Frideman Šulc fon Tun

Kako
razgovaramo
Problemi i rešenja

Prevela s nemačkog
Dušica Milojković
Naslov originala
Friedemann Schultz von Thun
Miteinander reden 1. Störungen und Klärungen.
Allgemeine Psychologie der Kommunikation

Copyright © 1981 by Rowohlt Tachenbuch Verlag GmbH, Reinbek bei

Hamburg, Germany

Translation copyright © za srpsko izdanje 2018, LAGUNA

Kako razgovaramo
 Uvod i lična pozadina

Za psihologe kažu da će ono što svako zna izreći jezikom koji niko ne
razume. Ta opasnost postoji pre svega ako pišu o nečemu što svako zna iz
sopstvenog iskustva. Uprkos tome, u ovoj knjizi bih želeo da pokušam
upravo suprotno.
U njoj se, doduše, radi o procesima u kojima svi svakodnevno
učestvujemo: o međuljudskoj komunikaciji, o načinu na koji se
sporazumevamo i međusobno saobraćamo. Stoga nije verovatno da ćete
zahvaljujući ovoj knjizi doznati nešto stvarno „novo“. Mnogo pre bi se
moglo reći da ćete ono „staro“, odavno poznato, što svakodnevno
doživljavate, sagledati iz novog ugla: da ćete stvari videti u svetlu u kome
ih pre niste videli, i da će vam se rasvetliti ono što je dosad ostajalo u
polumraku. Ima li, međutim, psihologija da ponudi nešto što međuljudsku
komunikaciju ne samo naučno rasvetljava već može i da je istinski
„poboljša“? Ima.
Doduše, verovatno još niko nije popravio svoju sposobnost
komunikacije zahvaljujući proučavanju stavova učenih psihologa i
rezultata njihovih eksperimenata. Tu su, međutim, ipak već sadržana
izvesna sredstva i putokazi, koji stoje na raspolaganju svakome ko je
spreman da uči (ili izmeni ono što je dosad naučio).
Ovu knjigu ne bih ni pisao da njen sadržaj nije bio značajan i za moj
sopstveni život. Kada sam na kraju školovanja dobio diplomu, kao
„potvrdu zrelosti“, moja sposobnost za komunikaciju sastojala se pre svega
u tome da prefinjenim, učenim jezikom govorim o sadržajima za koje mi je
nedostajala svaka iskustvena podloga. Umesto da razumemo i izrazimo
ono što smo doživeli, učili smo da pametujemo i komentarišemo ono što
nismo doživeli. Na to se neću samo žaliti, moguće je i da je ta sposobnost
išla naruku mojoj univerzitetskoj karijeri, ali to nije razlog da se ti rituali
otuđenja od sopstvene stvarnosti na univerzitetu ovekoveče. S potvrdom
zrelosti, to jest diplomom u ruci, osećao sam se „neobrazovanim“ kad je
reč o opštenju s drugim ljudima. Na univerzitetu nije bio predviđen ni
jedan jedini čas za temu „kako se ophodim prema sebi i drugima?“
Prilikom donošenja odluke da studiram psihologiju određenu ulogu sigurno
je odigrao i moj unutrašnji nemir, činjenica da sam se osećao nesigurnim i
tapkao u mraku kad je reč o onome što se odigrava između mene i drugih
ljudi. Ispostavilo se, doduše, da je cilj koji sam sebi prilikom studija
izgleda potajno postavio – da uvek budem gospodar situacije i da
nadmoćno zadržim pregled nad njom – bio zabluda. Naučio sam da u
probleme zapadam upravo ako sledim taj cilj. Pa ipak (i upravo zato) moja
osnovna psihološka oruđa, koja su u ovoj knjizi sadržana, pomogla su mi
da se bolje snađem u odnosima s drugim ljudima. Ti razumni uvidi,
doduše, i dalje ne otvaraju kapije carstva nebeskog; naprotiv, često na
bolan način doživljavam kako „zaostajem“ kada je reč o osećanjima: dok
misaoni uvidi napreduju u čizmama od sedam milja, osećanja i ponašanje
ih i dalje slede starim tempom i napreduju tek puževim korakom, milimetar
po milimetar. Mnogi od ciljeva koji su u ovoj knjizi osmišljeni i stvari koje
se iz nje mogu naučiti zapravo se ostvaruju samo kroz sopstveno iskustvo i
kroz obuku u ponašanju. Uveren sam, međutim, da i racionalni uvidi ipak
mogu da budu uvod i oslonac za izgradnju ličnosti. Iskustvo mi govori i da
je ljude poput mene, kojima leže „tajne igrice“ u intelektualnom domenu,
na teren emocija lakše zavesti putokazima u vidu saopštavanja nekog
znanja. Ova knjiga je takođe osmišljena kao takav putokaz.
A sad o prigovoru koji se tiče nerazumljivosti jezika. Da „skinem
šminku“ učenog, naučnog jezika navela su me dva iskustva. Moj profesor
Rajnard Tauš je 1969. u Hamburgu pokrenuo jedan istraživački projekat, i
to pitanjem: kako da razumljivo prenesemo informacije? Nakon nekoliko
godina ustanovili smo da razumljivost počiva na četiri oslonca:
jednostavnosti (jezičke formulacije); podeli i redu (u uobličavanju teksta);
kratkoći – pregnantnosti (umesto opširnosti i priče nadugačko i naširoko) i
dodatnoj stimulaciji (podsticajnim stilskim sredstvima). Još važnije od tog
„otkrića“ bilo je to što nam je pošlo za rukom da „razumljivost“ učinimo
nečim što se može meriti i u čemu se može obučiti. Osnove Hamburškog
koncepta razumljivosti biće ukratko prikazane u poglavlju B II, 2, str. 163 i
dalje – a onoga koga zanima opširniji prikaz (s programom obuke)
upućujem na: Langer, Šulc fon Tun i Tauš (1981); taj istraživački projekat
trajno je uticao na moj stil predavanja i pisanja naučnih publikacija.
Kao drugo, tome se pridružila i činjenica da sam na brojnim
kursevima obuke za roditelje, nastavnike i profesionalce svih vrsta brzo
primetio da učeno-naučna izlaganja ne nailaze na razumevanje. Učesnici
tih kurseva su, u celini uzevši, veoma mnogo uticali na ovu knjigu. Model
međuljudske komunikacije koji ću ovde predstaviti nastajao je postepeno,
u susretu nauke i prakse.
Predstavnici jednog industrijskog preduzeća iz Hamburga obratili su
se 1970. Rajnhardu Taušu s pitanjem ne bismo li mogli da damo psihiloški
doprinos sposobnosti za komunikaciju njihovih zaposlenih. Najpre nam
nije bilo jasno: da li se zahtev odnosio na hamburški koncept razumljivosti,
koji je tada bio još u povoju? Ili se pak zahtev odnosio na saznanja
Rajnharda i Ane-Mari Tauš o stilu komunikacije koji pogoduje
partnerskim odnosima? Ispostavilo se da su mislili na oboje. Ljudska
komunikacija, naime, ima obe strane: Paul Vaclavik je tim povodom tada
formulisao jedan „aksiom“: „Svaka komunikacija ima aspekt koji se tiče
sadržaja i aspekt koji se tiče odnosa…“ (Vaclavik i drugi 1969).
Za moje kolege Bernda Fitkaua i Ingarda Langera i mene tada se
postavilo pitanje: kako da različite psihološke pristupe, npr. doprinose
Karla Rodžersa, Alfreda Adlera, Rut Kon, Frica Perlsa i Pola Vaclavika,
„strpamo u isti koš“ tako da u nekoj vrsti rezimea i pregleda budu korisni
za rešavanje praktičnih problema u komunikaciji? S vremenom smo
izdvojili četiri grupe problema koje proces međuljudske komunikacije
osvetljavaju s četiri strane u isto vreme:
1. Aspekt konkretnog sadržaja. Kako da jasno i razumljivo saopštim
konkretan sadržaj? Za taj aspekt komunikacije mogli smo da ponudimo
svoj hamburški koncept razumljivosti.
2. Aspekt odnosa. Kako se svojim načinom komunikacije odnosim prema
svojim bližnjima? Onim što nekome govorim izražavam i šta o njemu
mislim; u skladu s tim, taj drugi oseća da ga prihvatam i da se prema njemu
ponašam kao prema punovrednom, ili pak da ga gledam s visine,
ponižavam, ne smatram ga zrelim ili ga ne shvatam ozbiljno. Rajnhard i
Ane-Mari Tauš su u svojoj Psihologiji vaspitanja (1997) u tom smislu
istražili zbivanja u školi – i to upravo zato što su smatrali da na razvoj
ličnosti učenika utiče prvenstveno ovaj aspekt, aspekt odnosa.
3. Aspekt otkrivanja sebe. Ako neko nešto saopštava, on saopštava i nešto
o sebi – ta okolnost svaku poruku čini malim uzorkom sopstvene ličnosti
koji se daje na probu, što njenog pošiljaoca donekle zabrinjava, i to ne
samo na ispitima i u susretu s psihologom. Sa sve većim uticajem
humanističke psihologije u Nemačkoj postajalo nam je jasno da „život iza
fasade“, doduše, može da obuzda strah od otkrivanja sebe, ali i da ima
veliku cenu kad je reč o duševnom zdravlju i razumevanju među ljudima. S
tim aspektom je povezana i tema autentičnosti (kako biti iskren i stvaran).
4. Aspekt zahteva. Ako neko nešto saopštava, on po pravilu hoće i nešto da
ostvari. Problem uticaja i manipulacije ne javlja se samo u reklami i
propagandi, niti samo u vaspitanju i nastavi već i u svim ljudskim
osobenostima, sve do neurotičnih simptoma, o kojima najkasnije nakon
radova Alfreda Adlera znamo da imaju trajno dejstvo na pacijentovo
ljudsko okruženje i da je njihova suština možda zasnovana upravo na tom
potajnom cilju.
Svest o svim ovim problemima i prisećanje da je Karl Biler (1934)
razlikovao „tri aspekta jezika“ (simbol, simptom, zahtev), konačno su se
sveli na zamisao da se učesnicima naših kurseva za obuku iz komunikacije
„poruka“ prikaže kao kvadratna tvorevina, pri čemu sam kombinovao
Vaclavikovo i Bilerovo viđenje:

Sl. 1: Četiri strane poruke – model međuljudske komunikacije

Moram da priznam da sam bio veoma zadovoljan „rođenjem“ ovog

kvadrata (Šulc fon Tun 1997). Prikladan je za analizu konkretnih
saopštenja i za otkrivanje mnoštva poremećaja i problema u komunikaciji,
kao i za raščlanjavanje celokupne ove problematike. Kao psihološko oruđe,
on predstavlja središte cele knjige koja je pred vama.
Pri pogledu na taj kvadrat odmah se vide tri stvari:
Kao prvo, da je „jasnoća“ komunikacije nešto što ima četiri
dimenzije. Ako neko nekome kaže: „Pet puta sam te zvao telefonom!“ – tu
je konkretan sadržaj jasan i razumljiv. Primaocu poruke možda je manje
jasno šta pošiljalac time hoće da mu saopšti o sebi (Razočaranje?
Ukazivanje na sopstvenu revnost?) – a nejasno je i šta pošiljalac o
primaocu misli (možda mu prebacuje: „Gde se to samo uvek smucaš?“, ili
poručuje: „Veoma si mi važan!“) i šta hoće da postigne (možda: „Pa seti se
nekad da i ti pozoveš!“). Tako kod primaoca može da nastane osećanje:
„Doduše, razumem svaku reč – ali šta on zapravo time hoće da kaže?“, a
možda primalac ima i tendenciju da nejasne strane poruke pomalo prečuje,
ili pak da u njih ubaci nešto što je navodno čuo, iz bogate riznice svoje
mašte, očekivanja, ili bojazni – pa tako zajedno s porukom prima i samoga
sebe i oseća svoju dušu, s njenim sopstvenim sadržajem.
Kao drugo, vidi se da je u jednoj te istoj poruci istovremeno sadržano
mnogo saopštenja, koja možemo da grupišemo oko našeg kvadrata. To je
činjenično stanje s teškim posledicama jer siroti primalac poruke mora
(iznutra) da reaguje na sve njih, a pritom lako može i da se zbuni, ili da
nešto pobrka. Kad sam bio mali, u sećanje mi se urezao jedan doživljaj u
tramvaju, koji je za mene tada bio zbunjujuće upečatljiv. Sedeo sam pored
dede, a neki odrasli nisu imali gde da sednu. Jedan gospodin je besno
napao mog dedu: „Nečuveno je da mala deca tako zauzimaju mesto
starijim ljudima.“ Deda je jednako glasno krenuo u protivnapad: „Hoćete li
vi ovde da mi zakerate?“ Tako su se neko vreme natezali, a onda je deda,
na moje veliko zaprepašćenje, najednom rekao: „Imate pravo!“, kazao mi
da ustanem i dodao: „Ali nema potrebe da zato toliko zakerate!“ Tu sam
prvi put doživeo da neko očigledno može istovremeno da bude i da ne
bude u pravu – poruke su, naime, četvorostrane, a moj deda se s onim
čovekom složio na strani konkretnog sadržaja i zahteva, ali ne i na strani
odnosa. Ako primaocu poruke ne pođe za rukom da sebi razjasni svoje
različite unutrašnje reakcije, on ni spolja neće moći jasno da reaguje, a tada
i pošiljalac i primalac zapadaju u neizlečivu zbrku. U takvom slučaju, kod
teških sukoba i sporova od kojih mnogo zavisi, nije sramota pozvati u
pomoć komunikacionog psihologa, kao pomoćnika u rasplitanju čitave
zavrzlame i babicu koja treba da omogući rađanje jasnih poruka. To se sve
više koristi, pre svega kod parova, porodica i radnih grupa.
Kao treće, treba uočiti da su strane kvadrata jednake dužine. To je
povezano s tezom da sva četiri aspekta u principu treba smatrati
ravnopravnim (mada u pojedinačnoj situaciji ovaj ili onaj aspekt može biti
u prvom planu). Nasuprot tom shvatanju, imamo prenaglašavanje
konkretnog aspekta u školi i u poslovnom životu. Već se priča da današnja
škola previše „opterećuje glavu“, da suviše pažnje poklanja prenošenju
znanja, a premalo učenju društvenih veština. I u poslovnom životu
zvanično se računa samo ono što je konkretno. Problemi predstavljanja
sebe i uspostavljanja odnosa time, međutim, nisu uklonjeni – naprotiv,
upravo ti problemi dobrim delom apsorbuju duševnu energiju. Ali pošto se
ta ljudska pitanja potcenjuju kao „neobjektivna“, ona zapadaju „ispod
radara“ i vode jedan podzemni, tajni život, krijući se u trupu Trojanskog
konja konkretnih podataka i objektivnosti. Psihologiji komunikacije je
stalo da to potcenjivanje otkloni i da od jednodimenzionalne, konkretne (tj.
„objektivne“) komunikacije načini živu i punokrvnu četvorostranu
komunikaciju. Doduše, mnogi od nas su, zbog dugogodišnje jednostrane
obuke u „konkretnosti“ kad je reč o ophođenju s drugim ljudima, slabo
uvežbani u prenošenju ostale tri strane poruke. To nadoknađujemo u
grupama za obuku, grupama za sticanje ličnog iskustva i terapijskim
grupama, gde može da se nadoknadi zaostajanje koje u nekim domenima
ličnosti eventualno postoji.
Poboljšanje međuljudske komunikacije uz pomoć psihologije?
Psihologija komunikacije ne pretenduje samo da naučno rasvetli ono što se
zbiva između pošiljaoca i primaoca poruke već i da obezbedi oruđa i
putokaze za poboljšanje međuljudske komunikacije uopšte. Ali kada je
neka komunikacija bolja ili pak gora? Kad smo pre deset godina započeli
sa svojim kursevima obuke, mislili smo – mada toga nismo bili jasno
svesni – da dobra komunikacija predstavlja stvar „odgovarajućeg
pakovanja“. Stoga smo smatrali da je nepovoljno ako neko drugome kaže:
„Ama nemojte da mi pričate takve gluposti!“ Verovali smo da je povoljnije
ako umesto toga kaže, recimo: „Nisam baš sigurna da li u svemu mogu da
se složim s vama“ (vidi sl. 2).
Mislili smo: ako učesnika obuke učinimo prijemčivim za emotivnu
razliku između ovih dveju verzija, i ako ga kroz odgovarajuće vežbe
obučimo poželjnijem stilu komunikacije, pružićemo važan doprinos
poboljšanju komunikacije i duševnoj higijeni.
S današnje tačke gledišta to nam deluje malo problematičnije.
Emotivno neraspoloženje koje se izražava u prvoj verziji predstavlja
duševnu realnost. Kako da postupim s tom realnošću? Kako da opazim
svoje neraspoloženje (dakle da primetim šta se sa mnom događa), kako da
odvojim ono što ima veze sa mnom od onoga što ima veze s tobom? Kako
da ti prigovorim, a da ti time istovremeno ne natovarim krivicu? Verzija
„ispravno“ na sl. 2 poriče nešto od emotivne stvarnosti. To je možda
prikladno da bi neki oblici brze komunikacije tekli glatko, ali teško da je
upotrebljivo kao model za duševno povoljnu komunikaciju sa samim
sobom i sa drugima. Naprotiv: treba se bojati da će neraspoloženje koje
nije izraženo nastaviti da buja u duševnom podzemlju i da će iz tog
skrovišta opterećivati zajednički život. Tu „dubinsku dimenziju“
međuljudske komunikacije u to vreme smo slabo imali u vidu. Stoga
učesnicima nismo baš mnogo pomogli u emotivnoj raspravi sa sobom
samima, već pre u uvežbavanju formulacija koje su u skladu s konceptom
glatke komunikacije. Kao instruktori smo i sami predstavljali uzor takvog
stila komunikacije: opažanje sopstvenih osećanja i raspravu s njima takođe
smo delimično izbegavali, a pogotovo smo izbegavali da priznamo svoj
unutrašnji svet. Umesto toga cilj nam je bio da obuku „pristojno
izvedemo“, što je za nas značilo: da prikažemo suveren, saosećajan, a
istovremeno i ljubazan način komunikacije (nadam se da malo
preterujem!).

Sl. 2: Tajne smernice za poboljšanje komunikacije (naše mišljenje pre deset

godina – danas prevaziđeno)

Ovaj put, koji je vodio preko „prikladnog pakovanja“, zapravo je bilo

stranputica. Umesto toga trebalo je da nova merila smisaone komunikacije
budu „jasnoća“ i „saglasnost“. Pod „saglasnošću“ ne podrazumevam samo
slaganje moje komunikacije s mojim unutrašnjim stanjem, mojim ciljevima
i vrednostima, već i sa stanjem mog sagovornika i sa „stvarnošću situacije“
(vidi str. 140). Kao lek za poremećenu komunikaciju koji je mnogo
obećavao ukazala se metakomunikacija, tj. komunikacija u komunikaciji, o
načinu na koji međusobno razgovaramo. Komunikacioni terapeuti Mandel
i Mandel su 1971. napisali: „Eksplicitna metakomunikacija potpuno je
neuobičajena, ljudi je se stide. A ukoliko bi nam pošlo za rukom da im ona
u narednoj generaciji pređe u naviku, to bi predstavljalo pravu evoluciju“
(str. 62).
Knjiga koja je pred vama nudi oruđa za unapređivanje unutrašnje i
spoljne jasnoće komunikacije i za uvođenje veštine metakomunikacije.
Ona se, doduše, najpre obraća psiholozima i budućim psiholozima, u čiju
profesiju spadaju vođenje grupa, organizovanje obuke iz komunikacije i
pomaganje parovima, porodicama i radnim grupama da poboljšaju svoju
komunikaciju i zajednički život. Dobrodošli su, međutim, i svi drugi koji
hoće da nam se pridruže. Mogu da pogledaju kroz kakve „naočari“ mi,
komunikacioni psiholozi i terapeuti, posmatramo međuljudske procese,
kako otkrivamo probleme i poremećaje i kakvo znanje stoji u pozadini
promena koje predlažemo. Mnogi instrumenti koje koristimo dobro bi došli
svakome, a neki nastavnici su, recimo, s nekima od njih počeli da upoznaju
i svoje učenike. Veoma mi je stalo da psihologiju pustim u svet, umesto da
je (kako se Rut Kon izrazila) „zaključam u tajnom kabinetu“. Svestan sam
opasnosti da psihologija povremeno „dospe u pogrešne ruke“, da se stavi u
službu manipulacija i nehumanih tendencija – i da je moguće da se u takvu
službu stavi. Priznajem i opasnost da naučno bavljenje međuljudskim
procesima može da dovede do „ponaučnjavanja“ međuljudskih odnosa i do
jednog novog jezika posvećenih, koji njime nastoje da imponuju ostalima.
Kako bi takav pogrešan razvoj mogao da izgleda nagoveštava satira na str.
301. Ubeđen sam, međutim, da su daleko veći izgledi da će nova saznanja
doprineti jasnoći i boljem razumevanju, izgradnji ličnosti i međuljudskih
odnosa.
Pre no što pređemo na sledeća poglavlja, dodaću još nešto. Onaj ko
hoće da poboljša svoju međuljudsku komunikaciju tome može da pristupi
na tri različita načina:
1. Pristup koji polazi od pojedinca. Drugim rečima: počeću od sebe ili ću, u
radu s drugima, obučavati i savetovati pojedinačne ljude. Tu, s jedne
strane, postoje izgledi da se nedovoljno razvijeni delovi ličnosti upotpune i
da se pojedinac osposobi da postane svoj gospodar i vlada sobom (cilj
humanističke psihologije); s druge strane, međutim, postoji i opasnost da
se uzroci poremećene komunikacije traže samo kod pojedinca. Tako se
učenici povremeno šalju psihologu kao „poremećeni“ i tamo – pored
pomoći – dobijaju i etiketu patologije (uporedi poglavlje B III, 5 str. 218).
Pritom se gubi iz vida da učenik koji smeta možda predstavlja samo
najupadljiviji simptom jednog u celini poremećenog odnosa između
nastavnika i učenika, ili poremećenih odnosa među učenicima. To
proširenje vidnog polja vodi do
2. Pristupa koji obraća pažnju na vrstu međusobnih odnosa. „Pacijent“
ovde nije jedina „crna ovca“, već se obraća pažnja na stil međusobnog
ophođenja cele grupe (uporedi Porodica kao pacijent, Rihter 1970). Za ovaj
pristup karakteristično „razmišljanje u sistemima“ od suštinskog je značaja
za terapiju porodica i parova (Bandler i drugi 1978) i za moderno
savetovanje u školama (Bruner i drugi 1978; Redlih i Šili 1979).
 I pri ovoj komunikacionoj terapiji treba imati u vidu da za određene
oblike međusobnog opštenja možda (u principu) uopšte i ne postoji velika
mogućnost da ih partneri u komunikaciji slobodno uobličavaju, već su, da
tako kažemo, isprogramirani „odozgo“. Ovo novo proširenje oblasti koju
sagledavamo vodi ka
3. Pristupu koji se bavi institucionalnim/društvenim uslovima. Tu nam
izgleda da ono što treba menjati nisu ni pojedinci ni interakcija između
većeg broja pojedinaca, već prilike i stanja pod kojima se ljudi susreću, a
koji im nameću, ili u najmanju ruku približavaju, određene oblike
komunikacije. Tako, recimo, hijerarhijski uređeni svet rada, koji uspon
omogućava samo malobrojnima, ali je istovremeno upućen na saradnju
mnogih, navodi na komunikaciju „s dvostrukim dnom“: navodno
kooperativnu, ali potajno rivalski usmerenu (uporedi Šulc fon Tun 1978).
I u školi kao instituciji može se pokazati da ona predviđa i „tajne
nastavne planove“, koji od samoga početka opterećuju odnos nastavnika i
učenika i uzajamne odnose među učenicima, tako da je „poremećena
komunikacija“ već unapred isprogramirana (uporedi Tilman 1976; Bruner i
drugi 1978). Polazeći odatle, može osnovano da se tvrdi da gore
spomenuta lekovita sredstva (psihološka pomoć učenicima, obuka
nastavnika u komunikaciji, interaktivna terapija za odnose između
nastavnika i učenika) ne sežu dovoljno daleko i da ne dopiru do korena
stvarnog problema. Umesto toga, bile bi neophodne mere kojima bi se
reformisale institucije ili – ako se ispostavi da institucije odgovaraju
neminovnoj logici društvenog sistema – suštinska preorijentacija društvene
politike, za koju bi se moralo izboriti na političkom nivou.
Za neke od mojih studenata ova knjiga je već tu „mrtva“ jer
objašnjavam da ona nudi pre svega sredstva i oruđa za pristup 1. i pristup
2. Oni u tome vide (za građansku psihologiju tipičnu) „psihologizaciju“
problema, koja leči simptome, ali zamagljuje pogled na istinske uzroke zla
i time održava u životu sistem koji ljude čini bolesnim. Tu opasnost i sam
uviđam, ukoliko je psihološki pristup slep za faktore i kontekste naglašene
u pristupu 3. Jednako opasnim, međutim, smatram i ako se treći pristup
poveže sa slepilom za faktore i odnose iz prva dva (Šulc fon Tun 1980).
Može li se čovek uverljivo i verodostojno zalagati za promene u društvu
ako pritom ne počne od sebe samog i u malom krugu u kome ima
neposredan uticaj?
 Onaj ko hoće da obavi „sav posao“ moraće međusobno da poveže ta
tri pristupa. Smatram da je prihvatljivo ako psihološki doprinos obradi prvi
i drugi pristup, uz svest da celokupan posao time i dalje nije obavljen.
Deo A: Osnove
 I
Anatomija jedne poruke
(ili: Kad čovek nešto saopštava…)

Osnovni proces međuljudske komunikacije može se brzo opisati. Imamo

pošiljaoca koji hoće nešto da saopšti. Ono što želi da saopšti on pretače u
prepoznatljive znake – to što od sebe odašilje nazivamo porukom. Na
primaocu je da tu tvorevinu koja je dostupna opažanju odgonetne. Po
pravilu se poslata i primljena poruka prilično slažu, tako da dolazi do
sporazumevanja. Pošiljalac i primalac često koriste mogućnost da kvalitet
sporazumevanja provere tako što primalac daje povratnu informaciju kako
je protumačio poruku, kako ju je primio i kako je na njega delovala, što
pošiljaocu omogućava da donekle proveri da li se namera koju je imao
prilikom slanja poruke poklapa s primaočevim rezultatom. Takva povratna
informacija naziva se i fidbek.
Pogledajmo sad malo pažljivije „poruku“. Za mene je bilo
fascinantno „otkriće“, koje sam u svoj njegovoj dalekosežnosti spoznavao
tek postepeno, da jedna te ista poruka u sebi uvek istovremeno sadrži
mnogo saopštenja. To je jedna od osnovnih činjenica života, koju kao
pošiljaoci i primaoci u komunikaciji ne možemo da zaobiđemo. Upravo to
što je svaka poruka čitav paket, s mnoštvom saopštenja, čini proces
međuljudske komunikacije tako složenim i tako podložnim poremećajima i
problemima, ali i tako zanimljivim i uzbudljivim.
Da bismo mnoštvo saopštenja sadržanih u nekoj poruci mogli da
uredimo, želeo bih da vam predložim da u njoj razlikujemo četiri strane
koje su značajne za čovekovu dušu. Evo jednog svakodnevnog primera
(vidi sliku 3).
Muškarac (= pošiljalac) govori ženi koja sedi za volanom (=
primalac): „Ej, na semaforu je zeleno!“ Šta je sve sadržano u ovoj poruci,
šta je pošiljalac (svesno ili nesvesno) uneo u nju, a šta primalac iz nje može
da zaključi?

