УНИВЕРЗИТЕТ У НОВОМ САДУ

ФАКУЛТЕТ ТЕХНИЧКИХ НАУКА У

НОВОМ САДУ

Ана Џарић А7 58/2021

Просторна неједнакост на примјеру

пројекта Пруит-Ајго

СЕМИНАРСКИ РАД
Из предмета Теорија и критика урбане средине

Нови Сад, 2022.

САДРЖАЈ

1. УВОД ....................................................................................................................................................... 1
2. ТРАГЕДИЈА МОДЕРНЕ АРХИТЕКТУРЕ ............................................................................................. 2
2.1. ДИСКУСИЈЕ КРИТИЧАРА ............................................................................................................ 2
2.2. БОГ ЈЕ У ДЕТАЉИМА ................................................................................................................... 3
3. ПРЕЖИВЉАВАЊЕ У БЕТОНСКОМ ГЕТОУ ....................................................................................... 4
3.1. ЧИТАЈ: ЗАТВОР .............................................................................................................................. 6
4. ОБЛИКОВАЊЕ ПРОФЕСИОНАЛАЦА ................................................................................................. 7
4.1. НОВОНАСТАЛИ ПРОБЛЕМ .......................................................................................................... 8
4.2. ЗА КОГА РАДИ СТРУКА ............................................................................................................... 9
5. ЗАКЉУЧАК ........................................................................................................................................... 11
БИБЛИОГРАФИЈА ....................................................................................................................................... 12
ИЛУСТРАЦИЈЕ ............................................................................................................................................ 12
1. УВОД

Пруит-Ајго (Pruitt-Igoe) је осмишљен под Актом о становању који су донијеле САД 1949.
године, а који је директно додјељивао средства градовима за чишћење гетоа, урбану обнову и
пројекте социјалног становања. Требало је да одговори на проблем експанзије централних
градских гетоа. Пруит-Ајго је био решење проблема пренатрпаних гетоа у централном дијелу
Сент Луиса (St. Louis), тако што је требало да обнови ту зону и креира социјално становање које
ће смањити површине под гетом.
Пруит-Ајго је изграђен са идејом да породице из средње и радничке класе и сиромашни
бијелци и црнци дијеле простор (међутим, у одвојеним зградама). Идеја никад није остварена.
Након изградње комплекса, станари који су га настанили су почели да га напуштају, и то
поготово бијелци. Расизам је превладао и бијелци су одбијали да живе у Пруит-Ајгоу с обзиром
на то да им је предграђе нудило садржаје, безбједност, комфор, близину посла и јавне сервисе
којима су могли да приступају без бриге о „страшним црнцима“ као комшијама. Комплекс су
масовно населили најсиромашнији црнци који нису могли да приуште да плаћају станарину.
Значи да средства која је требало да одржавају зграде и омогућавају сигурност нису могла бити
прикупљена.
Дизајн Пруит-Ајгоа је довео до његовог успона, али и пада. Одређене карактеристике
пројекта су биле коријен проблема. Архитекти Пруит-Ајгоа (Leinweber, Yamasaki & Hellmuth)
нису имали потпуну контролу над пројектовањем кварта. Пројектом су управљале власти Сент
Луиса и федерална администрација јавног становања. Примјеном формалних правила
модернизма као што су застакљене галерије и „skip-stop“ лифтови, обимни слободни простори
између спратова и минималистичка обрада површина није показала никакав користан ефекат на
станаре социјалних јединица зато што је занемарен аспекат друштвене реформе у дизајну.
Дух заједнице се везује за „одбрањиве“ просторе; ако дизајн даје предност удруживању
заједнице, стопе криминала се смањују и самим тим сигурност у сусједству расте. Дизајн
Пруит-Ајгоа осликава „небрањиви“ простор гдје се пружају прилике за криминал. Коридори су
били предуги и нису били видљиви из станова. Станари се нису осјећали као да простор
припада њима тако да се нису ни трудили да га одржавају и чувају. Улази, позиционирани на
великим, незаштићеним отвореним површинама, нису пружали станарима никакву контролу
над тим ко улази у зграду, а ти „небрањиви“ простори су довели до високих стопа насиља и
вандализма.
Није тајна да је дизајн Пруит-Ајгоа водио до његове сопствене деструкције. Још један
фактор је био безобзиран процес пројектовања. Архитекти нису били обазриви према потребама
становништва ниже класе и покушавали су да дизајном наметну животни стил средње бјелачке
класе становницима Пруит-Ајгоа. Импликације су биле да црнци са ниским примањима
представљају групу станара са посебним потребама: њима није била усађена вриједност средње
класе која је са поносом одржавала своју околину, а они су такође донијели са собом
деструктивно понашање.

