Жељко Продановић

БРАТУНАЦ
Хроника једне младости

Српски Глас - Мелбурн

ПРЕДГОВОР

Пред нама се, драги читаоче, налази књига по свему

необична. Није ово ни монографија о нашем граду, ни
збирка прича о догађајима и људима из пишчевог завичаја,
ни кратка историја Братунца, иако у књизи налазимо много
корисних и занимљивих сазнања о њему и околним
мјестима - већ све то помало. Приче, пјесме и остали
текстови из књиге су настали између 2010. и 2015. године
и објављени су на тзв. 'друштвеним мрежама', углавном на
ФБ страници Крива Дрина. Занимљиво је било читати
коментаре тих садржаја, у којима су читаоци препознавали
и доживљавали сличне емоције, нудили и лична искуства
на исте теме. Аутор је објављивањем књиге 'Хроника једне
младости' на једно мјесто ставио текстове којима се
заокружује слика какву носи, не само он, већ сви ми који
смо отишли на разне стране свијета и у успоменама
понијели наш град.

Књига нема строгу композицију, али нека унутарња нит јој

ипак даје изглед финог мозаика сачињеног од различитих
'каменчића', склопљених по некој личној ауторовој логици.
Књига се може читати на прескок, па тако, ако узмемо
само 'историјске' текстове – сазнаћемо много о граду у ком
живимо или смо живјели. Приче о ауторовим доживљајима
из дјетињства и младости пуне су духа, дјетиње
радозналости и подсјећања на различите догађаје. Приче
су занимљиве јер нам откривају како је Братунац имао
много људи који су у одређеним периодима обиљежили
живот нашег града својом необичном, хуманом или на
други начин интересантном појавом. У књизи има и доста
фотографија и оне су, рекла бих, биране по принципу
'случајног узорка', другим ријечима 'актери' на њима нису
ни љепши, ни паметнији, ни бољи од других Братунчана,
већ су ту само да би на свој начин обогатили слику
Братунца која је створена кроз приче.
Питала сам се, читајући приче Ж. Продановића, шта
подстиче његову потребу да вазда буде 'присутан' у
Братунцу, да буде у току онога што се збива, да се стално
подсјећа свега везаног за завичај. У први мах помислих да
је то носталгија, која готово увијек подстиче на
стваралаштво. Ипак, према неким ауторовим ставовима из
самих текстова, закључујем да је инспирација за њих
заправо сјећање, пуно љубави према родном крају, и жеља
да се то сјећање у писаној форми пренесе на млађе
генерације. Аутор је уз своје, додао и неколико прича чији
аутори су такође Братунчани (те приче ћете наћи у
'Додатку' на крају књиге) желећи да употпуни и садржајно
обогати 'хронику' своје и наше младости.

Писац ове књиге не жели ни да фасцинира, ни да намеће

своје ставове, утичући на мишљења читалаца. Он им
ненаметљиво нуди заједничко понирање у неке сегменте
прошлости града, води га опет улицама наше младости,
којима ће поново проминути стари учитељ благог погледа,
добри народни доктор, романтични пијанац занесен
јуначким пјесмама итд. Казује, истина, и о ближој
прошлости, али само овлаш, истичући да је посљедњи рат
доста промијенио лице града, а тиме, као и свака 'погуба
људске нарави', оставио патњу, разочарење и
неповјерење. Нада у повратак живота у Братунцу какав је
био постоји, али вјероватно по мјерилима нових
генерација.

Жељко је, пишући са Новог Зеланда, тј. са свога 'Понта',

потврдио ријечи великог писца да 'никад не умире оно чега
се сјећамо' (И. Андрић - Екс Понто). Чини се да што је
човјек даље, његове успомене постају јасније, слике
чистије, осјећања искренија и спонтанија.

Посебна захвалност иде и нашој суграђанки Живани

Јовановић, власници Српског Гласа из Мелбурна, која је
омогућила штампање ове књиге. Иако већ годинама живи у
далекој Аустралији, овим је показала да није заборавила
свој родни град.

Проф. Радмила Васић

Једном приликом Момо Капор је рекао: 'Потрошили смо
дане и ноћи на путовања која нам је Бог дао. Најмање смо
се нагледали својих забачених села, бистрих река и
дубоких зелених шума, све мислећи да су ту, близу, и да
ће се за њих увек наћи времена. А није се нашло. Заведени
светским чудима, заборависмо на себе и на своје порекло.'

Да бих колико-толико исравио ову неправду, написао сам

ову књигу.

Ж. П.

Окланд, Нови Зеланд, 2015.

О НАСТАНКУ ИМЕНА НАШЕГ ГРАДА

Најпре ћемо се позабавити именом нашег града. Досад

није било озбиљнијих покушаја да се расветли порекло
имена Братунац. Понегде се могло прочитати да су у
средњем веку фрањевци овде направили цркву, а пошто су
они живели у братовштинама, од те речи је онда Братунац
добио име. Али то је мало вероватно. Свако ко има и
најосновније знање о језику знаће да је ’пут од
братовштине до Братунца’ прилично дуг.

Постоји још једна теорија. Наводно је овде некада живео

неки бег који је имао нећака тј. амиџића и једног дана га је
позвао: ’Дођидер ’вамо, братанац!’, а касније је од тога
настао назив Братунац. Наравно да би ово било могуће, али
је проблем што се назив Братунац (додуше у мало
измењеном облику) јавља много пре појаве бегова у Босни.

Кренимо дакле редом... Братунац се у писаним изворима

први пут спомиње 1381. године. Стари Дубровчани су 4.
новембра те године записали да је ту постојао прелаз
преко Дрине под именом Братано, а у турским дефтерима
из прве половине 16. века се помиње као село Братина у
нахији Будимир (касније Лудмер), у зворничком санџаку. А
у аустријским изворима с краја 19. века га налазимо под
данашњим именом Братунац.

Остаје нам дакле да утврдимо како је од имена Братано,

односно Братина, настао Братунац. На први поглед, очито
је да је у основи имена словенска реч брат. Наставак ац је
такође неспоран, срећемо га у називима многих места која
су населили јужни Словени: Столац, Соколац, Лукавац,
Петровац итд., а код нас имамо Раковац, Реповац,
Бјеловац. Али шта ћемо са оним УН?

Јако је мало места на простору бивше Југославије која у

свом називу имају наставак или уметак ун, нпр. Добрун код
Вишеграда, Мотовун у Истри, Молунат код Дубровника. Они
који су се озбиљније бавили овим стварима сматрају да су
то остаци из аварског језика, јер ун на аварском значи
човек. То је могуће, јер као што знамо Авари су у 6. веку
заједно са Словенима стигли на Балкан. Проблем је
међутим у томе што немамо никаквих података да су
Словени и Авари овде имали било какво насеље, тако да и
ова могућност отпада.

Мој професор из гимназије, пок. Петар Ђукановић, који је

био изврстан познавалац језика, је такође уочио овај
проблем. Да би га решио тражио је реч која је имала ун
или у којој би оно, језичком променом, најлакше могло да
настане. Изабрао је реч братоубица. Наводно, по предању,
некад је овде брат убио брата и тако је место добило име.
Нећу рећи да је ово немогуће, али ми се чини да је
могућност за тако нешто јако мала.

И шта ћемо сад? Па, као сви мудри људи, позваћемо у

помоћ чувену учитељицу живота – историју. Дакле, шта нам
она каже... Мало људи зна да је на брду покрај
Михаљевића постојало келтско насеље. Археолози су ту
нашли остатке келтског посуђа и украсних предмета и
утврдили да су га основали Келти у трећем веку старе ере.
Занимљиво је да се брдо и данас зове Градина, што говори
да је ту некада заиста постојао град. Остаје питање како се
насеље звало?

Келти су на Балкан стигли почетком 3. века старе ере и

били су први народ који је на овом подручју оснивао
насеља. Подизали су их на мањим брежуљцима и уз обале
река, и што је још важније, давали су им имена. Између
осталих, основали су данашњи Београд, Сремску
Митровицу, Сисак, Ниш, Софију и многа друга мање
позната места. Нећемо се овде бавити свима њима,
задржаћемо се на једном, Београду. Њега су Келти назвали
Сингидун. (Неколико векова касније Римљани су додали
наставак ум и тако је настао Сингидунум).
Сингидун на келтском значи округла тврђава (синги – круг
и дун – насеље, тврђава, утврђење). За нас је посебно
важна реч дун. (Келти су такође основали и Лондун –
данашњи Лондон и још доста градова широм Европе и у
већини њих се појављује реч дун – утврђење). Ако притом
знамо да је име врховног келтског божанства било Бран
онда долазимо до следећег закључка: келтско насеље на
Градини поред Михаљевића се звало Брандун – Бранова
тврђава. А шта се онда десило? Пратећи промену назива
многих градова на Балкану, можемо са великом
сигурношћу да кажемо да су временом староседеоци
Илири то променили у Брадун, а Римљани који су дошли
нешто касније у Братун. На крају су Словени додали ац и
тако смо добили име нашег града: Братунац.

Остаје још да објасним зашто су дубровачки и турски

писари записали Братано, односно Братина. Као прво, ја
нисам видео оригинална документа, која се налазе у
Дубровачком архиву и у Оријенталном институту у
Сарајеву, ове податке сам нашао у књигама. Могуће је
дакле да су ова имена у оригиналу мало другачија
(Дубровчани су нпр. Љубовију споменули на два места и то
овако: Gliubeuina i Gliubeuigna), а могуће је да су
погрешили и писари. Јер ипак је Братунац тада био само
мало село.

Наравно, Братунац није ни Београд ни Лондон, о којима се

скоро све зна, па је све ово што сам изнео још увек у
домену претпоставке и не треба га узети као коначну
истину. Ово је само мој скромни допринос решавању
загонетке настанка имена нашег града и надам се да је ово
само почетак потраге за истином.
Братунац 1934.

ПРВИ БРАТУНАЧКИ ЗУБАР

Ако вам се некад учини да је живот тежак, погледајте како

су у Братунцу живели наши дједови и прадједови пре само
сто година. Била је једна продавница у којој су се могле
купити следеће ствари: кафа, шећер, уље, гас који се
користио за осветљење, свеће лојанице, коњске потковице
и ексери, који су се израђивали у Варешу. Могао се још
купити калај, нишадор и тзв. хартија пенџерлија, која се
користила уместо прозорског стакла. И то је углавном било
све.

У целом сребреничком срезу, коме је припадао и Братунац,

није било ни једног лекара. Људи су се углавном лечили
травама, а ако то не би помогло ишли су код попова, хоџа и
гатара. Попови су им читали молитве, хоџе писали записе,
а гатаре 'саливале' страву. Колико је све то помагало, није
тешко претпоставити. Оболели од реуме су ишли на
Адровац испод крижевачког моста и газили по води пуној
пијавица, јер су наводно пијавице извлачиле реуму. А
жутица се лечила тако што би се нашао певац са жутим
ногама, ноге му се оперу у доста воде, па би се болесник у
тој води окупао.

Ако би неког заболео зуб тај је већ имао више среће, јер је
Братунац пре сто година имао 'зубара'. Био је то неки Јово
Радић, из Борића, иначе воденичар. Кад му дође болесник,
Јово му нареди да легне на земљу испред воденице,
клекне му једном ногом на груди, а десном руком великим
гвозденим клештима извади зуб. Правило је било да
болесник извађени зуб носи са собом и да не сме јаукати,
да га не би, како је Јово тврдио, заболели други зуби...

БАКА ИЗ ВАРЕША

Пре петнаестак година сам се вратио с Новог Зеланда у

Братунац и у родном граду провео неколико месеци. Волео
сам понекад да седнем у ауто и да се мало провозам по
околини. Обично бих отишао до моста чисто да видим
Дрину, онда назад према Сребреници до Жутог моста,
затим до Бјеловца и на крају према Кравици, обично до
Хранче, а онда натраг у чаршију.

Био је леп летњи дан и кренуо сам уобичајеном 'рутом',

најпре према мосту. Ту сам се окренуо и пошао назад у
Братунац, а онда само пар стотина метара од моста видим
старију жену како иде пешке. Станем, отворим прозор и
кажем: Тетка, гдје ћеш?
Жена ме најпре изненађено погледа, а онда топлим гласом
рече: - У Братунац, сине...
- Уђи – рекао сам и отворио врата.
- Ма нека, сине, могу ја пјешке...
- Ма уђи – узвратио сам – врућина је, а и подалеко је...
Ушла је. - Ево, већ сат времена чекам аутобус, али га
нема, ко да је у земљу проп'о. И онда шта ћу, размишљам
док он дође, и ја ћу стићи у Братунац...
- Гдје живиш у Братунцу? – упитах.
Старица ме погледала и уздахнувши узвратила: - Не живим
ти ја сине у Братунцу, већ у Коњевић пољу.
Зачудих се. Знао сам да су до рата у Коњевић пољу, које је
од Братунца неких 25 километара, живели углавном
муслимани. И откуд сад она тамо?
- Извини тетка, али откуд ти у Коњевић пољу?
- Е мој сине, дуга је то прича... А онда ми рече да је из
Вареша. Муж јој је давно умро, а у рату је изгубила сина
јединца. А кад се рат завршио и кад су Срби из Вареша
морали да се селе, стигла је у Братунац, а локалне власти
су јој доделиле једну кућу у Коњевић пољу.

Стигосмо у Братунац и она рече да је оставим на аутобуској

станици, а онда ће аутобусом кући.
- Ма нека, тетка – одговорих – ја ћу те одвести.
- Ма јок сине – узвикнула је – фала теби што си ме довде
довез'о...
- Тетка – био сам упоран – ко зна кад ће аутобус... А ионако
морам у Милиће – слагах – тако да ми је то успут.
- Добро, дијете, ако је тако... Али ниси мор'о, шта сам све
у животу претурила преко главе, ово ми није ништа.
Успут је замолих да ми детаљније исприча своју 'животну
причу'.

- Сине, шта да ти кажем... Муж ми је радио у руднику. Али

је рано оболио и несретник умре, а није им'о ни четерес
година. Сина сам подигла сама, био је изучио за
електричара и радио исто у руднику. Имо је цуру, из
Бистрика код Вареша, и хтио је да се жени, а онда поче
несретни рат. Узеше га у војску, ратов'о је несретник свуђе
по Босни, а онда на Грмечу, неђе пред крај рата, изгуби
главу... Сахранила сам га у Варешу, а онда дођоше и
рекоше ми да морам да се селим... Ето сине, тако ти је
било...

Ућутала је за тренутак, марамом обрисала сузу, а онда

додала: - Лијеп је Братунац, али ми недостаје мој Вареш.
Највише сам вољела кад зими падне снијег и онда онако
све бијело, свуда снијег и бијеле магле изнад Вареша...
Обрисала је још једну сузу. А најтеже ми је што не могу да
одем до гробља и видим мог Милутина и сина Радивоја...

Стигосмо у Коњевић поље. - 'Оћеш сине на кафу? – упитала

је.
- Не знам, тетка, морам у Милиће – слагах поново.
- Ма стићеш болан, ајде сврати, љуби те мајка, имам и
ракије, ако 'оћеш...

Одлучим да свратим. Стара кућа под брегом, паркирам

испред, онда уђемо унутра. Прво што ми је пало у очи је
био стари ћилим на поду, схватим да је остао иза старих
власника муслимана. Седам на стари кауч и док бака прави
кафу на зиду угледам икону. И као да је прочитала моје
мисли бака се окрену и рече: - Видиш, сине, шта ти је
живот... Ово ти је кућа неких Османовића. И они су
несретници у рату изгубили сина. Сад живе неђе око
Тузле, не знам ни ја тачно. Ово је све њихово, и ћилим и
кауч, и шпорет... А и ја сам у Варешу све оставила. Само
сам донела ову икону – рече и руком показа на зид. - 'Оћеш
ракију, сине?
- Нећу тетка – узвратих. Крајњим напором сачеках да кафа
буде готова, попих је а онда рекох: - Тетка, извини, али
стварно морам да идем.
- Ма сједи сине – рекла је – ево насућу ти једну ракију. Јој
љуби те мајка, да само знаш како ме подсјећаш на мог
Радивоја...
- Не могу тетка, вјеруј ми, а и не смијем јер возим – рекао
сам, једва задржавајући сузе.
Устао сам и кренуо. Поздравили смо се, а онда сам ушао у
ауто... И док сам одлазио испред старе куће испод брега,
за мном су путовале речи: Хвала ти сине што си ме
довез'о... Љуби те мајка... Исти си мој син Радивоје...

Било је то пре петнаест година. Не знам да ли је добра

старица из Вареша још увек жива. Али знам да је широм
Босне остало много мајки које су изгубиле синове и које су
у самоћи чекале да им неки случајни пролазник закуца на
врата и бар на тренутак их подсети на њихову изгубљену
децу.

И знам да рат никад никоме није донео ништа добро. Само

несрећу, јад и беду.

ПЕСМА ЗА НИНУ

Било је лето у Братунцу

Пиво, песма и Крива Дрина.
Док се тело пекло на сунцу
Душу ми опи прелепа Нина.

Песма по песма, пиво по пиво

Дан за даном и лето мину.
Ал' у срцу гори сећање живо
Заволех, селе, прелепу Нину.

Сад сам далеко, на крају света

Иза шест мора и планина.
Ал’ срце још дрхти попут цвета
Сломи га, селе, прелепа Нина.

Било је лето у родном граду

Певасмо химне рујном вину.
Ал’ шта ћу, селе, ако ми украду
Ружу из баште, прелепу Нину.

Девојке у главној улици (код данашње пијаце) 1958.

БРАТУНАЧКИ ПИЈАНЦИ

Као и свака босанска чаршија и Братунац је одувек био

познат по пијанцима. Нажалост, не могу да се сетим свих,
али ћу побројати неке које памтим: Кардељ из Вољавице,
Јасреб (или Кобац) из Побрђа, Рибац, Крсто Зеленко, Чича
из Хранче, Бели Тиканов итд, а од ових 'млађих' Драго са
Селишта и Момо Половка... Али они су само 'споредни'
ликови. Поред њих су постојали и 'шампиони'...

За време 80-их постојала је у Братунцу чувена 'црна тројка'.

Њу су сачињавали у то време најпознатији братуначки
'алкоси': Стојан - звани Цоле Јарац, Реуф Куна и Ибрахим
Клемпо. Од многобројних анегдота, испричаћу само једну.
Једне летње ноћи Цоле, Куна и Клемпо су однекуд дошли у
чаршију и пошто је већ било касно, 2-3 сата иза поноћи,
нису имали отворену кафану. Али зато је прорадио њихов
'кликер'. Отишли су, мтрви хладни, у Фонтану и урадили
следеће... (Морам због оних који нису из Братунца да
опишем Фонтану. Фонтана је једини хотел у Братунцу.
Испред хотела се налази велика башта са фонтаном и отуд
име хотелу. А одмах до баште је био и затворен бар, ког је
од баште делила железна ограда).

Дакле, Цоле и Куна су сели за сто у башти, а Клемпо је

(само он зна како) ушао у бар, обукао конобарску
униформу, ставио бели пешкир преко руке и пришао овој
двојици: - Добро вече, изволите?
- Дупли вињак с киселом - узвратио је Цоле, а Куна је
додао: - Мени с обичном!
И као прави конобар отишао је за шанк, насуо наручено
пиће (наравно, понео је и себи дуплу вотку), али само што
су сели и наздравили дошла је 'посета'. Наиме, само преко
пута Фонтане је Станица милиције и 'народној милицији'
није требало много времена да сконта да нешто није у
реду. Кад су дошли, нису могли веровати својим очима. -
Па како сте ушли'? - зачуђено је питао један од пандура.
- Шта те брига - узвратио је Цоле, као вођа 'банде'. - 'Ајд
уђи ти ако знаш како...
И да скратимо причу, пандури су им дозволили да попију
пиће, а онда их одвели у СУП. Наравно, идућег јутра су их
пустили, јер су сви знали да је то био само један од
'испада' Црне тројке.

Фонтана 1975.

Ипак, не потцењујући 'заслуге' набројаних пијанаца,

највећи братуначки пијанац или боем је био Миодраг
Харамбаша. У најкраћем, тешко је описати тог човека. Ако
кажем да је био пијан сваки дан, то се ваљда подразумева.
Али ако кажем да је био столар и да је сваки дан радио за
циркуларом у својој приватној радионици, а да је успео да
сачува све прсте и обе руке, онда је то тешко разумети.
Што значи, да је човек био 'махер'. Укратко, није било дана
да Миодраг Харамбаша није прошао главном улицом, у
било које доба дана, 'мртав пијан'. Обично би се
појављивао однекуд 'одоздо', од Старе банке и Бензинске
пумпе. Одакле је долазио нико није знао, можда из
Максимане, а можда однекуд из Сухе или ко зна одакле.
Уосталом, то нас није ни занимало. Стајали бисмо испред
старог хотела или Фонтане, врео дан, око подне, спремамо
се за купање на Дрини, кад ето ти Харамбаше. Чујемо га од
Старе банке: - Мили боже, чуда великога! Кад се слеже на
Косову војска, у тој војсци девет Југовића, и десети стар
Јуже Богдане. Бога моли Југовића мајка, да јој Бог да очи
соколове и бијела крила лабудова, да одлети над Косово
равно, и да види девет Југовића и десетог стар-Југа
Богдана...
Цијела чаршија је 'јечала' од његове песме. Али, имао је
звонак и јако пријатан глас, тако да иако се 'драо' било га
је милина слушати. - Ево Харамбаше - рекао би неко од
нас. Гледали смо низ улуцу и слушали његов 'монолог'. Кад
би стигао до нас застао би, подигао руку, 'млатарао' са њом
пар секунди, а онда наставио: - Што молила, Бога
домолила... Бог јој дао очи соколове и бијела крила
лабудова. Она лети над Косово равно, мртвих нађе девет
Југовића и десетог старог-Југ Богдана, и више њих девет
бојних копља, на копљима девет соколова, око копља
девет добрих коња, а поред њих девет љутих лава...

Искрено, дивили смо се Харамбаши. Мислили смо да зна

све епске песме које смо учили у гимназији а нисмо их
запамтили... Стајали смо и слушали га, а кад би
'издекламовао' и последњу строфу, поново би подигао руку
и рекао: - Слушајте ме, дјецо... Бој не бије свијетло
оружје, већ бој бије срце у јунака! Онда би се окренуо и
отишао. И док смо га пратили погледом како одлази кући,
путем према Сребреници, он би пар минута касније поново
запевао:

Дрино водо, племенита међо

Измеђ’ Босне и измеђ’ Србије!
Наскоро ће и то вријеме доћи,
Када ћу ја и тебека прећи
И честиту Босну полазити!
А онда би нестао из нашег 'видокруга'.

И знате шта је занимљиво. Све су ово били дивни људи.

Гарантујем вам да никад нећете чути од било кога да је
иједан од ових 'пијанаца' било коме учинио нешто нажао.
Имали су ту несрећу да су своју 'тугу' лечили у алкохолу и
то је све...

ПРОТА И БЕГ

Ако сте мислили да је последњи рат у нашем крају био

најгори рат, онда сте се грдно преварили. Наравно, сви
знате да су се током и Првог и Другог светског рата на
Дрини водиле велике борбе, између Аустријанаца и Немаца
с једне стране и Срба с друге. Исто тако знамо да су се у
последња три рата између себе тукли Срби и муслимани.
Али ово је мало другачија прича. Овде ћете видети да су се
пре скоро 200 година муслимани тукли између себе као
највећи непријатељи. Намера нам није да се радујемо
туђој несрећи, већ да покажемо шта се дешавало у нашем
крају пре скоро два века.