Sl. 3: Primer poruke iz svakodnevnog života: žena sedi za volanom, a muškarac

(suvozač) je pošiljalac poruke.
 1. Konkretan sadržaj
(ili: O čemu saopštavam informaciju)

Poruka najpre sadrži konkretnu informaciju. U našem primeru doznajemo

nešto o stanju na semaforu – upaljeno je zeleno svetlo. Kad god se radi „o
nečemu konkretnom“, ova strana poruke je u prvom planu – ili bi bar
trebalo da bude.
I ja trenutno u ovom poglavlju čitaocima saopštavam brojne
konkretne informacije. Vi doznajete osnove psihologije komunikacije – što
je, međutim, samo deo onoga što se trenutno odigrava između mene
(pošiljaoca) i vas (primalaca). Stoga ćemo se okrenuti drugom aspektu
poruke.
 2. Otkrivanje sebe
(ili: Šta ja o sebi saopštavam)

U svakoj poruci ne leži samo informacija o saopštenom konkretnom

sadržaju već i informacije o pošiljaočevoj ličnosti. Na osnovu prethodnog
primera možemo da zaključimo da pošiljalac očigledno govori nemačkim
1
jezikom, da verovatno nije daltonista, i uopšte, da je budan i priseban.
Dalje, da mu se možda žuri itd. Uopšteno govoreći: u svakoj poruci
sadržan je delić pošiljaočevog otkrivanja sebe. Pojam „otkrivanje sebe“
odabrao sam da bih njime obuhvatio i namerno samoprikazivanje, kao i
nenamerno razotkrivanje sebe. Ova strana poruke je psihološki izuzetno
nezgodna, što ćemo uostalom i videti.
I dok čitate ovaj tekst, vi ne primate samo objektivne informacije već
doznajete i štošta o meni. Šulc fon Tun, autor knjiga o psihologiji. O
načinu na koji razvijam misli i stvarima koje smatram važnim. Ako bih
vam to izneo u vidu usmenog predavanja, po načinu na koji se ponašam
možda biste mogli da se obavestite i o mojim sposobnostima i mom
unutrašnjem stanju. Okolnost da ja – hteo to ili ne – stalno šaljem poruke
kojima otkrivam nešto o sebi stvar je koje sam kao pošiljalac veoma
svestan i to me pokreće i uznemirava. Kako ću izgledati kao autor? Želeo
bih da prenesem objektivne informacije, svakako, ali želeo bih i da ostavim
dobar utisak, da se prikažem kao osoba koja ima šta da ponudi, koja zna o
čemu piše i koja je misaono i jezički „na visini“ zadatka.
S ovom stranom poruke povezani su mnogi problemi međuljudske
komunikacije. U jednom od kasnijih poglavlja (str. 121 i dalje) pokazaću
kako pošiljalac pokušava da izađe na kraj s tom problematikom. Kako on,
nastojeći da se prikaže s najbolje strane, koristi raznorazne tehnike
isticanja i prikrivanja sebe – a to mu ne ide uvek u prilog.
 3. Odnosi
(ili: Šta ja mislim o tebi i u kakvom smo
međusobnom odnosu)

Iz poruke, dalje, uvek proizilazi u kakvom odnosu je pošiljalac prema

primaocu, šta o njemu misli. To se često pokazuje u formulacijama koje je
odabrao, u tonu glasa i drugim pratećim nejezičkim signalima. Za ovu
stranu poruke uši primaoca su posebno osetljive; tu on, naime, oseća da ga
neko tretira (ili maltretira) na određen način. U našem slučaju, muškarac
svojom napomenom pokazuje da baš i ne veruje da bi žena mogla da vozi
kola na najbolji način bez njegove pomoći.
Žena će se možda braniti od ovog „popovanja“ i grubo će mu
odgovoriti: „Ko vozi, ti ili ja?“
Primetimo: njena odbojnost u tom slučaju nije uperena protiv
objektivnog sadržaja poruke (s njime bi se složila!), već protiv poruke o
njihovom odnosu koju je od muškarca primila.
Uopšte uzevši: poslati poruku uvek znači i izraziti neku vrstu odnosa
prema onome kome se obraćamo. Strogo gledano to je, naravno, poseban
deo otkrivanja sebe. Ovaj aspekt odnosa, međutim, nameravamo da
posmatramo kao nešto drugačije jer je psihološka situacija primaoca
različita: prilikom prijema onoga što pošiljalac otkriva o sebi on je
dijagnostičar koji nije lično pogođen („Šta mi tvoja izjava govori o tebi?“),
dok je prilikom prijema one strane poruke koja govori o odnosu lično
„pogođen“ (često u dvostrukom smislu reči).
Tačnije uzevši, na strani poruke koja se tiče odnosa skupljene su dve
vrste saopštenja. Najpre ona iz kojih proizilazi šta pošiljalac misli o
primaocu, kako ga vidi. U ovom primeru čovek daje na znanje da smatra
da je njegovoj ženi potrebna pomoć. Kao drugo, strana poruke koja se tiče
odnosa sadrži i određenu poruku o tome kako pošiljalac vidi odnos između
sebe i primaoca (kako jedan prema drugome „stoje“). Ako neko nekoga
upita: „Pa, kako ti je u braku?“, ovo konkretno pitanje implicira i poruku o
odnosu: „Naš međusobni odnos je takav da su takva (intimna) pitanja
sasvim moguća.“ Moguće je, doduše, i da se primalac s tom definicijom
odnosa ne slaže, da smatra da pitanje nije na mestu ili da je nametljivo.
Često doživljavamo da se sagovornici natežu oko definicije svoga odnosa,
trošeći pritom dosta snage i vremena (vidi poglavlje B III, 4, str. 208 i
dalje).
Dok strana koja se tiče otkrivanja sebe (iz pošiljaočevog ugla) sadrži
tzv. ja-poruke, strana koja se tiče odnosa sadrži pre svega ti-poruke, a
zatim i mi-poruke2.
Šta se sada, dok čitate ovaj tekst, događa na strani poruke koja se tiče
odnosa? Time što sam uopšte napisao i objavio knjigu, ja saopštavam da
smatram da nemate dovoljno informacija o ovoj temi. Dodeljujem vam
ulogu učenika. Time što čitate (i nastavljate da čitate) vi pokazujete da
takav odnos trenutno prihvatate. Moguće je, međutim, i da način na koji
razvijam misli čini da osećate da vas tretiram „kao đačića“. Da u sebi
mislite: „Možda je ovo što piše i sasvim tačno (konkretna strana poruke),
ali taj njegov profesorski pristup mi ide na živce!“ Lično sam doživljavao
kako neki primaoci alergično reaguju ako im konkretnu informaciju
prikažem preterano razumljivo; moguće je da osećaju: „Mora da me smatra
glupim, pa zato ovu informaciju saopštava tako jednostavno, ’kao za
idiota’“. Tu vidite kako, čak i pri konkretno orijentisanom prikazu, strana
poruke koja se tiče odnosa takođe može da igra svoju ulogu.
 4. Zahtev
(ili: Na šta hoću da te navedem)

Gotovo niko ne govori „tek tako“ – skoro sve poruke imaju funkciju da
izvrše uticaj na pošiljaoca. U našem primeru zahtev možda glasi: „Daj
malo gas, pa ćemo možda uspeti da prođemo dok je na semaforu još
zeleno!“
Ta poruka, dakle, služi (između ostalog) i tome da primaoca navede
da uradi, ili ne uradi, da misli ili oseća određene stvari. Ovaj pokušaj da
izvršimo neki uticaj može biti manje ili više otvoren ili skriven – pri čemu
u potonjem slučaju govorimo o manipulaciji. Pošiljalac koji manipuliše ne
usteže se ni da u službu zahteva stavi ostale tri strane poruke. Saopštenje
na konkretnoj strani tada je jednostrano i tendenciozno, samoprikazivanje
je usmereno na to da se kod primaoca postigne određeno dejstvo (npr.
osećaj divljenja ili spremnost da se pomogne); a i poruke na strani odnosa
mogu biti određene potajnim ciljem da se onaj drugi „odobrovolji“ (možda
poniznim ponašanjem, ili komplimentima). Ako su objektivna strana,
otkrivanje sebe i strana koja se tiče odnosa usmereni na poboljšanje dejstva
zahteva, oni postaju funkcionalizovani, dakle više ne odražavaju ono što
jeste, već postaju sredstvo za postizanje nekog cilja. O tome ćemo opširnije
govoriti u poglavlju B IV, 1, str. 246 i dalje.
Aspekt zahteva treba razlikovati od aspekta odnosa jer s istim
zahtevom mogu da se povežu i dve sasvim različite poruke o odnosu. U
našem primeru žena zahtev po sebi možda smatra i razumnim, ali osetljivo
reaguje na to što muškarac misli da zna bolje od nje. Odnosno obrnuto,
zahtev može smatrati i nerazumnim („ne bi trebalo da vozim brže od 60
km/h“), ali možda smatra da je sasvim u redu da joj muškarac na taj način
predlaže kako da vozi. Naravno, i ova knjiga sadrži izvesne zahteve. Oni će
u narednim poglavljima postati još jasniji. Jedan od suštinskih zahteva,
recimo, glasi: pokušajte da u kritičnim situacijama (u komunikaciji)
direktno govorite o „tihim“ porukama koje se tiču otkrivanja sebe, odnosa i
zahteva, to jest da postavljate konkretna pitanja kako biste na taj način
razjasnili sve četiri strane kvadrata!
Četiri strane poruke, koje smo dovoljno opisali, mogu se sažeti u
sledeću šemu.

Sl. 4: Četiri strane poruke – psihološki model međuljudske komunikacije

Nastanak ovog modela podstakli su Biler (1934), Vaclavik i drugi

(1969). Biler razlikuje „tri aspekta govora“: prikaz (= konkretni sadržaj),
izraz (= otkrivanje sebe) i zahtev. Vaclavik pravi razliku između
sadržajnog i odnosnog aspekta poruke. „Sadržajni aspekt“ može se
izjednačiti s „konkretnim sadržajem“ u predloženom modelu. „Odnosni
aspekt“ je, nasuprot tome, kod njega definisan šire i u osnovi obuhvata sva
tri: „otkrivanje sebe“, „odnos“ (u užem smislu) i „zahtev“, pa time i
„metakomunikacijski“ deo poruke, koji ukazuje kako je treba shvatiti.
Prednost ovde prikazanog modela vidim u tome što bolje uređuje mnoštvo
mogućih smetnji i problema u komunikaciji i otvara nam uvid u različite
ciljeve kad se obučavamo da poboljšamo svoju sposobnost komunikacije.
 5. Poruka kao predmet dijagnoze komunikacije

Da zaključimo: jedna te ista poruka sadrži mnoga saopštenja: hteo to ili ne

– pošiljalac je uvek istovremeno šalje na

Sl. 5: Splet saopštenja jedne poruke koji se vidi pod lupom psihologije
komunikacije

sve četiri strane. Ovo mnoštvo saopštenja može se urediti pomoću

kvadrata. Ti „prateći elementi“ saopštenja određuju psihološki kvalitet
neke poruke. Da bismo pojasnili način na koji psihologija komunikacije
radi, uzećemo još jednom suvozačevu poruku: „Ej, na semaforu je zeleno!“
I stavićemo je pod lupu psihologije komunikacije.
Do sada smo se ponašali kao da su prateći elementi poruka uvek
jednoznačni. Ali upravo je suprotno. Kao što ćemo videti, poslati i
primljeni splet poruka može biti prilično različit (vidi poglavlje A II, 3, str.
69. i dalje)
Vežbe

Stavite pod lupu psihologije komunikacije sledeće poruke:

a) Bračni par uveče sedi pred televizorom. Muž kaže: „Erna, nema
više piva!“
b) Nastavnik ide hodnikom da bi održao nastavu u svom razredu. U
susret mu dolazi desetogodišnja Astrid i ljutito kaže: „Gospodine Majeru,
Rezi je prosto zafrljačila svoj atlas u ćošak!“
 c) Koji vam razgovor koji ste nedavno s nekim vodili pada na pamet?
Prisetite se jedne sopstvene izjave i izjave svog sagovornika i analizirajte
ih sa stanovišta psihologije komunikacije!
d) Sledeći odlomak potiče iz jednog telefonskog savetovanja. 3Osoba
koja traži savet, dvadesetšestogodišnja manekenka, neudata, u trećem
mesecu trudnoće, iznosi svoj problem: treba li i sme li da pobaci dete?
Posmatrajte reakciju savetnice sa gledišta psihologije komunikacije:
Savetnica: „Moram da budem sasvim iskrena: nije da u principu
imam nešto protiv pobačaja, ima situacija u kojima bi se čovek i te kako
založio za njega, zar ne? Ali u sliku celovitog čoveka spada i roditeljstvo, a
vi ste mi, ako sam dobro razumela, rekli da oca tog deteta volite, ali da se
ne biste udali za njega…“
Osoba koja traži savet: „Ne, ja zapravo uopšte ne bih htela da se
udajem, ovako kako sada živim veoma mi je dobro.“
Savetnica: „Pa, znate, trenutno doduše uživate izvesnu slobodu, ali
izvesna sloboda vas i vrlo brzo zavede da – neću sada da kažem: postanete
potpuno neodgovorni – to nije tačno. Ali da, eh, pa – čovek se u ovom
životu ipak zaista dobro oseća – ne znam, možda vi to još niste sasvim
shvatili, ako pristane da bude odgovoran za nešto sasvim određeno, ako se
za nešto založi – hoću da kažem, vi sada imate svoju profesiju, zar ne? Ali
kao što smo već rekli, ta profesija – ne znam tačno u kojim godinama u
njoj prestajete da budete baš traženi, ali mogu otprilike da zamisliti da će
za nekih četiri-pet godina tome doći kraj, i da onda više nećete moći da se
smeškate tako lepo kao što sada morate…“

5.1 Poruke i saopštenja

Ova dva pojma koristim na sledeći način: „poruka“ je ceo višestrani paket,
sa svojim jezičkim i nejezičkim delovima. Poruka sadrži mnoga saopštenja
u isto vreme. Ona je predmet dijagnoze komunikacije, pri čemu pod lupu
stavljamo sve što poruku prati. Ali šta je tu jedinica koju analiziramo? Da
li je poruka jedna jedina rečenica, ili mogu biti i dve ili više rečenica?
Odgovor glasi: to nije precizno utvrđeno, zavisi od praktičnih ciljeva koji
su postavljeni. Moguće je da bude i samo jedna reč (npr. „Napolje!“), ili
pak jedan jedini pogled „koji mnogo govori“, ali porukom možemo
smatrati i čitav govor ili pismo.
 Eksplicitna i implicitna saopštenja. Saopštenja u porukama mogu da
budu sadržana eksplicitno ili implicitno. Eksplicitno znači: izričito
formulisana. Implicitno znači: tako da nije rečeno direktno, ali se u poruci
ipak krije, ili se u najmanju ruku u nju „smešta“.
Podela eksplicitno/implicitno nezavisna je od kvadratne podele: na
sve četiri strane poruke moguća su i eksplicitna i implicitna saopštenja.
Tako, recimo, mogu (eksplicitno) da kažem: „Ja sam iz Hamburga“, ali
mogu i (implicitno) svojim dijalektom da odam da sam iz Hamburga. Isto
tako mogu (eksplicitno) nekome da kažem šta o njemu mislim, ili pak
(implicitno) da tonom i formulacijama (s visine) jednako upečatljivo dam
na znanje kako se prema toj osobi odnosim. I zahtev može biti eksplicitan
(„Erna, donesi pivo!“) ili implicitan („Erna, nema više piva“).
Mogli bismo biti skloni da pretpostavimo da su eksplicitna
saopštenja zapravo glavna saopštenja, dok su implicitna saopštenja nešto
manje važna i prate ona glavna negde na marginama. To ni u kom slučaju
nije tako. Naprotiv – „pravo“ glavno saopštenje često se šalje implicitno.
Neki pošiljaoci su postali pravi majstori u tome da svoje poruke ljudima
prenesu preko implicitnih saopštenja, tako da ako ustreba mogu i da poriču
(„Ja to nikada nisam rekao!“).
Neverbalni udeo u porukama. Za implicitna saopštenja često se
koristi neverbalni kanal: preko glasa, naglašavanja reči ili izgovora, prateće
mimike i gestova prenose se delom samostalna, a delom „kvalifikujuća“
saopštenja. Pod „kvalifikujuća“ mislimo: saopštenja koja ukazuju šta se
verbalnim delom poruke „zapravo misli“. Značenje rečenice: „Platićeš mi
to!“ presudno zavisi od toga kako izgledaju, tj. zvuče neverbalni prateći
signali (vidi i str. 43). „Neverbalna komunikacija“ je u novije vreme
postala značajno polje istraživanja i razvila se u važan predmet
posmatranja (naročito za terapijsku komunikaciju).
Može li ovaj model da se primeni i na čisto neverbalne poruke?
Može. Tu je, doduše, konkretna strana uglavnom prazna, ali sve tri ostale
strane takve poruke mogu sadržati i važna saopštenja. Pretpostavimo da
neko plače. Otkrivanje nečega o sebi: možda tuge, duševnog jada, možda
radosti – u svakom slučaju, jakih emocija. Odnos: možda kažnjavanje
primaoca („Vidi šta si uradio, đubre pokvareno!“); zahtev: možda plakanje
predstavlja i (svesnu) strategiju da bi se stekla naklonost, ili nečeg bilo
pošteđeno (vidi sl. 6).
 Sl. 6: Tri strane jedne neverbalne poruke

„Nije moguće ne komunicirati.“ Ovaj „osnovni zakon“ komunikacije

(Vaclavik 1969) podseća nas da svako ponašanje ima karakter saopštenja.
Uopšte ne moram nešto da kažem da bih komunicirao. Svako ćutanje je
takođe „rečito“ i predstavlja poruku s najmanje tri strane. Pretpostavimo da
ulazim u kupe voza. Neko tamo već sedi, a ja ga pozdravljam ljubaznom
primedbom. On ne reaguje i nastavlja da čita novine. Poruka koju „čujem“
stavljena je pod lupu psihologije komunikacije na sl. 7:

Sl. 7: Svako ponašanje ima karakter saopštenja, ovde: ćutanje u kupeu voza.

Ponašanje koje se pokazuje u bilo kom međuljudskom kontekstu ima

kvadratni karakter poruke i prima se kao takvo.

5.2 Kongruentne i nekongruentne poruke

To što poruka istovremeno sadrži verbalne i neverbalne elemente s jedne
strane nam otvara mogućnost da se ti elementi uzajamno dopunjuju i
podržavaju, dok s druge stvara zbunjujuću mogućnost da jedni drugima
protivureče.
Poruka se naziva „kongruetnom“ ako svi signali ukazuju u istom
pravcu, ako su saglasni. Tako, recimo, besan pogled i glasna vika idu uz
rečenicu kao što je: „Neću više da te vidim, propalico!“
Nasuprot tome, literatura koja se bavi psihologijom komunikacije u
novije vreme posebnu pažnju poklanja porukama koje su nekongruentne,
dakle u kojima se verbalni i neverbalni signali međusobno ne slažu, to jest
uzajamno su protivurečni. Tako bi, recimo, na pitanje: „Da li vam se nešto
desilo?“ neko mogao da odgovori: „Sve je u redu!“, ali da tonom glasa i
mimikom jasno izrazi da ipak nešto nije u redu (vidi sl. 8 a) – a može se
zamisliti i često se javlja i suprotan slučaj – sl. 8 b.

Sl. 8: Primeri nekongruentnih poruka

Oslanjajući se na Hejlija (1978), ove okolnosti ćemo razmotriti još

jednom, više teorijski i sistematično. Međuljudsku komunikaciju dosad
smo kao tako složenu doživljavali između ostalog i stoga što svaka poslata
poruka predstavlja čitav splet saopštenja. Sada se stvar komplikuje za još
jedan stupanj: pošiljaoci, hteli – ne hteli, uvek istovremeno komuniciraju u
dve ravni (tj. na dva nivoa): u ravni saopštenja i u metaravni. Saopštenja u
ove dve ravni se uzajamno „kvalifikuju“, to jest svako od njih pomaže u
tumačenju onog drugog, objašnjava šta se saopštenjem u onoj drugoj ravni
zapravo htelo da kaže. Ljudi uvek nešto govore, ali to što su rekli pritom i
kvalifikuju.
Saopštenja mogu međusobno da se kvalifikuju na kongruentan ili
nekongruentan način. Na koji način se kvalifikuju saopštenja? Hejli
razlikuje četiri mogućnosti:
Kvalifikacija kroz kontekst: Ako muž pred zagorelim rolatom kaže:
„Divim se tvom kulinarskom umeću!“, kontekst ono što je rečeno
kvalifikuje na nekongruentan način. On, dakle, ovde nije deo same poruke,
nije saglasan s njenim ostalim delovima, već je u očiglednom objektivnom
odnosu sa situacijom.
Kvalifikacija kroz način formulisanja. Način na koji neko formuliše
neki sadržaj takođe kvalifikuje ono što je rečeno. Na primer, ako nekoga
ko je pokvario stomak pitaju kako mu je, a on odgovori: „Smrtno sam
bolestan!“ Ova preterana formulacija kvalifikuje sadržaj rečenog na
nekongruentan način. Ili pak, ako u raspravi o tome da li bi izvršenje kazni
trebalo da se obavlja na humaniji način, neko kaže: „Ja sam za to da se od
zatvora naprave sanatorijumi jer krivična dela ipak predstavljaju samo
dokaz da je siroti počinilac bolestan i da tu ništa ne može. Treba ga, dakle,
lečiti i negovati.“ Ako kao primalac poruke čujemo taj iskaz, bićemo
nesigurni: da li je to zaista njegovo mišljenje ili pak karikira i ironično
prikazuje stav koji mu baš i nije svojstven? Preterana formulacija
(„sanatorijum“) pokazuje da je nekongruentna kvalifikacija verovatnija.
Kvalifikacija telesnim pokretima (mimika i gestikulacija). Moguće
je, recimo, da pozitivan iskaz o odnosu („sviđaš mi se/volim te“) bude
praćen odbojnim telesnim pokretom. (Za još primera vidi sl. 8.)
Kvalifikacija tonom glasa. „’Radovaćemo se da vas vidimo’, reče
kneginja suvo. Hladni ton kojim je njena majka to izgovorila mučno je
dirnuo Kiti, pa je morala da pokuša da popravi ono što je njime možda
pokvareno. Okrenula je glavu i uz osmeh rekla: ’Doviđenja!’“ – To je
iskustvo mladog Ljevina iz Tolstojeve Ane Karenjine. On je, naravno,
svestan da je verbalni sadržaj poruke („radovaćemo se…“) samo fraza
uobičajena za učtivo ophođenje među plemstvom, dok je „prava“ poruka
sadržana samo u tonu glasa. Komunikacioni terapeuti su uvežbani da paze
na takve nepodudarnosti i da pošiljaocu poruke skreću pažnju na njih
(„Kažeš da si veoma tužan, Helmute – a pritom se smeješ?“). Onaj kome
se na takav način obratimo često se oseća prekorenim i uhvaćenim na delu
i „neće to više da radi“. Prema nepodudarnostima se, međutim, ne treba
odnositi kao prema „glupim navikama“. Važnije je da se ustanovi šta se iza
toga krije. Pre no što bacimo pogled na duševnu dinamiku pošiljaoca,
najpre treba da se stavimo u situaciju primaoca.
Primalac u procepu. Nekongruentne poruke su, naravno, za primaoca
zbunjujuće – treba li da poveruje ravni saopštenja ili metaravni? U procep
naročito zapada kada u obzir uzme i stranu poruke koja se odnosi na
zahtev: u primeru na slici 8 čini se da verbalni deo poruke govori: „Ne
brinite za mene!“ – dok neverbalni deo, nasuprot tome, deluje kao poziv u
pomoć i blizak je zahtevu: „Pobrini se za mene!“ – suočen s tako
protivurečnim saopštenjima, primalac poruke može da bude još i optužen.
Ako se brine, prekoreće ga („Pa lepo sam ti rekao da je sve u redu,
pobogu!“) – a ako se ne brine, pošiljalac će glumiti uvređenost i na taj
način ga „kažnjavati“.
 Sl. 9: Nepodudarne poruke sadrže protivurečne pozive da se nešto učini i time
stvaraju dvostruku vezu koja izluđuje primaoca.

