МИЛЕНА ЛОВРИЋ

НЕГОВАЊЕ
НАВИКА
КОД ДЕЦЕ
МЛАЂЕГ
УЗРАСТА
 МИЛЕНА ЛОВРИЋ

НЕГОВАЊЕ НАВИКА КОД ДЕЦЕ

МЛАЂЕГ УЗРАСТА

ИЗДАВАЧКО ПРЕДУЗЕЋЕ „РАД"

БЕОГРАД
1957
РАДНИЧКИ УНИВЕРЗИТЕТ
ПОДИЗАЊЕ И ВАСПИТАЊЕ ДЕЦЕ

Уреднк
БОСИЉКА ГЛИГОРИЈЕВИЋ.

Улога иавика уопште, а посебно у животу детета

О навикама се доста говорило. То се и данас

чини, али сматрамо да то није сувишно, баш због
значаја који навике имају у животу човека, а
посебно у животу и васпитању деце.
Народ каже: „Навика је друга природа", а
научници кажу: „Навике су економија свести у
делатности човека". Ове мисли се доста често чују
и у њима лежи суштина вредности навика.
Када говоримо о навикама мислимо искључи-
во на оне позитивне навике, које се односе, пре
свега, на чување и неговање здравља, на култур-
но понашање, на рад. Код појединаца се често
услед недостатка правилног васпитања формира
низ лоших навика (лоших по саму личност и по
њену околину), које причињавају многе невоље,
а тешко се искорењују и уклањају.
Сваки човек треба да изврши низ радњи у
интересу здравља, и то свакодневно, без изузетка,
а да му то не одузима много времена и не скреће
пажњу са много важнијих послова. Све ће то бити
једноставно ако човек има чврсто формиране на-
вике, ако су те навике постале потреба. Неће
нам бити тешко да оперемо руке пре јела ако се
код нас формира таква навика, односно ако про-
сто не можемо да седнемо за сто са прљавим ру-
кама па ма у каквој се ситуацији налазили. Или,
да не можемо заспати ако се нисмо умили и опра-
ли ноге итд.
Узмимо други пример. Пријатно је видети чо-
века који не може да се обрати другоме друкчије
него на фини начин, са молбом, или да на молбу
других одговара са предусретљивошћу, а то опет
зависи од навика стечених у друштвеном опхо-
ђењу. Колико је лепши и пунији живот оног чове-
ка код кога је рад п о с т а о п о т р е б а , а не терет
и принуда. То је опет резултат навика. Да рези-
мирамо и да кажемо да навика има велику улогу
у животу човека јер му омогућава да на многе
неопходне радње троши минимум своје енергије,
односно, да велики део своје енергије ангажује
на корисније послове, на своје изграђивање и
унапређење свога рада.
Посматрајте дете које је тек почело само-
стално да пере руке, како то ради споро и како у
то уноси сву своју енергију — физичку и пси-
хичку. Касније, када је то навикло, оно брзо,
лако и лепо обавља тај посао, а у исто време при-
ча мајци своје доживљаје из школе или игре.
Навика и у животу деце игра значајну улогу.
Од нашег односа према навикама у васпитању
деце зависиће и улога навика у каснијем животу
детета, кад оно буде одрастао човек. Родитељи, и
сви они који се баве васпитањем деце, дужни су,
у интересу њиховог правилног васпитања, да по-
свете много пажње овом проблему, а пре свега
да схвате значај и улогу навика у васпитању деце.
Познато нам је из искуства да дете још из
малена треба оспособљавати да се што је могућ-
но више само брине о своме здрављу, односно
треба да код њега формирати хигијенске навике.
Оно, пре свега, треба да навикне хигијенски да
4 5
живи, да се пријатно осећа у чистом, а касније ће
доћи и до свести о потреби таквог живота. Важно
је, да дете, например, навикне да само и што
чешће пере руке и, уопште, да одржава себе и
своје ствари чисто.
Једнако су важне и навике културног односа,
према предметима свакодневне употребе, даље, при
јелу, културног понашања према старијима, сво-
јим друговима. Ако измалена навикнемо дете да
се културно понаша, ми смо му помогли да се
што пре осамостали, омогућили да се слободно и
сигурно креће у друштву, да са лакоћом ступа у
контакт са људима и својим вршњацима, што ће
му донети многе користи и пријатности у животу.
Посебно место и нарочиту вредност има фор-
мирање радних навика код деце. Треба одмах на-
гласити да ће формирање радних навика код деце
имати само онда позитивне резултате, ако при
томе имамо у виду снаге детета. Наши захтеви не
смеју бити ни сувише тешки ни лаки. Од онога
момента кад је дете у стању да врши неки посао,
треба му га дати. Нека то буде најпре сакупљање
мрвица са стола и сакупљање и слагање играчака
и томе слично. Треба имати стрпљења и препу-
штати те послове детету. Оно то воли и тражи
да, ради, оно воли да подражава старије — да ради.
