Visoka medicinska škola strukovnih studija ,,Milutin Milanković”, Beograd

Seminarski rad

Predmet: Primenjena medicinska etika

TEMA:

AGRESIVNO PONAŠANJE

Predavač: Student:

Prof.dr Tanja Ilanković Bisera Ljajić

Beograd, 2020. god.

SADRŽAJ

UVOD........................................................................................................................................2
1. POJMOVNO ODREĐENJE..................................................................................................3
2. INSTIKTIVISTIČKO SHVATANJE AGRESIJE I AGRESIVNOSTI..................................5
3. BIHEVIORISTIČKO SHVATANJE AGRESIJE I AGRESIVNOSTI...................................9
4. RAZLIKE I SLIČNOSTI IZMEĐU INSTIKTIVIZMA I BIHEVIORIZMA.....................11
5. FRUSTRACIONA TEORIJA AGRESIVNOSTI.................................................................12
5.1. POMERANJE AGRESIVNOSTI................................................................................13
5.2. KATARZA....................................................................................................................13
6. SOCIOLOŠKO SHVATANJE AGRESIVNOSTI................................................................15
6.1. BENIGNA AGRESIJA.................................................................................................16
6.2. MALIGNA AGRESIJA.................................................................................................17
ZAKLJUČAK..........................................................................................................................20
LITERATURA:........................................................................................................................21

2
UVOD

O agresiji se veoma mnogo govori, ali ne bez razloga, jer je ona oduvek bila prisutna u
životu ljudi i životinja. Savremeni i civilizovani svet u kome živimo preplavljen je talasom
agresije i destruktivnog ponašanja, gubitak nade, vere i ljubavi današnjeg čoveka i mnogi
drugi lični drustveni faktori. Zbog svog velikog značaja agresija je postala predmet
proučavanja mnogih nauka: antfopologije, sociologije, psihologije, psihijatrije, filozofije, itd.
Agresija sa najkobnijim posledicama po telesni i duŠevni razvoj je ona koja se ispoljava u
porodici. Na razvoj deteta utiču:

1. nasleđe od kojeg zavise osobine ličnosti, razne skolonosti, pa i karakter;

2. društvena sredina, prvenstveno porodica, zatim vršnjaci, škola, masmediji, itd;

3. lična aktivnost;

4. faktor sudbine.

Pošto se sa agresivnim ponašanjem srećem na svakom koraku, ova pojava postala je predmet
i mog posebnog interesovanja i predmet maturskog rada.

3
1. POJMOVNO ODREĐENJE

Termin »agresija« latinskog je porekla. Potiče od latinske reči ad što znači »prema ili
ka« i reči gradus što znači »korak«. U prevodu agresija bi značila kretanje napred. Reč
agressio poprimila je značenje napada, jer je u ratovima kretanje napred značilo napad.
Mnogi autori razlikuju pojmove: agresivnost, agresija i agresivitet:
- agresivnost je relativno postojana crta ličnosti tj. trajna osobina ili stanje ličnosti;
- agresija je ispoljavanje agresivnosti u odredenom vremenskom periodu;
- agresivitet podrazumeva trajnost ispoljavanja agresivnog pnašanja. Definicije ovih
pojmova razlikuju se od autora do autora.
Termin agresija i agresivnost upotrebljavaju se u različitim značenjima:

1. u smislu tendencije za dominiranjem, kod osoba čija je crta ličnosti sklonost ka

dominiranju;
2. u smislu tendencije da se ostvare lični interesi uprkos protivljenju drugih ljudi.M.Levin to
naziva »zdravom agresivnošću«, a W.Mc.Dougal »borbenošču«.
3. u smislu inicijative da se realizuju lični ciljevi ili interesi, koji ne nailaze na
suprodstavljanje drugih ljudi;
4. u smislu tendencije ka aktivnosti, preduzimljivosti i energičnosti, koja se izjednačava sa
crtom ličnosti označenom kao aktivizam;
5. u smislu tendencije ka destruktivnosti i razaranju drugih osoba ili objekata ili ka
autodestruktivnosti (uništavanju samoga sebe).

Šta će se smatrati agresivnošću i agresijom zavisi od sistema vrednosti pojedinca,

grupe, kolektiva, zajednice, klase kulture, itd. Prema G.Kaporu (1979) za psihologiju je
značajno da se naučno odredi upotrebna vrednost ova dva termina, pre svega zato:

1. što je psihologija nauka, pa je neophodno da se ovi pojmovi precizno (operacionalno)

definišu kako bi se mogli ne samo opisati nego i meriti;
2. sam termin agresivnosti i agresije zavisi od shvatanja značenja ova dva pojma, jer postoje
slučajevi kada ove pojave treba favorizovati (podsticati), ali i slučajevi kada agresiju ili auto
agresiju treba lečiti, ublažavati ili na nju preventivno delovati.

Iz iskustva znamo da je za bavljenje sportom, biznisom, politikom, policijskim i vojnim

poslovima i nekim drugim delatnostima neophodna prilična doza agresivnosti.

Agresivno ponašanje ispoljava se u napadu na druge osobe sa namerom da im se nanese

šteta, koja u stvarnosti može, ali i ne mora da bude naneta.

Svako društvo raspolaže sankcijama protiv agresivnog ponašanja, ali mnoge grupe
direktno ili indirektno podržavaju određene oblike agresivnog ponašanja. Svedoci smo da i
patrijahalno društvo, u kome mi živimo, često toleriše ili podstiče agresivno ponašanje

4
dečaka, a suzbija i kažnjava isto takvo ponašanje kod devojčica, jer se smatra da je to
društveno neprihvadjivo.

Neophodno je da razlikujemo agresivnost kao način reagovanja od agresivnog motiva i

težnje da se agresivno postupi. Mnogi autori smatraju da je prirodna i urođena reakcija ljudi
da agresivno reaguju kada su napadnuti ili kada su sprečeni da ostvare svoje intenzivne
potrebe, motive i želje.

O agresivnim motivima možemo da govorimo samo onda kada naše agresivno

ponašanje ima jasan i svestan cilj da nekoga povredi ili da mu nanese štetu, odnosno kada
osoba nalazi zadovoljstvo u samom agresivnom aktu.

Da li će doći do agresivnog postupka zavisi od:

1. agresivnog impulsa;
2. agresivnog osećanja i
3. drugih, prvenstveno socijalnih faktora.

Prema N.Rotu (1971) pod agresivnošću se podrazumeva ponašanje čija je namera da nekoga
povredi ili da mu se nanese šteta, i to nezavisno od toga:

1. da li je ta namera postojala od samog početka ili se javila tek tokom reagovanja na neku
situaciju;
2. da li se ispoljava postupcima koji su otvoreni i uočljivi na štetu drugih ludi ili postoji
samo želja da neko bude povreden.

Mnogi naučnici su sebi postavili pitanje:Da li je agresivnost kao pranagon ukorenjena u

svakom ljudskom biću ili postoji u karakteru kao individualno svojstvo koje ne mora da ima
svaki čovek?

Takođe su postavili pitanje:Da li je agresivno ponašanje isključivo ili prvenstveno stečeno, tj.
naučeno, ili na njegov razvoj utiču istovremeno nasledni faktori, uslovi sredine i učenje u
međusobnoj interakciji?

