Вођене ракете ваздух-ваздух кратког домета

Ракета ваздух-ваздух је моћна вођена ракета која је заувек променила облик борбе.
Спосбна да уништи брзе и маневарске ваздухоплове на дометима који понекад прелазе сто
килметара. Вођена ракета се у лету стално преусмерава на основу информација о
међусобном положају циља и ракете добијених помоћу сензора. Постоје системи за
праћење циљева који сем тренутног положаја циља врше и предвиђање односно процену
будућих положаја циља. Напредни системи вођења могу да користе и информације о
процени убрзања циља као и предвиђеној тачки сусрета два објекта у простору. Идеја за
ракету ваздух-ваздух појавила се убрзо након појаве ловаца. Током Другог светског рата,
Немачка је развила ракету R4M и тиме покушала да направи вођену ракету. Велика
Британија је 1955. године представила своју прву оперативну ракету ваздух-ваздух Fairey
Fireflash. Следеће године, Сједињене Државе су почеле да користе AIM-4, AIM-7.
Совјетски Савез је убрзо уследио са својом ракетом К-5.

Ракете ваздух-ваздух су углавном подељене у две групе. Прва група јесу оне које су
дизајниране да погађају противничке авионе на дометима мањим од тридесет километара
и познате су као ракете кратког домета. Имају екстремну маневарску способност и велику
брзину. Друга група јесу ракете средњег домета, које су сличне са ракетама кратког
домета и разликују се по томе што обично имају веће бојеве главе и домет већи од педесет
километара. У даљем тексту ћемо анализирати четири ракете кратког домета.
  Vympel R-73M

Како је Совјетски Заостајао за Западом у областима електронике и рачунарске моћи,

њихова способност да користе напредне радарске системе је опала. Као резултат тога,
Совјети су се све више ослањали на поузданије, лакше за пројектовање, рачунарски
једноставније и теже ометане IC системе, што је изненадило запад. R-73 је IC вођена
ракета чији је развој почео 1973. године а прве ракете ушле су у употребу 1984. године.
Генерално, перформансе лета су значајно биле премашене али је у исто време маса ракете
била један и по пута већа од првобитно прихваћене вредности.

Ракета се користи за гађање савремених ловаца, јуришних авиона, бомбардера,

хелихоптера и крстарећих ракета. Омогућава пресретање мете из било ког правца, у било
којим условима, дању или ноћу, при лошим временским условима или при намерном
ометању. Једном спојен са ласерским даљинометром, IC систем би могао да открије авион
и пружи податке о циљању на већим даљинама без упозоравања циљаног авиона да је
откривен. Поред тога ту је био и нишан који је монтиран на кацигу и омогућавао да се
пројектиљ циља само погледом у летелицу. Минимални домет ракете је 300 метара. Од
1994. године R-73 је унапређен у R-73М, који је у руску употребу ушао три године
касније. Ова унапређена верзија има већи домет и шири угао трагања као и побољшани
IRCCM.

Ракета се користи као саставни део борбених авиона MiG-21, MiG-23, MiG-29, MiG-31,
MiG-35, Su-24, Su-25, Su-27, Su-30 и у наоружавању борбених хелихоптера као што су: Mil
Mi-24, Mil Mi-28 i Kamov Ka-50.
 Дужина 2,9 m
Ширина 0,17 m
Размак крила 0,51 m
Тежина 115 kg
Пречник тела 0,127 m
Бојева глава 7,3 kg
Максимална даљина гађања 40km
Минимална даљина гађања у задњој 300 m
полусфери
Највећа брзина гађаног циља 2500 km/h
Висина лета циља 2-20000 m
Оптерећење циља у маневру избегавања 12G
Оптерећење носача авиона 7G
Вероватноћа поготка циља 90%
Угао захватања циља трагачем ±90°
Домет 40 km

Оквир се састоји од модуларних преграда у којима је смештена глава за навођење,

аеродинамички систем контролне површине, аутопилот, близински упаљач, бојева глава,
мотор, гаснодинамички систем управљања и погонски систем. Навођење до предвиђене
позиције је методом пропорционалне навигације. Борбена опрема ракете се састоји од
активног близинског (радарског или ласерског) упаљача и ударног упаљача и бојеве главе.
Мотор ради на високоимпулсном чврстом погону и има челично кућиште високе
чврстоће.
Током лета скретање и нагиб се контролишу помоћу четири аеродинамичке контролне
површине повезане у пару и исто толико гасодинамичких спојлера инсталираних на крају
млазнице мотора. Управљање када мотор не ради је обезбеђено преко аеродинамичких
површина. Стабилизација ваљања ракете се одржава уз помоћ четири механички
међусобно повезана елерона постављена на крилима. У питању је аеродинамичка
конфигурација типа “патка”.