Овде ћемо, у најкраћем, 'препричати' део приче проте

Матије Ненадовића, коју је забележио у својим
Мемоарима...

Познато је било протино залагање за мирно решење сукоба

босанских спахија Али-бега и сребреничког Хаџи-бега,
протиног кума. Хаџи-бег је тражио од проте помоћ у
људству и наоружању, што је прота одбио, сматрајући то
као грубо мешање Србије у унутрашње ствари Турске...

У писму од 15. новембра 1821. године, Хаџи-бег захтева од

Проте да пошаље 3.000 момака у Доњу Буковицу да би му
притекли у помоћ у Босни, преко скеле у Сикирићу. Прота
му одговори да се он не сме мешати у босанске сукобе.
Отишао је у Соко и заједно са соколским диздаром и
муселимом, написао писмо београдском везиру да се овај
заложи код босанског везира за милост Хаџи-бегову.
Тражио је и од књаза Милоша да овај упути молбу сличног
садржаја београдском везиру. У писму књазу Милошу од
21. новембра 1821. године Прота пише да је поручио Хаџи-
бегу да ће га помоћи у бекству на српску страну. У том
циљу наредио је скелеџији у Сикирићу да у сваки сат скела
буде слободна. Даље му саопштава да су опет имали
сукоб, у којем су два села запаљена и да се Али-бегу
предају војници Хаџи-бега. У писму од 26. новембра Прота
јавља књазу Милошу да је у среду почео бој код цркве у
селу Кравици. У четвртак је Али-бег дотерао топ, пуцао у
цркву и истерао присталице Хаџи-бега, који су побегли.
Али-бег после тога, у знак одмазде, запали Кравицу и
околна села. У петак је Али-бег поделио војску на два
дела. Један део војске оде низ Дрину а други преко Дугог
поља падне у конаке Хаџи-бега. Цео дан, у петак, ова
војска је палила села, било српска, било муслиманска.
Хаџи-бег се склонио код Срба у Осат. У следећем писму, од
27. новембра 1821. Прота обавештава Милоша да је синоћ
сазнао да је Хаџи-бег ухваћен и да му је глава одсечена.
Прота се томе радује јер му је Хаџи-бег, иако су били
кумови, запалио кућу 1806. године.
Купачица на Дрини, плажа испод моста, 1955.

Кројачи Адем и Лука, 1968.

Центар 1974.

Човек који је некад 'хранио' пола Братунца: Жико баштован

из Побрђа, 1970.
МАЛО СТАТИСТИКЕ

Према првом попису становништва који је 1851.

организовао Топал Осман – Паша, Босна је имала близу
милион становника (964.000). Већину су чинили
православци са 45 процената, 40% су били муслимани и 14%
католици. У сребреничкој нахији којој је припадало и
подручје данашњег Братунца било је нешто изнад 30.000
становника (31.422), од тога половину су чинили
муслимани (15.272), а другу половину православци
(15.182).

Новоизграђени Дом културе и самопослуга 1950.

Према попису становништва из 1948. године општина

Братунац је имала 5.000 становника, што значи да је у
самом граду било само пар стотина људи. 1953. цела
општина је имала испод 10.000 становника, а 1961. у
Братунцу је живело само 1.600 људи. 1971. – 2.700
становника, Срба 1.400, Муслимана 1.200. За само десет
година тај број се удвостручио, дакле 1981. У Братунцу већ
имамо 5.500 људи, 2.700 Муслимана и 2.300 Срба. 1991.
општина Братунац је имала 33.600 становника, од тога
21.500 су били Муслимани, а 11.500 Срби. Било је нешто
Хрвата (40), Југословена (200) и ’осталих’. Сам град је
имао 7.700 становника, 4.300 су били Муслимани, а 3.000
Срби.

СПЛАВАРИ СА ДРИНЕ

Задњих десетак година у Братунцу и другим градовима

поред Дрине се одржавају 'Дринске регате', као туристичка
понуда и одговор пасивних крајева Подриња времену
'транзиције'. Неки кажу да је то једина шанса градовима
средњег тока Дрине за било какав напредак, а други опет
тврде да је то најобичнија 'парада пијанства и кича'. Ми
немамо намеру да судимо ко је у праву, али ево неколико
занимљивих података из 'давно прохујалих' времена, која
сведоче како се Дрином некад пловило...

Дрина је некад била чувена по сплаварима... Први

сплавови су кренули Дрином 1856. године, а снабдевали су
Кнежевину Србију дрвеном грађом. Први сплавари су слабо
познавали Дрину, па су се пре поласка на пут опраштали од
родбине као да полазе у рат. Од 1878. Дрина постаје
граница између Србије и Аустро-Угарске па је сваки
сплавар морао имати пасош и само у случају неке незгоде
могао је свој сплав привезати за босанску обалу Дрине и
није се смео удаљавати од обале више од 12 корака
(толико је био дугачак конопац за везивање).

Места на којима су балвани повезивани у сплав називала су

се сплавишта. Балвани, са којих је претходно скинута кора,
у сплавиштима су ређани један до другог и повезивани
тањим храстовим или лесковим гранама, које су
постављане попречно и за балване укиване гвозденим
ексерима – кланфама. С обзиром на брзи ток Дрине, њене
брзаке, подводне стене и оштре окуке, дрински сплав није
могао бити дужи од 25 метара. На средини сплава
налазило се земљано огњиште, око кога су сплавари
седели, грејали се и спремали храну. У кишно доба
сплавари су правили надстрешницу или колибицу од
дасака, шаторских крила, грања или сламе, где су се
склањали од непогода. Готов сплав је садржавао највише
100, а најмање 40 балвана. Транспорт је био састављен од
већег броја сплавова, а увек су снажнији и искуснији ишли
први. Полазак је увек био у понедељак, а једини дан у
години када сплавари нису радили, осим недеље био је св.
Никола јер су га сви сплавари славили као свог
заштитника. Грађа се транспортовала до Шапца Дрином, а
од Шапца Савом до стругара којих је било и на Дунаву. До
1919. год. сплавари су се кући враћали пешке. У
зависности од водостаја, сплавови су пут од Бајине Баште
до ушћа у Саву прелазили за 3-5 дана, а при највишим
водостајима овај пут се могао прећи и за два дана. За
време 'међудневице', између Велике и Мале Госпојине,
када је водостај Дрине низак, путовање је трајало и до 10
дана.

После Другог св. рата се мењају услови за сплаварење.

Градња бране у Зворнику битно је променила начин
сплаварења јер је језеро успорило, па чак и онемогућило
сплаварење на стари начин. Коначно је прекинуто 1963.
год. почетком градње бране у Перућцу. Рекли бисмо,
добра стара времена...
Сплавари у кањону Дрине пре изградње бране у Перућцу

ДОВИЂЕЊА СУНЦЕ МОЈЕ МАЛО

Школску 1986-87. сам провео у гимназији у Сребреници као

професор немачког језика. Приближавао се крај године.
Пошто никада пре тога нисам ни једном ученику на крају
године закључио јединицу, тако је било и овај пут.

Била су два разлога зашто сам тако радио. Мислио сам да

је сваки ђак самим тим што је годину дана редовно
долазио у школу већ заслужио прелазну оцену и да није
било потребе да иде на поправни или не дај боже, због
мене понови разред. Други разлог је била чињеница да
деца којој страни језици не леже не морају баш ни да га
науче, сматрао сам да је важније да од њих направимо
добре људе.

Али нисам двојке ни поклањао. Као што сви знате, у

сваком разреду је било одликаша, даровите и вредне деце,
која су све учила с лакоћом, али и оних којима је учење
тешко падало. Ја сам тој деци на крају године давао
домаћи задатак: Ако хоће двојку, морају да науче једну
песмицу коју смо учили у току године. Сматрао сам да то
није превелики труд, а и ја ћу имати покриће што им
'поклањам' двојку.

У овом случају се радило о трећем разреду, не сећам се

које струке, али то није ни важно. Било је пар ученика који
су за прелазну оцену морали да науче песму на немачком.
Устаде један дечак, одрецитова песму и наравно добије
двојку. Устане други, није баш најбоље научио, али пошто
видим да се трудио, кажем: - Добро је, седи – и он сав
срећан седне – и закључим му двојку.

Онда устане једна девојка, колико се сећам звала се

Суада. Била је лепа и ведра, али школа јој очито није
ишла. Ја чекам да почне, али она оборила главу и не
проговара.
- Суада, шта је било? – упитам. Она ћути. Ћутала је неко
време, онда подиже главу и рече: - Професоре, учила сам
три дана, ал' неће у главу...

Цели разред се насмеја.

Одем до прозора, гледам околна брда и размишљам шта да

радим. Видим, није научила. Не сумњам да се трудила, али
ипак, како да сад пред другом децом погазим своје
принципе? И док сам размишљао шта да радим неко
повика: - Професоре, Суада лијепо пјева!
Цели разред се поново насмеја.

Ја се окренем и љутито питам: - Ко је то рекао?

- Ја – безазлено рече један дечак.
- Добро – наставим – и шта ћемо сад? Па није ово аудиција
за пјеваче, већ час њемачког!
Деца ућуташе, а ја наставим да гледам кроз прозор.

Срећом, брзо схватим да немам избора. Јединицу јој нећу

закључити, то знам, дај бар да видимо како пева...
Окренем се и кажем: - Добро, Суада, шта знаш да пјеваш?
А она, као да је само то чекала, узврати: - Професоре,
знам све... И Халида и Шемсу и Синана и Мила Китића...

Схвативши да је враг однео шалу и да повратка нема,

седнем за сто, насмејем се и кажем: - Добро, добро...
Пусти те новокомпоноване. Знаш ли шта од Сафета?
- Знам, професоре...
- Знаш ли Ђул Зулејху?
- Знам...
- Ајде, отпјевај...

И само што је почела, учионицом се проломи аплауз. Суада

је заиста имала предиван глас. И док је певала, ја схватих
да сам био у праву. Па не мора баш сваки ђак да зна
немачки – ако му бог није дао дар за језике. Нек свако
ради оно што најбоље зна. Ето, Суада лепо пева... Па нек
пева!

И док сам размишљао, она заврши песму и рече: - 'Оћете

још једну?
И пре него што сам стигао било шта да кажем, цели разред
повика: - Хоћемоооо!
- Добро – кажем – дај још једну.
- Коју ћете?
- Ма свеједно ми је – одговорим.
- Професоре – повика неко – је л' може она од Халида:
Довиђења сунце моје мало?
- Може – кажем, а Суада одмах започе.

И док је певала, ја се сетих једне Белинде, Американке.

Наиме, годину дана раније ја сам са њом био у Шпанији.
Пре тога смо пар недеља путовали по Европи, а кад смо
стигли у Шпанију, она је ускоро требала да се врати за
Америку и ја сам предосетивши да се више никад нећемо
видети сваки дан певушио ову песму: Довиђења сунце моје
мало, довиђења девојчице нежна... Једног дана ме питала
о чему ја то певам и тражила да јој песму и преведем, а
кад сам то урадио, она је заплакала. И док сам размишљао
о лепој Белинди, Суада је завршила песму.
- Професоре, хоћете још једну?
- Нећу, хвала – рекао сам и додао: - Сједи, имаш двојку!
Суада је села, а цели разред је раздрагано повикао: -
Бравоооо Суада! Хвала професорееее!!!

Било је то пре скоро тридесет година. Не знам да ли сам

поступио исправно или погрешно. Уосталом, после свих
ових година, то уопште није ни важно. Не знам ни где су
Суада и Белинда... Али остаје сећање на њих и на младост
која је прохујала заједно са њима.
Једна од најстаријих фотографија из нашег краја, настала
20-их година прошлог века: Љубица Весић из Факовића
СТЕЋЦИ

Стећци (народ их још зове кам, биљег, мрамор, грчко или

римско гробље) су средњовековни надгробни споменици у
облику великих каменова, понекад са уклесаним украсима
или натписима. Налазе се највећим делом на просторима
данашње Босне и Херцеговине као и Србије, Црне Горе и
Далмације, а настајали су од XI до краја XV века.

До сада је пронађено више од 60.000 стећака, од чега око

50.000 на подручју данашње Босне и Херцеговине. Највећа
концентрација стећака је у Херцеговини, а најпознатија
некропола је Радимља код Стоца. Стећци су тежине од 100
кг до 32 тоне. Најславнији појединачни стећак је
Згошћански стећак, нађен у околини Какња, који се налази
у Земаљском музеју у Сарајеву.

На ширем простору Братунца сачувана су 33 локалитета са

1065 стећака (96 рељефно украшених и један с натписом).
У подножју Градца је била скупина од 124 стећка, али је
приликом изградње ДЦ-а, 70-их година прошлог века,
већина њих премештена на другу локацију тако да их данас
има само тридесетак.

Подручје Кравице (села Бањевићи, Бегићи, Чолаковићи,

Хрнчићи, Оправдићи, Поповићи, Радељевац) у науци је
познато по томе што стећци овог краја садрже извесне
специфичне формалне особине. Једна од њихових
најзанимљивијих карактеристика је да су многи
направљени у облику стуба. У некрополи села Липеновићи,
која има око 100 надгробника, декорисано је 11 'стубова'.

Због близине Сребренице, тачније рудника Сасе, који је у

то време био веома развијен и где су између осталих
боравили и трговци из Дубровника, подручје Братунца је у
средњем веку било једно од најнасељенијих подручја у
Босни. То недвосмислено потврђује и велики број стећака
из тог периода.

Стећак из Оправдића код Кравице

ЖАЛИЛА СЕ КРИВА ДРИНА

Цели живот питају ме

што сам тако крива
а ја не знам шта да кажем
па се појдох жива

Било је то мало чудно

куд год кренем - брдо
кренем лево, кренем десно
где год кренем - тврдо

И ја тужна, шта ћу, куд ћу

па не могу преко њива
мало десно, мало лево
и зато сам тако крива

Али да вам нешто кажем

то до мене није
што сам ето тужна међа
измеђ Босне и Србије

И немојте ме више кривит

ионако сва сам крива
волим обе подједнако
и зато се појдох жива

О ПОРЕКЛУ БРАТУНЧАНА

Данас Братунац изгледа сасвим другачије него пре

двадесет и нешто година. Као што сви знамо за време рата
је дошло до 'пресељавања' становништва, па су се
Бошњаци раселили по разним градовима Федерације БиХ, а
у Братунац су стигли Срби из средње и западне Босне: из
Зенице, Доњег Вакуфа, Сарајева, Хаџића, Коњица, Крупе,
Високог итд. Али не бих се овде бавио ’новим’
Братунчанима, о њима ћу говорити нешто касније. Вратио
бих се на ’стари’ Братунац, онај предратни.

***

Братунац је релативно младо насеље, настало крајем 19.

века, доласком Аустро-Угарске. Негде у то време помиње
се неки Авдибег Рустембеговић, који је негде између старе
банке и игралишта имао свој хан и чардак. Он је
највероватније био из Сребренице јер се 1850. помиње
сребренички муселим Хаџи Рустембег, који је у новембру
те године погинуо код Кладња у борби са војском Омер-
паше Латаса. Могуће је да је Авдибег био његов син. Шта
је касније било с њим тешко је рећи, јер овог презимена
није било у Братунцу. Могуће је да се одселио у неки већи
град у Босни, а можда је са многим муслиманским
породицама које су се у то време селиле из Босне, отишао
у Турску.

Дакле, крајем 19. века у Братунац су почели да пристижу

први становници. Међу њима су били трговац Мујага
Буљубашић, пекар Ђорђо Николић, сајџија Ђорђо Костић,
ковач Штефан Сабо. Однекуд из јужне Србије је дошао
грнчар Марко Ћирић. Негде у то време из Херцеговине су
стигли Беатовићи, а из Сухе је сишао Вукашин (Вук)
Живановић, по коме су касније сви Живановићи прозвани
‘Курјаци’. Изгледа да су Аустријанци плански насељавали
људе с намером да направе насеље, и што је логично међу
првима су стигле занатлије.

Тако је дакле почело. Онда су временом (између првог и

другог светског рата) почели да пристижу и други,
углавном из оближњих села, али и из суседних општина.
Тако су између осталих у Братунац дошли Ђозићи и
Ефендићи из Сребренице, Тешићи, Тријићи и
Радосављевићи из Љубовије итд., тако да пред други
светски рат Братунац има пар стотина становника. После
другог светског рата долази до новог прилива
становништва. Граду су потребни учитељи, наставници,
полицајци, лекари, инжењери, шофери, укратко људи свих
профила. Већина новог становништва је из околних села,
али је доста и оних из других делова бивше Југославије и
шароликог етничког састава. Било је и доста мешовитих
бракова па се може рећи да је до последњег рата Братунац
био Југославија у малом. Навешћу неколико примера...

Моја учитељица Љубица – Буба је била из околине Шапца,

удата за Сафета Глухића. Глухићи су у Братунац дошли
између првог и другог светског рата из Сребренице, а
пореклом су из Пуртића код Луке, где су опет дошли из
околине Ужица. Сафетов брат Абдурахман је био ожењен
Цилом, која је била Мађарица (њихов син Јаско је био мој
школски друг, прве четири године смо седели у истој
клупи). Мој наставник немачког Чедо Стаматовић је био из
Ариља у западној Србији, а професор математике Милош
Ивановић из околине Краљева. Из Краљева је био и
ветеринар Миодраг Дугалић. Фотограф Хамдија Љоти је
дошао из Призрена, био је етнички Турчин, а оженио је
домаћу муслиманку, сестру Јусе брице. Ладислав Такач је
такође био Мађар, а у Братунац је дошао из Чаковеца у
Хрватској. Његов син Драго још живи у Братунцу, жена му
је из Новаковића са Селишта. Шумар Звонко Франчић је
био Хрват, а други шумар Селман Бандер је био Горанац из
Плава, у Црној Гори.

Народна власт је водила рачуна о реду и безбедности па је

у Братунац стигло и подоста милиционера са стране. Тодо
Бјелајац је био из Западне Босне (не знам тачно одакле,
можда из села Бјелајци код Мркоњић Града), Боро Прелић
са Романије итд. Шофер Ранко Торбица је дошао из
Приједора. Наравно, било је и Албанаца који су се бавили
својим традиционалним занатима. Шеза је имао
посластичарницу, Ћамил Цикај и Рашкај су били пекари.
Мумин Скендеровски, који је такође имао
посластичарницу, је био Горанац из Драгаша (Горанци су
словенско становништво са Горе, на Шар планини, које је
међу последњима на Балкану примило ислам). Професор
Матија Јашински је био из Новог Сада, а пореклом је био из
Украјине. И тако даље, и тако даље.

То су дакле неки од Братунчана који су дошли са стране. А

сад нешто о ’домаћим’ Братунчанима, тј. онима који су у
Братунац дошли из ближе околине, са братуначке,
сребреничке или љубовијске општине. Наравно, немогуће
је побројати све становнике Братунца пошто их је пред рат
било скоро десет хиљада. Зато ћу као илустративан пример
узети моју улицу, Дринску.

Дринска улица 1962.

Мој први комшија Хакија и његов брат Алија су из

Подчауша. Милорад Тришић је из Јелаха, Весо Гаврић, који
се почетком 70-их одселио у Београд је дошао из
Оправдића, као и његов синовац Милисав. Алекса
Стјепановић је из Слапашнице, Свето Јовановић из
Подравања. Суљо Хусић се доселио испод Михаљевића, а
Вељо Петровић из Тегара. Кад пређемо крижевачки мост ту
је Милета Вилотић, негде од Факовића или Скелана. Звали
смо га ’Рогоња’, како су звали све људе из тог краја.
Наиме некад су жене из Осата носиле капе које су имале
’рог’ и тако су Осаћани добили тај надимак. Затим долази
Павле Јовановић из Мандића, па моји стричеви Перо и
Драган Продановић из Раковца, а онда Урош Драгичевић,
такође из Раковца. Преко пута су синови Мује Гушића који
је сишао с Гушића брда испод Чауша. До њих је Хасиб
Кланчевић који је дошао из Сребренице, онда Хилмо
Икановић из Раковца, па Сретен Вујић из Блажијевића код
Факовића. Преко пута су браћа Јово и Мирко Тешић, чији
отац Војислав се у Братунац доселио из Брђана код
Љубовије 1921. а до њих Идриз Смајић из Сухе. Преко пута
су Хакија Бајрамовић с Михаљевића, Муниб Сиручић из
Вољавице, Марко Живановић ’Курјак’ из Сухе, онда Саво
Богићевић од Жлијебца или Скелана, па учитељ Перо Васић
из Красанпоља. У кући до Вихора је Милош Николић из
Селанца код Соко Града. С друге стране Вихора су
Шекеровићи, однекуд од Зенице, Ацо Филиповић од
Факовића, Васићи и Николићи из Кравице.

С друге стране, према Раковцу, су породице Николић,

Грујичић и Лазић из Кравице, Мићић из Подчауша,
Хасановић из Саса, Крџић са Осмача, Мујчић и Драгичевић
из Раковца. Затим Ђурковић из Осамског, Илић, Милановић
и Јаковљевић из Јелаха, Јокић, Лазић и Милановић из
Полома, Момчиловић из Кравице, Муратовић из Бљечеве,
Сенахид (не могу да се сетим презимена) из Токољака,
Алемпић из Красанпоља, Косанић из Слапашнице и тако
даље и тако даље. Скоро сви које сам побројао су се
доселили у последњих педесетак година. Мој отац је
направио кућу 1961. а већина се доселила касније.

Као што видимо у Дринској улици има људи са свих страна

братуначке општине, а неки су дошли из околине
Сребренице и Љубовије. Тако је отприлике у целом
Братунцу, што опет значи да су сви Братунчани, пре или
касније однекуд дошли. То је и логично, пошто Братунца,
као што сам рекао, до пре стотинак година није ни било.
Корзо 1960.

Рецитал за Дан младости. Анита, Јадранка, Андријана,

Драгана и Јелена, 1984.
Момци из Раковца: Коста Драгичевић, Зоран и Лазар
Продановић, 1979.

