Object 1

Powered by Translate
Agresivnost i samokontrola
Kako nastaje siledžija
 
            Mediji svakodnevno izveštavaju o nasilničkim incidentima kod nas i u svetu.Suočavamo se sa
porastom ispoljene agresije i istovremeno sa potrebom da se sistematski sagledaju faktori koji pokreću
takve načine nedruštvenog ponašanja.
Postavlja se pitanje zašto se neki ljudi ponašaju agresivno, a neki drugi ne?

Kako definisati agresiju?

            Čuveni socijalni psiholog, Leonard Berkowitz, poznat po proučavanju agresivnog ponašanja
kod ljudi, istakao je da je glavni problem u definisanju agresije to što većina jezika ovaj termin koristi
za označavanje različitih vrsta ponašanja.Kada ljudi kažu za nekoga da je agresivan to može značiti da
povređuje druge ljude ili da se ponaša neprijateljski,  ili da silom pokušava da dobije ono što je naumio
ili, pak, da energično brani svoja uverenja. Međutim da li je opravdano da se termin agresija koristi za
sva pomenuta ponašanja?
            Socijalni psiholozi su saglasni da koncept agresije sadrži dve komponente, nameru da se
neko povredi i stvarno nanošenje povrede drugoj osobi. Dakle, agresija je bilo koji oblik ponašanja
koji za cilj ima nanošenje štete ili povrede drugom ljudskom biću.Važno je naglasiti da je, ovako
sagledana, agresija samo oblik ponašanja i da se ne izjednačava sa ljutnjom i besom kao negativnim
emocijama ili pak rasnim i etičkim predrasudama koje, kao takve, svakako utiču na agresiju.
Sama agresija nije osećanje, ali može biti način iskazivanja osećanja, frustracije i uopšteno
negativnih osećanja , naročito kod dece.
Postoje različite vrste agresivnog ponašanja, fizička agresija naspram verbalne, direktna naspram
indirektne, instumentalna naspram emocionalne, ofanzivna naspram defanzivne i td. Dakle, agresivno
ponašanje može imati različito poreklo, prirodu i manifestacije i samim tim različita objašnjenja.

Agresija, korak prema čemu?

            Sa etimološkog stanovišta, reč agresija vodi poreklo od latinskih reči ad - ka i gradus - korak,
što bi označavalo korak ka nečemu a, u širem smislu, to je aktivnost koja je usmerena ka postizanju
određenog cilja. Samim tim, primarno određenje agresije nema svoje negativno značenje, kao što
je to uobičajeno u svakodnevnom govoru. Agresivno je, dakle, i dete koje traži hranu, sok ili
pokušava da ostvari neki svoj zahtev, ali i kriminalac, koji fizički maltretira ili ugrožava druge osobe,
pljačka ili na drugi način narušava integritet drugih osoba, predmeta ili imovine.
            Međutim, razvoj pojma agresivnosti doneo je agresiji predznak društveno negativne, nepristojne
ili neprimerene, pa i nedozvoljene aktivnosti i kao takav se odomaćio u svakodnevnoj upotrebi. I pored
toga, nema jedinstvenih stavova o tome šta je to agresija ili agresivnost, a pristupi njihovom određenju
uglavnom odražavaju manji ili veći značaj različitih činilaca kojima autori pridaju značaj u tumačenju
agresivnosti.
Tako, neki agresiju određuju kao "ugrađenu unutrašnju napetost koja traži olakšanje i koja će naći
izražaj bez obzira na karakter u spoljnoj sredini" , odnosno impuls koji ima kvalitet instikta, koji Frojd
označava instiktom smrti. Drugi smatraju da je agresivnost vrsta reakcije ili ponašanja, koja nastaje
usled delovanja štetnog stimulusa ili drugog spoljnog nadražaja, čime agresiju ne dovode u vezu sa
unutrašnjim, već spoljnim činiocima . Sledeći smatraju da je agresija bilo koja manifestacija volje za
moći i dominacijom , što agresiji daje širu socijalnu, pa i klasnu dimenziju.

