ОД БЕСНОГ ПОТОКА ПРЕКО ДИВЉЕГ ПОЉА

ДО ДЕСПОТОВИЦЕ И ГОРЊЕГ МИЛАНОВЦА

Неколико редака о настанку и трајању вароши под Рудником

Од оснивања вароши до Великог рата

Историја „најмлађе окружне вароши у Србији“ почиње знатно пре њеног

званичног оснивања 1853. године. Још у првим годинама Милошеве владавине уместо
порушеног Рудника ново нахијско, а касније и окружно средиште овог дела Србије постала
је малена Брусница. У њој је временом основан суд, односно мезулана, подигнута црква
Светог Николе, установљен сточни вашар, отварани дућани, зидане механе и приватне
куће. Сачувана документа из тог времена казују нам, између осталог, и то да је 1837.
„касаба“ имала 26 основаца, а сама варошица коју годину касније „63 куће и 205 глава.“
Ипак, неповољна конфигурација терена, тј. стрма брда која су окруживала
Брусницу веома брзо су постала непремостива препрека за било какав даљи напредак и
развој. Услед недостатка простора 1839. године на предлог тадашњег окружног начелника
Вула Вукомановића покренута је иницијатива о премештању вароши на нову, подеснију
локацију, ван домашаја Бесног потока и сродног му Мауковца.
Нестабилне политичке прилике у Србији и промена династије потиснули су ово
питање у други план све до 1851. када се проблем поново актуелизује. Коначно, годину
дана касније, 23. априла 1852, ове крајеве посетили су на позив новопостављеног окружног
начелника Младена Жујовића, државни саветник Стефан Книћанин и помоћник министра
унутрашњих дела Александар Ненадовић, а све у циљу проналажења одговарајуће
локације, будуће знатно веће и пространије вароши него што је до тада била Брусница.
Тако значајно и усудићемо се рећи судбоносно питање уопште није било
једноставно нити лако решити. Ипак, уз доста полемике и различитих мишљења одлучено
је да се између три понуђена места, Хаџиног поља у Мајдану, Велеречке долине и Дивљег
поља, управо простор „Дивљег поља“ на десној обали реке Деспотовице изабере за место
где ће се изградити потпуно ново насеље. Својеврсна пољана у атару села Бруснице, до
тог тренутка представљала је само раскрсницу путева према Чачку, Крагујевцу и Ваљеву.
Истовремено, кућа на Ивичком потоку, власништво породице Тројанчевић, заједно са
оронулим ханом испред ког се налазило ватриште са веригама и бакрачем за воду, уз
велику бару на којој је појена стока, употпуњавали су тадашњи пејзаж некадашње
Брусничке утрине.1
Када су крајем 1852. решена сва спорна питања кнез Александар Карађорђевић је
5/17. јануара 1853. године издао указ по коме се варош Брусница премешта на већ утврђену
локацију, као и да новоосновано насеље понесе назив Деспотовица. У акту упућеном
Совјету Књажевства Српског писало је: Мњеније Совјета од 1. декембра 1852. године Но.
1180. о опредељењу места и начина за постројење нове вароши на реци Деспотовици при
премештању Бруснице са садањег места, ја сам одобрио и сходну томе препоруку на
касатељна Попечитељства данас отпустио.
Након што је донета одлука да се власници парцела у Дивљем пољу материјално
обештете са 5-15 цесарских дуката по плугу у зависности од квалитета земљишта,
приступило се изради а затим и оцени регулационог плана, једног од првих такве врсте у

1
Описујући догађаје из Другог српског устанка, тачније „бојеве на Љубићу и Чачку“ Ђенерал Јован
Мишковић записује: „Када је турска војска кроз садањи Милановац пролазила, Милош се беше склонио на
брду Тријеска, па одатле осматрао њену величину и њен састав“. Вук Караџић и Сима Милутиновић у
својим списима баратају бројком од око десет хиљада војника који су предвођени Ћаја Пашом застали на
Дивљем пољу.
Србији. За ове послове ангажовани су бечки архитекти Август Ланг односно Еразмус
Кломински. Пошто су извршене одређени исправке, државни инжењер Кломински послао
је у Брусницу 7. августа 1853. оверен план за градњу вароши Деспотовице. (сл.1)
Поменути план предвиђао је да се будуће улице пружају правцем исток-запад,
односно север-југ, да се секу под правим углом, а тачно су назначена и места где ће се
градити јавне, а где приватне зграде. На овај начин испарцелисано је 268 плацева
подељених у четири класе. Главне саобраћајнице са тротоарима биле су широке 19, а
споредне 15 метара. У центру је постављен трг у облику правоугаоника. Вода за пиће
доведена је са оближњег брда Ждребан. Укупна површина атара на коме је заснована нова
варош износила је 750 хектара, оивичена реком Деспотовицом односно Ивичким и
Глибића потоком. Становници Бруснице нису приморавани на сеобу, али им је била
забрањена свака даља градња у тзв. „Старој чаршији“.
Камен темељац зграде Окружног начелства, најстарије јавне грађевине у Горњем
Милановцу, постављен је 22. октобра 1853. године. Неки месец касније започета је
изградња и осталих јавних објеката попут поште, основне школе и општинског суда. Сеча
грађе из оближњих шума, прављење цигле, набавка креча, песка и камена пала је на терет
овдашњег становништва. Заправо, грађани су имали обавезу да током године 30 дана
кулуче и тако изграде државна здања, варошке улице и све прикључне путеве који су
повезивали град са главним друмовима.
Подизање новог урбаног места карактерисале су многе потешкоће, па чак и
трагични догађаји. Земљоделац Милан Бојовић из села Горња Горевница, животом је
платио почетак радова на грађевини будућег Окружног начелства. Стицајем околности, тог
22. октобра 1853. његови волови, уплашени услед велике масе света, нагло су кренули и
оборили свог газду. Недуго затим, Бојовић се нашао под точковима запреге и тако окончао
живот.
За насељавање Деспотовице владало је велико интересовање и изван Рудничког
округа. Плацеве су куповали Чачани, Крагујевчани, Ваљевци, Београђани... Због тога су
поједини неодлучни Брусничани остали без бољих парцела, тражећи са пуним правом
првенство избора у односу на придошле суграђане. Ипак, многобројне притужбе и молбе
овдашњих староседелаца остале су неиспуњене од стране државних органа. Тако је, на
пример, одбијен и захтев начелника округа Младена Жујовића за изградњу воденице на
Деспотовици, после приговора грађана да би јаз разносио земљу са оближњих поседа.
У циљу убрзавања градње вароши, локалне власти су условиле власнике парцела
да у року од три године морају подићи објекте на њима, или ће у супротном остати без
истих. Већ 1858. одузето је 52 плаца, а три године касније још 51. Сви они убрзо су наново
продати и тако постали непокретност нових купаца.
Иначе, свега пар месеци од започињања конкретнијих неимарских радова из
Бруснице су уз обалу Деспотовице пренета два дућана и кафане, пекара, ковачка радња и
неколико стамбених кућа. Први „пресељеници“ односно становници вароши Деспотовице
били су кмет Вујо Васић и судија Риста Петровић, затим Милош Вучићевић, ковач Јован
Топаловић, пекар Томо Минић и Јово Чалавардић.
Већ крајем 1856. године Деспотовица је добила обрисе града. Поред скоро свих
установа варошке и окружне управе своје место у питомој варошици подно Рудника нашло
је чак 46 дућана и 19 механа, што је са око 500 становника био веома импозантан број.
Нова окружно место брзо је напредовало. Њен изглед мењао се из године у годину. Још
1857. поред брусничког панађура (вашара), пресељена је мушка, а 1858. почела је рад и
женска основна школа. Недуго затим отворена је пошта односно телеграф, затим
читаоница и коначно општа болница.
Када је реч о „обичном“ животу тих почетних година треба рећи и то да су
грађани брусничке вароши на новоизабраним локацијама градили своје куће, дућане,

