Mihailo Đurić

Ničeova pozna zaostavština

Mihailo Djuric NIETZSCHES SPÄTER NACHLAß

Pogovor knjizi Fridrih Niče, Pozna zaostavština (Beograd: Prosveta, u štampi).

[Filozofski godišnjak, br. 10/1997, Beograd]

Izraz "pozna zaostavština" ovde je slobodno upotrebljen kao oznaka za čitavu skupinu
Ničeovih fragmentarnih zabeležaka iz perioda leto 1882 - januar 1889. godine,
objavljenih u VII i VIII odeljku danas jedino merodavnog de Grojterovog izdanja
Ničeovih sabranih dela. Takva upotreba nije uobičajena, čak ni u profesionalnim
krugovima, a kamoli u knjižarskoj reklami, pa predloženo rešenje može da zbuni i
izazove nesporazume. Utoliko pre što se tim izrazom nisu poslužili ni sami priređivači
pomenutog nemačkog izdanja (ni u naslovima odgovarajućih odeljaka, a ni inače), već su
pribegli čisto kalendarskom označavanju pojedinih knjiga Ničeove zaostavštine prema
mesecima i godinama nastanka materijala sadržanog u njima.[1] Ovde predloženo rešenje
možda nije najsrećnije, ali je sigurno najprivlačnije. Nije samo veoma jednostavno, nego
i sasvim prikladno.[2] U najmanju ruku, to rešenje je neophodno da bi se izbegla
nepotrebna saplitanja, kao i da bi se olakšalo sporazumevanje. Naravno, pod uslovom da
se pri tom ne gubi iz vida prigodna namena tog izraza, to jest više praktična nego
teorijska vrednost predložene upotrebe.

Nevolja je jedino u tome što se uvođenjem izraza "pozna zaostavština" kao

sveobuhvatnog naslova ozbiljno dovodi u pitanje granica između različitih perioda u
Ničeovom stvaranju, pogotovo razlika između zrelog i poznog perioda, koja je, inače,
opštepriznata i načelno sasvim prihvatljiva. Na taj način se, naime, pod zajednički naziv
podvodi i deo Ničeove zaostavštine iz perioda juli 1982 - zima 1883/84, odnosno proleće
1884 - leto 1885 - dakle, deo koji neosporno potiče iz zrelog perioda - pa se tako naizgled
neopravdano proširuje značenje jednog izraza koji je u akademskom svetu povremeno u
upotrebi samo za zaostavštinu iz poslednjih godina stvaranja, to jest iz perioda jesen 1885
- početak 1889. godine. Ali, to i nije tako velika nevolja kao što se na prvi pogled čini.
Ako je uopšte neka nevolja. Prednost predloženog proširenja je upravo u tome što se tako
otklanja opasnost veštačkog podvajanja i grupisanja Ničeovih zabeležaka i suzbija
lakomislena praksa pedantnog označavanja pojedinih izdvojenih delova glomaznim i
rogobatnim naslovima. Pored toga što se tako naprečac izlazi u susret otvorenom izazovu
samih priređivača, koji su u tri obimne knjige VII odeljka uključili ne samo sav pripremni
materijal za Zaratustru (kako za njegova četiri objavljena dela, tako i za dalje
neobjavljene i nedovršene delove), nego i mnogobrojne zabeleške koje nisu ni u kakvoj
bližoj vezi sa Zaratustrom, već predstavljaju samostalnu celinu više apstraktno nego
pesnički uobličenih misli koju je Niče delimično iskoristio tek u spisu S one strane dobra
i zla (koji nesumnjivo pripada poznom periodu). A to neodložno upućuje na zaključak da
između zrelog i poznog perioda Ničeovog stvaranja ne zjapi nikakva provalija, već
postoji upadljivo blag prelaz.

U svakom slučaju, od predloženog proširenja ne treba mnogo zazirati. To je sve drugo

pre nego proizvoljno i nategnuto rešenje. Slobodna upotreba izraza "pozna zaostavština"
u naznačenom pravcu bezopasna je u svakom pogledu. Njeno prihvatanje neće izazvati
nikakav krupan poremećaj, niti naneti bilo kakvu nepopravljivu štetu. Čak ako bi se
odnekud i pokazalo da je takva upotreba neumesna i neopravdana, ništa se ne bi
dogodilo. Važno je samo osloboditi se duboko uvrežene predrasude da je kruta podela
uvek najbolja, ako ne i jedino mogućna podela. Nedovoljna određenost ili, tačnije,
neobična vremenska rastegljivost tog izraza u proširenom značenju ne bi trebalo da nas
unapred odbije od njega, a najmanje da bude prepreka njegovom usvajanju. Jer ni uže
značenje izraza "pozna zaostavština" - ukoliko se pod njim prvenstveno podrazumeva
materijal koji sadrže tri jednako obimne knjige VIII odeljka - takođe nije strogo i tačno
određeno da bi isključivalo svaku sumnju i nedoumicu. Pored toga što su nejasni i teško
uhvatljivi osnovni elementi tog izraza u sadržinskom pogledu, nejasna je, još i više,
gornja vremenska granica njegove primene. Kao takva granica se neretko uzima 1884.
godina pored 1885, a neki autori čak izričito dodaju i odgovarajuće mesece unutar tih
godina. Primera za to ima dovoljno u tekućim usputnim pominjanjima. Zašto bi, onda,
uopšte smetalo to što se kod šireg značenja vremenska granica samo još više pomera u
prošlost, dok teškoće sadržinskog određenja ostaju u osnovi iste ili vrlo slične? Zašto bi
ono što je presudno važno u jednom slučaju bilo potpuno nevažno u drugom? U pitanju
je, očigledno, čudesno prelivanje i preplitanje zrelog i poznog perioda Ničeovog
stvaranja, tako da se za čitavu Ničeovu poznu zaostavštinu s pravom može reći kako
predstavlja, u krajnjoj liniji, samo produbljeno pojmovno razvijanje i raščlanjavanje (ili,
ako se tako hoće, nastavljanje drugim sredstvima) Ničeovog zrelog mislilačkog i
spisateljskog poduhvata, koji je dostigao vrhunac u Zaratustri.

Da ne bi bilo zabune, treba naglasiti da se izraz "pozna zaostavština" u predloženom

proširenom značenju ne odnosi na celokupan Ničeov spisateljski opus iz poslednjeg
perioda stvaranja - pogotovo ne na njegovu obimnu prepisku - već samo i jedino na
nedovršene fragmentarne zabeleške iz naznačenog perioda, koje su prvi put u celini[3]
objavljene u VII i VIII odeljku de Grojterovog izdanja. Za to ima dovoljno dobrih
razloga. Po strani od ovog sveobuhvatnog naslova ostaju, dakle, Ničeovi poslednji manji
spisi Antihrist, Ecce homo, Dionisovi ditirambi i Niče contra Vagner, čije objavljivanje
njihov autor, doduše, nije dočekao, ali koje je za života nesumnjivo potpuno dovršio i
brižljivo pripremio za štampu. Ništa ne mari što se tim spisima, inače, obično pridaje
uopštena oznaka "iz zaostavštine". Jer, njima, doista, ništa ne nedostaje, ni u sadržinskom
ni u stilskom pogledu, niti im je potrebno bilo kakvo doterivanje i dorađivanje da bi
mogli ravnopravno stati uz njegove ostale spise. To uopšte nisu manjkavi proizvodi (u
smislu: nedostojni ranga njihovog autora), kakvi su, inače, gotovo po pravilu svi spisi
takvog porekla i takve oznake. Iako su pomenuti spisi ugledali sveta tek posthumno,
zapravo posle Ničeovog zlehudog kraja, oni čine nerazdvojnu celinu sa spisima Sumrak
idola i Slučaj Vagner, koje je Niče objavio u poslednjoj godini svesnog bitisanja, tako da
nesumnjivo pripadaju onome što se može nazvati njegovim verodostojnim autorskim
delom. Utoliko nije nimalo čudno što su se ubrzo posle Ničeove smrti svi ti spisi našli
zajedno u jednoj knjizi u mnogim manje ili više nepotpunim izdanjima njegovih dela, pa
su tako i danas dostupni u trećoj knjizi VI odeljka najnovijeg kritičkog izdanja, kojim se
ovde služimo.