Састало се друштво старо: Цоле, Раде, Сафер, Мики и

Армин, 1987.
ГРАНИЦА

Година је била 2009. Мој син Стефан је тада имао 13

година и по ко зна који пут ме питао кад ћемо ићи 'кући'.
Он је рођен на Новом Зеланду и мајка му је одавде, али се
као дете од мене наслушао свакаквих прича о Братунцу,
Дрини и нашој фамилији.
- Идуће године – рекао сам.
- Идуће године? Па то кажеш сваки пут кад те питам!
Погледао сам га и схватио да он више није дете и да зна
шта прича. - Добро – додао сам – идемо овог лета.
Тако је и било. Купио сам карте и почетком јула смо, преко
Хонг Конга и Франкфурта, стигли у Београд. Два дана
касније смо кренули за Братунац. Иако ми је Ана, кћерка
моје сестре, понудила да нас 'одбаци' аутом, одлучио сам
да идемо аутобусом. Аутом се у Братунац стигне релативно
брзо, а аутобус вози спорије, стаје у скоро сваком селу, па
сам мислио да би то била лепа прилика да мој 'клинац'
успут види и упозна завичај, поготово што му је то био
први долазак.
Али само што смо изашли из Београда он је заспао. Стигао
га је умор од напорног лета с другог краја планете. Прошли
смо Шабац и Лозницу, а он је још спавао. Кад смо после
Бање Ковиљаче изашли на пут поред Дрине, пробудио сам
га. - Еј – прошаптао сам – ево је, Дрина!
Отворио је очи, погледао у реку, нешто промрмљао, а онда
поново заспао. Поново сам га пробудио кад смо прошли
Зворник, тачније код хидроцентрале, кад се пред нама
указало прелепо Зворничко језеро. Пар минута је
посматрао брда око језера, а онда рекао да је уморан и
поново заспао. Пробудио се тек кад смо стигли у Лоњин,
родно село моје мајке. Показао сам му кућу свог дједа, а
неколико минута касније смо стигли на мост. Другим
речима, на границу.
Цариници и полицајци са србијанске стране су прегледали
документа и крећемо према мосту. - Ево је, Дрина! – рекао
сам поносно кад смо избили на мост. Мали је радознало
гледао реку, а онда упитао: - А где је Братунац?
- Ено га – узвратио сам и показао руком – чим пређемо
мост, за десет минута смо тамо.
Стајемо. Улази млађи униформисан човек и прегледа
документа. Кад је стигао до нас ја му дајем пасоше, он их
гледа, онда гледа нас и на крају каже: - Изађите напоље!
- Зашто? – питам.
- Немате визе...
- Какве визе?
Он ме погледа, подругљиво се насмеја и као кондуктер из
филма 'Ко то тамо пева' повика: - Авионске!
Изађемо вани и док сам покушавао да схватим шта се
дешава, приметих да аутобус оде за Братунац без нас.
Господе боже – пролете ми кроз главу – па зар смо
превалили толики пут и сад кад смо пред кућним прагом
неки 'мангупи' нас зауставе!?
- Ајде вамо – рече ми младић и уђемо у контејнер где је
ваљда била 'царина'. Даде пасоше стаситом бркајлији,
царинику или полицајцу, не сећам се, овај их отвори,
листа, гледа у њих па у мене...
- Ха – повика – с Новог Зеланда! Куд сте, ако бог да,
кренули?
- Кући – узвратим.
- Чуј, кући – насмеја се бркајлија. - А гдје вам је кућа?
- У Братунцу...
- Чуј у Братунцу! Ја не знам никога из Братунца ко живи на
Новом Зеланду...
- Слушај, пријатељу – узвикнух – ја сам превалио двадесет
хиљада километара и сад кад имам још само три
километра до куће, ти ме зајебаваш!
- Види га – рече 'командир' и окрену се младом колеги – још
се дере! Е па пријатељу, неће моћи! Сад се лијепо врати на
Нови Зеланд, набави визу и онда дођи!
- Какву визу... Па провјерио сам, не треба ми виза!
- Лоше си провјерио – подругљиво узврати 'командир' и
додаде: - И немој са мном да се свађаш, послаћу те у
Бијељину!
- Какву Бијељину, човјече, о чему причаш?
- У затвор! - узврати бркајлија.
Схвативши да је враг однео шалу, упитам га да ли могу да
се послужим телефоном и назовем брата.
- Како ти се зове брат? – упита 'командир'.
- Мунгос – узвратих – тако га зову.
- Мунгос??? – повикаше обојица. - Али Мунгос нема брата –
настави млађи – има само сестру. Немогуће!
'Командир' ме поново одмери погледом, узе телефон и
после пар секунди чујем: - Ђе си Мунги, брате, шта има?
Пауза.
- Слушај, имам овдје неког типа с Новог Зеланда... Мислим
да је неки шпијун... И што је најгоре тврди да је твој брат!
Пауза. Видим како се 'командирови' бркови скупљају и
постају све мањи. Онда лагано спусти слушалицу, окрену
се млађем колеги и рече: - Бог те јебо, зајебали смо се!
И док су они колутали очима, ја тек тад приметих мог
'малог' како седи на торби поред моста и гледа Дрину.
Изађох напоље, загрлих га и рекох: - То је Дрина... Он ме
погледа и уплашено упита: - Шта је било? Кад ћемо доћи
кући?
- Сад ћемо – рекох, а у оку ми заигра једна суза.
Ускоро је стигао мој брат, пар минута је разговарао с
'командиром', онда пришао нама.
- Ово је твој чича Мрки – рекох малом. - А ово је Стефан...
Био је то њихов први сусрет. Брат се насмеја, загрли га и
пољуби. Онда седосмо у ауто и кренусмо 'кући'.
И док смо се возили, мени су свакакве мисли пролазиле
кроз главу... Зар је могуће да човек превали двадесет
хиљада километара, да у сваку земљу уђе без проблема, а
онда кад дође до куће, нека 'власт' му каже да не може ући
у рођену земљу? Свашта ми је пролазило кроз главу... И
онако љут, погледах брата и повиках: - Значи, ти си за ово
ратовао!
Он само зашкргута зубима и узврати: - Нећемо о томе!
Од тада је прошло шест година. Не љутим се ни на младог
полицајца ни на бркатог командира, они су само радили
свој 'посао', али никада нећу заборавити ову слику:
Годинама сам малом причао 'бајке' о Братунцу и Дрини и
мосту... И он ми је веровао. А како је изгледао његов први
сусрет са 'завичајем'? Док ја седим у контејнеру који је
представљао 'границу' између две 'суверене државе', мој
клинац, који први пут долази у 'родни крај' и који је пре
тога превалио двадесет хиљада километара и прелетео
преко ко зна колико суверених држава, седи на својој
торби и пита се: Где сам ја ово дошао?

Стефан 2006.
ВИХОР

Некад је у Братунцу постојао Вихор, после Шпедиције из

Бугојна највеће транспортно предузеће у БиХ. Онда је
дошао рат и стотине камиона је нестало а да нико не зна
шта је с њима било. Или што каже Андрић: Дође време кад
паметан заћути, будала проговори, а фукара се обогати. Е,
сад... Није мени жао ни камиона ни чињенице да нам је
Андрић много пре тога све објаснио, а ми га
нисмо послушали, али ми је заиста жао мог оца и његових
другара који су свој радни век провели у Вихору, створили
једно велико предузеће, а онда су дошли неки 'мангупи' и
све то растурили... И после свега, као да ништа није ни
било. Нема Вихора, нема оних који су га годинама
стварали, а нико не зна ни ко га је уништио... Укратко,
испада да су камиони и животи наших очева - прохујали с
вихором.
УЧИТЕЉ

Волим море. Имао сам срећу да ме судбина довела у

предивну земљу окружену са два океана. Често одем на
обалу, седнем на камени зид и посматрам таласе и
галебове. И тако, пре пар дана, док сам посматрао тај
прелепи призор, сетих се тренутка кад сам први пут видео
море...

Био је почетак јуна 1972. До краја школске године је

остало само неколико дана. Управо се завршио велики
одмор ког смо, као и сваког другог дана, провели играјући
'лопте' иза школе. Звонило је за почетак часа и ја сам по
обичају последњи ушао у школу. Устрчао сам уз степенице,
а у том тренутку из зборнице је изашао наставник историје
и мој разредни, Радиша Ђурић. - Стааани! – повикао је.
Стао сам као укопан. - Куд трчиш, врат сломио!

Био сам одличан ђак, али немиран, и он ме зато није баш

волео. - Јој, ако те одвалим! – рекао је и подигао руку, а
онда додао: - Иди питај Фадилу шта јој је рек'о отац, 'оће
ли ићи на море ил' неће. Отрчао сам и нашао је, а она је
рекла да неће ићи, не да јој отац. Вратио сам се и то рекао
наставнику, он се окренуо и пошао у зборницу.
- Наставниче! – повикао сам, могу ли ја на море?
Прострелио ме очима. - Јооој, ако те одвалим! – процедио
је. - Марш на час!

Имали смо немачки, код наставника Чеде. И док је он

читао лекцију и преводио ја сам гледао кроз прозор и
размишљао о мору. Деци која су одрасла поред Крижевице
и Дрине море није значило ништа, али сад, наједанпут,
разбуктала се моја дечачка машта и хтео сам да видим
море. Али, ето, наставник ми не да... Завршио се час, а ја
сам још седео и гледао кроз прозор.

Учионицу сам напустио последњи. Кад сам изашао, на

ходнику су стајали Чедо и Радиша. - Шта је, повикао је
Радиша, 'оћеш на море! Јој, ако те... али га је Чедо
прекинуо. - Што га дираш рекао је. Немој га, бре, дирати,
добар је мали... Он ме из неког разлога волео, био сам
његов омиљени ђак и ко зна, можда је баш то пресудило
да много година касније упишем германистику и постанем
његов 'колега'.

Кренуо сам покуњено и кад сам био на крају ходника један

од њих је викнуо: - Жељко! Оди 'вамо... Вратио сам се. -
Знаш ли гдје живи учитељ Ферхатбеговић? – упитао је
Радиша. - Знам, наставниче... - Иди код њега и питај га
можеш ли ићи умјесто Фадиле. Ако те он пусти, онда иди.
Ајд сад... Нисам могао веровати својим ушима. Окренуо
сам се и попут ветра излетео из школе.

Учитељ Ибрахим Ферхатбеговић је живео код цркве. Био је

из Рогатице, а у Братунац је дошао 'између два рата', 30-их
година прошлог века. Извео је генерације и генерације
ђака, био је учитељ и мом оцу одмах иза 'другог' рата.
Често сам слушао оца како прича о њему, увек све
најлепше.

Ушао сам у двориште и закуцао на врата. После неколико

тренутака изашао је учитељ, висок и иако већ стар,
изгледао ми је витак попут бора. - Добар дан, рекао сам.
- Добар дан...
- Учитељу - наставио сам у једном даху - послао ме
наставник Радиша да вас питам могу ли ићи на море
умјесто Фадиле...
Погледао ме својим благим очима, а онда се насмешио.
- Чи' си? – упитао је.
- Жикин.
- Ког Жике?
- Продановића...
- Аааа, ти си Жикин! Какав си ђак?
- Одличан...
- Добро, добро, и Жико је био одличан... Ајде уђи.
Са стола је узео неку фасциклу и почео да листа по
папирима.
- Како се Фадила презива?
- Хасановић...
- И што неће на море?
- Не да јој отац...
- Добро, добро... Онда је узео суву оловку и благим
покретом руке прекрижио Фадилино име и поред њега
написао: Жељко Продановић.
- Ето, додао је, па фино се проведи...
- Хвала, учитељу, рекао сам и излетео из дворишта. Трчао
сам до куће, вичући успут сретан 'ко мало дете': - Идем на
море, идем на море...

После десетак дана смо кренули. Ишли смо преко

Сарајева, а одредиште је био Баошић у Боки Которској. Кад
смо прошли Иван планину дочекао ме је невероватан
призор: гола херцеговачка брда. За дечака који је одрастао
у зеленој и шумовитој Босни ово је било нестварно. Све
сами камен, нигде дрвета! Онда смо ушли у долину
Неретве и био сам запрепаштен њеном лепотом. Па она је
љепша од Дрине! - прошло ми је кроз главу... Хвала вам
учитељу! – прошаптао сам. Онда Мостар, поново сам зинуо
од чуда. А онда море... Огромно, чинило ми се бескрајно
плаветнило и мирис соли запљуснули су сва моја чула.
Онда Дубровник, па Бока, све чудо до чуда. И тако целим
путем. Сваки пут кад бих видео неки нови и за мене
непознат предео тихо бих прошаптао: Хвала вам
учитељу!... И сад, после свих ових година, знам да је овај
први сусрет са једним новим и чудесним светом одредио
мој живот: постао сам велики и страствени 'морепловац' и
касније видео многе земље и многа мора.

Године су пролазиле, одлазио сам из Братунца и враћао се.

Понекад бих видео старог учитеља, како још увек висок и
витак, шета по граду. Сваки пут бих га поздравио с
огромним поштовањем, а он би се насмешио и климнуо
главом у знак поздрава. Прошло је још много година, а
онда недавно у разговору са једном другарицом која је
живела у његовом комшилуку поменемо и учитеља. - Шта
је с њим - упитам је сав радостан - је ли жив? - Е мој
Жељко - рекла је некако тужно. И онда ми исприча
причу...

Тачно двадесет година после мог судбоносног сусрета с

њим, у мају 1992. над Братунцем су се, како би то песници
рекли, надвили тамни облаци. Заправо, почео је рат.
Нисам у то време био у Братунцу и не знам шта се заиста
догодило, али било је то отприлике овако. Муслиманско
становништво је одведено на игралиште, а онда су их
аутобусима и камионима одвозили на 'муслиманску
територију'. (Ваљда су нови 'картографи' већ знали коме
која територија припада). Међу тим људима је био и стари
учитељ. Тада је имао скоро деведесет година. Како ми је
моја другарица испричала, био је врео дан, и он је на тој
врућини чамио на игралишту, чекајући шта ће да буде.
Онда су га са многим другим 'стрпали' на један камион и
тако је отишао за Тузлу. Ту је, неколико година касније, и
умро.

Сад, двадесет и нешто година касније, покушавам да

замислим ту сцену. Старог учитеља убацују на каросерију
камиона, и он тако, стешњен у преплашеној маси, по
врелом дану, одлази у Тузлу. Покушавам да одгонетнем
шта је размишљао док је заувек напуштао град у коме је
провео скоро цели живот и у коме је генерације и
генерације дечурлије научио првим словима. И питам се:
Зар је могуће да су га сви заборавили и да га баш нико није
препознао? Је ли могуће да нико није осетио бар мало
сажаљења према старцу од деведесет година? И видим га
како седи на старом камиону и како, окупан мајским
сунцем и са тугом у очима, по последњи пут посматра
кровове сивих братуначких кућа. И видим како му из ока
кану једна суза...

Братуначки основци са учитељицом Видом Ерцеговчевић у

Баошићу 1974.

ПАДЕ МИ НА ПАМЕТ... Шта да ради човек ако се роди у

Босни? Нема много избора... Или да оде негде где се
срећније живи или да остане ту и да проведе живот како
му га други скроје. Што је најгоре, ти кројачи не само да
не знају да мере, већ и кад секу, увек пресеку где не
треба... И тако вековима.
НОВИ БРАТУНЧАНИ

За ових пет година на Кривој Дрини смо испричали на

стотине прича о 'старим' Братунчанима, тј. о људима који
су рођени и одрасли у Братунцу, а нажалост сасвим смо
заборавили на 'нове' Братунчане, људе који су у вртлогу
прошлог рата морали да напусте своје домове и уточиште
нашли у нашем граду. Додуше, ја сам пар пута писао о
некима од њих, али признајем да је то било недовољно. Да
бих ту грешку колико-толико исправио, рећи ћу пар речи и
о њима...

Почетком последњег рата у Братунац су почели да

пристижу Срби из других крајева Босне и Херцеговине, а
највише их је стигло по окончању ратних сукоба и после
потписивања тзв. Дејтонског споразума. Дошли су из
многих градова и села који су остали у саставу Федерације
БиХ, а највише их је било из околине Сарајева, тачније из
Хаџића, затим из Зенице, Коњица, Крупе, Доњег Вакуфа
итд. Званичан назив за њих је био 'расељена лица', али се у
народу одомаћио израз 'избјеглице'. Становници Хаџића су
се колективно доселили у Братунац, између децембра
1995. и марта '96. Пре тога су, осим у Хаџићима, живели у
чисто српским селима око Сарајева, као што су Брадина,
Дрозгометва, Осијек, Благовац, Рајловац или прецизније
речено у долини Босне, од извора па до Чекрчића (општина
Високо), која је преко 90% била насељена Србима. Не
постоји тачна евиденција о 'избјеглицама', али према
неким проценама у Братунац је дошло око десет хиљада
Срба из других градова Босне, а највише из Хаџића, преко
пет хиљада. Неки су остали у Братунцу, а због недостатка
смештаја и посла, доста њих се одселило и данас живе
свуда по свету: У Зворнику, Бијељини, Бањалуци, Источном
Сарајеву, Београду, Аустралији, Америци и по разним
земљама Европе. Немогуће је набројати све њих, али
покушаћу да наведем неке од породица које су између
1992. и 1996. дошле у Братунац.
Сарајевске општине - Хаџићи, Илиџа, Вогошћа, Илијаш:
Крстић, Лалушић, Мијатовић, Ћурић, Костић, Андрић,
Витор, Шувајло, Голуб, Варагић, Главаш, Томаш, Лојаница,
Шиник, Мркаја, Жужа, Чичић, Шогура, Видовић, Тановић,
Главина, Капетина, Шакота, Милановић, Јовичић,
Шаренац, Лубура, Савић, Мандић, Пушара, Вегара, Братић,
Бајчетић, Ковачевић, Тодоровић, Бандука, Самоуковић,
Кузман, Крунић, Аћимовић, Гогић, Прљета, Станојевић,
Јеркић, Солдат, Бабић, Ђукановић, Мутабџија, Тољ,
Турунташ, Тешић, Елчић, Видојевић, Томић, Мичић,
Стајић, Вујан, Скочо, Неретљак, Пинџо, Шоја, Јанковић,
Богдановић, Божић, Живковић, Грабовац, Кукричар,
Стијачић, Штака, Вановац, Бајић, Чабак, Генго...

Општина Коњиц - насеља Брадина, Доње село, Челебић:

Куљанин, Мркајић, Глигоревић, Голубовић, Зеленовић,
Антељ, Вујичић, Милошевић, Магазин...
Нишићка висораван (општине Олово и Вареш): Арсић,
Буњевац, Лека, Лазаревић, Шикуљак, Јелисић,
Вујадиновић, Окиљ, Крајишник, Трифковић, Пејић, Којић,
Медић...

У Братунац су се такође доселиле и српске породице из

крајишких општина Крупа и Сански Мост: Ивић,
Мајсторовић, Трнинић, Дрљача, Вајкановић, Обрадовић,
Штрбац, Кисин, Ступар, те из општина Зеница, Какањ и
Бусовача: Херцеговац, Билановић, Бијелић, Весић,
Полетан, Малиновић, Убипариповић, Зељко,
Видачак,Ђукић, Марковић, Јовановић, Недић, Колар,
Зекановић, Рајак, Кривак, Шкаљак, те из општине Доњи
Вакуф: Јоветић, Нинковић, Ђумић, Савковић, Јандрић,
Шатара, Маскаленко, Видовић, Ђурић... И са Озрена:
Тодоровић, Стјепановић, Стевић, Божичковић, Петровић,
итд.
Свакако вам је пало у очи да су многа презимена 'нових'
Братунчана мало другачија од оних на која смо навикли.
Наиме, презимена огромне већине предратних Братунчана
су се завршавала на ић, нпр. Лончаревић, Хасановић,
Милановић, Смајић, Остојић, Ибрахимовић итд. а са
доласком 'Хаџићана', 'Зеничана' и осталих, добили смо
доста нових суграђана са презименима необичним за наш
град. Добили смо 'нови' и другачији Братунац. И ако није
касно (мада је очито касно, јер од њиховог доласка је
прошло већ двадесет година) хтео бих да им пожелим да
се у нашем, а сада и њиховом граду, осећају као код
куће...

Један од 'избјеглица' из Хаџића: Видомир Бандука са

породицом, 2007.
ЛОЊИНЦИ

Лоњин је село на десној обали Дрине, пар километара

испод моста који спаја Љубовију и Братунац. Мајка ми је из
Лоњина и с радошћу се сећам да сам ту провео најлепше
дане детињства.
Наравно, детињство је само по себи лепо, свеједно где га
проведете. Мени је било лепо и у Братунцу, али сам ипак
једва чекао летњи распуст, да 'побегнем' од 'строгих'
родитеља и неко време проведем у Лоњину, код дједа
Богољуба и бабе Илинке. Ту сам са ујацима, рођацима и
другарима из комшилука чувао овце, а заправо смо се по
цео дан играли по шуми, а за овце нико није марио.
Најлепши су ипак били дани поред Дрине. Док су овце
пасле негде у шуми, ми смо се купали, пецали рибу,
скакали са стена у брзаке... А пред вече, без обзира да ли
смо дан провели у шуми или поред Дрине, окупили бисмо
се на игралишту 'код школе'. Наиме, некад је у Лоњину, у
'центру' села, постојала школа до четири разреда, које
нажалост више нема. А испред ње је било игралиште где
смо се окупљали и играли фудбал.
Тог лета сам имао неких десет-дванаест година, не сећам
се тачно. Док смо се купали на Дрини, са дечацима из
истоименог села с друге стране реке смо заказали
утакмицу. Наиме, преко Дрине, у Босни, је било село истог
имена – Лоњин. Једина разлика је била што су с једне
стране живели Срби а с друге Муслимани. Наравно, ја као
дете о томе нисам размишљао, само сам хтео да играм
лопте. Уостало, све сам их знао, ишли смо у исту школу у
Братунцу.
Дакле, у србијански Лоњин су стигли Лоњинци из Босне
или Босанци, како су их звали с десне стране Дрине. И
утакмица је почела. Али није много прошло, а ми, деца к'о
деца, смо се посвађали. Да ли је био фаул или није, да ли
је био корнер или није... Некако смо се ипак смирили и
наставили да играмо. А онда је постало много озбиљније.
Једни су тврдили да је један фаул био чист пенал, а други
да фаула уопше није било. И као што погађате, избила је
туча.
И док је 'прштало' на све стране на игралиште је стигао мој
ујак Марко. Кад је видео шта се дешава, улетео је међу нас
и повикао: - Шта то бре радите?
Стали смо као укопани. После краће паузе, један од дечака
је узвикнуо: - Они су први почели! Хоће пенал, а нико га
није ни пипн'о... Онда је Неџад ударио Горана, а онда...
И док је ујак слушао, на другој страни је поново почела
туча. Укратко, једва нас је развадио. Онда су се 'Босанци'
покупили и демонстративно напустили утакмицу. Отишли
су према Дрини и свом Лоњину.
Кад су нестали иза прве кривине прашњавог сокака, ујак је
смирено поновио: - Шта то бре радите? Па знате ли ви да су
они наши?
- Како наши? – повикао је један од дечака.
- Нису они наши – узвикнуо је други – они су Босанци!
- Шта ти знаш, магарац један – узвратио је ујак. - Они су
одавде. Њих је Карађорђе истерао из Србије и онда су
прешли у Босну.
- Како Карађорђе? – зачудио се трећи дечак. - Па он је
живео давно!
- Види историчара – подругљиво је наставио ујак. -
Магарчино, није истерао њих, већ њихове чукундједове...
Ајде сад сви кући и немој више да вас видим да се бијете!
Наравно, пошто је био десетак година старији од нас, ујак
је за нас био ауторитет и није нам преостало ништа друго
већ да урадимо како нам је рекао.
Од тада је прошло много година. А ја сам, пошто сам по
природи радознао, између осталих ствари почео да се
бавим и историјом свог завичаја. И шта сам открио?
Открио сам да су некада у Лоњину живели Срби
православци и муслимани. Додуше, Срби муслимани, како
је то приметио и Вук Караџић, више нису хтели да буду
Срби већ су сами себе звали 'Турци'. Такође сам 'открио' да
их из Србије није отерао Карађорђе. Наиме, код Срба с
десне стране Дрине се очувало предање да је све 'Турке' из
западне Србије у Босну протерао Карађорђе, али то није
тачно. Прелазак муслимана из Србије у Босну је трајао
скоро сто година, започео је крајем 18. века, а завршио се
падом Ужица 1863.
Прелазак лоњинских муслимана се догодио 1834. када је
тридесет породица прешло преко Дрине и на другој обали
основало село истог имена.
Сећам се неког Мике 'испод Крша', који је у време кад сам
био дечак још увек, памтећи завет предака, одржавао
братске и кумовске везе са Лоњинцима из Босне. А онда је
дошао последњи рат. Иако у рату нема радости већ само
несреће, радује ме чињеница да нисам чуо ни за један
немио догађај у коме су Лоњинци с једне или друге стране
Дрине нанели зло једни другима. И не само то, већ нисам
чуо да је било ко од Лоњинаца начинио било какав злочин.
Изгледа да су то по природи мирољубиви људи.
Нажалост, мора се признати да су Лоњинци с леве стране
Дрине у последњем рату протерани из свог села ког су
основали 1834. Данас живе у Сарајеву, Тузли, Високом,
Хамбургу и ко зна где... Понекад понеки од њих се врати
да, сећајући се дечачких дана, у Дрини упеца коју рибу. И
знам да нису срећни. Али они вероватно не знају да ни ја
нисам срећан. Ко може бити срећан ако зна све ово што ја
знам? Да су некад у једном селу живели људи исте крви и
истог порекла, а онда им је судбина доделила да се деле и
селе...
Не знам да ли сте схватили поенту ове приче. Ако нисте,
онда ја као писац морам да је кажем... Дечацима који су се
некад тукли око лопте, судбина је касније (уосталом као и
њиховим прецима много пута пре тога) доделила много
гору ствар: Да узму пушку у руке. Да ли је за то крив
Карађорђе или султан Мехмед II Освајач, који је 1463.
освојио Босну, бесмислено је питање. Уосталом, било је
што је било...
А ја после свих ових година схватам да нас заправо не дели
Дрина, већ векови...