1
 2. ТРАГЕДИЈА МОДЕРНЕ АРХИТЕКТУРЕ
У књизи „Језик постмодерне архитектуре“, први пут објављеној 1977. године, Чарлс Џенкс
проглашава смрт високог модернизма. Он је прецизно одредио вријеме његове смрти- један
ведри 15. јул 1972. године када су прве три грађевине озлоглашеног пројекта Пруит-Ајго
срушене динамитом. Џенкс је чак одредио и узрок смрти: немогућност тог архитектонског
правца да створи средину прикладну за живот сиромашних, већински због тога што сиромашни
нису довољно софистицирани да читају архитектонски простор као образовани архитекти.
Постоји неколико елемената овог мита које треба узети у обзир: да је пропаст Пруит-Ајгоа
посматрана и запамћена као пропуст у архитектури, мана у дизајну коју су наметнули
припростим сиромасима добронамјерни интелектуалци. Они проблеми о којима се не говори у
овом миту је проблем расе- од преко 10000 становника Пруит-Ајгоа 98% су били
Афроамериканци, и проблем сиромаштва. Иако је јасно да су корисници социјалног становања
сиромашни, становници Пруит-Ајгоа су били најнижи ниво сиромашних, са годишњим
медијалним приходима од 2454$ за једну породицу која је у просјеку сачињавала мајка са 4,28
дјеце.

Џенкс истиче, уз постмодернистичку иронију: „Раније су Пруит-Ајго вандализовали,

сакатили и скрнавили његови црни насељеници и, иако су милионе долара упумпали у њега,
покушавајући да га одрже живим (поправљајући покварене лифтове, сломљене прозоре,
кречећи), напокон су га ријешили мука. Бум, бум, бум.“ (Jencks, 1991) Џенкс помиње расу само
у пару са импликацијама да су станари Пруит-Ајгоа били нецивилизовани и деструктивни-
проблеми Пруит-Ајгоа су повезани са лошим понашањем, а не са сиромаштвом и безнађем.
Додатно, проблеми пројекта се виде као кривица деструктивних станара, а не минималног
одржавања од стране власти задужених за социјално становање. Џенксов мит се осамосталио,
упркос неколико озбиљних нетачности, и постао централна прича у објашњавању „смрти“
високог модернизма.

2.1. ДИСКУСИЈЕ КРИТИЧАРА

Овај мит у успону о Пруит-Ајгоу у дискусијама о модерној архитектури од Џенкса прати