2
кафане, механе, занатске радње и у њих се постепено усељавали, односно организовали
нови градски живот.
Оскудни писани извори из тог времена не могу посведочити, али народна
традиција памти да је у првим годинама по оснивању град опслуживала мања црква
брвнара посвећена Светом Апостолу Томи. Када је подигнута, ко је био њен ктитор, како је
изгледала, и коначно колико је трајала, ни данас се са сигурношћу не може рећи. Да је
предање ипак поуздано и тачно, казује нам приложнички запис сачуваног Светог
Јеванђеља из 1779, у коме, између осталог, стоји да је ову богослужбену књигу 21. јуна
1858. године поклонио храму Светог Томе у Деспотовици, лично руски цар Александар II.
Упркос свему, младом и полетном граду, ипак je нешто недостајало. То нешто,
несумњиво је било адекватније духовно стециште, тј. већа и пространија црква која би на
примеренији начин одговорила потребама верника. (сл.2)
Да је неопходно што пре подићи богомољу уверио се септембра месеца 1857.
године приликом посете Деспотовици, и њен оснивач Александар Карађорђевић.
Дошавши са намером „да види како варош изгледа, шта је изграђено и шта јој недостаје“,
приметио је да се нигде не гради црква, па је одлучио да тадашњем председнику општине
Вују Васићу лично поклони 100 дуката, истовремено предлажући му да се оснује посебан
фонд за изградњу трајне светиње.
Локалне власти послушале су савет српског кнеза, и одмах кренуле у реализацију
његове идеје. Већ 9. маја 1858. потписан је уговор са Томом Вучићем Перишићем, по коме
се овај веома утицајан човек обавезао да ће уложити 3000 дуката и подићи у Деспотовици
храм божији. Огорчени противник Милоша Обреновића, најзаслужнији за његов одлазак
из Србије 1839, пожелео је да пред крај живота заједно са супругом Агнијом сазида
задужбину, и тако у новоизграђеној вароши остави вечити траг.
Ипак, Светоандрејска скупштина и повратак Обреновића у Србију крајем 1858.
године утицали су да Вучићев фонд остане неискоришћен у сврхе за које је био основан.
У наредним деценијама он ће постати предмет спорења између духовних и световних
власти вароши подно Рудника.
Вест да „Његова Светлост намерава овде подићи цркву о свом трошку“, стигла је
у Деспотовицу 10. марта 1859. око четири сата после подне. Њу је из Београда заједно са
информацијом да ће варош добити ново име, послао „по специјалној штафети“ некадашњи
начелник Рудничког округа Младен Жујовић. Значајне и помало неочекиване новости,
мештани су дочекали са радошћу и одушевљењем. Тим поводом огласила су се звона са
старе богомоље, пуцале су прангије, наздрављало се у част Милоша Обреновића, а увече
су под светлошћу бакљи „кметови износили вина и народ частили“. Весеље се, ако је
судити по тадашњој штампи, „протегло“ до дубоко у ноћ.
Двадесетак дана касније, тачније 3/15. априла 1859, остарели српски владар донео
је Указ о промени назива града Деспотовице. Ново име насеље је добило по кнежевом
полубрату војводи Милану. Како је већ постојао Милановац на Дунаву (бивши Пореч),
који је носио име по Милошевом старијем сину, такође Милану, Деспотовица је названа
Горњи Милановац јер се налазила на већој надморској висини. Родоначелник Обреновића
овако је образложио своју одлуку: Желећи сачувати у спомену име блаженопочившега
војводе Милана ја сам по предложенију Попечитељства внутрених дела и согласно са
закљученијем Совјета решио да се варош Деспотовица која је то име од текуће кроз њу
реке добила од сада зове Горњи Милановац.
Коначно, камен темељац последње Милошеве задужбине, Цркве Свете Тројице
постављен је 9. маја 1860, а главни мајстор на подизању храма био је протомајстор Настас
Ђорђевић, родоначелник најпознатије горњомилановачке породице Настасијевић. Уз не
мале потешкоће градња, цркве делимично је завршена крајем 1862. Упркос тој чињеници,
али под притиском месног становништва, ужички епископ Јоаникије дозволио је да се 8.