То задовољство у раду треба неговати. Радне на-
вике се не постижу само увођењем детета у озби-
љан рад, већ формирањем правилног односа де-
тета према игри, а нарочито према учењу. Ако
постигнемо да дете буде увек упослено нечим, да
радо обавља поверене му дужности, постигли смо
да се дете навикне на организовани живот у ко-
ме неће осећати досаду, која је најгори неприја-
тељ жлвотне радости. Дете ће заволети рад и он
ће му постати потреба. Посебно треба нагласити
велики значај рада за свеетрани развој детета, а
нарочито за његов умни развој.
Без обзира на врсту навика коју васпитавамо
код деце, а све их треба у п о р е д о неговати и ва-
спитавати, све оне имају значаја у животу и ра-
звоју деце.
Пре свега, правилним васпитањем неопходних
навика, унећемо у живот деце рад и организо-
ваност. Кад навикнемо дете да се самостално ста-
ра о својој личности, да му рад не претставља
тешкоћу, да се слободно и сигурно понаша у дру-
штву, ми смо огромно много допринели да се дете
осамостали, да се формира јака личност која ће
касније у многим проблемима живота моћи само-
стално да одлучује.
Васпитавајући позитивне навике код деце од
најранијег детињства, ми им омогућавамо да лако,
брзо и тачно усвоје низ поступака својствених
сваком културном човеку и неопходних за живот
у друштву, у заједници.
На којим особинама детета да засннвамо
формирање навика
Када посматрамо децу, њихово понашање,
њихове тежње, и, уопште, њихов однос према
свему што се око њих дешава, увидећемо да по-
стоји низ особина које су заједничке свој деци.
Али, поред заједничких особина, свако дете се
одликује, и то врло рано, својственим, индиви-
дуалним особинама, које сваки родитељ треба да
увиди и да на њима заснива васпитање свога
детета.
Сасвим мала деца, пре свега, врло добро пам-
те покрете и положаје у којима се налазе. Зато,
6 7
ако им помажемо, на време проходају, рано хва-
тају предмете и играчке и баратају с њима. Ако
дете увек на време хранимо, пресвлачимо и омо-
гућимо му да се само забавља, оно ће се на то на-
вићи и неће бити много муке око његове неге. То
се заснива на т. зв. моторном памћењу, које нам
омогућава да од првог дана, уведемо ред у жи-
воту детета.
Друга особина коју запажамо код деце јесте
та да су она врло активна. То је сасвим природна
и нормална појава коју треба правилно "усмеравати
и користити у васпитању. Дете је стално у покре-
ту, стално тежи да се нечим бави. Да не би узи-
мало оно што не желимо, или да не прави штету
у кући, усмеримо га на ону игру, рад или обав-
љање њему неопходних радњи које ће бити ко-
рисне за његов развој. Дете је у покрету, троши
енергију, а наше је да ту енергију корисно усме-
римо, наравно, према могућностима детета.
Често нас деца изненаде неком речју или по-
ступком, а не можемо да објаснимо кад и како
су то научила. Некад се родитељи непријатно
изненаде кад деца науче оно што они не желе.
Откуда то, питају се они? То није тешко објасни-
ти, јер деца врло лако и брзо примају утиске из
своје средине. Она су радознала за све што се око
њих збива и воле да подражавају. Нарочито су
склона да подражавају у свему старије, и то оне
које воле. То су, најпре, родитељи, старија бра-
ћа или сестре и остали укућани, касније васпита-
чи и учитељи у школи. Кад знамо, ми итекако
можемо да искористимо ту особину за васпитање.
Ако дете тражи да се игра с водом, да пере лут-
кине хаљине, даћемо му да опере своје чарапице
или нешто слично, разуме се онолико колико оно
може.
 Свакодневно смо сведоци тога да се деца за
ситнице одушевљавају или жалосте. Све, како
ми кажемо, „примају к срцу". Видимо, даље, да
су деца у стању врло дуго да се забављају нечим
што им се свиђа. Ово треба да имамо у виду при-
ликом формирања навика. Навике, да би се учвр-
стиле, морамо стално вежбати и понављати; да
све то не би досадило и постало тешко за децу,
треба им то омилити. Деца ће се радо купати, ако
им у кадицу, например, ставимо неку играчку или
дамо сунђер у облику зеца, лептира и сл. Деца
радо врше извесне дужности у кући ако раде за-
једно са мајком итд. Рад са малом децом морамо
темељити на њиховим интересима и на ономе
што је за њих занимљиво.
Већ у трећој години, а код неке деце и ра-
није, јавља се тежња да сама једу, и да се облаче.
Нису то деца постала „непослушна", него постају
свесна својих снага и желе да их испробају. Ра-
досно треба поздравити ту појаву, подржати је
и даље развијати. Наше ће бити да ту самостал-
ност усмеримо и искористимо у формирању по-
зитивних навика, а не да је угушујемо. Треба
код деце учврстити веру у сопствене снаге, да
већ сама могу нешто да учине, а касније ће им
то успевати све боље. Зар то није оно што ми
желимо? То су почеци формирања воље код деце.
Ако тога нисмо свесни, можемо постићи нежеље-
не ефекте: да у клици угушимо и сломимо вољу
детета, ако по сваку цену (јер је тако нама брже)
урадимо све место деце. Или, друго: да се код њих
јави каприциозност и тврдоглавост. Дете је, на-
пример, одбило да га хранимо. Оставимо га за
његовим сточићем нека само једе, нека се убрља,.