сличну линију резоновања, сугеришући да иако је модерна архитектура често тражила
нереференцијалност, тај циљ је можда био толико против људске потребе да створи значење
кроз референцу да су они који су искусили архитектонске производе модерног покрета морали
да поново кодирају структуре како би их читали и дали им значење. Дакле, модернистичка
жеља да поново кодирају (или чак уклоне код из ње) грађену средину пропала како је систем
кодирања архитекти дошао у конфликт са кодом популације. Како каже Брент Бролин у својој
књизи „Пропаст модерне архитектуре“: „Упркос генералном мишљењу које његује модерна
архитектура да технолошка друштва имају заједничког културолошког имениоца, свака од
култура задржава јаке везе са својом прошлошћу. Један начин да се изразе те везе је кроз
визуелне обрасце, али они су намјерно искључени из модерних градова широм свијета. Духовни
губитак се заиста дешава и све културе га осјећају.“ (Brolin, 1976)
2
 Бролинов одговор, типичан за савремене ставове против модерне архитектуре, на много
начина једнако универзализује, указујући на то да „сви“ људи углавном негативно реагују на
модерни град и гледају на модерну архитектуру као стерилну. Додатно, Бролин само
парафразира Џенксов мит да је модерна архитектура издала своје „бираче“, а то је народ.
Нигдје, како кажe, није ова пропаст више очигледна него у конфликтима из Пруит-Ајгоа-
Јамасакијевог пројекта социјалног становања који је постао споменик безнадежности својих
становника и показатељ „пропасти модерне архитектуре“ савремених теоретичара. Овај наратив
у успону је пренио те поруке тако убједљиво да се прича једва мијења од извора до извора, са
тим што многи извори чак задржавају Џенксове нетачне информације у оригиналу, а с тим и
његове пребрзо донешене закључке.

2.2. БОГ ЈЕ У ДЕТАЉИМА

Изгледа лако указати на Џенксову критику модернизма као упрошћену, али због начина на
који је успјела да се понавља кроз популарну штампу и чак код других архитектонских
критичара, треба макар размотрити његов став. Он истиче да је проблем са модернистичким
структурама што не функционишу као знакови у семиотичком смислу. Један од проблема
свођења проблематичности Пруит-Ајгоа на недостатак заједничких кодова је занемаривање
чињенице да је пројекат имао мало заједничких особина са високим модернизмом са којим
Џенкс жели да га повеже. Не можемо да занемаримо да иако оскудан и без украса, квалитет
материјала и конструкције у Мисовим стамбеним зградама у Чикагу указује на јасан констраст у
односу на оне који су коришћени у социјалним зградама. Мисове сјајне стаклене куле су
комбиновале све што је лијепо у модерној архитектури: свјетлуцаве стаклене зид завјесе,
геометријски склад, италијанске мермерне подове и савршено спојене челичне греде. Поређење
једноставно не пије воду. Ако је Бог стварно у детаљима, онда је Бог заиста напустио станаре
Пруит-Ајгоа.

Слика 1: Унутрашњи заједнички простор једне од зграда

3
 Детаљи социјалног комплекса нису ни у ком смислу осликавали Мисове идеале. Стамбене
јединице су биле скоро истовјетне у основи, мале, са неколико карактеристика које су
разликовале један стан од другог. По једном чланку из 1965. године, објављеном у часопису
Architectural Record, уштеде на које је био принуђен Пруит-Ајго прије него што је изградња
уопште почела су осудиле пројекат на пропаст. Колико је била проблематична повећана густина
становања, толико су биле проблематичне и умањене погодности: „Пејзажно уређење је било
сведено на практично ништа, а „луксузи“ као што је малтер на бетонским зидовима галерија и
степеништа, изолација изложених парних цијеви, засјена преко прозора галерије и јавни тоалети
у приземљу, били су елиминисани.“ Унутрашњи јавни простори галерија су били десетковани
мјерама срезивања трошкова и никад нису постали зелени, пуни биљака, засјенчени улазни
тријемови каквим су их замишљали дизајнери. Дјеца нису могла да се играју без надзора
родитеља због опасности од пада или опекотина од изложених парних цијеви. Једини отворени
јавни простори су били само отворени простори, који су, иако пројектовани тако да повежу
пројекат са ширим насељем, само креирали баријеру. (Relph, 1965) Како је Пруит-Ајго био
изграђен као дио ширег пројекта урбане обнове који је сравњивао блокове Сент Луиса,
комплекс је стајао сам међу руинама. Побјећи је било тешко, из више разлога. Основа приземља
је физички раздвајала Пруит-Ајго од ширег насеља јер нису били спојени чак ни тротоарима.
Цркве, школе и чак прехрамбене радње нису биле лако доступне, па ни послови или економске
прилике.