Предоности ове кофигурације су:

 Висока ефикасност управљања

 Брзи одгобор ракете
 Повољни услови за уградњу актуатора
 Мала вредност шарнирног момента

Недостаци:

 Отежана стабилизација ваљања

 Стварање силе изван равни управљања
 Велика вредност момента савијања на телу ракете
 Нелинеарна аеродинамика
 Аеродинамички отпор
  AIM-9X Sidewinder

AIM-9X је најновији додатак Sidewinder породици ракета ваздух-ваздух, тренутно у

употреби у више од 40 земаља. Прва ракета Sidewinder развијена је 1950. године.
Прототип AIM-9А је успешно испаљен по први пут у септембру 1953. године. Првобитна
произведена верзија, означена као AIM-9B, ушла је у оперативну употребу 1956. године,
AIM-9B је био ефикасан само из близине. Имао је ограничен домет сензора и могућност
напада уз велику осетљивост на ометања. И ако је ракета имала могућност маневра 12G,
трагач то није могао да испрати.
AIM-9М је даљи развој ракете који је постао оперативан 1982. године. Побољшане су
маневарске карактеристике ракете, уведен је нови трагач и нови бездимни мотор. Од
почетка развоја па до данас, ракета је пролатила стални процес усавршавања и при томе
сачувала свој карактеристичан изглед и габарите изузев Х варијанте. Потреба за развојем
ракете због нових захтева, од којих је главни да се омогући лансирање на циљ који се
налази под великим угаоним одступањима од курса носача авиона, повећана селективност
и отпорност на сметње система за самонавођење.

Ракета AIM-9X је израђена по нормалној аеродинамичкој шеми, опремљена крилима од

титанијума и покретним закрилцима интегрисаним са гасодинамичким блоком. Основна
борбена јединица са титанијумским ударним елементима је опремљена унапређеним
сигурносним извршним механизмом (PIM) који се налази у централној комори бојеве
главе. PIM се одвија након што се испуне три услова: добијање команде за лансирање
пројектила, добијање сигнала од аксијалног сензора преоптерећења и достизање безбедне
удаљености од авиона. Бојева глава се детонира покретањем импулса из фитиља
истовремено са оба краја експлозивног пуњења. Користи активни ласерски бесконтактни
упаљач. Чији су главни елементи предајни и пријемни делови. Ласерску енергију емитује
кроз четири предња протора диода а рефлектоване сигнале од мете прима силицијумска
фотодиода кроз сензоре који се налазе на репу ракете.
Ракетни мотор Мк139 на чврсто гориво је сличан мотору М36 који користи AIM-9М и
састоји се од пуњења мешаног горива и уређаја за лансирање.

AIM-9X има нови комбиновани систем управљања, чији су главни елементи:

 Свеобухватни термовизијски CNS са IC детектором

 Инерцијиски систем управљања
 Контактни осигурач
 Две термобатерије

Самонавођење се врши пропорционалним законом управљања. Контролни систем је

потпуно дигиталан и може се самотестирати и репрограмирати.
Да би се обезбедила комуникација контролног система са другим елементима ракете, ван
кућишта су положени каблови прекривени посебном, лаком пластичном облогом.
Централи део је направљен од алуминијума, унутра се налази јединица електронских
уређаја управљачког система.
 Дужина 3,2 m
Ширина 0,17 m
Размак крила 0,404 m
Тежина 115 kg
Пречник тела 0,127 m
Бојева глава 7,4 kg
Угао захватања циља трагачем ±90°

Предоности ове кофигурације су:

 Висока ефикасност управљачких површина

 Мала вредност шарнирног моментаа
 Линеарна аеродинамика

Недостаци:

 Велика промена центра деловања силе

 Услови за стабилизацију ваљања ограничени
 Неповољна уградња актуатора