3
новембра исте године изврши освећење новоизграђене и у потпуности још недовршене
светиње.
Прича о подизању милановачког храма, трајала је дуже него што се могло
претпоставити, али је и поред многобројних препрека успешно приведена крају. Настала
под покровитељством можда и најзначајнијег српског нововековног владара и његовог
сина Михаила, она ће у годинама које следе, постати трајни симбол духовног и културног
живота како града, тако и његових житеља.
Свакодневницу и устаљени ритам живота овдашњег становништва „реметили“ су
повремени значајнији догађаји који су се дешавали на простору града током првих година
његовог постојања. На већ поменуту посету кнеза Александра Карађорђевића септембра
месеца 1857, проткану, пратњом од 200 коњаника и многобројним здравицама у част
оснивача вароши, надовезао се две године касније и помпезан обилазак ових простора
самог кнеза Милоша.
Након завршетка чувене Госпојинске скупштине одржане у Крагујевцу 1861.
године Горњи Милановац је походио кнез Михаило Обреновић. Том приликом добио је на
дар устаничку заставу Лазара Мутапа, иначе барјактара војводе Милана Обреновића. По
свом значају и симболици свакако се истиче посета и боравак Михаила Обреновића овим
просторима августа месеца 1865. Дошавши преко Рудника, где је имао прилику да међу
првима види тек откривену плочу Септимија Севера, српски кнез је преноћио у Горњем
Милановцу, а затим се упутио у Таково, на простор где је његов отац пола века раније
подигао устанак.2 Остаће забележено да је приликом ове посете, настала и прва
фотографија града под Рудником, на којој доминира тек изграђена црква. Ауторство
поменутог снимка приписује се београдском фотографу Анастасу Стојановићу. (сл.3)
Улазећи у другу деценију трајања, питома варош на обали реке Деспотовице
судећи према подацима из Државног пописа бројала је на дан 13. маја 1862. године 775
становника (460 мушких и 315 женских). Као седиште Рудничког округа, у чији састав су
улазили качерски, моравски (љубићски) и црногорски (таковски) срез, представљала је
управни, привредни, просветни и културни центар овог дела Србије.3
Већ 1860. године „најмлађа окружна варош у Србији“ је добила читаоницу са 40
чланова. Пораст броја становника није утицао на увећање чланства, напротив 1874.
евидентирано је њих 23, ашест година касније читаоница је остала без и једног члана.
У годинама које ће следити некдашња „ледина“ у атару села Бруснице наставиће
свој успон. Отварањем опште болнице 1864, а затим и дворазредне Гимназије 1879. године
Горњи Милановац је врло брзо постао, за ондашње прилике, угледна средина, коју ће уз
свеобухватан напредак и развој, најпре красити добри, поштени и честити људи. Према
попису из 1875. у граду је живело 1084 мештана (658 мушкараца и 426 жена), а место је
имало 261 приватну кућу, 70 дућана и 19 механа.
Свеобухватан развој и стални раст броја становника Горњег Милановца и
околине, условио је отварање нових основних школа са све више ђака и наставника. Како
се број основаца током осме деценије XIX века попео на завидних девет стотина, указала
се потреба за решењем њиховог даљег школовања.
Схвативши да би се ово питање најбоље решило отварањем гимназије, упорни
Милановчани су започели вишегодишњу борбу за остварење тог циља. У свом првом
писменом захтеву од 23. децембра 1873. године адресираном на министра просвете, 35
2
Почев од 1869. па све до 1901. године Милан и Александар Обреновић су пет пута посетили Горњи
Милановац, односно рудничко-таковски крај.
3
Године 1890. спојени су Чачански и Руднички округ у један. Новоформирани округ понео је име Руднички
са седиштем у Чачку. Тек након многобројних жалби, 1902. Горњем Милановцу је враћено седиште
рудничког округа у старим границама. По завршетку Великог рата и формирања нове државне заједнице,
1921. су укинути окрузи, а Горњи Милановац и његова околина постају део Шумадијске области са
седиштем у Крагујевцу.