Što se tiče samih Ničeovih fragmentarnih zabeležaka iz perioda leto 1882 - januar 1889.
godine - kojima jedino i pristaje i za koje ovde jedino vezujemo oznaku "pozna
zaostavština" - nema nikakve sumnje da je to izvanredno važan i značajan deo Ničeove
zaostale rukopisne građe, svih njegovih probnih, nedovršenih i nedoteranih, mimo
njegove volje objavljenih tekstova. Ako nije i stvarno najvažniji i najznačajniji deo. Ne
samo stoga što nepobitno svedoči o poslednjem velikom usponu Ničeove misli, koji je u
svemu na visini njegovih vrhunskih dotadašnjih misaonih dostignuća (iako nije krunisan
novom velikom knjigom), nego i zato što obiluje mnogim strogim izvođenjima i
obuhvatnim pojmovnim razjašnjenjima kojima se jedva tek može naći neka paralela u
njegovom objavljenom delu. Naravno, time se nikako ne želi umanjiti vrednost i značaj
Ničeove zaostavštine iz ranog perioda (uključujući tu i zaostavštinu iz početka zrelog
perioda), koja uostalom ni po obimu ne zaostaje mnogo za poznom zaostavštinom. Jer i
taj deo Ničeove zaostavštine sadrži mnoga dragocena zapažanja i otkrića koja nisu
dovoljno razvijena i obrađena u objavljenim spisima iz istog perioda (ili bar ne na isti
način i u istom smislu). Upravo tek u poređenju sa ranom zaostavštinom, koja je u
svakom pogledu vredna i značajna, dolazi do punog izraza izuzetna vrednost i značajnost
Ničeove zaostavštine iz poznog perioda.

Ali, između rane i pozne zaostavštine postoji velika razlika u pogledu njihove podobnosti
i prihvatljivosti kao verodostojnih izvora za tumačenje i razumevanje Ničeove filozofije,
s obzirom na nejednak stepen valjanosti i pouzdanosti njihovih prvih objavljenih verzija.
Dok je rana zaostavština ugledala sveta relativno vrlo brzo posle Ničeove smrti, i to
uglavnom kao verna reprodukcija originala, bez naknadnog doterivanja i prekrajanja, u
manje ili više zatečenom, sirovom, neobrađenom stanju, dotle je pozna zaostavština
postala dostupna javnosti tek nešto kasnije, i to ne u izvornom obliku, onako kako je
sačuvana u Ničeovim sveskama, već u skraćenom, iskrivljenom i izvitoperenom vidu
zahvaljujući drastičnoj intervenciji njenih prvih priređivača i izdavača. Naravno, ovo
prvenstveno važi za poznu zaostavštinu u užem smislu, koju su Ničeov bliski prijatelj
Peter Gast (P. Gast) i Ničeova sestra Elizabet Ferster-Niče (E. E. Förster-Nietzsche)
potpuno nestručno objavili u dve verzije pod naslovom "Volja za moć" i lažno predstavili
kao Ničeovo poslednje autorsko ostvarenje.[4] Mimo svih pravila filološkog metoda i
nasuprot osnovnim zahtevima naučnog poštenja, ti vajni priređivači i tobožnji zaštitnici
Ničeovog nasleđa postupili su s poznom zaostavštinom na krajnje neprimeren način: nisu
samo proizvoljno odabrali i ispremeštali raspoloživi materijal, nego su ga po svom ukusu
i nahođenju sredili i prečistili, ne prezajući pri tom ni od sumnjivih dopisivanja i
smišljenih krivotvorenja. Tako je stvorena jedna nakaradna, u najmanju ruku jednostrana
slika o Ničeovim poznim filozofskim težnjama i nastojanjima, koja je zadugo odlučujuće
uticala na pravac tumačenja i način prihvatanja njegove filozofije uopšte.

Iz razumljivih razloga, ovde nije mogućno izložiti čitavu istoriju prvog izdavačkog
poduhvata u vezi s Ničeovom poznom zaostavštinom. Čak ni u najkraćim crtama, a
kamoli u svim pojedinostima. Koliko god da bi takvo izlaganje sigurno bilo zanimljivo i
poučno. Kao što nije mogućno upustiti se ni u podrobno opisivanje pojedinih faza ili
stupnjeva u kasnijim traganjima za primerenijim izdavačkim planom, počev od najstarijih
kritičkih pokušaja iz ranih tridesetih godina, pa sve do najnovijeg monumentalnog
kritičkog izdanja. Daleko bi nas odvelo već i prosto nabrajanje svih tih pokušaja, a
kamoli bliže objašnjavanje najkrupnijih grešaka, propusta i promašaja pri tom počinjenih.
Na sreću, opširnost ovde nije ni potrebna, a ne samo što je nemogućna. Dovoljno će biti
da najpre malo potpunije osvetlimo pozadinu nastanka i neposredan odjek prvog izdanja
pozne zaostavštine, a zatim i da ukratko podsetimo na dva karakteristična primera
naivnog nasedanja slovu i naslovu tog izdanja ili, tačnije, da očigledno pokažemo kakvim
su iskušenjima podlegla dva istaknuta savremena istraživača i tumača Ničeove filozofije
služeći se nesmotreno i neoprezno tim prvim izdanjem.

Prvi priređivači pozne zaostavštine nisu slučajno upotrebili naslov "Volja za moć" za
svoju zbirku odabranih fragmenata. Niti su nasumice tako uporno istrajavali na njemu.
Učinili su to smišljeno i pristrasno, da ne kažemo bezobzirno i razmetljivo, rukovodeći se
očigledno više potrebama i interesima ondašnje nemačke političke scene nego čisto
filozofskim razlozima. Naravno, oni nisu izmislili taj zvučni naslov, niti su trudom i
naprezanjem došli do njega, već su se samo spretno poslužili njime, pošto im je on glatko
stajao na raspolaganju. Našli su ga, naime, u samim Ničeovim zabeleškama, i to ne negde
zaturenog, na nekom zabačenom, skrivenom mestu, već tako reći kao na dlanu, na
brojnim upadljivim mestima, u okviru dužih ili kraćih razmatranja različitih planova za
rad na zamišljenoj knjizi pod tim imenom. Toliko im je bilo stalo do tog naslova, toliko
ih je privukla i ohrabrila učestalost njegovog pominjanja u Ničeovim zabeleškama, da
nisu ni pokušali da se suoče s Ničeovim kolebanjima i nedoumicama u vezi s njim. Nisu
ni primetili (ili bar nigde nisu javno priznali) da ga je Niče na kraju krajeva odlučno
odbacio, jer je odustao od rada na samoj knjizi. Nije im padalo ni na kraj pameti da
nemaju nikakva prava da se posluže tim naslovom, te da je to što čine čista zloupotreba.

Nema nikakve sumnje da se Niče jedno vreme doista zanosio mišlju da napiše knjigu pod
naslovom "Volja za moć". Dugo se pripremao za rad na toj knjizi, i nemilice je rasipao
snage na isprobavanje raznih planova u vezi s njom. Pripreme su počele vrlo rano, još od
leta 1880. godine (dakle, usred zrelog perioda stvaranja), kada je Niče počeo da gleda na
život iz perspektive borbe između jačeg i slabijeg, to jest s obzirom na mesto i ulogu
"osećanja moći" u održavanju i uzdizanju života. To je dovoljno jasno nagovešteno kako
u Jutarnjoj rumeni (početak 1881),[5] tako i u zaostavštini iz istog perioda,[6] mada je tek u
jednom aforizmu iz jeseni 1882. godine formula "volja za moć" najzad dobila odsudnu
prednost nad čuvenom Šopenhauerovom (Schopenhauer) formulom "volja za životom".[7]
A u drugom delu Zaratustre, u odeljku pod naslovom "O samoprevazilaženju", Niče je
čak otišao korak dalje i ponudio veoma upečatljiv opis života kao pojave čiji je najdublji
poriv volja za vladanjem nad drugim.[8] Taj poznati opis je sigurno prva odlučna potvrda
Ničeovog otkrića novog tematskog područja, kao i otvorenog ukazivanja na potrebu i
mogućnost njegovog dubljeg i obuhvatnijeg pojmovnog razjašnjenja.

Planove za rad na knjizi pod naslovom "Volja za moć" Niče je počeo da pravi tek posle
objavljivanja četvrtog dela Zaratustre početkom 1885. godine. Pre toga je, kako izgleda,
radije pomišljao na to da rad na novom delu započne pod naslovom "Večno vraćanje"
(najpre s podnaslovom "Knjiga predskazanja", a zatim jednom sasvim neočekivano i s
podnaslovom "Prevrednovanje svih vrednosti") ili "Podne i večnost" (često s
podnaslovom "Filozofija večnog vraćanja"), ali i pod nekim drugim naslovima, kao npr.
"Nova prosvećenost", "Filozofi budućnosti" ili "Dionis" (najčešće s podnaslovom
"Pokušaj filozofiranja na božanski način"). O tome ima jasnih tragova u zabeleškama iz
perioda početak odn. leto/jesen 1884. i april/juni 1885. godine.[9] Naslov "Volja za moć"
javlja se prvi put u zabeleškama iz perioda avgust/septembar 1885, i to najpre s
podnaslovom "Pokušaj novog tumačenja svekolikog zbivanja", a kasnije po pravilu s
podnaslovom "Pokušaj prevrednovanja svih vrednosti" (samo jednom iznimno s
podnaslovom "Predznaci filozofije budućnosti").[10] Zanimljivo je da je Niče našao za
potrebno da već pri prvom pominjanju tog naslova naglasi kako je u pitanju "ne
bezopasan naslov",[11] kao da je predosećao kakvu će sve zabunu i pometnju kasnije
stvarno izazvati njegova nepromišljena upotreba. Mada je taj naslov odmah dobio
povlašćen položaj, jer je Niče upadljivo mnogo držao do njega - što se vidi već i po tome
da je on najavio svoje novo delo pod tim naslovom na poslednjoj stranici omota knjige S
one strane dobra i zla (leto 1886),[12] kao i u samom tekstu pretposlednjeg odeljka knjige
Genealogija morala (leto 1887)[13] - ipak se u poznoj zaostavštini naporedo javljaju i neki
drugi naslovi, kao npr. "Nova prosvećenost", "Halkionska zastranjivanja" ili "Prirodna
istorija slobodnog duha" (naravno, pored onih predviđenih za upravo objavljene
pomenute knjige), iz čega se s pravom može zaključiti da je Niče već od početka bio
nesiguran i kolebljiv ne samo u pogledu naslova dela u nastajanju, nego i u pogledu
mogućnosti njegovog konačnog tematskog određenja i uobličenja.

