Ajkula spada u hrskavičave ribe.

Telo joj je hidrodinamičkog oblika i

izvrsno je prilagođeno za brzo i neprekidno plivanje. Pošto nemaju riblji
mehur, da bi disale i da ne bi potonule, ajkule moraju stalno da plivaju. Ajkule
plivaju i kad spavaju i to sa otvorenim ustima.
Postoji 250 vrsta ajkula. Ajkula je prevashodno morska riba i sreće
se u svim morima a posebno u tropskim i suptropskim vodama. Postojei neke
vrste koje su se preselile u reke, čak je jedna, tzv.ajkula bik stigla u jezero
Nikaragva u Centralnoj Americi. Postoji velika razlika u ponašanju i veličini
pojedinih vrsta, tako je najveća među njima - kit ajkula dugačka čak 15
metara, a najmanja vrsta je dugačka samo 70 cm.
Većina ajkula je sive boje. Imaju kožu prekrivenu malim, oštrim i
zašiljenim krljuštima, poput zuba, koje se mogu videti samo pod
mikroskopom. Tako da, kada mazimo ajkulu od glave ka repu, koža joj je
glatka kao svila, a ako je mazimo u suprotnom smeru oštra je kao mač. Pet
do sedam otvora škrga se nalaze iza glave. Rep je asimetričan. Suprotno
uobičajenoj predstavi, leđno peraje se retko vidi izvan vode kada je ajkula
blizu površine.
Ajkule imaju velike zube oštre kao brijač, koji su raspoređeni u 3
reda. Ako tokom uzimanja hrane ajkula izgubi zub izraste joj novi. Zubi ajkule
su hrskavice. Ajkule menjaju svoje zube i do 50.000 puta tokom života. Imaju
veoma jake stomačne enzime i probavni sistem koji im omogućava da svare
svakakvu hranu. Jetra čini oko 70 posto organizma ajkule, što je čini jednom
od najotpornijih živih stvorenja na Zemlji (ajkula je jedno od retkih „sretnika“
koja ne može da oboli od raka - pokušaj da se to izvede ubrizgavanjem ćelija
raka je završen nauspehom). Ajkule su uglavnom strvinari i jedu ostatke koji
se bacaju sa broda jednako kao i životinje koje žive u moru i u njegovoj blizini,
kao što su foke, kornjače, ptice, kitovi, rakovi. Dešava se da pojedu i manje
ajkule, obzirom da su proždrljive. VELIKA BELA AJKULA se hrani uglavnom
morskim kornjačama i fokama, a ponekad napada i čoveka. Pojedine vrste i to
one najveće hrane se planktonima, kao što je velika KIT AJKULA koja ima
300 redova sitnih zuba.
Ajkule imaju veoma osetljivo čulo mirisa i mogu da osete prisustvo i
male količine neke supstance u vodi, kao što je krv, i da veoma brzo dođu do
izvora mirisa. One takođe imaju i veoma razvijen čulo vida, dok im čulo sluha
omogućava da čuju zvukove niske frekvencije koji su za ljudsko uho
neuhvatljivi. Oko glave imaju čula koja im omogućavaju da otkrivaju električno
polje koje proizvodi plen. Ova kombinacija izoštrenih čula govori o
evolucijskom uspehu ajkula i dugoj istoriji njihovog postojanja. Neke vrste
ajkula koje danas postoje veoma su slične vrstama koje su plivale u morima i
okeanima pre 100 miliona godina.
 Kada love prvo kruže oko žrtve, zatim plivajući unakrst, iznenadno i
konstantno napadaju odozdo (ali ne okrećući se na leđa kako se uobičajeno
veruje) pri čemu otkidaju komade mesa. OD SVIH VRSTA AJKULA ZA
ČOVEKA SU NAJOPASNIJE VELIKA BELA AJKULA, AJKULA ČEKIĆARA
(ima glavu u obliku čekića) I TIGRASTA AJKULA. Ajkule ili morski psi
godišnje napadnu oko 100 ljudi, a oko 25 tih napada završava se smrću.
Za razliku od riba koje imaju koštani skelet i koje imaju veliki gomile
malih nedoraslih mladunaca, većina ajkula ima veliko, dobro razvijeno
potomstvo koje broji najviše 100 mladunaca u leglu, mada je najčešće daleko
manje. Tigrasta ajkula, na primer, donese na svet samo dva mladunca u isto
vreme. Pri rođenju, mladunci pojedinih velikih vrsta su duži od 1 metra, brzi su
i spretni plivači, a hrane se istim ulovom kao i odrasli. Mladunci se najčešće
rađaju u zaštićenim priobalnim zonama. Ajkule poste dug period u sezoni
razmnožavanja zahvaljujući rezervama masnoće nagomilane u jetri, što
sprečava da pojedu mladunce ili da se pojedu međusobno.
Ajkula ima veoma važnu ekološku ulogu u okeanima, slično ulozi
grabljivaca na kopnu. Pored toga što odstranjuje otpatke iz vode, ajkula
pomaže da se genetski ojačaju pojedine vrste tako što su njene žrtve njihovi
slabiji i osakaćeni članovi.
Delfini se bez straha upuštaju u borbu sa ajkulom. Delfin ajkulu
napada tako što je “kljunom” snažno udara u bok. Udarac je toliko snažan da
natera ajkulu da beži. Čak i kad se desi da se delfin odvoji od jata, on ne beži,
već doziva jato ispuštajući visokofrekventne tonove i upušta se u borbu sa
ajkulom.
U poslednjih nekoliko decenija ajkulama preti nestanak s planete
Zemlje. Ljudi ih ubijaju iz komercijalnih (trgovačkih) razloga. Neki ih ubijaju
zato što ih vide kao suparnike, pa se opremaju uređajima koji provode
električnu struju u povlačne mreže da bi sačuvali ulov od ajkula. Drugi ih
ubijaju zbog njihovog mesa koje se u nekim zemljama prodaje po cenama
sličnim cenama tradicionalno kvalitetnih i traženih riba. Osim toga od leđnog
peraja pravi se supa, a jetra ajkule je bogata mastima za koje se veruje da su
lekovite. Ima i onih ljudi koji ih love iz zabave.
Ma kakvo bilo naše mišljenje o ovoj ribi, ona je neophodna za
opstanak složenog eko-lanca u morima i okeanima.

AJKULA ZEBRA
AJKULA LEOPARD