Лоњинац Насир Синановић на Дрини, 2010.

Душко Петковац купује ципеле у продавници код Сафете
Јенчирагић, 1960.
Професор Милош Ивановић Мато са матурантима, 1985.

Дани културе 1990.

БРАТУНАЧКИ ПИСЦИ

У последњих десетак година многи Братунчани су

'наоштрили перо' и почели да пишу. То је за сваку похвалу,
јер стари људи су мудро говорили да будала памти, а
паметан записује. На крају књиге ћете наћи и неколико
прича које су наши суграђани написали у последњих
неколико година, а овде ћемо се подсетити неких писаца
који су писали 'некад давно', а ми смо их, рекао бих
неправедно, заборавили...

Јездимир Дангић

Јездимир је рођен у Братунцу 1897. Отац Саво, родом из

Буљима, је био први братуначки свештеник. Дангић је као
ученик тузланске гимназије био најмлађи припадник Младе
Босне и одмах после Сарајевског атентата суђено му је
због велеиздаје. Осуђен је на три године затвора, а
тамновао је у Тузли, Бањалуци и Сарајеву. После рата у
Београду је завршио право, а после тога је постао
жандармеријски официр.

На почетку Другог светског рата Дангић је био у пратњи

краља Петра до Никшића, одакле Петар одлази у егзил.
Мајору је понуђено место у авиону, али је он то одбио
речима: „Један Србин не би смео да напусти своју земљу у
невољи!” Кад су усташе почеле да чине масовне злочине
над Србима у Босни, он одлучује да се врати у родни крај.
По наређењу Драже Михаиловића августа 1941. именован
је за команданта свих четничких јединица источне Босне.

Немци су га, на превару, ухапсили априла 1942. године у

Рогачици код Бајине Баште, пребацили у Београд и потом
послали у логор код Нирнберга. Ослобођење је дочекао у
Кракову, где је пао у руке совјетских јединица, које су га
изручиле Југославији 1947. године. Комунистичке власти
су га осудиле на смрт, а убрзо потом је стрељан.
Да ли је Јездимир Дангић као вођа четничког покрета у
источној Босни за неколико месеци ратовања окрвавио
руке, како му је приписано и због чега је стрељан као
ратни злочинац, тек би требало да одговоре непристрасни
историчари. Али оно што је извесно јесте да је иза себе
оставио обимом мало, али веома занимљиво књижевно
дело, гурнуто дубоко у заборав као и његов аутор.

Као писац озбиљног дара, Дангић се представио књигом

"Наше тамновање" (1938), за коју је добио награду Српске
краљевске академије. Иста награда припала му је и за
књигу "Глад и тамнице" (1940), која представља наставак
претходне, а описује своје тамновање у Тузли и Бањалуци.

Од 1937. до 1941. Дангић је у листу "Политика" објавио

двадесетак приповедака. На њихов значај поново је указао
књижевни историчар Гојко Тешић: Требало би поштено
ишчитати оно што нам је остало и од оних проскрибованих,
анатемисаних, ликвидираних писаца, да би се без
предрасуда могло судити о ономе што је значајно за
целину једне културе. Интегритет уметничког контекста
чине творевине и победника и оних који су у ратном вихору
поражени.

Ђорђе Беатовић

Ђорђе је рођен 1894. у селу Жањевица код Гацка, а са

родитељима се доселио у Братунац четири године касније.
Одмах после Сарајевског атентата бива ухапшен и одведен
у логор а касније и на фронт. Некако је успео да побегне
из аустро-угарске војске и одлази у Рим, одакле се
прикључује српској војсци са којом учествује у пробоју
Солунског фронта. По завршетку рата враћа се у Братунац
где живи до 1930. а онда се сели у Београд. Написао је до
сада једину књигу о Братунцу: 'Братунац и околина у мојим
сећањима'. Иако невеликог обима (има само педесетак
страна) ова књига је изузетно сведочанство о Братунцу с
краја 19. и почетка 20. века.

На почетку рата 1914. Ђорђе је доживео и личну трагедију:

Обешена му је мајка Госпава. Шта се догодило? Ђорђе је
заједно са оцем Павлом и још много Срба из Братунца и
околине одведен у логор, а у Братунац са српском војском
стиже мајор Коста Тодоровић и накратко га ослобађа.
Одлази да потражи Павла кога је познавао од раније, али
му Госпава каже да су и Павле и Ђорђе одведени и да не
зна где су. Неколико дана после тог сусрета мајор
Тодоровић се пред надмоћнијим непријатељем са војском
повлачи у Србију, и Аустријанци поново заузимају
Братунац. А онда одлазе и код Госпаве и хапсе је. Оптужба
је гласила: 'Ухапшена је због злочина против оружаних
снага државе, почињеног показивањем скровишта војног
материјала српским комитама и чувања материјала који је
истима припадао.' Онда су је, по киши и невремену, пешке,
преко Власенице, Шековића, Папраће и Калесије, спровели
до Тузле. Војни суд ју је осудио на смрт. Обешена је у
Тузли осмог октобра 1914.

На крају књиге, која је објављена 1981. Ђорђе каже: 'Своја

сећања завршавам у својој осамдесет седмој години
верујући да ће ова моја књижица, иако по обиму мала,
бити велики и за сада једини споменик великом броју
жртава које је наш крај дао за наше ослобођење и
уједињење. Нека ово буде и мој мали допринос споменику
мојој мајци, свим мојим ратним друговима добровољцима
и свим осталим жртвама које сам споменуо, као и моме
Братунцу.'

Умро је две године касније, 1983.

Драгутин Зарић
Драгутин Зарић је рођен 1923. године у Братунцу, од оца
Станоја, пореклом из Слапашнице, и мајке Милеве.
Учествовао је у народно-ослободилачком рату, како се звао
партизански покрет у бившој Југославији, а после рата је
постао професор немачког језика. Радио је у основној
школи Вук Караџић, а када је 1964., на његову
иницијативу, основана прва средња школа у Братунцу –
грађевинска, био је њен први директор. Написао је три
књиге: Између два моста (1968), Кућоман (1973) и Брсци
(1978). Умро је 1985. у Братунцу, где је и сахрањен.

Родна кућа Драгутина Зарића. Налазила се на почетку

Дринске улице, одмах до Старе банке
ИМА ЈЕДАН ГРАД

Има један град...

И нећете веровати,
то је најлепши град на свету.
Додуше, можда и није,
заправо, сигурно није,
видео сам и лепших градова.

Али и поред свега, ја га волим.

За оне који не знају...

Тај град, то ружно паче,
где сам се родио и прва слова научио,
тај град кога, веровали или не
понекад и мрзим
јер ме отерао далеко од себе

је Братунац.

И поред свега
волео бих да у њему и оседим.

СРЕБРЕНИЦА

Колико видим у Сребреници, тачније у Поточарима, спрема

се велика 'прослава' 20-годишњице 'геноцида' и 'највећег
злочина после Другог светског рата у Европи'. Међу
присутнима ће бити лидери многих европских држава, а и
бивши амерички председник Бил Клинтон. Исти онај који је
од Алије Изетбеговића тражио да 'жртвује' 5.000 муслимана
како би Американци имали повод да бомбардују Србе.
Алија му је жељу испунио и 'десила се' Сребреница.

Немам намеру да додајем со на рану мојим комшијама

муслиманима из Братунца и Сребренице који су своје
најдраже изгубили у вртлогу последњег рата, али морам да
се запитам (тачније и себе и њих): Како је могуће да су они
насели на највећу лаж у Европи после Другог светског
рата? Јер, заиста, шта је ова кованица 'највећи злочин у
Европи после Другог светског рата' друго него лаж?

По новим тумачима историје, тачније по белосветским

хохштаплерима који су кренули у освајање света по старом
принципу 'завади па владај', Сребреница је највећи злочин
у историји човечанства. По њима, Аушвиц, Хирошима и
Јасеновац се нису десили. Јер нису били у Европи, или
нису били после Другог светског рата. Није било ни Српске
голготе преко Албаније на почетку Првог светског рата,
Турци нису убили милион и по Јермена 1915., Енглези нису
истребили Индијанце, Ватикан није вековима спаљивао
најумније људе на ломачи, укратко, историја је почела
1995. у Сребреници. По њима, у Братунцу и околини, ни
један Србин није погинуо.

Могао бих ићи далеко у прошлост, пошто нажалост тужну

историју људског рода превише добро знам, могао бих да
причам о злочинима Римљана, Атиле, Џингис Кана и
многих других 'великих војсковођа' иза којих су остале
само гомиле мртвих и 'прах и пепео'. Али нећу... Завршићу
ову своју мисао парафразирајући речи мудрог Меше
Селимовића, са надом да ће их и његови 'саплеменици'
Бошњаци разумети на прави начин:

Не могу да причам шта је било у Братунцу и Сребреници, у

лудој земљи Босни. Не зато што не памтим, већ што нећу.
Не вреди причати о страшном убијању, о људском страху,
о зверствима и једних и других, не би требало памтити, ни
жалити, ни славити. Најбоље је заборавити, да умре
људско сећање на све што је ружно, и да деца не певају
песме о освети.
Сребреница пре рата

ДА ЛИ ЗНАТЕ... Како је Дрина добила име? У најстаријим

писаним изворима, код старих Грка, Дрина се помиње под
именом Дринос. Нешто касније, Римљани су је звали
Дринус, што је само римска верзија грчког имена.
Нажалост, нико не зна порекло тог имена. Претпоставља се
да би то могла бити илирска реч 'дрин', што наводно значи
зелен, али то није поуздано, пошто је језик старих Илира
одавно мртав. По другој теорији име је настало од келтске
речи Брина што значи јака или снажна, или од сличне
келтске речи Трина тј. чиста или светла. Кажу да су је
стари Словени звали Зеленика, али то очито не доприноси
решењу проблема. Турци су је наводно звали Дерина, и
наводно је од тога добила име, али је то чиста бесмислица,
јер је очито да је њено име настало много раније. Било
како било, овај пут остајемо без правог одговора. Али на
крају крајева, свеједно како је добила име, Дрина још увек
тече, и зелена и снажна и чиста... и крива.
Центар 1966.

Учитељице и наставници, 1969. Стоје (с лева на десно):

Јула, Добрила, ?, Ђука, Ратка, Зора, Субха, Светлана, Буба,
Чедо, Бећир, Радиша, Бранко. Седе: Хусеин, Милена, Елза,
Мара, Станко, Зехра, Вукица и Живка
Другари: Нихад Рашкај, Славиша Торбица и Самир
Сулејмановић, 1978.
WELCOME TO BRATUNAC

Прошлог лета сам, после пет година, посетио родни град.

И као што то обично бива, првих неколико дана човеку је
све лепо. Пет година ипак није пет дана. И тако, други или
трећи дан, сав срећан, кренем од куће у чаршију. После
стотинак метара стигнем до моста на Крижевици, застанем
пар минута и посматрам реку, присећајући се детињства
проведеног поред ње. Види како је лепа! – кажем.
Погледам мало боље и видим како пливају флаше, на
врбама висе пластичне кесе, али ипак 'мудро' закључим:
Немој да глумиш мангупа, па ниси на Новом Зеланду! Лепа
је Крижевица...

Наставим даље... Посматрам куће, све су ми познате,

рекао би човек ништа се није променило. Мада кад сам
мало боље погледао, приметим да су фасаде пропале,
ограде избледеле, чак се и дрвеће некако смањило... Опет
ти! – пребацио сам сам себи. Зар не разумеш да је био рат
и да људи немају пара!

Стижем до Вихора, некада највеће фирме у Братунцу. Нема

живе душе. Боже, помислим, шта би са оноликих камиона?
Али, брзо се дозовем у памет и поново 'мудро' закључим:
Јеси ли ти дошао у родни град да само видиш ружне ствари
или ћеш видети и нешто лепо? Ма леп је Братунац, човече!

Онда долазим до прве раскрснице, угао Дринске и

Немањине (некад Душана Јерковића). Погледам: Пешачки
прелаз. Туда сам прошао милион пута, али не могу да се
сетим да је ту била 'зебра'. Видиш – помислим - немој само
да кукаш, ипак се нешто лепо дешава у нашем граду. Ето,
сад можеш да пређеш улицу као човек!

Погледам лево низ Немањину, нема аута, погледам иза

себе према Вихору, нема аута... Поносно закорачим на
пешачки прелаз.
Али у том тренутку приметим да иза Бензинске пумпе
скреће неки џип и иде мени у сусрет. Видим да вуче неку
приколицу, и пошто је у кривину ушао пребрзо, она се мало
заљуљала. Успут чујем и неку вриску и приметим да вуче
прасиће. Свакаквих лудака има – помислим и наставим
преко пешачког. Пошто не даје жмигавац, рачунам да ће
наставити право, уосталом ако одлучи и да скрене –
помислим - мора стати, јер ово је ипак пешачки прелаз... И
таман сам био на половини пешачког, кад 'мангуп' скрену
десно и право пред мене. Застанем као укопан! Махинално
подигнем руку и ставим прст на чело, другим речима хтео
сам да га питам: Јеси ли ти нормалан??? А он мртав-хладан
кроз отворен прозор повика: - Што ти не станеш, у уста те
јебем!!!

Још пар секунди сам стајао на сред пешачког прелаза и не

верујући својим очима (а ни ушима) гледао прашњави џип
како се љуља низ Немањину. А прасићи из приколице су ми
'довикивали': Добро дошао у Братунац!
Био је рат. Нико га није желео, али ето десио се. И као у
сваком рату, неки ратници су израсли у хероје. Ово је
један од њих: Мој брат Мунгос (са беретком) 1994.
СПОМЕНИК

Већ више од 40 година у центру Братунца стоји овај

споменик. Његов званичан назив је Спомен-костурница
палих бораца и посвећен је борцима НОВЈ (Народно-
ослободилачке војске Југославије) погинулим у НОБ-у
(Народно-ослободилачкој борби). Иначе сви у Братунцу га
једноставно зову 'Споменик'. Саграђен је 1972. а аутор је
био Петар Крстић, вајар из Београда.

Али како то често бива, споменик је убрзо добио сасвим

другу намену. Млађе генерације Братунчана, које о рату
нису имале појма, су од споменика направиле место
дружења и љубави. Пошто је Братунац у то време био мала
и патријархална средина, млади Братунчани су у
недостатку простора и да би се сакрили од старијих, од
споменика направили место за састанке. - Видимо се код
споменика – била је 'спасоносна' реченица многих младих
Братунчана. И тако су, у тишини летњих ноћи, многе
генерације братуначких средњошколаца и средњошколки,
доживели прве пољупце. Међу њима и ја.

Једино ме, после свих ових година, срамота што се не

сећам ни једног од бораца чија имена су била исписана на
споменику. И ако није касно, хтео бих да им се захвалим.
Знам да су погинули за неке друге идеје које су давно
превазиђене, и да је после тога био још један рат који је
њихову смрт обезвредио, али 'слобода' за коју су се
борили, на крају и погинули, је била и моја слобода. И ма
како чудно а можда и банално изгледало, они нису
погинули узалуд. Мада им се нико ни имена не сећа, они су
'оживели' у мом првом пољупцу...
БИСЕРА

У Братунцу је некад живела чувена Циганка Бисера. Ишла

је од куће до куће и гледала у карте. Тако једног дана дође
код мене кући, отвори карте и каже:
- Ајде, комшија, да ти гледам у карте... Све што ти кажем
тако ће и да буде, ти знаш да Бисера не лаже.

Пошто сам ту Бисерину причу чуо безброј пута, мирно сам

узвратио: - Де ба Бисера, мани ме твојих глупости...
- Ма чујеш ли га снајка - окрену се Бисера према мајци -
види га како прича... Ајде снајка пристави нам кафу, жива
била...
Наравно, мајка је већ правила кафу, а Бисера је наставила
да 'гледа' у карте.

- Видиш, сине, ова цура ти доноси срећу... Богами снајка –

окренула се према мајци – биће свадбе! Ево видим, живота
ми мога, лијепу цуру како улази у кућу...
- Бисера – поново је прекинух – зар ти немаш паметнија
посла већ да мене жениш?
- Нека болан сине – умешала се мајка док је сипала кафу –
пусти је нек каже...
Послушах мајку, јер и поред тога што јој ништа нисам
веровао, Бисера ми је била забавна.
- Ево снајка, очију ми моји'... Видим лјепу младу како се
овом твом клипану објесила око врата и неће да га пусти...
Ево, видим и да јој име почиње са слово С... И долази из
далека!
Како је то рекла, ја се 'штрецнух'. Наиме, у то време, а
било је то крајем 80-их, сам заиста био у вези са једном
Снежаном из Зворника.
- Бисера – упитам је – како изгледа та моја 'невјеста'?
- Црна – узврати Бисера као из топа.
- Ето видиш да не знаш – наставим – ова је плава. А одакле
је?
- Сачекај – рече Циганка и окрену још једну карту. - Ха! –
узвикну – видим... Та твоја јесте плава и она ти је неђе низ
Дрину, није даље од Зворника!
- Боже господе! – пролете ми кроз главу.
- Али ја не причам о њој – мирно је наставила. - Ова са
црном косом је из једне стране земље...
Помислим да би могла бити нека Немица, пошто сам пре
тога имао доста девојака из Немачке.
- Да није Њемица? – упитам.
- Није – спремно одговори Бисера. - Није ни из Њемачке ни
Америке, већ много даље... Из неке нове земље.
- Каква нова земља, Бисера – кажем – па нема нових
земаља...
- Не знам ја, сине, али мени карте тако кажу... И родиће ти
сина, ево видим га, живота ми мога, лијеп ко лутка... А сад
ако 'оћеш дај који динар, треба и ја од нечег да живим.

Насмејем се, извадим пар стотина динара и дам јој,

доживљавајући све то као шалу. Бисера је попила кафу,
захвалила се мајци на гостопримству и мени на парама, а
онда отишла.

Од тада је прошло много година. А ја се недавно, сасвим

случајно, сетих овог сусрета са Бисером. Мало је рећи да
сам био запрепаштен. Наиме, схватио сам да је Бисера све
погодила. Пар година после нашег сусрета, у Босни је
почео рат. Ја сам негде на средини рата отишао у Грчку и
тамо на острву Криту упознао Соњу с Новог Зеланда, која је
заиста имала црну косу. Била је код мене у Братунцу пар
месеци, а онда смо отишли на Нови Зеланд, где се ускоро
родио наш син.

И шта рећи? Изгледа да у свемиру ипак постоји нека тајна

веза коју ми обични смртници не видимо, а коју је
видовита Циганка видела...

ЗАВИЧАЈ НА КРАЈУ СВЕТА

На данашњи дан, пре тачно двадесет година, 25. фебруара

1995. стигао сам на Нови Зеланд. Наравно, то је мали
догађај за човечанство, али велики за мене. Сад ће се неки
'подругљиво' запитати, добро, стиг'о си и шта сад? Други ће
рећи: Благо њему, отишао је у најлепшу земљу на свету и
ужива у вечитом пролећу. А трећи ће 'мудро' да закључе: Е,
није ни њему лако. Отишао је на крај света, далеко од
мајке и родног краја, сигурно га мучи носталгија... И тако
даље и тако даље.

Али пошто се ипак ради о мени, а не о 'мудрацима' свих

врста, ред је да и ја кажем коју... Да, било је то пре тачно
двадесет година. Био је диван летњи дан, и ја сам ето
после тридесетак сати лета, преко Рима, Бангкока и
Сиднеја, стигао на Нови Зеланд. После хладне балканске
зиме, рата у Босни који је био у пуном јеку, дана и ноћи
проведених у Братунцу без струје и воде, ово је било као
долазак у рај. И шта да кажем - заљубио сам се у Нови
Зеланд.

Ја сам пре тога пропутовао доста света и видео много

лепих земаља, али ово је једноставно била љубав на први
поглед. А како су године пролазиле та љубав је расла.
Овде је све увек зелено. Зелено дрвеће, зелени пашњаци,
зелене реке, једино су плави небо и море. Људи су ведри
и опуштени, као да живе на другој планети.

Можда је мојој љубави према Новом Зеланду допринела и

чињеница да ми је (бивша) жена одавде, јер код нас кажу:
Одакле ти је жена, одатле си и ти. Али не верујем у то.
Много је ближа истини чињеница да ми је син рођен овде и
да сам га све ове године гајио и гледао како расте и како
сам од њега 'направио' човека...

А сад да се вратимо у завичај... Кад сам једном приликом

назвао свог друга Ђуру у Београду он ми се жалио како је
тамо тешко, стало му ауто, а он нема пара да га поправи
итд. и ја му кажем: - Шта болан само кукаш, шта би да си
на крају света као ја? А он је подвикнуо: - О чему бре
причаш, па знаш ли ти где ја живим? Ово је бре крај света!

У Братунцу и Београду сам био прошлог лета, тамо сам

провео месец и по дана. Нећете веровати, али једва сам
чекао да се вратим 'кући'. Братунац није што је некад био,
куће и зграде су оронуле, а оронули су и људи које сам
знао. Београд је ипак велики град и у њему сам се осећао
лепше. Али и поред свега једва сам чекао да се вратим на
Нови Зеланд.
И шта рећи за крај? Ја сам по природи искрен човек и ако
хоћете да ми верујете, човеку је најлепше тамо где се лепо
осећа. Некима је лепо у Братунцу, јер не могу без
родитеља или без девојке или без Дрине итд. Другима је
лепо у Београду или Чачку или Бусовачи или Лос Анђелесу,
сваком из својих разлога. А ето, мени је лепо на крају
света...

ЗАЖАЛИЋЕШ СРЕЋО

Зажалићеш срећо када одем

кад останеш сама у свемиру
кад ти срце сећањем прободем
тад ћеш знати, о тек тад ћеш знати

да песници никад не умиру.

Љубав није кап јутарње росе

да нестане с првим зраком сунца
сетићеш се моје златне косе
сетићеш се, ал ће бити касно

то ти каже песник из Братунца.