али ће тако научити да се самостално храни. Ка-
да је то научило, поставимо га заједно с нама
8 9
за велики сто и учимо га постепено да културно
једе.
Све досада речено, говори нам на којим дра-
гоценим особинама детињства треба заснивати
формирање навика. Притом не смемо губити из
вида да деца постепено треба да схвате потребу
вршења одређених радњи, јер само тако можемо
обезбедити правилно усвајање навика.
У васпитању ће бити мање грешака ако по-
знајемо особености детињства, нарочито правог
детињства. Поред тога, потребно је, да стално
пратимо и проучавамо дете, да код њега пронала-
зимо оне индивидуалне особине од којих ћемо
полазити у васпитању.
Које позитивне навике треба обавезно
васпитавати код деце?
Које су то навике које морамо отпочетка
формирати код деце и тиме допринети правилном
усмеравању дечје личности? Све позитивне на-
вике можемо груписати у три групе: културно-
х и г и ј е н с к е , радне и навике к у л т у р н о г
понашања.
Неговање и развијаље хигијенских навика
Што се тиче неговања и развијања хигијен-
ских навика, с тим морамо почети од првих дана
живота детета. Од првих дана треба га редовно
купати, у одређено време хранити, пресвлачити
у чисто, обезбедити му да у миру спава итд. На
тај начин од првог дана уносимо ред у живот де-
тета и постепено га навикавамо на чистоћу. Ово,
док је дете мало, раде сами родитељи, али чим
 то дозволе дететове снаге треба постепено пре-
пуштати бригу о чистоћи њему самом.
Прво нашта треба навикавати дете јесте чи-
стоћа руку. То значи да пре сваког оброка пере
руке, да их пере после игре или рада. Треба
навићи дете да се не осећа добро кад су му руке
прљаве. Није у питању само прање руку, већ и то
како дете пере руке. Не сме нам бити свеједно
ако дете само покваси руке, поигра се сапуном па
их како било обрише. Треба заиста да их опере
и отстрани прљавштину. Целисходност навика
огледа се у томе да научене радње деца тачно и
брзо изврше.
Са навикавањем детета на чистоћу не смемо
никада преуранити, односно присиљавати га пре
времена. Мало дете није у стању да контролише
вршење физиолошких потреба — то је питање
његовог физиолошког сазревања. Тек око годину
и по дана дете је у стању да се контролише и
тада га треба навикавати. Ако се ово почне на
време, навика ће се врло лако успоставити.
Постепено, прво уз помоћ родитеља, а затим
самостално, треба навикавати и навићи дете да
се свако вече и јутро умије, добро истрља и обри-
ше. То доноси чврст и миран сан и повољно де-
лује на здравље детета, под претпоставком да се
редовно обавља. Доста је тешко поново успоста-
вити навику ако се она за извесно време угасила.
У вези са умивањем, и упоредо с тим, децу
треба учити и препуштати им да се сама чешља-
ју. То нам говори да је најбоље деци оставити
кратку косу и једноставну фризуру. Разни увој-
ци, кикице, машниде спутавају девојчицама сло-
боду делања.
Облачење и свлачење треба такође постепено
препуштати детету. Колико би мајке на тај на-
10
чин ускратиле себи и детету нервирања и огор-
чења. Деци, упочетку, за то треба дати више вре-
мена, док не постигну извесну спретност. Свако
стрпљење у почетку формирања навика код деце
касније се стоструко исплати.
Када је реч о самосталном облачењу и свла-
чењу, усто треба неговати и друге навике: да дете
на одређено место уредно сложи и остави одело
где ће га касније лако наћи, затим да се брине
о уредности и чистоћи свога одела и своје обуће.
Не морамо причати даље, а родитељи ће се
сигурно постарати да у васпитању своје деце ни-
шта не пропусте. Напоменућемо само још нека
хигијенске навике које су веома важне. Напри-
мер, лекари сматрају да млечне зубе треба него-
вати, односно да ће од здравља млечних зуба за-
висити и здравље сталних зуба. Зато треба дете
навикавати да после јела испира зубе и да их
свако вече пере четкицом. То ће дете радо чини-
ти и брзо усвојити, јер га то донекле изједначује
са одраслим.
Као мало сложенија навика, али у исто вре-
ме и веома важна, чега родитељи нису увек све-
сни, јесте то да дете морамо научити да редовно
пере ноге и да се запира. Ово има више разлога:
прво, обезбеђује правилну циркулацију крви, а
друго онемогућава разне повреде осетљивих ге-
ниталних органа и спречава јављање лоших на-
вика код деце.
Дете ће бити чило и расположено цео дан ако
га навикнемо да одмах скочи из кревета кад се
ујутро пробуди, нарочито ако има удобну посте-
љу и тишину за време сна.
Даље се навике нижу као у ланац повезане.
Оне се природно надовезују једна на другу, и
11

родитељи ће видети како се друге навике лако
успостављају ако су оне основне чврсто формира-
не. Ово тврђење је научно проверено, јер се зна
да једне навике омогућавају, по природи рада
нервног система, другим сродним навикама; да се
лакше укорене.