3. ПРЕЖИВЉАВАЊЕ У БЕТОНСКОМ ГЕТОУ

У петогодишњој студији Лија Рејнвотера, станари Пруит-Ајгоа су у већини изјавили да им
се „много свиђају њихови станови“, да су „чисти и доброг стања“ и да су „најбољи простор у
којем су живјели“. Ипак, иста количина њих је такође изјавила да им је сусједство мање чисто,
мање безбједно и више непријатељски настројено од било којег простора у којем су раније
живјели. Иако су се архитектонски планери потрудили да уведу оно што су они сматрали за
садржаје који повезују заједницу (галерије и сл.), заједница се никад није оформила. Сусједски
односи су били затегнути дијелом због политике завода за социјално становање који је
награђивао станаре који су извјештавали о активностима других станара, чинећи тако све
станаре нервозним око дијељења информација или дружења са комшијама. Према Рејнвотеру,
„...станари су константно били забринути да ако сусједи сазнају превише о њима, и ако то што
сазнају укључује нешто што крши бројне регулације завода, могу га обавијестити о томе...“
Поврх тога, најчешће пријављени „прекршаји“ у Пруит-Ајгоу су били имање прихода (што је
укључивало примање поклона) или становање са супругом. Како су ово ствари у које би
познаник вјероватно био упућен, многи станари су избјегавали блиске односе са људима који
нису били чланови шире породице. Како је један станар изјавио: „Овдје не треба да се плашите
странаца јер сте за њих спремни. Ваши пријатељи су они који вам могу радити иза леђа.“
(Rainwater, 1970)
4
 Ипак, Рејнвотерова студија је почела да поткопава Џекнсов аргумент да је Пруит-Ајго
пропао зато што станари нису могли да читају архитектуру. Јасно је да су станари прочитали
станове као баш оно што је требало да буду: као чисте, здраве, и сл. Али интеракција
патерналистичких регулација, расистичке сегрегације, и закона о социјалној помоћи који разара
породицу су учинили пројекат небезбједним, непријатељским окружењем. Станари, који нису
били глупи, могли су да прочитају праве намјере дизајнера комплекса, да су ниски трошкови и
оскудни пратећи садржаји били примарне ставке у дизајну. Већина станара који су давали
изјаве су имали заједнички закључак да је циљ био да се „углави“ што већи број људи у што
мањи простор, а не да се поново створи функционални комшилук који је био уништен приликом
рушења сламова.

Слика 2: Дјеца која играју бејзбол испред једне од зграда, 1967. године

Због проблема са вандализмом, кроз двије године од изградње, наоружани полицајци су

редовно патролирали околином и зградама из комплекса, привидно да би очували мир, иако је
њихово присуство имало за циљ да још више људи уклони из заједничких простора и
интеракција. Чинило се као да не штите станаре него права својине који су имале градске власти
над комплексом. Када је Рејнвотер питао станаре шта мисле да је влада хтјела да постигне
изградњом пројекта, а шта су заправо постигли, једна жена је рекла: „Хтјели су да исправе
сиромашне људе, али су срушили један слам и изградили нови; ставили су разне врсте људи
заједно, направили су прљаво мјесто.“ Још један одговор који показује јасно разумијевање јаз
између намјера и резултата, чак штавише било јој је непријатно да прича о резултатима пошто
су били толико ужасавајући. (Rainwater, 1970) До раних 1970-их, празних станова је било све
више; једини станари који су остали су они који нису имали гдје друго да оду, најчешће
самохране мајке са више од 4 дјеце које нису могле да се смјесте у једнособним или двособним
становима који су били у другим објектима социјалног становања. Висок проценат празних
станова је увећао трошкове и смањио одржавање. Лифтови се никад нису поправљали и тако су
неки станари морали да се пењу на 11. спрат са дјецом и стварима. Убрзо потом, град је у
5
потпуности престао да води рачуна о Пруит-Ајгоу, како кажу станари из раних 70-их година.
1972. године, након опсежне штете од пожара и година вандализма, градска управа Сент Луиса
је срушила три зграде Пруит-Ајгоа.