2. INSTIKTIVISTIČKO SHVATANJE AGRESIJE I AGRESIVNOSTI

Sva istraživanja instikata posle Čarlsa Darvina počivala su na njegovoj teoriji evolucije.
Willam James (1890) i William Mc Dougal (1913 i 1932) govore o tome da svaki

5
individualni instinkt motiviše odgovarajuće oblike ponašanja.I za neoinstinktiviste, čiji su
predstavnici Sigmund Freud i Konrad Lorenc, izvor agresivnog ponašanja je u instinktima.
Instinkti izviru iz potreba i urođeni su. Oni su pokretački faktor ličnosti i imaju selektivnu
kontrolu nad ponašanjem. Njihov psihološki predstavnik je želja. Oni sačinjavaju duševnu
energiju ličnosti, a izvor im je u idu. Cilj instinkta je zadovoljenje, a instinktivne težnje su
slepe. Da bismo razumeli instinktivističko shvatanje agresije Sigmunda Frojda moramo se
upoznati sa tri komponente ličnosti: biološkom-id, psihološkom-ego i socijalnom- superego.
Id je najstariji, nesvesni deo ličnosti i izvor energije. On sadrži sve što je nasleđeno, prisutno
pri rođenju i instinkte. U njemu vlada princip zadovoljstva. Id ne poznaje ni moral ni logiku.
On teži da izbegne bol i neprijatnosti i želje su jedina realnost sa kojom dolazi u dodir. Da bi
se ostvarile želje ida potrebno je da se angažuje ego koji ima dodira sa spoljašnjim svetom.
Ego se razvija iz ida i on je slab u odnosu na njega. Ego usklađuje zakone instikta sa
zakonima spoljašnjeg sveta. Iz ega se, identifikacijom sa roditeljima, izdvaja superego.
Superego dobija energiju iz ida, ali on ima dužnost da koči impulse koji dolaze iz ida, a
naročito seksualne i agresivne, dok id teži samo ka zadovoljenju.

Prema Sigmundu Frojdu svaki instinkt ima:

1. svoj izvor (uzbuđenje koje nastaje u telu);

2. svoj cilj (uklanjanje neprijatnog stanja tj. zadovoljenje);
3. spoljašnji objekat kojim se vrši zadovoljenje (oblici ponašanja koji vode zadovoljenju
itd.).

Frojd je poklanjao malu pažnju agresiji sve dok je smatrao sda čovekom vladaju dve
glavne snage: libido (seksualnost) i instinkt samoočuvanja. On je u početku poreklo agresije
tumačio kao odgovor na frustraciju seksualnog nagona. Frojd je bio pristalica dualističkog
shvatanja po kome su uvek međusobno suprotstavljene dve osnovne sile. Ta dihotomija
postojala je prvo između libida i instinkta samoočuvanja, zatim između Erosa (instinkta
života) i Tanatosa (instinkta smrti).

Instinkt života (glad, žeđ, seks) služi održanju života i razmnožavanju. Oblik energije
pomoću koje oni deluju zove se libido. To je konstantna sila koja se može vezivati za razne
objekte. Eros treba shavtiti kao stvaralački princip, koji sam po sebi nije erotičan i u okviru
kojeg se odvija reprodukcija čoveka dok se pod Tanatosom, iz koga potiče agresivni nagon,
podrazumeva težnja čoveka da se vrati u neorgansko stanje. Eros i Tanatos javljaju se
međusobno isprepletani. Naime Frojd je uočio da i Eros može koristiti instinkt smrti (to je
sadistička komponenta u Erosu ). Isto tako instinkt smrti može koristiti i sopstveno pražnjenje
u vidu agresije. Tanatos po pravilu ne istupa u svojim otvorenim oblicima već se lukavo
prerušava, a naročito teži da se preodene u oblik Erosa. Institucionalizovano nasilje nad
ljudima svedoči o uspelom prerušavanju Tanatosa u Eros. Sloj intelektualaca, sa njihovom
složenom mentalnom aparaturom, natočito je podložna iskušenjima Tanatosa i njegovom

6
prerušavanju, čime se može objasniti lakoća sa kojom intelektualci postaju, pre drugih,
agresori i žrtve.

Kada instinktivni impulsi, koji u sebi sadrže i Eros i Tanatos, ne budu uspešno potisnuti,
onda se seksualni elementi pretvore u simptome, a agresivni se izdvoje i ispoljavaju kroz
osećaj krivice i destruktivnosti. Instinkt smrti može biti povezan sa libidom i tada se pretvara
u impulse koji su bezazleniji, a ispoljavaju se u sadizmu i mazohizmu.

Frojd je smatrao da sva živa bića nastaju delovanjem kosmičkih sila na neorgansku
materiju, a da kod ljudi postoji podsvesna želja za smrću, koja je u stvari cilj života. U celoj
prirodi vlada princip konstantnosti, pod čijim uticajem organska materija teži da se vrati u
anorgansku. Čovekova želja za vlastitom smrću blokirana je snagama erosa, pa se on bori za
svoj opstanak. Za njega je agresivnost, koja je proizvod instinkta smrti, u stvari agresivnost
usmerena napolje (protiv drugih objekata). Prema Frojdu svako ponašanje, pa i agresivno,
determinišu fizičke sile, karakter tih sila je delom nesvestan. Uvid je faktor koji donosi
promene u naboju energije i pravcu tih sila.

Za njegovu teoriju, međutim, ne postoje empirijski dokazi. Mnogi psihoanalitičari

odbacili su njegovu teoriju instinkta smrti, ali su prihvatili agresivni impuls kao drugu stranu
seksualnog instinkta.

H.Harmann i Ana Freud (1949) smatrali su da se agresivna i seksualna energija

neprekidno stvaraju u organizmu. Ukoliko se agresivna energija ne neutrališe i ne oslobodi na
društveno prihvatijiv način, dolazi do agresivnog napada na druge osobe. U tom napadu
nalazi se zadovoljstvo, jer se kroz agresivnost oslobada tenzija izazvana nezadovoljenim
nagonom. U stvari, do agresivnog napada dolazi kada akumulacija agresije u organizmu
pređe određeni nivo. To je hidraulični model o poreklu agresije. Po Hartmanu agresija i
seksualnost su u funkciji ida. Za njega jedini cilj agresivnog nagona nije destrukcija objekta.
Sile adaptacije ne dozvoljavaju uništenje objekta, jer uništiti objekat znači ostati sam.
Modifikacija se događa fuzijom (spajanjem) sa libidom, pa se objekat ne uništava. U stvari
ego se identifikuje u odnosu na konflikt, pa traži da se agresivni nagon modifikuje.

Njenom neutralizacijom dolazi do sublimacije (transformisanje energije neprihvatljivih

nagona u prefinjene, socijalno prihvaćene i cenjene motive), pa se ona ispoljava na način koji
je socijalno prihvatljiv. Na primer, ako prema nekome osećamo agresiju možemo reagovati na
nekoliko načina:
1. da se sa tom osobom posvađamo ili potučemo;
2. da se povučemo i nikada sa njim ne progovorimo ni jednu reč;
3. da pomerimo agresiju sa nje na neku neživu stvar (na primer da razbijemo čašu) ili na neku
drugu osobu, itd.