4
општинских одборника наводи многе разлоге за оснивање једне овакве школе,
истовремено закључујући да би тако „знатан број ђака продужавао учити више науке, а
многа сиротињска деца не би ишла докона по сокацима после свршене основне школе.“
На опште изненађење протекло је пуних шест година пре него што је коначно
решено ово питање. После великог броја молби, ургенција и помоћи утицајних појединаца,
Министарство просвете и црквених дела је коначно 13. августа 1879. одлучило да се у
Горњем Милановцу почетком школске 1879/80. године отвори дворазредна Гимназијска
реалка.
Након што је добијено званично одобрење за почетак рада, упис прве генерације
ученика почео је 25. августа 1879. године. Те школске године Гимназијска реалка имала је
20 ученика. Први разред похођало је 12 ђака, од којих две девојчице, док их је у другом
било још мање - свега осам. (сл.4)
За време владавине краља Милана Обреновића 1885. саграђено је шест ниских
павиљона са по 19 прозора у „фронталној страни“, за потребе месног Гарнизона у коме је
био стациониран надалеко чувени Х Таковски пешадијски пук.
Четврт века касније, принц Ђорђе Карађорђевић провео је неколико месеци у
Горњем Милановцу, у X пешадијском пуку „Таковском“. У чину поручника, као командир
је заповедао једном четом. Био је смештен у кући апотекара Светолика Белића. У својим
сећањима забележио је да су мештани према њему били изузетно благонаклони, пријатни и
љубазни, али да се он никако није могао навићи на ову наочиту и веома малу варош.
Убрзани развој занатства и трговине условио је да крајем XIX у граду егзистира
чак шест еснафа: мешовити, зидарско-тесарски, абаџијски, опанчарски, терзијски и
пекарски. Августа месеца 1888. године формирана је Горњомилановачка штедионица са
почетним капиталом од 600 000 динара. У временима која ће следити биће формиране још
три банке, и то Рудничка, 1908, две године касније Таковска, и коначно Рудничка задруга
1911.
Оно што свакако карактерише развој варошице на десној обали Деспотовице је
појава великог броја новина, односно часописа, почев од краја XIX века па до избијања
Другог светског рата и доба окупације. Оснивањем штампарије у власништву
милановачког трговца и локалног радикалског првака Максима Сретеновића, заједно са
покретањем листа „Таково“ 1890. године, започет је поменути процес. У раздобљу од пола
века на простору Рудничког округа покренуто је чак 10 политичко-страначких и
грађанских листова, као и један стручни часопис.
Први број „Такова“ угледао је светлост дана 25. маја 1890 (по старом календару),
као „Лист за народне потребе“. Од 1903. понеће нови поднаслов: „Радикални лист“.
Излазио је два пута седмично – четвртком и недељом, све до десетог броја за 1904. годину.
За четврт века, од 1880. до 1906. године овде су рођене, расле и похађале прве
разреде школе личности као што су армијски генерал Божидар Терзић, књижевник и
професор Урош Петровић, Миодраг Ибровац, Милан Ђорђевић, браћа Настасијевић,
Драгиша Васић и Миодраг Јаковљевић. Нешто раније 1866. у Горњем Милановцу родила
се Драга, ћерка Панте и унука Николе Милићевића Луњевице, будућа српска краљица и
последња владарка династије Обреновић.
Почетком XX века Горњи Милановац је бројио већ 2 700 душа. Невелик по броју
становника, остао је упамћен као лепо градско насеље са дивном околином. Дивећи се
његовом изгледу Јосип Панчић га је назвао „белим лабудом на зеленом језеру.“ (сл.4)
Коначно, прича о Милановцу била би непотпуна ако не би поменули да је 1911.
основан фудбалски клуб „Таково.“ Најстарију варошку спортску оргаизацију формирали
су гимназијалци за време летњег распуста, у само предвечерје Ослободилачких ратова,
када су Душан Борисављевић и Петар Трифуновић донели из Београда прву фудбалску
лопту. За први тим су наступали Дракче Чегањац, Синиша Новаковић, Коле Ђурић,

5
Милорад Чегањац, Драгана Сретеновић. Милорад Мићић, Тихомир Рајић, Душана
Борисављевић, Милош Царевић, Петар Трифуновић и Милан Бојовић Цура. До почетка
балканских ратова 1912. клуб се омасовио, а његови играчи су „овладали вештином
лоптања.“

Варош у Великом рату

Прва половина ХХ века донела је граду многа искушења. Грађанство је масовно

страдало, а само место је претрпело велика разарања.
У време познате Колубарско-сувоборске битке 1914. године у Горњем
Милановцу, тачније у згради Окружног начелства налазио се штаб команданта Прве армије
генерала Живојина Мишића. Под командом легендарног војсковође, Прва армија, која се
налазила на тежишту дејства, 3. децембра у 7 сати изјутра започела је из реона Горњег
Милановца тзв. „Рудничку офанзиву,“ општи напад и за свега два дана сломила отпор
непријатеља на Сувобору, потискујући аустроугарску Шесту армију према Сави. Ова сјајна
победа представља редак пример у историји ратовања да једна војска пред коначним
сломом, за кратко време организује противофанзиву и порази непријатеља. За заслуге у
Колубарској бици Живојин Мишић је добио чин војводе и титулу почасног грађанина
Горњег Милановца. (сл.5)
Током трајања Сувоборско-колубарске битке, непосредно пре отпочињања тзв.
„Рудничке офанзиве“, на линију фронта упућени су и ђаци из Скопске подофицирске
школе. Овај моменат чини једну од најдраматичнијих епизода српског учешћа у Првом
светском рату. Обука прве класе ђака из Скопске школе почела је 1. септембра 1914.
године. Ђаци су припадали генерацији рођеној 1893. године, али су им придодати и
кандидати ранијих годишта којима је војни рок био одложен. Тако су прву класу чинили
младићи рођени између 1885. и 1893. године. Припадали су најмлађем слоју српске
интелигенције. Њих 1.321 било је распоређено у шест ђачких чета.
Врховна команда је 15. новембра ђаке телеграфски унапредила у чин каплара и
наредила њихово упућивање искључиво у оперативне јединице, тј. на фронт. Сутрадан, 16.
новембра, батаљон је кренуо, а 17. новембра каплари су унапређени у поднареднике. Истог
дана престолонаследник Александар Карађорђевић одржао је делу ђака окупљених у
Горњем Милановцу на тргу кнеза Михаила чувени говор који се завршавао речима: „Ни
корак назад“. Управо овај говор наглашавао је симболику доласка ђака на фронт.
Током трогодишње аустроугарске окупације живот у граду био је веома тежак.
Многи угледни грађани изгубили су животе, владала је општа несигурност, а није било ни
довољно хране. Сва државна имовина и део приватне проглашени су за ратни плен.
Становништву је ограничена слобода кретања, а окупационе власти правиле су спискове
сумњивих грађана, настојећи да предупреде сваки покушај оружаног отпора.
У Рудничком крају 13. децембра 1916. године у првој групи интерниране су 223
особе. Становницима су претраживане куће како би се одузело оружје или испитале
могуће везе са српским комитама и преосталим српским војницима. Цивили су такође
узимани за таоце у случају појаве оружаног отпора.
Окупатор је настојао да обезбеди функционисање свакодневног живота, али под
својом контролом и спроводећи замишљени „преображај“ Србије. Тако је наређено да све
школе почну са радом. Ипак, у школама Горњег Милановца, заједно са аустроугарским
учитељицама, радили су и српски учитељи. Рад са децом био је предвиђен по новом плану
и програму, у коме није било места за неговање идеје о независној српској држави.
Ћирилица је била дозвољена само у настави веронауке. Вреди поменути и пример
преименовања улица у Горњем Милановцу, које су по окупацији именоване само
бројевима. Ово је била још једна мера у циљу сузбијања српског идентитета. Истовремено,