3.1. ЧИТАЈ: ЗАТВОР

Станари Пруит-Ајгоа су га читали као да је био затвор на који је и физички личио, и као да
је био затвор који је доминантна заједница покушала да им наметне. Један од станара је говорио
о Пруит-Ајгоу користећи изразе које би неко користио да прича о затвору, мијешајући значење
пројекта са затвором: „За особу која не може да приушти луксузе које неко може да има, Пруит-
Ајго им је, може се рећи, био наметнут. Ово је последње уточиште... Да, окружење је веома
лоше. Да човјек може да изађе одавде, сигуран сам да не би био овдје. Да ја могу да изађем
напоље...ни ја не бих био ту.“ (Birmingham, 1999) Овај станар гледа на пројекат као наметнут од
стране спољашњих сила, не као избор за становање међу понуђеним. Не изненађује што су
станари Пруит-Ајго третирали као затвор, не јер су погрешно прочитали пројекат као затвор већ
зато што су разумјели да их шира заједница жели затворене; били су блоковима удаљени од
комерцијалних садржаја, неповезани преко тротоара или јавног превоза, и иако је 86% њих
жељело да „побјегне“, нису били у могућности да то ураде. Штавише, упркос тврдњи да би
жељели да оду, велики број њих је изразио страх од „напољу“. Оно што највише изненађује код
оваквог исхода је реалност да Пруит-Ајго није био метафорички затвор већ је стварно
функционисао као један. Опет, кривица за пропаст пројекта, као у Џенксовом излагању, је
сваљивана на саме станаре. На примјер, Јамисаки је рекао 1968. године: „Никад нисам мислио
да људи могу да буду толико деструктивни.“

Слика 3: Фотографија једне од галерија, 1970. година

6
 Насилан одговор станара Прути-Ајгоа, који су спојили своје виђење праве институционално
изолационе структуре са виђењем расистичких структура, свакако је привукло пажњу на снагу
значења: расистичка структура која личи на затвор, али никада дом. Према Бел Хукс, дом је
посебно важан појам код Афроамериканаца. „Кроз нашу историју, Афроамериканци су
препознали субверзивну вриједност дома, посједовања приватног простора гдје се не сусријећу
директно са бјелачком расистичком агресијом.“ У случају Пруит-Ајгоа и безброј других
пројеката социјалног становања, дом постаје метафора за бјелачку расистичку агресију- или
више до те тачке да су генерације Афроамериканаца сматране бескућницима јер простори у
којима живе не могу бити дом; потиснути су на ледине које морамо почети да сматрамо
савременим урбаним резерватима. (hooks, 1992)

4. ОБЛИКОВАЊЕ ПРОФЕСИОНАЛАЦА
Модерна архитектура и модерно друштво су се подигле заједно. Силе које обликују наша
вјеровања о свијету и нашу позицију у њему долазе из нашег прихватања тренутног
социолошког, економског и политичког система. Раст и експанзија нашег економског система је
заснована на акумулацији капитала кроз максимизацију профита, консолидацију власништва,
растућу продуктивност и експанзију тржишта. Више је од економског система: то је комплексни
друштвени систем који интегрише производњу добара, услуга и капитала кроз производњу
идеја, свакодневна искуства, промишљене идеолошке системе, институционалне системе и
политичке оквире. Инжењери и интелектуалци су производ овакве економије. Током периода
кризе, када опадајућа улагања у капитална добра значе мању потребу за радном снагом у
производњи капитала и потрошних добара, настаје неравнотежа између капацитета производње
и ефективне потражње, одакле даље настаје вишак радне снаге. Овај вишак радне снаге је
надокнађен производњом интелектуалаца и осталих „менталних“ радника. У периоду
дисакумулације образовање постаје индустрија. Средње школе и институције вишег образовања
постају мјеста припремања и рада за растући број мушкараца, жена и младих чији рад више није
директно тражен у производном систему у ширем смислу. Образовне институције такође
постају растући одушак за улагање новца- капитала, како потражња за капиталом и прилике за
његовим профитабилним улагањима у сфери производње опадају. (Comerio, 1981)