Ovakve igre zbunjivanja poznate su pod stručnim nazivom

„dvostruko vezano“ (dablbajnd4, uporedi Vaclavik 1969) i proteklih su
godina temeljno istraživane i dovođene u vezu sa šizofrenim ponašanjem
kod primaoca. Nekongruentne poruke verovatno deluju tako da izazivaju
duševnu bolest; pre svega ako je primalac zavisan od pošiljaoca, ne može
da pobegne iz te situacije i nije sposoban za metakomunikaciju; ovo se
odnosi pre svega na decu u roditeljskoj kući. S tog gledišta, šizofrenija
predstavlja neku vrstu rešenja za nuždu, kako bi se izašlo na kraj s
„uvrnutom“ situacijom.
Unutrašnja pometnja kod pošiljaoca. Ali šta navodi pošiljaoca da
proizvodi tako zbunjujuće pakete? Prvo pitanje uvek glasi: kakvu prednost
bi takvo ponašanje moglo da mu donese? Nekongreuentne poruke imaju tu
prednost da se pošiljalac ne opredeljuje sasvim. Ako treba, može da ih
porekne i da kaže da nije tako mislio.
Još jednu prednost vidimo na primeru iz Ane Karenjine (uporedi str.
43): kneginja svoju pravu poruku („skinite nam se s vrata“) može čoveku
da prenese a da pritom ne prekrši pravila učtivosti na koju je njen stalež
obavezuje. Deviza glasi: uradiš nešto, ali ne stojiš iza toga („Pa kako to?
Kako? Pa ja sam izričito rekla da bismo se radovali da vas vidimo!“).
Takve komunikacije s „dvostrukim dnom“ pošiljalac delom nije svestan jer
se često radi o nesvesnim željama koje ni samom sebi ne priznaje, a koje
izražava nekim neverbalnim kanalom.
To je slučaj i u sledećoj situaciji: pošiljalac ima „dve duše u grudima
svojim“5, nije načisto sa sobom, s jedne strane bi hteo ovo, ali s druge i
ono, rastrže se između različitih težnji i osećanja. Kod njega vlada
unutrašnja zbrka. Sve dok pošiljalac tu zbrku ne sredi, moguće je da ona u
nesređenom obliku prodire i napolje. Nekongruentne poruke nam se tako
ukazuju kao proizvod stapanja dvaju saopštenja. Kod slike 9. bi, na primer,
dva unutrašnja stanja pošiljaoca mogla biti: 1. nešto me muči i 2. ne bih o
tome sada da govorim. Ova dva unutrašnja stanja dovode do
nekongruentne poruke kao proizvoda njihovog stapanja.

Sl. 10: Nepodudarna poruka kao proizvod kompromisa između dva međusobno
stopljena stanja

Nekongruentne poruke, dakle, nastaju pre svega onda kad pošiljalac

još nije načisto sa sobom, ali uprkos tome smatra da je naveden da nešto
kaže.
Još jedan primer: tipične „dve duše“ u grudima većine roditelja su
(Halpern 1978):
• „Želim da postaneš samostalan i odrastao, da stojiš na sopstvenim
nogama i budeš nezavisan od mene.“
• „Želim da ti uvek budem potreban, da me nikad ne napustiš i da
ostaneš onako zavisan od mene kao što sam ja zavisan od tebe.“
Odgovarajuća dvostruka poruka na strani zahteva, kojoj su deca dok
odrastaju često izložena, glasi (vidi sl. 11):

Sl. 11: Tipičan dvostruki zahtev roditelja deci koja odrastaju

Tako jedan od roditelja može nekoj mladoj odrasloj osobi reći:

„Želeo/želela bih da uradiš ono što je najbolje za tebe – ja ću se već izboriti
s usamljenošću.“ Halpern piše: „Dete koje prima ovu dvostruku poruku:
’Radi ono što je najbolje za tebe’ i ’Ako to uradiš, izložićeš me
nepodnošljivoj usamljenosti’, nalazi se u situaciji koju nazivamo dvostruko
vezano“ (1978, str. 14).
 Kod roditelja se, da tako kažemo, istovremeno javljaju za reč dve
instance ličnosti. Prva instanca je zrela odrasla ličnost, koja u detetovoj
nezavisnosti i samostalnosti vidi cilj kome treba težiti. Druga instanca je
malo dete u roditeljevoj ličnosti, koje se boji napuštanja i odvajanja i
taktikama koje treba da izazovu osećaj krivice pokušava u korenu da uguši
detetovu težnju za nezavisnošću.
Šta može da se uradi da bi se takva unutrašnja zbrka raščistila? Ako
primalac pošiljaocu pruži povratnu informaciju o svojoj zbunjenosti,
omogućiće mu da tačnije „oseti“ šta ga pokreće i da postigne veću
unutrašnju jasnoću. Razjašnjavanje sopstvenih želja i osećanja lakše se
postiže kroz razgovor nego u „tihom sobičku“ – a na tom uvidu počiva i
terapija kroz razgovor. Pošiljalac, međutim, mora hteti da sebi razjasni
stvari na takav način – nametanje ovakvih razjašnjenja vodi tome da se
čovek „zatvori“ i da se u svom mračnom unutrašnjem prostoru zubima i
noktima bori protiv svakog rasvetljavanja.
U radu s dvema dušama u sopstvenim grudima sistematično i
upečatljivo prednjači geštalt terapija (Perls 1971): pošiljalac vodi
unutrašnji dijalog na dve stolice. Naizmenično seda čas na jednu, čas na
drugu i pritom pušta da obe instance koje u sebi oseća naizmenično govore
i vode međusobni dijalog (vidi sl. 12). Tako, recimo, na jednoj stolici može
da sedi zrela odrasla ličnost, koja gaji želju da pusti dete da odraste. Na
drugoj stolici sedi „ego stanje deteta“, koje sledi upravo suprotne ciljeve.

Sl. 12: Tehnika dijaloga u geštalt terapiji: „Dve duše u grudima“ vode međusobni
dijalog.

Kroz ovakav dijalog, koji se često vodi s velikom emotivnom

žestinom, pošiljalac postaje svestan da u njegovim grudima zaista žive dve
duše, da mu obe pripadaju – i može da ih opazi odvojeno, a ne difuzno
stopljene kao pre toga.
 Nakon ovakvog razjašnjavanja sopstvenog stanja, pošiljalac može da
komunicira kongruentno, podudarno, tako što umesto jedne sada odvojeno
šalje dve poruke: „S jedne strane bih želeo/želela da budeš samostalan. Sa
druge mi se pak srce cepa kad vidim kako se odvajaš od mene i kako
ostajem sam/a.“ Kada ovako jasno ima pred očima obe svoje poruke,
pošiljalac može i bolje da odluči koje konsekvence iz tog sukoba hoće da
izvuče. A i primalac sada zna na čemu je.
Vežbe

1. Postoje li u vašem profesionalnom ili privatnom životu prilike u kojima

osećate „dve duše u grudima svojim“. Kako se to odražava na vašu
komunikaciju?
Ako vežbate udvoje ili u grupi: odglumite svoje tipično ponašanje, i
pritom malo preterujte!
2. Najmanje udvoje: (Dajte – uvek naizmenično – neku verbalnu izjavu, a
istovremeno pošaljite neku protivurečnu neverbalnu poruku (primer: „Baš
mi se sviđa ova vežba!“ – a uz to lice kao da je smak sveta).
Postepeno prođite kroz sve nijanse i osećanja!
3. Žena pita muža: „Jesi li raspoložen da pođeš sa mnom u bioskop?“
Odgovor: (mrgodnim, neraspoloženim tonom) „Da, što da ne!“ Kakvu
„unutrašnju zbrku“ ovde naslućujete? Kako bi mogao da glasi jasan
odgovor? – obratite pažnju na nekongruentne poruke koje sami šaljete i na
one u svom okruženju!
 II
Prijem s četiri uva

Kvadrat poruke dosad smo posmatrali prvenstveno s gledišta pošiljaoca: on

saopštava konkretnu informaciju; pritom se i sam predstavlja; izražava svoj
odnos prema primaocu, tako da ovaj oseća da se pošiljalac prema njemu
ponaša na ovakav ili onakav način i pritom pokušava da utiče na mišljenje,
osećanja i ponašanje druge osobe.
Pošto su sve četiri strane uvek istovremeno u igri, za komunikaciju
sposoban pošiljalac mora, da tako kažemo, da vlada svima njima.
Jednostrano vladanje ovim veštinama stvara smetnje u komunikaciji. Tako,
na primer, nije od velike koristi biti objektivno u pravu ako pošiljalac
istovremeno izaziva nevolje na strani koja se tiče odnosa. Ništa više ne
koristi ni ako se dobro prikaže na strani kojom otkriva nešto o sebi, npr.
ako se prikaže kao učen i uman, a pritom konkretna poruka ostane
nerazumljiva.
Posmatrajmo sad naš kvadrat s gledišta primaoca. Već u zavisnosti
od toga koju stranu posebno čuje, njegova delatnost primanja biće
drugačija: objektivni sadržaj primalac nastoji da razume. Čim mu „legne“ i
strana koja se tiče pošiljaočevog otkrivanja sebe, primalac se angažuje i u
dijagnostici ličnosti („Kakva je to osoba?“, tj. „Šta se trenutno događa s
njom“). Preko strane koja se tiče odnosa primalac je posebno lično
pogođen („Kako se pošiljalac odnosi prema meni, šta o meni misli, koga
misli da ima pred sobom, kako osećam da se prema meni ponaša?“).
Procena strane koja sadrži zahtev odvija se, naposletku, postavljanjem
pitanja: „Šta on hoće od mene?“, odnosno s obzirom na primljenu
informaciju („Šta bi bilo najbolje da učinim nakon što ovo sada znam?“).
Primalac je sa svoja dva uva biološki loše opremljen: zapravo su mu
potrebna „četiri uva“ – po jedno za svaku stranu poruke (vidi sliku 13).
 Sl. 13: „Četvorouhi primalac“

Već prema tome koje je od svojih ušiju primalac upravo prvenstveno

podesio za prijem, razgovor može da poprimi veoma različite tokove.
Primalac često uopšte nije svestan da je neko od svojih ušiju isključio, i
time postavio smernice za neka međuljudska zbivanja. Želeo bih da u
tekstu koji sledi pažljivije istražimo ova zbivanja.
 1. „Slobodan izbor“ primaoca

Ono što međuljudsku komunikaciju čini tako složenom jeste sledeće:

primalac u principu ima slobodan izbor na koju stranu poruke će reagovati.
Uzmimo svakodnevni primer iz neke škole: nastavnik ide hodnikom i hoće
da uđe u učionicu. U susret mu dolazi jedanaestogodišnja Astrid i kaže
(vidi sl. 14): „Gospodine nastavniče, Rezi je svoj atlas prosto zafrljačila u
ćošak!“
Kako će nastavnik reagovati? Na kursevima za obuku nastavnika
uočio sam karakteristične razlike:

Sl. 14: Astrid i nastavnik. Na koju od četiri strane poruke će nastavnik reagovati?

• Neki nastavnici reaguju na konkretni sadržaj: „Je li to uradila

namerno?“ (Prima na znanje konkretnu informaciju i traži još konkretnih
informacija.)
• Neki nastavnici reaguju na Astridino otkrivanje sebe: „A ti si se baš
naljutila zbog toga, Astrid?“ Ili: „E, baš si tužibaba!“
• Neki nastavnici reaguju na strani odnosa: „A zašto ti to meni
pričaš? Pa nisam vam ja policajac!“ Ili: „Drago mi je što imaš poverenja u
mene…“
• Većina nastavnika reaguje na zahtev: „Idem odmah da vidim šta se
tu događa!“
Vratimo se još jednom na onaj naš primer u automobilu (vidi sl. 3,
str. 30). „Ej, na semaforu je zeleno!“, kazao je muškarac. Pretpostavimo da
žena odgovara pomalo ljutito: „Ko vozi, ti ili ja?“ To bi bila reakcija na
strani odnosa: ona se time brani od njegovog pokušaja da joj govori šta da
radi, koji oseća na onoj strani poruke koja se tiče odnosa.
Mogla bi, međutim, da reaguje i na konkretni sadržaj, npr.: „Da,
upali smo u zeleni talas, to je baš lepo“, ili pak na njegovo otkrivanje sebe
(npr. „Žuri ti se?“), ili na njegov zahtev (npr. tako što će dati gas).
Ovaj slobodni izbor primaoca vodi do nekih smetnji u komunikaciji
– recimo ako primalac pokloni pažnju onoj strani na koju pošiljalac nije
hteo da stavi naglasak. Ili ako primalac pretežno sluša samo jednim uvom i
time ostaje gluv (ili se pravi gluv) za sve poruke koje mu inače stižu.
Uravnotežena „četvorouhost“ bi trebalo da spada u osnovnu
komunikaciono-psihološku opremu primaoca. Tada, u zavisnosti od
situacije, odlučujemo na koju stranu (ili strane) poruke ćemo reagovati.
 2. Jednostrane navike prilikom prijema

Kod primalaca je – nezavisno od zahteva situacije – jedno uvo obično

posebno razvijeno na račun ostalih. U tekstu koji sledi pogledaćemo
zasebne „uši“ i posledice koje njihova jednostrana specijalizacija sa sobom
nosi.

2.1 „Konkretno uvo“

Mnogi primaoci (pre svega muškarci i obrazovani ljudi) skloni su da se
odmah bace na konkretnu stranu poruke i da spas traže u raspravi oko
konkretnog sadržaja. To se redovno pokazuje kao kobno po njih, ukoliko
pravi problem ne leži toliko u konkretnom neslaganju već u ravni
međuljudskih odnosa.
Sledeći primer, doduše, predstavlja svojevrsnu karikaturu, ali u
osnovi je vrlo blizak praksi.

Sl. 15: Konkretnouhi primalac

Žena: „Da li me i dalje voliš?“

Muž: „Pa, znaš, najpre bi trebalo da definišemo pojam ’ljubavi’ jer
pod njim može da se podrazumeva mnogo toga?“
Žena: „Samo sam te pitala šta osećaš prema meni…“
Muž: „Pa, sad, osećanja – to su pojave koje se tokom vremena
menjaju, o tome ne može da se kaže ništa uopšteno…“ itd.
 Ovo dvoje govore tako da niko ne čuje onog drugog. To je manje
očigledno u situacijama kada oboje pokušavaju da problem u odnosu
rasprave konkretnim argumentima. Pošto je to jedna od rasprostranjenih
kardinalnih grešaka u međuljudskoj komunikaciji, o njoj ćemo opširno
porazgovarati na osnovu jednog primera.
Majka i ćerka. Ćerka ima šesnaest godina i sprema se da izađe iz
stana da bi se našla s društvom. Vodi se sledeći dijalog (vidi sl. 16):
Majka: „Uzmi obuci neku jaknu! Hladno je napolju.“
Ćerka: (pomalo „drskim“ tonom): „A što? Uopšte nije hladno!“
Majka je sad pomalo ljuta; ne samo zbog drskog tona već i zbog
tolike ćerkine nerazumnosti, i više nego ikad ubeđena da mora da se
pobrine da se ćerka ponaša razumno:
Majka: „Ali, Moni, nema ni deset stepeni, a još i duva.“
Ćerka (energično): „Ako si pogledala na termometar, trebalo bi da
znaš da ima više od deset stepeni – čak jedanaest i po!“

Sl. 16: Majka i ćerka

Pored konkretne ispravke, u ovoj poruci je na strani odnosa sadržan i

protivnapad. Majka je sad već veoma ljuta zbog „bezobraznog“ tona i
„drskosti“, a i zbog ćerkinog sitničavog nastojanja da po svaku cenu bude
u pravu. Odlučuje da toj „besplodnoj raspravi“ učini kraj.
Majka: „Čula si šta sam ti rekla: odmah da si obukla jaknu!“
Ćerka (veoma je ogorčena zbog takvog naredbodavnog tona i stan
napušta izuzetno besna – naravno, bez jakne.)
Zbog čega je ova komunikacija pretrpela neuspeh? Zbog čega je za
tako kratko vreme atmosfera postala tako zatrovana? Analizirajmo ovaj
mali incident pomoću našeg modela komunikacije. Prva majčina izjava, od
koje razgovor počinje, na sve četiri strane sadrži otprilike sledeće poruke
(vidi sl. 17):

Sl. 17: Prva majčina izjava pod lupom psihologije komunikacije

Kako ćerka sada reaguje na ovaj „paket“ poruka? Tu dolazimo do

jednog vrlo presudnog momenta. Ćerka oseća da se majka prema njoj
ponaša „kao prema malom detetu“ i vrlo alergično reaguje na to što brine o
njoj, govoreći joj šta da radi. Šta je tu važno: ćerkino odbijanje upereno je
protiv poruke na strani odnosa, a ne protiv konkretnog sadržaja, pa možda
ne ni protiv zahteva (možda je čak i sama nameravala da obuče jaknu).
Ćerka, međutim reaguje na konkretan sadržaj – tako što mu protivureči
(„Uopšte nije hladno“). Sukob se sada prenosi tamo gde ga uopšte nije
bilo, to jest u konkretnu ravan, ravan objektivnog sadržaja. Razgovara se o
temperaturi, dok se zapravo radi o odnosu između majke i ćerke. Da bi se
ova greška izbegla, ćerka je već u prvi mah mogla da reaguje odgovorom:
„Mislim da ti predlog nije loš, ali prestani da mi daješ takva uputstva; kad
to radiš, osećam da se prema meni ponašaš kao prema malom detetu.“
To bi bio dobar primer „višestrane“ komunikacije. Ćerka bi tako
izrazila da joj nije stalo do pitanja „jakna ili ne jakna“, već do želje da
sama donosi odluke u stvarima koje se nje tiču i da joj niko ne govori šta
da radi. Sukob time ne bi bio potpuno otklonjen, ali rasprava bi se vodila
na pravom mestu.
Vežbe

1. Sledeća interakcija između nastavnika i učenika odigrala se za vreme

nastave u jednom desetom razredu realke6:
Nastavnik: „Kaži mi, Helmute, zar ne misliš da je neprestano
žvakanje žvake nezdravo?“
Učenik: „Ne, kažu da je čak veoma zdravo za zube!“
 Nastavnik: „Da, pre svega sav onaj šećer koji ta stvar sadrži!“
Učenik: „U žvaki uopšte nema šećera, razmislite malo!“
Nastavnik: „Razume se da ima šećera, pametnjakoviću – ali pošto je
već pola sata žvaćeš, naravno da to više ne primećuješ!“
Učenik: „Žvaćem je tek dvadeset minuta, a titulu pametnjakovića
prepuštam vama!“ (Gromoglasni smeh u učionici.)
a) Analizirajte nastavnikovu prvu izjavu s gledišta psihologije
komunikacije.
b) Koja je vrsta smetnje u komunikaciji između nastavnika i učenika
ovde prisutna?
c) Koje alternativno ponašanje biste nastavniku preporučili, umesto
njegove prve izjave? (Molim vas da to formulišete kao upravni govor!)
2. Povedite kratak razgovor udvoje. Šta god A kaže, B sluša (samo)
konkretan deo poruke i reaguje u toj, konkretnoj ravni. Kako se to
odražava na vaš razgovor? Deluje li vam to „nekako poznato“?

2.2 „Uvo za odnose“

Kod nekih primalaca je uvo usmereno na stranu odnosa toliko veliko i
preosetljivo da oni i u mnoge poruke i postupke koji su u pogledu odnosa
neutralni umeću stav prema sopstvenoj ličnosti, ili mu pak pridaju preteran
značaj. Sve stavljaju u odnos prema sebi, sve shvataju lično, ne treba im
mnogo da se osete napadnutim i uvređenim. Ako je neko besan, osećaju da
ih optužuje, ako se neko smeje, osećaju da ih ismeva, ako neko gleda,
osećaju da ih kritički odmerava, ako neko skrene pogled, osećaju da ih
izbegava i odbacuje. Oni su stalni osluškivači odnosa.
Vežbe

Vežbajte u grupi ili udvoje. Podelite uloge – jedan je pošiljalac, a drugi

primalac. Pošiljalac ima zadatak da se obrati primaocu i da mu kaže
bezazlene stvari. Primalac treba da se upusti u „osluškivanje odnosa“ i da u
svakoj poruci nanjuši neku neprijatnost uperenu protiv sebe. Primeri:
Itd. (O duševnoj pozadini ovakvog načina reagovanja vidi poglavlje
B III, 5.3, str. 225 i dalje).
 Greška u komunikaciji koja je bila prisutna u prethodnom poglavlju
(2.1) sastojala se u tome da je rasprava oko odnosa premeštena na stranu
konkretnog sadržaja poruke. Primalac s preosetljivim uvom za odnose čini
obrnutu grešku: on izbegava raspravu o konkretnom sadržaju tako što
stalno prelazi na stranu koja se tiče odnosa. Pretpostavimo da nastavnik
tokom nastave predloži neku vežbu. Jedan učenik reaguje zgađeno: „Joj,
zar opet – pa to smo radili već sto puta!“ Nastavnik mu zabranjuje taj drski
ton, prekoreva učenika, a zatim nastavlja nastavu kao što je započeo.
Verovatno je razumljivo i opravdano što nastavnik ovo remećenje časa
posmatra sa strane odnosa, te kaže da „ne može da dopusti takvo
ponašanje“. Time je, međutim, u obzir uzeta samo jedna strana; kako,
naime, stoji stvar s konkretnom stranom poruke?

Sl. 18: Primalac s velikim uvom za odnose

I kako će nastavnik reagovati na zahtev koji je s tom kritikom

povezan? Zahtev ove upadice ne glasi: navuci oklop, reaguj opušteno ako
te neka poruka pogodi na strani odnosa. On glasi: pogledaj nisi li svoje uvo
za odnose načuljio toliko da već čuješ i kako trava raste. U poruci je često
važniji sadržaj kojim neko otkriva nešto o sebi (npr. prva izjava u vežbi na
str. 58 – tu bi glavnu nadležnost trebalo da preuzme drugo uvo).

Da li poruka ima karakter otkrivanja sebe ili karakter odnosa?

U nekim slučajevima pošiljalac i primalac ne uspevaju da razjasne pitanje
da li neka poruka ima pretežno karakter otkrivanja sebe ili pretežno
karakter odnosa. Na primer: jedan od bračnih partnera se povlači u svoju
sobu. Da li glavna poruka leži na strani otkrivanja sebe („Potreban mi je
mir, želim da budem sam – to nema nikakve veze s tobom i s našim
odnosom“), ili pak na strani odnosa („Ne mogu sad da te podnesem“)?
Moguće je i jedno i drugo (vidi sl. 19) a obe greške pri prijemu javljaju se
jednako učestalo:
Sl. 19: Jedno te isto ponašanje može da se shvati kao otkrivanje sebe ili kao signal
o odnosu; ovde je u pitanju nečije povlačenje.

1. Ponašanje se tumači kao izraz odnosa („On me više ne voli“), mada

zapravo odražava pošiljaočevu potrebu i karakter („Potreban mi je mir“).
2. Ponašanje se tumači kao pošiljaočeva osobenost („On je uvek takav
usamljenik“), mada je zapravo uslovljeno odnosom („Neću da mi budeš
tako blizu“).
Ovaj primer, sem toga, potvrđuje i koliko je korisno da se u
psihološkom modelu strana poruke koja se odnosi na otkrivanje sebe
odvoji od strane poruke koja se tiče odnosa.

2.3 „Uvo za otkrivanje sebe“

U poređenju s preosetljivim uvom za odnose, posedovanje dobro
razvijenog uva za otkrivanje sebe može biti poželjno za duševno zdravlje
jer ovo uvo poruku prima s gledišta: „Šta mi ona govori o tebi?“ (vidi sl.
20).