6
услед пљачкања аустроугарских окупационих снага, варошка црква ће остати без сва три
звона и највреднијих богослужбених ствари. Укупна штета само на звонику износила је
9695 ондашњих динара.

Између два светска рата

На срећу рат се некако завршио, али ни први дани слободе нису, деловали много
боље. Похарана, без новца и помало заборављена од верника, морала је што пре наћи излаз
из такве ситуације и кренути даље. У почетку, док се ситуација још није побољшала,
најава обреда вршена је тако што се чекићем ударало „у гвоздену штанглу од железничке
шине“ постављену испред храма. На иницијативу новопостављеног свештеника Добривоја
Страњаковића, и захваљујући новчаним прилозима осиромашеног становништва, у
Крагујевцу је, већ 1919, за потребе милановачке цркве изливено прво послератно звоно.
Још два звона неопходна „за оглашавање службе божије“ стигла су у варош под
Рудником, и то као дарови банкара Михаила Драгићевића, односно трговца Петра
Милановића. Поклони, двојице угледника потеклих са ових простора, а трајно настањених
у Београду, значили су много у консолидацији црквених прилика.
После шестогодишњег ратовања Горњи Милановац пружао је слику пустоши и
привредног мртвила. Ипак, модернизација града настављена је и у том периоду. Пруга чија
изградња је започета 1912, упркос ратном рушењу завршена је 1922. Тиме су се стекли
услови за бржи привредни развој града и читаве регије. Захваљујући железници извозило
се све више пољопривредних производа. (сл.6)
До зачетка индустријализације у граду долази по оснивању Електричног друштва,
односно почетка производње струје 1921. године. Ова централа је до 1939. била
власништво Горњомилановачке штедионице, а потом општине. Јачање трговачког
капитала и производња струје омогућиће оснивање две фабрике, „Рудника“ 1922. односно
„Шумадија“ 1937. године.
Прву фабрику бомбоне и чоколаде „Рудник“ основали су њени власници
Маринковић, Мишковић и компанија. У њој се производило 20-25 вагона слаткиша,
запошљавала је 24 радника, а машине за рад су набављене у Аустрији. Године 1937. оснива
се и друга фабрика за производњу бомбоне и чоколаде под именом „Шумадија“. Власници
фирме или су Михаило Мајданац и Илија Чаировић. Производни капацитети износили су
до 220 000 килограма слаткиша. Уочи рата фабрика је имала 27 запослених лица.
Захваљујући електрификацији започетој 1921, постепено су се мењале навике и
потребе овдашњег становништва. У граду који је тада имао нешто више од 2000 житеља,
купују се први радио апарати, електричне пегле, а број потрошача електричне енергије
бивао је из године у годину све већи. Шест година касније доктор Момчило Катанић је
инсталирао у болници рентген апарат, а његов колега Душан Стефановић апарат за масажу
тела. Од 1928. гледају се прве, додуше неме, биоскопске представе, а тих година поред
популарних игранки и забава, организују се и манифестације на којима се бирају налепше
милановчанке и њихове пратиље
Међуратни напредак, донекле је омео један немио догађај из средине треће
деценије ХХ века. Наиме, у недељу 15. маја 1927. године читав рудничко-таковски крај
погодио је страховит земљотрес. Међу објектима који су том приликом највише оштећени,
били су црква и њен парохијски дом. За разлику од потреса из 1893, када се само „крст
видно клатио“, овога пута настале су озбиљније пукотине на звонику и унутрашњим
сводовима. Црквена кућа, остала је без оба „калкана“, с тим да је део једног пао у собу
проте Страњаковића, а други на суседну кућу апотекара и тадашњег председника општине
Драгољуба Скубица. Сем великих оштећења, није било људских жртава.