Osnovni oblici manifestacije agresije

 agresija koja se izražava samo u mislima i unutrašnjim zbivanjima čoveka (on je razdražen i
sklon napadu na okolinu, ali kontroliše i uzdrzava agresivne podsticaje);
 verbalna agresija, koja se manifestuje kroz grdnju, uvrede, poruge ili na drugi način;

 agresija usmerena na premete u kojoj se jasno prepoznaje manifestovana sklonost i želja za

destruktivnim ponašanjem;
 agresija prema drugim osobama, u smislu njihovog povređivanja .

Osim pojma agresije, u čestoj upotrebi je i pojam agresivnost. Agresija zavisi od trenutka, dok je
agresivnost crta i karakteristika ličnosti.
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
Zašto se ljudi ponašaju agresivno?
Najveći broj objašnjenja o poreklu agresivnog ponašanja može se svrstati u četiri grupe:
·        shvatanja koja naglašavaju urođenu, nagonsku osnovu agresivnosti
 ·        shvatanja koja povezuju frustraciju i agresiju
·        shvatanja koja ukazuju na važnu ulogu kognitivnih i emocionalnih procesa u
oblikovanju agresivnosti i
·        shvatanja koja naglašavaju uticaj sredine u kojoj neko živi
 

Da li se agresija uči?
            Mnogi psiholozi smatraju da se agresija uči, ali i u ovom slučaju treba imati u vidu durštvo,
sredinu u kojoj neko živi ali i njega kao osobu, individuu.Da bi smo razumeli nečiju agresiju treba da
imamo u vidu kako ju je osoba stekla ali i šta ju je na to podstaklo.Da bi osoba bila agresivna ona mora
da nauči npr. kako  se rukuje oružjem ili kako rečima i pokretima tela da povredi nekoga.Ljudi sa tim
znanjem nisu rođeni, dakle moraju naučiti da se ponašaju agresivno.

Da bi smo razumeli nečiju agresiju treba da imamo u vidu kako ju je osoba stekla ali i šta
ju je na to podstaklo. Agresija se uči i posmatranjem drugih.Sredina obično kažnjava kada
se neko ponaša agresivno , ali se može desiti da ga ona i promoviše. Dakle agresija zavisi 
od nagrade ili kazne koja posle nje sledi.

 
Agresija se uči i posmatranjem drugih.Sredina obično kažnjava kada se neko ponaša agresivno , ali se
može desiti da ga ona i promoviše (ekstremni primer su ratni uslovi).Dakle agresija zavisi  od nagrade
ili kazne koja posle nje sledi.
Drugi našin učenja agresije je i iskustvo koje osoba ima. Ako ona opazi da, u nekim situacijama,
agresivno ponašanje drugih biva nagrađeno, logično je pomisliti da će ona probati da se ponaša na
sličan način; i obrnuto, ako posmatrač vidi da se agresija kažnjava,verovatno će se truditi da kontroliše
ili eliminiše sopstvenu agresiju.
Treći način regulacije agresivnosti proizilazi iz nagrade i kazne koju osoba sama sebi dodeljuje.
Agresivne osobe su, neretko, veoma ponosne na to što su nekoga povredile. Osećaju se zadovoljno i
visoko uzdižu sebe i svoje sposobnosti, što deluje podsticajno.Sa druge strane, osobe koje su se
ponašale agresivno mogu osećati grižu savesti i krivicu, što ukazuje na to da su one usvojile društveno
poželjan sistem vrednosti.
Ovakav način posmatranja agresije deluje optimistično u pogledu njene kontrole i suzbijanja, ali treba
imati u vidu i unutrašnje karakteristike čoveka koje ga na agresiju podstiču kao i spoljne situacije i
frustracije, koje su takođe bitan faktor.
 
