СПЕЦИЈАЛНИ

Ц ДОДАТАК
Д Д

ВЕДРА СТР А Н А С ВЕ ТА
Прича која је протресла нацију
Најскандалознија српска хумореска У „Политици” 18. јануара 1987. године излази „хумореска” под насловом
„Војко и Савле” у којој се препознају академици Гојко Николиш и Павле Са-
Војко и Савле вић. Текст изазива потресе у редакцији. Тражи се одговорност главног уред-
ника Живорада Миновића и јавно извињење читаоцима и академицима, али
то Миновић и његов колегијум одбијају. Креће серија партијских састанака и
Као пензионер и дугогодишњи председник кућног савета, смењивања са тадашњих функција.
Миновић у међувремену добија директиву од Слободана Милошевића да
имам времена и склоности за посматрање људи. Већ у случај хумореске уплете тадашњег председника Председништва Србије
одавно посматрам двојицу комшија – Војка Николића и Ивана Стамболића, што је овај и учинио. Потоње политичко ривалство са Ми-
Савла Павића… лошевићем, Стамболић је касније платио главом.

О
бојица заслужни људи, борци из по-
следњег рата, бивши високи функ-
ционери, познате личности и такође
пензионери, понекад активни у нашој
месној заједници. У свему осталом се
разликују. Друг Војко је млађи, кочопер-
нији, и, морам признати, имућнији, има
две-три куће негде на мору и даље, а ње-
гова госпођа, мадам Арго, жалила се на
степеницама мојој другарици како имају
и рачун у некој швајцарској банци. Шта
ће бити с њиховим тешко стеченим нов-
цем ако капитализам пропадне, ко ће
њима све то надокнадити? Моја друга-
рица је, каже, уверавала да не брине,
друг Војко је способан и све ће
то поново зарадити.
Друг Савле, међутим, нема
ништа осим скромног стана,
научних признања, ордења и
једне ловачке пушке – на зидо-
вима му стоји неколико ловач-
ких трофеја. Његова другари-
ца, супруга му још од пре рата,
често. позива моју на кафу, а ја
њега обилазим само кад чес-
титам државне празнике свим
станарима. Друг Савле је ина-
че врло намргођен и строг.
Биографија друга Војка пуна
је занимљивих појединости. Из
рата је изашао као високи функ-
ционер и памтим да је некако
увек, ваљда по природи свог
посла, био уз или при највишим
руководствима. Легенду о себи
са све оним „уз и при” ширио је
углавном сам, није желео да оп-
терећује званичне историчаре,
а умео је и лепо да се облачи. Из
војске је, пошто се осећао до-
вољно способним и упућеним,
отишао у дипломатију – не знам
тачно за шта се спремао после
тога. Био је упућен у једну
Путовао је, разуме се, бро-
дом, и путовање се отегло као у
старим филмовима. Обрван
досадом, срео је мадам Арго и
она је срела њега – заљубили су
се истог тренутка. Као класно
свесном човеку, није му смета-
ло што је она француска плем-
киња, међународна новинар-
ка, удата жена и вероватно по-
мало сарадница њи-
хових служби. У љуба-
ви, мислио је, нема
ничег субверзивног
ни непријатељског.
Мадам Арго је,
разуме се, путовала у
исти главни град у
који и друг Војко – као
у новијим нашим
филмовима, и тамо су
наставили да се
виђају. Ко зна колико САМ ЖЕДАН НЕ ТРЕБА ДА ПИЈЕМ
би њихова љубав ПИВО НЕГО ВОДУ. ГЛУПОСТИ,
трајала да нису поче- КО ЈОШ ПИЈЕ ОСАМ ЛИТАРА ВОДЕ
ле да се догађају чу-
дне ствари. Поверљи-
вом другу Војку прво су неста-
ли сви кључеви, да би се сутра-
дан изненада појавили на не-
ком другом месту. Затим му је,
баш као на филму, нестао и ко-
ТАТА,
ЈЕ ЛИ ВЕЋИНА
У ПРАВУ? СИНЕ,
ВЕЋИНА ЈЕ
НА ГРОБЉУ!
КАЖЕ МИ ЖЕНА ДА КАДА
НА ДАН?!
фер са поверљивим дипломат-
ским списима – непознато ли-
це касније је предало вратару
наше амбасаде. И сви су по-
сумњали у мадам Арго осим
друга Војка. Он се није дао
сметати.
Поднео је оставку на свој
положај, развео мадам Арго
од другог, оженио је за себе и
вратио се у земљу.
(Његова бивша супруга, та-
кође другарица моје другари-
це, неће ништа да каже о томе).
Од тада су комшије моји и дру-
га Савла. И живели су мирно и
одсутно – често су путовали и
обилазили своје куће, а можда
и онај контоу швајцарској бан-
ци угрожен тамошњом еко-
номском кризом. Једино се по-
некад из њховог стана чуо кул-
тивисан плач мадам Арго јер је
друг Војко периодично поку-
шавао да се убије – друг Савле
је тада намргођено прискакао
у помоћ свом ратном другу.
Кћер друга Војка из првог бра-
ка богато су удали у Францус-
кој, и купили су једног расног
пекинезера – то је све.
И шта је у свему томе чудно,
питаћете се ви? Зар се мало
другова оженило госпођама?
Није, међутим, чудно то, већ
нешто друго. Друг Војко се пос-
вађао са другом Савлом, а моја
другарица одмах са мном –
љути се што браним намргође-
ног Савла и нападам шармант-
ног Војка. Пошто сам нећу да
доносим одлуку, као што ни-
сам никада до сада, молим
вас, цењени другови новинари,
да ви одговорите уместо мене.
Друг Војко и друг Савле при-
падају истом научно-пензио-
нерском клубу и тамо су врши-
ли разне функције, не знам та-
чно какве пошто се не налазе на
територији наше месне зајед-
нице. Чак су се изгледа, као
комшије тако даље, добро и
слагали. Неспоразум је избио,
кажу, око неког писма које је,
грешком или намером новина-
ра, продрло у јавност и узнеми-
рило духове. У њему се, кажу
шамара историја уназад и
унапред. Кад је друг Савле ставио при-
медбе на то писмо, друг Војко се побунио
– доказивао је да писмо не постоји, као
што је, за своју дипломатску ташну нека-
да тврдио да није украдена. И ту је другу
Савлу рекао да је обавештајац, то јест да
ради за неке службе, а овај је њему одго-
ворио да ће му кад се следећи пут буде
убијао – послати одговарајућег доктора.
Тиме су битно нарушени наши добро-
суседски односи, а узгред и моји брач-
ни. Моја другарица сматра да писмо
није ни постојало иако је објављено. Ја
сматрам да је она Војкова ташна
постојала – иако није објављена. Ситу-
ација се неумољиво компликује и прети
да угрози састанак кућног савета.
Ако је мадам Арго западног смера, да
ли онда друг Војко има право да преба-
цује то другу Савлу? Ако ми, међутим, то
кажемо другу Војку, бојимо се да ћемо
нарушити његову нестабилну психичку
равнотежу. Ако ствари остану нереше-
не, моја другарица и ја мораћемо да ста-
нујемо у разним месним заједницама.
Зато распетљавајте, другови новина-
ри, оно што сте сами запетљали. „

1
Овај додатак објављујемо уз финансијску помоћ
земљу на југу Азије чије име Покрајинског секретаријата за културу и информисање Војводине
нећу помињати.