Sl. 20: Primalac s uvom na strani otkrivanja sebe

Ovaj način primanja poruka može biti čak i poželjan ako se radi o
eksplicitnim porukama o odnosu. Evo jednog primera iz porodice. Otac
dolazi kući u razdražljivom raspoloženju, vidi da su svuda unaokolo
razbacane igračke i viče na dete: „Kakav je bre ovo haos, svinjo jedna!“
(vidi sl. 21).
Ako dete nije starije od pet godina, poruku će morati da sluša uvom
za odnose, osećaće se loše i krivo i potišteno će zaključiti: „Dakle, takav
sam!“ Kasnije ću pokazati da koncept o sebi koji neki čovek ima (dakle
slika koju o sebi gaji) predstavlja proizvod ranih poruka na strani odnosa.
Starije dete, pod određenim okolnostima, ima sposobnost da ovo čuje
„dijagnostičkim“ uvom: „Mora da je imao loš dan u kancelariji kad se
ovako istresa na meni.“ Dete očevu gnevnu poruku ne prima na svoj račun,
već je, da tako kažemo, knjiži na strani očevog otkrivanja sebe.
Automatski, zaključak „dakle, takav sam ja“ ovde je stavljen van snage i
zamenjen sa „dakle, takav si ti!“

Sl. 21: Na ličnu optužbu primalac može da reaguje na dva načina:

pogođeno i postavljanjem dijagnoze.

Bili bismo na velikom dobitku ako bismo emotivne izlive, optužbe i

prebacivanja svojih bližnjih više slušali ovim uvom za stranu poruke
kojom oni otkrivaju sebe. Tada bismo drugima lakše dopuštali da imaju
osećanja koja imaju i mogli bismo mirnije da pričamo o tome, ne
zabrinjavajući se odmah previše za sopstvenu „besprekornost“ i za spas
svoje duše. Ne bismo se toliko bavili svojom rehabilitacijom, već bismo
umeli bolje da slušamo i da na taj način ustanovimo šta se s onom drugom
osobom zaista događa.
Obrnuta strana: imunost na kritike zahvaljujući (isključivo)
dijagnostičkom uvu. Način prijema koji sam upravo preporučio, doduše,
sadrži u sebi i jednu opasnost: da se zapadne u suprotni ekstrem i da se
postane potpuno nepristupačan za kritike. Pretpostavimo da mi neko daje
povratnu informaciju (fidbek) kako na njega delujem. Ako ovaj fidbek
slušam samo uvom za odnose, biću u priličnoj meri prepušten na milost i
nemilost sudu svog bližnjeg: automatski ću se osećati pogođenim i
preuzimaću taj sud u svoju sliku o sebi („dakle, takav sam ja“). Kao što
sam već spomenuo, natprosečno načuljeno uvo za stranu poruke u kojoj
sagovornik otkriva sebe pomaže nam da steknemo mogućnost da fidbek
vidimo i kao otkrivanje sebe osobe koja nam taj fidbek šalje. Neki,
međutim, preteruju u tom inače dobrom pristupu, pa su navikli da slušaju
isključivo tim uvom: „Šta li je s ovim čovekom kad je stekao takvo
mišljenje o meni?!“ Psihoanalitički orijentisani terapeuti stare škole
negovali su taj način prijema poruke. Pretpostavimo da klijent ljutito
napada terapeuta i kaže: „Vi ste prevarant, ovde me samo zavlačite!“ –
terapeut se u tom slučaju pravi da je gluv na uvo za odnose i uvo za
zahteve i reaguje u smislu: „Verujem da moramo još jednom dobro da
obradimo vaš problem odnosa s ocem, koji trenutno prenosite na mene.“
Evo i primera iz Tolstojeve Ane Karenjine: „’ Oprostite mi, doktore,
ali ovo zaista ničemu ne vodi. Vi mi već treći put postavljate ista pitanja. ’
Čuveni lekar tu primedbu nipošto nije uzeo za zlo. ’Bolesno uzbuđenje’ ,
rekao je kneginji kad je Kiti izašla. ’Uostalom, već sam formirao svoj
sud… ’“
U ekstremnom slučaju, primalac može sebe poštedeti svake
pogođenosti time što koristi isključivo uvo za stranu poruke kojom
pošiljalac otkriva sebe. Ono što u pravoj ravnoteži ide naruku slušanju i
konstruktivnoj komunikaciji, u ekstremnom slučaju se svodi na tehniku
nadmoći, koja onog drugog ne shvata ozbiljno kao partnera, već ga srozava
na nivo objekta kome treba postaviti dijagnozu – u skladu s devizom: Ko
se ljuti na mene ili je drugačijeg mišljenja nego ja time otkriva svoj bolesni
mozak.
Psihologizacija. Sličnu zloupotrebu (isključivo) uva za prijem strane
poruke koja se odnosi na otkrivanje sebe predstavlja i psihologizacija.
Time mislimo na sledeće: neki konkretan iskaz se ispituje samo s namerom
da se „razotkrije“ koji psihički uzrok stoji iza njega kao pokretačka sila
(„Pa ti to kažeš samo zato što ti…“) i to bez uvažavanja konkretnog
sadržaja onoga što je rečeno. Pretpostavimo da neko kritikuje kapitalistički
privredni sistem. Psihologizujuća reakcija na to bila bi otprilike sledeća:
„Tom kritikom vi u osnovi samo otkrivate da nakon detinjstva u kome ste
bili razmaženi sada ne možete da se pomirite s činjenicom da život nije
zemlja dembelija. Pošto sami nikako ne možete da se probijete, krivicu
tražite u sistemu!“ Tačno je, doduše, da svaka konkretna kritika u sebi
sadrži i nešto što pošiljalac otkriva o sebi. To, međutim, sagovorniku ne
daje pravo da takvu kritiku sluša isključivo uvom zaduženim za stranu
poruke kojom pošiljalac otkriva nešto o sebi i da o onome što je konkretno
rečeno ne zauzme nikakav stav.
Iz Sovjetskog Saveza nam je poznato da je u ophođenju s disidentima
korišćena ne samo psihologizacija već čak i „psihijatrizacija“: kritika
sistema je shvatana kao otkrivanje sebe koje ukazuje na duševnu bolest, pa
je na odgovarajući način i „lečena“.
Aktivno slušanje. Ali vratimo se pogodnostima koje su povezane s
uvom za stranu poruke kojom pošiljalac otkriva sebe. Jedna od važnih
sposobnosti komunikacije za nekog ko se bavi terapijom kroz razgovor
(Rodžers, S. Tauš 1979) i vaspitanjem (Gordon 1972) jeste aktivno
slušanje. Tu se uvo zaduženo za stranu komunikacije kojom pošiljalac
otkriva sebe naročito razvija, ali ne koristi se da se sagovorniku postavi
dijagnoza, ili da se on razobliči („Takav si ti, dakle“), već u nastojanju da
se uživi u misaoni i osećajni svet pošiljaoca, bez donošenja vrednosnih
sudova. Time primalac pomaže pošiljaocu da se približi samome sebi. U
psihoterapiji razgovorom terapeut se, između ostalog, neprestano trudi da u
konkretnim iskazima saosećajno otkrije skrivene emotivne sadržaje i da ih
prevede na jezik razumljiv klijentu:
Klijentkinja: „…a ni moj muž ne može o tome da brine – on
uglavnom kasno dolazi kući…“
Terapeut: „Osećate, dakle, da ste sa svim tim problemima u priličnoj
meri prepušteni sami sebi?“
Klijentkinja: „Da, pa on stvarno ima mnogo posla, a mora i da se
istakne u firmi.“
Terapeut: „Pokušavate sebi da kažete: ’Moraš imati razumevanja za
to što njemu nije stalo? ’“ itd.
Osnovni stav terapeuta pri ovom aktivnom slušanju glasi – izraženo
rečnikom psihologije komunikacije:
• Čak i ako poruke pretežno šalješ na konkretnoj strani, ja u tvojoj
poruci otkrivam i udeo razotkrivanja sebe (i osećanja i stavove koji se iza
njega kriju). Pokušavam pre svega da čujem i izdvojim taj deo i da ti dam
povratnu informaciju o njemu, tako da to direktnije imaš pred očima kako
bi s tim mogao dalje da se nosiš i da tako dolaziš do dubljeg razumevanja
sebe.
Ovo aktivno slušanje je, i mimo terapijskog konteksta, od velikog
značaja za poboljšanje svakodnevne međuljudske komunikacije. Mnogo bi
se dobilo ako bi primalac – pre nego što sam nešto „dosoli“ – najpre bio u
stanju da se precizno uživi u svet one druge osobe i da taj svet istovremeno
vidi i njenim očima (empatija).
P. Pejk (1979) je prilikom analize objavljenih terapija razgovorom
ustanovila (Minzel 1974) da terapeuti reaguju gotovo isključivo na poruke
kojima klijenti otkrivaju nešto o sebi, dok su, nasuprot tome, „gluvi“ za
implicitne poruke na strani odnosa i na strani zahteva. Ona kritikuje tu
„redukovanu“ i „nevezanu“ komunikaciju i zalaže se za aktivno slušanje sa
sva četiri uva.
Ponekad dolazi i do smetnji u komunikaciji koje su povezane s
aktivnim slušanjem. Onaj ko je tek prošao obuku u ovoj vrsti slušanja
sklon je da tome pristupa mehanički i da to ponašanje „primenjuje“ i u
situacijama gde se to ne slaže ni s njegovim sopstvenim stanjem, a ni s
onim do čega je sagovorniku u razgovoru stalo. Svako ponašanje koje se
može naučiti izloženo je opasnosti da zađe na stranputicu „gotovih
pakovanja“ (vidi str. 20. i dalje) koja će ponavljati (o tome vidi iscrpnije u
pogovoru, str. 300 i dalje). To naročito važi kada je reč o aktivnom
slušanju (str. 311).

2.4 „Uvo za zahteve“

Primalac „spreman da skoči na svaki zahtev“. Iz želje da svima učini po
volji i da odgovori čak i neizrečenim očekivanjima svojih bližnjih, poneki
primalac tokom vremena razvije preveliko uvo za zahteve. Na onoj strani
poruke u kojoj je sadržan zahtev on čuje i „kako trava raste“, uvek je u
pripravnosti da „skoči na svaki zahtev“.
Takvi primaoci pretražuju već i najmanje signale tražeći u njima
komponentu zahteva. Gost gleda unaokolo, a domaćin reaguje: „Šta tražiš?
Pepeljaru? Čekaj, doneću ti?“
 Sl. 22: Primalac koji je razvio veliko uvo za zahteve

Decu često hvale ako su „predusretljiva“, to jest ako razviju osećaj

šta bi odrasli voleli da ona čine. To nije dobra vežba za dobru partnersku
komunikaciju. Primalac s prevelikim uvom za zahteve uglavnom nije
mnogo pri sebi, nema „antene“ za ono što on sam hoće i oseća. Kad sam
završio školu, razvio sam veliku veštinu da primetim koje reakcije drugi od
mene očekuju. Tako sam se, na primer, nakon svake primedbe koja je
trebalo da bude šaljiva uvek smejao na pravom mestu. Ali bio sam toliko
zaokupljen da ustanovim koje je to „pravo mesto“ da više nisam imao
energije ni da utvrdim da li je primedba uopšte smešna. To pitanje nisam
sebi čak ni postavljao! Opažanje prećutnog zahteva kod mene je
automatski izazivalo reakciju u skladu sa zahtevom, pri čemu se moja
sopstvena ličnost u to uopšte nije mešala. Stoga je humanističkoj
psihologiji stalo da nas oslobodi uvežbanih, klišeizirano-konvencionalnih
brzih reakcija i da nam umesto toga omogući reakcije koje nisu izazvane
samo spolja već i iznutra, i iza kojih istovremeno stojimo čitavom težinom
sopstvene ličnosti. To nije obavezno prijatnije za pošiljaoca, ali možda će i
on umeti da ceni ako pred sobom ima čoveka, a ne automat. (O poželjnom
stilu ponašanja sa zahtevima vidi poglavlje B IV, 5, str. 290 i dalje).
Pošiljalac: Primalac:
„Ova vežba mi se „Možda biste više voleli da vežbate s
ne sviđa.“ nekim drugim…“

„Lepo vreme „Znam da sam površan – ali ni ja ne volim

danas!“ da razgovaram samo o vremenu.“
„Danas delujete
„Da, znam da obično delujem mlitavo!“
veoma poletno!“
„Mislim da ste
„Samo hoćete da me utešite!“
stvarno fini.“
Vežbe
Isto je kao i vežbanje na str. 56, ali s tom razlikom što je primalac ovog
puta „u pripravnosti da ispuni zahtev“ i na odgovarajući način reaguje.
Primeri:

Finalni način posmatranja. Sa sasvim drugačijom upotrebom uva za

slušanje one strane poruke koja sadrži zahtev susrećemo se kod finalnog
(na cilj usmerenog) načina posmatranja. To je već bio metod rada Alfreda
Adlera, koji je kod upadljivih načina ponašanja i simptoma oboljenja
postavljao pitanje „čemu“: „Čemu služi tvoja migrena? Šta time postižeš
kod svoje okoline?“ Adler nam je time otvorio oči za činjenicu da neke
vrste ponašanja, koje naizgled otkrivaju neki „poremećaj“ (otkrivanje
sebe), imaju i stranu zahteva, koja u prvi mah nije očigledna, a koja postiže
svoje (nesvesno) željeno dejstvo. „Načuljeno uvo za finalne zahteve“ može
takve procese da osvesti i da primaoca zaštiti da ne bude izmanipulisan i da
reakcijama na takve zahteve ne igra nevoljno neku zlosrećnu igru. Ovu
zamisao ćemo dalje razviti u poglavlju B IV, 3, str. 260 i dalje.
Sumnja u funkcionalnost. Ako primalac izuzetno mnogo koristi svoje
uvo za finalne zahteve, on u svakoj poruci i svakom načinu ponašanja vidi
neku potajnu, „proračunatu“ nameru. Neko plače, a primalac tumači: „Sad
hoće da izazove sažaljenje.“ Ako su saopštenja na konkretnoj strani
poruke, strani odnosa i strani kojom otkrivamo sebe usmerena na određeni
zahtev, to nazivamo funkcionalizacijom. U principu je svaka poruka
podložna sumnji u funkcionalizaciju. Na početku poglavlja o zahtevu (vidi
poglavlje B IV, str. 245 i dalje) opširnije ću se vratiti ovoj problematici.
 3. Poruka koja prispeva: „delo“ primaoca

Kao što smo već videli, poruka „nosi to u sebi“: u njoj se krije mnoštvo
saopštenja sa sve četiri strane, delom eksplicitnih, delom implicitnih,
delom unetih s namerom pošiljaoca, a delom nenamerno „skliznulih“ u nju.
Ceo taj paket sada stiže primaocu. Ali za razliku od paketa koji nam stižu
poštom, primljeni sadržaj ovde nije jednak sadržaju koji je poslat. Videli
smo da primalac s porukom može svašta da učini već i samo time što u
većoj meri podešava za prijem jedno od svoja četiri uva.
Tome se sada pridružuje i činjenica da primalac neku od strana
poruke može da primi preko „pogrešnog kanala“. Kako do toga dolazi?
Da bismo komunicirali, pošiljalac mora svoje misli, namere i
saznanja koja hoće da prenese – ukratko: deo svog unutrašnjeg stanja – da
prevede u razumljive znake. Ovu delatnost prevođenja nazivamo
kodiranjem, odnosno šifrovanjem. Znaci su ono što se šalje „na put“ ka
primaocu. Ono što s njima ne može da krene na put jesu značenja koja
pošiljalac s tim znacima povezuje. Pre bi se moglo reći da je za to
neophodan mozak koji prima i koji je u stanju da u znakove iznova učita
značenja. Tu primaočevu delatnost nazivamo dekodiranjem,
dešifrovanjem, to jest odgonetanjem poruke. Pri tom činu dodeljivanja
značenja, primalac je u velikoj meri upućen na samoga sebe: rezultat
dekodiranja zavisi od njegovih očekivanja, bojazni, prethodnih iskustava –
ukratko: od celokupne njegove ličnosti. Tako je moguće da neke poruke
uopšte ne stignu (recimo ako primalac ne shvati „mrzovoljni prizvuk“) ili
pak da primalac u poruku „pusti“ više nego što je pošiljalac u nju hteo da
unese (recimo ako primalac čuje neki „prigovor“ na onoj strani poruke
koja se tiče odnosa, mada pošiljalac nije taj prigovor hteo da mu stavi; ili,
recimo, ako se oseća napadnutim, mada je pošiljalac samo hteo da kaže
nešto „smešno“).
Da zaključimo: u poruku koja mu stiže primalac unosi celu svoju
ličnost – ona je u dobroj meri „njegovo sopstveno delo“.
 Sledeći primer ilustruje kako poslata i primljena poruka mogu da
ispadnu potpuno različite:

Sl. 23: Bračni par za ručkom

Muškarac za ručkom pita: „Šta je ovo zeleno u sosu?“ Žena

odgovara: „Gospode bože, ako ti se ne sviđa, možeš da jedeš na nekom
drugom mestu!“
Pretpostavimo da je muškarac svojim pitanjem samo hteo da dobije
informaciju (jer ne zna kako izgleda kapar). Opisani slučaj možemo da
analiziramo tako što ćemo poslatu i primljenu poruku međusobno
suprotstaviti i staviti pod lupu.

Sl. 24: Četiri strane poslate i primljene poruke, međusobno suprotstavljene

Žena, naravno, može da reaguje samo na primljenu poruku. Pošto je

njen odgovor bio usmeren na onaj deo poruke koji se tiče odnosa,
nesporazum odmah postaje očigledan, a time se u principu može i
otkloniti. Drugačije bi bilo da je žena – u sebi besna i povređena, ali ipak u
nastojanju da ostane objektivna – kratko odgovorila: „To je kapar.“ U tom
slučaju ni mužu ni ženi, a ni nekome ko ih posmatra sa strane ne bi bilo
očigledno da je došlo do nesporazuma. Možda bi muž nakon izvesnog
vremena primetio da mu je žena neraspoložena. Tada bi je možda upitao:
„Šta ti je?“, pa bi se ipak ukazala prilika za naknadnu metakomunikaciju.
 Takvi skriveni nesporazumi, međutim, često ostaju nerazjašnjeni i
ubuduće na skriven način remete odnos. Skriveni nesporazumi nastaju
zbog jednostrane (umesto četvorostrane) komunikacije (vidi sl. 25).

Sl. 25: Skriveni nesporazumi. Eksplicitni konkretni razgovor (iznad površine) se

nastavlja, dok teški nesporazumi (sav onaj „krš“ ispod površine) ostaju
neotkriveni.

Nesporazumi su nešto najprirodnije na svetu, i oni gotovo

neminovno proizilaze iz četvorostranosti poruke. Pošiljalac i primalac,
stoga, prilikom otkrivanja nesporazuma i razgovora o njima ne bi trebalo
da polaze od toga da se dogodio neki mučan incident, za koji treba da
podnesu dokaz sopstvene nedužnosti. Pritom nije ni presudno ni važno
pitanje ko je „u pravu“. Naime, tačne su dve stvari: jedan je rekao ovo, a
drugi čuo ono.

3.1 Neki uzroci grešaka primaoca

Ako se poruka primi drugačije nego što je zamišljena, to može imati
veoma različite uzroke. Ako, recimo, pošiljalac i primalac potiču iz
različitih jezičkih sredina, greške u sporazumevanju su naročito česte.
Jezičke navike pripadnika različitih društvenih slojeva i subkultura,
karakteristične za njihov pogled na svet, ne ometaju im uzajamnu
komunikaciju samo na konkretnom nivou već i na nivou odnosa, i to pre
svega na njemu.
Pored toga, spomenuo bih još tri činioca koji često deluju kao izvor
smetnji. To su: slika koju primalac ima o sebi, slika koju primalac ima o
pošiljaocu i korelirane poruke.
Primaočev koncept o sebi. Kad smo govorili o preosetljivom uvu za
odnose, već smo se susreli s pojavom da primalac sopstvenu sliku o sebi
koristi kao ključ za tumačenje poruka koje mu pristižu (uporedi str. 58 i
sledeću). Neko ko nema baš dobro mišljenje o sebi sklon je da i
afirmativne i bezazlene poruke tumači tako da potvrđuju njegovu
negativnu sliku o sebi. Takva osoba se vrti u začaranom krugu: negativna
slika o sebi stalno joj donosi negativna iskustva, koja opet potvrđuju i
stabilizuju njenu negativnu sliku o sebi (vidi poglavlje B III, 5.3, str. 225 i
dalje).
Slika koju primalac ima o pošiljaocu. „Znam ja šta on misli jer ga
poznajem.“ Što bolje nekoga poznajemo, očigledno je da u onome što je
rekao lakše otkrivamo šta je mislio. Često se ta slika o drugoj osobi zasniva
na relativno maloj bazi podataka. Na osnovu odeće, pola, starosnog doba i
nekih izjava o životu, skloni smo da upotpunimo nepotpunu sliku koju
imamo. Te malobrojne informacije odaju nam u koju „fioku“ treba da
smestimo osobu, a ta fioka sadrži dodatne podatke i pretpostavke koji
dopunjuju naše znanje, tako da se slika upotpunjuje.
Na taj način nastala slika o drugoj osobi daje mi ključ za tumačenje
njenih poruka. Znam šta ona misli jer (navodno) znam s kim imam posla.
Evo jednog primera: Nastavnik na ekskurziji pita jednog od učenika
koji mu u pauzi prilazi: „Odakle si?“ Nastavnik je pitanje postavio
zainteresovano i ljubazno, a zamislio ga je kao uvod u opušten razgovor.
Moguće je da bi učenik pitanje tako i shvatio da mu ga je postavio neki
drugi učenik. Sada mu, međutim, kroz mozak prolazi: „Ovo je nastavnik –
odrasla osoba!“ i on poruku prima na sledeći način:

Sl. 26: Poruka koju učenik prima

Na osnovu svojih iskustava sa odraslima i vaspitačima, učenik je

navikao da se takva pitanja postavljaju inkvizitorski, s namerom da se
sprovede kontrola, i da po pravilu za sobom povlače kritiku i zabrane. U
skladu s tim, on se nepoverljivo „naoružava“ i uzvraća pitanjem: „Kako to
mislite?“ Nastavnik na to rezignirano pomišlja: „Prosto ne umem da
priđem ovim momcima!“
 Korelirane poruke. Suptilni nesporazumi ponekad nastaju i zato što
primalac korektno prima saopštenje na jednoj strani poruke, ali zato
istovremeno na drugoj strani poruke čuje dodatna saopštenja, koja su često
povezana s glavnom porukom (korelirane poruke).
Primer: Sa zahtevom (osnovna poruka) često je povezan i prekor
zbog propusta (korelirana poruka na strani odnosa). Zahtev: „Hoćeš li,
molim te, da pospremiš svoju sobu!“ često za sobom povlači prigovor:
„Već dugo nisi…“ To je jedan od razloga zbog kojih primalac često na
zahteve reaguje tako razdražljivo.
Zbog ove koreliranosti pošiljaocu je teško da pošalje samo zahtev, a
ne i prigovor zbog propusta.
Student u podzemnoj železnici sedi kraj gospođe koja ima psa. Pas
studentu njuši noge i čini se da bi ih i liznuo. Student to ne voli i moli ženu
da skloni psa od njega. Žena reaguje veoma uvređeno. Na onoj strani
poruke koja se tiče odnosa čula je: „Kako možete da budete tako
bezobzirni i da puštate psa blizu mene!“

Sl. 27: Korelirano saopštenje na strani odnosa (ispod crtica) koje prati zahtev

Još jedan primer: negativna osećanja (kao glavno saopštenje na strani

poruke kojom pošiljalac otkriva sebe) koja su izazvana ponašanjem druge
osobe često se javljaju korelirana s pripisivanjem krivice na strani koja se
tiče odnosa. „Naljutio sam se na tebe“ (= „A ti si mi to uradio, baš si zao!“)
Pošto je ovo povezivanje tako često, nije nikakvo čudo što primalac
pripisivanje krivice na strani odnosa čuje gotovo automatski, čak i onda
kad pošiljalac nije tako mislio. „Bio sam tužan što nisi došla!“ može biti
izgovoreno bez ikakvog prebacivanja, kao puko otkrivanje sebe. Ako bi
primalac to mogao da primi na odgovarajući način, s uvom namenjenom
strani poruke koja se tiče otkrivanja sebe, na to bi mogao da reaguje s
ljubavlju i prihvatanjem. Ali ako uz to čuje i koreliranu poruku: „Kako si
to mogla da mi uradiš?“, reagovaće razdraženo i defanzivno („Pa bože moj,
život se ne sastoji samo od slobodnog vremena – kako ti to uopšte
zamišljaš?“)
Sl. 28: Pripisivanje krivice kao korelirana poruka na strani odnosa kod otkrivanja
negativnog osećanja

Evo i poslednjeg primera: s otkrivanjem negativnih osećanja često je

povezan i zahtev: „Učini nešto povodom toga, pomozi nekako!“ „Osećam
se tako usamljeno“ često za sobom povlači i zahtev: „Nemoj da odeš.“ U
skladu s tim, od primaoca se prilikom izražavanja negativnih osećanja
često traži da pruži neki savet ili da obezbedi pomoć. Ali ako on oseća da
ga to previše opterećuje, lako će reagovati odbojno ili nekom jeftinom
utehom („Pa to je koješta, uopšte nije tako loše!“). Tu ga navodni pritisak
zahteva sprečava da aktivno sluša uvom zaduženim za prijem one strane
poruke koja se tiče otkrivanja sebe (vidi str. 65). Korelirani zahtev, naime,
često ne glasi: „Pomozi!“, već samo: „Saslušaj me!“
Zbog ovakvih korelacija sporazumevanje je veoma otežano ako
pošiljalac uobičajenu korelaciju hoće da ukloni. Bez metakomunikacije to
neće biti moguće. Evo primera jedne metakomunikacije: „Kad kažem da
sam razočaran, time ne mislim da si ti kriv za to. Hoću samo da kažem
kako se trenutno osećam.“ Nakon više ovakvih metakomunikacija, partneri
ponekad uspevaju da uklone uobičajene korelacije. Tada je moguće da
jedan od njih izrazi svoja osećanja, a da onaj drugi to ne mora da sluša
osetljivo naćuljenim uvom za odnose.