7
 Konard Lorenc (1870), istražujući ponašanje životinja, došao je do zanimljivih
zaključaka. Po njegovom mišljenju izvor agresivnog ponašanja je u urodenom agresivnom
instinktu koji je veoma moćan i važan za održavanje jedinke i vrste. Da bi se agresivno
ponašanje ispoljilo neophodno je prisustvo organizma iste vrste. Znači da je agresivno
ponašanje uvek društvena aktivnost, čije je poreklo instinktivno. O agresivnosti, koja je izraz
urođenog instinkta, možemo govoriti samo onda kada se ona nužno pojavljuje i kada je cilj za
sebe, a ne kada je agresivnost samo sredstvo da bi se ostvarili neki drugi ciljevi ili zadovoljile
neke druge potrebe. Agresivnost je reakcija na »urođenu« unutrašnju razdražljivost, koja traži
rasterećenje. Ona će se ispoljiti nezavisno od toga da li postoji odgovarajući spoljašnji
stimulans, kada se u neurološkim centrima nagomila dovoljno specifične energije za
instinktivna dela (hidraulički model). Lorenc govori o dve vrste agresije:

1. intraspecifična agresija je agresija unutar jedne vrste, a njena funkcija je podržavanje

opstanka vrste. Ona ispoljava tu funkciju tako što raspodeljuje jedinke jedinke neke vrste na
ograničenom prostoru, koji im stoji na raspolaganju, izborom »boljeg čoveka«, u šta spada i
uvodenje socijalne hijerarhije i odbrana ženke (K.Lorenc, 1964.). U toku evolucije jedne
vrste ubilačka agresija jedne vrste pretvorila se u agresiju koja ima zaštitničku funkciju. Taj
novi oblik agresije ispoljava se u obliku simboličkih i ritualnih kretnji koje imaju istu
funkciju, a nisu štetne za vrstu;
2. interspecifična agresija je agresija između pripadnika različitih vrsta.

Po Lorencu, agresivno ponašanje koje ima svoj izvor u instinktu, postoji i kod ljudi. Na
primer, ljudi u polarnoj ekspediciji povezani prijateljstvom i poslom, posle izvesnog
vremena, ponašaju se agresivno jedan prema drugome, jer nema drugih osoba na koje mogu
usmeriti agresivno ponašanje, a imaju jaku potrebu za takvim ponašanjem. Pošto čoveku
nedostaju prirodna oruđa za ubijanje pripadnika svoje vrste (kandže, rogovi, kopita, itd) kod
njega su se slabije razvijale forme inhibicije agresivnosti, nego kod životinja, kod kojih su se
tokom filogenetskog razvitka, radi zaštite i održavanja vrste, one jače razvile.
Zato je čovek izmislio veštačka oruđa i oružja koja imaju izuzetno veliku moč ubijanja.
Međutim, i kod čoveka postoje neke forme inhibicije agresivnosti, npr. pušenje »lule mira«,
razni dobri maniri, osmeh pri pozdravljanju, itd. On je kasnije pokusao da dopuni svoje
shvatanje agresivnosti. Agresija je nasledno zlo čovečanstva, nastalo kao posledica
intraspecifične selekcije (selekcija unutar iste vrste) koja je delovala na naše predke pre oko
40000 godina. Ona se pojavila kad su ljudi nadvladali strah od gladi, smrzavanja i divljih
zveri. Na to su mnogo uticali ratovi, koji su se vodili izmedu neprijateljskih susednih
plemena. Iz njih su se razvile »ratničke vrline« i danas veoma cenjene u nekim kulturama. Ali
po mišljenju nekih autora, u svakom ratu dolazi do većeg gubitka agresivnih pojedinaca, pa je
malo verovatno da je selekcija uzrok održavanja visoke učestalosti agresivnosti kod ljudi.

Prema Lorencu, ljudi čine strahote u ratu i svoje ponašanje smatraju opravdanim. Takvo
ponašanje zasnovano je na instinktu i analogno je ponašanju životinja.
Prema E.Fromu (1973) Lorenc ne želi da brani ratne strahote, aii njegov argument, da su
urođeni instinkti pokretači takvog ponašanja, čini baš to. Po Fromovom miŠljenju nema

8
dokaza da je u ljudskoj prirodi činjenje strahota u ratu i da je to univerzalna ljudska reakcija.
Besmisleno je takvu tvrdnju zasnivati na instinktu, koji počiva na analogiji s pticama i
ribama, koja je veoma sumnjiva. Prema Lorencu lično prijateljstvo i povezanost nalazimo
samo kod životinja sa dobro razvijenom intraspecifičnom agresijom. Sto je životinja ili vrsta
agresivnija ta povezanost je čvršća. On tvrdi da i kod ljudi ne postoji ljubav bez agresije i da
čovek može mrzeti samo tamo gde je voleo, iako to retko priznaje.
Prema E.Fromu (1973) istina je da se ljubav ponekad pretvara u mržnju, međutim bilo bi
tačnije reći da se menja povređeni narcisoidni karakter osobe koja voli, a ne ljubav. To znači
da neljubav izaziva mržnju. Zato je apsurdno tvrditi da čovek mrzi tamo gde je voleo. From
posavlja pitanja: da li ugnjetavani mrzi ugnjetavača, da li majka mrzi ubicu svog deteta, da li
mučeni mrzi svog mučitelja, zato jer su ih voleli ili ih još uvek vole? Osnovne postavke
Lorencove teorije nisu potvrđene, jer ih je teško potvrditi. Kada bi se agresivno ponašanje
javljalo bez obzira na situaciju u kojoj se živo biće nalazi, bez obzira na potrebu za hranom,
na zaštitu svoje teritorije, na odbranu potomstva i stalno posle izvesnog vremena, onda bi
instinktivistička teorija imala čvršće temelje.
Uopšteno govoreći Lorencova glavna metoda sastoji se u analogijama, koje su dobijene tako
što je upoređivano ponasanje nekih životinja sa ponašanjem čoveka. Ali i za Frojda i za
Lorenca zajedničko je shvatanje da je potiskivanje agresivnosti veoma nezdravo.

3. BIHEVIORISTIČKO SHVATANJE AGRESIJE I AGRESIVNOSTI

Osnivač biheviorizma Watson (1914) nije poklanjao posebnu pažnju agresiji, ali većina
ispidvača agresije u SAD pisala je sa biheviorističkom orijentacijom. Prema biheviorističkom
shvatanju, čovek oseća, misli i radi na način koji se pokazao uspešnim u postizanju onog što
želi. Agresija je stečena u traženju naše optimalne vrednosti (koristi, pozicije). Ako dete
otkrije da će mu neko dati ono što želi, ako bude agresivno, ono će postati osoba sklona
agresivnom ponašanju. U analizi agresivnog ponašanja nije važna namera, važne su samo
vrste potkrepljenja koje deluju na agresivno ponašanje.
A.H.Buss (1961), predstavnik biheviorizma, smatra da je agresivnost reakcija kojom se
drugim osobama namerno ili nenamerno zadaje štetni udarac. Covek će postati sklon

agresivnom ponašanju, ako njime dobija, ono što želi. Za sve bihevioriste nije važan činilac
nego čin. Oni proučavaju vidljivo ponašanje čoveka samo po sebi, nezavisno od osobe koja
se ponaša. To je najveća zamerka biheviorističkoj teoriji. Na primer, ako jedna osoba ubije
drugu, za bihevioristu nije važna motivacija ubice već sam čin ubistva, a to nije dovoljno da
bi se jedna ličnost mogla opisati. A.Bandura (1965) smatra da i ljudi i životinje mogu naučiti
da ne reaguju agresivno na situacije na koje se inače reaguje agresivno. Isto tako, mogu
naučiti da reaguju agresivno na situacije na koje ranije nisu tako reagovali. Drugim rečima,
kako ćemo reagovati na draž i situacije, koje otežavaju ili ometaju zadovoljavanje naših