БРАТУНАЧКЕ БРИЦЕ

Братунац је до последњег рата имао петорицу брица.

Идемо редом, од Кина наниже: Салко, Рамиз, Менсур,
Мемо и Јусо. Занимљиво је да су сви имали надимак
брицо. Ако кажете Салко или Јусо, то вам не значи ништа.
Али ако кажете Салко брицо или Јусо брицо, онда сви знају
о коме причате.

Мој први брицо је био Јусо. Још као малог дјед ме је водио
на шишање. Рекао би мајци: - Снајка, треба малог одвести
на шишање. Она би ме обукла, а он би додао: - Ајмо на
Брат'нац (у би прогутао), да те Јусо ошиша, а онда ћемо на
сладолед. Иако је тада у Дринској улици било само
неколико кућа, то путовање је изгледало као да идемо у
Зворник. Чим бисмо прешли крижевачки мост ту би нас
сачекао Мујо Гушић. Он је ту имао велику земљу на којој је
чувао краве. И њих двојица би се распричали, што кажу
кренули би од Кулина бана а завршили ко зна где. Онда
бисмо кренули, али само пар стотина метара даље на
својој капији, нешто пре Вихора, је стајао Идриз Смајић.
Већ из даљине је викао: - Оооо, како је Стојане? Кад бисмо
дошли до њега дјед би рекао: - Ево, повео малог код Јусе
да га ошиша. - Нека, нека, узвратио би стари Идриз. Онда
би се њих двојица распричали, опет од Кулина бана, како
ово, како оно. Ја сам слушао и чекао, и полако замрзио и
Мују и Идриза. Па зар морају оволико да причају? - чудио
сам се, пошто сам само размишљао о сладоледу.

Напокон смо некако стигли до Јусе. Радњу је имао преко

пута Бензинске. Попели бисмо се уз мале дрвене
степенице и ушли у радњу. Чика Јусо би на тренутак
прекинуо шишање и насмејан какав је увек био рекао: - О,
добар дан Стојане. Јеси то довео малог на шишање. Ево
сад ћу ја. Кад би дошао ред на мене, он би ме ошишао, а
онда бисмо отишли у 'Вардар' на сладолед.

Код Јусе сам се шишао као основац. Кад сам пошао у

гимназију 'у моду' је дошао Мемо. Његов отац Муниб је
имао радњу на почетку Дринске, код џамије, а кад је
отишао у пензију наследио га је Мемо. Био је јако
занимљив тип, рекао бих уметничка душа. Аматерски се
бавио сликањем и сам је урадио натпис на радњи: Код
Меме или тако нешто. Имао је стари радио у углу и знао је
у сред шишања да оде и промени станицу. - Нешто ми
овдје крчи - рекао би, или: - Не ваља ова пјесма. Био је
јако љубазан, али није много причао. - Оћемо исто? - рекао
би, мислећи на шишање од прошли пут, и то је све. У
једној руци је држао маказе, а у другој цигару, црвену
нишку Дрину.

Код Меме сам се шишао, али ме увек бријао Јусо. Пробао

сам код свих, али Јусо је био уметник. Имао је неку малу
'ћасу' са сапуном, најпре би четкицу утрљао у сапун а онда
прешао на лице. Трљао би четкицом неколико минута,
ваљда да кожа омекша, а онда узео бритву и полако. Док
ме бријао имао сам осећај да слушам Вивалдија.
Једноставно, он је уживао у свом послу. Кад би завршио са
бријањем, главу би ми наднео над лавабо и лице опрао
хладном водом (ух, то је било гадно) а онда руке натрљао
јефтиним лосионом и почео да ме 'шамара'. Кад би ме
прописно 'ишамарао', то је значило да је бријање готово.
Устао бих, платио и захвалио се, а он би ме испратио са
осмехом.

Године су пролазиле и онда у лето 1992. из Немачке се

враћам у Братунац. Рат је већ био у пуном јеку. Одем у
чаршију да је видим после дужег времена, а успут ћу и да
се обријем. Нађем свог друга, пок. Мирослава Дероњића, и
питам га шта се то десило. Он врти главом и одмахује
рукама. - Ма шта ће се десити - једва процеди... - Рат.
Попили смо пиће и онда му кажем да одох да се обријем. -
Гдје да се обријеш? - упитао је. - Како гдје? - рекох
зачуђено. - Немаш се гдје обријати - узвратио је. - Видиш,
све наше брице су били Муслимани. Сад ни једног нема.
Онда је додао да су нашли неког момка из Полома који је у
војсци био брицо, али, рекао је: - Не бих ти препоручио да
идеш код њега.

Пре петнаестак година сам био у Братунцу. Пошао сам у

Фараон, кафић који је имао мој брат и испред општине
видим гомилу људи. Онда чујем да ме неко зове: - Жељко!
Погледам - Мемо. - Ђе си болан – рече - па зар то ни свог
брицу нећеш да поздравиш! - Извини – кажем - нисам те
видио међу овим људима. Рекао је да живи у Вогошћи или
Високом, не сећам се, да тамо има радњу, и да је дошао у
Братунац по неке папире. Позвао сам га на пиће, али је
рекао да нема времена јер ускоро мора назад.

У Братунцу сам био и пре две године. На истом месту где је

некад Јусо брицо имао радњу (причам о његовој новој
радњи, на почетку Дринске) видим натпис: Фризерски
салон Весна или тако некако. Мислио сам да је нека жена
отворила салон, а онда једног дана погледам пажљивије и
нисам могао веровати својим очима. Јусо брицо некога
шиша. Уђем и кажем: - Добар дан. - Добар дан, узврати он
и настави да шиша. Али само секунду касније се окрене,
пажљиво ме погледа, и онда се насмеје као некад кад сам
био дете. - Жељко – рече - јеси то ти? И не чекајући да
одговорим приђе ми и загрли ме. Попричали смо о свему,
као некад мој дјед и он. Рекао је да се вратио у Братунац и
да је радњу назвао по кћерци Весни. Тог лета сам био
ошишан до главе, али сам му обећао кад поново дођем у
Братунац да сигурно долазим на шишање. Надам се да ће
бог да га поживи и да ће ме поново, после свих ових
година, ошишати мој први и најдражи брицо.

Јусо брицо у својој радњи 2010.

Руководство и радници Столарије на излету у Сарајеву
1971.

Центар 1963.
Миле Тријић са младицом од 25 кг, 2009.

Радници Народне технике, претече Вихора, 1953.

ПРВЕ БРАТУНАЧКЕ КАФАНЕ

Данас је Братунац препун кафића у којима неки нови

'клинци и клинке' проводе време чекајући нову и светлију
будућност. А како је то некад било? Прву кафану у Братунцу
је отворио неки Јусо Диздаревић из Сребренице, почетком
20. века. Била је то мала просторија, три пута пет метара,
и налазила се у једној од старих кућа у центру, преко пута
данашње општине. Имала је земљани под, три дрвена
стола са ногарама укопаним у земљу и неколико клупа. У
углу је био кревет, јер је Јусо ту и спавао. Кафана је имала
три прозора, два са улице и један из дворишта, а уместо
стакла на прозорима је била налепљена тзв. хартија
пенџерлија. Продавао је кафу и чај, и наравно ракију. Јусо
се никад није женио, али је волео да прича о женама.
Говорио је како их често сања, а кад би се то десило
кафану није отварао до подне. Кажу да је био крупан и
прилично незгодан човек и кад попије, знао је да оно мало
гостију истера из кафане.

У то време у Братунцу је било само неколико кућа, али је

Аустро-Угарска са стране доводила занатлије свих профила
с намером да направи варошицу, па се јавила потреба за
новом кафаном. Негде пред први светски рат из Подчауша
је дошао неки Драго Мићић и на улазу у Братунац, преко
пута џамије, направио за то време модерну кафану, која је
чак имала и куглану. По његовом сину Максиму прозвана је
Максимана, а то име се сачувало и до данас. Максимана је
вероватно, поред цркве и џамије, једино здање у Братунцу
које је цели век сачувало своју намену. Остало је
забележено да је неки Мађар, ковач Иштван Сабо, сваког
петка, пошто би затворио радњу, доводио својих пар
радника у Максиману, а онда би настао 'лумперај'. Пили би
цели викенд, успут певали и куглали, а на крају се
потукли. Кажу да је то било због тога што је један од
Иштванових шегрта био љубавник његове жене, али ко ће
га знати, уосталом све је то било тако давно...
Надам се да се данас у Братунцу момци по кафићима не
туку због девојака, ваљда их има довољно за све...

Максимана 1924.
О НАШИМ ПРЕЦИМА

Као што сви знамо до последњег рата у Братунцу и околини

су живели измешани Срби и Бошњаци тј. православни и
муслимани. Било је и припадника других етничких група,
али у јако малом броју. Али, ко су наши преци? Јесу ли
одувек ту живели или су однекуд дошли?

Балкан је увек био веома 'турбулентно' подручје и људи су

се вековима, милом или силом (више силом), селили из
једног краја у други. Та судбина није мимоишла ни наше
претке. И да одмах решимо ову енигму: Већина
становништва братуначке општине су досељеници, а у ове
крајеве су се доселили у последњих двеста и нешто
година. И што је још занимљивије, дошли су из два правца:
Срби с југа, из Херцеговине и Црне Горе, а Бошњаци са
истока, из Србије.

Кад и како се то догодило? Крајем 18. века, тачније 1783.

источну Босну је задесила куга, и већина становништва је
умрла. Турске власти су онда из Херцеговине и Црне Горе
доселиле ново, углавном православно становништво.
Некако у исто време у Србији почињу прве буне против
турске власти, која је већ неко време у опадању, и
муслиманско становништво најпре стихијски, а касније и
организовано, прелази у Босну и насељава се углавном
одмах поред Дрине.

Најпре нешто о досељавању Срба. Овде је проблем

недостатак писаних извора, тако да се морамо ослањати на
предање. Други проблем је то што није било презимена,
она су почела да се уводе тек крајем 18. и почетком 19.
века. У најкраћем, постоје два предања, а прво изгледа
овако: Некад су однекуд (углавном из Херцеговине и Црне
Горе) дошла два брата и онда су њихови потомци добили
презиме по тој браћи. Узећу за пример моје претке, а
већина предања су слична.
По предању, некад су 'са Грахова' из Старе Херцеговине у
Јелах дошла два брата, Продан и Јаков и од њих су настали
Продановићи и Јаковљевићи. Друго предање изгледа
овако: 'Некад давно' неки предак нпр. Раде или Васо, је
убио неког агу у Херцеговини или Црној Гори, и онда је
морао да бежи. Склонио се негде у околини Братунца, у
Факовићима, у неком селу изнад Кравице или у
Слапашници, и онда су по њима настали Радићи и Васићи.
Оваквих и сличних прича чућете свуда, од Жлијебца до
Полома.

А сад нешто о Бошњацима. Као што сам већ рекао већина

муслиманског становништва братуначке општине се
доселила из Србије. Кренимо са Вољавицом, која је чисто
муслиманско село. Сви знамо да је на табли на улазу у
Вољавицу увек писало Вољевица. Ја сам се као дете питао
зашто је то тако, а одговор сам нашао пре пар година.
Крајем 18. века у Србији су почеле велике буне и почели
су први масовни преласци муслимана у Босну. У Србији,
између Велике Реке и Цулина (преко пута Зелиња) и данас
постоји село Вољевци. Кад су се Срби 1788. дигли на
устанак, сви муслимани из тог села су одлучили да пређу у
Босну и новом селу су дали исто име: Вољевци. А
временом је од Вољеваца постала Вољавица.

Други пример је Лоњин. Имамо Лоњин у Србији и Лоњин

преко Дрине у Босни. Шта мислите, да ли се случајно зову
исто? Не, јер 1834. муслимани из Србије (31 домаћинство)
су само прешли Дрину и основали ново село истог имена. У
Братунцу имамо насеље Џанићи, а неколико километара
изнад Перућца у Србији имамо село Џанићи које је пусто.
Преци братуначких Џанића су из тог села.

Занимљив је случај села Пирићи код Лозничке ријеке. У

документима је записано да је 1862. из села Пирићи у
ужичкој нахији исељено 18 домаћинстава у зворнички
санџак, а српске власти су вредност некретнина процениле
на 100 хиљада гроша. Још занимљивији је сличај Рамића из
Красанпоља. Они су пореклом из околине Крупња (Соко
града). Кад је Србија склопила уговор са Портом о
исељавању муслимана, они су могли да бирају: да се иселе
у Босну или да остану у Србији. Али да би остали у Србији
морали су да пређу на православље. И шта се десило?
Једни су 'без размишљања' одмах кренули за Босну и
населили се у Красанпољу, а други су остали, тако да и
данас имамо Србе Рамиће у околини Крупња.

Одмах испод моста имамо село Реџиће. Чуди чињеница да

у селу није била ни једна породица са тим презименом,
већина се презивала Хасановић. А ево и зашто. Приликом
исељавања муслимана из Соко Града 1862. већина
становништва је прешла преко Дрине и населила се између
Братунца и Зворника. Међу њима је био и неки Хасан Реџић
из Селанца, који се са породицом населио на брежуљцима
између Михаљевића и Дрине. Његови потомци су узели
презиме Хасановић, а село је добило име Реџићи.

Дјед ме као дете често водио у Раковац и сећам се старог

Авде Мујчића. Док би њих двојица седели и 'кафенисали'
он би руком показао према Њемићу и са сетом рекао: -
Видиш Стојане, оданле смо ми дошли... Дакле, Мујчићи су
испод Њемића, као и Карамујићи. Суљићи (испод
Михаљевића) су из околине Соко града, презивали су се
Алићи, али кад су дошли у Братунац довео их је неки Суљо
и постали су Суљићи (сличних примера има безброј).
Џафићи, Бакаловићи, Бегићи, Ђозићи, Сиручићи, Ефендићи
итд. су из Ужица. Сасе, које су пар векова биле пусте, су
населили муслимани из Ваљева. И тако даље, и тако даље.
Укратко, цело Подриње, од Вишеграда, преко Жепе, Луке,
Крушев Дола, сва села око Сребренице, Братунца,
Зворника... Козлук, Јању, Дворове итд. су населили
муслимани из Србије.
ПАДЕ МИ НА ПАМЕТ... У Босни су се сусреле три највеће
религије: православље, католичанство (обе су део
хришћанске цркве, која се, као што знамо, поделила пре
хиљаду година) и ислам. И све три заговарају веровање у
једног бога и говоре нам да је бог добар и милостив.
Дижемо му храмове, молимо му се и клањамо. А онда
наједном 'побудалимо', почнемо да рушимо те храмове и да
се убијамо баш због тог бога, који је 'ипак мало другачији
од њиховог'... И онда се чудимо што нам је како нам је, тј.
што је и бог дигао руке од нас.

ЗА СВЕ ЈЕ КРИВ ТОМА ЗДРАВКОВИЋ

Синоћ ме оставила једна Бранка.

И док сам седео у једној братуначкој кафани

И своју тугу лечио у вину
Конобар је несмотрено пустио песму:
Киша је падала, а ја сам плакао за њом.

Погледам кроз прозор

И видим да киша заиста пада.
Онда погледам у чашу
И видим како у њу кану једна суза.

Конобар – викнем – дај још једну!

А он каже: Фајронт!
Какав фајронт, човече – зачудим се
А онда чујем песму:
Остао сам сам, сузо врела,
Туго голема...

Конобар – викнем поново – дај још једну!

А он мтрав хладан узврати:
Господине, фајронт!
И пусти нову песму: Дотако сам дно живота...

Погледам око себе и као кроз маглу видим

Да сам последњи гост.
Махинално узмем празну чашу
И разбијем је о под.
Кад ево ти конобара: Господине, шта радите?!

Човече – узвикнем – док ми и друга суза кану на сто,

Само сам хтео да те питам:
Ко је крив због нашег растанка?!

КО ЗНА ШТА ВРЕМЕ НОСИ

Прелиставајући старе слике наиђох мало пре на слику

учитеља Ћазима Хујдуровића. И сетих се мог првог сусрета
са школом - како то често, и више носталгично, волимо да
кажемо - као да је јуче било. Имао сам шест година, а тада
су деца полазила у школу са напуњених седам. Пошто сам
био бистро дете, а дјед ме већ у четвртој години научио да
читам и пишем, отац ме одвео у тада једину основну школу
у Братунцу, ’Вук Караџић’, да неко од учитеља провери да
ли сам спреман за школу.

Десило се да је то био учитељ Ћазим. Мало сам читао,

мало бројао, а кад је отац рекао да знам и таблицу
множења, учитељ је подигао главу и рекао: - Ма шта
причаш? Онда ме питао колико је седам пута три, па осам
пута седам итд. и кад сам одговорио као из топа, он се
лупио по колену и повикао: - Ама, чујеш ли ти ово? Богами,
Жико, мали ће бити инжењер!
- Неће, неће – узвратио је отац поносно. – Биће доктор!
Учитељ ме добродушно погледао и онда ме више реда ради
упитао шта ћу бити кад порастем, а ја сам ко запета пушка
одговорио: - Фудбалер!

Учитељ се насмејао, а отац је исколачио очи.

- Какав фудбалер, пас ти матер јебо! – повикао је. – Чуј
фудбалер!
- Ма пусти болан, Жико, малог – рекао је учитељ – ко зна
шта вријеме носи... Биће оно што му је суђено.

Онда смо се растали. А време ће показати да смо сва

тројица 'промашили'. Нисам постао ни лекар, ни инжењер,
ни фудбалер - већ писац. Чије приче, нажалост, мало ко
чита. Мада, ко ће га знати... Код Срба писци углавном
'оживе' тек кад умру. Тако да за мене још увек има наде.
Уосталом, ко зна шта време носи...

ФК БРАТСТВО

Братунац је дао неколико познатих фудбалера и сви су

поникли у Фудбалском клубу Братство, који је основан
1947. Први међу њима је био Слободан Бели Николић, који
је 60-их година прошлог века требао да пређе у Црвену
Звезду, али се игром судбине баш тада заљубио и остао у
Братунцу. Неколико година касније из Добошнице код
Тузле у Братунац долази Јусуф Муса Хатунић и ту започиње
фудбалску каријеру. Својим талентом је брзо скренуо
пажњу на себе и најпре одлази у Дрину из Зворника, а онда
у Слободу из Тузле. Пар година касније прелази у
Партизан, а шест пута је играо и за репрезентацију
Југославије. Затим долазе Тодор Гаврић и Асим Хасановић,
који су играли у друголигашким клубовима, а пар година
касније и Аднан Џанић, који је такође неко време играо у
Слободи. Ипак, највећи успех од братуначких фудбалера
стасалих 70-их година остварио је Неџад Верлашевић,
познатији под надимком Смајо. После завршене средње
школе прелази у Слободу и наредних десет година је био
'стуб одбране' прволигаша из Тузле. Одиграо је највише
утакмица у историји Слободе (397), а само су тројица
фудбалера из бивше Југославије одиграла више
првенствених утакмица од њега. По завршетку каријере
постао је тренер и водио је неколико клубова, али прерана
смрт га је спречила да и као тренер направи запажену
каријеру. Умро је од срчаног удара 2001. у 46.
години. Крајем 80-их 'на сцену ступа' Мирослав Мики
Стевић. Каријеру је, као и сви његови претходници,
започео у Братству, одакле је после завршене основне
школе прешао у Партизан. Потом је играо у Раду,
Грасхоперсу из Цириха, Динаму из Дрездена и Минхену
1860, а врхунац каријере су биле три сезоне проведене у
Борусији из Дортмунда са којом је 2002. постао првак
Немачке. Био је и члан репрезентације Југославије на
светском првенству у Француској 1998.

Братство 1972. Стоје (с лева на десно): Драган Кајзер,

Мићо Курјак, Хазим, Вукса, Медо Точак, Мирсо, Хајрудин
Лутка, Сеад, Тришо, Дуко Месар, Рифет. Чуче: Пирија,
Смајо, Хусо Јаран, Перо Чавка, Бато, Драган Кинез, Паче.
ДА ЛИ ЗНАТЕ... Кад је први пут успостављена граница на
Дрини? Веровали иле не, пре 1.600 година. Кад је римски
цар Теодосије 395. године поделио царство на два дела,
картографи су израчунали да је граница баш на Дрини. И
ето, време тече, а Дрина нас и даље дели... Можда ће
неки 'романтични' Србин рећи да претерујемо, и да нас
Дрина заправо спаја, али нек проба да пређе преко моста а
да га неки од 'цариника' с обе стране не упита: Шта имаш у
торби? И док су 'Европљани' давно укинули границе између
себе, нама су их наметнули. Тужно, али је тако... И за
крај: Нису криви 'Европљани', већ ми!
Центар 2004.

Братуначки глумци: Шериф, Гембеш, Раска, Аџад, Драгица

и Сафет, 1979.
Центар 1957.

Фотографи: Халид и Митар – дочек штафете 1984.

ПРОДАНОВИЋИ – ИЛИ О СЕОБАМА

Продановићи су једна од највећих и најстаријих

братуначких породица. Али кренимо редом... Презиме
Продановић је веома старо и настало је од имена, односно
пре надимка, Продан. У стара времена су људи чија су
деца рано умирала, износили дете на пут и ’продавали’ га
првом човеку који наиђе, јер се веровало да ће дете тако
преживети. Путник намерник би заправо дете окумио. Тако
је најпре настао надимак, а касније и име Продан, а
његови потомци су добијали презиме Продановић.

Први Продановић који се помиње у историји био је неки

Димитрије Продановић, властелин из Конавла код
Дубровника. Тај документ је из 1280. године. У дечанској
хрисовуљи, негде око 1340. забележено је да су на позив
српског краља Стефана Дечанског Продановићи из
Захумља, тј. из околине Требиња, прешли на Косово где су
од краља добили поседе. По доласку Турака они су се
раселили на север и на запад. Данас Продановића има у
многим крајевима бивше Југославије и скоро сви су
православци. Неки од њих који су отишли у околину
Загреба, у Лику и Далмацију, су у 19. веку прешли на
католичанство и данас се изјашњавају као Хрвати, али њих
је јако мало. Продановића има у Чачку и Прељинама код
Горњег Милановца, у Срему, и они су највјероватније
дошли из Лике, у Банату, у околини Теслића, код
Власенице, у Факовићима итд. А временом су се многи од
њих раселили широм света.

Постоји неколико верзија о томе кад су и одакле

Продановићи стигли у Братунац. Нажалост, све је то у
домену легенде, пошто писаних докумената нема. Мој
стриц Мићо, који је добро познавао народно предање, је
причао да су 'са Грахова' изнад Боке Которске у Јелах
стигла два брата, Продан и Јаков, и да од њих воде
порекло Продановићи и Јаковљевићи. То је могуће, али и
не мора бити истина, пошто се у фолклору народа источне
Босне овај мотив често јавља. Али пошто је Мићо тврдио да
се та прича преносила с колена на колено, узећемо је као
најверодостојнију. Као доказ томе служи и чињеница да се
никада до сада није десило да се неко из Продановића
оженио девојком из Јаковљевића или обрнуто. У памћењу
је остало да су потекли 'из једне куће'.

