ЉУБАВНИЦИ

Тијело је моје обучено у

црве и у груде земљане,
кожа мојз пуца и
рашчиња се. Дани моји
бржи бише од чунка, и
про-ђоше без надања
Књига о Јову, гл. 7.

ПРВА ГЛАВА

И та кафана била је мала и шупља. Ја и

Оља седели смо у углу тако да нас нису могли
приметати ни Ананије ни Фотије, који су
седели сто или два даље од нас, а камоли Сима
и Никифор, који су седели иза врата. Кафана је
била мрачна и да јој није било прозорчића пре
би човек помислио да се налази у земуници но
у периферијском свратишту, т ког је ретко ко
трезан излазио. Зидове је имала превисоке и
тамне, тако да их нисмо могли добро видети;
висили су, размакнути и усправни као бедеми,
као заседе.
Ја и Оља смо се гледали. Око нас сивели су се људи, мали и крпени
у шапутању. Људи су ћутали или говорили над столовима.
И Оља је шапутала, а ја нисам имао ништа да кажем. Људи су се
сивели, обешени и необешени, и личили на лутке од земље и хартије.
Питала ме је бојим ли се. У кафани је било највише стараца.
Мирно сам гледао у огледало. Оно је било саткано од дима, паучине и
стакла. Сва лица, ко!а сам у њему видео. била су наборана и болесна,
сем мог. Имао сам младеж на
248 Миодраг Булатовић

јагодици, који ми је улепшавао изглед. Очи су ми биле на -рочито лепе.

Црнеле су се на бледим испупчењима лица; оно је морало бити бледо,
јер сам много размишљао како да пронађем нешто што би ме задивило
и одушевило. Фотије ми је рекао да су авиони веома чудан изум и да се
њима треба позабавити. Заволео сам их. Стао сам се заносити њима,
као дете које се ни за корак није одвојило од земље. Правио сам их од
хартије и картона, од дрвета и плеха. Мислио сам да ће врхунац моје
среће бити кад се дигнем изнад аеродрома. Али сам се разочарао. Чим
смо се подигли са земље, стао сам повраћати.
Тада нисам познавао ни Ољу, ни Ананија. Он је стајао у огледалу.
Откако сам га знао, лице му је било искривљено и невесело. Имао је
криву ногу, коју је вукао за собом, али му је у огледалу нисам могао
видети од дима. Поред њега био је пободен Сима с књигом. Он је био
тако висок да је раменима ломио оквир огледала, те му је глава била
негде иза стакла. Једино сам ја знао да су Ананије и Фотије пре
-прављали туђе песме и потписивали их својим именом. Оља је нешто
шапутала. То сам дознао кад су били пијани, али ником нисам говорио,
јер сам стално заборављао. И ја сам писао песме пре но што сам
заволео авионе. Ја сам, у ствари, био рођени песник, истински талент,
али ми се то лагање и себе и других није допадало. Био сам нарочито
обдарен за прављење стихова и измишљање нових и необичних рима,
али нисам имао воље за било какав рад.
Гледао сам у огледало и видео Ољину главу крај мог рамена.
Смејао сам се Ољи и Ананију што су били тужни. Нити сам знао шта
значи бити весео ни невесео. На свет и данас гледам обично, као на
најобичнији врт, иако сам свестан да сам бољк, лепши и паметнији од
свих људи које знам. Оља је наслањала главу на моје раме.
Затим сам почео маштати о бродовима. Уживљавао сам се у
бродоломе, у улоге храбрих капетана и морнара. Имао сам осећање да
се, живећи далеко на копну, претварам у нај -обичгафг инсекта.
Отишао сам на море и запловио у свет. Готово месец дана нисам
долазио к себи. Кад су ми ггоинели огледало лицу, видео сам да
изгледам као костур. Пожалио
 Љубавници 249