9
motiva i potreba, zavisi od toga koji je način reagovanja naučen. Da je učenje važan faktor u
sticanju agresivnog ponašanja pokazuju mnogi primeri. Na primer, ako roditelji fizički često
kažnjavaju svoju decu ili im zabranjuju mnoge stvari, ona će postati agresivnija. Isto tako
agresivnija su deca onih roditelja koji ohrabruju, tolerišu ili nagraduju svoju decu za
agresivno ponašanje. Bandura je sa saradnicima utvrdio da posmatranjem agresivnih
postupaka roditelja, ili nekog drugog modela, dovodi kod dece do podražavanja (oponašanja)
takvog ponašanja. Tu se radi o uČenju po modelu ili opservacionom učenju. Takvim učenjem
može doći do:

1. prihvatanjem novih, do tada nepoznatih oblika ponašanja;

2. do dezinhibicije, do tada inhibiranih agresivnih reakcija;
3. do obnavljanja napuštenih oblika agresivnog ponašanja;
4. do usvajanja i primene različitih oblika agresivnog ponasanja na sasvim nove
situacije, u kojima se ono, do tada nije ispoljavalo.

J.R.Davitz, takode biheviorista, uspeo je da eksperimentalno dokaže da su dečaci, koji su

nagrađivani za agresivne postupke, ispoljavali više agresivnog ponašanja, nego oni koji su
nagradivani za kooperativne postupke. Na osnovu dosadašnjih istraživanja o agresiji i
agresivnosti S.Radonjić (1971) zaključuje:

1. da je mehanizam javljanja agresivnog impulsa i agresivnog osećanja urođen i da zavisi od

određenih vrsta draži i frustracija;
2. da učestalost javljanja i intenzitet agresivnih impulsa zavisi od našeg individualnog
iskustva i od socijalnog učenja;

• agresivni impulsi se mogu socijalizacijom inhibirati

• mnoge draži i situacije, koje ranije nisu predstavljale podsticaj za javljanje
agresivnih postupaka i osećanja, učenjcm to mogu postati;
3. moramo razlikovati agresivne postupke od agresivnih impulsa i osećanja.

Prema shvatanju neobihevioriste B.F.Skinnera svako čovekovo ponašanje, pa prema tome i

agresija, može biti potpuno određeno, tako što okolina nagrađuje poželjan oblik ponašanja i
tako utiče na veoma jak vlastiti interes čoveka i zadovoljava ga. Ako nagrađujemo
bezuslovno ponašanje, koje smatramo poželjnim, posle nekog vremena osoba će nastaviti da
se ponaša na poželjan način. To je »operativno uslovljavanje« koje se razlikuje od klasiČnog
uslovljavanja
10
po Pavlovljevom modelu. Važno je da potkrepljenja (učvršćivanja) moraju biti pozitivna
(pohvala, nagrada) i dobro raspoređena. Primenom operativnog uslovljavanja. Skiner je
uspeo da u znatnoj meri izmeni ponaŠanje životinja i ljudi u laboratorijskim uslovima. Mnogi
autori, međutim postavljaju pitanja šta se dešava kada ljudi iz laboratorije iziđu u
svakodnevni život; da li će se onda ponašati onako kako su naučili putem operativnog
uslovljavanja? Prema E.Fromu (1973) biheviorizam ne može da objasni mnoge stvari, na
primer:

10
1. zašto pozitivno potkrepljenje ne može da spreči mnoge ljude da se suprotstave naučenom
ponašanju i da se ponašaju suprotno naučenom ponašanju, pod uticajem svojih uverenja,
savesti ili ljubavi;
2. zbog čega, uprkos stalnom pozitivnom potkrepljenju, neki ljudi uslovljeni da budu
mučitelji ili progonitelji, često mentalno obolevaju;
3. zbog čega se dešava da mnogi od najprilagođenijih ljudi, koji bi trebalo da svedoče o
uspehu uslovljavanja, postaju nesrećni ili neurotični.

From tvrdi da neko može postati rob operativnim uslovljavanjem, ali će reagovati
nezadovoljstvom ili agresivnošću. Cini se da impulsi, ugradeni u čoveku, ograničavaju moć
operativnog uslovljavanja. From smatra da je Skiner naivni racionalista, jer veruje da se
čovek ponaša prema zahtevima svojih interesa. Po njegovom mišljenju, ova teorija je istinita
samo za otuđenog čoveka savremenog kibernetičkog društva. Prema Fromu, biheviorističko
shvatanje je vidljivo ponašanje naučno pouzdan podatak, nije tačno.Ponašanje se razlikuje od
motivacionih podsticaja, iako se pri površnom posmatranju ta razlika ne vidi. Ako
posmatramo dva oca od kojih je jedan sadista, a drugi normalan, kako udaraju rukom svoje
dete, učiniće nam se da se obojica identično ponašaju. Međutim, različit način držanja deteta i
različit način razgovora sa njim, pre i posle kazne, kao i izraz njegovog lica, čini njihovo
ponašanje vrlo različitim. Njihovo vidljivo ponašanje je isto, ali pažljivim posmatranjem na
licu sadiste otkrićemo grubost i intenzivnu destruktivnost. Pošto bihevioristi nemaju metodu
za ispitivanje neverbalnih podataka oni se ograničavaju na one podatke kojima mogu baratati,
a oni su obično suviše grubi za teorijsku analizu.

4. RAZLIKE I SLIČNOSTI IZMEĐU INSTIKTIVIZMA I

BIHEVIORIZMA

Prema instiktivističkoj teoriji čovek živi prošlost sopstvene vrste, a prema

biheviorističkoj sadašnjost društvenog sistema u kome se rodio.Ono što je zajedničko za oba
pravca je to da za njih čovek nema nikakve odgovornosti, nikakvog udela u svom životu,
nikakvu slobodnu volju. On je kao lutka na koncu kojom upravljaju ili instinkti ili
uslovljavanje. Pristalica sociološkog shvatanja agresije Erich Fromm (1973) smatra da je
osnovna greška instiktivista što nisu pravili razliku između nagona koji su ukorenjeni u
instinktu i nagona ukorenjenih u karakteru. Po njemu, na primer, sadistički karakter čeka
priliku u kojoj će se ponašati sadistički, a osobe pune ljubavi čekaju priliku da izraze lubav.
Čini se da sadistička ličnost koja čeka priliku da izrazi svoj sadizam odgovara hidrauličkom
modelu nagomilanog instinkta. I instinktivisti i bihevioristi, iz područja svog posmatranja,
isključuju čoveka, koji se ponaša agresivno ili neagresivno.

Obe ove teorije suviše pojednostavljeno pokušavaju da objasne ponašanje ljudi.