По доласку у ове крајеве Продан и Јаков су се населили у

Јелаху (Братунца тада још није било), одакле се пружао
веома леп поглед на Дрину. Старији људи су наводили и
имена свих предака, али не знам колико је то поуздано. По
њима, Продан је имао сина Андрију, а овај Милорада.
Милорад је имао Неђу, а Неђин син Иван је био мој
прадјед. О Ивану већ имамо више података. Био је веома
вешт и способан човек па је крајем 19. века имао толико
земље да је ’од Јелаха до Дрине ишао по својој земљи’.
Остало је још запамћено да је, као веома угледан и
утицајан човек, поседовао и ’трећину печата
сребреничког’.

Дјед ми се звао Стојан. Рођен је 1892. Имао је двојицу

браће, Вујадина и Богољуба. 1914. кад је Аустрија напала
Србију он и Вујадин су прешли Дрину и уписали се у српску
војску. По завршетку рата вратили су се у Братунац.

А онда долази 'други' рат, у коме као што знамо побеђују

партизани. Пошто смо ми били 'четничка' породица,
одузели су нам доста земље и морали смо све из почетка.
Отац је после рата завршио основну школу у Братунцу, а
онда отишао у Тузлу на занат, где је изучио за машин-
бравара. Два пута је покушао да побегне из Југославије
(тад се није могло ићи вани), једном је хтео у Канаду, а
други пут у Аустралију, али је оба пута ухваћен на граници
и одлежао је неко време у затвору. Онда се вратио у
Братунац, оженио се и радни век провео у Вихору. Брату је
припала најтежа и најчаснија судбина код Срба, да се
прослави као ратник, а мени је припало да све ово
запишем.

Моји родитељи, отац Живорад и мајка Љиља, испред цркве

у Братунцу 1959.

И за крај... Ја ово пишем на Новом Зеланду и једини сам

Продановић овде. Иза мене ће остати син Стефан, а где ће
њега пут одвести сам бог зна. Ако је судити по
'пустоловном' духу наших предака не би ме изненадило да
одлута на неко од острва у Тихом океану, а даље од тога се
не може. А можда га повуче и 'носталгија' па се врати у
Братунац, или на 'Старо Грахово' изнад Боке Которске, или
у околину Дубровника, постојбину Продановића. Или, што
бих му ја препоручио, остане овде, у најлепшој и
најмирнијој земљи на свету. Надам се да нам наши преци
не би замерили на томе.
ЗДРАВКО БАЈА

Био сам други или трећи разред, после школе бисмо

отишли на игралиште да играмо 'блишке'. Нацртамо линију
и бацамо стару банку или динар, не сећам се више, и ко је
најближи узима паре. А онда једног дана ево Баје. Био је
неколико година старији од нас. Пришао би и мртав хладан
покупио паре. Ако би се ко успротивио он ти још звекне
шамарчину и оде. Кад би падала киша 'сакрили' бисмо се у
пролаз код Шезине сластичарне и ту играли. Али ту смо
били још лакши плен за Бају. Појавио би се 'ниоткуд' и
рекао: - Аааа, ту сте - покупио паре и отишао. Треба ли да
вам причам колико сам га мрзео...

Године су пролазиле и Баја је нестао из мог живота. Он је

отишао на море, где је започео 'каријеру' лопова, а ја сам у
међувремену 'позавршавао школе' и поново га срећем у
лето 1985. у Дубровнику, где радим као туристички водич.
Једно вече шетам Страдуном са једном Немицом, кад ево
типа пред нас и каже: - Оооо, ђе си полиглота? Погледам,
Баја. - Шта је, Швабице муваш... И док сам га гледао у
чуду он приђе и шапне: - Дај ми сто марака... Сутра
враћам. Збуњен, извадих из џепа сто марака и дадох му. -
Е, цар си - рече и нестаде. - Wer ist das? - упита Немица, а
мени пролети кроз главу: Опет ме испали!

Сутрадан сам поново са Немицом шетао Страдуном, онда

смо се 'скалинама' попели у један ресторан да вечерамо.
Само што смо сели и наручили клопу, кад ево ти Баје.
Извади штос пара из џепа и даде ми сто марака. - Како си
нас нашао, човјече? - упитам, сав у чуду. - Искуство! -
узврати, оде до конобара, плати унапред нашу вечеру,
онда се врати и рече: - Guten Abend, meine Damen und
Herren - поклони се и оде.

У новембру сам се вратио у Братунац. Једно вече улазим у

Фонтану и само што сам ушао неко викну: - Жељко!
Окренем се, у ћошку седи Баја и маше руком. Приђем и
поздравим се. - Ђе си, полиглота! - викне. - Сједи... Драго
- зовне конобара - дај професору виски. - Какав виски? –
кажем. - Дупли! - узврати Баја. - Па шта има полиглота?
- Ево, ништа...
Драго донесе пиће, а Баја се већ расприч'о. - Па реци ми,
професоре, кол'ко си инкасир'о ове сезоне?
- Чега?
- Чуј чега... па марака! Нисмо радили за ексере!
- Ма шта ја знам, пар хиљада...
- Хахааа, чуј пар хиљада... Шес' језика говориш, цијело
љето водаш туристе по Мостару и Сарајеву и само пар
хиљада! Питај мене кол'ко сам инкасир'о?
- Па добро, кол'ко?
- Педесет хиљада! И заиста, завуче руку у јакну и из џепа
извади 'гуту' пара. - Е, мој полиглота, џаба ти твоје
знање... Додуше, муваш Њемице, нема шта, ја сам слаб са
њемачким. Него, свака ти част за оних сто марака што си
ми дао. Испалио ме један Хрват, заједно смо 'радили', а он
онда све покупи и побјегне. Наш'о сам га касније у Пули,
јебо сам му мајку, кости сам му поломио...

- Слушај - наставио је - ја сам лопов, ти то знаш, ја то не

кријем. Само, није ово лак пос'о. Узбудљив јесте, али није
лак. Прошле године сам пао. 'Радио' сам неке 'жабаре' у
Сплиту и ухвате ме. Одрапим три мјесеца и то у сред
сезоне. Пропала ми сезона. Ал' шта ћеш, такав ти је то
пос'о. Не крадем ја од сиротиње, већ од оних који имају.
Шта ће им толике паре? Па ваљда и ми треба да живимо...
Али, сад ћу да се смирим. Хоћу да се оженим. Идем у неко
село, нађем неку чобаницу, не треба мени нека паметна...
Имаћу чет'ри сина: Вука, Вукана, Вукашина и Вукомана...

Године су пролазиле, ја сам ишао својим путем, а Баја

својим. Виђали смо се понекад у Братунцу и сваки пут
бисмо попили по неко пиће и лепо се испричали, заправо
постали смо другари. Имао је поверење у мене, исповедао
ми се као најбољем другу, а ја сам волео да га слушам.

А онда је дошла 2.000-та. Стигао сам с Новог Зеланда и у

Братунцу провео годину дана. Седим тако једног дана
испред Фараона, кад ево ти Баје. - Ђе си, професоре! –
викне с центра и право за сто. - Конобар, дај професору
дупли виски и мени чај...
- Полако, болан, Баја – кажем - а он одбруси: - Не
зајебавај, имам разлог!
- Добро, онда, који је?
- Оженио сам се!
- Кад?
- Синоћ...
Погледам га, изненађен, онда се насмејем и кажем: - Па
нек је са срећом! Али како чај, па ваљда...
- Не пијем - прекину ме - доста је било. Брак није
зајебанција...
- Добро, кажем... А ко је млада?
- Конобарица из Лознице, има 16 година... Шта ме гледаш?
Ја 45, а она 16... Па шта, старом вуку младо јагње. Купио
сам јој бицикло, и себи и њој... Супер је мала, воли ме, а и
ја сам се, право да ти кажем, заљубио... Конобар, дај
професору још један дупли...

И заиста, наредних дана сам, седећи испред Фараона,

гледао Бају и његову невесту како се возикају по центру на
новим бициклима и било ми је драго због тога. Нажалост,
љубав није дуго трајала, убрзо су се развели.

Од тада је прошло 'ко зна колико' година. А онда сам, пре

годину или две, чуо да је Баја умро. Било ми је заиста жао.
Иако је понекад остављао утисак 'кабадахије', у души је
био добар човек. Цели живот је сањао о томе да се смири,
да као и свако други има жену и децу, али ето, није му се
дало. Остаће упамћен као лопов, а снове о срећи је однео у
гроб.
МАКИВИЈЕ

Некад су Макивије биле највећи 'вашер' у Братунцу. Већ

дуго живим далеко од Братунца и не знам каква је
'атмосфера' данас, али ћу се, рекао бих с радошћу,
присетити Макивија из детињства. Неко ће рећи да је то
била 'парада пијанства и кича', и можда су у праву, али за
мали град и дечака из тог града, то је био 'спектакл'. Шта
је све ту било, да човек не поверује... Најпре, много људи.
Све младо и старо, из свих села из околине Братунца,
Сребренице и Љубовије (а и шире) би се слило у Братунац.
А тамо – нема шта нема...

Неколико рингишпила, а на њима девојке и момци иза њих

који покушавају да их 'ухвате' у лету. Мало даље 'Зид
смрти', са пар 'лудака' који на моторима јуре по њему,
одмах иза 'мађионичар' и девојка коју сад видиш, а сад не
видиш... Кренеш даље, а тамо конопцем ограђен простор
са десетак пивских флаша у средини, около мноштво
мушкараца са малим дрвеним круговима у рукама, а поред
флаша тип који виче: Ко набије, тај добије! Укратко, ако
тај 'круг' набациш на флашу, пиво је твоје. Али ту је ретко
ко шта попио.

Иза, дрвени штанд са безброј папирних ружа. Испред њега

момци са 'пушком' у рукама. Требало је погодити танку
жицу на којој је стајала ружа. Иза су стајале девојке и
чекале на поклон. Већина њих су одлазиле разочаране, а
ако би неки од момака успео да 'скине' ружу, девојка би
блистала од среће. Данас ми изгледа невероватно да су
девојке могле толико да се обрадују папирној ружи... Али
што кажу, била су то сретна времена, кад су срећу чиниле
мале ствари.

Кренеш даље... кад тамо шатре. Уби музика. Не зна се ко

је гласнији ни где ко пева, другим речима, не зна се ни ко
пије ни ко плаћа. Радознао као и свако дете, уђем под
једну, кад однекуд допре глас: - Жељко! Гледам около, а
онда за једним столом видим свог оца са својим 'пајташима'
из Вихора, Милисавом Џондром и Душком Петковцем.
Приђем и сав у чуду гледам: Певаљка седи у Џондрином
крилу и пева: Даворике дајке, дај, дај, дај... А Џондро
извади 'гуту' пара и каже: - Џони пије, Џони плаћа! Извади
'хиљадарку' и стави је међу њене груди. Она се весело
закикоће и оде за идући сто.

Некако успем да побегнем испод шатре, одем на

игралиште, кад тамо још више народа. Чујем да почињу
коњске трке. Нагађају чији коњ ће да победи. Неко каже да
ће 'сигурно' победити Астор, коњ неког Азема Бегића из
Сребренице, који је побеђивао већ неколико година, а
други узврати да Астор нема шансе, јер је из Шапца стигао
неки дорат који је 'аждаја' од коња и да ће сигурно
победити. Почиње трка, али ме то превише не занима,
одлучим да од пара које ми је дао отац купим сок код
'содаџије' из Љубовије и сладолед код Шезе, а онда
напуштам ту 'лудницу' и враћам се кући.

Иначе, Макивије су хришћански празник Светих мученика

Макавеја, који су били старозаветни јеврејски светитељи и
мученици из 2. века п.н.е. Њихов живот описан је у
Књигама Макавејским, који су саставни део Светог писма.
А каква је веза између њих и братуначких шатри за
Макивије, сам бог зна.
Астор, победник многих трка у Братунцу

ЗАБОРАВЉЕНИ ВИЗИОНАР

Испред поште, у центру Братунца, стоји биста једног

човека. То је, колико знам, једини Братунчанин коме су
суграђани подигли јавни споменик. Његово име је Никола
Мићић и како су старији причали био је најзаслужнији за
данашњи изглед Братунца. Али, ако на интернету укуцате
његово име, нећете наћи ништа о њему, ни један једини
чланак, ни једну слику, као да човек никад није ни живео.
То говори да смо га сасвим заборавили. Тачније, говори
више о нама него о њему.

Дакле, ко је био Никола Мићић? Као што рекох, података

немамо, осим једног краћег текста о његовој супрузи
Магди, у ком се у пар реченица помиње и његово име. И
наравно сећање на оно што сам као дете чуо.
Рођен је 1903. у Подчаушу, а до почетка 80-их на углу старе
улице Душана Јерковића (данас Немањине) и Дринске је
била стара кућа, у којој је Никола некад живео, а касније и
његов брат Миливоје, пекар. Због проширења раскрснице,
кућа је срушена 1984.

30-их година прошлог века Никола је боравио на Косову, у

Митровици, где је упознао и своју будућу супругу Магду,
пореклом Личанку. Из Митовице одлазе за Прилеп, где су
се 1937. и венчали. Ту ради у некој фирми за узгој дувана.
По избијању рата враћају се у Братунац, али немам
никаквих података шта је радио, да ли је ратовао или био
некакав 'политички комесар'.

Било како било, по завршетку рата Никола се појављује као

један од водећих људи у Братунцу. Између осталог, он је
саградио зграде старе банке и дома културе, које су дуго
времена биле симболи Братунца. Као дете сам често чуо:
Ово је саградио Никола Мићић. У његово време је
изграђена и већина зграда у улици Душана Јерковића. Све
је то изграђено добровољним радом грађана Братунца, а
покретач свега је био управо Никола. Тако је од мале
босанске касабе, која је до тада имала једну улицу и пар
дућана, идејама и вољом једног човека, Братунац полако
добијао одлике града.

Доневши из Македоније искуство у производњи дувана

Никола је обновио и рад дуванске станице, а касније је на
месту данашњих Ламела подигао 'Економију', где се гајила
стока и где је био велики воћњак. Никола је после рата у
Београд однео примерак каолина с Јеловаца и убеђивао
министре да је то изузетно квалитетна руда и да би у
Братунцу требало изградити фабрику за производњу
керамике. Као што знамо, касније је и саграђена.

Ипак, са ове временске дистанце, педесетак и више година

касније, рекао бих да је његова највећа заслуга била што
је дошао на идеју да главну улицу прошири. Наиме, до
краја 50-их у Братунцу је, као и у већини градова, била
једна главна улица. Преко пута општине, где је сад
дрворед, је било неколико кућа и Никола је одлучио да их
сруши и тако је Братунац добио две улице у центру, тачније
велико шеталиште са каквим може да се похвали мало
градова.

Умро је 1963. Супруга Магда га је надживела читаве 33

године. Обоје су сахрањени на братуначком гробљу, а на
споменику стоји симболичан натпис: Споменик подиже
народ Братунца.
ИКАНОВИЋИ

Некад су у Братунцу живели 'чувени' Икановићи. Пореклом

су били из Раковца, који је некад био село, а данас, због
близине граду, једно од најлепших предграђа Братунца, и
били су једна од најбогатијих породица у Братунцу. Поред
неколико кућа имали су и много земље.

Најстарији Икановић кога се сећам звао се Хилмо, а ми

Срби смо га због 'гутања' слова х, звали Илмо. Живели су у
истој улици, Дринској, одмах преко Крижевице, на пола
пута до чаршије. Ту је стари Хилмо имао скромну приземну
кућу, али је у центру града, одмах поред општине, имао
велику кућу на два спрата. У приземљу су била два локала,
у једном је била 'продавница текстила', како се то звало у
то време, а у другом кројачка радња. У продавници су
радили његов старији син Енез и кћерка Хилма, а кројачку
радњу је водио млађи син Един. У то време, почетком
шездесетих, била је то највећа кућа у Братунцу.

Половином 60-их у Братунцу се појавио први мерцедес.

Власник је био Един Икановић, Илмин млаћи син. Пошто се
старији син Енез из неког разлога одупирао очевој жељи да
се ожени, кад је млађи син Един једног дана у кућу довео
снаху, стари Хилмо му је као поклон купио нови мерцедес.
Ја сам тад имао неких 6-7 година и сећам се да су сва
братуначка деца трчала да виде то чудо од аутомобила. А
кад сам једног дана сав усхићен дошао кући, мој покојни
дјед који је у Раковцу одрастао заједно са Хилмом, ми је
рекао: - Е лудо дијете, ништа ти не знаш... Све је то
проклето! - Како ђеде? – упитао сам дечачки безазлено. –
Лијепо - узвратио је дјед. - Илмо је имо сестру, и прије
него што им је отац умро оставио је завјет да се сва земља
и дукати дијеле на пола, Илми и његовој сестри. А кад им
је отац умро, Илмо је реко да је бабо био луд и све то
присвојио себи. Онда је и сестра од туге полудила и ходала
је гола по Раковцу. Сви су је жалили, осим Илме. Говорио
је да је полудила ко и бабо! Е мој сине - додао је дјед -
мани се дуката, поготово туђих, отето је проклето...

Године су пролазиле, а ја сам заборавио и Илму и

Икановиће и дједову причу о дукатима. Тачније, прошло је
неких тридесетак година. А онда, једног дана, пет-шест
година после последњег рата, седим у кафићу 'Фараон',
који је био у 'власништву' мог брата. Игром случаја или
судбине, кафић се налазио у оној некад највећој кући
Икановића у Братунцу поред општине. Дође конобар и каже
да неки 'Турчин' из Сарајева тражи Жикиног сина. - Па нек
уђе - кажем... Уђе човек и како је ушао ја га препознам:
Енез, најстарији Илмин син!

- Како си комшија - каже... - Хвала на питању, добро је -

узвратим и успут приметим да је веома остарио. И тек онда
схватим да га нисам видео много година. И док сам се
чудио својој 'заборавности', он мртав-хладан каже: -
Слушај, комшија, ти добро знадеш да смо ја и цјела моја
породица протјерани одавде и да сам моро да се склоним у
Сараево. И слушај, ја нисам дошо у Братунац да млатим
празну сламу. Ја сам знао Жику, био је добар ћоек, али и
ти добро знадеш да је ово моја кућа. Знаћи, како нам је
Европа наредила тако ће и да буде... Осад ћеш морати да
плаћаш и кирију!

Погледам око себе, заколутам очима и схватим да 'комшија'

прича са погрешним човеком (пошто ме заменио са
братом). Али да не бих правио драму питам га: - Комшија,
извини, што те прекидам, како је Илмо?
- Који Хилмо?
- Па твој отац...
- Е мој комшија, да си ми жив и здрав, бабо је умро прије
дваес година...
- Стварно? – кажем, ваљда тек да нешто кажем.
- Ма шта је стобом – настави комшо. - Па знаш ли ти колко
је он година имо? Осамдесет двије!
- Нисам знао – узвратим помало зачуђено, а онда упитам: -
Него шта је било са Икановићима?
Оборио је главу за тренутак, а онда рекао: - А што ме то
питаш? Кобајаги не знаш? Ето, ја се никад нисам женио,
сестра ми се никад није удала, а наш брат Един, знаш га
сигурно, имо је баш овдје кројачку радњу и возио је првог
мерцедеса у Братунцу, он се оженио, али није имо дјеце...
Него, 'оћеш ли ти мени платити кирију?

- Добро комшија, узвратим, нема проблема, платићу ти

кирију...

Договоримо се да дође за месец дана, у међувремену сам

спремио све папире, али он никад није дошао. А пар
месеци касније ја сам отпутовао за Нови Зеланд. Никад
нисам сазнао шта је било са Енезом, последњим
наследником Икановића. Али некако осећам да су му
'пресели' дукати које је његов отац Илмо отео од своје
сестре.
Мештани једног села из околине Братунца

Учутељица Љубица Захарић са ђацима, 1970.

Фудбалер Звезде Жика Јефтић у Фонтани 1975.

Манастир Сасе, задужбина краља Уроша I Немањића

КК ВИХОР

1975. група младих ентузијаста, окупљених око наставника

физичког васпитања Драгослава Мањенчића – Мање,
основала је Кошаркашки клуб Вихор.

Стоје (с лева на десно): Мања, Зоран Швабо, Зоран Зец,

Владо (из Љубовије), Лале (из Љубовије), Бобан. Чуче:
Емир, Раде, Горан, Јаско, Ферид и Владо
САН

Прошлог лета сам био у Братунцу. Иако је мајка сваки дан

правила ручак, ја сам с времена на време волео да одем до
чаршије – на ћевапе. Прво, зато што их волим, а друго, зато
што на Новом Зеланду нема ни једна ћевабџиница, па сам
их се ужелео. Обично бих ишао код Бериза...

- О комшија, како је? – чекао ме Бериз већ на вратима. -

'Оћемо исто?
- Исто – узвратим, а то је значило, мала порција с луком.
И док је његова жена у суседној просторији спремала
ћевапе он седе за мој сто и почесмо причу. Већ раније ми
је рекао да је из Глогове, да је на почетку рата као дете
избегао у околину Тузле, где је изучио за кувара, а пре
десетак година се вратио у Братунац и отворио
ћевабџиницу.

- Па шта има, комшија, како је на Новом Зеланду?

- Добро је – кажем – како си ти, како иде пос'о?
- Фала на питању, добро је. Долазе људи, фала богу, неко
на ћевапе, неко на бурек, неко на кафу и тако, гура се...

Док је причао ја сам посматрао чаршију. Из суседних

кафића је допирала музика, а 'неки нови клинци' су шетали
улицом.
- Лијеп је Братунац – рекох.
- Љепши од Лондона – додаде Бериз.
- Јеси био у Лондону?
- Нисам – узврати – али да ми неко понуди да живим тамо,
ја би реко: Фала, нећу ја из мог Братунца. Па видиш ти
болан ове младости и љепоте, ђе ово има? Ниђе, бога ми...
- Да – кажем и климнем главом у знак одобравања. - Само
рат је много тога упропастио...
- Какав рат? – зачуђено упита ћевабџија.
- Како какав рат? – зачудих се и ја. - Па зар овде није био
рат?
- Ма комшија, шта је с тобом? – настави Бериз самоуверено.
- Рат је у Украјини, у Ираку, Либији. Ено, ратовали су и у
Авганистану, и у Судану и у Сомалији, ма нема ђе нису...
Само знаш шта, све то Американци закувају, вјеруј ми. Ђе
год дођу, избије рат. Они и Енглези ништа друго и не раде
већ иду по свијету и завађају људе. И онда несретни народ
гине, а они беру кајмак...
- Стани, болан, Беризе – кажем и погледам га право у очи –
знам ја то, али... Па ваљда је и код нас био рат?
- Ма шта ти је болан, комшија, није кад ти кажем...
- Свашта – повичем, не верујући својим ушима. - Али
Беризе... Како то да су све фирме у Братунцу пропале и ни
једна не ради, ни Вихор, ни Каолин, ни Картонажа... Па
ваљда због рата.
- О боже, комшија – зачуди се Бериз – па шта је с тобом?
Ено их болан раде... У Братунцу немаш ни десет људи без
посла, сви су фала богу запослени... Изгледа да ти дуго
ниси био у Братунцу.
- Па и нисам - прошаптах збуњено. - Значи – наставих - рата
није било? Ето, а ја све мислио да јесте... И да је изгинуло
много народа, и Срба и Бошњака.
- Ма није, свега ми – настави Глоговац – па зар би ја тебе
лаг'о. Овдје су Срби и Бошњаци увјек живјели у слози, и
ако бог да тако ће увјек бити. Па нисмо ми будале ко они
Арапи и Африканци да нас могу завадити тако лако...

Из кухиње се зачу глас његове жене: - Беризе, готови су...