сам за својом лепотом. У очима више нисам имао онај лепи и

заводљиви сјај. Побегао сам с всде и одао се скитњи по свету.
Ишао сам од града до града, из државе у државу. Шпан -цима сам
се представљао као прогнани племић, Французима као српски
краљевић, Холанђанима као специјалиста за бо -лести ува, грла и носа,
а Данцима и Швеђанима као вођа југословенских комуниста. Све ми је
то изгледало неинтере -сантно и глупо, иако су ми људи махом
веровали и сматрали ме српским генијем. Прошле године вратио сам се
у Београд, после десетак година лутања по свету, крчмама поред Саве и
старим познаницима, којима сам већ био почео заборав -љати имена. У
својој соби на мансарди прославио сам три -десет други рођендан, и
чим сам изашао на улицу, спазио сам Ољу.
У огледалу сам видео своје лепе руке. Једна је била опружена
поред стола а друга је почивала Ољи на раменима. Очи су јој биле тако
добре и тужне да ми се чинило да ће сваког тренутка из њих потећи
суза и гној. Нисам могао да их гледам и неколико пута повикао сам јој
да се насмеје, У огледалу сам приметио како се припија уз мене. Нити
сам се радовао томе, нити ми је било смешно. Према оквирима ишли су
Фотије и Љубица. Он је био ситан а она толико мала да се једва видела
између столова. Фотија сам волео зато што је у пијаном стању говорио
чудне ствари и што је у недрима вечито носио каму, коју ни за шта на
свету није смео извадити. Рукама сам загладио косу. Помиловао сам
подбрадак. Изгледало ми је да ми се крв из прстапу претаче у образе.
Оља ме запита бојим ли се. Седела је скамењена, са шакама на
коленима, и гледала ме. Одговорих јој како не -мам ничега да се
плашим. Она ме заттата:
—Шта би радио кад би неки разбојник уперио пушку у тебе?
— Вероватно бих се препао, одговорих. А ти?
— И ја бих се препала.
Опет ме запита. Одговорих јој како ми је готово све свеједно, али
да би ми било веома жао умрети, поготово
250 Миодраг Булатовић

што сам још млад. Она рече да би плакала и молила да јој поклоне
живот. Рекох јој да бих вероватно и ја то чинио.
Откад сам се вратио из скитње, све више ме је окуп -љала идеја да
морам стећи наследника. Мислио сам да ће ме то смирита и
заинтересовати више него авиони и бродови Оља је шапутала и гледала
у огледало на зиду. Била је крупна и румена у образима, па сам веровао
да ће бити до -бро ако је узмем за жену. Љубица је ишла за Фотијем, а
Сима за Ананијем. Очи су ми се мрежиле. У огледалу сам видео само
дим и празнину око рамова. Тада запитах Ољу:
— Хоћеш ли да те узмем за жену?
Гледали смо се. Сетих се да ме је и Ивана тако гледалл кад сам је
то питао. Ивана је рекла да хоће и да ће ми ро -дити ћерку.
Предомислио сам се и вратио је мајци невенчану. На станици је
грчевито плакала. Запитао сам је што плаче, мада сам знао да јој тешко
пада што одлазим. Рекла је да сам јој упропастио будућност. Казао сам
јој да је будућност сваки садашњи час у коме се гледамо и да због тога
не плаче. Гледала ме је. Обећао сам јој да ћу је упознати с Ана -нијем,
који ће се одмах венчати с њом, јер од њега беже жене као од сотоне.
Рекао сам јој да ће бити срећан, пошто ,'е невин, мада стар. Гледала ме
је. Најзад ми је признала да плаче за мном. Поверовао сам јој. Воз је
задимио. Остала је на перону, омотана јевтиним огртачем и паром.
Доцније сам схватио зашто сам побегао од ње. Хтео сам сина, а она је
рекла да ће ми родити ћерку. Поврх тога имала је болесне и унезверене
очи.
Ја и Оља смо се гледали. Њен поглед подсети ме на Иванин и
замало не устадох. Имала је неки непојмљив мрак у очним дупљама,
који јој је стално капао низ трепавице. Оља ми одговори:
— Зар сам те достојна?
Свидео ми се њен одговор. Загрлио сам је и рекао јој тихо:
— Ниси ме достојна, али ћу те узети да ми родиш сина, јер си
здрава. Не волим мршаве и ситне жене. Гадим се несоја.
 Љубавници 251

— А зашто баш хоћеш сина?