Период од 1900. до 1930. године је био велика криза илити период дисакумулације. Током
тог периода број студената је увећан пет пута, док је популација порасла за само 62%. Иако
дипломске студије нису постале устаљен феномен у САД-у до последње четвртине 19. вијека
(1871. године је било 198 дипломираних студената у Америци), до 1900. године дипломираних
студената је било 5832, и број се удвостручавао сваке деценије до 1920. и утростручио између
1920. и 1930. године када је популација дипломираних студената у САД-у бројала 47225.
Године 1930. 62% дипломаца са Универзитета у Чикагу се запослило у струци иако је само 24%
очева дипломираних студената радило у струци, а 40% су били бизнисмени. Као дио тренда у

7
супротности са традиционалним тржишним занимањима, производња експерата је заснована на
комплексним и компетитивним обрасцима друштвене мобилности у којима нове стручне
области подржавају формирање и успон нове средње класе. (Sklar, 1969)

Преузимајући релативно оскудне и углавном нематеријалне вјештине, модерни експерти

своја знања замјењују за новац. Професије су дио основне структуралне трансформације:
ширења веза размјене на све дијелове људске активности. По први пут, радна снага, грађа која
креира вриједност, сама постаје роба на тржишту, док је продирање тржишних релација у све
области живота неизмјерно убрзано. Ово ширење тржишних односа даје предност модерном
класном систему чија идеологија чини изоловану индивидуу кључном јединицом друштвеног и
политичког реда. Увођење професија током раног 20. вијека било је популаран начин
организовања у новим групама такозваних „менталних“ радника. Додатно, као покрет за
статусно напредовање, професионализам је одговарао архаичном ставу посматрања
интелектуализма као индивидуализма, и илузији издвајања од конвенционалног, али то
издвајање није никад било ништа осим идеал. Док су професионалци наводно служили јавности
у цјелини, на рационалан објективан начин њихова зависност од тржишних веза их је натјерала
да траже спонзорство прво од више класе, а онда од посебних група из владајућих структура и
бизнис заједнице. Избор да се организују кроз професију умјесто синдикате представља начин
разумијевања друштвене реалности и дјелања у складу са њом. Та одлука такође представља
почетак генералног прихватања друштвеног поретка. (Comerio, 1981)

4.1. НОВОНАСТАЛИ ПРОБЛЕМ

Нова класа интелектуалаца и професионалаца служила је не само као механизам апсорбције

вишка радне снаге, већ и као кључна фигура у очувању статуса кво. Постоји заједничко виђење
професионалаца и интелектуалаца као групе отуђене од доминантних вриједности америчке
културе. Са друге стране, ако обратимо пажњу на рад социолога и антрополога, као и на
примјењени рад друштвених радника и физичких планера, закључујемо да су побуде и интереси
професионалаца уско у складу са друштвом од којег се сматра да су одвојени. Веза између
интелектуалаца, планера, инжењера и остатка друштва, и друштвена контрола вршена кроз ове
позиције показана је кроз урбани проблем- његову формулацију, дефиницију и рјешења. На
почетку 20. вијека, успон града, више него било који други догађај, оставио је неизбрисив траг
на ум и рад друштвених осматрача. Град је био индикација новог и бољег свијета, а ново
друштво које је креирао је било у директној опозицији са животом какав је био до тада. Са
напретком градског друштва дошло је и до пропадања и нереда у старом сеоском начину
живота. Као супротности, ова два начина животa нису била компатибилна; успон једног је
аутоматски значио пропаст другог. (Iqbal, 1970)

8
 Слика 4: Један од сламова прије изградње Пруит-Ајгоа

Оваква интерпретација утицаја урбанизације на мигранте са села се преносила готово у