Sl. 29: Navodni zahtev da se obezbedi pomoć, kao korelirana poruka uz

otkrivanje negativnog osećanja
 III
Susret s rezultatom prijema (fidbek)

Videli smo da primljena poruka već predstavlja tvorevinu primaoca. To

pogotovo važi za njegovu unutrašnju reakciju na primljenu poruku. U
tekstu koji sledi govorićemo o tome.
Kao pošiljaoci u priličnoj meri tapkamo u mraku kada je reč o tome
kako će ono što šaljemo biti primljeno i šta ćemo kod primaoca „postići“.
Naravno, to ne važi za svaku malu poruku koju šaljemo, mada se ovde
opisani problem može pratiti sve do najsitnijih elemenata komunikacije
(pojedinačne poruke). Ali ako smo s drugom osobom neko vreme
komunicirali i ako celokupno svoje ponašanje prema njoj objedinimo u
jednu superjedinicu komunikacije, po pravilu ne znamo baš tačno kako ta
primljena superjedinica izgleda. Poruke se u izvesnom pogledu mogu
porediti s nekim vrstama gljiva, koje su jestive ili otrovne u zavisnosti od
toga da li su prethodno skuvane ili se jedu sirove. A kao pošiljalac nikad ne
znamo: da li je primalac našu poruku skuvao ili ju je progutao sirovu?
 1. „Psihohemijske reakcije“

Ono što poruka „radi“ delimično je, dakle, delo samog primaoca.
Unutrašnja reakcija na poruku ovde se pokazuje kao proizvod uzajamnog
dejstva između semena (posejana poruka) i psihičkog tla na koje to seme
kod primaoca pada. Izraženo drugačijom slikom: u hemiji je poznat
čudnovati fenomen da dve supstance, koje su svaka za sebe potpuno
bezazlene, ako se spoje stvaraju veoma eksplozivna jedinjenja. Na isti
način možemo sebi da predstavimo i procese prilikom komunikacije: ono
što poruka „radi“ jeste neka vrsta psihohemijske reakcije koja nastaje ako
se dve „supstance“ spoje. Uzmimo primer (vidi sl. 30): ako kritikujemo
nekog primaoca koji je veoma prožet uverenjem da je loše činiti greške i
da to narušava njegovu ličnu vrednost, kao psihohemijska reakcija
nastupiće povređenost, a možda čak i agresivnost. On će „eksplodirati“.

Sl. 30: Primer „psihohemijske reakcije“ u unutrašnjem doživljaju primaoca Sl. 30:
Primer „psihohemijske reakcije“ u unutrašnjem doživljaju primaoca

Ako se ista kritika odnosi na primaoca koji sebi priznaje da pravi

greške i zbog toga ne doživljava gubitak sopstvene vrednosti, reakcija
može biti bezazlenija i konstruktivnija.
Na ulogu ovakvih uverenja ukazivao je naročito Elis (1977). Ako su
rečenice poput onih na slici 30 „u nama“, one u velikoj meri određuju i
našu emotivnu reakciju na ono što doživljavamo. Kao psihoterapeut Elis je
pre svega ukazivao na iracionalna uverenja kojima smo manje ili više
indoktrinirani, a koja su bliska neurotičnim reakcijama. Takva
indoktrinirana pogrešna verovanja su npr. (prema Elisu 1977):
„…za svaku odraslu osobu je apsolutno neophodno da je praktično
svaka druga osoba u njenom okruženju voli i priznaje“ (str. 64).
„…čovek sme da se oseća vrednim samo ako je u svakom smislu
kompetentan, marljiv i sposoban da postigne rezultat“ (str. 66).
Elisova terapija, u skladu s tim, ima za cilj da kod osobe otkrije
ovakva pogrešna uverenja i zameni ih realnijim uverenjima, koja
„unutrašnji monolog“ postavljaju na racionalniju osnovu.
Skrivene ključne draži. Primalac ponekad reaguje iznenađujuće i
nerazumljivo – za pošiljaoca, a nekad i za samoga sebe. Šta se događa?
Odigrava se „psihohemijska“ reakcija s jednom od komponenti poruke,
koju pošiljalac u sopstvenoj poruci nije ni naslućivao ili na koju u svojoj
izjavi uopšte nije hteo da stavi naglasak.
Primer: Sećam se malog incidenta u svojoj porodici, dok sam još bio
maloletan. Ujak mi je ponudio cigaretu. Bio sam nepušač iz ubeđenja. Ali
pre no što sam na njegovu ponudu mogao da reagujem, majka se umešala
rečima (upućenim ujaku): „Ne, nemoj molim te! Mnogo smo srećni što on
ne puši!“ Osetio sam bes i neku vrstu poniženja, a pritom ni samom sebi
nisam mogao da objasnim svoju reakciju. Ipak sam delio majčino
mišljenje, nisam hteo da pušim i nameravao sam da odbijem ponudu. Pošto
mi moje osećanje nije izgledalo „logično“, pazio sam da ga ne izgovorim.
S današnje tačke gledišta, naravno, jasno mi je da je mala prateća poruka
na strani odnosa predstavljala „ključnu draž“ za moju reakciju. U pitanju
je, naime, bila poruka na strani odnosa: „Bez moje pomoći nećeš moći da
se odbraniš od ovog sveta, koji zavodi na stranputicu!“ Svojom
dobronamernom intervencijom majka mi je delimično oduzela autonomiju.
Sasvim slično i Krausloh i drugi (1976) u svom Radu s mladima
između krčme i zatvora izveštavaju o tome da naizgled „nemotivisano“
agresivno ponašanje mladih prema „mirnim građanima“ često izazivaju
neki mali signali: pokret glave ili ruke, ili pak kratak „prezriv“ pogled
mladići doživljavaju kao uvredu: „Gestovi i izrazi lica ovih građana su
signali koji čine da ti mladi ljudi u pravom smislu reči ’eksplodiraju’. To
su varnice koje zatvaraju krug agresivnosti.“ (str. 112) Već i sama odeća
nekog „fensera“ predstavlja provokaciju jer kod mlade osobe budi osećaj
niže vrednosti.
 Ovde učimo da predmet psihologije komunikacije, takozvane
neuroze i poremećaje ponašanja, ne shvatamo (samo) kao individualne
osobenosti, kao obeležje karaktera, već kao rezultat određene interakcije –
međuljudske razmene. Pod lupom psihologije komunikacije (uporedi sl. 5,
str. 36) otkrivamo skrivene ključne draži.
 2. Razdvajanje tri procesa prijema

Iz primera proizilazi da se unutrašnja reakcija primaoca sastoji od tri

različita procesa:

Za unutrašnju jasnoću primaoca i njegovu sposobnost za fidbek ovo

razlikovanje je od velikog značaja.
Opažanje znači: nešto videti (npr. neki pogled) ili čuti (npr. pitanje:
„Šta je ovo zeleno u supi?“).
Protumačiti znači: onome što je opaženo pridati neko značenje – npr.
protumačiti pogled kao „prezriv“ ili pitanje o zelenom u supi kao kritiku.
Ovo tumačenje može biti ispravno ili pogrešno.
Treba primetiti da se ne radi o tome da se tumačenje izbegne. To nije
ni moguće ni poželjno jer tek tumačenje otvara mogućnost da razumemo
„ono pravo“. Pre bi se moglo reći da je u pitanju svest da se tu radi o
tumačenju – a ono može biti ispravno ili pogrešno.
Osetiti znači da se na opaženo i protumačeno odgovori sopstvenim
osećanjima, pri čemu duševna „prizemljenost“ između ostalog odlučuje o
tome kakvo osećanje će to izazvati (npr. bes zbog „prezrivog pogleda“).
Osećanje ne podleže proceni da li je tačno ili pogrešno, već je činjenica.
Po pravilu smo slabo uvežbani da ta tri procesa u sebi razdvojimo:
oni se stapaju u jedan zbrkani proizvod.
Primer: Žena priča mužu o svojim planovima. Ako on malo namršti
čelo, gnevno mu kaže: „Nemoj odmah da mi praviš tako zgađeno lice!“
Njena povratna informacija proizvod je stapanja opažanja, tumačenja
i sopstvenog osećanja (vidi sl. 31).
 Sl. 31: Povratna informacija kao proizvod stapanja tri procesa kod primaoca

Zbog čega je toliko važno da se ovi unutrašnji procesi tako razdvoje?

Zato da bi primaocu bilo jasno da je njegova reakcija uvek njegova
reakcija – s velikim sopstvenim udelom. I da bi video mogućnost da taj
sopstveni udeo eventualno preispita: „Mrštiš se – ne odgovara ti to što
planiram?“
Sada on može to da joj potvrdi („Da, imam da zamerim ovo ili ono“)
ili da je ispravi („Ma ne, samo mi je upravo palo na pamet da će nam za to
biti potreban auto, a ja još nisam zakazao servis.“) Ili pak da bolje pogleda
šta je s njim („Uopšte nisam bio svestan da sam se namrštio – da, možda
sam malo razočaran što mi nisi ranije rekla…“).
Mislim da je odlična vežba da se češće izvodi ovaj „unutrašnji
trokorak“:
Ova tri opisana procesa su najvažniji elementi „točka svesti“ koji
prikazuju Miler, Naneli i Vahman (1975). Ovi autori s pravom polaze od
toga da unutrašnja jasnoća predstavlja suštinski važan preduslov za
međuljudsku komunikaciju, pa stoga težište stavljaju na „intrapersonalnu
komunikaciju“:
„Prvi korak u svakoj komunikaciji sastoji se u tome da se ustanovi
šta drugima hoću da saopštim. U (ličnoj) međuljudskoj komunikaciji
pritom se često radi o informacijama o sopstvenoj ličnosti, ali ljudi često
imaju velike muke da razjasne koje informacije o sebi uopšte imaju.“ (str.
28, Pregled: Šulc fon Tun).
Vežbe

(Udvoje): A i B sede jedno nasuprot drugom. U prvom krugu A tokom

jednog minuta iznosi samo opažanja o B (npr. „Vidim da ti je pogled
oboren“ – ali ne „Vidim kako tužno gledaš“) – Onda je na redu B, takođe
jedan minut.
 U drugom krugu A iznosi opažanja i tumačenja (npr. „vidim da se
smeješ – i pretpostavljam da si pomalo zbunjen“); nakon njega B, oboje
takođe po jedan minut.
U trećem krugu sledi treći korak: opažanje – tumačenje – sopstvena
reakcija na to (npr. „Vidim tvoj pravilan razdeljak – pretpostavljam da
veliku vrednost pridaješ spoljnoj korektnosti – i primećujem da me to
pomalo odbija, tj. privlači“). – A i B se ponovo smenjuju, jedan do dva
minuta.
Završna razmena utisaka.
 3. Preispitivanje realnosti i fantazija

Tek s vremenom sam došao do toga da često uopšte ne reagujem na druge

ljude onakve kakvi su, već na fantazije koje o njima stvaram: „Izgleda mi
umorno, ne bi sad trebalo da ga opterećujem problemima.“ „Neću joj
telefonirati, sigurno će misliti da je gnjavim.“
U goreopisanoj vežbi u tri koraka, tačka dva (tumačenje) je ono
mesto na kome moja fantazija o drugima učestvuje u prijemu poruke.
Govorim o „fantaziji“ (umesto o „tumačenju“) jer u osnovi pretpostavki o
misima i osećanjima drugih ljudi ne leži nikakvo opažanje koje bi se moglo
jasno opisati.
Kada je reč o poboljšanju komunikacije, ne radi se o tome da se
fantazije što više potisnu: naprotiv, to nije ni moguće, a ni poželjno. Pre
bih rekao da je korisno da znamo nešto o fantazijama i odnosu prema
njima.
• Fantazije o drugima su nešto moje.
• One mogu da budu tačne ili netačne.
• Postoje dve mogućnosti za odnos prema fantazijama: da ih
zadržimo za sebe i da se u svom ponašanju prema njima upravljamo – ili
da ih saopštimo i proverimo koliko su realne. („Pretpostavljam da si
umoran i da sada nećeš da govoriš o novcu – je li to tačno?“).
Ovo je jedan od važnih stožera međuljudske komunikacije. Tu se
postavljaju smernice za jasnu komunikaciju; tu se, međutim, i za mene kao
pojedinca rešava pitanje kontakta i izolacije. Time što pretpostavljam da su
moje fantazije tačne, i zadržavam ih za sebe, ja prekidam kontakt i ostajem
izolovan u kavezu svojih fantazija koji sam sam sagradio. Mnogi sede
zarobljeni u takvom kavezu a to i ne znaju (ali pate zbog „površnosti“
svojih odnosa). (Vidi sl. 32.)
 Sl. 32: Mnogi su zarobljeni u kavezu svojih fantazija i izolovani od svojih
bližnjih.

Ono što je kod ovog „metoda“ fatalno jeste to što netačne fantazije
nikad ne dožive ispravku i što se na taj način naizgled svaki put potvrđuju.
Štaviše: ponekad imaju i tendenciju da stvore nepopravljivu stvarnost – po
modelu „proročanstva koje doprinosi sopstvenom ostvarenju“. Uzmimo
primer: neko navraća kod suseda, ali pritom odmah misli: „Sigurno
smetam!“ Ta fantazija utiče na njegovo ponašanje: njegova kratka poseta
lišena je unutrašnjeg mira i malodušna, pa stoga atmosfera nije prijatna.
Ako se to nekoliko puta ponovi, susedi će na kraju zaista osećati da im
smeta, pošto s njegovom posetom ne povezuju prijatno druženje – na taj
način se zatvara krug proročanstva koje doprinosi sopstvenom ostvarenju.
Uzbudljivo je otkriti u kolikoj meri smo sami potajni režiseri svoje
sudbine, čak i tamo gde nam izgleda da smo joj pasivno podložni.
Fantazije kao most za kontakt. Čudesno je koliko suštinski različito
možemo da postupamo sa svojim fantazijama, građevinskim materijalom
koji u istoj meri možemo da iskoristimo za pravljenje kaveza kao i za
izgradnju mostova (vidi sl. 33).
Upečatljiva mi je bila sledeća situacija: kolega iz Švajcarske došao je
kod mene u Hamburg – dogovorili smo se da zajedno vodimo kurs za moje
studente. Dok smo šetali kraj Elbe i planirali kako ćemo da održimo kurs,
najednom mi
Sl. 33: Fantazije o onome što se zbiva u našem sagovorniku mogu da se iskoriste
za izgradnju „kaveza“, ali i za izgradnju „mostova koji povezuju“.

je rekao: „Rado bih izgovorio fantaziju koju imam o vašim mislima i

osećanjima i za koju sam primetio da me uznemirava. A želeo bih i da mi
kažete šta je od toga zaista tačno.“ Zatim je ušao u moju ulogu i rekao (kao
Frido, to jest ja): „Kristof (on) je, dakle, došao. Doduše, dogovorili smo se,
ali to je bilo odavno – a ja sad osećam da me taj dogovor obavezuje, ali
zapravo me opterećuje da ga sad upućujem u svoj koncept, da uvažavam
njegove stavove – ja sam svoj gazda. I neće li mi on skrenuti studente na
neki drugi kolosek?… (itd.)“ Tako je govorio i „fantazirao“ još neko
vreme, izrazivši pritom mnoštvo svojih nada i bojazni.
Fascinirano sam ga slušao, primećujući da je nešto od toga i tačno,
mada to još ni sam sebi nisam razjasnio. Druge stvari pak nisu bile tačne.
Verovatno ne moram ni da spominjem da nas je ova „vežba“ zbližila.
Povremeno se srećem s prigovorom: „Ali šta mi koristi ako mi se
neprijatne fantazije još i potvrde? Ako se tako otvoreno izreknu, sve
postaje još gore!“ I to je jedna od fantazija kojima se gradi kavez. Iskustvo
nas uči tri stvari: kao prvo, ono što je neizgovoreno više opterećuje
komunikaciju („zagušljiv vazduh“). Kao drugo, neizražena osećanja se
pretvaraju u otrove koji nam iznutra truju dušu i telo. Kao treće, izražena
osećanja omogućavaju da promenimo emotivnu stvarnost: tek onaj ko
izrazi svoju mržnju, bes i odbojnost može ponovo da oseti ljubav. Posuda u
kojoj se ljubav nalazi često je zatvorena zapušačem neizraženih negativnih
osećanja – taj zapušač se mora izvući da bi nešto ponovo moglo da poteče.
A evo i četvrtog principa za odnos prema fantazijama: da li su moje
fantazije tačne mogu da odluče samo drugi. Ja nisam stručnjak za njihov
unutrašnji svet, ne mogu da znam šta neko „stvarno“ oseća i „stvarno“ želi.
Svaka poruka tipa: „Ja bolje od tebe znam šta se s tobom događa“ šteti
komunikaciji i graniči se s psihoterorom.
 Vežbe

Setite se neke osobe prema kojoj imate neka „loša osećanja“!

a) Uđite u ulogu te osobe i izgovorite (u prvom licu) šta mislite i
osećate o vama – pustite potpuno na volju svojoj mašti.
b) Razmislite da li bi i koliko moglo biti primereno da ove (svoje)
fantazije proverite u stvarnosti.
c) Ako ste se „odvažili“: kakvo iskustvo ste u tom razgovoru stekli?
 4. Odgovornost primaoca za sopstvenu reakciju

Iz dosadašnjeg izlaganja trebalo bi da bude jasno: reakcija primaoca na

poruku dobrim delom predstavlja njegovo sopstveno delo. Stoga je
primereno ako primalac preuzme deo odgovornosti za svoja osećanja i
reakcije i ne tovari ih samo pošiljaocu, u skladu s motom: „Vidi sad šta si
uradio!“ Ovo preuzimanje odgovornosti nije samo objektivno na mestu već
i olakšava komunikaciju u celini. Naime, ako primalac u pošiljaocu vidi
zlikovca, a u sebi samo sirotu žrtvu, lako dolazi do međuljudske sudske
rasprave posvećene pitanju: ko je kriv, a ko je u pravu? Prilika za
poboljšanje komunikacije stoga leži u fidbeku (povratnoj informaciji),
ukoliko ona sadrži veliki deo otkrivanja sebe. Razlika je, naime, hoće li
čovek reći: „Vi ste me uvredili!“, ili će reći: „Osećam se povređenim!“ U
prvoj izjavi primalac poruke podmeće da je prinudno bio žrtva nekog
zlodela, a negira sopstveni udeo u tom osećanju. U drugoj on naprosto
konstatuje kako stvari stoje. Njegova povređenost predstavlja stvarnost i on
pošiljaoca poruke upoznaje s tim. Pitanje: „Kakve to veze ima sa mnom – a
kakve s tobom?“ u prvi mah ostaje otvoreno.
Ja-saopštenja. Saopštenja u prvom licu, s velikim udelom otkrivanja
sebe, nazivaju se „ja-saopštenjima“ (Gordon 1972). Kroz ja-saopštenja
čovek saopštava nešto o sopstvenom unutrašnjem životu. Ja-saopštenja su
suprotna „ti--saopštenjima“, kod kojih se daje neki iskaz o drugome. Tu se
obično odvija munjeviti proces prevođenja, pri kom se sopstvena osećanja
(npr. „osećam se zaobiđenim“) prevode u opise drugih (npr. „ti si
bezobziran“). Nezgodna strana toga nije samo što se onaj drugi oseća
napadnutim i iz želje za sopstvenom rehabilitacijom postaje nesposoban za
konstruktivno rešavanje problema već se i pošiljalac udaljava od samog
sebe i sopstvene unutrašnje jasnoće.
„Ako ja … naučim da razumem da rečenica: ’Ti si glup, fin,
slabouman, šizofren, spreman na saradnju’ ne govori toliko o meni i mom
stavu prema drugome koliko rečenica: ’Ne prihvatam te, osećam da me
privlačiš, itd.’, to će mi olakšati samoopažanje. Često se samo u razgovoru
može razjasniti koji delovi nekog iskaza ’pripadaju’ meni, a koji drugima“
(Derner i Plog 1978, str. 31).
Ti-poruke su naročito nepovoljne ako se radi o dijagnozama ili
tumačenjima. Na primer: „Ti podižeš zid da ne bi bio povređen – ali on te
sprečava da se upustiš u ljudske veze i odnose.“
Ovakva psihološka dijagnoza može biti ispravna ili pogrešna – ali
prateća poruka („Ja znam šta se s tobom dešava“) za sagovornika je
uglavnom u svakom slučaju neprihvatljiva – o konceptu ja-poruka vidi i
str. 127 i dalje.
Očigledno je da i povratna informacija – kao i svaka poruka – ima
četiri strane: primalac (= pošiljalac fidbeka, tj. povratne informacije)
ukazuje na neki konkretan sadržaj; on pre svega saopštava nešto o sebi,
naime, kako on reaguje na tu poruku, šta on unosi u nju i šta ona izaziva
kod njega (otkrivanje sebe). On izražava kako gleda na pošiljaoca (odnos),
a često fidbek ima i jasan karakter zahteva, utoliko što u sebi sadrži zahtev
pošiljaocu da nešto promeni ili zadrži.
Vežbe

Setite se troje ljudi koje poznajete.

a) Označite svakoga od njih s dve odgovarajuće reči koje opisuju
osobine, jednu pozitivnu i jednu negativnu. Na primer, ujka Oto: ljubazan,
netačan.
b) Pretvorite sada ove reči koje opisuju osobine (i koje su ti-poruke),
jednu za drugom, u ja-poruke koje se „kriju u pozadini“.
Npr. „ljubazan“ – „osećam da me ujka Oto prihvata“.
„Netačan“ – već više puta sam se naljutio kada je došao kasnije nego
što je trebalo.“
Sad možemo da upotpunimo privremeni model komunikacije sa slike
četiri (str. 35), utoliko što ćemo u njega uključiti (takođe kvadratni) fidbek,
tj. povratnu informaciju, i tako što ćemo napraviti razliku između poslate i
primljene poruke:
Sl. 34: Upotpunjeni model međuljudske komunikacije
 IV
Interakcija
(ili: Zajednička igra pošiljaoca i primaoca)

Dosad smo pod lupu psihologije komunikacije stavljali poruku, i time

takoreći posmatrali najmanju jedinicu komunikacije. U ovom poglavlju
želeo bih da nam malo proširim ugao gledanja. Komunikacija se, naime, ne
okončava time što neko nešto saopšti, a neko drugi to primi. Naprotiv, tek
tada zaista počinje! Primalac reaguje, time postaje pošiljalac, i obrnuto, a
pritom obojica utiču jedan na drugog. Govorimo o interakciji.
 1. Individualne osobenosti kao rezultat
interakcije

Prema našem viđenju svakodnevice (psihološka teorija svakodnevnog

života), ono što određuje ponašanje osobe tražimo u njoj samoj. Kažemo
da neko visoko diže nos, drugi je uvek spreman na saradnju, Ernst ne
zatvara usta, Valtraud je dominantna, a Mimi, naprotiv, bespomoćna i
zavisna. Pod uticajem psihologije postalo nam je, međutim, blisko da takve
individualne osobenosti posmatramo kao rezultat nekadašnjih iskustava u
komunikaciji, a ne recimo kao nešto urođeno ili uslovljeno nasleđem. Na
primer, nije neuobičajen sledeći pogled na stanje stvari: Mimi je tako
bespomoćna i zavisna jer je imala veoma autoritarnog oca, koji ju je
ugnjetavao i nije joj dopustio da odraste. – Moderna psihologija
komunikacije ide i korak dalje, pa lične osobenosti objašnjava kao izraz
trenutnih odnosa u komunikaciji. Ona kaže: ako se neko u međuljudskim
odnosima ponaša ovako ili onako, za to je potrebno najmanje dvoje. Ako
se Mimi ponaša bespomoćno i zavisno, po svoj prilici ima posla s
partnerom koji u toj igri učestvuje – koji se ponaša kompetentno i
zaštitnički, a možda i očinski. Stoga psihologija komunikacije, kad se bavi
individualnim teškoćama, uvek najpre traga za saigračima.
Hajde da malo provežbamo ovaj način razmišljanja, koji počiva na
uzajamnom dejstvu. Uzmimo primere iz sopstvenog života! Neko, recimo,
stalno priča, ne zatvara usta. Gde su oni koji ga ćutke i strpljivo slušaju?
Neprestano možete pričati samo dotle dok se drugi ponašaju
komplementarno. Neko drugi je dominantan – ko su oni koji dopuštaju da
ih ugnjetava? Neko drugi je pak „besraman“: očigledno postoje saigrači
koji mu sve dopuštaju.
Koliko se samo često žalimo na neprijatne osobine svojih bližnjih.
„Pozvao sam ga u goste, i šta misliš, bio je toliko drzak da povede i svog
psa! A pritom sasvim dobro zna da sam kupio nov tepih i da sam alergičan
na pseću dlaku!“ Ovakva „drskost“ one druge osobe uglavnom ima svoj
pandan u mojoj nesposobnosti da kažem „ne“ i da izrazim svoj interes.
 Način na koji moderna psihologija komunikacije gleda na
međuljudske procese jeste, dakle, sledeći: komunikacija je proces
uzajamnog dejstva s najmanje dva učesnika. Lične osobenosti i
individualni način ponašanja uslovljeni su interakcijom. Za to je uvek
potrebno (najmanje) dvoje.
Ovo gledište je 1. de-individualizujuće i 2. de-moralizatorsko.
Deindividualizujuće u tom smislu što ponašanje u međuljudskim odnosima
više ne objašnjava u prvom redu kao specifičnosti osobe, već kao nepisana
pravila trenutnih interakcija. Demoralizatorsko je utoliko što po starom
načinu gledanja često postoje „zlikovac“ i „sirota žrtva“ („Onaj što ne
zatvara usta smorio me je nasmrt“). Ali pošto onaj zli može da bude zao
samo ako je sirota žrtva spremna na saradnju, moralni sud nije primeren.
Radi se o zajedničkoj igri s podeljenim ulogama, a sirota žrtva često ima
svoj interes u tome da zadrži ulogu koju igra.