7
 Тридесетих година турску калдрму на улицама заменила је камена коцка. Главна
пијаца налазила се на тргу кнеза Михаила, а око ње су се пружале занатске и услужне
радње. У то време град добија прву бензинску станицу, главне улице су осветљење, а
једина трафика у вароши налазила се на управо на Тргу кнеза Михаила. Поред железнице
везу са спољним светом представљала је и свакодневна аутобуска линија са Крагујевцом.
Битно обележје вароши између два светска рата свакако су биле бројне кафане, и
хотели. У граду су егзистирала три хотела, „Национал“, „Српски краљ“ и „Европа.“
Међутим, једини прави хотел је био „Национал“, јер је имао ресторан а на спрату собе за
смештај гостију.
Свака од кафана, а било их је чак 45, имале су своје особености. У некима попут
„Сувобора“, „Мајдана“ или „Јасенице“, одседали су људи са села, нарочито пијачним
данима или у данима вашара. Кафана „Пролеће“ је била прва варошка коцкарница, док се
градска елита окупљала у хотелу „Српски краљ“. (сл.7)
После ослобођења 1918. обновљен је рад фудбалског клуба „Таково.“ Опет су
играли гимназијалци који су се преко лета добро организовали, стално тренирали и
окупљали подмладак. Играли су најчешће са Чачанима, Ужичанима и Лазаревчанима, јер
је пруга од 1922. године омогућавала добру везу са овим градовима. Током тридесетих
година играчи „Такова“ су се пресвлачили у „Татовића радњи“, смештеној на Тргу кнеза
Михаила, изнад хотела „Национал“, одакле су ишли на Брдо мира где се налазило
фудбалско игралиште. (сл.8)
По завршетку Првог светског рата, милановачка гимназија не само да се нашла на
новом почетку већ је за нешто више од две деценије залагањем читаве средине постала
веома напредна и угледна установа. Услови као што је статус пуне осморазредне школе,
или проширена и обновљена зграда 1939. године, савремена учила, стручан наставни кадар
и што је најважније сталан раст број ђака, стварали су могућности за још већа достигнућа.
Заједно са црквом Гимназија је несумњиво представљала средиште културних и духовни
дешавања окупљајући око себе велики број житеља, нарочито младих.
Иако оптерећена разним потешкоћама, овдашња црква је остала препознатљива
по својој улози духовног средишта рудничко-таковског краја, окупљајући око себе све оно
најбоље што је ова средина имала. Велики број предавања, концерата, свечаности и
прослава из тог доба, најбољи су доказ наше тврдње. Једна од најбоље организованих
манифестација, ако не и најбоља, одржана је на Духове, тј. први дан Св. Тројица 1935, када
је обележено 700 година од смрти Светога Саве. На позив намесника Добривоја
Страњаковића, у прослави су поред школских установа и грађанства узеле учешћа и све
овдашње културне, односно друштвене организације.
Свакако најзначајнији догађај у међуратном животу горњомилановачке вароши
десио се у недељу 7. маја 1933. године. Тога дана краљ Александар ујединитељ узео је
учешће у церемонији освећења нове Основне школе у Горњем Милановцу. Том значајном
догађају присуствовао је читав политички врх Краљевине Југославије. Лист Политика на
целој страни детаљно описује ток свечаности, која је почела службом у цркви, па
благодарењем пред школом. Краљ је стигао аутомобилом тачно у 11 сати, бурно
поздрављен од масе света. Добродошлицу му је пожелео председник општине Божа
Ђорђевић. На свечаном ручку Александар се присутнима обратио следећим речима: „За
овај ваш део Шумадије везана је успомена на наше легендарне устаничке дане, а из
најновије прошлости нашу славну Рудничку офанзиву, која је показала какву огромну
моралну снагу може имати наш народ у одбрани своје слободе и свога огњишта. Та снага
успела је претворити овај наш узмак пред силном непријатељском најездом у неодољиви
противнапад, неочекивани и победнички“.
Након окончања званичног церемонијала Александар се умешао у масу и почео
разговор прво са носиоцима Карађорђеве звезде, попут Станимира Раловића, Сретена

8
Сретеновића и др., а затим и са осталим грађанима. Опраштајући се од домаћина владар је
обећао да ће поново доћи у ову питому варош. Нажалост, трагични догађаји из Марсеља
1934. године спречили су за навек поменуту намеру.
Јавна реч и друштвени живот у Горњем Милановцу добио је тих година на
квалитету покретањем листа „Руднички гласник“. Први број новина појавио 17. децембра
1933, штампан у штампарији „Будућност“, на четири или шест страна. Илустрације су биле
ретке, а последње странице испуњавале су рекламе и огласи. Текстови су били најчешће
непотписани или потписани само иницијалима. Лист је покренула група независних
интелектуалаца са жељом да он буде веран тумач живота и прилика на Руднику. Овај, по
много чему узоран и модеран лист своје епохе, престао је са излажењем, јануара месеца
1935.
На свеобухватан развој вароши утицала је и одлукa централних власти да се у
Горњем Милановцу 1930. отвори интернат за децу из Старе Србије. Истовремено, у граду
су боравиле мање групе избеглица из Русије и Бугарске. Све је то утицало на динамику
мале вароши, која је по много чему живела као велики град. За развој места бринули су се
и утицајни појединци родом из града или његове околине.
Најупечатљивији траг међу њима свакако је оставио армијски генерал и
некадашњи министар војни Божидар Терзић. Иако је провео мало времена у родном крају,
гајио је према њему велику љубав и старао се за његов напредак. Био је председник и члан
управног одбора Удружења Рудничана у Београду, основаног 1934. Дана 11. јуна 1938.
године посетио је милановачку Гимназију и као њен некадашњи ђак директору Војиславу
Максимовићу предао 275 кљига и 30 обвезница Државне ратне штете у вредности 50 000
динара. Том приликом основан је фонд под називом Задужбина мајке Јерине и сина јој
Божиодара П. Терзића армијског генерала. У наредне три године из овог легата
додељиване су награде за најбољи светосавски темат из области уметности говора,
историје, географије и етнографије старог Рудничког округа. Истовремено, ученици који
су остварили најбољи успех даривани су књигама. Поред гимназије генерал је помагао
Храм Свете Тројице. Последњој Милошевој задужбини је приложио емајлирани крст за
Свети престо и један епитрахиљ проткан златом, а године 1938. купио је и поклонио „нов
часовник као најлепши украс за звоник.“ Сатни механизам био је израђен у радионици
познате земунске фирме „Пантелић“, и подешен тако да може и ноћу „уз помоћ електрике“
показивати време. (сл.9)
У међуратном периоду број становника Горњег Милановца није прелазио цифру
од 3 000. Тадашњи мештани живели су у малој, уредној и пре свега безбедној вароши. Два
хотела, велики број кафана, 18 улица, два градска парка и околна излетишта гарантовала су
спокојан и миран живот.