11
5. FRUSTRACIONA TEORIJA AGRESIVNOSTI

Ova teorija, kao Berkoviceva dopuna ove teorije, ističe značaj učenja na agresivno
ponašanje. Sprečavanje zadovoljenja potreba i motiva dovodi do frustracije, koja izaziva
agresivnost. J. Dollard (1939) smatra da postojanje frustracije uvek vodi agresiji i obrnuto,
agresivno ponašanje uvek predpostavlja postojanje frustracije.
H.Miller i J.Dollard (1941) autori su teorije traženja žrtve. Nagomilana agresivnost kod
čoveka, koja je izazvana frustracijom, usmerava se na najpristupačnije ciljeve. Ovde se radi o
pomeranju agresije sa stvarnog izvora na druge osobe ili objekte, To su, pre svega, manjinske
grupe, od kojih postoji najmanje straha da će nepoželjno reagovati, odnosno da će svojim
reagovanjem ugroziti agresora.
Postoji fiziološki proces koji dovodi do agresivnosti, a koji je zasnovan na nasleđu, ali ne
postoji nasleđeni nagon za agresivnošću. Milcr smatra da frustracija može izazvati više
različitih reakcija, a da je agresivnost samo jedna od njih. Za A.H. Bussa (1961) frustracija je
samo jedan od predhodnika agresije ali ne i najsnažniji.
R.Berker, T. Dembo i K.Levin (1941) u jednom istraživanju, u kojem su učestvovale dve
grupe dece, dokazuju da frustracija zaista izaziva agresivno ponašanje. Ona grupa kojoj je
dozvoljeno da se odmah igra sa igračkama nije bila frustrirana i nije ispoljena agresivnost.
druga grupa je bila frustrirana, jer je pre ulaska u prostoriju mogla da posmatra igraČke u
jednoj prostoriji, a tek kasnije d uđe u tu prostoriju i da se sa njima igra. Ova grupa ponašala
se veoma destruktivno i agresivno prema igračkama. Drugi istraživači utvrdili su da su duže
ekonomske nevolje izazvale frustraciju koja je prouzrokovala aresivno ponašanje. Oni su
istraživali povezanost izmedu cena pamuka i broja Hnčovanja na jugu SAD od 1882. do
1930. Utvrdili su da je broj linčovanja bio veći, što su cene pamuka bile niže. Frustraciju,
koja izaziva agresiju, mogu izazvati, takođe, strogo i surovo ponašanje roditelja prema deci,
izolacija tokom dužeg vremena, itd. Međutim, frustraciona teorija objašnjava samo da je
frustracija čest izvor agresivnosti, ali ne objašnjava u potpunosti uzroke javljanja
agresivnosti,
1. svaka frustracija ne izaziva agresivnost ( na primer frustracija može izazvati pojačano
ulaganje napora da se nešto postigne);
2. postoji agresivno ponašanje bez frustracije.

L.Berkovitz i pristalice frustracione teorije agresivnosti smatraju da podaci, koji govore o

tome da učenje i iskustvo utiču na ispoljavanje agresivnosti, ne obaraju njihovu predpostavku
o tome da postoje urodene komponente agresivnog ponašanja. Eksperimenti su pokazali da su
se neke životinje, koje su odrasle u izolovanosti ( npr. u zoološkom vrtu), ipak agresivno
ponašale pri pojavi agresivnih draži, iako nisu mogle da nauče agresivno ponašanje. Prema
Berkovicu emocionalna reakcija na frustraciju stvara samo spremnost da se agresivno
reaguje, ali do agresije dolazi tek uz prisustvo određenih draži (npr.osobe koja je izazvala

12
frustraciju).Te draži mogu izazvati ili povećati agresivnost. Zbog toga agresivno ponašanje,
pri kome uvek imamo urođenu komponentu, mnogo zavisi od učenja, pre svega od učenja
onih draži i situacija koje podstiču agresivno ponašanje. Za Berkovica frustraciona teorija je
nepotpuna.
Zamerka ovoj teoriji bila bi da različiti ljudi u različitoj situaciji ne reaguju na frustraciju
uvek agresivnim ponašanjem. Na primer ako je neko frustriran što u odlučujućoj utakmici
nije dao koš, on može reagovati na mnogo načina:
1. da se rastuži i rasplače, ako je emocionalan, a pridao je veliki značaj utakmici;
2. da teren napusti bez reči, ode u kafanu i napije se;
3. da okrivljuje i agresivno se ponaša prema saigračima, treneru ili Članovima protivničke
ekipe;
4. da se odluči da se više nikad ne bavi košarkom, itd.
Pema tome frustracija zaista može biti uzrok agresivnog ponašanja, ali da li će se osoba tako
ponašati zavisi od mnoštva drugih faktora (crta ličnosti, vaspitanja, uticaja društva, itd).

5.1. POMERANJE AGRESIVNOSTI

To je prenosenje agresivnosti sa izvora, koji je izazvao frustraciju ili agresivno osećanje,

na neku drugu osobu, jer agresivnost ne može da se ispolji prema izazivaču frustracije.
Postoji više uzroka pomeranja agresivnosti:
1. zato što smo naučili da ispoljavamo agresivnost prema određenim osobama;
2. zato što se bojimo posledica ako agresivnost usmerimo na izazivača frustracije (npr. ako
je on naš profesor, šef, itd.)
Ako je neka osoba sličnija izvoru naše frustracije, onda imamo dve mogućnosti. Prva je da se
uzdržimo da prema njoj ispoljimo agresivnost, iz istih razloga iz kojih ne manifestujemo
agresivnost prema osobi koja je izazvala frustraciju. Druga mogućnost je da usmerimo
agresivnost prema
Ako je naš agresivni imuls jači od poštovanja i autoriteta, onda ćemo agresivno
ponašanje ispoljiti. Međutim, ukoliko je agresivni impuls slabiji, agresivno ponašanje će
izostati. Deca Često pomeraju agresiju sa oca na profesora, školu i druge institucije. Ljudi
koji imaju rasne, verske, nacionalne i druge predrasude pomaraju agresivnost sa izvora, tj. sa
osobe koja ih je frustrirala, na manjinske grupe. Uvek kada primetimo veliku nesrazmeru
između karaktera situacije i agresivne reakcije možemo biti sigurni da se radi o pomeranju
agresije.

5.2. KATARZA

13
 Ovaj termin preuzet je od grčkog filozofa Aristotela. Posmatrač tragedije uživljava se u
radnju, u sebi doživljava nagomilane impulse agresivnosti i pri tom ih se oslobađa. Drugim
rečima on proživljava sve one emocije koje proživljava i junak tragedije i na taj način
pročišćava svoju dušu. O katarzi govorimo, dakle, i onda kada osoba posmatranjem prikazane
agresivnosti na televiziji, filmu itd., smanji ili gubi (zbog frustracije nagomilanu) agresivnost.
U širem značenju, katarza predstavlja oslobađanje od potisnutih agresivnih impulsa, koje se
ostvaruje na dva načina: posmatranjem tuđe ili ispoljavanjem sopstvene agresivnosti. Čest
način njenog ispoljavanja je psovka ili grdnja. Ako primetimo da je osoba koja nas je
frustrirala i sama izložena tuđoj agresivnosti, automatski će se smanjiti i naša agresivnost
prema njoj. Medutim, Bandura i još neki autori svojim istraživanjima su pokazali da nije
došlo do katarze kod ispitanika, čak ni posle prisustvovanja agresivnim scenama. Zato oni
zaključuju:
1. da je svaka generalizacija neopravdana, jer posmatranje tuđeg agresivnog ponašanja obično
dovodi samo do trenutnog olakšanja i smanjenja agresivnosti kod nas;
2. ako se agresija nekontrolisano ispoljava uvek kada se javi agresivni impuls ili ako se trajno
gledaju agresivne scene, bez kontrole sostvenog ponašanja, onda dolazi do učestalosti
agresivnog ponašanja.