— Да би постигао оно што ја нисам могао.
— Нека буде како ти кажеш, рече снисходљиво. Доцније сам сазнао
да се Ивана удала за неког желез ничара.
У то сам одмах поверовао, јер јој је кућица била покрај железничке
станице. Ананије је закључио да је њеном мужу криво што дете није
његово, али да је ипак заљубљен. Фотије ми је причао да је воза из
једног краја државе у други. Он ми је још испричао како Ивана много
пати за мном. И у то сам поверовао, јер је за мном туговало много њих.
Али никад нисам дознао откуда долази патња. Ананију сам говорио да
она и не постоји и да су је људи измислили. Фотије ми је одговорио да
је то нешто најлепше у животу. Ананије је рекао да без патње нема ни
љубави, ни среће, ни стварања.
Оља ми је нетремице гледала у очи. Тада сам запитао обојицу да
ли се назива патњом оно осећање кад је човек много гладан па га боли
утроба. Одговорили су ми да је то само глад и жеља. Дуго су ми
објашњавали како је патња, у ствари, нагомилана срећа, туговање и бол.

Рекао сам им да не верујем ни у шта на свету а најмање у њихове

теорије, које су болесне. Додао сам да би боље било кад би оставили
песме и из авиона видели гмизави и ситни ход људских лобања, или кад
би се отиснули на море бар до Ријеке и осетили под собом бескрајну
дубину а око себе пустош, или кад би изабрали неку здраву жену и с
њом запатили пород, но што вечито расправљају о срцу и свеоп -штем
људском болу, о будућности поезије и тајнама свемира.
— Зашто ме тако дуго гледаш? — запитах је.
— Не знам, прошапта.
—Гледај мало у страну, немој само у мене. ГледаЈ мало у дим.
— А шта ћемо радити ако буде женско?
—Сместа ћемо га бацити у реку, рекох и уздрхтах од беса.
— У реку! Шта ти ]е?
— У реку! Зашто ме тако гледаш? И тебе и женско!
252 Миодраг Булатовић

Била је припијена уз моју десну страну. Напричах јој како ћу свог

сина научити да вози авион, да крстари бродо -вима још од малена, да
проучава људе и да их вара као жонглер. Она ме запита шта ће бити с
нама. Одговорих да неће бити ништа. Обећах јој да ћу с ње скинути
дроњке и лепо је обући ако будем имао новаца, а да то нећу урадити ако
их не будем имао, и да јој са мном неће бити лоше буде ли ме слушала.
Она рече како воли да јој се наређује.

Оља је седела поред мене. Фотије и Ананије су нас гле -дали са

завишћу. Осећао сам да говоре о нама, али никако нисам могао
схватити шта. Смешили су се. Док је Оља ша -путала нешто крај
рамена, мислио сам како се Ивана добро снашла што је узела
железничара који је воза. Сетих се да ми је код ње остао прстен од
месинга.
Крај Оље је стајао старац. Био је висок и мршав и са брадицом која
му се шиљила према прсима. Носио је поред себе свежањ везица за
ципеле и сијасет других дрангулија. Гледао сам га. Плакао је, али
ниједне сузе није било у ње -говим очима. Био је то сасвим обичан
старац. Он пружп према мени велику набрану шаку. Гледао сам га. Он
ми тихо рече:
— Удели.
Личио је на Иваниног оца, који је био чувар пруге. Мислим да је
Иванин отац био виши од овог за надланицу и лопов поврх свега, јер
ми је једном из џепа нестао новча -ник и марамица. Запитах га шта
хоће да му уделим. Он понови сасвим обичним тихим гласом:
— Удели.
— Да ниси песник, стари? — запитах га.
Глас му је био тих да се једва чуо. Он оде. Тада дођоше Ананије и
Фотије и рекоше ми да је старац најнесрећнији човек у Србији.
Испричаше ми како су га љубав и патња довели до беде и прошње.
— Није ли можда био песник, Ананије?
— И то је започињао, несрећник, одговори ми Фотије.
—А да ли се возио авионом? Да ли се икад нагутао слане морске
воде?
 Љубавници 253

—Важно је да заиста пати као и сваки песник, рече Ананије.

—А зар и ти патиш, побогу, Ананије?
—Патим.
Ананије и Фотије седели су на старом месту. Разми -шљао сам како је
штета што су Београд и Србија пуни таквих занесењака. У Црној Гори и
Македонији, мислио сам, мање их је. Тамо су људи здравији, јер морају да
раде и да с му -ком зарађују хлеб. Нисам волео тај кафански талог, те људе
који су у својим собицама писали љубавне, социјалне и ми -стичне песме; те
сликаре који су, брадати и дроњави, скитали пијани по кафанама, свађали се
и тукли. Допадали су ми се здрави људи, рецимо фудбалери, јер су били
обични. Запи -тах Ољу:
— А допадају ли се теби фудбалери? Она је ћутала.
Запитах је:
— Хоћеш ли да те одмах водим својој кући? Хоћеш ш да те одмах
узмем?
Она климну главом.
Сутрадан постаде моја и заплака се.