Страдање града у Другом светском ратау

Нови рат значио је и ново страдање, са којим се ни једно претходно, барем што се
Горњег Милановца није могло поредити. Град на Деспотовици је, захваљујући заједничкој
партизанско-четничкој акцији, 28. септембра 1941. године постао једна од првих
слободних територија у поробљеној Европи. Светећи се за претрпљене губитке немачке
оружане снаге запалиле су 15. октобра 1941. године Горњи Милановац. Тог дана је у
пламену изазваном фосфорним плочицама занавек нестало око 90 процената ове мирне и
питоме вароши. Уплашени становници, ужаснути призором који их је затекао, морали су
се окупити на Тргу кнеза Михаила. Одатле су жене и деца спроведена у црквену порту, а
преко 100 мушких одраслих глава у Крагујевац, где ће већина њих бити стрељана. Међу
таоцима нашла су се и два свештеника, Петар Љубичић тј. Добривоје Страњаковић.

9
Крајем следећег месеца, тачније 27. новембра, скоро замрли град, који је још мирисао на
гареж и паљевину, бомбардовали су окупаторски авиони. (сл.10)
Све до почетка 60-тих година трајало је уклањање ожиљака невеселе прошлости.
Обнова града је започела одмах после ослобођења 1944. године. Десет и више година
Милановчани су изгубили у чишћењу рушевина, обнови и подизању најскромнијих
стамбених комуналних и школских објеката. О размерама ратне катастрофе најбоље
говори податак да се централни и најлепши део града није могао обновити, па је на том
месту подигнут парк.

Послератни развој града и феномен „привредног чуда“

Смештена између планина Рудника и Вујна, поменута варош је све до почетка

Другог светског рата носила обележје уређене и надасве мирне средине, у којој се одвијао,
можда не толико динамичан, колико спокојан живот. Трагична дешавања из јесени 1941,
када је у пламену нестала безмало читава варош, приморала је мештане да након окончања
рата крену у подизање безмало новог Милановца. Овај посао био је веома тежак, захтеван
и проткан многобројним искушењима. Поред обнове и изградње, истовремено се радило на
осмишљавању и реализацији нових привредних делатности, које су према замислима
њених креатора, требале у потпуности да измене дотадашњи изглед Горњег Милановца и
омогуће један другачији и значајно квалитетнији живот у њему.
У складу са оновременом државном политиком и након деценије „видања ратних
рана,“ средином педесетих година прошлог века, започета је свеобухватна
индустријализација града, тј. убрзано подизање нових фабричких постројења. Један за
другим настајали су ПИК „Таково,“ „Типопластика,“ „Звезда,“ ГИП „Градитељ,“ НИП
„Дечје новине,“ „Металац,“ „ФАД,“ МК и РОЦ „Рудник.“
За разлику од других средина, милановачка предузећа су се већ од самог почетка
развијала на један посве другачији и знатно динамичнији начин. Добро осмишљени
производни асортимани, неспоран квалитет и поштовање рокова према купцима,
омогућили су поменутим фирмама да зазузму значајно место на тржиштима Југославије,
Европе, али и света. Одевни предмети, посуђе, ауто делови, боје и лакови, књиге,
стрипови, односно дечји часописи и школски материјал, тетра-пак брикови и коначно
укусни слаткиши омогућили су да за веома кратко време Горњи Милановац понесе епитет
„привредног чуда“.
Окренути више реалним потребама партнера, неголи разним форумским
проценама, и анализама, овдашња предузетници су налазили начина да увек иду корак
испред конкуренције. То им је полазило за руком, јер су добро владали пословном
материјом, и што су пре свега имали реалну визију одрживог развоја. Својеврстан
феномен послератног Милановца и његове захуктале привреде, поред рада у три смене,
огледао се и у томе што је велики број људи из суседних места долазио овде у потрази за
послом и сигурнијом будућношћу. (сл.11)
Раст производње и значајан извоз, који је 1984. године износио 50 милиона
америчких долара, имао је вишеструки значај не само за град, већ и читаву регију. Поред
нових постројења, радних места и производа сам Горњи Милановац се мењао, повећавао и
деловао све примамљивије. Осам пута бројније становништво, нова, углавном радничка
насеља, многобројне улице, школе, вртићи и спортски терени, трајно су изменили изглед
некадашњег „белог лабуда на зеленом језеру“, дајући му неко ново, посве другачије,
обележје модерне вароши.
Свеопшта урбанизација, утицала је и на његове становнике, нарочито на оне
млађе. Захваљујући пре свега Дечјим новинама и усудићемо се рећи просветитељској
мисији овог културног горостаса, Милановчани су контактирали преко писане речи, слике