Dakle, katarza samo smanjuje agresivnost u određenim uslovima i za odredeno vreme.

Osim toga, katarza će se pojaviti samo ako kod neke osobe postoji agresivnost u trenutku
kada posmatra agresivnu scenu, ali ako neko posmatra agresivno ponašanje, a ne nalazi se u
stanju agresivnosti, samo posmatranje, kod njega će izazvati agresivnost. Takođe, ako neko
učestalo posmatra ispoljavanje agresivnog ponašanja, on će se i u situacijama sličnim onim
koje je posmatrao, ponašati agresivno, jer je stekao naviku agresivnog ponašanja.
Prezentovano agresivno ponašanje putem sredstava masovnih komunikacija, po mišljenju
mnogih stručnjaka, doprinosi razvijanju agresivnosti, naročito kod dece. Deca lako poveruju
da je prezentovano agresivno ponašanje opšte prihvaćeno i normalno. Drugi autori smatraju
da:
1. ako posmatramo situacije u kojima se ispoljava agresivnost, to nam pruža mogućnost da
sopstvenu agresivnost oslobodimo putem katarze;
2. film i TV ne prikazuju ništa što se ne može videti u svakodnevnom životu.
Prema tome, prezentovana agresivnost, ako ne dovodi do smanjenja, ne dovodi ni do
povećanja agresivnosti kod dece.
S. Radonjić (1971) smatra da stalna prisutnost i stalno prikazivanje agresivnog ponašanja
može da :
1. podstakne da ne suzdržavamo sopstvene agresivne impulse;
2. da ne osujećujemo agresivno ponašanje, ako smatramo da je to stalna i normalna reakcija
ljudi;
3. deca imitacijom mogu da nauče nove oblike agresivnosti, koje pre toga nisu ispoljavala.
Iako su mišljenja po pitanju posmatranja agresivnog ponašanja samo donekle oprečna, uticaj
masmedija na ispoljavanje agresivnosti svakoako je značajna., ali ponekad i prenaglašena.

14
6. SOCIOLOŠKO SHVATANJE AGRESIVNOSTI

Antropološki podaci pokazuju da agresivnost nije podjednako zastupljena u svim

kulturama i da nije tipičan odgovor na frustraciju. Uslovi u kojima dete živi utiču na stepen
agresivnog ponašanja. Margaret Bacon, Child i Berry (1963) vršili su istraživanja u
velikom broju kultura i utvrdili da kod dečaka koji rastu bez oca dolazi do identifikacije sa
majkom. Kod njih dolazi do raznih vrsta devijantnog ponašanja i do učestalog i intenzivnog
javljanja agresivnosti. Oni izražavaju izraženu maskulinost da bi prikrili vlastitu femininu
identifikaciju.

• SOCIOLOŠKO SHVATANJE AGRESIJE JOVANA RAŠKOVIĆA

Po njemu agresivnost prožima instinkt i može se upotrebiti kao energija

instinkta. Ona je dublja i šira od instinkta. Ukorenjena je u biološki potencijal
svakog čoveka, a raste i jača na strasti i požudi. Covekova agresija ispoljava se
na okrutan način, jer ima dimenzije strasti. Postoji totalna simbiotička
povezanost agresije i strasti. Agresija je najstarija iracionalna biološka
tvorevina, a strast najmlada. J.Raškovič je dao najširu ontološku tipologiju
agresije i deli se na:
1. agresija u igri:
2. odbrambena agresija;
3. afirmativna agresija;
4. instrumentalna agresija;
5. agresija pohlepe;
6. intenciona agresija;
7. sistematska agrsija;
8. konformistiČka agresija;
9. revolucionarna agresija;
10. destruktivna agresija;
11. narcistička agresija.

Rašković nije objasnio sve uzroke agresije i agresivnog ponašanja, jer je stavio naglasak na
sociološki aspekt ove pojave. Osim toga njegova tipologija je veoma slična Fromovoj.

• SHVATANJE AGRESIJE I AGRESIVNOSTI ERIHA FROMA

From govori o dve osnovne vrste agresije: benignoj i malignoj. Benigna agresija je
defanzivna i reaktivna, biološki adaptivni odgovor na ugroženost vitalnih interesa ljudi i

15
životinja. Ona je filogenetski programirana i teži da ukloni ugroženost, tako što će destruirati
ili ukloniti izvor te ugroženosti.
Maligna agresija je biološki neadaptivna i ofanzivna. Nije filogenetski programirana i
biološki je štetna i za napadnutu osobu i za napadača. Ona je isključiva karakteristika čoveka
i predstavlja potencijal ukorenjen u samim uslovima egzistencije ljudi, iako nije instinkt
poŠto maligna agresija nije urođena, to znači da se može iskoreniti.

6.1. BENIGNA AGRESIJA

Postoji nekoliko vrsta benigne agresije. To su pseudoagresija, konformistička i

instrumentalna agresija.
1. Pseudoagresija podrazumeva agresivna dela koja mogu izazvati štetu, iako im to nije bila
namera:
a) nenamerna, (nehotična) agresija — npr. čovek puca iz oružja i slučajno rani ili
ubije nekoga. Psihoanalitičari ovde govore o nesvesnoj motivaciji i postavljaju pitanje da li
je, možda, ono što čini slučajno agresor nesvesno nameravao;
b) nestašna agresija - nije motivisana mržnjom, a cilj joj je primena veštine
(upotreba luka i strele, mačevanje, borba sabljama, karate, itd.);
c) samopotvrđujuća agresija - njome su obdarena sva ljudska bića, a ne samo
muškarci, kako se ranije pretpostavljalo. Osoba sa nesmetanom samopotvrđujućom agresijom
manje teži neprijateljstvu od osobe čija je samopotvrdljivost defektna. Samopotvrđujuća
agresija olakšava ostvarenje cilja, iako je taj cilj nekad društveno prihvatljiv, a nekad ne. Ona
je neophodna u svim situacijama kada je potrebno da se cilj izvrši odlučno i bez straha od
teŠkoća (hirurg, alpinista, uspešan prodavac). U autoritarnoj porodici i društvu
samopotvrujuća agresija je slaba, jer samopotvrđivanje znači neposluŠnost ili greh.
2. Konformistička agresija - agresor smatra svojom dužnošću da posluša naredenje.
Poslušnost je potreba ugađanja, jer na taj način osoba ispoljava svoje agresivne porive, koje
drugačije ne može da izrazi. Osim toga, kada neka osoba oseća poriv da nekoga posluša ili da
mu ugodi, ona oseća ugroženost, a protiv te ugroženosti brani se izvršavajući traženi čin
agresije.
3. Instrumentalna agresija - služi samo kao instrument za ostvarenje neophodnog ili
poželjnog cilja. Jedan od oblika instrumentalne agresije je rat.