Све захтеве у односу на хигијенске навике
можемо обухватити, ако кажемо да децу треба
навићи да воле све што је чисто, да живе хиги-
јенски и да, напротив, мрзе, па чак осећају од-
вратност према свему што је прљаво, било да се
односи на храну, на воду коју пију, одело, њи-
хово тело, простор у коме живе, предмете са ко-
јима се служе итд.
Неговаље и развијање радних навика
Иако смо, по реду излагања, радне навике
ставили на друго место, то не значи да, су оне и
по значају у животу и васпитању деце друго-
степене. Нема навика којима треба посвећивати
мању или већу пажњу, већ их треба подједнако
неговати. Код радних навика важи принцип да
задатке које постављамо и дужности на које на-
викавамо децу, морамо одмерити према њиховим
снагама. Штетно би деловало свако оптерећење
деце, а исто тако и ненавикавање на рад. Радне
навике морају бити поступно све сложеније и
сложеније.
Мало дете упочетку не разликује игру од ра-
да. Оно често, кад се заигра, каже: „пустите ме
на миру кад радим". Оно се са свом озбиљношћу
уноси у игру као што се старији уносе у рад. За-
то, кад говоримо о радним навикама, увек морамо
имати у виду и игру, јер кроз њу можемо врло
12
много утицати на формирање радних навика.
Што је дете старије, од пете године па надаље,
оно је у стању да разликује озбиљан рад од игре,'
да постане свесно значаја и потребе рада.
Радне навике имају двојаки смисао. Први, да
делују правилно на развој детета, и други, да га
оспособе за вршење извесних послова. То значи,
ако се дете игра или ради, та игра и тај рад тре-
ба да правилно делују на развој детета. И друго:
да код њега формирају навике у вршењу изве-
сних послова, као например, да се служи неким
оруђем, да обавља извесне послове и т. сл. Јед-
ном речју, развијати оне навике које ће постепе-
но допринети јачању радних способности детета:
да може обављати извесне послове, савлађивати
теишкоће при раду, бити способно да му рад буде,
чист и уредан.
Поред раније наглашеног — да дете треба
навикавати да на време почне само себе да по-
служује — треба видети у којем узрасту дете
може само да обавља разке задатке, да ради. По-
што дете у трећој и четвртој години не може да
одвоји игру од рада, не треба му поверавати неке
сталне послове и дужности. Ако би му дали да ре-
довно залива цвеће, оно би често, играјући се са
водом, могло и штету да направи. Или, ако би му
дали да опере и уређује своје играчке, оно би се
у току рада заиграло с њима и онда би рад гу-
био од своје вредности. Тако малом детету, зна-
чи, можемо давати само поједине послове, и то
једноставне. Можемо, например, захтевати од де-
тета да своју играчку стави на место, да покупи
мрвице са стола и да их односе птицама, да тати
и мами донесе папуче кад се врате с посла, да по-
купи хартијице са пода (које је често оно само
разбацало), да „пегла" луткине хаљинице кад
13
мама пегла, да обуче лутку, да дода извесне ства-
ри ако је потребно итд. Родитељи ће већ сами,
према својим приликама, наћи посао КОЈИ ће у овом
смислу одговарати малом детету.
Што су деца старија, њихови покрети постају
сигурнији и правилнији, тако да она већ могу да
обављају и друге послове. Она се већ унеколико
свесније односе према раду, а такав однос се ка-
сније све више развија. Деца су физички јача
и свеснија циља свога рада, па се радују његовим
резултатима. Рад детета постаје самосталнији и
све мање зависи од одраслих. Тада децу треба
привикавати да увек уредно држе своје играчке;
да сама израђују простије играчке и врше неке
једноставније поправке на њима; да чисте своје
ципеле и одело; да са маказама и иглом раде прво
просте па онда сложеније радње, постављају сто;
намештају свој кревет, да хране животиње које
нису опасне за децу, слажу дрва, помогну код
требљења воћа и поврћа, перу воће и низ других
послова који ће се пронаћи према потреби и начи-
ну живота у кући. Не треба се обесхрабрити од
оволиког набрајања, јер ти послови не долазе
одједанпут већ постепено. Радећи овако, ми ћемо
код деце развијати љубав према раду, радне нави-
ке и способности за рад.
Родитељи врло добро знају како се деца живо
интересују за оно што они раде. Она воле да су
тада у близини родитеља, да им помажу. Често
због тога добијају грдње: „Не досађуј", „Не сме-
тај!" „Не дирај, покварићеш!", „Није то за тебе!"
итд. Деге би, рецимо, врло радо и само нешто ура-
дило када се у пролеће уређује башта, када се
врши велико спремање у кући, када се припрема
зимница и сл. Уместо да их грдимо што нам сме-
тају, треба да поздравимо тај интерес и да одмах
14
изналазимо чиме би могла у том смислу да нам
помогну. То причињава радост детету и поред
васпитног значаја, о коме је овде реч има још
један: дете се чвршће везује за породицу и дом,
а сем тога, то доприноси буђењу и развијању деч-
јих интереса. Ако би га, пак, од тог посла одвра-
ћали, касније, кад будемо тражили да нам помог-
не, оно ће се оглупшвати о наше позиве, јер ће се
његов интерес окренути у другом правцу. Радије
ће, например, сести да прочита све забавнике и
стрипове, да изиђе на улицу и тамо проведе више
времена него што је потребно.