Nije mogućno tačno utvrditi kada je Niče stvarno odustao od velikog zadatka koji je sebi
postavio, kada je konačno digao ruke od prvobitne zamisli novog dela. Ako je uopšte
umesno i opravdano zahtevati i očekivati tako nešto. Može biti da to i nije bila nikakva
naprečac doneta odluka, već pre postupno iznuđen korak. Ovo drugo je po svoj prilici
verovatnije nego ono prvo. U svakom slučaju, Niče je sigurno često prekidao rad na
"Volji za moć", jer je duboko i bolno doživljavao svaku teškoću ili prepreku na koje je
nailazio. Neretko je, pak, svesno odlagao ili stavljao u drugi plan rad na njemu onda kada
su mu se svom snagom nametali neki drugi neodložni zadaci. Jednom je to bila naglo
iskrsla potreba da odmah dovrši i izda dva polemička spisa kao neku vrstu komentara na
Zaratustru, drugi put naknadno probuđena ambicija da ponovo izda sve svoje ranije
objavljene spise s novim predgovorima (ili čak i novim dodatnim delovima). Oba ta
vanredna zadatka Niče je uspešno rešio u relativno kratkom roku (tokom 1886. i 1887.
godine), pri čemu očigledno nije sasvim zapostavljao ni rad na glavnom delu.[14] Teško je
reći da li je veći deo pripremnog materijala sastavio već tada, ne prezajući ni od najvećeg
misaonog naprezanja, ili tek kasnije, pošto je dobio priliku da se nesmetano vrati
započetom poslu.

Ali, početkom ili pred kraj 1888. godine dolazi do radikalnog zaokreta. Ne samo što
otpada naslov "Volja za moć" i na njegovo mesto dolazi raniji podnaslov
"Prevrednovanje svih vrednosti" kao glavni naslov, nego se, štaviše, menja i osnovno
tematsko opredeljenje samog dela i njegovo težište prenosi na drugu stranu. Nije
mogućno tačno utvrditi kada se to stvarno dogodilo, jer postoji izvestan nesklad između
Ničeovih pisama i njegove zaostavštine u tom pogledu. Sudeći po pismima, Niče je već u
februaru 1888. godine bio načisto s tim da mu je prvobitni plan iskliznuo iz ruku, jer
svoje delo u nastajanju on više ne naziva "Volja za moć", već samo i isključivo
"Prevrednovanje svih vrednosti". Kao da bi već unapred bilo jasno da je to delo oduvek
nosilo ovaj drugi, a ne onaj prvi naslov. Sem ako se ne uzme da je Niče tako prećutno
obnovio i osnažio svoj početni plan iz 1884. godine, kada je izraz "prevrednovanje svih
vrednosti" prvi put našao mesto u njegovom rečniku kao podnaslov za planiranu knjigu
"Filozofija večnog vraćanja". To bi najpre bilo u skladu s Ničeovim izričitim
izjašnjenjem u pismu Francu Overbeku (Overbeck) od 13. februara, gde kaže da se grdno
namučio s "opštom koncepcijom" svog preimenovanog dela, čak da je to za njega bilo
"najduže mučenje koje je doživeo, stvarna bolest", ali da je upravo završio njegovu "prvu
pisanu verziju".[15] Međutim, sudeći po zaostavštini, do zaokreta je došlo znatno kasnije.
Proizlazi da je poslednji nacrt plana za rad na "Volji za moć" Niče sastavio u leto 1888.
godine, i to "poslednje nedelje meseca avgusta" (kako je sam brižljivo zapisao).[16] I ne
samo da je sastavio takav plan, već ga je i neočekivano brzo primenio na raspoloživi
materijal. Iako se taj plan dosta razlikuje od prvih planova iz 1886. i 1887. godine, kada
je rad na "Volji za moć" već bio u punom zamahu, Niče je upravo po tom planu
naknadno označio i rasporedio izvestan deo zabeležaka nastalih prethodnih godina,
očigledno pridajući još uvek veliku važnost onom ranije postignutom. Nije lako prozreti
smisao ovih Ničeovih zakasnelih autorskih intervencija, čiji su rezultati, inače, vidno
pokazani u najnovijem kritičkom izdanju pozne zaostavštine.[17] I da bi nedoumica bila
potpuna, Niče je već početkom septembra iste godine, dakle, samo nekoliko dana posle
upravo navedene zabeleške, sastavio jedan kratak nacrt plana za rad na "Prevrednovanju
svih vrednosti", očigledno svesno žrtvujući nekadašnji naslov u korist podnaslova,[18] u
kome je jedva mogućno naći neku dodirnu tačku s poslednjim nacrtom plana za "Volju za
moć". Ni opšti karakter dela, ni njegova osnovna poruka nisu više isti, a ni predviđeni
sadržaj pojedinih knjiga ne odgovara ranije najavljenim naslovima, bez obzira na to što je
i ovde sačuvana stara podela na četiri knjige. Razlike između tih planova su tako velike
da se doista pre može govoriti o prekoračenju, ako ne i preinačenju starog okvira, nego o
njegovom razvijanju ili proširenju.

Doduše, veliko je pitanje koliko je Niče uistinu ozbiljno držao do svih svojih autorskih
planova da bi imalo smisla hvatati ga za reč ili, tačnije, koliko su svi ti Ničeovi planovi
stvarno bili tako strogo zamišljeni i postavljeni da bi uopšte vredelo tragati za tačnim
datumom početka ili prestanka njegovog rada na njima. Bilo bi ne manje smešno i
ishitreno ono prvo, nego besplodno i uzaludno ovo drugo. Tokom čitavog svog života,
počev od najranijih dana pa sve do poslednjeg prisebnog časa, Niče je neprestano pravio
raznorazne planove za rad na budućim knjigama. Neumorno je zapisivao naslove i
podnaslove, navodio nazive pojedinih odeljaka i poglavlja, menjao, prekrajao i
podešavao njihov raspored, sastav i obim. I to ne samo unapred, u svojoj mašti, već
najčešće tokom samog procesa izvođenja. Tih planova je bilo toliko da im verovatno ni
on sam nije znao broja. Pravo je čudo kako se Niče uopšte snalazio u svoj toj
nepreglednoj masi mogućnih planova, i kako mu je pošlo za rukom da bar neke od njih
stvarno privede kraju. U tom pogledu nema nikakve bitne razlike između ranog i poznog
perioda njegovog stvaranja. Sa godinama je Ničeov tempo u pravljenju tih planova
možda samo dobijao na ubrzanju, da bi u poslednjoj godini pred slom postao doslovno
mahnit, da ne kažemo ubistveno samoproždirući.
Otud ovde ništa nije unapred jasno i po sebi razumljivo. Kao što možemo samo da se
pitamo i domišljamo kada je Niče zapravo započeo rad na "Volji za moć", i pogotovo
kada je konačno odustao od njega, tako isto možemo samo da nagađamo zašto je on to
učinio. Čak je ova druga teškoća možda još i veća od one prve. Toliko je ovde sve mutno
i zagonetno da se bukvalno ne vidi ni prst pred okom. Ne znamo čak ni da li su pri tom
presudnu ulogu odigrali čisto filozofski razlozi ili preovlađujuće depresivno raspoloženje,
to jest da li je do tog odustanka došlo zbog pojačane misaone sabranosti i najstrožeg
naprezanja pojma ili možda pre zbog nezadrživog duhovnog zamora, posustajanja i
iscrpenosti.[19] Tu ne pomaže mnogo ni dubinska psihologija, ni grafološko veštačenje.
Ali, nema razloga za preteranu zabrinutost, niti uopšte treba lupati mnogo glavu oko
svega toga. Jer s Ničeovim kolebanjima i nedoslednostima nije lako izaći na čistinu ni
kada su u pitanju kudikamo manje važne stvari. Ništa kod njega nije jednoznačno da bi se
moglo svesti na prostu formulu, već se sve raspada i rasipa u mnoštvu značenja. Treba
samo odvažno slediti isprekidanu liniju Ničeovih uzastopnih grčevitih pokušaja da od
dela u nastajanju spase što se spasti može, te usredsrediti se na krajnji ishod njegovog
poslednjeg velikog mislilačkog i spisateljskog poduhvata.