ДРУГА ГЛАВА

Врло ретко сам навраћао код Ананија и Фотија, код Симе, Никифора и
Аћима поготово, јер сам мрзео поезију. Ананије ми је био најближи сусед.
Говорио сам им да је пи -сање песама болестан посао и да би их требало
послати на неку грађевину као физичке раднике да се освесте и виде где су.
Сви смо становали у Карађорђевој улици, понад обал -ских крчми. Говорио
сам им да им је потребно здравље и да су најобичнији болесници, којима би
требало напунити клинике.
Ананију сам ишао да се жалим на Ољу. Откад је по -стала моја, почела
је да бледи и ураста и да ме чудно гледа. Ананије је говорио да је то зато што
жали девичанство. За -питао сам га како може жалити девичанство после
пуних десет година брака. А Оља је стално плакала. Фотије ми каза
254 Миодраг Булатовић

да она нешто тешко проживљава. Занимало ме је шта је то. Ананије

рече да је то исконска и добра словенска патња, без које се не може
замислити честит човек, поготово ако је уметник. Послах до врага и
њих и словенску тугу. Ананије и Фотије су се чудили. Хтео сам жену и
сина, а добио сам болест и словенску патњу. Они су ме гледали. Рекох
им да ћу је пребита и најурити из куће ако и даље буде таква. Ананије
рече да Оља има велики смисао за поезију. Дозна -дох од Фотија да
Ивана са својим железничаром живи у Алексинцу.
Оља је стално плакала. Ничим је нисам могао насме -јати. Нису ми
помагале циркуске и жонглерске вештине ко -јима сам освајао свет.
Соба нам је била мала и на мансарди, као и Ананијева. До нас су
становали сликари. Одлазио сал* од куће да је не бих гледао. Тамо сам
се дружио с мађиони -чарима, хипнотизерима и фудбалерима. А, у
ствари, имао сам само једну једину жељу: да добијем наследника. Тако
сам везивао дан с даном. Кад сам се враћао дома, затицао сам је у углу
собе. Дуго би пиљила у мене, те ми се чинило да ме не познаје. Питао
сам је шта јој је. Одговарала ми је да је ништа не боли. У соби нисмо
имали ништа сем стола и кревета, што је сасвим довољно за два здрава
човека.
Оддазили смо у свет за хлебом и продавали ситаице. Крао сам кад
год сам то могао. Негде у Босни попадоше нас седине. Оља ме запита
кад ћемо се вратити кући. Рекох јој да је врло болесна. Упита колико ћу
је још мучити. Одго -ворих јој да се осушила и да бих више волео да је
румена. Оно имовине што смо имали и носили у торбаку и завежљају
неко нам украде. Она рече:
—С нама је свршено.
—Није свршено, рекох. Јер ћу и ја некоме украсти.
—Није ли то грех?

—А зашто би био?
Често сам се сећао Иване. Понекад ми се чинило да би боље било
да је нисам оставио. Фотије ми је причао да јој ћерка личи на мене и да
је то њеном мужу нарочито криво. Веровао сам да није дуго туговала за
мном и да јој је добро чим се воза. Али с тим сећањем долазио је и онај
плач на
 Љубавници 255

железничкој станици, те сам се одмах окретао Ољи. Ољи сам причао о

њој не бих ли у њој изазвао љубомору.
Оља је постајала све ћутљивија. Смејао сам јој се. Ос -мех ми је
био леп као и док сам био млад. Боре су ми улеп -шавале лик, а седине
правиле озбиљнијим. Она најзад за -неме. Одговарала је само кад сам
је питао воли ли ме још.

Убрзо видех да нема ништа од мог наследника. Дођох до закључка

да је глупо желети га. Доцније схватих да је права болест ма шта
желети. Најглупља моја жеља била јс та за наследником. Ананију сам
објашњавао да је одвратно гледати себе у другом. Он ми одговори да је
то племенита и узвишена жеља и да много пати што нема сина.