Васпитати човека није лако и једноставно,
али за родитеље то претставља задовољство, јер
у томе виде „своју срећну старост", како каже
Макаренко. Онда треба уложити труда да васпи-
тамо радног човека, човека коме неће бити тежак
ма који поштени рад у животу.
Неговање и развијање навика културног понашања
Што ое тиче треће врсте навика — навика
културног понашања — изгледа да се на њих
најмање обраћа пажња. Неки кажу: „Нећемо од
деце, ваљда, од малена стварати дрвене лутке".
други мисле: „Има времена, у животу ће научити
како да се понаша". Има и таквих који културно
понашање сматрају за малограђанску предрасуду.
Мислим да ћемо се сложити у томе да су сва три
ова мишљења погрешна. Езо случаја: гледала сам
једног наставника који је морао да сачека док ве-
лика група ђака изиђе из школе, да би најзад он
ушао. Ниједан се ђак није „сетио" да пропусти
свога наставника (а то су били старији средњо-
15
 школци). Када им је он то касније поменуо, многи
су се збунили, и испоставило се да нико у томе
није видео грешку, јер нису знали да је то не-
културан поступак.
Често пролазници, било млађи или старији,
морају на улици бити пажљиви не само због са-
обраћајних незгода, већ и због других незгода.
Деца, например, играју фудбал, лопта изненада
удара старију особу, а они ће се ретко сетити да
се извине пролазнику.
Често смо присутни оваквој сцени: мајка или
отац са дететом од пет па и више година улазе у
тролејбус или трамвај, дете безобзирно крчи себи
пут до столице крај прозора, а родитељ мирно се-
да на другу столицу, док остали путници, па и
старији, стоје. Ту је управо реч о недостагку на-
вика културног понашања.
Са формирањем ових навика морамо такође
веома рано почети. Идеално би било да са разво-
јем покрета дете усвоји културне кретње и ге-
стове, а са развојем говора културне изразе. Наш
народ добро каже да лепо понашање дете треба
да прими заједно са мајчиним млеком. Сваки од
нас мора да призна колико би се односи међу
људима чвршће успостављали кад би се људи
културно опходили. Но, културно понашање не
исцрпљује се само у међусобном опхођењу љу-
ди, већ се оно односи и на понашање човека пре-
ма самом себи, према својој средини у ширем
смислу, према стварима којима се служи, према
јавним објектима и сл. Ако са формирањем ових
навика почнемо на време, обезбедићемо многе по-
зитивне појаве у каснијем животу којих нисмо
у почетку свесни.
Не може се направити неки редослед које
навике треба најпре формирати а које касније.
16
Сам живот ће нам свакодневно наметати разли-
чите ситуације и наговестити кад и које навике
треба систематски неговати и развијати. Родите-
љи ће одмах видети шта су пропустили у васпи-
тању ако им се деси да дете у присуству других
тражи нешто што није њему намењено, ако ста-
ријег тера са столице да би оно село, ако галами
и хоће да само њега слушају, ако одбије да се
поздрави са старијим или са дететом, ако не уме
да се захвали кад му се нешто да, ако безобзир-
но терорише другу децу, зачикава их са неком
новом играчком итд. Веома је погрешно ако ро-
дитељи у таквим случајевима обично слежу
раменима и кажу: „Па дете је, нека га!" Ово су
тренутна извињења, али не и оправдања за нашу
одговорну дужност — васпитање детета. Педагог,
класик, Коменски рекао је: „Младо дрво је лак-
ше управити да расте овако или онако, него ста-
ро дрво; исто тако много је брже научити свему
што је добро младост од првих година њеног жи-
вота, него касније".
Сасвим мало дете које је тек почело да се
укључује у друштво, да свесно успоставља своје
односе са члановима породице, другим људима к
својим друговима треба научити како треба да
се понаша у одређеним случајевима. Научимо га
да се увек када му се нешто да захвали, да уме
да поздрави кад излази или се враћа у кућу и
познанике с којима се оно или његови родитељи
срећу, да саслуша до краја кад му се говори, да
баки или мајци притекне у помоћ, да бар покаже
добру вољу ако није у стању нешто да учини.
Детету треба помоћи и назићи га да схвати да се
не може узек поступити према ономе шта „ја
хоћу", већ како то треба или како од њега захте-
вају старији.
17
 Што је дете старије, све више се продубљује
или проширује култура његовог понашања. Уме-
сто културног понашања само у одређеним слу-
чајевима, његово понашање уопште, у сваком мо-
менту, било да је само или пред другима, треба да
је културно. Да увек културно једе и служи се
прибором за јело и притом да не прља столњак
на коме једе (дете треба увек да једе на чистом
столњаку). Да чува и увек држи на одређеном
месту своје играчке и књиге. Да се одликује пре-
дусретљивошћу и саосећањем према друговима и
послушношћу према старијима. Потрудимо се да
развијемо код детета племенита осећања и нави-
ке да буде нежно са млађима, а учтиво према ста-
ријима и спремно да им помогне.
Ово смо набројали — мада сигурно није обу-
хваћено све оно што се подразумева под културним
понашањем — не зато што родитељи не знају које
навике треба васпитавати код деце, већ да ука-
жемо које навике можемо да формирамо од најра-
нијег узраста.