10
и цртежа са тадашњим веома значајним како домаћим тако и страним интелектуалним,
књижевним и уметничким посленицима.
Појава култног стрипа „Мирко и Славко“ и снимање истоименог филма, пре тачно
четрдесет година, развијена музичка сцена са мноштвом алтернативних бендова, сликари,
књижевници, дизајнери, аматерско позориште, мото крос, спортски клубови, корзо,
биоскоп, првомајски уранци, штафете, кафане, боеми, ... и неизбежне фабрике, били су део
тадашњег градског миљеа, насталог у околностима опште индустријализације и
привредног препорода.
На иницијативу некадашњег фудбалера „Такова“ Мирослава Спасојевића Ере, да
се радничка омладина из градских предузећа региструје и почне активно играти фудбал, уз
подршку „Градитеља“ и „Металца“, 12. јуна 1961. године основан је фудбалски клуб
„Радник“. По окончању регистрације новоформирани клуб је почео да се такмичи у оквиру
Чачанског фудбалског подсавеза. (сл.12)
После завршетка такмичарске сезоне 1964/65. „Радник“ је променио име. је На
иницијативу директора фабрике „Металац“ Милана Мишовића, донета је одлука да клуб
добије ново име – ФК „Металац“. Уз финансијску помоћ фабрике,под новим именом,
„Металац“ је 1968. године изборио пласман у Међузонску лигу Чачак – Титово Ужице.
И у тако отежаним условима, буквално из пепела, стварани су услови за
формирање једног новог, савременог и изузетно привредно јаког центра какав ће Горњи
Милановац постати током осме и девете деценије ХХ века. Сопственом памећу и
мудрошћу пажљиво су бирани профитабилни производни програми, конкурентни не само
на домаћем, већ и иностраном тржишту. (сл.13)
Ипак, заштитни знак ове средине биле су без сумње „Дечје новине“. Иако су
престале са радом 2004. године, остаће упамћено да су прве користиле компјутере у
издавачкој делатности, прве су се бавиле куповином и продајом ауторских права и
лиценци, прве су објавиле лист на Брајевом писму и прве су у свету штампале часопис за
децу на ромском језику.
О динамичном развоју града сведочи и петоструко увећање становника којих је
1961. било 4 492, а тридесет година касније 22 432. Пропорционално порасту броја
становника растао је број запослених. Окружен двема индустријским зонама Горњи
Милановац се развио и на брда источно и западно од града.
У последње две деценије XX и на самом почетку XXI века, на бази приватне
иницијативе и капитала настала су, међу осталима, и многа успешна милановачка средња
предузећа попут „9. Септембра,“ „Спектра,“ „Папирпринта,“ „S group-a“ и „Фоке.“

На почетку новог миленијума

Током последње три деценије упркос свеопштом кризом изазваном распадом

земље, ратом, санкцијама и последицама лоше транзиције, долази до делимичне стагнације
али не и до потпуног урушавања свих привредних ресурса. Чак и у овом периоду Горњи
Милановац се не предаје. Са изграђеном модерном инфраструктуром као што су гасовод,
водовод, депонија и путеви даје претпоставку савременог живота карактеристичног за ХХI
век. Оснивање Музеја рудничко-таковског краја, реновирање Зграде окружног начелства и
Гимназије, изградња спортске хале, подизање споменика заслужним прецима, издавање
великог броја књига, организација Међународног бијенала минијатуре и Ликовне колоније
„Мина Вукомановић-Караџић“, само су део великих улагања у спознају сопствене
прошлости и пројекције, надамо се, још боље будућности.
Смештени у две зоне, на северном и јужном ободу некада „најмлађе окружне
вароши у Србији“, прерађивачки погони града Горњег Милановца веома су значајни
продуктивни чиниоци прехрамбеног, металског, хемијског, графичког и текстилног

11
сектора савремене српске индустрије. За разлику од оних у другим срединама, већина
овдашњих фабрика наставила је да ради након својинске трансформације. Уз раније
познате гиганте, ова средина је добро осмишљеном пословном стратегијом у последње две
и по деценије добила и неколико малих и средњих предузећа чији производи имају добру
прођу на домаћем и иностраном тржишту.
Дуга и успешна традиција, квалитетан менаџмент и обучен кадар, заједно са
применом модерних технологија и јасном визијом пословања, учинили су да ниво и
квалитет индустријске производње сваке године расте. Тако је, на пример, 10 водећих
предузећа 2010. остварило укупан извоз од чак 47.300.000 долара. Овакве позитивне
тенденције омогућиле су и све интензивнији развој трговинских, тј. услужних делатности,
које прате потребе базичног дела привреде. (сл.14)
Добри резултати пословања омогућили су многим фирмама да активно учествују
у ширим друштвеним акцијама које инфраструктурно, образовно-културно и спортски
унапређују читаву комуну.

Закључак

Настала премештањем брусничког насеља, које се услед неповољне

конфигурације терена даље није могло развијати, на потес Дивљег Поља, уз десну обалу
истоимене реке, Деспотовица, односно Горњи Милановац ће за претходних шеснаест и по
деценија постати политички, економски и културни центар простора који ми називамо
рудничко-таковски крај.
Почеци нашег градског средишта били су скромни, често оспоравани, па чак и
понекад несхваћени. Ипак, упорношћу и ваљаном визијом људи који су преузели обавезу
да је на здравим основама утемеље и као такву правилно усмере, варошица подно Рудника
изборила се са свим искушењима, постајући временом угледна средина у којој се може
пристојно живети.
Најмлађе и тада најмање окружно место Кнежевине грађено је према контурама
једног од првих урбанистичких планова тадашње Србије. Простране и праве улице, бројне
јавне и приватне зграде, грађене са мером и стилом, одавале су слику једне потпуно нове,
усудићемо се рећи, средњоевропске вароши где се од почетка знао ред и истицао укус.
У годинама које ће следити, некдашња „ледина“ у атару села Бруснице наставиће
свој развој. Дворазредна гимазија, касарна, штедионица, штампарија, прве веће
индустријске радионице, нове насуте и калдрмисане улице, уз добре, поштене и честите
људе, само су део онога што ће Горњи Милановац постати и све до данас бити.
Ипак, да није било кнеза Александра Карађођевића и његовог зрелог промишљања
да овај простор заслужује једно озбиљно урбанизовано средиште, можда би данас уз
Деспотовицу једино одолевао онај стари хан као неми сведок прохујалих времена. На
срећу многих, а посебно нас садашњих, историјски ток ових простора вољом судбине и
визије тадашњих мислећих људи, трајно је и занавек промењен.
А све се то дешавало јануарских дана лета господњег 1853... хвала им!

Александар Марушић

12