Sl. 35: Stari (individualizujući i i moralizatorski) način gledanja i novi način

gledanja, svojstven interaktivnoj psihologiji komunikacije

Dosadašnji način razmišljanja odgovara sledećoj slici:

Tamo gde smo ranije videli „teške ljude“ sada smo u stanju da
vidimo teške odnose i da u tome potražimo i sopstveni udeo:
On ne zaklapa usta. Zašto ga ne prekinem?
On je dominantan. Kako puštam da me ugnjetava?
On je tako bespomoćan Kako to da uvek nasednem
i zavisan. i obavljam njegove poslove?
Za neke je ovaj način gledanja možda čudan i nelagodan. Tamo gde
su ranije videli zle (poremećene, bolesne) druge ljude, sada naime treba da
vide i sopstveni deo „krivice“, odnosno tačnije rečeno: svoj doprinos igri.
Na početku je to dodatno opterećenje, a psiholozi koji su se okrenuli teoriji
komunikacije moraju da računaju s otporom ako se distanciraju od zahteva
da utvrđuju „patologiju drugih“ (Selvini-Palacoli i drugi 1978). Roditelji i
nastavnici koji dete s „poremećenim ponašanjem“ šalju psihologu često
uopšte nisu spremni da taj poremećaj ne traže pre svega „u“ detetu već u
„sistemu“ i da se on tu i rešava. Prema ovom shvatanju, naime, bolestan
nije „nosilac simptoma“, već interakciona mreža čitave grupe koja je u
određenom odnosu (Porodica kao pacijent, Rihter 1970).
Pored ovog „bremena“, interakcioni način gledanja, međutim, u sebi
sadrži i jednu šansu: time što prepoznajem sopstveni doprinos i udeo u igri
dobijam veću moć, nisam više naprosto prepušten na milost i nemilost
onom drugom „teškom čoveku“ (koji neprestano priča, dominantan je,
bespomoćan, ili besraman) i izlazim iz uloge žrtve, koja me, doduše,
rasterećuje odgovornosti i obezbeđuje mi moralnu nadmoć, ali mi zato
donosi patnju i ne dopušta mi da odrastem.
Kako s tog stanovišta izgledaju realni odnosi zavisnosti? Nisam li, na
primer, neminovno žrtva tiranskog pretpostavljenog? Izgledi da utičem na
interakciju ovde nisu ravnomerno podeljeni. Pa ipak, ako se bolje pogleda,
gotovo redovno možemo da ustanovimo: tamo gde neko gazi, nalaze se i
neki koji se nude za „otirač“, i to ne isključivo prinudno.
 2. Interpunkcija
(ili: Ko je prvi počeo?)

Čak i ako se odreknemo individualističkog načina posmatranja i ako

imamo u vidu sopstveni doprinos zajedničkoj igri, ipak se često postavlja
pitanje: „Ko je prvi počeo?“ Čuveni Vaclavikov primer (1969): bračni par
se neprestano svađa. Žena neprestano zakera mužu – a on se na to povlači
u sebe (vidi sl. 36).

Sl. 36: Žena i muž različito interpunktiraju svoju interakciju

Ono što se ovde odigrava muž i žena tumače različito. Muž: „Zato
što ona uvek gunđa, ja se povlačim.“ – Žena: „Zato što se on uvek povlači,
ja gunđam!“ Oboje, dakle, svoje ponašanje tumače kao reakciju na
ponašanje onog drugog. Vaclavik govori o različitoj interpunkciji
posledica događaja. „Interpunktirati“ znači: (proizvoljno) tumačiti jedno
ponašanje kao uzrok, a drugo kao posledicu ili reakciju.
Izgleda da je svojevrsna ljudska specifičnost da sopstveno ponašanje
doživljavamo kao reakciju. To, kao prvo, dobrim delom objašnjava
čudnovatu okolnost da u raspravama i sukobima uglavnom svi osećaju da
su u pravu. Evo još nekoliko tipičnih primera različite interpunkcije:
 Nova radnica pravi mnogo grešaka, koje će skupo koštati celo
odeljenje. U odeljenju vlada haos i klima je zatrovana. Interpunkcija
sukoba koju daju kolege: „Zato što nas ne pita za savet, a onda sve radi
pogrešno, naravno da smo neljubazni prema njoj.“ Interpunkcija nove
radnice: „Zato što me svi odbacuju ne usuđujem se da pitam da ne bih
rizikovala odbojnu reakciju.“
U jednoj radnoj grupi ima aktivnih, marljivih članova grupe i onih
pasivnijih, lenjih. Aktivni: „Zato što ste vi tako lenji, sve ostaje na nama.“
Pasivni: „Zato što vi sve prigrabite sebi, mi smo postali rezignirani i sebi
kažemo: ’Neka ih, neka sve rade sami.’“
Loša atmosfera u jednom školskom odeljenju. Nastavnik mnogo
viče, učenici su bezvoljni. Nastavnik: „Zato što ste tako apatični i ništa vas
ne interesuje, moram mnogo da vičem.“ Učenici: „Zato što stalno zakera,
nemamo više volje da učestvujemo u nastavi.“
Na ono pitanje s početka ne može da se odgovori, baš kao ni na
pitanje da li je starija kokoška ili jaje. S gledišta teorije sistema,
komunikacija je kružna i nema početka. Metakomunikacija, stoga, ne bi
trebalo da postavlja pitanje početka i krivice, već da se usredsredi na
prepoznavanje zajedničke igre i postizanje novog dogovora: „Tako i tako
postupamo jedno s drugim, svako reaguje na onog drugog i na taj način
utiče na njega. Možemo li da se promenimo kako bi saradnja postala
zadovoljavajuća?
3. 1 + 1 = 3
(ili: Osnovne crte gledišta teorije sistema – rezime)

Za gledište teorije sistema suštinska je pretpostavka da „poremećaji“

u komunikaciji ne odražavaju toliko osobenosti pojedinca koliko, da se
tako izrazimo, počivaju na sistemski neuspelom obliku ljudskog susreta.
Jednačina:
1+1=3

govori nam da „u svakoj komunikaciji postoji neka vrsta dodatne

vrednosti, neka sopstvena dinamika, koja se ne može objasniti samo
zbirom udela pojedinačnih partnera u komunikaciji“ (Bruner i drugi 1978,
str. 52). Prostije rečeno: ako Hans i Lena uđu u vezu, kad se njihove
ličnosti „sudaraju“, događaju se stvari koje bi čovek teško mogao da
nasluti ako poznaje Hansa i Lenu kao pojedince. Ako neko od njih dvoje
postane „bolestan“, depresivan, ili nepodnošljiv, manji uspeh obećava
pristup u kome ćemo tog jednog uzeti pod lupu nego onaj u kome ćemo
razmotriti načine na koje njih dvoje postupaju jedno s drugim i njihova
nesvesna „pravila igre“ (vidi sl. 37).
Pritom, recimo, može da se pokaže i da je „poremećaj“ jednoga od
njih sredstvo za održavanje veze koje „ima smisla“.

Sl. 37: Pristup svojstven teoriji sistema: kod poremećaja pojedinca „stavlja pod
lupu“ i menja način uzajamnog saobraćanja, a ne pojedinačnu individuu.

„U sistemima koji teže homeostazi ’patologija’ određenih članova,

naime, zaista postaje neophodan preduslov za dalje postojanje
ravnoteže…“ (Selvini-Palacoli i drugi 1978, str. 64).
Način posmatranja svojstven teoriji sistema, koji veću pažnju
poklanja odnosima između elemenata nego osobinama samih elemenata,
podrazumeva, sem toga, i kružni oblik, to jest uzajamni uticaj, pri čemu je
pitanje ko je počeo besmisleno i dopušta proizvoljnu interpunkciju. U
skladu s tim, otpadaju i moralni način posmatranja i pitanje ko je kriv, a ko
je u pravu. O primeru školskog razreda Selvini-Palacoli i drugi (1978, str.
621), recimo, pišu:
„Odnosi između učenika jednog razreda su, kao i svi odnosi unutar
nekog interaktivnog sistema, kružni: reakcija i zbivanje koje sledi ne mogu
se međusobno razdvojiti, a pristup koji pokušava da ustanovi redosled
načina ponašanja po principu uzroka i posledice potpuno je proizvoljan.
Proizvoljno možemo da ustanovimo ko izaziva, a ko je izazvan i da na
sličan način „interpunktiramo“. Onaj ko tvrdi da je ponašanje A uzrok
ponašanja B u školskom razredu neće da opazi delovanje ponašanja B na
ponašanje A. Moramo, dakle, da krenemo dalje od toga i da u okviru ovog
modela naprosto zaključimo da nije moguće reći ko je ’prvi počeo’“.
 Naravno da se gledište teorije sistema ne može apsolutizovati. Kako
neko komunicira i kako se ponaša, koje osobenosti i „neuroze“ pokazuje
uslovljeno je i sistemom, ali verovatno ne isključivo njime. Sme da se
pretpostavi da se pojedina individualna obeležja i usmerenja ličnosti
„probijaju“ u gotovo svakom interaktivnom sklopu. „Jednačina“ 1 + 1 = 3
pokazuje, naime, da su u zbiru sadržana i oba sabirka s njene leve strane.
Vežbe

Setite se neke „teške“ osobe s kojom često imate posla, možda i nekoga ko
vam je već nešto učinio „nažao“.
Ustanovite u čemu se sastoji vaš sopstveni doprinos lošem ponašanju
te osobe; kako ste vi „učestvovali u igri“?
2. Znate li neku porodicu (ili neki tim, neku grupu) u kojoj postoji „crna
ovca“ (neko ko je „poremećen“, ili se „nemoguće“ ponaša)?
Primenite način posmatranja svojstven teoriji sistema, tako što ćete
se upitati kako je to ponašanje razumljivo na osnovu celokupne mreže
odnosa!
 V
Metakomunikacija – navika naredne
generacije?

Gotovo da ne postoji lekovito sredstvo koje bi stručnjaci za „bolesnu“,

poremećenu komunikaciju preporučili toliko kao (eksplicitnu7)
metakomunikaciju.
Pritom se misli na komunikaciju o komunikaciji, dakle na raspravu o
načinu na koji međusobno opštimo, o tome šta je mislio onaj ko je poslao
poruku, a kako ju je onaj ko ju je primio odgonetnuo i na nju reagovao.
Partneri koji započinju metakomunikaciju time se uvek upućuju na
„uzvišenje ratnih zapovednika“ (Langer) kako bi se distancirali od „ratnog
meteža“ u koji su se upleli i u kome više ne mogu da napreduju, ili pak
napreduju tek zanemarljivo i s mukom (vidi sl. 38).
Slika uzvišenja na kome stoji ratni zapovednik ne treba da nas
navede na nesporazum da se pošiljalac i primalac

Sl. 38: „Osmatračnica ratnog zapovednika“ metakomunikacije: primalac i

pošiljalac uzimaju način na koji međusobno opšte za predmet svoga razgovora.

ovde naučno distanciraju i da zbivanja analiziraju s neke visoke

osmatračnice, otprilike u stilu: „Verujem da sam pre reagovao na
neverbalni udeo tvoje pomalo nekongruentne poruke i da sam zbivanja u
ravni odnosa protumačio drugačije od tebe.“
To bi bila akademska verzija metakomunikacije, od koje se ne može
očekivati nikakva pomoć (uporedi str. 301 i dalje).
Četiri strane poruke, različiti načini prijema kod primaoca i gledište
teorije sistema predstavljaju, doduše, odličnu opremu koja nas
osposobljava za metakomunikaciju. Ta oprema je, međutim, od pomoći
samo ako je koristimo kao pomoć u opažanju, kako bismo svesnije
ustanovili šta se odigrava u nama samima i između nas; naprotiv, biće nam
beskorisna ako odatle razvijamo neki nov jezik posvećenih, kojim bismo
nekome hteli da imponujemo. Dobra metakomunikacija zahteva u prvom
redu dublji pogled u sopstveni unutrašnji svet i hrabrost za razotkrivanje
sebe. Hrabrost utoliko što tema „šta se događa – sada i ovde – u meni –
kako doživljavam tebe i šta se odigrava među nama?“ predstavlja direktno
suočavanje sa stvarnošću, koja se često doživljava kao mučna, pa se stoga
ovo suočavanje uglavnom izbegava. Kao nagrada nam se, međutim, smeši
oslobađanje od neizražene napetosti i prilika da se iz tog poremećaja
izvučemo tako što ćemo ga zaista „proći“.
Evo još nekih citata na temu metakomunikacije:
„Sposobnost za metakomunikaciju je … conditio sine qua non svake
uspešne komunikacije…“ (Vaclavik 1969, str. 56).
„Izgleda da ne postoji gotovo nijedna komunikativna klasa ponašanja
koju većina ljudi smatra tako neuobičajenom i od koje toliko preza, ali
koju ipak može da doživi kao toliko oslobađajuću, kao što je to razgovor o
odnosu, eksplicitna metakomunikacija (Mandel i Mandel 1971, str. 127).
„Eksplicitna metakomunikacija je potpuno neuobičajena, čovek je se
stidi. Bila bi gotovo prava evolucija ukoliko bi nam pošlo za rukom da u
narednoj generaciji od nje stvorimo naviku.“ (Mandel i Mandel i drugi, str.
62)
„Jedini izlaz [iz opasnosti da poremećeni odnosi u školi sabotiraju
prenošenje sadržaja, autor] po našem mišljenju leži – analogno
dijalektičkoj rečenici: „Ko se ne zaputi u opasnost, propašće u njoj“ – u
tome da se prođe upravo kroz te poremećene odnose kako bi se oni
izmenili, to jest da se nauči kako da se prepoznaju definicije i poremećaji
odnosa i da se o tome govori – to bi bila metakomunikacija – da ne bismo
bili bespomoćno prepušteni na milost i nemilost njihovom delovanju“
(Bruner 1978, str. 63 i dalje).
 Entuzijazam koji se u ovim citatima oseća verovatno može da oseti
svako ko je nekad doživeo da je time što je neki problem izgovorio (sa
strahom u srcu! Neće li ga zbog toga ismejati ili rastrgnuti?) doprineo
„istinitosti situacije“ i izazivao oslobađajuću, intenzivnu raspravu – umesto
da se, kao pre toga, komunikativna „nelagodnost“ podnosi nemo, ili tako
što ćemo se praviti nevešti. Tako je uglavnom svima, samo što niko ne zna
kako je onom drugom.
S druge strane, nema nikakvih garancija da u metaravni neće biti
počinjene iste greške. Poremećaj može samo da se premesti iz jedne ravni
u drugu. Tada treba pozvati u pomoć stručno lice koje pomaže u
komunikaciji. Ono će umeti da bude babica za porođaj jasnih „kvadratnih“
poruka i saosećajni zagovornik pravila interakcije koja mogu da nam
pomognu. (vidi str. 148 i dalje).
Na kraju, jedan primer metakomunikacije u jednom radnom timu.
Polazište predstavlja „sumnja u funkcionalnost“ (uporedi str. 69 i dalje):
U jednom timu se odomaćilo da se za neprijatne zadatke nađe neka
budala, a kroz izvesnu mešavinu ozbiljnosti i šale „budalu“ bi obeštetili
obiljem hvale za njene „naročite sposobnosti upravo za taj zadatak“.
Kolega A: „Ne znam baš da li mogu da se radujem vašim pohvalama.
Sumnjam da nekoga uvek mnogo hvalimo samo kad znamo da smo našli
budalu.“
B (smeje se): „Znači, to je ono što vi mislite o sebi i o drugima?“
A: „Vi to doživljavate drugačije?“
B: „Eh, ja ne gledam na stvari tako zagriženo. Naravno, ako nekome
kažemo: ’Vi ste naročito prikladni za taj zadatak’, svako zna da to pre
svega govorimo da bismo ga motivisali. Pritom takoreći namigujemo –
rekao bih da je to neka vrsta naše šale.“
A: „Možda ja to shvatam preozbiljno – ali nešto me tu ipak ljuti.“
C (obraća se A): „Raduje me što ste jednom pokrenuli tu temu. Ja
mislim da se često tako šalimo kad stvari postanu nezgodne. U tome često i
sam učestvujem, mada se ne osećam prijatno. Na primer, nedavno…“ itd.
Vežbe

Ovo je jedna pripremna vežba za metakomunikaciju: kad sledeći put

budete vodili neki razgovor od kog imate „neki čudan osećaj“, nakon njega
načinite nekoliko beleški, recimo o sledećem:
 Kako sam se osećao za vreme tog razgovora? Koji su bili okidači
koji su izazvali ta osećanja? Da li mi je bilo jasno do čega mi je stalo, šta je
moja „poruka“? Jesam li mogao da je prenesem? Šta bih najradije rekao
„otvoreno“? Šta me je u tome sprečavalo? Čega bih se sad, nakon
razgovora, rado oslobodio? Koje fantazije imam o tome kakve beleške bi
sada napravio moj sagovornik?
 Deo B: Odabrani problemi u međuljudskoj
komunikaciji

U ovom delu ćemo svaku od četiri strane poruke još jednom posmatrati
zasebno i razmotrićemo neke odabrane psihološke probleme koji su sa
svakom od njih povezani. Nasuprot sistematski ustrojenom delu A, deo B
može se čitati onako kako vas zanima i proizvoljnim redom. Deo B je
ustrojen u skladu sa sledećom strukturnom slikom:
 I Strana poruke kojom otkrivamo sebe

Čim nešto odajem od sebe, odajem nešto i o sebi. Svaka poruka sadrži (i)
neko otkrivanje sebe – to je egzistencijalna pojava koja čini da svaka reč
postaje priznanje, a svaka izjava test ličnosti. Ovo otkrivanje sebe može
biti manje ili više svesno, manje ili više sadržajno i duboko i manje ili više
zamaskirano i skriveno – ali ne može da izostane.
Stalno iznova doživljavam da već i same reči „otkrivanje sebe“
izazivaju nemir i odbrambene reakcije: „Je l’ to ovde možda treba da bude
neki duševni striptiz?“ Činjenica je da ta strana poruke traži mnogo
energije i od pošiljaoca i od primaoca. Ona je psihološki nezgodna.
Želeo bih, međutim, da probleme psihologije komunikacije koji se
odnose na otkrivanje sebe predstavim prvenstveno iz ugla pošiljaoca. On
svojim unutrašnjim okom vidi primaoca s načuljenim uvom za
pošiljaočevo otkrivanje sebe (uporedi sl. 20, str. 61) i bojažljivo se pita:
„Kako izgledam u očima ove osobe?“ O toj gotovo sveprisutnoj pojavi
straha od razotkrivanja sebe najpre ćemo govoriti u tekstu koji sledi (pogl.
1. str. 112 i dalje). Malo ćemo se odvojiti od glavne teme i pratiti nastanak
ovog straha od doba dečijeg procesa socijalizacije. Stoga se postavlja i
pitanje: kako se pošiljalac nosi s tim strahom od otkrivanja sebe, koje mu
tehnike samoprikazivanja i tehnike odbrane od straha stoje na
raspolaganju? Ovde će biti reči o tehnikama samoprikazivanja, i
pokazaćemo da pošiljalac – u prevelikoj brizi za tu stranu poruke – troši
veoma mnogo energije na njeno uobličavanje (pogl. 2. str. 121 i dalje).
Posledice tog rasipanja duševne energije opasne su za samu komunikaciju,
ali takođe i za međuljudske odnose (pogl. 3, str. 132). Šta je alternativa? U
poglavlju četiri (str. 133 i dalje) postavićemo putokaze u duhu psihologije
komunikacije i povesti raspravu koja treba da nam omogući bolje
sporazumevanje. Pokazuje se da zahtev „budi ono što jesi“ može da se
sledi samo ako pošiljaocu najpre pođe za rukom da sebe otkrije pred
samim sobom. Drugim rečima: da bih drugima dozvolio pristup sebi,
najpre taj pristup sebi moram da pronađem sam, i da ga stalno iznova
nalazim. Mada je takav cilj utopijski, možemo da mu se približimo. Tu se
postavlja i pitanje o putevima koji vode samospoznaji (pogl. 5. str. 143 i
dalje).
 1. Strah od otkrivanja sebe

Emocionalna opterećenost pošiljaoca najjasnije se vidi u situacijama koje

se pre svega odigravaju radi otkrivanja sebe. Školski primer: ispit.
Pošiljaočeve poruke ovde se procenjuju uvom za otkrivanje sebe: šta
svojim izlaganjem otkriva o sebi, svojim sposobnostima, svom znanju?
Pošiljalac oseća strah: strah od ispita. „Hoću li izdržati procenu, ili ću
zakazati?“ Ispiti, razgovori za posao, psihološki testovi, itd. odlikuju se,
doduše, posebnom težinom kada je reč o strani poruke kojom otkrivamo
sebe: ali pošto i poruke u našem običnom životu sadrže ovu stranu, delić
straha od ispita unosimo u sve međuljudske odnose. Taj strah od otkrivanja
sebe počiva na tome što unapred pretpostavljamo da će nas naši bližnji
oceniti negativno, pri čemu sam ja, kao pošiljalac, često sam sebi najbliži
bližnji, a neretko i svoj najstroži sudija.
Stoga se mnogi ne usuđuju ni da otvore usta. Jedna anketa
sprovedena među učenicima u Hamburgu pokazala je da više od
sedamdeset odsto njih ima poteškoća da se izrazi pred drugim ljudima –
odraslim i vršnjacima. Čini se da bojažljivo pitanje: „Kako izgledam u
očima drugih?“ nadmoćno dominira njihovim duševnim životom.
Jedan student (prava) piše: „Mnogi imaju pravi strah od toga da nešto
neće znati, jer bi to ’ne-znanje’ moglo da se protumači kao slabost. Odatle
često proizilazi ’pametno’ razglabanje bez mnogo smisla, samo da se
izbegne sumnja da smo ’neznalice’… I u kontaktima s drugim ljudima,
naročito prilikom traženja partnera, često primećujem izraženi strah od
otvaranja, pošto bi tako mogle da se utvrde naše ’slabosti’. Samo da ne
otkrijemo previše jer bi inače drugi mogli da steknu lošu sliku o našoj
ličnosti“ (iz jednog dnevnika s predavanja, 1970).
Ovaj strah se naročito oseća pred većom publikom. Pretpostavimo da
hoću nešto da kažem na političkom skupu, ili na sastanku saveta roditelja.
Pre no što se javim za reč i dok govorim, srce mi ubrzano lupa. Biološki
gledano, ubrzani rad srca je funkcija koja mišiće snabdeva velikom
količinom krvi, kako bi bili spremni „ako postane ozbiljno“. Mozak
naređuje to snabdevanje ako smatra da je situacija „ozbiljna“, tj ako
predstoji odbrana, napad ili beg, kao ponašanje kojim treba spasti živu
glavu.
Moje telo mi tako veoma jasno govori ono što um možda smatra za
glupost: moje konkretno izlaganje na skupu je za mene lično „ozbiljna
stvar“, opasnost koja ugrožava moj osećaj sopstvene vrednosti. Rizik koji
po pošiljaoca poruke postoji izražava još i antička izreka: Si tacuisses,
philosophus mansisses („Da si ćutao, i dalje bi te smatrali mudrim“).
Da zaključimo: pošiljalac zna da će njegova poruka biti primljena i
procenjena i s aspekta njegovog otkrivanja sebe, te je kod njega prisutna
neka vrsta najopštijeg straha od ispita – koji ja nazivam strahom od
otkrivanja sebe.
Uzgred budi rečeno, otud potiče i strah od psihologa: čovek računa s
tim da je psiholog obučen da poruke procenjuje s aspekta otkrivanja sebe
(„Šta god da kažem – on će me odmah prozreti i znaće šta se sa mnom
dešava!“). Strah od otkrivanja sebe manje osećamo ako naučimo tehnike
komunikacije, koje taj strah umanjuju ili uopšte ne dopuštaju da se pojavi.
O takvim tehnikama biće reči u poglavlju dva. Najpre ćemo, međutim,
baciti kratak pogled na nastanak straha od otkrivanja sebe.