Исцрпљујући: анализу позитивних навика,
намеће нам се питање како ћемо то постићи, који
су најбољи путеви и начини да код наше деце
чврсто формирамо позитивне навике.
Начини и путеви у формирању позитивних
навика код деце
Методика рада у погледу формирања навика
код деце прилично је развијена и у њој ћемо наћи
разна упутства о томе. Пре него што овде изне-
семо нека од тих упутстава и неке савете родите-
љима, потребно је одмах нагласити да стваралач-
ки треба приступити васпитању деце. Ниједно
18
упутство не треба узимати слепо. Ако прочитамо
неки савет не треба схватити да ће он бити
погодан за сваки конкретан случај, да ће бити
целисходан. Исто тако не смемо се држати само
једног начина-утицаја на дете, већ упоредо кори-
стити више начина како би што успешније по-
стигли жељени резултат. Важно је такође знати
да са сваким дететом не можемо поступити на
исти начин. Ово су сигурно родитељи запазили да
код сопствене деце нису код сваког могли нешто
код сопствене деце нису код сваког детета могли
нешто постићи на исти начин, нити добити исте
резултате. То зависи од индивидуалних особина
које дете носи у себи, од његовог темперамента,
или од разних утицаја којима је дете изложено.
Једно дете ће вас слушати искључкво из љубави
према вама, а друго, поред овога, и зато што воли
да ради неки посао и сл. Значи треба изабрати
оне методе који највише одговарају природи ва-
шег детета. Савети и теориски закључци вреде
само онда, ако их се не придржавамо слепо, већ
ако умемо да их користимо у решавању сваког
појединачног случаја.
Изнећемо неколико начина за које сматрамо
да су најважнији, а које треба упоредо примењи-
вати. Често ће и сами родитељи пронаћи начин
који ће најбоље одговорити њиховом детету. Ме-
тоде рада су следеће:
Пример. Сви већ, мање или више, знамо ко-
лико је значајан пример у васпитању деце уопште,
а посебно у васпиташу навика, и то пре свега при-
мер оних које дете воли. Родитељи нису увек
свесни колико их дете пажљиво посматра и како
су оштра његова запажња о њима. Дете прати
сваки гест и покрет оца или мајке, прати их кад
нешто раде или кад разговарају. Дете посматра
 оца, прати му сваки покрет када се умива, чешља
или пере зубе. Занима га како он вешто ради
четкицом, да ће и само пожелети то исто. Добро
:
је такав моменат искористити и „договорити се"
са дететом да заједно радите. Када дете буде не-
колико пута заједно са оцем прало зубе, сигурно
ће то убрзо и потпуно самостално чинити.
Обратимо пажњу кад се дете игра и видећемо
да оно често, играјући с луткама, дословно упо-
требљава речи мајке или оца када се обраћа сво-
ме „детету", „гошћи", итд. Открићете да се ваш
начин оихођења са људима или стварима просто
пренео на понашање детета. То нам намеће да
строго контролишемо своје понашање, поготову
у присуству деце, и да настојимо да својим пона-
шањем јасно нагласимо оно што желимо да васпи-
тамо код деце.
На малу децу врло јако, а у неким случаје-
вима можда и јаче, делује пример старије браће
и сестара. Ако смо код старије деце формирали
корисне навике, утолико ће то брже ићи код
млађе деце. И остали укућани такође делују на
дете, али је веома важно да сви ти утицаји и за-
хтеви које постављамо буду јединствени. Никада
нећемо децу научити реду ако мајка захтева да
се дете само облачи, а бака или неко други, при-
трчава и помаже детету при томе.
Живи примери околине најјаче делују, али
позитивни примери могу се наћи и у литератури
за децу, на сликовницама које деца радо гледају.
Дете ће настојати да се очешља и буде уредно
ако види да се сви смеју и исмејавају „Станка
чупавка", импоноваће му како је „Снежана" целу
кућу патуљака уредила и увек држала чисто, па
је и њих терала да се умивају, или шта све зна
да уради „Каћа код медведића". Ако на тактичан
20
начин, не досађујући, детету скренемо пажњу на
ове примере, којих има доста, или на примере
његових вршњака (али не понижавајући дете),
они ће благотворно деловати и бити велика по-
моћ у васпитању детета.
Показивање. Када настојимо да формирамо
неку навику код деце, морамо, пре свега, тачно
показати детету шта треба да ради. Кад му дате,
например, поличицу на коју треба-да поређа своје
играчке, књиге или цртанке, покажите му у по-
четку уз гласне коментаре, како то треба читати,
како треба ставити ову или ону ствар, зашто једна
ствар добија место ту а не на другој страни. По-
кажите детету како ви држите оловку и наме-
стите је у његову руку онако како је правилно.
Кад му нешто дајете, јасно и отсечно нагласите
како да се захвали. Нека заједно с вама куцне
на врата кад негде улазите, скине капу итд. Мо-
рамо у самом почетку тачно показивати како
треба нешто чинити, и то понављати, да би дете
добро уочило шта се тражи од њега, и да би се
од самог почетка на то правилно навикло.