Pošto je sloboda vitalni bioloŠki interes čoveka, njeno ugrožavanje izaziva defanzivnu
agresiju. Narcisoidnost je, takođe čest izvor ove vrste agresivnosti.
Ako narcisoidnu osobu kritikujemo, ili pobedimo u igri, ona reaguje agresivno i ima želju za
osvetom, ponekad više nego da napadnemo njeno telo i imovinu.
Još snažniji izvor agresivnosti je grupna narcisoidnost. Ljudi, koji se osećaju kao mravi,
u grupi postaju »divovi« i kad neko napadne njihovu grupu postaju veoma agresivni.
Agresivnost grupe je reakcija na ugrožene vitalne interese. Ona je toliko intenzivna da
predstavlja polupatološku pojavu (masovni pokolji između hindusa i muslimana u vreme
podele Indije).

16
 Glavni uslov za smanjenje defanzivne agresije jeste da ni pojedinci ni grupe ne
ugrožavaju druge pojedince ni druge grupe. To zavisi od postojanja materijalne osnove koja
će onemogućiti dominaciju jedne grupe nad drugom i svim ljudima pružiti lepši i
dostojanstveniji život. Nažalost, defanzivna agresija nije reakcija na stvarnu već na
izmišljenu ugroženost koja je proizvedena masovnom sugestijom i pranjem mozga. Do
nezavisnog kritičkog mišljenja i do smanjenja defanzivne agresije, po mišljenju Froma, mogu
dovesti samo korenite društvene i političke promene.

6.2. MALIGNA AGRESIJA

Iako ne služi fiziološkom opstanku čoveka, ona je važan deo njegovog mentalnog
funkcionisanja. Ona se rada međusobnim delovanjem društvenih stanja i čovekovih
egzistencijalnih potreba. Veliku ulogu u stvaranju ove vrste agresije u savremenom
tehnokratskom društvu je hronična dosada. U otuđenom društvu čovek se otuduje od sebe
samog i od drugih ljudi. On gubi smisao života, interesovanje za intelektualni i umetničko
stvaralaštvo. U našem društvu sugeriše se da se smisao života postiže gomilanjem novca,
konzumiranjem robe, itd. Većina ljudi prihvata ovakvu sugestiju na nivou svesti, ali oni ne
dostižu stvaran osećaj smisla svega toga i nemaju svoje središte u sebi samom. Zato je za
mnoge Ijude ubijanje način da se osete živim i da nešto mogu da učine nekom drugom biću.
Na taj način oni okončavaju nepodnošljiv osećaj dosade i nemoći. Samosvest, razum i
imaginacija čoveka prekinuli su harmoniju koja karakteriše egzistenciju životinja. Čovek je
svestan svoje nemoći, svog neznanja i svoje smrti. I baš zato što je svestan on pokušava da
kompenzira dosadu (alkoholom, drogom, itd). Međutim, ako je dosada nekompenzovana ona
izaziva nasilje i destruktivnost.
Tanka je crta između pasivnog i aktivnog oblika maligne agresije. O pasivnom obilku
govorimo kada ljude privlače slike krvoprolića i okrutnosti, izveštaji o zločinima, o strašnim
nesrećama, itd. Krajnje destruktivne osobe ne osećaju ništa, ni radost, ni žalost, ni bol. Za
njih je ceo svet siv i često bi radije bili mrtvi nego živi. Obično se radi o osobama koje pate
od psihotične ili neurotične depresije. Umesto instikata, koji mu nedostaju, čovek poseduje
karakter, koji motiviše ponašanje u skladu sa dominantnim ciljevima.
Pošto poseduje govor, čovek je, za razliku od životinja, stvorio zamenu za izgubljenu
instiktivnu adaptaciju. From govori o društvenom karakteru, koji se formira pod uticajem
društvenih faktora, tj.kulture u kojoj čovek zivi.
Destruktivne i sadistiČke strasti u osobi, obično su organizovane u karakteru.
Sadistička strast nije zajednička svim ljudima, nego samo onima koji imaju isti karakter.
Ljubav, pravda, solidarnost, um, itd. međusobno su povezani u »sindrom« unapređenja
života.
Destruktivnost, sadomazohizam, narcisoidnost, pohlepa, incestualnost, itd. međusobno su
povezani u »sindrom« izopačavanja života. Dakle, strasti koje su ukorenjene u karakteru ne
javljaju se pojedinačno, nego u okviru sindroma. Prosečna osoba mešavina je oba navedena
sindroma. Kako će se osoba ponaŠati i da li se može promeniti zavisi od pojedinačne snage
jednog ili drugog sindroma.

17
 Da bi se čovek razvio u intelektualnom, naučnom i umetničkom pogledu morao je
stvarati okolnosti koje su sprečile njegov razvoj u drugim vidovima, naročito osećajnim.
Glavni motivi čoveka su njegove racionalne i iracionalne strasti. One ga pokreću i uzbuđuju.
Od njih je sačinjeno sve što život čini smislenim i vrednim življenja. Racionalne su one
strasti koje unapređuju život, a iracionalne one koje ga guše i vode destrukciji.

Maligna agresija se javlja u dva oblika:

1. spontani - to je provala uspavanih destruktivnih impulsa ( nisu nužno potisnuti) koji se
aktiviraju u izvanrednim okolnostima. Uvek postoje spoljašnji uslovi koji stimulišu ovu
agresiju: ratovi, politički, nacionalni ili religijski sukobi, krajnja dosada, siromaštvo, grupna
narcisoidnost, sklonost stanju transa, itd;
2. oblik povezan sa strukturom karaktera - njegov stalni izvor energije je destruktivni
karakter . From govori o više vrsta destruktivnosti:
a). osvetnička destruktivnost - spontana reakcija na nepravednu i intenzivnu patnju,
koju podnosi osoba ili članovi grupe sa kojom
se ona identifikovala. Ona je ofanzivna, jer se javlja nakon učinjene štete i jer je
veoma intenzivna, često okrutna, požudna i nezasita; b) ekstatička destruktivnost
- postizanjem transnog stanja ekstaze osoba ponovo stiče
jedinstvo unutar sebe kao i sa prirodom (ekstatični plesovi, samoizazvano stanje
transa, upotreba droga, itd.)
From, takođe, govori o sadizmu i mazohizmu koji proizilaze iz destruktivnog karaktera.
Sadističko ponašanje može da bude seksualne i neseksualne prirode. Cilj neseksualnog
sadističkog ponašanja je nanošenje fizičkog bola sve do krajnosti tj. smrti. Njegove žrtve su
ratni zarobljenici, deca, bespomoćni ljudi, životinje, itd. Postoji i mentalni sadizam kada se
nekom nanosi psihički bol sa željom da se ponizi ili da mu se povrede osećanja. Ovaj
sadizam može biti još intenzivniji od fizičkog i može se javiti u prerušenom obliku (ironično
pitanje, osmeh). Najpoznatiji primer mentalnog i fizičkog sadiste bio je Staljin. Imao je želju
da pokaže Ijudima da ima apsolutnu moć i vlast nad njima. Od njegove volje zavisio je život
ili smrt mnogih ljudi.
Priroda, odnosno srž sadizma je strast za posedovanjem apsolutne i neograničene vlasti nad
živim bićima. Prema Fromu, sadizam je religija fizičkih bogalja, preobražaj ili transformacija
nemoći u doživljaj svemoći, kod ljudi u Čijem stvarnom životu nema radosti niti
produktivnosti.Zamerke Fromovoj teoriji agresivnosti su:

l .previše naglašava značaj socijalnih faktora;

2.svaka agresivnost je maligna sa stanovišta osobe koja je žrtva agresivnog ponašanja, bez
obzira šta je uzrok ili motivacija agresije.