Kroćenje agresije
            Uz pomoć samokontrole smo u stanju da, u stresnim situacijama, sačuvamo hladnu glavu,
prizovemo našu racionalnu stranu u pomoć i umirimo osećanja, kada je to potrebno.
            Dobra samokontrola nam pomaže da su naše aktivnosti uvek usmerene određenom namerom,
ciljem, svrhom. Ona nam pomaže da u određenim situacijama budemo odmereni i promišljeni, a ne
impulsivni i brzopleti. Zahvaljujući njoj možemo sebi da priuštimo da, pre nego što nešto kažemo ili
učinimo, prethodno razmislimo o svojim rečima ili postupcima. Druga strana medalje bi bila kada
odreagujemo bez razmišljanja, a onda posle obično žalimo zbog svojih reči ili postupaka i stalno se
borimo sa osećanjem gorčine. Dakle, samokontrola nam pomaže da upravljamo našim emocijama na
pravi način, da one budu tačno odabrane.Time utičemo na sopstvena osećanja i na njihovo izražavanje.
            Impulsivna reakcija je destruktivna i nije rezultat prethodnog promišljanja .Ljudi mogu da
nauče da eliminišu, ili bar kontrolišu, svoje impulsivne agresivne reakcije na provokaciju, pokušavajući
da ih zamene neagresivnim i prikladnim.

Impulsivna reakcija je destruktivna i nije rezultat prethodnog promišljanja.  Kod ljudi sa

izraženom agresijom postoji prenagljeno rasuđivanje. Oni reaguju na osnovu pretpostavke
o pretnji ili neprijateljstvu, a ako naslute pretnju, skoro i da ne obraćaju pažnju na ono što
se zaista događa  i skaču u akciju.  Uz pogrešnu percepciju neprijateljskog čina ide i
automatska agresija

Agresivni ljudi
            Kod ljudi sa izraženom agresijom postoji prenagljeno rasuđivanje kao dokaz perceptivne
predrasude. Oni reaguju na osnovu pretpostavke o pretnji ili neprijateljstvu, a ako naslute pretnju, skoro
i da ne obraćaju pažnju na ono što se zaista događa  i skaču u akciju. Čovek pretpostavlja da je u
pitanju loša namera, pre nego možda omaška, i njegova reakcija je automatski neprijateljska. Uz
pogrešnu percepciju neprijateljskog čina ide i automatska agresija. Umesto razgovora i razrešenja
situacije on upada u svađu, vikanje, optuživanje pa i udarce.
Ovakvi ljudi su emocionalno ostljivi pošto im malo treba da se razljute i češće su ljuti i zbog nevažnih
stvari. Kada su uznemireni ne mogu jasno da rasuđuju, pa i dobronamerno vide kao neprijateljsko i
vraćaju se staroj navici - uzvraćanje udarca. Ovakve osobe veoma često opravdavaju svoje postopke
rečenicama – da je u redu napasti nekog fizički ili verbalno ako si zaista ljut i da će, ako ne napadneš i
povučeš se, svi misliti da si kukavica.
 

Polne razlike u agresivnosti

            Razlike se primećuju već u drugoj godini života (dečaci su labilniji, slabije se koncentrišu i
češće iskazuju ljutnju), a sa daljim razvojem, kad deca više stupaju u interakciju s vršnjacima, postaju
sve veće. Dečaci izražavaju više ponašanja koja uključuju silu.
            Kroz brojna istraživanja proveravane su polne razlike u agresivnosti dece od tri do šest godina i
utvrđeno je da  dečaci izražavaju puno veću verbalnu i fizičku agresivnost. Ova razlika može se
primetiti posmatranjem sportskih aktivnosti, odlazak na utakmice koje nisu samo vid zabave, već se
njima dobijaju i propratna socijalna obeležja, agresivnost.
            Jedno od stanovišta je da su dva pola zapravo ista po agresivnoj motivaciji, ali da se devojčice
uče  da se plaše otvorenog pokazivanja svojih agresivnih tendencija, pokazujući ih pre u blažoj formi.
Muškarci su, iz bioloških razloga, u većem stanju pripravnosti da uče i pokazuju agresivno ponašanje,
što je bazirano delimično na argumentu koji se tiče relacije između nivoa polnih hormona i
agresivnosti. Dokazi o većoj agresivnosti muškaraca su nedvosmisleni. Polne razlike u agresiji su
dobijene u svim posmatranim kulturama. Dečaci su agresivniji i fizički i verbalno. Oni pokazuju i blaže
forme agresije (ruganje, agresivne fantazije), kao i direktnije, češće nego devojčice. Polne razlike se
pronalaze već na uzrastu od 2 ili 2,5 godine. Agresivnost opada sa godinama kod oba pola, ali polne
razlike ostaju. Primarne žrtve muške agresije su drugi muškarci.
            Dominacija je očito važnija unutar grupa dečaka nego unutar grupa devojčica. Dečaci čine više
pokušaja da dominiraju jedan u odnosu na drugog (i uspešnih i neuspešnih) nego devojčice. Oni,
takođe, češće pokušavaju da dominiraju i u odnosu na odrasle. U detinjstvu, agresivnost dečaka ima
velikog uticaja na njegovu moć da dominira. U adolescenciji i odraslom dobu, agresivnost je sve manje
sredstvo dominacije ili vođstva. Moć da se utiče na druge zavisi više od kompetencija i uzajamnih
privrženosti i privlačnosti, nego od sile.