У в е ж б а в а њ е и д о с л е д н о с т у томе. Не
смемо се задовољити само тиме што смо детету по-
казали како се нека радња обавља и оставити га
да то само после чини. Једном је мајка показала
детету како да куца на врата кад улази у собу у
којој отац ради. Дете је то учинило једанпут, а
други пут заборавило. Мајка му је повишеним то-
ном казала: „Зар ти нисам рекла да куцаш? Ти
ништа нећеш да мислиш!" Овде заборављамо
једну ствар да се навике лако губе ако их не
увежбазамо. У чему је то увежбавање? Оно се
састоји у доследном контролисању вршења; и по-
нављања радњи које треба да постану навике. Те
радње треба да се постепено аутоматизују у све-
21
 сти детета, да се учврсте. У почетку се увежбава
одређени поступак, а касније кад дете почне са-
мостално да га врши, онда се оно повремено кон-
тролише. Ако захтев детету разумно поставимо,
морамо се тога увек и доследно придржавати. Ако
смо поставили детету да поред лица треба да пере
врат и уши и да истрља груди, не смете му дру-
гипут рећи: „Добро, за данас умиј само лице!"
П р е п о р у к а и ј а с н о и з р а ж е н а ж е љ а . Сма-
трамо да је важно указати на извесну појаву ко-
ја се често чује. У кући где има деце чешће одје-
кује: „Немој, Мишо, са прљавим рукама да је-
деш!" „Не дирај неопрано воће!", „Ниси казао
хвала!", ,,Не прави ђубре!" итд. Детету стално бру-
ји у ушкма: ие! не! Не! Довољно је само да обрнемо
ствар, па уместо забране да ставимо препоруку:
„Ево, Душице, опери воће па ћу ти дати да једеш!
Или: „Док мама опере судове, Стевица ће поку-
пити хартије по соби и почистити мрвице са сто-
ла!" Препоруке и јасно изражена жеља позитивно
делују. Њих треба што више употребљавати, а
што мање забрана и казни.
П о т с т и ц а њ е и о д о б р а в а њ е . Свака радња,
па и најпростија, претставља у почетку извесну те-
шкоћу за дете. Оно ће је рађе обављати ако код
родитеља нађе потстицаја и одобравања. Треба
дете храбрити. Некад ће довољно бити ако му
упутимо осмех или који други гест одобравања.
Или, казаћете му: „Добро си то урадио, другипут
ће то бити још боље". Кад нешто добро уради,
немојте се устручавати да га похвалите. Можемо
често да упропастимо све што смо дотада постигли
ако кажемо: „Немој да гњавиш!" Или: „Ух, ала
си неспретан! Дај ја ћу то урадити!" Само и у пот-
стицању и хвали не смемо претеривати. Не сме-
мо га потстицати на оно што оно није способно
22
да уради, одобравати оно што није добро, хвалити
за нешто што није добро урадило. Још штетније
је награђивати дете за оно што треба редовно да
обавља и што се сматра као нормална појава. Има
случајева кад родитељи кажу: „Кад дођемо у
посету, лепо се поздрави и буди миран, па ће ти
тата нешто купити". Награде се дају за нешто што
је дете изванредно добро урадило, за оно што је
дете са нарочитим залагањем и одлично постигло.
П о в е з и в а њ е н а в и к а . Ради лакшег усваја-
ња навика, да бисмо на једноставније радње надо-
везивали сложеније, треба сродне навике повези-
вати. Повезане навике ће се лакше учврстити јер
једне условљавају лакше и брже формирање дру-
гих. Тако, например, ако смо најпре научили де-
те да испира уста после јела, оно ће лакше научи-
ти да пере зубе или ако је научило да уредно
оставља и слаже своје играчке, онда ће своје оде-
ло лако научити да уредно спрема. Када децу
научимо да се сама свлаче, мало касније, научи-
ћемо их да се сама облаче. Дете које је научило
да се захвали, поздрави старијег, да не смета, оно
ће лако у цело своје понашање унети дух кул-
турног опхођења итд. Ово треба имати у виду и
на томе непрестано радити.
Стварање расположења према вршењу
с в а к о д н е в н и х п о с л о в а . У почетку смо нагла-
сили да дете не може увек свесно да схвати за-
што се од њега захтева да чини ово или оно. Мала
Смиљка је рекла: „Зашто ти мене, мамице, те-
раш да радим кад ја волим да се играм". Овај
нам пример говори да детету треба омилити вр-
шење извесних, потребних радњи готово исто
онако како му је омиљена игра.
Све ово што смо досада рекли допринеће томе,
али треба још нешто учинити. Дете ће радо обав-
23
 љати неке послове ако то чини родитељима за
љубав. Или, волеће да почисти мрвице иза ручка
ако смо му за то набавили малу метлу итд. Да-
јући објашњења која дете може да схвати, ство-
рићемо пријатност према одређеној радњи: „Тре-
ба се умити, јер дете је лепо кад је чисто", „Ка-
ко је дивна твоја поличица када си уредио своје
играчке", или „Сви воле ону децу која умеју лепо
да се поздраве кад негде дођу". Па и ми одрасли
знамо како добро обављамо онај посао кога заво-
лимо. Расположење пријатно делује и мобилише
на рад, и зато не треба ту важну чињеницу изгу-
бити из ввда.