Suočen s mnogobrojnim teškoćama oko pojmovnog određenja volje za moć, koje su rasle
s produbljivanjem prvih uvida, ali i duboko uznemiren zbog preteće opasnosti da taj
pojam bude shvaćen i prihvaćen kao neko novo metafizičko načelo,[20] Niče očigledno
nije mogao da trajno ostane pri prvobitnom planu i naslovu dela na kome je 1885. godine
počeo da tako predano radi. Nije mogao da se zadovolji ni prostom zamenom starog
podnaslova novim, a ni da samo delimično prepravi početnu zamisao. Utoliko pre što mu
je vremenom sve više postajalo jasno da misao volje za moć može da posluži kao plodna
perspektiva tumačenja svekolikog zbivanja samo pod uslovom da se udruži i čvrsto
poveže s mišlju večnog vraćanja (koja je, uostalom, već od početka stajala u istoj liniji
njegovog interesovanja s onom prvom, ako nije bila i u središtu). Da bi odgovorio
preuzetom zadatku, Niče je, dakle, morao da potraži neko radikalnije rešenje. I brzo ga je
našao, možda čak i brže nego što je tome bio dorastao. Hrabro je prekoračio polazni okvir
i odlučno preimenovao svoje delo u nastajanju. Nije odustao od namere da na širokom
planu razvije svoju "filozofsku heterodoksiju" (kako je sam prkosno nazvao svoja
tadašnja prevratnička zalaganja i nastojanja u filozofiji),[21] ali je tu nameru znatno
preusmerio i donekle preinačio. To je bio sudbonosan korak. Odmah se pokazalo da nije
mogućno ostati ni pri tako izmenjenom planu i naslovu, jer ta promena neodložno vodi
daljim krupnim pomeranjima i preokretanjima. Niče je postao krajnje nepoverljiv prema
svakoj težnji koja podseća na celovit zahvat i sistematsku obradu, pa je napustio i samu
ideju sveobuhvatnog dela pod naslovom "Prevrednovanje svih vrednosti". Umesto da
istraje na započetom poduhvatu, ograničio se na mnogo skromniji zadatak skraćenog
izlaganja i obrazlaganja svog sopstvenog antihrišćanskog samorazumevanja. U tom
smislu, latio se određenih konkretnih tema i sastavio šest manjih spisa, na izgled pretežno
polemičkog i napadno izazovnog karaktera (sudeći već po njihovim naslovima), ali
dalekosežnog filozofskog značaja (što se tek u poslednje vreme jasnije uviđa),[22] čime je
još pre sloma svojevoljno zaključio svoju mislilačku i spisateljsku karijeru.

Teško da bi se za Ničeove pozne spise - samo za neke od njih, ili za sve zajedno - moglo
reći da u bilo kom pogledu predstavljaju ispunjenje čitavog njegovog programa za rad na
delu "Prevrednovanje svih vrednosti", izloženog u pomenutom nacrtu iz avgusta 1888.
godine. Još manje ispunjenje bilo kojeg od tolikih prethodnih programa za rad na delu
"Volja za moć" koji se s onim nacrtom jedva tek delimično dodiruju i prepliću. Iako je
sam Niče jednom izričito naglasio da njegov spis Antihrist, koji je prvobitno bio najavljen
kao prva knjiga preimenovanog dela,[23] sadrži ni manje ni više nego sve njegove
najdublje i najvažnije uvide iz poznog perioda, tako da se može smatrati kao potpuna
zamena za to delo u celini,[24] ipak, pre će biti da je to samo jedna od uobičajenih
Ničeovih preteranih i zaoštrenih uzgrednih napomena nego ozbiljno promišljena
realistična procena. Ali, bilo bi isto tako teško poreći da su Ničeovi pozni spisi njegov
poslednji istinski autorski proizvod, jer je on u njih uključio sve ono do čega je u punoj
svesti uistinu držao, iza čega je stajao kao autor, što je smatrao svojim vrednim i važnim
dostignućem, što je priznavao za svoju duhovnu svojinu i osnažio svojim autorskim
pečatom. Ostatak neupotrebljenog, neiskorišćenog, u korpi za otpatke ostavljenog
materijala - koji je u kraćoj ili dužoj verziji posle njegove smrti objavljen pod naslovom
"Volja za moć" i koji, zapravo, čini ono što ovde nazivamo Ničeovom poznom
zaostavštinom - ne pripada, dakle, Ničeovom priznatom autorskom ostvarenju u strogom
smislu reči, već predstavlja samo slučajno sačuvani[25] deo njegovih radnih tekstova,
probnih rukopisa ili sirove građe za delo koje nikada nije bilo ni u mislima do kraja
uobličeno, a kamoli stvarno sastavljeno i napisano.

Tek, činjenica je da ne postoji nikakvo Ničeovo delo pod naslovom "Volja za moć". Ni u
nedovršenom obliku, a kamoli dovršenom. Naprosto nema nikakvog Ničeovog
spisateljskog proizvoda pod tim imenom. Priča o nekom njegovom tobože "glavnom
proznom filozofskom delu" (doduše, tek posthumno izdatom), čista je izmišljotina.
Trebalo je da ta priča, koju je spretno pronela Ničeova slavoljubiva i koristoljubiva
sestra,[26] posluži kao poziv i ponuda, ako ne i kao mamac i preporuka lakovernim
čitaocima Ničeovog Zaratustre da je njihov omiljeni autor, eto, ostavio za sobom i jedan
u potpunosti odgovarajući prozni privesak tom svom pesničkom remek-delu. U stvari,
naslov "Volja za moć" označava samo kratkotrajan i neuspeo Ničeov spisateljski pokušaj,
mada je sama misao volje za moć dugo i snažno opsedala njegov filozofski vidokrug.
Nema nikakvog smisla i opravdanja da se Ničeove fragmentarne zabeleške iz poznog
perioda stvaranja bučno reklamiraju kao manje ili više uspešno uobličeni sastavni delovi
nekog unapred postavljenog radnog programa. Pogotovo je neopravdano i nedopušteno
da se te zabeleške na bilo koji način doteruju i podešavaju kako bi se stvorio što
povoljniji utisak u pogledu stepena njihove spisateljske dorađenosti i uglađenosti. U
obliku u kome ih je Niče ostavio, sirovom i nesređenom u svakom pogledu, te zabeleške
su takve da ni izdaleka ne otkrivaju kakvu bi knjigu njihov autor mogao da stvori od njih
da mu je do toga bilo stalo. Ne samo što njihov smisaoni sklop ostaje neproziran, delom
zbog njihove raznorodnosti, delom, pak, zbog njihove nedorečenosti, nego i njihova
mogućna sapripadnost nekoj pretpostavljenoj idealnoj celini ostaje da visi u vazduhu.

Uprkos svim slabostima i nedostacima prvog izdanja Ničeove pozne zaostavštine pod
naslovom "Volja za moć" - kojih sami priređivači očigledno nisu bili svesni, jer su
odmah posle objavljivanja prvog kraćeg izbora na brzu ruku pripremili drugu proširenu
verziju, ne prezajući ni od daljih neodgovornih prepravki i prekrajanja Ničeovog teksta[27]
- nema sumnje da je neposredan odjek tog izdanja bio izvanredno velik. Pre svega u
literarnim krugovima, naročito onim zaokupljenim pitanjima dnevne politike i pogleda na
svet, ali dakako i među filozofski obrazovanim čitaocima. U najmanju ruku, uspeh tog
izdanja je premašio sva očekivanja Ničeove sestre, koja je pod okriljem Ničeovog arhiva
u Vajmaru[28] bila njegov stvarni pokretač i nosilac. Ali, mnogo više od silne buke i
reklame koju je Ničeova sestra digla oko "Volje za moć", dobrom prijemu tog izdanja u
široj javnosti daleko je najviše doprineo Alfred Bojmler (A. Baeumler), jedan od
najrečitijih i najupornijih nacističkih ideologa, koji se početkom tridesetih godina
nametnuo kao vatreni pristalica i revnostan priređivač i tumač Ničeovog dela.[29] Svojim
prigodnim uznošenjem Ničea kao prevashodno "germanskog" mislioca i preteče Hitlera,
on je obeležio jednu žalosnu fazu površne senzacionalističke recepcije Ničeovog dela u
nacističkoj Nemačkoj, čiji je dalji odjek u drugim demokratskim zemljama širom sveta
dugo ometao i sprečavao primereniji pristup dubljim slojevima Ničeove filozofije.