Kako nastaje siledžija

            Tražeći razlog  nastanaka agresivnosti rađena su mnoga dugotrajna istraživanja. Došlo se do
rezultata da najratobornija deca, ona koja su najlakše započinjala tuče i koja su po navici uporebljavala
silu da bi postigla svoje ciljeve, u najvećem broju su napuštala školu, a do tridesete neka su i
osuđivana.Ona su, takođe, prenosila svoje sklonosti ka nasilju u osnovnoj školi, njihova deca su bila
problematična baš kao i njihovi roditelji.
            Brojne studije dokazuju da način na koji riditelji vaspitaju decu, strogom disciplinom,
saosećanjem i razumevanjem, ili nedostatkom topline, ima značajne i dugoročne posledice na detetov
emocionalni život. Važni podaci ukazuju na to da emocionalno inteligentni roditelji mogu biti od
ogromne koristi po dete.
            Agresivnost možemo objasniti, kao što je već pomenuto, i kroz frustraciju kao uzrok. U svojoj
knjizi ’Ljudska agresija’ Bejron i Ričardsonova navode sledeći primer “ Ako bi ste zaustavili 50
slučajnih prolaznika na ulici i zamolili ih da vam navedu najznačajniji uzrok agresije, oni bi
jednostavno odgovorili - frustracija”
Mnogim ljudima ovo zvuči blisko, uverljivo i poznato. Frustracija, dakle, vodi nekom obliku agresije.
Frustriranost stvara stalnu unutrašnju potrebu da se bude agresivan.
Svakako se ne može zaobići činjenica da neki frustrirani ljudi nisu agresivni. Neki ljudi su naučeni da
kada su frustrirani reaguju agresijom, a neki imaju drugačiji način reagovanja. Svi ovi načini ponašanja
su skloni menjanju.
  

Najznačajnije od svega je to što su ljudi obdareni kognitivnim i emocionalnim kapacitetima koji

im omogućavaju da nauće da kontrolišu ili eliminišu nasilnička ponašanja. Istovremeno, ti isti
kapaciteti ljudima daju priliku da nauče prikladnija i konstruktivnija reagovanja na provokativne
situacije.

Ivana Paunović

Povezane objave

• Iskoristite tehnologiju da nagradite ili kaznite svoje dete 0 Komentara 05.May

• Posledice dugog sedenja pred ekranom 1 Komentar 30.Jun
• Kako disciplinovati tinejdžera i naučiti ga životnim lekcijama? 0 Komentara 30.Oct

Iako je bes normalna i zdrava emocija, mora se kontrolisati u društveno primerenom maniru.
Tinejdžeri koji imaju probleme sa obuzdavanjem besa mogu iskusiti ozbiljne posledice. Dok neki
adolescenti svoj bes iskazuju verbalno, drugi umeju da postanu i fizički agresivni. 
Većina tinejdžera može naučiti veštine zdravog obuzdavanja besa uz smernice svojih roditelja. Pokažite
vašem detetu prikladan način da se nosi sa neprijatnim emocijama, kao što su razočarenje i frustracija.
To je veoma važna stvar za vaše dete i mogla bi da mu pomogne kroz lični i poslovni život.

1. Uspostavite pravila o besu u svojoj kući

Svaka porodica ima drugačije načine da se nosi sa besom i frustracijom u kući. Neke porodice imaju
veoma malo tolerancije na vikanje, dok je u drugim galama normalan vid komunikacije. Uspostavite
jasna pravila o tome šta se smatra prihvatljivim ponašanjem i objasnite kakvo ponašanje se neće
tolerisati. Nemojte dozvoliti psovke, fizičko nasilje ili pretnje u svom domu.