1.1 O nastanku straha od otkrivanja sebe

Svako je verovatno već osetio strah od otkrivanja sebe, poznat mu je iz
sopstvenog iskustva, manje ili više. Odakle taj strah potiče? Da li nam je
urođen? Da li je to ljudska sudbina? Je li neurotičan i suvišan?
Koliko ja vidim, uzroci straha od otkrivanja sebe leže još u ranom
detinjstvu, oni su gotovo neminovna posledica sukoba detetove individue i
društva. Strah od otkrivanja sebe spada u trajne strahove od udesa pri
ovom sudaru.
„Sudar“ je, doduše, neizbežan, ali žestina udaraca i povreda je veoma
različita, već u zavisnosti od toga koliko je vaspitanje deteta ispunjeno
ljubavlju i oslobođeno predrasuda i koliko je društvo humano. Želeo bih da
napravim razliku između dva delimična aspekta ovog sudara pojedinca i
društva i da odatle izvedem nastanak straha od otkrivanja sebe i strategije
za njegovo prevladavanje. Jedna vrsta sudara proizilazi odatle što je dete
onakvo kakvo jeste i iz društvenih normi; dete veoma rano primećuje da je
deo njegove ličnosti nedopušten i „nevaljao“, i nalazi dobre razloge da to
nevoljeno ja sakrije. Taj proces potiskivanja neželjenih delova ličnosti
opširno je opisan u psihoanalitičkoj literaturi.
Druga vrsta sudara proizilazi iz detetove bespomoćnosti, njegovih
nedovoljnih sposobnosti i društvenih zahteva da se postignu rezultati. Ovaj
„osećaj niže vrednosti“, koji je dubinski psiholog Alfred Adler postulirao
kao ljudsku sudbinu, vodi do zaključka: „Ovako (nedovoljno sposoban)
kakav sam, ne mogu da se pokažem pred drugima!“, i do brojnih pokušaja
da se sopstvena vrednost poveća.
Ta dva pravca razvoja straha od otkrivanja sebe sada ćemo pratiti
malo opširnije.
Sudar između deteta onakvog kakvo jeste i društvenih normi.
Osnovni doživljaj svakog deteta delom je i nepomirljivost njegovih želja i
osobenosti s društvenim normama. „Treba biti dobar, malo zahtevati,
potčinjavati se, ništa ne kvariti, potiskivati bes, ne pokazivati seksualnost
itd. – to su naredbe koje je beskrajno teško usvojiti, a od kojih zavisi da li
dete sme dobro da se oseća“ (Rihter 1974, str 80).
Roditelji su u prvom redu ti koji, nagradama i kaznama, ljubavlju i
uskraćivanjem ljubavi, deci prenose ove norme i uče dete strahu od svog
nevoljenog ja. Taj strah je opravdan, ni u kom slučaju nije neurotičan i
vodi prilagođavanju i potiskivanju onih „nevaljalih“ delova. U tom procesu
roditelji (a kasnije i komšije, vaspitači u vrtiću, nastavnici, vršnjaci)
postaju neka vrsta sudija, pred čijim očima čovek mora da se opravda kako
bi došao do sreće i osećanja sopstvene vrednosti. I tako dete uči da samo
određena osećanja, misli i načini ponašanja koji su u njemu nailaze na
odobravanje ovih sudija; ostali su „loši“ i moraju se potiskivati i skrivati od
drugih (vidi sl 39).
Tu se, međutim, događa još nešto: dete tokom vremena ove presude
svojih sudija usvaja kao sopstvene, one „postaju deo njega“. Da bi se
zabranjena osećanja i impulsi da se nešto učini potisnuli nije više potreban
spoljni sudija, oni automatski izazivaju osećaj stida i krivice: sudija je u
nama, u vidu savesti, osećanja časti ili višeg ja. Zahvaljujući
 Sl. 39: Dete ubrzo uviđa da je samo jedan deo njegove ličnosti vredan ljubavi.
Posledica: rascep među različitim delovima ličnosti.

formiranju tog višeg ja, strah se više ne javlja toliko jako jer se
impulsi koji za sobom povlače kaznu na vreme potiskuju – na osinje
gnezdo navučen je poklopac.
Sudija je, dakle, u nama, ali: mi ga ponovo projektujemo i spolja,
tamo gde smo ga prvobitno sretali – u drugim ljudima. Onaj ko u robnoj
kući ukrade vazu i sakrije je ispod kaputa najednom oseća kako su pogledi
svih mušterija i prodavaca uprti u njega, oseća se uhvaćenim i osuđenim,
okruženim detektivima i sudijama. U nešto slabijem obliku to nam se
događa i u svakodnevnom životu: uvek s nečim „zabranjenim ispod
kaputa“, mi svoje unutrašnje sudije projektujemo na druge ljude, naročito
na one koji liče na naše „stare sudije“ (tzv. strah od autoriteta), bilo po
godinama, izgledu ili ponašanju – recimo ako nam daju na znanje da nas
kritički posmatraju. Odmah se bojimo da će nas „srediti“, i to zbog onih
naših osobenosti koje sami kod sebe doživljavamo kao slabosti, ili kao
nešto čega se stidimo.
„Na osnovu spremnosti na strah koju u sebi imamo od detinjstva, na
svakog čoveka koji nas susreće s prekornim ili osuđujućim izrazom lica
kratko reagujemo spontanim strahom. Onaj drugi pritom – ne objektivno,
ali u našem subjektivnom osećaju – privremeno poprima karakter
autoritativnog i nad nama nadmoćnog sudije. I ponovo se nalazimo u
situaciji u kojoj smo stavljeni na probu, u kojoj moramo da se opravdamo
pred drugima. Ne opravdati se znači strah. A da bismo se tog straha
oslobodili, spontano i nesvesno pokrećemo čitav spektar ponašanja kojim
možemo da pridobijemo simpatije, priznanje i poštovanje“ (Dum 1972, str
22).
Kod ove projekcije (drugi su sudije pred čijim sudom moram da se
opravdam) radi se pre o neurotičnom strahu. Neurotičnom stoga što je u
međuvremenu dobrim delom postao suvišan (za razliku od realno
zasnovanog detetovog straha). Ne može se reći ni da je osećaj da nas drugi
stalno ocenjuju i procenjuju puko uobraženje. Primaočevo uvo je uvek
pomalo načuljeno za naše otkrivanje sebe. Ovde se, međutim, radi o
preteranom doživljaju tog realnog stanja. Primalac uglavnom ima sasvim
druge brige; često i sam ima nešto „zabranjeno“ ispod kaputa i veoma je
zaokupljen time da izbegne da bude otkriven i osuđen.
Sudar detetove nedovoljne sposobnosti s merilima okruženja.
Osnovni detetov osećaj je, po Adleru, osećaj sopstvene niže vrednosti:
„Ako imamo u vidu koliko je dete malo i bespomoćno, i da to tako
dugo traje i kod njega stvara utisak da će tek teško postati doraslo ovom
životu, moramo da pretpostavimo da na početku svakog duševnog života
stoji manje ili više dubok osećaj niže vrednosti“ (Adler 1966, str. 71).
„Čovek u život stupa mali, slab, neusmeren, bespomoćan. U svakom
pogledu u lošijem položaju u odnosu na odrasle, dete oseća nesigurnost.
Ono teži sigurnosti. Njegov željeni cilj je da ’poraste’. ’Porasti’ znači biti u
stanju da uzmeš neki predmet, da otvoriš vrata, da proširiš krug svoga
kretanja, da ispuniš mnoge želje…“ (Jakobi 1974, str. 54).
Pod povoljnim okolnostima (ako se dete oseća željenim, nalazi svoje
punovredno mesto u zajednici i ohrabruju ga u učenju) ono će brzo razviti
zdrav osećaj sopstvene vrednosti. Često su, međutim, iskustva koja u
detinjstvu stičemo takva da još više jačaju osećaj niže vrednosti. Tako,
recimo, preterano zaštitnički stil vaspitanja, koji decu čini „razmaženom“,
postiže da dete stekne utisak da njegova sopstvena snaga ništa ne vredi i da
u ovaj život stupa loše opremljeno, te da mu u osnovi prilikom učenja koje
je za život neophodno predstoje pre svega ponižavajuća iskustva i blamaže.
Osećaj niže vrednosti kod deteta mogu da stvore i porazi koji ga jako
pogađaju u rivalstvu između braće i sestara. Na kraju krajeva, sve
omalovažavajuće poruke u ravni odnosa koje primamo od svog okruženja
prikladne su da kod deteta učvrste negativnu sliku o sebi („Nisam baš
mnogo sposoban!“ – uporedi pogl. B III, 5, str. 218 i dalje).
Što je ovaj osećaj niže vrednosti jače izražen, utoliko više čovek,
prema Adleru, brine da taj mučni osećaj kompenzuje i da poveća svoju
vrednost. Svaka težnja za priznanjem, nadmoći i moći koren vuče iz
napora da se sopstvena (uobražena ili stvarna) slabost prevaziđe
(kompenzacija) i pritom ako je moguće – za svaki slučaj – cilj čak i
nadmaši („nadkompenzacija“). Strah od otkrivanja sebe u tom pogledu
otkriva se kao strah da ne budemo razobličeni kao gubitnik. Što je osećaj
niže vrednosti kod odrasle osobe izraženiji, ona utoliko više
• u svojoj mašti bližnje vidi u ulozi svojih sudija, pred čijim očima
mora da se opravda i da skriva onaj deo svoje ličnosti „koji se ne sme
pokazati“, kako bi bar donekle bila priznata;
• takva osoba i bezazlene situacije (npr. igre na sreću, dolazak
gostiju, seksualne odnose) shvata kao nešto gde je glavna tema postizanje
rezultata, to jest sve to doživljava kao neki test svoje ličnosti;
• u drugima vidi rivale – i boji se poraza u nadmetanju za vrednost i
prestiž.

1.2 Svet sudija i rivala – proizvod mašte?

Ne može se reći ni da je taj svet sudija i rivala čist proizvod mašte, puka
neurotična projekcija. Naprotiv, važne oblasti u našem životu (npr. škola i
poslovni život) ustrojene su tako da se u njima neminovno roje strahovi od
otkrivanja sebe: izgrađene su po principu rivalstva i postizanja rezultata.
Škola bi, recimo, zapravo trebalo da služi učenju i izgradnji ličnosti.
Ali pošto škola istovremeno ispunjava i društvenu funkciju da odvoji žito
od kukolja, tj. da učenike na osnovu njihovih rezultata podeli na dobitnike i
gubitnike, za učenike postaje od životne važnosti da u školi dobro
izgledaju s one strane s koje otkrivaju sebe. Učenik je zaista okružen
sudijama (nastavnici) i rivalima (drugi učenici) – mora da bude „dobar“ i
više od toga: mora biti bolji od drugih da bi došao „na zelenu granu“.
Ono što je u školi naročito jasno i naročito kobno manje ili više važi i
za mnoge druge oblasti života, pogotovo u kapitalističkom privrednom
sistemu, na šta naročitu pažnju skreće Dum (1972, str 50):
„Polaritet moći – ne moći postaje prvorazredna šema procene u
gotovo svim životnim pitanjima, a život postaje niz napornih situacija koje
nas stavljaju na probu… – time princip rezultata (i konkurencije)
produbljuje jaz među ljudima, izaziva među njima neprijateljstvo, a čak i u
najboljim odnosima stvara svojevrsnu podlogu za zavist i neraspoloženje.“
 Strah od sudija i rivala nije, dakle, neosnovan. Taj strah, sem toga,
uglavnom postaje stalni pratilac čovekovog života i prenosi se i na one
situacije koje same po sebi nemaju karakter konkurencije i suda.
 2. Samoprikazivanje i skrivanje sebe

U ovom društvenom i ličnom – biografskom kontekstu treba razumeti i to

da je pošiljalac uvek pomalo zabrinut za svoje otkrivanje sebe i da deo
njegove energije otiče na uobličavanje one strane poruke kojom sebe
otkriva. Mnoštvo tehnika koje mu tu stoje na raspolaganju mogu se grubo
podeliti u tehnike imponovanja i tehnike stvaranja fasade. Tehnike
imponovanja su one koje za cilj imaju da se drugima prikaže svoja „strana
s čokoladnim prelivom“ i prikupe pozitivni poeni. Nasuprot ovoj strategiji,
za koju je karakteristična nada u uspeh, stoje tehnike fasade, motivisane
strahom od neuspeha: pritom se misli na tehnike koje su prikladne da deo
ličnosti koji „nije za pokazivanje“ zadrže u tajnosti. – Naposletku,
povremeno srećemo i jedan oblik samoprikazivanja koji naizgled
protivureči svemu rečenom: pristup kod koga čovek sebe na
demonstrativan način unižava, „krije svoje svetlo pod koritom“.
U tekstu koji sledi pažljivije ćemo razmotriti tehnike imponovanja,
tehnike stvaranja fasade i tehnike umanjivanja sopstvenog značaja.

2.1 Tehnike imponovanja

Jezik ima mnogo pojmova kojima izražava pošiljaočevo nastojanje da se
prikaže „s najbolje strane“: da se predstavi na najbolji način, da se malo
napravi važan, da sebi da na značaju, da raširi rep kao paun, da stvori
utisak itd. Tehnike koje se pritom koriste brojne su i veoma individualne.
Pošiljalac se, međutim, suočava s jednim problemom. Otvoreno iznošenje
na pazar sopstvenih prednosti i njihovo „udaranje na sva zvona“ smatra se
nezgrapnim ponašanjem i pre će postići suprotno dejstvo.
Pošiljalac, dakle, mora da to neupadljivo protka kroz konkretan
sadržaj (prva strane poruke). Jednu ovakvu tehniku razmotrićemo u
poglavlju B II, 2, str. 163: u pitanju je teško razumljiv jezik, to jest način
izražavanja. Teško razumljiva izlaganja nemaju toliko za cilj da ih
primalac razume, koliko služe sopstvenom prestižu pošiljaoca („Ne
razumem ni reč, ali taj mora da je mnogo pametan!“). Druga tehnika sastoji
se u tome da se lična saopštenja od velikog značaja šalju sporednim
kanalom. Time mislimo na sledeće: da sasvim uzgred i naizgled bez neke
velike namere nagovestimo nešto o sebi što će proizvesti utisak. Recimo,
ako osoba kaže: „Tu se potpuno slažem s vama; svojevremeno smo,
prilikom izgradnje naše kuće u Bangkoku, imali upravo iste takve
teškoće.“ Ili : „To što kažete uvek je na sličan način tvrdio i moj prijatelj
Ajnštajn, ali iskreno da vam kažem, ja na tu stvar gledam nešto malo
drugačije.“ Ili: „U koeficijent inteligencije ne možete previše da se
pouzdate. Moj je, navodno, sto trideset i jedan, ali sebi često izgledam
prilično glupo.“ To su naizgled konkretne izjave o nekoj temi, ali glavna
poruka više leži na strani otkrivanja sebe i govori: „Pazi ovamo, vidi ko
sam ja, šta imam, koga poznajem, šta mogu!“ Takve poruke s ciljem da se
imponuje ne dominiraju samo razgovorom na prijemima i zabavama; i u
poslovnim i radnim razgovorima izgovara se mnogo toga što ima za cilj da
podigne sopstveni značaj i naglasi sopstvenu kompetentnost sagovornika.
Uobičajena taktika pritom je i „prednost igre domaćeg terena“. Pod tim se
podrazumeva: razgovor treba skrenuti na one aspekte o kojima čovek može
mnogo toga pametnog da kaže, u kojima se, takoreći, oseća kao kod kuće,
to jest na svom terenu. Na forumima i razgovorima za okruglim stolom, pa
i u ozbiljnim pregovorima, često nastaje prava borba upravo za ovakvu
prednost domaćeg terena.
Napori da se poveća i istakne sopstvena vrednost mogu, dakle, da
budu izraženi i kroz formu i kroz sadržaj razgovora. Pošiljalac rado
pripoveda događaje iz sopstvenog života iz kojih indirektno proizilazi
kakav je on čovek. Sebe pritom uglavnom prikazuje u lepom svetlu.
Poruka kojom želi da imponuje tu leži u sadržaju. U formi je pak sadržana
ako pošiljalac koristi jezik koji nagoveštava njegovu izdvojenost iz mase.
Tako je, možda, otmenije reći da smo negde „boravili“, umesto da smo
„bili“; da smo se o nečemu „izjasnili“, umesto da smo nešto „rekli“.
„Uveče uglavnom idemo da jedemo van kuće“, nije tako dobro kao:
„Običaj nam je da uveče obedujemo van svoga doma.“ „Nečim
raspolagati“ je malčice bolje nego samo „imati nešto“.
Poštedeću sebe nabrajanja daljih tehnika imponovanja. Ako pažljivo
posmatramo, svako može da uoči tehnike koje i sam koristi. Sadržaj kojim
nastojimo da imponujemo uglavnom zavisi od primalaca: jednome ćemo,
možda, imponovati pričom o sopstvenom bazenu, drugome svojim
naprednim stavovima, trećem svojim obrazovanjem, četvrtom masnim
vicevima i anegdotama, a petom ako prezrivo govorimo o određenim
ljudima (ili grupama ljudi).

2.2 Tehnike stvaranja fasade

Ovde spadaju sve tehnike koje imaju za cilj da prikriju ili zamaskiraju
delove sopstvene ličnosti koji se doživljavaju kao negativni. Da bi se
uopšte progovorilo i uzela reč – već je potrebna najmanja mera hrabrosti za
otkrivanje sebe jer je moguće da će moje izlaganje dati povoda za
zaključak da sam nekompetentan ili „čudan“ (Si tacuisses…). Stoga je
ćutanje, između ostalog, najdosledniji oblik odbrambene fasade nastale iz
straha. Činjenica je da mnogi učenici izbegavaju da postavljaju pitanja
(„Posle će me smatrati glupim!“); poznato je i da se tek malobrojni studenti
na seminarima odvažuju da nešto kažu („Neću li se izblamirati?“); i uopšte,
na svim skupovima i bilo gde malobrojni su oni koji rizikuju da „otvore
usta“.
Čim pošiljalac otvori usta, u prvi plan, međutim, izbijaju druge
taktike. Uopšteno rečeno: tehnike stvaranja fasade delom su toliko ušle u
krv pošiljalaca da su postale njihova druga priroda. Ovaj automatski
„sistem obezbeđenja“ brine i o tome da pošiljalac više ne oseća sopstveni
strah od otkrivanja sebe. Dok čitaju ovo poglavlje o strahu od otkrivanja
sebe, neki će možda pomisliti: „Kako to, moliću lepo, da je u svakoj
komunikaciji u igri i strah od otkrivanja sebe? Pa to je sigurno veliko
preterivanje; u svakom slučaju, ja to uopšte ne primećujem!“ – uz pomoć
tehnika stvaranja fasade polazi nam za rukom da uopšte ne dopustimo čak
ni da se strah pojavi. Onaj ko je na sve strane podigao zaštitne zidove,
alarmne uređaje i odbrambenu artiljeriju možda se oseća sigurnim i ne
oseća više strah koji leži u pozadini postavljanja i održavanja tog sistema
obezbeđenja.
Vezanost za fasadu. „U svom svakodnevnom životu susrećemo se s
osobama koje uvek žive iza fasade. Osobama koje igraju neku ulogu,
govore stvari koje ne osećaju“ (Tauš i Tauš 1977, str. 214). Nasuprot tome,
ovi autori govore o „istinitosti“ ako su naše spoljne manifestacije u skladu
s našim unutrašnjim osećanjima i raspoloženjem.
Jesam li u kontaktu sa samim sobom? – To je presudno pitanje kad je
reč o onoj strani poruke kojom otkrivamo sebe. Da li ono što govorim ima
korena u mom sopstvenom doživljaju, mislima i osećanjima? Da li dolazi,
da tako kažemo, „iznutra“ ili se radi o površnom, nevezanom brbljanju,
koliko god „zasnovano“ i „objektivno“ izgledalo?
Fasada najpre služi skrivanju svega što pošiljalac kod sebe smatra
„neuglednim“, što ugrožava njegov osećaj sopstvene vrednosti. Deviza
glasi: ne pokazuj slabosti, ne pokazuj osećanja! – Ponekad se osećam
napadnutim, uvređenim, ili isključenim, ali ne dopuštam da se na meni išta
primeti; srce mi ubrzano lupa i bojim se, ali pravim se da sam oličenje
smirenosti. Ljutim se, ali se pravim lud ili to prikrivam osmehom. – Na to
je naročito ukazivao Rihter (1974). Po njemu, u našoj kulturi pre svega
muškarci svoje lične patnje (kad „imaju problema“) smatraju nečim
neuglednim i neprikladnim i trude se da to sakriju od drugih − i od samih
sebe. „Kod mene je sve u redu“, sopstveno je viđenje „bolesnog čoveka
koji ne sme da pati“. To važi pre svega za tip opsednut uspehom, tzv. „tip
A“, koji se odlikuje jakom ambicijom, velikom glađu za uspehom i
društvenim potvrđivanjem, kao i grozničavom aktivnošću.
Prilikom skrivanja unutrašnjeg stanja nije u pitanju samo taktički
manevar koji se koristi svesno ili pak već automatski. Takva osoba često
zaista više i ne oseća osećanja u svom unutrašnjem svetu. Ako određena
osećanja (npr. osećaj bola) u detinjstvu ne smeju da se izraze, ta osećanja
ostaju čvrsto zatvorena i otcepljena. „Polovina čoveka u plusu“ (uporedi sl.
39), koja je istovremeno i ogledalo želja spoljnog sveta, može da preživi.
Onu drugu polovinu pak kao odrasli u sebi nosimo čvrsto zatvorenu;
„zatvarač“ se delom sastoji od hronične napetosti mišića, površnog disanja
itd. – Sa smanjenim doživljajem sopstvenih osećanja, doduše, može se
živeti, ali ne može se biti istinski živ. Skidanje zatvarača – čak i ako
nekadašnji razlozi više ne postoje – čini nam se opasnim: šta ako se
nagomilana osećanja oslobode uz „prasak“, potpuno me preplave i izbace
iz koloseka? Činjenica je da se psihoterapeutsko i meditativno (Švebiš i
Sims 1976) umeće sastoji u tome da se taj proces integrisanja otcepljenih
delova ličnosti dozira i da se ostvaruje u podnošljivim koracima.
Uveren sam da nas ta zamisao vodi jednom od najvažnijih korena
naše ljudskosti, ali takođe – u „najotvorenijim“ slučajevima − i korenima
nečovečnosti. Nemilosrdna borba protiv otcepljenih delova se, naime, kroz
projekciju prenosi na naše bližnje, pre svega na „one druge“, na žrtvene
jarce, između ostalog i na decu. U odnosu prema deci, nažalost, još uvek
nije prevaziđena takozvana „crna pedagogija“ („Batinama ću ja isterati
đavola iz tebe“). (Uporedi Miler 1970). Ona se može istinski prevazići
jedino ako se najpre pomirimo sa sopstvenim „đavolima“.
Jezička pomoćna sredstva za prikrivanje sebe. Fasada se pokazuje u
čitavom načinu nečijeg govora – objektivnom i bezličnom, uzvišenom i
apstraktnom – a pored toga još i u ograničenoj mimici i gestikulaciji, u
odmerenom tonu glasa, ukratko: u sterilnom načinu prikazivanja sebe, koji
više podseća na zvanično saopštenje nego na spontani, lični izraz. U
kontekstu u kome ljudska osobenost nije tražena toliko kao pouzdano
uživljavanje u očekivane uloge, ovakvo ponašanje garantuje sigurnost i –
bar prividnu – glatku komunikaciju. Zato pre svega u radnom okruženju
preovlađuje norma da sve lično, ili čak emotivno, treba „ostaviti kod
kuće“.
Komunikacija koja je daleka od našeg sopstvenog ja i kojom
skrivamo sebe pokazuje se u celini ponašanja – ali istovremeno ima i nekih
jezičkih simptoma po kojima se prepoznaje pokušaj da se udaljimo od sebe
i prikrijemo. Tu se radi o takozvanim jezičkim mini-tehnikama skrivanja
sebe:
Rečenice sa „čovek“ ili „se“. Pošiljalac često koristi bezlični oblik
„čovek“, ili „se“, kako bi sadržaje koje iznosi depersonalizovao. On, dakle,
ne kaže: „Mnogo sam besan jer sam toliko morao da čekam!“ – već:
„Čovek pobesni ako toliko mora da se čeka.“
Kroz ovaj oblik ono što je zapravo lični doživljaj pretvara se u
poseban slučaj opšte zakonitosti. „Čovek“, dakle, ne saopštava ništa lično
o sebi, već nešto o celom čovečanstvu.
„Mi“. Istu funkciju, naime izbegavanje da se kaže „ja“, često imaju
rečenice koje oblikom „mi“ pošiljaocu omogućavaju da se ne eksponira
lično, već da smatra da se uzdigao do namera i stavova zajednice. „Mi smo
otvoreni za sve novo, ali smo i sumnjičavi hoće li nam to nešto doneti“ –
kaže jedan učesnik na početku obuke iz komunikacije. – „A sad idemo na
spavanje!“, kaže majka dok porodica sedi za stolom pošto je završila s
večerom. Ova formulacija, doduše, retko odgovara stvarnosti, ali zato ima
tu prednost da se ona manje eksponira nego da kaže: „Ja bih sad htela da
odem na spavanje, a htela bih da i vi odete na spavanje!“
Pitanja. Pitanja često imaju funkciju da prikriju sopstveno mišljenje i
da umesto toga navedu onog drugog na otkrivanje sebe. Pitanja tada više
nisu sredstvo za pribavljanje podataka, već tehnika za obezbeđivanje
nadmoći. „Zašto si kupila tu haljinu?“ u prevodu možda zapravo znači:
„Tvoja nova haljina mi se uopšte ne dopada.“ Iza mnogih konkretnih
pitanja često se nalazi zakamuflirano suprotno mišljenje.
„Ovo“ i bezlični oblici. „Ja“ koje od nas traži hrabar pogled u
sopstvenu unutrašnjost često se zamenjuje bezličnim, anonimnim „ovo“, ili
nekim drugim bezličnim oblikom. „Ovo postaje dosadno“ – takvom,
naizgled objektivnom tvrdnjom pošiljalac poruke izbegava da izrazi ličnu
pogođenost, da popu kaže pop, a bobu bob. Ko je to anonimno „ovo“, ko je
izostavljeni subjekat rečenice? Možda se iza ove rečenice krije: „Ne bih
više želeo da slušam duge priče o putovanju ujka Herberta, ali nemam
hrabrosti da ga prekinem i da kažem šta mislim.“ Sukob i rasprava sa
sobom i s onim drugim, koji bi u ovom slučaju bili neophodni, ne bi,
doduše, bili nimalo dosadni, ali su zato rizični i neprijatni. Dakle bolje je
da ovo ostane dosadno…
„Ti-poruke“. Verovatno najrasprostranjenija tehnika da se izbegnu
ja-iskazi u skladu sa sopstvenim osećanjima sastoji se u „ti-porukama“
(Gordon 1972, uporedi i str. 90). Ova tehnika sastoji se u tome da se
sopstveni doživljaj pretvori u iskaz o onom drugom. U sledećoj tabeli
imamo neke ti-
-poruke, a nasuprot njima primere odgovarajućih (neizraženih) ja-poruka.