Da bi podržao i opravdao izdavanje Ničeove prozne zaostavštine u obliku knjige pod

naslovom "Volja za moć", Bojmler se, naime, potrudio da objasni kako je to izdanje
sasvim u skladu s njegovim shvatanjem i razumevanjem Ničeove filozofije. Čak je
odlučno proglasio "Volju za moć" za Ničeovo "glavno filozofsko delo", budući čvrsto
uveren da su "svi načelni rezultati Ničeovog mišljenja sjedinjeni u toj knjizi". Pri tom se
Bojmler uopšte nije osvrtao na mnogobrojna filološka pitanja koja se postavljaju u vezi
sa izdavanjem Ničeove pozne zaostavštine, već je prihvatio učinak prvih priređivača kao
sasvim zadovoljavajući. Otišao je tako daleko da je njihovo izdanje bez ikakvog
ustručavanja proglasio za prvorazredan "istorijski dokument" koji će ostati "neophodan"
čak i onda "kada jednom budu odgonetnuti i objavljeni svi Ničeovi rukopisi".[30]
Upadljivo precenjujući zasluge Petera Gasta, Ničeovog bliskog, ali filozofski potpuno
neobrazovanog prijatelja, koji se još i više od Ničeove sestre trudio da Ničeovim poznim
zabeleškama da izgled relativno zaokrugljene celine, Bojmler je kategorički utvrdio da je
"Volja za moć" ni manje ni više nego Ničeovo najzrelije, najpotpunije delo, jer navodno
sadrži čitav "sistem"[31] njegove filozofije. Na taj način se ovaj nadobudni pokrovitelj
knjige "Volja za moć" nije samo teško ogrešio o ono što bismo uslovno mogli nazvati
idejnim koordinatama Ničeovog poznog filozofiranja, gde je unapred isključena svaka
mogućnost izvođenja svih sudova i zaključaka iz jednog jedinstvenog središta, nego se i
otvoreno suprotstavio Ničeovom podrugljivom ograđivanju od sistematskih pretenzija
tradicionalne filozofije,[32] to jest njenog polaganja prava na sveobuhvatno i apsolutno
utemeljeno znanje, kao i Ničeovom izričitom odbacivanju svake pomisli na to da je
njemu samom uopšte stalo do toga da stvori neki nov filozofski sistem.[33]

Zahvaljujući Bojmlerovom neumornom zalaganju i delovanju, pogotovo njegovoj

neverovatnoj sposobnosti i umešnosti prilagođavanja izmenjenim zahtevima vremena
posle sloma nacističke Nemačke, prvo izdanje Ničeove pozne zaostavštine u obliku
knjige pod naslovom "Volja za moć" održalo se u životu tako reći sve do današnjeg dana.
I to ne samo u knjižarskim izlozima, nego i u svakodnevnoj naučno-istraživačkoj
upotrebi. Utoliko razmere uticaja tog izdanja nikako ne treba potcenjivati. Ono je daleko
nadživelo ne samo svoje prve priređivače nego i samog Bojmlera. Bez obzira na to što su
sumnje u pogledu filološke valjanosti tog izdanja iznete vrlo rano, zapravo već u
kritičkim napomenama Ota Vajsa (O. Weiss) pridodatim drugoj (konačnoj) verziji istog, i
što je u međuvremenu znatan broj savesnih istraživača nepobitno obelodanio mnoge
njegove slabosti i nedostatke, ipak se preštampavanje tobožnje Ničeove knjige pod
ozloglašenim naslovom nastavlja nesmanjenim tempom (doduše, obično s nekim sitnijim
prećutnim ispravkama). Pored toga što se ponegde uporno nastavlja i sa starom praksom
navođenja (pa čak i prevođenja) tobožnjeg Ničeovog dela prema tom izdanju. Ima čak i
ne sasvim usamljenih glasova (naravno, različito naglašenih) da bi jedno novo kritičko
izdanje "Volje za moć" bilo veoma poželjno.[34] Ili bar da tu knjigu nikako ne treba
zaboraviti, prećutati ili prenebregnuti, jer je njena istorijska uloga kao knjige koja je
neposredno naglo pobudila filozofsko interesovanje za Ničea i posredno snažno podstakla
produbljeno proučavanje i tumačenje njegove filozofije u svakom slučaju nesumnjiva i
neosporna.

Nije ovde mesto da se zađe u dalje razmatranje prelomnog karaktera i sudbine prvog
izdanja Ničeove pozne zaostavštine. Niti je mogućno naširoko objašnjavati šta je to
uistinu prelomno i sudbonosno u "knjizi" pod izazovnim naslovom "Volja za moć", niti je
potrebno potanko odmeravati veličinu i razmere uticaja koji je ona stvarno izvršila tokom
tolikih godina. Koliko god da bi možda bilo vredno pokušati tako nešto. Ali, ovde
sigurno neće biti suvišno podsetiti na to da veštački stvorena Ničeova tobožnja knjiga
nije uticala samo u "negativnom" smislu - naime, utoliko što je posredovala i raširila
jednu jednostranu sliku o Ničeu koja nesrećno promašuje i prikriva suštinsku novost
njegovog mišljenja - nego isto tako i u "pozitivnom" smislu - naime, utoliko što je
skrenula pažnju na jednog dotle jedva poznatog ili bar nedovoljno priznatog filozofskog
genija i izazvala burnu reakciju u akademskim filozofskim krugovima, koja je postepeno
dovela do prvih ozbiljnih kritičkih suočavanja i raspravljanja s Ničeovim shvatanjima.
Može biti da bi do pojačanog interesovanja za Ničea i isticanja zahteva za primerenijim
pristupom njegovoj filozofiji došlo i nezavisno od knjige "Volja za moć" - pogotovo
posle pojave Šlehtinog (Schlechta) izdanja bez reklamnog naslova i redaktorskih
intervencija, što je pomenutu potrebu učinilo još akutnijom - ali, činjenica je da je upravo
ta knjiga odigrala važnu ulogu u tom procesu kao njegov, doduše, više posredan nego
neposredan zamajac.

Bilo kako bilo, tek, pomenuti "pozitivan" uticaj knjige "Volja za moć" na pripremu i
razvoj istraživanja Ničeove filozofije nikako nije za potcenjivanje. Taj uticaj je
najverovatnije uistinu tek utro put ozbiljnom preuzimanju samog istraživačkog zadatka.
Naravno, najpre u Nemačkoj, a tek kasnije i drugde.[35] Ništa ne mari što u toj
ozloglašenoj knjizi grešaka ima gotovo na svakom koraku, kako onih krupnih, načelne
prirode, tako i onih sitnih, čisto činjeničkih. Veliko je pitanje šta bi se dogodilo s
filozofom Ničeom da je ta knjiga onda izostala. Možda bi on zauvek ostao samo
nenadmašan pesnik Zaratustre? Ovako su stvari sigurno krenule drugim tokom. I pored
svih nedoslednosti, neurednosti i netačnosti prvog izdanja pozne zaostavštine, ipak je
upravo zahvaljujući najviše njemu (kao i uopšte prvom izdanju Ničeovih sabranih dela),
Ničeovo ime najzad čvrsto vezano za filozofiju kao njen nerazdvojan pratilac, maltene
kao sinonim za samu stvar filozofskog mišljenja. A to izvesno nije ni mali ni beznačajan
dobitak. Podstrek koji je došao od onog prvog, bez sumnje diletantskog, po mnogo čemu
problematičnog izdanja sigurno nije bio ništa manji (ako nije bio i veći i presudniji) od
podsticaja koji je istraživanje Ničeove filozofije dobilo od najnovijeg monumentalnog
kritičkog izdanja njegovih sabranih dela.
To što danas raspolažemo kudikamo čistijim i pouzdanijim prepisima Ničeovih
fragmentarnih zabeležaka od onih koje su sačinili prvi priređivači, jer je zapravo čitava
njegova pozna zaostavština uzorno odgonetnuta i objavljena u nepatvorenom obliku (ili
je bar skoro tako), nikako ne znači da je knjiga "Volja za moć" izgubila svaku vrednost,
te da je postala potpuno bespredmetna. Ni govora o tome da bismo je mogli mirno baciti
na smetlište ili, pak, svečano pohraniti u nekom nazovifilozofskom muzeju voštanih
figura. Iz napred rečenog nikako ne sledi da se te knjige možemo lako otarasiti, kada već
nikako ne možemo da je učinimo nepostojećom. U stvari, temeljno upoznavanje s njom
je u punom smislu reči trajna istraživačka obaveza. Kako filologa i istoričara
književnosti, tako i filozofa i istoričara filozofije. Ne samo radi podsećanja na nekadašnja
lutanja i zablude u vezi sa izdavanjem Ničeove pozne zaostavštine, nego i radi bržeg
otklanjanja mnogih nesporazuma u vezi s tumačenjem Ničeove filozofije izazvanih
posredstvom tog prvog izdanja. Može se bez preterivanja reći da je knjiga "Volja za moć"
i danas potrebna kao pomoćno sredstvo, možda čak potrebnija nego ikad. Doduše, ne u
onom smislu u kome je Bojmler svojevremeno tvrdio za nju da će takva zauvek ostati.
kao da bi ta "knjiga" u bilo kom pogledu mogla biti merilo i zaloga uspeha svih kasnijih
izdavačkih poduhvata. Ona je zapravo neophodna jedino u istraživačke svrhe, kao
pozadina za isticanje u odnosu prema kojoj se sasvim jasno vidi kako u pojedinim
slučajevima čak i sitne netačnosti u tekstu mogu dovesti do krupnih promašaja u
tumačenju.