2. Razgovarajte o razlici između besa i agresije

Naučite vašu decu razlici između osećaja besa i agresivnog ponašanja. Osećaj besa je u potpunosti
prihvatljiv. Agresivno ponašanje, s druge strane, nije. Naučite dete da nije primereno bacati stvari,
lupati vratima ili razbijati predmete samo zato što se osećate besnim. Tinejdžeri moraju znati da je
agresivno ponašanje, čak iako je u pitanju verbalna agresija, veoma loše.
Pretiti nekome putem društvenih mreža, na primer, može izazvati mnogo problema. Razgovarajte sa
svojim detetom o potencijalnim školskim, društvenim ili zakonskim posledicama koje može izazvati
nasilno ponašanje.

3. Naučite dete da se ponaša prikladno

Naučite tinejdžera u svojoj porodici da razgovara sa ljudima prikladno. Deca sa ovakvom
osobinom mogu da pitaju ukoliko žele nešto bez zahtevanja. Umesto da nešto zahtevaju i odmah stvore
negativnu energiju i sliku o sebi, mogu se izraziti u društveno prikladnom maniru, bez napastovanja
bilo čijih prava ili ličnosti.

4. Naučite dete da prepozna znake fizičkog besa

Kada se ljudi naljute, postoje fizički znaci upozorenja. Na primer, kako je neko sve ljući, može osetiti
ubrzan rad srca i promeniti izraz lica, kako emocije počinju da naviru. Naučite vaše dete da prepozna
znake fizičkog besa pre svega na sebi. Podstaknite ga da odmori svaki put kada oseti da mu se bes
povećava. Ukoliko vaše dete bude čekalo dok ne postane jako besno, biće mu sve teže da razmišlja
racionalno i seti se da treba da se smiri.

5. Dozvolite vašem detetu da uzme “tajm aut”

U napetim situacijama, na primer tokom rasprava, tenzija i bes umeju vrtoglavo da rastu. Dozvolite
sebi i vašem detetu da u ovakvim situacijama uzmete “tajm aut” kako biste se odmorili od rasprave i
povratili samokontrolu. Na primer, u slučaju da su učesnici rasprave previše besni da bi nastavili
diskusiju, napravite odmor od 15 minuta. Ukoliko je vaše dete uzrujano i želi da se odmori od rasprave,
ne insistirajte da nastavite razgovor.

6. Naučite dete društveno prihvatljivim nošenjem sa besom

Tinejdžeri moraju znati društveno prihvatljive načine kako bi se lakše nosili sa osećajem besa. Oni
kojima fali ova veština često postaju verbalno i fizički agresivni. Naučite ih kako da primereno reaguju
u društvu u slučaju da pobesne.
Veštine snalaženja sa ovakvom emocijom su raznolike, tako da će različito delovati na različite
tinejdžere. Na primer, crtanje će možda pomoći jednom adolescentu da se smiri, dok će drugi otići u
šetnju kada je besan. Radite sa svojim detetom kako bi saznali šta je ono što ga smiruje.

7. Naučite dete da rešava probleme i razmatra alternative

Ukoliko vaše dete razume da postoji mnogo različitih rešenja za različite probleme, verovatnije je da će
potrošiti nekoliko minuta razmatrajući svoje opcije, nego pribeći agresivnom ponašanju. Veština
rešavanja problema pomaže tinejdžerima da identifikuju pozitivne i negativne strane potencijalnih
rešenja pre nego što učine bilo šta. Ovo je veoma važna veština za obuzdavanje besa.

8. Budite dobar uzor

Svoje dete ćete o besu naučiti mnogo više svojim ponašanjem nego rečima. Ukoliko vičete, psujete i
razbijate stvari, ne očekujte da vaše dete kontroliše svoj bes. Pokažite tinejdžeru u svojoj kući kako da
priča o svojim osećanjima besa i  kako da izrazi ta svoja osećanja primereno

Read more http://edukacija.rs/saveti-za-roditelje/8-nacina-da-iskontrolisete-bes-vaseg-deteta