozivajući se na
Algesiras.
Ministar Kinderlen je savetovao caru da žestoko reaguje, kako bi makar obezbedio povlašćeni
položaj nemačkih trgovaca u Maroku.
1. jula 1911. u Agadir je stigla topovnjača „Panter“.
Taj panterski skok je započeo novu krizu u Maroku, a Nemačka traži kompenzacije u Kongu
zbog francuskog širenja.
Lojd Džordž je izjavio da će Britanija u potpunosti stati na stranu Francuske.
Kajoova vlada je spremna na popuštanje ali Nemci odmah traže kompenzacije.
Ni jednoj strani u tom trenutku nije odgovarao rat.
4. novembra 1911. ugovorom je Nemačka priznala pravo Francuske u Maroku a Francuska je
Nemačkoj dala teritorije u Kamerunu i Kongu, time je bila gotova ova kriza.
Libija
Pošto su joj izmakle veće kolonije Italija je krenula da proguta Libiju koja je bila pod Turskom.
Ovim je bila preokupirana posle kraha u Abisiniji i nakon prve i druge marokanske krize.
28.septembra 1911. Italija je Turskoj uputila sraman ultimatum.
Njime je tražila Tripolis i Kirenaiku kako bi svoje stanovništvo spasila od bede i nereda.
Turska je ovo odbila a od oktobra 1911. do aprila 1912. Italija je kršila turski otpor i na kraju
proglasila Libiju svojom teritorijom.
Italija je pripojila Rodos i Dodekanez koji pod izgovorom da će ih napustiti kad prođe opasnost
po hrišćansko stanovništvo.
Oktobra mir između Turske i Italije je sklopljen u Lozani.
Balkanski ratovi
Posle aneksione krize AU je tražila povod da se obračuna sa Srbijom.
Iza nje je stajala Nemačka sa svojim prodorom na istok.
Stolipinova politika sve do njegove smrti 1911. je bila protiv akcije bilo kog balkanskog naroda i
otvaranja novog Istočnog pitanja a od tada su ojačale proratne struje u Petrogradu.
Od 1911. ruski diplomati su u Sofiji i Beogradu podsticali nacionalitičke težnje,posebno Hartvig.
U Beogradu je za to bila spremna organizacija „Ujedinjenje ili smrt“ a u Sofiji „VMRO“.
Ruska diplomatija je posredovala savezu Srbije,Crne Gore, Bugarske i Grčke.
Suočene sa Albanskim ustankom Srbija i Bugarska su maja 1912. sklopile dogovor o međusobnoj
podeli turskih teritorija, po kome bi Pirinski i Vardarski deo pripali Bugarskoj a Srbiji
severozapadni delovi Makedonije , Kosovo i Metohiju i izlaz na Jadransko more preko Skadra i
Drača.
Nikola Pašić nije uspeo da se dogovori sa Bugarskom da u slučaju nemogućnosti izlaza na more
Srbija traži zajedničku granicu sa Grčkom. U tom slučaju bi bila prihvaćena ruska arbitraža.
Srbija bi sa Crnom Gorom podelila Novopazarski sandžak i ustupila bi joj Metohiju.
Grčka i Bugarska su se sporazumele da podele Trakiju.
Crna Gora i Srbija su potpisale ugovor o savezu 27.septembra .
Antante su preko volje prihvatile Balkanski savez.
AU je bila spremna da napadne Srbiju ali ju je zadržala Nemačka.
8.12. Crna Gora je napala Sandžak.
17. i 18. oktobra u rat su ušle Bugarska,Srbija i Grčka.
Srbi su napredovali ka Sandžaku, Makedoniji i Kosovu i Metohiji.
23. i 24. oktobra Srbi su pobedili kod Kumanova.
18.novembra Srbi su pobedili kod Bitolja.

68
Za mesec i po dana cela Vardarska Makedonija je bila oslobođena.
23.oktobra je Bugarska pobedila kod Kirk-kilisa u Trakiji ali su zastali kod Jedrena.
Grci su pobedjivali u Epiru ali nisu uspeli da osvoje Janjinu.
Krit je proglasio ujedinjenje sa Grčkom.
Crna Gora je ušla u Plav, Gusinje, deo Metohije i Peć.
Novembra Turci su zatražii primirje.
AU se protivila izlasku Srbije na More i njenom prisustvu u Severnoj Albaniji.
Konferencija u Londonu
Na konferenciji velikih sila u Londonu 17.decembra Srbija je morala da napusti Lješ i Drač.
Osnovana je Albanija, Turska ohrabrena je prekinula primirje i nastavila rat.
Grčka je 13. marta 1913. slomila Tursku kod Janjine.
24. marta Bugari će osloboditi Jedrene i stići do Čataldže.
8. aprila Crnogorci će zauzeti Skadar ali će pod pretnjom AU 25.aprila morati da ga napuste.
Mirom od 30.maja 1913 Turska je priznala gubitak teritorija u Evropi do linije Enos-Midija.
Srbija nije imala izlaz na more, zahvaljujući ultimatumu AU.
Nije htela da ispusti iz ruku liniju od Krive palanke do Ohrida koja je obezbeđivala granicu sa
Grčkom i vezu sa Solunom.
Srbi su tražili arabitražu ruskog cara po ugovoru sa Bugarskom iz maja 1912.
Bugarska je to odbila i rešila da završi spor oružanom akcijom.
28/29. juna 1913. Bugarska je napala srpske i grčke položaje.
Drugi balkanski rat i posledice
Početku novog rata su se radovale AU i Nemačka.
Bugarsi su poraženi na Bregalnici. 10.avgusta potpisan je mir u Bukureštu.
Srbiji je ostala Vardarska Makedonija, Grci su uzeli deo Trakije do reke Marice a Turci su vratili
Jedrene, Rumuni su Bugarima uzeli Silistriju u Dobrudži..
Pobede Srbije su oduševile slovenske narode Čehe, Slovake i druge.
Prestiž AU je bio poljuljan, i njeno nedelovanje protiv Srbije se jedino može tumačiti
nespremnošću Beča za započinjanje većeg sukoba.
Trojna alijansa je bila svesna da je glavni razlog agresivnosti dvojne monarhije prema Srbiji
njeno nerešeno unutrašnje nacionalno pitanje.
Načelnik generalštaba Hecendorf je ubeđivao zvaničnike o potrebnom napadu na Srbiju.
Rusiji je trebalo još nekoliko godina za puni vojni razvoj.
Pariz je diskretno najavljivao da će poštovati odredbe ugovora sa Rusijom.
Jedino je London bio za kompromis, što se u berlinskim krugovima tumačilo kao mogućnost
odvajanja Britanije od Antante.
Sam Vilhelm je upozoravao AU da bi oružani napad na Srbiju bio greška, već da bi promenom
politike ka prijateljstvu uspeli da prigle Srbiju pod plašt Centralnih sila.
Već avgusta 1913. Nemačka je promenila stav jer je svoj ogromni privredni uspon morala da
plasira na ogromno balkansko tržište za koji bi joj bila potrebna nadmoćna nemačka vojna sila.

69