Режим д е ч ј е т ж и в о т а . Многима је сигурно
познато да је пола посла око васпитања деце свр-
шено ако створимо известан ред у свакодневном
животу. Известан ред је потребан, како сасвим
малом детету, тако и касније, младићу или девој-
ци, па и одраслом човеку. Родитељи треба да
установе дневни живот детета: да се зна тачно
када се устаје, када су оброци, када се излази
у шетњу, на игру, када се пере, умива и када се
леже у кревет. Када тај план поставимо, онда
сви чланови породице треба тога да се придржа-
вају а посебно деца. То значи, ако се извесне рад-
ње обављају тачно у одређено време свакога дана,
оне ће се лакше учврстити код деце и долазиће
као нешто сасвим нормално, без чега се не може.
Шта треба имати у виду при успостављању
дневног распореда? Пре свега треба да упознамо
физиолошки ритам самог детета. Например: неко
дете задрема већ у 18 или 19 часова, а неко сат
касније, што значи треба пронаћи најпогодније
време за његов сан. Ово нам говори да према ин-
дивидуалним разликама и потребама, деце поде-
шавамо ред у њиховом животу. Код неке деце
24
процес варења хране и размене материја у орга-
низму обавља се брже, а код неке спорије, према
томе треба подешавати и размак у оброцима. Ако
терамо дете да једе, а оно још није гладно, то ће
лоше деловати на његов апетит, па се чак може
развити и одвратност према јелу. Према томе,
немојте нагло без размишљања постављати режим
дана који неће бити реалан.
Поред овога што смо рекли, треба имати у
виду да распоред дневног живота буде у сагла-
сности и са осталим захтевима које намеће ЖивОТ
у свакој појединој породици.
Услови и средства који обезбеђују чврсто
формирање навика
У досадашњем излагању покушали смо да
објаснимо како треба поступати при формирању
позитивних навика код деце, али сматрамо да то
није све. Потребно је нагласити да ћемо овај по-
сао боље обавити ако обезбедимо још неке услове
и ако применимо средства која ће нам у том по-
слу помоћи.
Сви смо више пута у животу осетили како се
пажљиво крећемо и тише говоримо ако уђемо у
неку кућу или установу где је све чисто и лепо.
То је нормално, јер нас тај ред просто опомиње
на то како ћемо се понашати. Или, пак, десиће
нам се да не обришемо ноге када улазимо у кућу
где је све разбацано и где затичемо укућане исто
тако неуредне. Из ових примера произлази за-
хтев, ако хоћемо да васпитавамо код деце позитив-
не навике, атмосфера у кући, и уопште средина
у којој дете живи, мора да је у складу с њима.
Кад говоримо о формирању хигијенских навика,
25
мора да је општа хигијена у кући на висини. Ако ситнице које су му тако драге. Ово ће родитељи
хоћемо да нам је дете уредно, мора да се у кући лако направити само ако томе посвете пажњу. Не-
зна место свим стварима и да сви чланови поро- ће вас стајати много ако од нечег старог направи-
дице пазе на тај ред. Кад се једна мајка жалила те детету кецељицу за рад, ако му дате метлицу
психологу да јој је дете нервозно и да не може или алат који одговара величини његове руке.
дуже да задржи пажњу на неком послу, он ју је Кад се ради о башти, нека се нађе алатка која је
упитао: „Да ли вам је увек ред у кући?" На то подесна за дете. Ту се може наћи низ ситница
питање мајка је поцрвенела. које родитељи могу да створе са мало воље и тру-
Кад нам је циљ да код детета створимо рад- да, а то ће детету причинити велико задовољство
не навике, у породици треба да влада радна атмо- и омогућити да потребне радње обавља радо и
сфера. Исто тако ако хоћемо да дете усвоји кул- без великих тешкоћа.
турно понашање, такво понашање треба да је стил Сматрамо да је ово што смо овде изнели до-
понашања свих људи у дечјој средини. вољно да расветли проблем неговања навика код
На крају да се позабавимо питањем која су деце. Ово ће, надам се, помоћи родитељима да
то средства — предмети које треба обезбедити у схвате значај навика у животу детета, и, сем то-
циљу формирања наведених навика. Код хиги- га, упутити их како се оне негују, развијају и
јенских навика треба омогућити да дете има свој учвршћују.
пешкир, своју четкицу за зубе, и да све то има
своје одређено место, како би детету било при-
ступачно. Даље, детету треба набавити посебну
чашу из које ће само пити воду, посебан тањи-
рић и прибор за јело. У почетку је добро да дете
има свој мали сто за којим ће јести, пре него
што се премести за сто са одраслима. То може
отац лако да направи од неког старог стола, а
столичице обично деца имају. Код умиваоника
треба поставити неко узвишење да би дете могло
лако да пере руке и да се умива. Такође му тре-
ба одвојити и место где ће остављати своје ципе-
ле итд. Поред дечјег кревета треба да стоји сто-
лица или клупица где ће дете уредно слагати
своје одело. У просторији у којој дете проводи
иајвише времена, треба одвојити једну фијоку
или још боље направити једну поличицу и ста-
вити је у један угао где ће бити мали свет детета,
и где ће оно остављати своје играчке, књиге и

26