Почех размишљати о патњи, јер сам о њој стално слу -шао. Хтео
сам да окушам како то изгледа. Размишљао сам шта би требало да
радим па да патим. Даноноћно сам раз -мишљао о патњи и увртео у
главу да то мора бити неко при -јатно осећање. Оља није хтела да ми то
објасни. Чак ми с<* учинило да ме није ни чула кад сам је то питао.
Одох Ананију и он ми каза да патња личи на дугу изнад реке.
Запитах га:
— Кажи ми шта да радим па да патим?
— Истуци Ољу, одговори ми.
— Добро или мало? — запитах га.
— Колико год можеш, одговори ми.
Тог јутра свађао сам се са сликарима. Хтели су да ме избаце из
стана. Отишао сам. кући и стао тући Ољу. Гледао сам је како се увија
под мојом шибом и избацује крв преко зуба.
Кад сам се уморио, сео сам и запазио да патње нема. Тукао сам је
још мало. Оља није проговарала.
Гледао сам у своју слику из младости која је
висила на зиду. Глава ми је била нагнута у
страну, јер је до ње некада стајала и Иванина.
Исекао сам је пре но што смо се растали на
железничкој станици, крај Мораве. Очи су ми
биле црне, крупне и веселе и сијале су
самоуверено и сви
репо.
Био сам невероватно леп. Оља је лежала на
поду.
256 Миодраг Булатовић

Лице јој је било крваво. Моја слика била је увеличана и уоквирена.

Ничије слике нисам. желео да имам у соби. Ољину сам поклонио
човеку који је некад лудовао за њом и писао јој писма и песмице. Он се
захвалио и заплакао. Запитао ме је ли срећна. Био је сед и није могао
ићи без штапа.
Оља је са пода шапутала клетву. Хтедох да је пљунем, јер ме је то
проклињање подсетило на Ивану, која је једне вечери клечала преда
мном и проклињала час кад ме је срела и заволела.
Оља је хтела да се дигне.
Тукао сам је сваког дана не бих ли постао несрећан. Фотије ми је
препоручивао нешто друго, али је то било тако ружно да сам га
опсовао. И рекао сам му да је неизлечив манијак. Није се увредио. Он
уопште није смео да се вређа. Да сам. то рекао Аћиму или Сими, дошло
би до свађе, па чак и до туче. Оља је постајала све сувља и жућа.
Трагао сам за патњом готово две године и, пошто је нисам
налазио, реших се да оставим Ољу и одем у скитњу. Хтео сам да лутам
по Србији и Македонији као жонглер. Жонглерисањем сам започео
живот и тако сам хтео да га завршим. Изгледало ми је да није тако
ружно варати људе, а мислити своје.
Баш пред одлазак Оља ми рече:
— Немој ићи бар док не умрем.
—А шта ћу ако будеш дуго живела? Јака си ти, живе -ћеш дуго.
Одложих пут. Неколико дана није је напуштало бунило. Није ме
могла познати. Имао сам много ружних и непри -јатаих ствари да јој
кажем. Неких сам се присетио тек кад је почела губити дах и добијати
чудан сјај у очима.
Али то нису биле ружне и непријатне ствари, већ са -свим обичне.
Оља је држала руку испод грла. Било ми ]> незгодно да јој приђем. С
муком је грчила прсте и приносила их лицу.
Овакве сцене изазивале су у мени гађење. Једном сам и повраћао
гледајући неког младића како се мучи. Младић
 Љубавници 257