- Готови су ћевапи, комшија – рече Бериз и устаде. - Ево,
сад ћу ја...

У том тренутку зазвони сат. Пробудим се и збуњено

погледам око себе. Видим – у својој сам соби, на Новом
Зеланду. Обришем зној са чела и схватим - био је то само
'пусти' сан.
ДОДАТАК
Нада Васић - ЧОВЈЕК

Не знам како да насловим овај текст... Што више

размишљам о Братунцу, о људима који су тамо живјели или
још увијек живе, све више желим да напишем причу о
једном заиста посебном Братунчанину, о доктору Златану
Катићу, чика Златану или само, доктору. То би био и израз
дубоког и искреног поштовања према том Човјеку. Готово
сам сигурна да дијелим мишљење већине оних који су га
знали. Он је био врло необичан човјек, најбољи љекар кога
сам упознала а стално је потенцирао да од медицине више
воли, на примјер, књижевност. Није волио да прича о
себи, више је слушао наше свакидашње приче и
доживљаје. Једном ми је рекао, онако потпуно
равнодушно, да је један једини тренутак опредјелио његов
живот. То више никад није поновио. Прије неколико година
сам ишла да обиђем његов гроб и тада се сјетих тих
његових ријечи.

Кад би се поменуо ''доктор'', у Братунцу се знало да је то

доктор Златан. Од мале здравствене станице почетком 50-
их година прошлог вијека па до данашњег дана, много је
љекара радило краће или дуже вријеме у Дому здравља
али ни један доктор није могао бити само доктор, већ
увијек доктор плус име или доктор плус презиме.

Доктор Златан Катић је почео да ради у Братунцу послије

завршеног Медицинског факултета у Београду и обавезне
праксе коју је провео радећи на Косову и Метохији.
Тадашњим прописима, по завршетку студија медицине,
млади љекари су упућивани у подручја гдје је било
неопходно искоријенити неку заразну болест или пак тамо
гдје није било довољно љекара.Тако се стицала пракса у
најтежим условима, самопоуздање, сигурност, као и
посебан однос према свима, а нарочито према најтежим
болесницима. Тако је наш чика Златан, наш доктор, дошао
у свој Братунац и почео да ради у малој Здравственој
станици са једном сестром и болничарем. Мало је његових
пријатеља знало да је он могао да остане у Београду, на
Медицинском факултету јер је био један од најбољих
студената. Радио је годинама сам. Братунац, Сребреница,
сва околна села, све гране медицине... Био је породични
доктор, гинеколог, педијатар, интерниста, радиолог, често
хирург и неуропсихијатар. Слушао је људе и они су
слушали њега. Вјеровали му. Неки од мојих професора са
факултета су били из његове генерације. Када би сазнали
да сам из Братунца, питали би за њега, поздрављали га.
Некима је било жао што је Златан Катић ''завршио као
обичан доктор у Братунцу''. Али то није било тако! Нико од
тих професора, сигурна сам, није доживио да га људи
воле, поштују, да му буду захвални за све што је учинио за
њих или њихове ближње – не тражећи ништа заузврат.

Др. Златан у старом хотелу

Маса људи који су били на његовој сахрани, или они који

су радили на пољима у селима кроз које је пролазила
колона са докторовим ковчегом, застали би уплакани,
ожалошћени као да је умро неко њихов најрођенији. И
поздрављали су последњи пут доктора Златана. Бескрајну
тугу људи који су пратили ковчег појачавао је уплакани,
нијеми бол оних који су стајали поред пута. Заиста, када је
отишао доктор Златан много тога се у нашем граду почело
мијењати, осипати... Његови пријатељи, људи са којим се
свакодневно виђао, присјећали су се заједничких
разговора, који су били тако живи, стварни. Необичан
човјек бјеше. Причао је да највише воли да чита, да
расправља о књижевности, да попије кафу око подне у
Фонтани. Пошто је патио од несанице често би ујутру мало
одспавао и долазио касније на посао, па су из његовог
друштва, шалећи се, говорили да доктор ради од ''дванаест
до подне''. Већини његових пацијената то није много
сметало. Стрпљиво су га чекали и знали да ће он да им да
прави лијек за њихову болест. За то је често био
награђиван јабуком коју је нека бака или нена извадила из
њедара. Само би је обрисао о своје браон или зеленкасте
сомотне панталоне и са уживањем појео. Али то његово
радно вријеме ''од дванаест до подне'' неким млађим
колегама је сметало па су се чак и директору жалили.
Добили су пријекор уз чуђење да неко може да се жали на
тог доктора, директоровог, па и њиховог, учитеља. Доктор
је, знало се, већ неко вријеме имао проблема са срцем.
Али, и даље је више читао разну немедицинску
литературу, монографије, белетристику... И тада је волио
да каже да више воли да ''дискутује са онима који се
разумију у књижевност'', професорима књижевности, а не
са другима који га јуре да ради ЕКГ или да узима
нитроглицерине. Све чешће, готово свакодневно, долазио
је на ''књижевне дискусије''. Често је то било за столом у
хотелу, па смо и ми остали, ''недостојни дискусије'' могли
помало да се укључимо. Та дружења су била пуна духа,
нових сазнања, симпатичних надмудривања, анегдота... За
нас је била част бити у докторовом друштву, а и ми смо,
сигурна сам, такође били дио његовог срца.

Једног дана није дошао ни на посао ни на дружење.

Тражили смо га, нигдје га није било. Његов бијели
фолксваген је био испред зграде, врата од стана отворена.
Дошао је његов брат и нашао га мртвог у соби. До тада смо
се надали да је можда отишао у Зворник, да је ипак
одлучио да лијечи своје срце. Доктор који је својим
знањем, вјештином, стрпљењем, многе излијечио, а оне
које није могао да излијечи храбрио да се боре до краја –
умро је сам, без борбе.

Моје сјећање на доктора Златана Катића нема књижевне

претензије нити је циљ да се о њему овдје каже све. То
није ни могуће. О човјеку тако велике ерудиције,
изузетном љекару и пријатељу свих Братунчана од рођења
па даље свако би могао испричати своју причу и све би оне
биле насловљене ''Човјек''.
Миланка Илић - НОВОГОДИШЊИ ПАКЕТИЋ

Што више старим све сам свеснија чињенице да су најбоље

изреке оставили наши неписмени, али животним искуством
богати преци. Између осталог они су рекли да је «дечију
руку лако напунити» и били су потпуно у праву. Сваке
године кад се приближава крај децембра и кад се излози
малих и великих продавница зашарене од пакетића ја се са
носталгијом сетим свог првог пакетића у животу. У малој
четвороразредној школи у Липеновићима у једној учионици
наставу су похађали други и четврти разред истовремено.
Исти час оба разреда, а један учитељ, Тоша Стевановић.
Ток часа уобичајен и ништа није наговештавало већу
радост од петице добијене из неког предмета. А и оне су,
нама бистрој дечици жељној знања, постале нешто што се
подразумева. Зато смо ту и права је срамота не знати.
Такмичарски дух је био као и школски инвентар, увек ту у
пуној снази и са тачно одређеним циљем. Али тог дана
учитељ нам на почетку нагласи да нас на крају чека право
изненађење и награда за труд. Не знамо о чему се ради,
али се трудимо јер награда је и осмех на учитељевом лицу.
Пред крај часа учитељ изађе до школске оставе и у разред
унесе обичну белу врећицу на врху завезану канапом и
стави је на сто. Ћутимо, нетремице гледамо и чекамо.
Учитељ почиње причу о Новој години, о зими, о дечијим
радостима, о Деда Мразу који награђује добру децу. Мало
се побојасмо да ли смо ми ти који ће добити, јер свако од
нас је понекад направио несташлук и код куће и у школи.
Он прича а ми очи не скидамо са вреће, мада ни сами не
знамо шта би тамо могло бити. Коначно се учитељ
прихвати вреће, развеза канап и руку завуче у врећу. Како
је храбар! И не погледа шта је унутра. А шта ако је тамо
нешто живо. Претворисмо се у очи и уши јер зашушта
нешто и за трен из вреће се појави учитељева рука са
малом папирном кесицом, нешто већом од кесе са
бомбонама. Предаде је првом ученику другог разреда и
настави даље. Дођох и ја на ред. Тешко је данас деци
објаснити шта је то било за сеоско дете које је продавницу
виђало једном или двапут годишње, а и тад се углавном
само дивило слаткишима који маме, јер су родитељи вешто
избегавали излишне, непотребне трошкове. Држим кесицу
а руке ми се зноје и још се не усуђујем да је отворим, јер
се бојим да ће ако то учиним нестати чаролије као у причи.
Био је то дан и трен који се памти и одушевљење је слаба
реч за оно што смо осећали. Неки су се одважили да
провире и чују се речи дивљења и среће. Стављам кесицу
у шарену ткану торбицу и стежем је као да ће ми побећи са
ветром и снегом који нас дочекује на изласку. Журим кући
да радост поделим са својима. Хеј, није шала добити тако
нешто. Треба то заслужити. Већ видим брата како ми се
умиљава и моли да завири у кесицу. Нека, нека, дозволићу
му, наравно, али нека ме мало моли... Уме то он кад
треба... Просто утрчавам у кућу и с врата почињем причу о
пакетићу. Мајка и отац су заокупљени својом причом о
пословима који их чекају а брат глуми тоталну
незаинтересованост. Да ли је могуће да се и они не радују?
Помало сам увређена и седам на дрвену клупу, па онда
театрално извлачим кесицу... Отварам је дрхтавом руком и
гледам њен садржај. Неколико бомбона са шареним
омотом, мали кекс, ратлук и мала гумена лоптица ништа
већа од јајета... Мало? Не, наравно, то је за нас било право
мало богатство. Мајка ме подсећа да нешто оставим и за
други дан, а брат се привлачи опрезно и тражи начина да
извуче део за себе. Као и обично то му полази за руком,
јер иако сам била мала било ми је задовољство примати,
али веће поклањати. Делимо као браћа и остављамо и за
сутра а лоптица је постала општенародно добро. Данас
после толико година слаткиша има напретек за сву децу и
ја их кад год сам у прилици поклањам, а за себе пакујем
врећице успомена уз које ми је посебно пријатно и топло.
Да их нисам пренела на папир служиле би само мени.
Овако ћу својом причом коју поклањам са задовољством,
као и увек, многе из своје генерације потсетити на
времена кад се тако мало имало, а тако лепо живело и
знало радовати ситницама.

Мештани Липеновића 1949.

Душан Ловрић

ФРАГМЕНТИ ЈЕДНЕ БИОГРАФИЈЕ

Пре пар месеци на Кривој Дрини смо објавили фотографије

Братунца и околине нашег суграђанина Душана Ловрића.
Пошто смо знали да до последњег рата у Братунцу није
било тог презимена, упитали смо га одакле је. Он је рекао
да је то 'дуга прича'. Учинило нам се да је његова животна
прича веома занимљива па смо га замолили да нам је,
укратко, и исприча...

***
Рођен сам 1939. године у Светоблажју, недалеко од
Ђакова, у Славонији. Иначе, моја породица води поријекло
са Кордуна, одакле се мој прадјед доселио у Славонију кад
је дјед био дијете и убрзо је умро, а дјед је остао сироче.
Да би преживио до одласка у војску био је слуга код једног
газде у Славонском Броду. По одслужењу војске дошао је у
село Светоблажје, оженио се и са мојом баком Макивијом
почео живот из ничега. Ишао је и у Америку да нешто
заради и уз велики и напоран рад почео је економски успон
моје породице. Пред Други свј. рат моја породица, по
тадашњим мјерилима (њиве, ливаде, шљивици, виноград,
стока) била је међу богатијим у селу. Мој отац је јединац у
родитеља, тако да нисам имао ни стричева ни тетки. Мајка
је родила седмеро дјеце а отхранила троје: брата Стевана,
сестру Ружицу и мене као седмо дијете.

Иако сам био мали сјећам се усташа и партизана и неких

дешавања у току рата. Село се налази на обронцима Диљ-
горе тако да су се у селу скоро свакодневно појављивали
партизани или усташе. За разлику од других православних
села из околине Ђакова која су страдала и народ одведен у
Јасеновац, Светоблажје је неким чудом остало поштеђено.

У школу сам пошао послије ослобођења, 1946. године, у

сусједном селу Драготин. Наставу је држао учитељ у једној
учионици истовремено за сва четири разреда. При
завршетку основне школе за моју породицу долазе тешки
дани. Нова власт оснива сељачке радне задруге и врши
притисак на имућније домаћине да у њих улазе па ће
лакше и сиромашније сељаке натјерати у задруге. Тако су
вршили притисак и на мога оца али је он послушао своју
мајку, која је уградила цијели свој живот у стицање
иметка, и одбио улазак у задругу. Оца ухапсе, осуђују као
државног непријатеља на 18 мјесеци затвора и цјелокупну
имовину, осим куће и окућнице, конфискују. Земљу
проглашавају државном а покретну имовину (коње, краве,
свиње, бурад, каце, казан за печење ракије и све остало)
односе у задругу. Тако једна имућна породица постаје
највећа сиротиња у селу без икаквих средстава за живот.

Један наш рођак, колонизиран у Руми, одлучује да нам

помогне и мене узима да станујем код њега и наставим
похађање осмогодишње школе. Породица се није
опоравила од сиромаштва кад сам завршио осмогодишње
школовање. Нису ме могли дати у неку средњу школу па су
одлучили да идем у оближње Ђаково на занат, јер ће и
"шегртска плата" бити испомоћ у мом даљем школовању.
Како је Ђаково било без индустрије, углавном су биле
занатске и трговинске радње, уписали су ме на занат у
трговини. Три године сам учио занат и још три године, до
одласка у војску, радио у трговини металске струке.

У својој 21. години отишао сам на одслужење војног рока и

у Крушевцу провео двије године. Војску сам служио као
обичан војник, у Школском центру АБХО. У међувремену,
тех. цртач, цивил, је дао отказ и ни данас не знам
објаснити како сам ја, као војник, дошао на то радно
мјесто. Ја у животу, до тада, нисам видио таблу и прибор
за техничко цртање а тамо сам почео да радим тај посао. У
почетку је ишло мало теже а послије су многи мислили да
сам завршио неку од средњих техничких школа. И тако сам
ја одслужио свој војни рок за цртаћом таблом.

У оно вријеме младићи који су одлазили на одслужење

војног рока раскидали су радни однос са предузећем у
којем су радили и предузеће није било у обавези да их по
повратку из војске запосли. Зато сам ја сасвим случајно
отишао у Хаџиће код својих пријатеља у госте, упитао у
Техничком ремонтном заводу за посао и био примљен.
Судбина је хтјела да у Заводу проведем скоро цијели радни
вијек и 1999. године отишао сам у заслужену пензију са
пуним радним стажом. Убрзо по доласку и запослењу, у
Хаџићима сам се оженио, добио кћерку и сада имам троје
унучади.

У Заводу сам све вријеме радио у комерцијалном сектору,

што има неку везу са мојим занатом. Међутим, схватио сам
да је Завод у неку руку индустрија и да треба да се
дошколујем. Уписао сам се у вечерњу средњу техничку
школу, машинског смјера, која је трајала четири године.
То су биле велике муке јер сам свакодневно послије
радног времена путовао у Сарајево и касно ноћу враћао се
у Хаџиће. Ипак сам сва четири разреда вечерње школе
завршио врло добрим успјехом и матурирао одличним. Не
би било лијепо да овдје пишем какав сам радник био али
желим нагласити да након 37 година рада у Заводу,
приликом одласка у пензију није било радника са којим
сам имао неки конфликт.

У Заводу, као војној установи, радити а не бити члан СКЈ

није било баш увијек лагодно. Навешћу примјер: Ушао сам
у најужи избор од два кандидата за предсједника
радничког савјета Завода и на конференцији политичких
организација (комуниста, синдиката, омладине) гдје треба
одредити једног кандидата за којег ће се затим на
изборима гласати, директор Завода устаје и образлаже да
ја не могу бити кандидат за предсједника РС јер сам због
природе посла често одсутан а није хтио да каже да нисан
члан СКЈ. Међутим, када су у политички систем уведене
самоуправне интересне заједнице ја сам, као лојалан
грађанин, био делегат у многим СИЗ-овима на нивоу
општине, сарајевске регије и Републике.

О распаду СФРЈ сви све знамо и свако има своју причу и

своју истину. Ја сам се затекао у кругу Завода када су у
мају 1992. године почела дејства у Хаџићима. Ту сам и
остао све до исељења становништва српске националности
из Хаџића у Братунац. Знао сам да све има свој крај па ће
тако доћи и крај немилих догађаја у БиХ. Кад се смире
страсти ваља живјети са својом савјешћу која ће ти дати да
мирно и безбрижно спаваш или ћеш се трзати у сну до
краја живота.

По потписивању Дејтона дошло је до расељавања људи у

БиХ. Најмасовније је било расељавање Срба из сарајевских
општина. Хаџићи су, као једна од ријетких општина,
извршили организовано досељење у Братунац. Пресељен је
и одређен број привредних субјеката, па тако и Техничко-
ремонтни завод. Испочетка је то све изгледало доста
добро, очекивало се да привредни субјекти почну да раде
и људи добију посао. ТРЗ је чак властитим средствима
изградио двије зграде са 27 станова за своје раднике по
приоритету потребних кадрова и заслужних радника. Такав
један мали стан сам и ја добио. Међутим, како је вријеме
пролазило све је у овој држави кренуло наопако. Привреда
не ради, криминалци и корупција су у спрези са извршном
и судском влашћу, једном ријечи нема у овој држави ни
права ни правде. Извршна власт за директора Завода
довела је ортодоксног криминалца, који крчми имовину
Завода и на незаконит начин у спрези са судском влашћу
истјерује дугогодишње раднике Завода из станова и
продаје те станове а новац ставља себи у џеп. Немоћан да
се томе супроставим, послије 17 година проведених у
Братунцу, овог љета сам морао да се одселим у Бијељину.
Братунац ми остаје у лијепој успомени, град, околина,
Дрина, клима, а нарочито људи.

***
Чика Душан је ово написао крајем 2013. године. Нажалост,
само пар месеци касније, у априлу 2014. је преминуо.
Сахрањен је у Бијељини.
Излет у околини Братунца 1965. Бошко Лончаревић, Јово
Тешић и Бошков син др. Рајкан

Братуначки омладинци на радној акцији у Славонској

Пожеги 1985.
Братуначка дечица: Нено Беатовић и Санела Љоти, 1975.
Ацо Петровић - ЈЕЛАШАНИ

Село Јелах има десетак кућа и заузима једно брдо испод

узвишења Чауш. Ту на омањем подрињском брду су
довољно близу Дрини да могу штошта из ње искористити, а
довољно далеко да их ни највећа поплава не може
захватити. У широком пољу између њих и Дрине ће се
један вијек касније развити градић Братунац.

Прича о Јелашанима почиње још у вријеме када се Асан-

бег, звани Јагоњац, по планинском вијенцу Јагодња у
Србији, доселио са Соко Града. Јагоњац је тада дошао у
Подчауш, одмах у сусједство Јелашана, пресјецајући им
пут према Братунцу, који је био средиште трговине између
лудмерских и осаћанских села.

Асан-бег је био један од најтврђих србијанских муслимана,

крупан и надљудске физичке снаге, а по карактеру
бескрупулозан човјек, који је ту своју карактерну особину
упарио са слаткорјечивошћу и створио од себе
застрашујуће створење, које другим људима и самом
појавом улива страх у кости и изазива некакву
снисходљивост.

У то вријеме, тачније 1862. године, је Соко Град, утврђење

које нико у историји није успио покорити, коначно предат
новој српској држави. Оно је више од двадесет година
одолијевало нападима Срба и водило битку с њима око
исељавања. На конференцији у Цариграду Србија је
коначно добила од султана ферман да може иселити
муслиманско становништво, а од западних савезника налог
да се униште утврђени градови Ужице и Соко.

Послије двадесет година битака, ти најтврђи муслимани

морали су попустити и иселити се за Босну, која је и сама
била варљива и несигурна.
Није дуго прошло од досељавања Асан-бега, све што му је
требало је никло: и кућа и штале, стока је сведена, а и
његове двије жене. Асан је заузео земље што му је било
потребно и већ је то било довољно да изазове гнијев и
завист Јелашана. Њима, таквој сиротињи, која гледа хоће
ли имати шта појести или неће, пред очи долази некакав
избјегли богаташ коме нема равна у том крају.

Није требало дуго чекати, па да заискре прве варнице и да

отпочну први сукоби.

Јелашани су на свој начин Асана једноставно игнорисали.

Стоку су и даље чували по подчаушким њивама. Утабане
стазе којима су ишли и даље су користили. Када би чули
какву дерњаву и пријетње из Асановог забрана само би без
ријечи и намрштени пролазили. Хтјели су да дају до знања
Асан-Бегу не само да га се не плаше, него да он за њих и
не постоји.

Овоме није дуго требало и чим су почели да му ударају на

живце тим својим поквареним поносом, он је, послије
неколико упозорења, засрео неког сиротог Илију травара,
локалног гатара, сиротињу и пијаницу и пребио га толико
да је овај једва остао жив и тиме дао знак осталим
Јелашанима шта смију, а шта не смију радити.

Међутим, ови су и даље наставили да раде по своме. А

одуживали су се на тако подмукао начин да их нико није
могао оптужити пред законом да дирају Турчина.

Каткад би Асан-бегу био избоден коњ, а кривац није могао

бити нађен, каткад би било запаљено сијено, каткад би
Јелашанима била нанесена штета и трајало је то тако
годинама. Свако је своју игру играо. Помака није било, а
мржња је све више расла.
Оно што је Асан-бегу посебно сметало је, што, и поред
седморо дјеце, а од тога три сина, није имао себи достојна
замјеника. Сва тројица, од исте жене, Расеме, су били тако
благи да им се ништа није могло повјерити. Да ли су ту
благост наслиједили од мајке која је била њежно и тихо
створење, једино које би могло трпјети осионост Асанову,
или је он то погријешио у васпитању, није знао. Имали су и
Мухамед и Хамед и Ахмед нешто од његове острашћености,
али без обзира на његово подстицање они нису могли
побјећи од оне благости која им је у крви. Асан-бег се
највише плашио да их, када он умре, не растргну ови зли
кјафирски керови, и будио је у њима мржњу како би им
прорадили животињски инстинкти без којих не могу
преживјети у овој суровој околини.

Прошло је тачно тринаест година од досељавања Асан-бега

кад 1875. пуче Невесињска пушка, чувени устанак против
Турака.

Из овог краја требаше да крене једна чета спремних

момака да помогне турској војсци, а то се некако уклопи и
у Асанов план стварања од својих синова мушкараца по
мјери живота. Није баш Асан радо дао да му синови иду у
рат, али у овој ситуацији, када је мало размислио, било је
и свеједно. Они нису били способни за живота и овај ризик
се морао преузети. С друге стране, и Јелашанима ће
ставити до знања да морају рачунати на проблеме и кад он
умре.

Сва тројица су достојно испраћени, окићени и на коњима

послати у непознато. Сироти младићи су се само
доброћудно смијешили не слутећи гдје иду ни шта ће то с
њима бити.

Они, међутим, на ратиште и не стигоше, него се утопише

сва тројица прелазећи набујалу Неретву. Прошло је доста
времена док их вода није избацила. Асан-бег је и лично
ишао да преузме тијела и довезе их да им се удостоји
џеназа.