цјелини на нове стручњаке са нових универзитета у САД-у. Конкретни поремећаји настали због
успона градова- рад без одмора, имигранти, сиромаштво, душевна патња, дезинтеграција
породице и цркве- су били присутни свуда, и постали су главна тема једне генерације
социолога. Чикашка школа је била при ставу да што је ближе заједница урбаном језгру, већа је
вјероватноћа да ће бити у некој врсти неорганизованости, и да је кључ одржавања сеоске
заједнице била њена способност да одржи изолацију и хомогеност. Многи други социолози и
антрополози су пронашли бројне примјере гдје је, ипак, село-град континуум био одсутан. Како
је сеоско-градска дихотомија доведена у питање, тако су и почели да је бране, и аргументи са
обје стране су се наставили. До 1950-их година „теорија урбаног утицаја“ је била у повлачењу,
али само у земљама трећег свијета. На западу, а поготово у САД-у, континуум се
непоколебљиво одржао. „Без обзира на то одакле су сеоски мигранти дошли, да ли су били
сељаци са југа Италије, црнци са руралног југа САД-а, или неког другог етничког поријекла,
социолози су забиљежили неред, неорганизованост и патологију међу тим групама у граду“. „За
друштвене научнике, развој градова довео је до пропасти примарних веза, а то је значило да
кључне институције породице, комшилука и цркве нису више могле да играју улогу у
друштвеној контроли. Резултат је био криминал, неморал, менталне болести, неред и хаос.

4.2. ЗА КОГА РАДИ СТРУКА

Иако су социјални радници, реформатори становања и планери дошли до сличних

закључака, забиљежили су (али са много мање давања значаја) услове који су били
контрадикторни њиховим општим закључцима. Уочили су чистоћу и самопоштовање чак и у

9
најбједнијим условима. Роберт Вудс је изнио закључак да су становници оронулих стамбених
зграда развијали једну форму друштва која је адаптирана на услове градског живота, и да
упркос њиховим мукама, преживјели су носећи са собом осјећања из села из којег су дошли.
Упркос урбзаном порасту таквих извјештаја, социјални радници и урбани планери су сматрали
да мигранти треба да се доведу у бољи ред. Њихова улога је била да рекреирају изворну
матрицу, сеоске услове у оквиру града. Многи су експериментисали са новим насељима, док су
други схватили да осим породице, сусједства и заједнице, може се обновити и земља на којој су
живјели. Како је постајало јасније да заводи за мигранте, школе за „американизацију“ и
филантропска удружења нису решавала проблем друштвеног нереда, реформатори и планери су
истицали масивне пројекте урбане обнове као ново решење. Тек у скоријим годинама је рад
научника и доносиоца одлука дошао до потпуног обрта по питању интерпретације урбаног
утицаја. Истраживачи су уочили и преокрет и континуум међу сеоским мигрантима. Кључ ове
контрадикторности и истрајности интерпретације Чикашке школе је улога истраживача у
обезбјеђивању „интелектуалног оправдавања и програма за широк спектар активности које би,
својим ефектом, дисорганизовале мигранте и онда наметнуле нови поредак- поредак америчке
средње класе који их је чинио мање зависним од породице и заједнице, а више зависним од
њихових конзумеристичких потреба за шири интерес заједнице“. (Iqbal, 1970) Ако су
истраживачи понудили теоретско оправдање за неорганизованост, социјални радници,
реформатори становања и урбани планери су били ти који су донијели програме који
имплементирају такву позицију. Док су се индивидуалци прилагођавали кроз заводе за
мигранте, школе, преко социјалних радника и анонимних општинских администрација, планери
су закључили да како би спасили заједнице у цјелини, било је потребно да их униште. Сламови
су срушени, а области обновљене кроз комерцијалне намјене, пословне зграде и високе зграде
са скупим становима. „Проналажење мрље“ заправо само значи дефинисање насеља које не
може ефективно да се одбрани, а које је у суштини ружно за око или на доброј локацији за неку
специфичну намјену коју важни људи желе да изграде. Урбана обнова заузима стране; она
искорјењује и одстрањује једне због повластица других.