се опружио, сам скрстио руке на прсима, завапио реч и са -свим обично

умро.
Оља је непомично лежала на поду и мицала усном. Те ноћи нисам
ништа сањао, али сам пре сна дуго и расејано размишљао да ли сам
погрешио што сам се оженио Ољом а не Иваном.
Оља освану укочена. Изгледала је сасвим обично. Рука јој је
лежала крај главе. Онако згрчена и жута, та рука личила је на црва.
Лице јој је вирило из мараме устима и тре -павицама. Стајао сам крај
прозора и гледао је.
Тешко ми је било поверовати да није будна. Размишљао сам о путу
у Македонију. Оља је мирно лежала. Певао сам над њом, прво тихо а
онда све гласније. Претварао сам се да плачем и наричем. Друга рука
вирила јој је испод покривача само лактом. Претио сам јој да ћу се
убити а њу оставити да умре од глади сама, Ћутала је. Био сам
прислоњен уз врата. Звао сам је да се пробуди. Очни капци били су јој
чврсто склопљени и љуспасти као кровови од ћерамиде. Сетих се оног
старца што је продавао ситнице по кафанама.
Сутрадан одох Ананију и Фотију. Одржаше ми лекцију о патњи.
Слушао сам их сасвим обично. Наговорише ме. Схва -тих да ћу почети
да патим једино ако урадим нешто неуоби -чајено. Положих је поред
себе у кревет. Миловао сам је по темену. Голицао сам је испод пазуха.
Крунила јој се кожа. Чинило ми се да јој се ребра померају те ми прсти
пропадају у њену утробу. Ни кад је имадох, патња не дође. Стајао сам
пред отледалом: само сам био мало блеђи. Лице ми је имало дивну
старачку лепоту. Оља је лежала са шаком уз грло.
ГТрепадох се да ћу умрети не сазнавши за патњу и тугу. Да бих
одстранио од себе ту помисао, почех пред огледалом изводити старе
жонглерске трикове. Једино сам био забора -вио да имитирам свачији
глас. Почео сам да причам само да нешто чујем. Учини ми се да је
најлепше у мојој соби, крај Оље. Само сам пред ноћ излазио у град за
храну и ракију.
Трећег дана одох Ананију. Кад Фотије и Љубица одоше, све му
испричах. Ананије је бцо блед. Док сам му приповедао, њега је хватала
лака дрхтавица. Причао сам му обично. Он ми рече:
17 Миодраг Булатовић Највећа тзјнз света
258 Миодраг Булатовић

—Врло си чудан и занимљив човек.

— Како то? Зашто занимљив? Зашто чудан?
— Да пишем прозу, написао бих роман о теби.
Рекох му да је тежак болесник и да ми се мокри. Он се зачуди и
лице му се још више растужи. Запитах га:
— Зашто је крај сваке твоје песме црн и трагичан? За -што
стално пишеш о смрти? Њоме се не завршава све. Стар си и искусан и
то си имао кад сазнати: боље но ма ко други, с обзиром да си некакав
вајни песник.
— Кад бих знао неки други крај, ја бих га и опевао, рече
Ананије.
— Погледај мало боље сжо себе, рекох, није све црно на овом
свету. На свету је све сасвим обично. А твоје песме су мрачне стога што
си се болестан и родио. Зар не? То је зато што ти је нога крива. А можда
је у питању и нека наследна зараза. Шта ти мислиш о томе?
Гледао ме је, блед. Запитах га:
— А где ти се, брате Ананије, налази нужник на овом твом
чардаку? Идем улицом, па се све мислим где ћу да свра -тим, и најзад,
ево, дођох код тебе.
Док сам се спуштао низ степенице, приметих да сам за -боравио
пола жонглерских трикова.
Оља се све више кочила. Паковао сам ствари за пут. У изрез
прозора уткивао се сумрак. Зачух галаму иза врата.
— Ко је то? повиках.
— Ми, сликари, комшија.
— А шта хоћете од мене?
— Имаш ли да нам позајмиш неки динар за хлеб?
— Имам, али не дам. Ви никад не враћате дугове! По
-зајмљујем вам већ годинама, а никад ми још нисте вратили ниједан
динар. Ви сте хуље! Ви сте пробисвети, ви сте про -палице! Нисам луд
да храним сулуде прождрљивце!
Знао сам их добро. Становали су такође на мансарди. Сви одреда
су били дроњави и умазани бојама. Носили су бра -де, те су им се људи
смејали и питали их нису ли случашо попови. Клонио сам их се као
болести, поготово што сам чуо да су вашљиви и да воле да краду.
 Љубавници 259

— Код тебе нешто смрди.

— Вуците се одатле! — одговорих.
— Код тебе толико смрди да је тешко проћи ходником. То смо
хтели да ти кажемо, а нисмо пали толико ниско да од тебе тражимо
новац.
— Ако вам смрди, мени не смрди, рекох. Вуците се одатле.
— Мора да се живи распадате. Отвори нам. Хоћемо да те
сликамо.
— Идите до врага! — рекох. Нисте дошли због смрада, већ да
бисте ме истерали из стана. А овде смрада нема. Ви то измишљате, ви
болесне фантазије!
— А како ти је жена?
— Болесна је. Спава. Добро Је. Што се ви за њу рас -питујете?
— Зато што је вероватно несрећна с таквим кретеном.
Дуго су лупали песницама у врата, претећи ми да ће их одвалити
ако их не отворим. Донеше секиру и стадоше уда -рати у браву
ушимице. Кад извадих пушку испод кревета и гурнух метак у цев,
сликари побегоше.
Оља је мирно лежала. Карађорђевом улицом јурио је трамвај.
Испред њега сиЈале су се шине, као две здраве мисли изгубљене у
ноћи. Трамвај је остављао за собом ноћ и тиши -ну. Ољу нисам могао
видети од мрака. Сава се гибала пол лађама. У сусрет јој је јурио
Дунав, сасвим обично и мирно. Стајао сам на прозору. Закључих да и
пушку морам понети са собом на пут.