Primera radi, pomenimo ovde samo dva karakteristična slučaja naivnog oslanjanja i
pozivanja na prvo izdanje (naravno, iz vremena kada je Ničeovo delo jedino preko njega
bilo dostupno),[36] kojima doista ne treba mnogo komentara. Oba ta slučaja su tako reći
školski primeri zaplitanja filozofskog mišljenja u nepotrebne teškoće zbog ozbiljnih
filoloških propusta kojih u tom izdanju ima tušta i tma. Njihova pouka je tako očigledna
da je dovoljno samo ukazati na njih, pa da odmah sve bude jasno. U pitanju je
iznenađujuća lakovernost dvojice značajnih tumača Ničeove filozofije, koji su naprosto
pošli od toga da su prvi priređivači bar savesno odgonetnuli Ničeove beleške (kada već
nisu u svemu poštovali njihov sastav i redosled), te da pred sobom imaju originalan
Ničeov tekst. U prvom slučaju žrtva je bio Martin Hajdeger (M. Heidegger), sigurno
jedan od najvećih, ako ne i najveći Ničeov sledbenik i nastavljač u našem vremenu, u
drugom žrtva je bio Žil Delez (G. Deleuze), autor jednog od možda najboljih francuskih
priloga proučavanju Ničeove filozofije. Uprkos svoj njihovoj naglašenoj kritičnosti
prema prvom izdanju Ničeove zaostavštine - ovo pogotovo važi za Hajdegera - ipak su
njih dvojica ponegde olako previdela da je izvor kojim se služe krajnje nepouzdan, te da
treba biti budan na svakom koraku.

Nema sumnje da je Hajdegerov previd teži i ozbiljniji od Delezovog (kao što je i njegovo
zastranjivanje izazvano tim previdom dalekosežnije), jer je mesto na koje se on poziva - a
to je zabeleška pod brojem 617 u veštački sastavljenoj knjizi pod naslovom "Volja za
moć"[37] - izričito označeno kao problematično u već pomenutom kritičkom dodatku
samoj toj "knjizi". Dotično mesto nosi natpis "Rekapitulacija" i sadrži tri stava od kojih
Hajdeger navodi samo prvi i treći. Prvi stav glasi: "Postajanju utisnuti karakter bića - to
je najviši stupanj volje za moć", a treći: "Da se sve vraća, to je najveće približavanje
sveta postajanja svetu bića: - vrhunac posmatranja".[38] U svom tumačenju ovog mesta
Hajdeger zanemaruje Ničeovo upozorenje na kraju trećeg stava: "Vrhunac posmatranja" i
usredsređuje se na natpis: "Rekapitulacija". Veruje da taj natpis nedvosmisleno potvrđuje
da ovo mesto sadrži "sažet pregled"[39] Ničeove filozofije, to jest da reč "rekapitulacija"
ovde znači: "Sabiranje onog suštinskog [Ničeove] filozofije u nekoliko stavova".[40]
Naravno, Hajdeger pridaje veću važnost natpisu "Rekapitulacija" nego upozorenju
"Vrhunac posmatranja", jer mu se čini da je tako našao najbolju potvrdu za svoju
osnovnu tezu da misao volje za moć i misao večnog vraćanja čine nerazlučivo jedinstvo,
to jest da je volja za moć za Ničea suštinski i po svojoj najdubljoj mogućnosti večno
vraćanje.[41] Nevolja je, međutim, u tome što natpis "Rekapitulacija" izvorno ne pripada
Ničeovom tekstu (kao što je jasno istaknuto već u izdanju od 1911. godine). Taj natpis ne
potiče od Ničea, nije ispisan njegovom rukom, već ga je, prema Vajsovom svedočenju,
samovoljno "dometnuo" Peter Gast,[42] očigledno pogrešno shvatajući svoj zadatak
priređivača. Prema tome, Hajdeger nije morao da čeka na de Grojterovo kritičko izdanje
da bi otkrio kako je u konkretnom slučaju neosnovano svako pozivanje na tobožnju
Ničeovu reč. Trebalo je da samo temeljnije prouči proširenu (konačnu) verziju prvog
izdanja.

Delezov slučaj je nešto drukčiji od Hajdegerovog. Ovde doista nije bilo nikakve pomoći
na osnovu samog prvog izdanja, pa je propust donekle razumljiviji. U pitanju je greška u
samom tekstu (po svemu sudeći, pre namerna nego slučajna) za kojom se Delez slepo
poveo, a koja je ispravljena tek u najnovijem kritičkom izdanju. U svom opširnom
tumačenju Ničeovog shvatanja volje za moć kao tobože "diferencijalnog" elementa
nasuprot sili, Delez se poziva na zabelešku pod brojem 619 u pomenutoj "knjizi" u kojoj
Niče pominje mogućnost "dopune" fizikalističkog pojma sile pomoću pojma volje za
moć.[43] Naglašava da je Niče učinio odvažan korak kada je volju za moć shvatio kao
"nešto unutrašnje" i kada je utvrdio da se "pojmu 'sila' ", koji je trijumfovao u fizici,
"mora pripisati unutrašnja volja, koju označava[m] kao 'volju za moć' ".[44] Naknadno se,
međutim, ispostavilo da je ovde takođe posredi Gastovo dopisivanje, a ne izvorna
Ničeova formulacija. Na navedenom mestu - koje je Delez brzopleto proglasio za "jedan
od najvažnijih Ničeovih tekstova"[45] - u originalu ne stoji "unutrašnja volja", već
"unutrašnji svet",[46] što znači da zaključak o nekom Ničeovom tobožnjem
suprotstavljanju volje za moć osnovnom pojmu nauke o prirodi nema nikakvog oslonca u
verodostojnom obliku ove zabeleške (uostalom, kao ni u ostalim delovima pozne
zaostavštine).

Ovo kratko podsećanje na dva poznata primera nategnutog tumačenja Ničeovih osnovnih
filozofskih uvida pod neposrednim uticajem prvog izdanja njegove pozne zaostavštine,
nikako ne treba shvatiti kao zlurad nekrolog samom tom izdanju. Još manje kao nadmeno
omalovažavanje i ismevanje zadivljujućih poduhvata jednog sigurno najdubljeg, i drugog
svakako najosobenijeg tumača Ničeove filozofije. To bi trebalo da je dovoljno jasno već
na osnovu ranije izrečenih ocena. Inače bi već i samo pominjanje "knjige" pod naslovom
"Volja za moć", a pogotovo ukazivanje na potrebu podrobnog preispitivanja njenih
uticaja u prethodnom periodu bilo čista farsa. Navedeni primeri treba samo da očigledno
predstave filološku nepouzdanost tog izdanja, njegovu posredničku ulogu u podržavanju i
širenju raznih nesporazuma i nedoumica, kao i mnogih krivih i pogrešnih predstava u
vezi s Ničeovom filozofijom, te da tako upozore na opasnosti kojima se izlažu oni koji se
i danas (iz bilo kojih razloga) s poverenjem obraćaju tom izdanju i služe se njime kao
verodostojnim izvorom. Doduše, pri tom treba biti načisto s tim da se ni svi Hajdegerovi,
kao ni svi Delezovi promašaji u tumačenju Ničeove filozofije ne mogu objasniti samo
njihovom nedovoljnom budnošću prilikom pozivanja i oslanjanja na "Volju za moć". Bar
što se tiče Hajdegera, ima dovoljno razloga da se veruje kako on ne bi bitno drugačije
prišao tumačenju dveju Ničeovih središnjih misli, pa ni bitno drugačije odredio njihov
međusobni odnos čak i da nije bio toliko zaveden i zaslepljen tom neodgovorno
dopisanom rečju "rekapitulacija".[47]