Било га је срамота од начина на који су му синови изгубили

животе, па је морао брзо да одлучи како ће да наступи
пред народом. Одлучио је да буду сахрањени као шехити,
као мученици страдали за вјеру. Ионако нико не може
сазнати како су они баш изгинули. И тако је он организовао
покоп и сахрани их баш на раскрсници куда пролазе
Јелашани. Баш упркос њима - да сваки дан виде шехите,
погинуле у рату против невесињских кјафира.

Јелашани нису баш били сигурни шта се Јагоњцу десило са

синовима, али су сумњали да то и нису баш шехити, па к'о
да је однекуд и 'абер дошао како су се утопили. Они су,
међутим, ћутали и тјерали по своме, а и Асан-бег је и даље
глумио недодирљивост, као да га смрт синова није дотакла
нимало. Мржња је остала и смрт тројице младића није
успјела да измири стране.

Све док 1896. Дрина није надошла толико и тако брзо да

се, причало се, спасити могао само онај ко је јахао на
коњу. Много народа, које је радило у пољу и покушавало
да спасе нешто од љетине, се утопило. Данима су сви са
јелашког брда гледали чудо својим очима: како је цијела
братуначка долина била поплављена. Вода је стизала таман
до Шехита, како се брзо прозвало мјесто гдје су сахрањени
сироти младићи, и до куће Асан-бега.

Када се Дрина повукла, на Шехитима је оставила три

утопљеника. Била су то некаква сирота јелашка дјеца,
којима су родитељи умрли од туберкулозе, а они остали да
их као сиротињу одгаја родбина и народ. Како нико о њима
није стварно водио рачуна, нико није на вријеме примјетио
да су дјеца нестала.

Како се тада утопљеници нису сахрањивали на гробљу са

осталим народом, а и како су сви отворено сумњали да су
и Асан-бегови синови утопљеници, старе жене савјетоваше
да се они сахране баш ту гдје их је вода избацила, са
осталим утопљеницима.

Нађоше се неколико старијих људи и одоше до Асана да га

питају за дозволу да се дјеца сахране на Шехитима, ту крај
његових синова.

Овај је без ријечи пристао. Као да се помало и обрадовао

приједлогу. То је био и знак надолазећег помирења.

Створио се осјећај да су сви превише изазивали Бога. И у

сав народ се увукао ужасан страх да би нешто још
страшније могло да се деси, ако се не измире.

Сви су знали да су ове невине жртве опомена. И да су те

жртве и утопљеници прави шехити – мученици Божији,
страдали да би завладао мир у народу, а не борци
страдали у борби једне вјере против друге. Тако Бог чак и
на овом свијету окупља своје праведнике и мученике не
питајући за вјеру.

И дуго времена су се Јелашани сјећали ових догађаја.

Онда се полако све заборавило, па је само остало да се на

Шехитима ноћу приказују мртви. А онда се и то помало
заборавило и остало је само име Шехити, три окречена
нишана и три зарасла крста и један заборав који их
окружује.
Братуначка дечица испред цркве 2015.
Братуначки сликари: Хусеин Налић (1948-2004)

Драго, један од најбољих братуначких конобара. Свеједно

да ли сте били трезни или пијани, увек вас је пажљиво
слушао.
Зоран Б. Ивановић

КАНИСТЕРИ

У то доба, у Факовићима су активно радиле две ковачнице.

Једна од њих се налазила недалеко од моста, на левој
обали Млечванске реке, поред пута који је ишао према
Завигњу. Нама „јаранима“ та ковачница није била нарочито
занимљива. Била нам је занимљивија ковачница Миладина
Перића, смештена на улазу у Факовиће, поред главног пута
који је долазио из Братунца. Од ње се, на другу страну од
пута, спуштала падина. У њеном подножју почињао је
раван терен – речна тераса која је, педесетак метара даље,
избијала на место где се у Дрину уливала Млечванска
река. Одмах до те ковачнице била је Милетова кућа, а
поред ње кућа и повелико имање оца моје бабе, ђеде
Илије.

Ту се увек нешто дешавало. Миладин који се, из неког

разлога увек трудио да говори екавски, све своје
муштерије је ословљавао са „Лале“. Осим „оклепавања“
алата и поткивања крупне стоке, своју делатност је
проширио и на прављење воловских кола са две осовине,
плугова и дрљача... Поправљао је све и свашта. Набавио је
чак и апарат за електролучно заваривање, у Факовићима
називан „швајс апарат“. Тако је варио поломљене грабуље
које су се у овом крају звале „грабље“, ашове и мотике. Са
промењивим успехом, јер се велики део муштерија враћао
да рекламира рад, пошто би се алатке поново поломиле на
месту вара чим би дошле у додир са тврдим тлом...
У задњем делу дворишта Миладинове ковачнице био је
смештен, на тешком храстовом постољу, Аран мотор. Тај
мотор је могао да се користи за све и свашта. Огромни
замајац је имао у центру једну испуштену ременицу
ширине шаке, на коју се стављао краћи или дужи гумени
каиш чији се други крај навлачио на погонско коло неке
машине. Најчешће је је то била вршалица за пшеницу или
кружна тестера за резање грађе, која се називала
једноставно „циркулар“. Сељаци су је звали „цикулар“ или
још чешће „цекулар“. Управо за ту сврху је служио Аран
мотор ковача Миладина. То чудо од мотора је радило на
камионско дизел гориво, на машинско или моторно уље, на
уље за оружје, па чак и на зејтин, ако је била нужда. Али
на зејтин је радио само из опкладе, јер зејтин је био
скупљи од горива...

Циркулар у задњем дворишту Миладинове ковачнице је

употребљаван годинама. Временом се скупљала велика
количина пиљевине, коју смо звали „пилотина“. У то време
није се знало за рационално коришћење енергетских
ресурса, а и дрвета је било у изобиљу, у крају у коме су по
шумама још увек ловљени медведи. Пилотина се тако
изметала испод циркулара и гурала измећу багрења које је
држало међу, низ падину према речној тераси која је
водила све до Дрине. И тамо се слегала, трулила. Ту је
пролазила и пешачка стаза којом се спуштало до Букова -
дела Дрине у висини утока Млечванске реке, где се моћни
водени ток, бучећи и хучећи, преваљивао преко стења
речнога дна. Тако се и пилотина на том делу табала,
набијала, учвршћивала, док није постала клизава. Кад се
сетим тог задњег дворишта ковачнице, најпре ми кроз
главу прође мирис свеже пиљевине на сунцу, а одмах
потом и киселкасти, потмули мирис пиљевине која трули
на оној падини, у сенци багремова и ораха...

Тог лета Миле је открио нову забаву: на четвртастом

пластичном канистеру од пет литара, оном у који је ИНА
паковала моторно уље, спустио се први пут низ падину. То
је било велико откриће: санкање у сред лета. И ја сам
пожелео да се санкам, па ми је Миле посудио свој
канистер да се спустим пар пута низ падину. Али, ја нисам
имао своје „санке“. Где наћи канистер?

Прво сам тражио у гаражи мога оца. Он је имао један

канистер од двадесет литара у коме је држао резерву
бензина, и још један, у коме је држао ракију. Сви остали
Факовљани, који су имали аутомобиле (могли су се
избројати на прсте једне руке) су држали неку течност у
својим канистерима.

Затим смо обојица отишли до „касарне“. У ствари радило

се о зградурини која је некада била жандармеријска па
после милицијска касарна, а у то време служила за
смештај шумских радника. Они су немилице секли шуму
моторним тестерама, а камиони су непрекидно одвозили
балване, упропаштавајући тако путеве... Тамо нас је
дочекало разочарење: уље које су користиле дрвосече за
моторне тестере, називане „моторкама“ или још чешће
„маторкама“ било је паковано у лимене конзерве, обојене
плаво-бело. На тим конзервама цилиндричног облика није
се могло санкати. Коначно је, однекуда, Миле набавио
један канистер. Али он је био већи – од двадесет литара.
Његова пластика је била другачија, грубља. Кад би се на
њега село, он би се спљоштио а на доњој страни су се
формирале ивице које су стругале подлогу, што је
онемогућавало санкање. И тако смо остали на једном,
Милетовом канистеру. Он се обично спуштао по три-четири
пута, а онда мени давао канистер и ја сам се спуштао
једанпут низ падину... Убрзо смо остали и без тог
Милетовог канистера, јер се излизао и напослетку
прошупљио.

Тражили смо канистере на све стране, али нисмо налазили

ништа. А онда је дошла Велика Госпојина, слава цркве
Светога Томе, и вашар у Факовићима. Народ је гамизао као
мрави, пролазили су аутомобили, камиони. Свирало је
ужичко коло испред „црквене“ кафане...

Дечица испред школе у Факовићима 1969.

Миле се појави ниоткуда. Повуче ме из гужве и рече:

„Дођи да видиш шта сам наш`о“. Појурисмо раширених
руку, имитирајући авионе, завијајући као „Штуке“. Иза
ковачнице су била сакривена два канистера од по пет
литара, плаве боје. Један је био празан а други упола
напуњен. Миле просу уље из тог другог канистера, поново
наврну чеп и сјурисмо се према падини.

Спуштали смо се цео дан до предвече. Дуже нисмо могли

све и да смо хтели: оба канистера су се поцепала и постала
неупотребљива. Побацали смо их у Дрину. Никад нисам
сазнао чије је канистере Миле „наш`о“.

Сутрадан сам дошао код Мила, са намером да се дамо у

потрагу за новим канистерима. Затекох га како кобајаги
сече стабла моторком. А моторка се састојала из једног
омањег трупца са којега је као дршка вирио остатак гране,
на који је Миле, помоћу три чавла за поткивање коња,
заковао окорак овалног облика. Устима је имитирао звук
моторке. Истог тренутка, дао сам се у портагу за трупцем и
окорком. Најтеже је било наћи ексере за причвршћивање
окорка на трупац... Ипак, пре вечери сам имао своју
„моторку“. Није била тако складна и верна оригиналу као
Милова, али је вршила посао. Брујао сам устима кобајаги
тестеришући стабла док, после пар сати, нисам престао да
осећам моје усне и образе. Требало ми је времена да
поново постанем способан да пљунем или да звиждим, а
проговорио сам правилно до дневника у осам, кад смо ми
деца, морали у кревет.

На канистере и санкање смо тренутно и потпуно

заборавили, и никада се више нисмо сетили те забаве. Па
чак ни следеће године кад су дрвосече почеле да добијају
уље за моторке у белим Ининим канистерима од пет
литара, које су бацали на све стране.

Љубисав Гаврић - ДЈЕВОЈКА С ЛАВОВИМА

Сви ми који смо рођени у селу, од најранијег дјетињства

када смо почели запажати живот око себе: људе,
животиње, ствари, њиве, шуме, долине, брегове и све
друго што чини ближу и даљу околину, примијетили смо и
да се на неким мјестима налази и неко необично "камење".
То "камење"се најчешће налазило или на неком брежуљку
или на раскршћу путева или било ком другом истакнутом
локалитету. Сваки од тих каменова је био правилних
рубова и плоха а врло често украшен необичним и лијепим
"шарама". Први којима смо се обраћали да нам кажу какво
је то камење били су наши најближи тј. најчешће, мајке и
баке. Оне су нам објасниле да су то "окамењени сватови".
Наиме, некад је постојало вјеровање да су се на тим
мјестима неки сватови случајно сретали, не знајући једни
за друге, и каменили се!
Када смо пошли у школу и почели да учимо историју
сазнали смо да су то заправо споменици на римским
гробљима тј. споменици умрлих становника насеобина које
су постојале, у близини тих гробаља, за вријеме римске
владавине нашим предјелима прије но што смо ми, иза
далеких Карпата, дошли на ова подручја. Нешто касније,
листајући литературу, неки од нас су сазнали да су већина
тих "римских гробаља" у ствари стећци тј. надгробни
споменици хришћанског словенског становништва прије
доласка Турака на ове просторе. Но, и даље, у
свакодневним разговорима, када би се помињали ти
топоними "обични" сељани су говорили да су то окамењени
сватови а ми "школовани" да су то римска гробља.
Интересантно је да смо се увијек плашили када пролазимо,
ноћу или у сумрак, поред "обичних" гробаља а поред ових
нисмо осјећали тај страх!? Као да испод тих надгробних
споменика нису сахрањени потпуно исти људи као и испод
ових "обичних" наших споменика.

Једно од таквих гробаља се налази на локалитету Нумерац

у атару засеока Радељевац и Брезак тј. села Мандића. Овај
локалитет је убиљежен и у Историјском атласу као
локалитет "Радељевац". Ту се налази релативно велики
број надгробних споменика од којих су неки јако велики и
украшени врло лијепим орнаментима што говори да су ту
живјели или богати становници или велможе које су себи
могле приуштити такав "луксуз". Но, најинтересантнији
споменик, који се налазио поред самог сеоског пута, је био
споменик који је, на каменом постољу, као једна цјелина
са тим постољем, представљао главу младе жене и са
њене обје стране главу по једног лава! Неки "који су мало
боље видјели" или имали бујну машту су тврдили да то
нису биле главе лавова него фалуси тј. мушки полни
органи у ерекцији. Поштујем и њихово виђење но моје очи,
као и очи огромне већине других, су увијек добро видјеле
лавовске главе. Ти споменици су вјековима били на свом
мјесту а међу њима и овај са фигурама лавова и дјевојке.
Било је доста других малих споменика као што је био и
овај поменути са дјевојком и лавовима, да их је јачи човјек
могао рукама подићи и однијети на друго мјесто али никад
их нико није помјерио иако су неки од њих понекад и
засметали при свакодневним превожењима разних терета
тим путем.

Но, једног дана почетком седамдесетих година прошлог

вијека дошавши из Тузле, гдје сам боравио похађајући
средњу медицинску школу, у своје родно село, примијетим
да нема "дјевојке с лавовима". Какво је то непријатно
изненађење за мене било и која туга и огорчење су ме
обузели. Нисам тада сазнао гдје је нестала "окамењена
млада" коју чак ни два лава нису успјела да сачувају иако
су то успјевала више од 500 година а можда и више од
1.500 година.

Пошто је тих година изграђен и "пуштен" у рад нови и врло

лијеп хотел "Фонтана" у Братунцу кренуо сам са мојим
друштвом да попијемо неко пиће у новоотвореном хотелу.
Но, "виђи врага", пред рецепцијом тј. пред улазом у хотел
ме "сачекала" "моја окамењена млада". И да изненађење
буде веће, није била сама већ у друштву исте такве
"окамењене" младе са два лава чувара. Касније сам сазнао
да је ова друга "дошла" из Бегића, засеока села Оћеновићи
код Кравице. Доживио сам навалу осјећања, али јако
помијешаних: поред радости због неочекиваног а драгог
сусрета, осјетио сам и огроман бијес. Који је то
"паметњаковић" имао толико храбрости и бескрупулозности
да "обезглави нечији гроб" који више стотина година није
оскрнавио ни најнеписменији сељанин из Мандића и
насеобина које су постојале прије Мандића на том мјесту?
Доживио сам то као да је неко однио споменик са гроба
мога покојног дједа или било ког другог, драгог ми претка.
Пијење пића са мојим Кравичанима у "Фонтани", којима сам
објаснио због чега сам тако бијесан и узбуђен, потрајало је
негдје до иза поноћи и када је означен фајронт у хотелу
кренули смо својим кућама. Но, родила се идеја да
новокупљеном "Заставом 101" мога, сада покојног, кума
Павла Симића Паје из Мандића, повеземо и "младу" из
Нумерца коју смо познали по раније окрњеној глави.

Но нисмо успјели "младу да вратимо". Увијек је било да је

"село јаче од сватова". Прво су нам је украли а овај пут
отели! Рецепционар и његов телефон су били бржи. Зачуле
су се пиштаљке и трка полиције. Настало је гурање и
убјеђивање. Искусни и стари полицајци Мишо Гаврић из
Слапашнице и Касим Хрустић, огромни двометраш, су нам
објаснили да је то што смо наумили да урадимо против
закона. На нашу срећу паметнија глава попушта а посебно
када је сила у питању. Отишли смо необављена посла.
Касније, врло често, када би моје друштво мало више
попило "шљивовог сока" актуелизовало се питање враћања
"окамењене младе". Но, у тим ситуацијама смо увијек били
под будним оком ревносних чувара реда.

Прије неколико година пролазио сам испред, сада већ

руинираног хотела "Фонтана" у Братунцу, са осјећајем сјете
тј. пријатне туге због изгубљене његове љепоте и
пријатних тренутака у њему проведених, и изненадио се
када нисам угледао "моју окамењену младу". "Бегићка" је
била скрајнута лијево од улаза уз зид једва се
примјећујући од набујалог корова. Прошле године и њу су
негдје "склонили". Нека им драги Бог опрости. Оне кости у
Нумерцу и Бегићима, чије су узглавље оне биле, неће
никад. А ни ја, иако изрека каже - "људски је праштати".
Бака Ваја Ђукановић из Баћића, 1976.

Ангелина Продановић

ЈЕЛА

Сећање ме враћа у дане детињства, када се имало мало,

живело лагано. Улица макадамска, куће приземне, јендек
који је делио двориште од улице са мостићима од
гранитних плоча које су довежене са каменолома из
Љубовије. Крижевица се знала излити из корита у пролеће
када би се снег топио са Чауша и тај јендек је служио да
вода не плави дворишта него једноставно вода би отицала
њиме.
Мајка је спремила за доручак прженице и белу кафу. Ми
деца смо завршили доручак и изашли у двориште да се
играмо. Сунце је тек грануло. Дјед Стојан је још испијао
јутарњу кафу и износио план шта треба тог дана да се
уради око куће и на њиви. Мама нас је опоменула да не
силазимо са стазе у траву док роса не спадне да се не би
уквасили.

Седела сам на прагу и поносно гледала црвене лаковане

ципелице које сам добила за рођендан. То су биле прве
ципеле које сам добила по свом укусу и била сам
пресрећна.

У том часу иза ћошка куће се појавила наша комшиница,

која је повременао долазила код нас. Храмала је на једну
ногу. Понекад би ме помазила по глави, а ја сам узмицала.

Мама би јој дала да једе и скувала кафу. Гледала ју је

сажаљиво и сваки пут би је морала молити да поједе
понуђено. Некада би само ћутала сатима, седела поред
шпорета, грејала прозебле руке, намештала мараму и
гледала у даљину. Устајала би тихо, скоро нечујно,
столицу на којој је седела враћала би до стола и лаганим
хромим кораком одлазила.

Виђала сам је из дворишта како хода улицом, као да тражи

нешто или некога. Знала је причати сама са собом.

Звали су је луда Јела.

Склонила сам се у страну да би Јела ушла у кућу. Нисам

изашла вани, нешто ме привукло да се вратим. Села сам
близу Јеле. Почела је причу.

- Јој шта да радим, Стојане, удари ме она штангла у главу.

Боли ме глава. Тражила сам колијевку, нико не зна да ми
каже куд оде моје дијете, шта би са њим. Она штангла
паде одозго да ме крв сву обли.

Слушала сам неповезану и нејасну причу. Мој дјед је седео

и слушао је са пуно поштовања.

- Реци ми Стојане ко ми узе дијете. Свуда сам је тражила.

Не знам гдје више да је тражим, ко ми однесе дијете?

Устаје са столице и излази, први пут није попила кафу,

схватила сам да тражи дете, изгубила је дете. Била сам
уплашена, како је изгубила дете, па она је стара жена да
би имала мало дете у повоју. Питала сам дједа шта то
„луда“ Јела прича. Била сам тужна.

Тада ми је са много стрпљења дјед објаснио шта се

заправо десило тој убогој старици, која нам је, тада сам
сазнала, била и род.

- Та штангла коју она спомиње је удар од бомбе. Био је,

дијете моје, рат, а Јела је имала бебу, женско дијете и
била је у збјегу. Била је бјежанија да се сачува глава на
рамену. Био је јак удар непријатељске војске... - даље
нисам чула шта мој дјед приповеда. Створила ми се слика
у глави младе жене са колевком у руци како се скрива са
бебом у шанцу.

Тргао ме дјед са питањем, да ли знам шта је то шанац.

Климнула сам главом да разумем.

- Е моје дијете, не дај боже да ви дочекате рат. Ето ти

сине, видиш Јелу чемерну и тужну. Бомба је улетјела у
шанац и експлодирала у њеној близини. Дијете јој је
погинуло а она је видиш тешко рањена. Када смо је нашли
била је обливена крвљу. Дијете смо сахранили а њој је
дуго требало да се опорави. Видиш сине и нога јој је
остала краћа, зато храмље. За дијете није никад могла
прихватити да га нема, зато стално хода и тражи своје
чедо. Није сине она луда, немојте је више тако звати, то је
само мајка која тражи своје дијете. Нико не зна како је то
када се изгуби чедо.

Сузе су ми потекле низ образе. Јела је за мене постала

најјачи лик. Особа која заслужује поштовање. Мајка, која
као звер тражи младунче, које је у опасности.

Никада више нисам рекла „луда“ Јела. Деци из комшилука

сам објаснила шта заправо Јела тражи, и нисам више
узмицала када је хтела да ме помази по коси. Осећала сам
њену тугу и бол. Хтела сам да учиним да мање пати.
Значило јој је када ме помази, погледа упереног у даљину.
Сећања су јој сезала до дана њене трагедије и штангле
која јој прекида памћење и одводи је у очај забог
изгубљеног детета. Живела је у прошлости.

Недавно сам била на гробљу у Раковцу. Обишла сам

гробове и запалила свеће свима које сам знала. Свратила
сам и на Јелин гроб. Упалила сам свећу у нади да је нашла
мир и своје чедо. Са мном су биле и моје братанице.
Питале су ме зашто палим свећу на том гробу и ко је та
жена. Онда сам им испричала ову причу и замолила их да и
на Јелином гробу упале свећу сваки пут када дођу на
гробље.
ПАР РЕЧИ О ПИСЦУ

Рођен сам 1960. у Раковцу, али су родитељи већ следеће

године направили кућу у Дринској улици, па сам детињство
провео поред Крижевице. Основну школу сам завршио у
Братунцу, а гимназију у Љубовији. На Филолошком
факултету у Београду сам завршио немачки језик и
књижевност. Неко време сам радио као професор у родном
крају, затим као туристички водич у Дубровнику. Али
пошто сам био немирног духа, највећи део младости сам
провео скитајући по Европи, коју сам обишао уздуж и
попреко. Од 1995. живим на Новом Зеланду.
Жељко Продановић
Братунац – Хроника једне младости
1. издање

Издавач
Српски Глас, Мелбурн

Графичка припрема
Милијана Бјелић

Слике на корицама
А. Ћирковић (насловна страна) и Брко Беатовић (полеђина)

Штампа
Штампарија СПЦ

Тираж 500

ISBN
Завичај је моја прва љубав и све моје школовање. То је
моја највеселија и најтужнија реч. Највеселија зато што
сам у њему и из њега почео упознавати свет и поверовао у
све лепоте и радости које ме у том свету чекају, а
најтужнија због великих промена које су се за кратко
време у њему и мени догодиле и због старости свега онога
што је некад било младо и лепо и изгледало вечно. Завичај
ми је дао крила да полетим у свет, али и спутао ми та
крила да их не раширим много и не одлетим предалеко, да
се не бих могао вратити. Одлазио сам далеко, но нисам
никад отишао предалеко од завичаја и стално му се
враћам, али са све блеђом надом и све краће остајем у
њему, много потиштен при сазнању да правог повратка
више нема.

Добрица Ерић