Одмах је завих ћебетом и однех на гробље. Закопах је пре зоре.

Сан ме превари крај мрамора. Ништа нисам са -њао. Кад се пробудих,
сунце беше над гробовима. Питао сал! се да случајно нисам шта
заборавио. Чинило ми се да сам нешто изгубио. Опипах џепове: све
стварчице биле су на свом месту. Опет заспах и пробудих се кад се
сунце лагано спуштало према Сави.
Гроб се затрави, а ја не одох у свој стан. Спријатељих се са гробарима.
Почесмо заједнички дизати храну са гро
17»
260 Миодраг Булатовић

бова. Потпуно заборавих на пут у Македонију и на свој жон -глерски

завршетак. Имао сам једину жељу да осетим мало гриже савести. Та
жеља јављала ми се једино изјутра, после сна. Преко дана једино сам
желео да се наједем. Пре но што бих склопио очне капке, тихо сам се
смејао својој наивној и детињастој жељи за патњом. Схватих да сам
погрешио шго се нисам оженио Иваном. Прођоше многи дани и ја
закључих да је жеља за грижом савести и за путем у Македонију са
-свим болесна. Почех мислити на авион и падобран.
На гробље дође Ананије. За њим стигоше Фотије и Љу -бица.
Ананије је био висок и сасвим сед; носио је штап и ву -као за собом
осушену ногу, која је личила на кључ. Фотије је био збуњен. Ананије
ми рече:
— Чуо сам да си овде, па сам дошао да видим шта радиш.
— Не радим ништа, одговорих му обично.
— Ког врага тражиш овде на гробљу? — запита Фотије.
— Никаквог врага не тражим, одговорих. Врагови никад не
долазе на гробље. На гробље долазе само вампири и лоши песници.
— Настрадаћеш од тих вампира, рече Ананије. Још ако
узимаш храну са гробова — готов си.
Рекох да могу без хране намењене мртвима за душу.
— Сасвим си пропао и осушио се, рече Љубица. Поведоше ме.
Једва сам се држао на ногама, али сам
ишао и гледао око себе сасвим обично. Гробари ми махнуше руком.
Један ми шапну да ником не говорим да смо зајед -нички узимали
храну са гробова. На огради крај капије спа -зих неке птице. Биле су
крупне и троме и ничега се нису плашиле. Љубица је причала о
сликарима, који су већ изгу -били сваки смисао за морал и другарство,
а Ананије о Аћи -му и Никифору, који су почели да се улизују неким
поли -тичким личностима и првоборцима. Ја сам ишао лагано и питао
се није ли ниско заискати од њих корицу хлеба.
Сутрадан ме сликари истераше из стана. Одох низ Ср -бију с
торбицом и штапом.
 Љубавници 261

ТРЕЋА ГЛАВА

Одавно те нема, Оља. Понекад ми на сан дођеш. Идеш и ћутиш.

Крв ти липти преко зуба. Трчим за тобом и пи -там те:
— Како си, добра Оља?
Ти одмахујеш главом. Питам те:
— Волиш ли ме још, Оља? Лудујеш ли још за мном? Ти плачеш и
питаш ме докле ћу да те мучим. Кажем ти:
— Причекај ме, хоћу у очи да ти завирим. Окрени се, муж сам ти.
Можда бих и ја могао с тобом низ свет?
Небо је крваво над твојом главом. И чини ми се да у рукама не
држиш ситнице за продају и везице за ципеле, но свежањ мртвих змија.
А ја сам добро. Просим по свету слеп. По људском сме -ху
распознајем дан од ноћи. Не могу да патим, али ми се у очним дупљама
зајезери сугнојица кад се сетим како су ти се усне распадале.