10
5. ЗАКЉУЧАК
Не треба бити апологета модерне архитектуре, нити је треба кривити за пропаст Пруит-
Ајгоа. Јасно је да су архитектонски програми подлегли истој расистичкој идеологији која утиче
на остатак америчке културе, а високи модернизам је можда вриједан посебне пажње и критике,
с обзиром на то да је проистекао из елитистичких начела. Ипак, гледајући на проблеме које је
имао Пруит-Ајго као на грешке у дизајну је само начин да се избјегне преиспитивање
комплексне замршености коју има структурални расизам у односу са грађеним окружењем.
Кетрин Бристол истиче да је проблематично како архитектонски критичари виде проблеме
социјалног становања као кривицу архитектуре и предлажу као решење нови приступ у
пројектовању. Они ни на који начин не узимају у обзир политичко-економски и друштвени
контекст пропасти Пруит-Ајгоа. Као што Анри Лефевр истиче у својој књизи „Производња
простора“, право познавање простора мора узети у обзир питање његове производње. Ова
питања „Како?“ и „Зашто?“ о настанку Пруит-Ајгоа су избрисана из расправе фокусирајући се
на дизајн умјесто на друштено-историјски тренутак у којем је Пруит-Ајго настао.

Пројекти становања као што је Пруит-Ајго функционишу као знак структуралног расизма
зато што су дио комплексног друштвеног и економског система који охрабрује нихилистичко
понашање тако што физички намеће баријере око могућности које друштво доноси бјелцима из
средње класе. Мери Комерио каже: „Иако је природно да се архитектонски критичари
фокусирају на ствари које чине дизајн: простор, пропорцију, структуру, форму и остале
суштинске елементе грађевине, неприродно је игноришу социолошке, економске и политичке
структуре друштва које на крају обликује шта архитекти раде, како то раде и зашто.“

11
БИБЛИОГРАФИЈА

1. Birmingham, E. (1999). Refraining the ruins: Pruitt‐Igoe, structural racism, and African American rhetoric as
a space for cultural critique. Western Journal of Communication, 291-309.

2. Brolin, B. C. (1976). The Failure of Modern Architecture. New York: Van Nostrand Reinhold Co.

3. Comerio, M. C. (1981). Pruitt Igoe and Other Stories. JAE, 26–31.

4. hooks, b. (1992). Dialectically Down with the Critical Program. Black Popular Culture, стр. 163-171.

5. Iqbal, A. (1970). The Role of Intellectuals in American Society. Peabody Journal of Education, 229–232.

6. Jencks, C. (1991). The Language of Postmodern Architecture. Hoboken: Wiley-Academy .

7. Mehaffy, M. W. (2008). Generative methods in urban design: a progress assessment. Journal of Urbanism:
International Research on Placemaking and Urban Sustainability, 57-75.

8. Rainwater, L. (1970). Behind Ghetto Walls. Chicago: Aldine Publishing Company.

9. Relph, E. (1965). The Case History of a Failure. Architectural Record, 128-146.

10. Salingaros, N. A. (2000, June). The structure of pattern languages. Architectural Research Quarterly, стр.
149-162.

11. Sklar, M. J. (1969). On the Proletarian Revolution and the End of Political-Economic Society. Radical
America, 1-42.

12. Yunmi Parka, G. D. (2017). A framework for place-making using Alexander’s. URBAN DESIGN
International, 349-362.

ИЛУСТРАЦИЈЕ

Слика 1: https://i.insider.com/519ceca8eab8ea236a000002?width=700&format=jpeg&auto=webp

Слика 2: https://www.archstl.org/st-bridget-msgr-shocklee-pruittigoe-made-an-impact-on-families-6394

Слика 3: https://i.insider.com/519cf8566bb3f71913000006?width=700&format=jpeg&auto=webp

Слика 4: https://i.insider.com/519bd41eeab8eaf770000012?width=700&format=jpeg&auto=webp

12