• AGRESIVNOST KAO ONTOLOŠKA UGROŽENOST

Oto Rank je smatrao da je agresivnost neposredna posledica jedne vrste kvara u

religioznom verovanju, koji stvara osećanje duboke ontološke ugroženosti, a zatim razvija
agresivnost prema sopstvenom biću ili prema sredini. Sve religije se zasnivaju u svojoj suštini

18
na verovanju da su svi ljudi jednaki pred smrću i pred Bogom. Međutim, sve ideologije
zasnivaju se na tvrdnji, koju pokušavaju uzaludno da racionalno dokažu, o jednakosti ljudi u
realnom, a ne onostranom svetu, Tu se javlja pometnja između iracionalnog i racionalnog ili
realnog i nerealnog. Ideja o apsolutnoj jednakosti povlači za sobom i kult smrti. Kult
apsolutnog bića, takođe vezan i za ideju apsolutne jednakosti, u ideologijama prerasta u
autoritativnom odnosu prema vođstvu, u ime kojega je moguće i dopušteno vršiti bilo kakve
nasilje. Prerastanje ideje o Bogu u kult apsolutnog vođe daje puni legitimitet shvatanjima o
nadređenosti i podređenosti, što omogućava laku operacionalizaciju agresivnosti unutar
institucionalizovanog sistema, dajući jedno od bitnih obeležja našem dobu.

• AGRESIVNOST KAO RELIGIOZNA DEVIJACIJA

U psihološkim objašnjenjima agresivnosti razvijen je i odnos prema šemama religioznih

dogmi. Osnovni raskol je u dogmatskoj tvrdnji rimokatolika-koji su tvrdili da je rimski papa
apsolutni predstavnik Hrista na zemlji, sa apsolutnom vlašću i pravoslavaca- koji su tvrdili da
na zemlji i u crkvi može postojati samo »prvi medu jednakima«. Papinstvo u bilo kom obliku
(reloigioznom, ideološkom, državnom) jeste prototip totalitarnih odnosa, čija unutrašnja
priroda mora dovesti do mržnje i agresivnosti. Slična stanovišta zastupao je i K.G.Jung,
zatim Norman Braun. Uklanjanje papinstva kao posredništva između Boga i Ijudi
oslobodilo je ogromnu stvaralačku energiju, nasuprot destrukciji. Tek pošto je taj uslov
zadovoljen, moguće je težiti postizanju vrhunskih vrednosti kao izrazu svog sopstvenog bića,
a da se u drugima ne vidi smetnja ili pretnja. Nije u pitanju formalna pripadnost nekoj od
mogućih hrišćanskih religija, već koncept svesti pojedinca, koji realno, u sadašnjim uslovima,
malo zavisi od dogmatskih definicija.

19
ZAKLJUČAK

Kao što smo videli agresija je bila predmet proučavanja mnogih naučnih disciplina.
Svako od njih doprineo je da se bolje upoznamo sa ovom pojavom karakterističnom i za ljude
i za životinje. Na osnovu svih iznetih teotija možemo zaključiti da se agresija javlja kod
pripadnika različitih kultura, različitog uzrasta i pola. Iako mnogi autori smatraju da je
agresija više vezana za muški pol, istraživanja to nisu potvrdila. Pojedini autori teorija
agresivnosti pridaju veći značaj naslednim faktorima u nastanku agresivnosti, neki učenju,
neki naglašavaju značaj frustracije, a mnogi od njih preuveličavaju uticaj socijalnih faktora.
Ono što je svim teorijama zajedničko je da su jednostrane, jer ističući značaj jednih faktora o
nastanku agresije, zapostavljaju druge, ne manje važne. Ne bih mogao da kažem koja je od
ovih teorija najbolja, jer svaka ima svoje pozitivne i negativne strane.Ako bih morala da
izaberem šta je za mene najprihvatljivije, izabrala bih tzv. srednji put, što znači da bih od
svake teorije uzela ono najbolje, jer sam duboko uverena da na svako ljudsko ponaŠanje u
manjoj ili većoj meri utiču nasleđe, porodica, pre svega roditelji, vršnjaci, masmediji i razni
drugi socijalni faktori, kao i naša aktivnost. Ne slažem se sa onima koji tvrde da se čovek
rađa kao prazan list hartije (tabula raza), jer u našim genima nosimo nasledni materijal naših
predaka, ali samo kao potencijal koji se može, ali ne mora ispoljiti.
Ne slažem se ni sa mišljenjem da čovekom upravljaju pretežno nagoni, jer on svojom
samosvešću i sposobnošću imaginacije razlikuje od najrazvijenijih životinja. Slažem se da
naše vaspitanje, učenje i uslovi u kojima živimo, kao i frustracije i konflikti sa kojima se u
životu srećemo, utiču na ispoljavanje agresivnosti. Iako mislim da i sudbina utiče na naš život
duboko verujem u našu slobodnu volju. Smatram da je za svako naše ponašanje, pa i za
agresivnost, odlučujuća naša aktivnost. Od nas samih zavisi prema kome ćemo usmeriti
agresiju, čak iako je ona instiktivnog porekla. Zavisi i da li ćemo je ispoljiti i kada ćemo je
ispoljiti. Ako smo odrasli u nepovoljnim socijalnim uslovima mi odlučujemo da li ćemo biti
agresivni prema svojoj deci, ako su naši roditelji bili agresivni prema nama. Čovek nije puki
proizvod drustva, on ima razum i može da menja društvo i da ga prilagođava svojim
potrebama. To je dugačak, ali ne i nemoguć put. Ako prihvatimo shvatanje po kome višak ili
nedostatak nekih hormona, kao i neka organska oboljenja, izazivaju agresivno ponašanje, mi
odlučujemo o tome da li ćemo da se lečimo.
Ukoliko je tačno da je potiskivanje agresije štetno i da njeno neispoljavanje prema
drugima izaziva autoagresiju , onda je treba ispoljiti, ali na takav način da ne povredimo ni
sebe ni druge. Ako neko oseća da mora ispoljiti agresivnost on to ne mora da učini na
društveno neprihvadjiv način. Može jednostavno da udara u vreću sa peskom i da,
zahvaljujući svojoj imaginaciji, zamišlja kako tuče onoga ko je izazvao njegovu agresivnost.
Uvažavajući mišljenje svih naučnika koji su se bavili problemom agresije i agresivnosti i
rezultate njihovih istraživanja, ja odlučujuću ulogu u njenom ispoljavanju pripisujem čoveku,
odnosno njegovoj aktivnosti i slobodnoj volji.

20
LITERATURA:

1) Fromm E. (1973), Anatomija ljudske destruktivnosti-Naprijed,Zagreb

2) Jerotić V. (1979),Problemi agresije u individualnoj psihoterapiji-Seminar o

agresiji,Beograd

3) Rašković J. (1979),Sociološki aspekti agresivnosti-Seminar o agresiji Beograd

4) Kapor G. (1879),Problem shvatanja termina i pojmova agresija,agresivnost i

agresivitet u psihijatriji i psihologiji- Seminar o agresiji,Beograd

5) Rot N. (1971),Osnovi socijalne psihologije,Beograd

6) Popović B. (1971),Teorija ličnosti,Beograd

21