U svakom slučaju, oba primera jasno pokazuju da se istraživanje i proučavanje Ničeove

filozofije danas nalazi u neuporedivo povoljnijem položaju nego pre jeseni 1967. godine,
kada je počelo da izlazi veliko de Grojterovo kritičko izdanje Ničeovih sabranih dela, čije
dovršenje njegovi vredni priređivači Đorđo Koli (G. Colli) i Macino Montinari (M.
Montinari) na žalost nisu dočekali. Zasluge tog najnovijeg izdanja su višestruke, kako u
stručno-filološkom, tako i u kritičko-dokumentarnom pogledu. Njegove su zasluge
pogotovo velike za stvarno upoznavanje Ničeove pozne zaostavštine, jer šest obimnih
knjiga VII i VIII odeljka omogućuju doista neposredan uvid u majstorsku radionicu
Ničeovog filozofiranja. Posle nekoliko neuspelih pokušaja da se otklone slabosti i
nedostaci prvog izdanja, te da se celokupno Ničeovo delo (ili bar njegovi pojedini delovi)
izda na primereniji, to jest savesniji i objektivniji način - koje je već 1933. godine
započeo Hans Joahim Mete (H. J. Mette), priređivač nedovršenog "istorijsko-kritičkog"
izdanja, takođe pod okriljem Ničeovog arhiva u Vajmaru, ali izričito se ograđujući od
Ničeove sestre, a od kojih je jedino Šlehtin pokušaj privukao veću pažnju, pa se njegovo
izdanje iz 1954-56. godine jedno vreme čak uspešno takmičilo s onim starim kako u
knjižarskoj prodaji, tako i u naučno-istraživačkoj upotrebi - može se bez uzdržavanja reći
da je tek s Koli-Montinarijevim izdanjem doista postignuto ono što se odavno
priželjkivalo i na čemu se tako dugo predano radilo. Ili bar da je prethodan, pripremni rad
na izdavanju Ničeovog dela tako uspešno obavljen, ako ne i da se stiglo negde sasvim
blizu postavljenog cilja. Zahvaljujući tom izdanju danas raspolažemo ne samo
prečišćenim tekstovima svih Ničeovih za života objavljenih spisa, nego i verodostojnim
tekstovima celokupne Ničeove rukopisne zaostavštine, kao i njegove obimne prepiske.
To izdanje označava prekretnicu u čitavom dosadašnjem više nego pet decenija dugom
nastojanju da se Ničeovo delo u punom smislu reči učini dostupnim široj javnosti. Na taj
način je najzad obezbeđena pouzdana podloga svim budućim pokušajima istraživanja i
tumačenja Ničeove filozofije, a dati su i prvi putokazi i otvorene nove mogućnosti
kritičkog razračunavanja sa starim zabludama i predrasudama o motivima i ciljevima te
filozofije.

++

 
Srpski prevod Ničeove pozne zaostavštine sačinjen je, naravno, prema de Grojterovom
izdanju, jer je to danas jedino merodavan (štampani) izvornik. Tako se jedan od
najspornijih delova Ničeovog filozofskog nasleđa, koji je izazvao neuporedivo više
žustrih polemika nego bilo koji drugi njegov deo, pojavljuje na našem jeziku prvi put u
verodostojnom obliku. Prethodno je jedan deo Ničeove pozne zaostavštine izdavan kod
nas u dva maha. Najpre prema prvom nemačkom izdanju pod naslovom "Volja za moć"
(Beograd: Kosmos, 1939), drugi put prema Šlehtinom izdanju, mada ne i pod njegovim
neutralnim, već pod starim ozloglašenim naslovom (Beograd: Prosveta, 1972). Pored
nedostataka njihovih izvornika, oba ova naša prevoda obiluju i mnogim drugim
propustima i greškama, pa nisu mogla biti od velike pomoći prilikom pripremanja novog
prevoda. Delovi koji su pozajmljeni iz drugog domaćeg izdanja obično nisu preuzeti
doslovno, već su najčešće pretrpeli manje ili veće izmene. To je bilo neophodno već zbog
toga što se jedino tako mogla obezbediti terminološka ujednačenost sa novoprevedenim
delovima.

Iz razumljivih razloga, Ničeova pozna zaostavština objavljuje se ovde u skraćenom

obliku. Skraćivanju se pribeglo da bi se olakšalo snalaženje u tom ogromnom materijalu,
a ne da bi se bilo šta prikrilo ili zaturilo. Pogotovo ne zato da bi se nametnuo neki
određeni ugao gledanja na Ničeovu filozofiju. S obzirom na to na pozna zaostavština
predstavlja mešavinu zabeležaka Ničeovih vlastitih pogleda i njegovih izvoda iz tuđih
knjiga (neretko u slobodnoj obradi), izostavljeno je najpre sve ono što spada u ovu drugu
grupu (mada je pri tom možda ponešto i promaklo što niko do sada nije označio kao
Ničeovu pozajmicu). Izostavljene su, dalje, sve one Ničeove fragmentarne zabeleške koje
sadrže samo razne varijante istog misaonog sadržaja (pogotovo njihovi početni, niži
stupnjevi) ili predstavljaju samo manje ili više slobodno ponavljanje nekih poznatih
stavova koji su dobili konačan oblik u kasnije objavljenim spisima. Najzad, izostavljeni
su svi Ničeovi šturi, krnji, nepotpuni zapisi (razbacani po njegovim sveskama) koji sadrže
samo grub nacrt nekog radnog programa ili tek nagovešteno izvođenje nekog misaonog
toka, ali bez jasnijeg opredeljenja ili većeg domašaja ili težine. Tako je znatno dobijeno
na sažetosti i preglednosti, mada je, na žalost, izgubljeno dosta toga što bi u čisto
literarnom i istorijsko-filološkom pogledu moglo biti i te kako dobro upotrebljeno.
Opravdanje za ovo skraćivanje ne treba tražiti daleko. U pitanju je sve drugo pre nego
proizvoljan, nepromišljen i hirovit izbor. Budući da domaće izdanje Ničeovih sabranih
dela nije namenjeno samo filozofski obrazovanim čitaocima, već takođe i široj čitalačkoj
publici, trebalo je i u ovom slučaju prirediti bar koliko-toliko čitljivu knjigu. Jer za one
koji bi hteli da se ozbiljno pozabave Ničeovom filozofijom, de Grojterovo izdanje ostaje
neophodna i nezamenljiva lektira. Utoliko je skraćivanje ovde doista bilo ne samo
neizbežan, nego i najprirodniji mogućan korak.

Inače, prevedeni Ničeov tekst verno prati nemački izvornik prema prepisu njegovih
poslednjih priređivača. Učinjeno je sve kako bi se što je mogućno više sačuvala slika
Ničeovog izvornog teksta. Jedino je Ničeova kolebljivost u pravopisu, pre svega njegova
krajnja nemarnost u interpunkciji morala biti žrtvovana zahtevima i potrebama našeg
jezika. Načelno su svi izabrani fragmenti prevedeni u celini, a retka ispuštanja označena
su kratkim crtama u uglastim zagradama. Od priređivača nemačkog izdanja preuzet je isti
način označavanja i neophodnih umetaka kojima se objašnjava ili popunjava praznina u
nekoj određenoj Ničeovoj zabelešci. A to znači da su u uglastim zagradama kratkim
crtama označene ispuštene ili nečitke reči u Ničeovom rukopisu, odnosno da su u takve
iste zagrade stavljena dopisana odgovarajuća slova koja na pojedinim mestima nedostaju
u rukopisu. Nikakvih drugih spoljnih zahvata nema ni u nemačkom izvorniku ni u našem
prevodu. U skladu s već ustaljenim običajem, svaki izabrani fragmenat označen je
odgovarajućim brojevima prema hronološkom redosledu i mestu koje zauzima u
Ničeovom rukopisu (uključujući tu i podatak o odeljku, knjizi i stranici nemačkog
izdanja), čime je znatno olakšano poređenje.
1
Upor. Nietzsche-Werke. Kritische Gesamtausgabe, ed. Giorgio Colli und Mazzino
Montinari (Berlin/New York: W. de Gruyter, 1967 ff.), VII/1-3, VIII/1-3.
2
Ako ništa drugo, naslov "Pozna zaostavština" je sigurno neuporedivo prikladniji od
naslova "Neobjavljeno iz vremena prevrednovanja", koji su priređivači prvog izdanja
Ničeovih sabranih dela upotrebili za deo zaostavštine iz perioda 1882/83-1888, pošto su
iz nje izdvojili zabeleške od kojih su sastavili Ničeovo tobože poslednje "glavno prozno
filozofsko delo". Ovaj drugi naslov nije samo predugačak nego je i prekomotan, budući
da se u Ničeovim zabeleškama izraz "prevrednovanje svih vrednosti" prvi put javlja tek
1884. godine. Upor. objašnjenje Ničeove sestre u predgovoru knjizi: Unveröffentliches
aus der Umwerthungszeit (1882/83-1888), Nietzsche's Werke XIII (Leipzig: A. Kröner,
1903), str. VII-XII. Prihvatljiviji je naslov "Iz zaostavštine osamdesetih godina", bar kao
privremena poštapalica, koji je upotrebio Karl Šlehta (K. Schlechta) u trećem tomu svog
izdanja Ničeovih sabranih dela (Aus dem Nachlaß der Achtzigerjahre), odlučno ustajući
protiv naslova "Volja za moć". Upor. Friedrich Nietzche, Werke in drei Bänden, ed. K.
Schlechta (München: C. Hanser, 1954-56).
3
Naravno, to ne treba uzeti doslovno. Prigovor da su i novi priređivači izostavili neke
delove raspoloživog materijala istakao je najpre Hermann Josef Schmidt, "Nietzsches
Werke - ein kritischer Zwischenbericht", Philosophische Rundschau 24/1 (1977), str. 65-
66. A sumnju da su priređivači tačno odgonetnuli baš svaku Ničeovu reč izrazio je već
Walter Kaufmann, Nietzsche. Philosopher, Psychologist, Antichrist (Princeton, N. J.:
Princeton University Press, 41974), str. 455.
4
Upor. Wolfgang Müller-Lauter, "Das Buch Der Wille zur Macht in Heideggers
Nietzsche-Interpretationen. Mit einem Blick auf die derzeitige Präsentation der
Kompilation", Information Philosophie 22/5 (Dezember 1994), str. 80-92. Postoji i
opširnija verzija ovog teksta pod naslovom "Der Wille zur Macht als Buch der 'Krisis'
philosophischer Nietzsche-Interpretation", Nietzsche-Studien 24/1995, str. 223-260.
5
M 348: KGW V 1, str. 332.
6
N 1880/81: KGW V 1, 4 (170), 4 (176), 4 (179), 4 (184), 4 (301), str. 474-477, 504-505.
7
N 1882-1883/84: KGW VII 1, 5 (1), str. 191.
8
Za II, Von der Selbst-Ueberwindung: KGW VI 1, str. 142-145.
9
Upor. N 1882/1883-84: KGW VII 1, 24 (4), str. 687; N 1884: KGW VII 2, 26 (259), 26
(465), 27 (79), str. 216, 263, 272, 294; N 1884/85: KGW VII 3, 34 (182), str. 203.
10
N 1885/87: KGW VIII 1, 1 (35), 3 (4), 5 (75), str. 15, 171, 222.
11
N 1884/85: KGW VII 3, 40 (50), str. 385.

Vid. pismo Georgu Naumanu (G. Naumann) od 19. jula 1886:KGB III 3, str. 210-211.
12

Navod prema izdanju: Nietzsche-Briefwechsel. Kritische Gesamtausgabe, ed. Giorgio

Colli und Mazzino Montinari (Berlin/New York: W. de Gruyter, 1975 ff.).
13
GM III 27: KGW VI 2, str. 426-427.
14
Bliže o tome, vid. Mazzino Montanari, "Nietzsches Nachlaß von 1885 bis 1888 oder
Textkritik und Wille zur Macht", Nietzsche lesen (Berlin/New York, 1982), str. 92-119.
Uz izlaganje dalje u tekstu, vid. i poglavlje "Izvori Ničeove filozofije" u mojoj knjizi
Putevi ka Ničeu (Beograd: Srpska književna zadruga, 1992), str. 7-33.
15
Nacrt pisma Francu Overbeku od 13. februara 1888: KGB III 5, str. 250. Slično i u
pismu Hajnrihu Kezelicu (H. Köselitz) (= Peter Gast) istog datuma: KGB III 5, str. 252.
16
N 1888/89: KGW VIII 3, 18 (17), str. 337.
17
N 1885/87: KGW VIII 1, str. 252, napomena priređivača uz Ničeov nacrt plana iz
avgusta 1888. godine.
18
N 1888/89: KGW VIII 3, 19 (8), str. 347.
19
Na osobenu dinamičku strukturu Ničeove "mahnite strasti uma" ukazuje Christoph
Türcke, Der tolle Mensch. Nietzsche und der Wahnsinn der Vernunft (Frankfurt/M:
Fischer, 1989), str. 64-65, 124-125, 168-169, 172-176. Drukčije Jürgen Habermas, Der
philosophische Diskurs der Moderne (Frankfurt/M: Suhrkamp, 1985), 1985), str. 145-
153. Upor. takođe Karl Jaspers, Nietzsche, Einführung in das Verständnis seines
Philosophierens (Berlin: W. de Gruyter, 21947), str. 91-110.
20
Upor. N 1887/88: KGW VIII 2, 9 (188), str. 114: "Knjige za razmišljanje, - one
pripadaju onima kojima mišljenje čini zadovoljstvo, ništa više... Današnji Nemci nisu
više mislioci: nešto drugo im čini zadovoljstvo i nelagodu. Volja za moć kao načelo
te(ško) bi im bila razumljiva." O tome kako je Ničeova sestra zloupotrebila ovo mesto u
jednom pismu koje je tobože dobila od svog brata, vid. napomenu priređivača na str. 475
iste knjige.
21
Pismo Hajnrihu Kezelicu od 12. septembra 1888. (KGB III 5, str. 417.) Upor. i pismo
Francu Overbeku od 19. septembra 1888. (Isto, str. 434.)
22
Na primeru spisa Antihrist i Ecce homo to je uverljivo pokazao Werner Stegmaier,
"Nietzsches Kritik der Vernunft seines Lebens. Zur Deutung von 'Der Antichrist' und
'Ecce homo' ", Nietzsche-Studien 21/1992, str. 163-183, naročito str. 175-178.
23
N 1888/89: KGW VIII 3, 19 (8), str. 347.
24
Upor. pismo Meti fon Salis (Salis) od 7. septembra 1888. (KGB III 5, str. 410-411),
pismo Paulu Dojsenu (P. Deussen) od 26. novembra 1888. (KGB III 5, str. 491-493) i
nacrt pisma Georgu Brandesu (G. Brandes) s početka decembra 1888. (KGB III 5, str.
500-502).
25
Bliži podaci o tome kako je Ničeov ugostitelj u Sils Mariji spasao Ničeove rukopise,
iako mu je ovaj izričito naredio da ih uništi, mogu se naći u knjizi: Carl Albrecht
Bernoulli, Franz Overbeck und Friedrich Nietzsche/Eine Freundschaft II (Jena: E.
Diedrichs, 1908),str. 301-302. Upor. R. J. Hollingdale, Nietzsche. The Man and His
Philosophy (London: Routledge and Kegan Paul, 1965), str. 298.
26
Vid. gore nap. 2.
27
Upor. Richard Roos, "Les derniers écrits de Nietzsche et leur publication", Revue
philosophique 2/1956, str. 262-287.
28
O njegovom osnivanju i delatnosti, vid. Karl-Heinz Hahn, "Das Nietzsche-Archiv",
Nietzsche-Studien (Gedenkband für Mazzino Montinari), 18/1989, str. 1-19.

Bliže o tome, vid. Mazzino Montinari, "Nietzsche zwischen Alfred Baeumler und
29

Georg Lukács", Nietzsche lesen, str. 170-189.

30
Svi navodi iz Bojmlerovog "Pogovora" džepnom izdanju "Volje za moć" od 1930.
godine (koje je preštampavano bezbroj puta) prema novijem izdanju: Friedrich Nietzsche,
Der Wille zur Macht. Versuch einer Umwertung aller Werte (Stuttgart: A. Kröner, 1964),
str. 699, 702.
31
Isto, str. 699.
32
N 1884/85: KGW VII 3, 40 (9), str. 364.
33
N 1887/88: KGW VIII 2, 10 (146), str. 204.
34
Za to se razlo˛no zala˛e i Volfgang Miler-Lauter (W. Müller-Lauter) u već pomenutom
članku u: Information Philosophie 22/5 (1994) i Nietzsche-Studien 24/1995.
35
Kratak pregled prvih, još nedovoljno filozofski osmišljenih pokušaja tumačenja
Ničeovih najvažnijih krilatica, može se naći u knjizi: Karl Löwith, Nietzsches
Philosophie der ewigen Wiederkehr des Gleichen (11935) (Stuttgart: W. Kohlhammer,
2
1956), str. 199-225.
36
Na to je prvi ukazao Miler-Lauter, na nav. mestima.
37
Na ovu Ničeovu zabelešku Hajdeger se poziva više puta. Upor. Martin Heidegger,
Nietzsche: Der Wille zur Macht als Kunst, Freiburger Vorlesung WS 1936/37, ed. Bernd
Heimbüchel, GA 43 (Frankfurt/M: V. Klostermann, 1985), str. 21-22; Martin Heidegger,
Nietzsches metaphysische Grundstellung im abendländischen Denken, Freiburger
Vorlesung SS 1937, ed. Marion Heinz, GA 44 (Frankfurt/M: V. Klostermann, 1986), str.
228-229. Upor. takođe Martin Heidegger, Nietzsches Lehre vom Willen zur Macht als
Erkenntnis, Freiburger Vorlesung SS 1939, ed. Eberhard Hanser, GA 47 (Frankfurt/M: V.
Klostermann, 1989), str. 271.
38
N 1885/87: KGW VIII 1, 7 (54), str. 320.
39
Martin Heidegger, GA 43, str. 21.
40
Martin Heidegger, GA 44, str. 228.
41
Isto, str. 229.

Der Wille zur Macht, Zweite, völlig neugestaltete und vermehrte Auflage, Nietzsche's
42

Werke XVI (Leipzig: A. Kröner, 1911), str. 508.

43
Gilles Deleuze, Nietzsche et la philosophie (Paris: Presses Universitaires de France,
1962), str. 56-57.
44
Delezov navod prema knjizi: Der Wille zur Macht, str. 104.

Gilles Deleuze, nav. delo, str. 56. Na nepromišljenost ove Delezove ocene ukazao je
45

Miler-Lauter u jednom ranijem radu: Wolfgang Müller-Lauter, "Nietzsches Lehre vom

Willen zur Macht", Nietzsche-Studien 3/1974, str. 35, nap. 120.
46
N 1884/85: KGW VII 3, 36 (31), str. 287.
47
Upor. npr. Martin Heidegger, GA 44, str. 161-175.