Ti-poruka je sasvim valjano sredstvo borbe. Ona ne samo što ima

„prednost“ da sopstveni unutrašnji svet osobe ostaje neprepoznatljiv već i
sateruje onog drugog u škripac. – Na slici 40 je prikazano kako se iza jedne
iste ti-poruke mogu kriti različita ja-stanja. Zahvaljujući tome što je
otkrivanje sebe izostalo, poruka ostaje nejasna.
Sl 40: Ti-poruka ne samo što je „vrh“ ledenog brega već i čini da duševno stanje
pošiljaoca ostane nejasno.

Pošiljalac često ni sam ne zna šta je „dno“ ledenog brega. Tek u

okviru neke terapije i intenzivnog ispitivanja sebe polazi mu za rukom da
na svetlost dana iznese skriveno ja-stanje.
Evo primera iz savetodavne terapije za parove:
Tokom jednog godišnjeg odmora dogodilo se sledeće: muž je hteo da
se bavi nekom aktivnošću, dok je žena ležala na plaži i čitala časopise.
Razljućen, napao ju je rečima: „Prava si lenja buba!“
U sledećem odlomku razgovora između terapeuta i muža terapeut
pokušava da na svetlost dana izvuče „ja-poruku“ koja iza toga leži:
Terapeut: „Kako vam je kad vaša žena leži tamo u pesku?“
Muž: „Strašno, tako je pasivna i traći lepo vreme na godišnjem
odmoru. Toliko toga bi moglo da se preduzme.“
Terapeut: „Svet ima toliko toga da nam ponudi, a ona traći lepo
vreme – da li vam je to poznato iz ličnog iskustva?“
Muž: „O da, ranije sam se i ja često tako ponašao, nisam se rešavao
da bilo šta započnem i samo sam se razvlačio kojekuda.“
Terapeut: „I kako vam je onda bilo?“
Muž: „Bio je to pravi pakao, prezirao sam sebe.“
Sada nam postaje jasno da je muž iz duboko ukorenjenog straha od
traćenja vremena i života razvio živi duh preduzimljivosti i da ga
suprugino ponašanje podseća na njegov stari „pakao“, te da prezir koji
pokazuje prema njoj predstavlja pokušaj da ugasi vatru tog svog
sopstvenog pakla.
Ovde je bio potreban terapeutski rad da bi se na svetlost dana izvukla
ja-poruka. S tog gledišta se ja-poruka pokazuje kao izraz produbljenog
razumevanja sebe, a ne samo naprosto kao neki nov način za formulisanje
svojih reakcija. Jasna komunikacija pretpostavlja da smo načisto sa sobom.

2.3 Demonstrativna lažna skromnost

Sasvim suprotno tehnikama imponovanja, opisanim pod 2.1, tu i tamo
nailazimo na ljude koji sebe prikazuju kao male, slabašne, bespomoćne i
bezvredne. „Ja vam nisam ni za šta!“ – Tako oni sebe prikazuju kad
stupaju među svoje bližnje. Kako to!? Ko to još namerno krije svoju
svetlost pod koritom? Nije li razlog nedovoljna sposobnost da sebe prikaže
u povoljnom svetlu? – Najkasnije na tom mestu treba se ponovo prisetiti da
poruke imaju oblik kvadrata i da poruke u kojima se prvenstveno radi o
otkrivanju sebe sadrže i aspekt zahteva. Ako ostavimo po strani to da
zahtev može glasiti naprosto: „Protivureči mi, daj mi neki kompliment!“,
ovde može da se radi i o pokušaju da se primalac navede da preuzme teške
i dosadne zadatke („Ja nisam ni za šta – ti moraš preuzeti teret života od
mene!“) – vidi sliku 41.

Sl 41: (Potajni) aspekt zahteva kod samoprikazivanja kojim pošiljalac unižava

sebe

Drajkurs (1971) „prikazivanje sopstvene nesposobnosti“ kod dece

vidi kao izraz najveće obeshrabrenosti i smatra da je to povezano s ciljem
(finalni način posmatranja, uporedi str. 69 i 261) da budu oslobođena
izvesnih zadataka:
„Iza prikazivanja prave ili navodne niže vrednosti krije se dete koje
sopstvenu nesposobnost koristi kao zaštitu da se od njega ne bi ništa
zahtevalo ili očekivalo“ (str. 42).
 Za primaoca poruka poput one na sl. 41 važno je da zna da njegovo
reagovanje u skladu sa zahtevom pod određenim okolnostima dovodi do
dalje obeshrabrenosti. Dobronamerna pomoć predstavlja prihvatanje
poruke u ravni odnosa „ti jak – ja slab“ i stoga je za primaoca zavodljiva,
ali zato čini da onaj drugi i dalje ostane mali i zavisan. O nalaženju prave
ravnoteže između premalo i previše pomoći Rut Kon kaže:
„Onaj ko daje manje nego što je potrebno jeste lopov; onaj ko daje
više jeste ubica.“ (1975, str. 123) – uporedi str. 267 i dalje.
 3. Delovanje tehnika samoprikazivanja

Preterana briga oko načina na koji otkrivamo sebe košta nas duševne
energije, ometa konkretna postignuća i stvara zidove koji razdvajaju ljude:
Opasnost po razmenu konkretnih sadržaja poruka. Naravno: tamo
gde sagovornici previše brinu o sopstvenom značaju, gde njihov strah da će
biti potcenjeni i želja da ostave dobar utisak stvaraju krutu i nekreativnu
atmosferu, razmena konkretnih sadržaja ne može biti optimalna. Mnogo
toga se gubi jer se pošiljalac ne usuđuje da otvoreno iznese svoj stav, ili
zato što samoprikazivanje donosi prednost. Mnogo toga se gubi i zato što
primalac sluša samo s pola uva. I on je, naime, pre svega zaokupljen
isprobavanjem sopstvenog „nastupa“.
Barijera za međuljudsku solidarnost (uporedi Rihter 1974). Ako jedni
pred drugima skrivamo i u tajnosti držimo svoje slabosti, strahove,
probleme i težnju za nadmoći, nemoguće je prevazići udaljenost koja
razdvaja ljude. Solidarnost pretpostavlja: otvoreno priznavanje celokupne
sopstvene ličnosti, zajedno s njenim slabostima i takozvanim manje
vrednim osobinama. Tako mogu da iskusim da i drugi pate, da se osećaju
nesigurnim, imaju probleme, ponekad ne znaju šta će i kako će. Vidim da
sa svojim problemima uopšte nisam toliko usamljen. Drugi uopšte nisu
tako fantastično spremni i samostalni kao što sam mislio da jesu, pa sebe
mogu da poštedim svih onih napora koji bi mi bili potrebni da prikrijem
svoj osećaj nedovoljnosti. Po pravilu se, međutim, čini sve kako bi se takvi
doživljaji izbegli. Uz zajednički napor i ulaganje snage stvaramo
izolovanost zbog koje patimo.
Opasnost po duševno zdravlje. Ova (delimično uobražena)
neophodnost da se spolja prikazujemo drugačije nego što se iznutra
osećamo dovodi do trajne unutrašnje napetosti. Košta nas mnogo psihičke
snage i stalno sa sobom nosi latentni strah da ćemo biti razotkriveni. To je
„nehigijenski“ za našu dušu, a stoga je povezano i s rizikom od telesnih
bolesti (npr. opasnošću od srčanog infarkta, uporedi Rihter 1974).
 4. Putokazi psihologije

Kakve putokaze nam nudi psihologija komunikacije kad je reč o onoj

strani poruke kojom otkrivamo sebe? Često sam doživljavao da učesnici
naših kurseva komunikacije u tom pogledu osećaju da ih je pristup
psihologa razočarao: oni su, naime, očekivali da će naučiti kako da svoje
samoprikazivanje usavrše do „visokog sjaja“, kako da „deluju optimalno“ i
da se „što bolje prodaju“. Umesto toga, putokaz pokazuje u suprotnom
smeru: manje brini o „dobrom nastupu“! Ta preterana zabrinutost
predstavlja rasipanje energije i smrtni je neprijatelj jasne, konkretne i
solidarne komunikacije! Kada su je molili da ih nauči nekim „trikovima“,
Rut Kon je klijentima povremeno govorila: „Jednostavno kaži šta ti je, to
je sjajan trik“ (Toman 1980).
Da bih spolja mogao da se prikažem onako kako se iznutra osećam
potrebna mi je, međutim, i sposobnost da svog unutrašnjeg raspoloženja
uopšte budem svestan, da znam „šta mi je“.
Antička mudrost „spoznaj samog sebe“ deluje nam kao najveća
mudrost i u savremenoj psihologiji. Spoznaja i otkrivanje samoga sebe
znači da se ničim ne zavaravamo i da pomno osluškujemo i dobro čujemo
sopstveni unutrašnji svet. Za to nije dovoljna samo puka namera. Odgovor
na pitanje: „Ko sam ja?“ zahteva istraživanje do poslednjeg trenutka. A
pošto pri tom istraživanju nećemo iskopati samo blago već i „neprilične“
delove, pošto susret sa sopstvenom „senkom“ (Jung) može biti veoma
bolan, samospoznaja se ne može zasnivati na površnom principu
zadovoljstva. Uprkos tome, mudraci i filozofi svih epoha su samospoznaji
kao životnom cilju davali veoma visoko mesto (uporedi Šumaher 1977, str.
91–94). Onome ko za cilj svog života priznaje spoznaju i ljubav,
samospoznaja će biti potrebna kao neophodna osnova obeju.
Samospoznaja u konkretnom trenutku znači „svesnost“ (awareness) –
što je središnji pojam geštalt terapije. „Tu se radi o jednom stanju pažljive
budnosti u odnosu na stvari koje se u svakom trenutku događaju ovde i
sada, u meni, sa mnom i oko mene“ (Pecold 1973, str. 276).
 4.1 Kongruentnost to jest autentičnost
Putokaz psihologije komunikacije glasi: budi ono što jesi, spolja se
prikazuj onako kako se iznutra osećaš. A preduslov za to je: pokušaj da
samom sebi razjasniš kako se iznutra osećaš (razotkrij se sebi, spoznaj
samoga sebe)! – Ovaj putokaz se u psihologiji uglavnom opisuju
pojmovima kongruentnost to jest „autentičnost“.
Pod kongruentnošću se kod Karla Rodžersa podrazumeva
podudarnost između tri oblasti ličnosti: unutrašnjeg doživljaja (= šta
osećam, šta me pokreće), svesti (= šta o tome svesno opažam) i
komunikacije (= šta o tome saopštavam, šta spolja dopuštam da se vidi).
O značaju kongruentnosti, kao obeležja ponašanja, za međuljudsku
komunikaciju Rodžers (1973) kaže sledeće:
• Što kongruentnije pošiljalac komunicira, to će primalac jasnije i
nedvosmislenije razumeti poruku. Nasuprot tome, nekongruentne poruke
lako izazivaju nepoverenje i nesigurnost: primalac ne zna tačno „na čemu
je“.
• Što više pošiljalac vežba pozitivno samoprikazivanje i što
otvorenije „odaje“ svoja osećanja i misli, to manje će sam primalac morati
da bude na oprezu. A onaj ko ne mora da bude na oprezu može da sluša, da
stvarno, intenzivno sluša.
• Što više primalac zaista sluša, utoliko više će se pošiljalac osećati
shvaćenim. A ako se oseća shvaćenim, prema primaocu će izražavati
pozitivniji vrednosni sud (na strani poruke koja se tiče odnosa).
• Primalac, opet, to opaža, oseća se prihvaćenim i može sa svoje
strane da komunicira kongruentnije. Tako se pozitivna obeležja razgovora
uzajamno osnažuju, a međuljudski dijalog poprima kvalitet terapije,
njegova osnovna karakteristična obeležja postaju kongruentnost, pozitivan
vrednosni sud i razumevanje koje ispunjava.
Nekongruentnost prve i druge vrste. Kod suprotne pojave,
nekongruentnosti, razlikuju se dva stupnja. Uzmimo primer neke radne
konferencije: neko je prezrivim komentarom učinio da neko drugi „loše
deluje“. Pogođeni se uzbuđuje i glasno prelazi u protivnapad. Neko mu
kaže: „Razumem što se ljutite…“ Pogođeni ga uzbuđeno prekida: „Uopšte
se ne ljutim. Naprotiv, sve to me zapravo zabavlja, stalo mi je samo do
konkretne rasprave!“
 Ovaj poslednji iskaz u jasnoj je protivurečnosti s unutrašnjim
doživljajem i to svako može da opazi. Ovde se mogu zamisliti dve
konkretne situacije: 1. čovek primećuje da je uvređen i besan (postaje
svestan unutrašnjeg doživljaja), ali pokušava da to spolja prikrije
(„zabavlja ga“… „stalo mu je samo do konkretne rasprave“) kako se ne bi
razotkrio. To bi bila nekongruentnost prve vrste. Ili pak 2: čovek uopšte
nije svestan sopstvenih osećanja. Takoreći i sam veruje u ono što govori.
To bi bila nekongruentnost druge vrste; ona mnogo više zabrinjava s
gledišta duševnog zdravlja.
Osnovni duševni preduslov za kongruentno otkrivanje sebe leži,
dakle, u tome da se ne zavaravamo. Ljudi su skloni da opažaju samo ono
što im odgovara. Pritom im pomaže to što sopstvena zbivanja previđaju, ili
ih pak tumače i „iskrivljavaju“ tako da mogu da ih usaglase sa svojom
slikom sveta i na taj način sačuvaju svoj duševni mir. Isto je i sa
zbivanjima koja se dešavaju unutar nas: neka osećanja i impulsi nam ne
odgovaraju, bilo zato što su s razumnog gledišta nelogični, ili pak zato što
protivureče našoj pozitivnoj slici o sebi. Da bi sačuvali „prividan“ duševni
mir, neki ljudi su se u principu odvikli da direktno osećaju sopstvena
osećanja i pokušavaju da tu prazninu ispune intelektom, koji stavljaju u
službu svoje slike o sebi. Takvo stanje bih želeo još malo da pojasnim. Na
pitanje: „Šta osećate?“, ili: „Kako na vaša osećanja deluje ono što je druga
osoba rekla?“, kod različitih ljudi se uočavaju dve vrste reakcija:
Direktan pristup osećanjima. Jedni veoma direktno kažu kako se
osećaju. Neko, na primer, reaguje na kritiku: „Osećam se uvređenim i
najradije bih uzvratio udarac.“ Kod ove vrste reakcija glas i
mimika/gestikulacija često se slažu sa sadržajem izgovorenih reči
(kongruentnost). Povređenost se takoreći dvostruko pokazuje. Takvi ljud
imaju – bar u tom trenutku – veoma direktan pristup svojim osećanjima.
Oni opažaju svoje telo, osećaju šta se s njima događa. Ne moraju da
„razmisle“ o tome šta osećaju. Ti ljudi prihvataju da su im osećanja
„nelogična“ ili da „nisu u skladu s ideologijom“: „Povređen sam, mada
znam da si u pravu s tvojom kritikom i da mi misliš dobro.“ Ili:
„Primećujem da postajem ljubomorna, mada smatram da ljubomori nema
mesta u našoj vezi.“ Ti ljudi se ne zavaravaju, ne lažu sebe. Sposobni su da
kažu „da“ duševnoj realnosti i time su na dobitku – mada nemaju uvek
„svoj mir“, osećaju se živim i imaju intenzivne međuljudske odnose.
Dobijaju malo više duševnog zdravlja i često imaju dublje, sadržajnije
međuljudske odnose.
 „Izvedena“ osećanja. A sad ona druga reakcija na pitanje: „Šta
osećate?“ – kod ovih ljudi osećanje se javlja kao rezultat misaonih
izlaganja, kao rezultat koji, kao kod nekog matematičkog izvođenja,
naposletku sledi iz određenih pretpostavki i logičnih veza. Takvi ljudi su
direktnu vezu sa sopstvenim osećanjima izgubili, ili pak pokušavaju sebe
da ubede da su im osećanja drugačija. Osećanje se odmah rekonstruiše uz
pomoć prikladnih konkretnih razmatranja. Neko ko je bio izložen kritici
kaže, recimo: „Smatram da je kritika u jednoj tački opravdana, a pošto mi
je stalo do istine, osećam se neutralno. U drugoj tački, međutim, smatram
da je kritika nepravedna, pošto nema u vidu ovo i ono, tako da osećam da
me ni ta tačka ne dotiče.“
Kao što smo gore već spomenuli, krut koncept o sebi („takav sam
ja“) predstavlja jednu od najvećih prepreka direktnom opažanju osećanja
(uporedi str. 225 i dalje). Karl Rodžers tu vidi srž neuroze: u tome što
moramo da poričemo ili poništavamo unutrašnja iskustva koja se ne
uklapaju u našu sliku o sebi. Ako, recimo, o sebi imam sliku „ja sam
muškarac koji voli svoju ženu, svoju decu i svoje roditelje“ – ne mogu sebi
da priznam kad u meni narastaju ogorčenost i mržnja prema njima. Ali
kuda ću s tim osećanjima koja „nisu na liniji“? Kuda s mojim besom, koji
pod jakim uticajem svog koncepta o sebi krijem i od samoga sebe? Hoće li
on otići u stomak, u leđa, u vrat, u glavu? Psihosomatske tegobe svih vrsta
svoje poreklo po svoj prilici imaju u osećanjima koja poričemo i ne
izražavamo (vidi pogl. B III, 5.4, str. 229 i dalje).
Fric Corn (1979) u potresnoj priči o svojoj bolesti piše: „Mada još
nisam znao da imam rak, intuitivno sam sebi već postavio pravu dijagnozu
jer sam tumor posmatrao kao ’progutane suze’. To je bilo otprilike kao da
su se sve suze koje u svom životu nisam isplakao i nisam hteo da isplačem
skupile u mom grlu i uobličile u taj tumor jer nisu mogle da ispune svoju
pravu namenu, naime da budu isplakane. Čisto medicinski gledano, ova
dijagnoza, koja zvuči poetski, naravno nije tačna, ali primenjena na celo
čovečanstvo ona izražava istinu: celokupna nagomilana patnja koju sam
godinama gutao i zadržavao u sebi nije se više mogla sabiti u moju
unutrašnjost, eksplodirala je zbog nagomilanog pritiska i pri toj eksploziji
uništavala telo“ (str. 132).
Ljudi koji svoja osećanja „izvode“ i rekonstruišu zaobilaznim
putevima, tražeći pritom više željeni rezultat nego emotivnu stvarnost,
često vam održe mala predavanja kad ih upitate šta osećaju. Oni mobilišu
svog „predstavnika za štampu“, koji odmah izdaje zvanično saopštenje –
sačinjeno od odmerenih, opreznih formulacija koje uglavnom malo govore.
Pošto se takav stil komunikacije u velikim oblastima našeg života smatra
za „suveren“ i pristojan, on je uobičajen i gotovo da se podrazumeva.

4.2 Selektivna autentičnost

Putokaz koji pokazuje u smeru „veće otvorenosti i manje fasade“ lako
dolazi u opasnost da bude pogrešno shvaćen, u skladu s devizom: „Pusti
napolje sve što imaš u sebi – a šta će drugi s tim, njihov je problem!“ Da bi
predupredila ovaj nesporazum, Rut Kon je skovala pojam „selektivne (=
probrane) autentičnosti“:
„U autentičnost – za početak – spadaju dve stvari: jedna je da mi
sopstvena osećanja, motivi i misli budu što jasniji, da se takoreći ni oko
čega ne zavaravam. Druga je da ono što hoću izgovorim sasvim jasno. U
jasnoću spada to da stvari govorim tako da mogu da dopru do sagovornika.
Onaj drugi, moj sagovornik, jeste naime svojevrsni ’prijemni uređaj’, koji
možda nije podešen na prijem mojih informacija, na ono što ja ’šaljem’, to
jest ’emitujem’, i kako to ’šaljem’ i ’emitujem’. Moram, dakle, da
pokušam da sebi predstavim kako će ono što se u meni događa onaj drugi
čuti. To sam jednom formulisala na sledeći način: ’Neću da kažem sve što
je stvarno, ali ako već kažem, treba da bude stvarno… ’
Za mene otvorenost nije nešto što je od samoga početka moguće
među ljudima, već nešto što se oprezno stiče i mora da se nauči. To se ne
može odmah i ne može se silom.
Verujem, međutim, da čak i u najboljim vezama i dalje ostaju
zatvorene oblasti. Ne mogu da zamislim vezu to jest odnos u kome je
moguća potpuna otvorenost u svakom trenutku i gde bi to bilo podnošljivo.
Stoga pravim razliku između optimalne i maksimalne autentičnosti.
Smernica je sledeća: lična iskustva koja se iznutra događaju treba s
optimalnom unutrašnjom iskrenošću i komunikativnom jasnoćom – dakle
autentično – saopštiti partneru. Optimalna autentičnost uvek ima selektivan
karakter; maksimalna tj. apsolutna iskrenost može biti razorna. Mislim da
je apsolutna otvorenost suluda. S druge strane, naša civilizacija mora da
nadoknadi dugotrajno destruktivno prećutkivanje i neiskrenost. Stoga
verujem da se pokretom otvorenosti po svaku cenu klatno kreće u
suprotnom pravcu. I tu je potrebna dinamična ravnoteža – između
prepodobnosti i bezobzirnosti. Odnosno, pozitivno rečeno: između dobrog
ćutanja i dobre komunikacije“ (iz jednog intervjua sa Rut Kon, 1979).

4.3 Saglasnost
Kada me pitaju: Do čega ti je stalo – uopšteno govoreći – prilikom tvoje
komunikacije, prema kom vrednosnom merilu se upravljaš?, ja im kažem:
Stalo mi je do „saglasnosti“. Taj pojam koristim da bih razjasnio selektivni
karakter autentičnosti (po kom kriterijumu vršimo izbor?) i da bih
nagovestio granice autentičnosti kao opštevažećeg vrednosnog merila.
„Saglasnost“ znači: u skladu s istinom opšte situacije, u koju pored
mog unutrašnjeg stanja i mojih ciljeva spadaju i karakter odnosa (pa i onog
zasnovanog na ulogama), unutrašnje stanje primaoca i zahtevi situacije.
Konkretno:
Fascinira me pomisao da postoji jedna meni svojstvena vodeća
egzistencijalna smernica, koja mome životu daje pravac, smisao i određenu
„temu“ – i da napredovanje duž te smernice i u skladu sa njom donosi
„doživljaj saglasnosti“ – dok udaljavanje od nje dovodi do „simptoma
odstupanja“ različite vrste i težine – od male „nesaglasnosti“ do velikih
depresija, životnih kriza i bolesti. S tog gledišta, takvi simptomi koji nam
donese patnju imaju smisla: oni u sebi sadrže poruke koje nam šalje
centrala nesvesne mudrosti i zahtev da ispravimo svoj kurs. Stoga se isplati
pažljivo osluškivati ovakve nesvesne poruke, koje će nam se pre otkriti
kroz osećanja, telesne signale i snove nego u trezvenim razmišljanjima.
Ima mnogo metoda i stvari koje nam mogu pomoći da ovu „inteligenciju
srca“ iz našeg „unutrašnjeg onostranog“ (Kon1975) učinimo čujnom i
razumljivom, a najpoznatija je i najviše obećava meditacija.
Saglasnost postoji onda kada moja komunikacija (i celokupno
postupanje) u svakom trenutku odgovara toj temi moje egzistencije, a
pritom izraz često ima veću težinu nego dejstvo (uporedi str. 245 i dalje).
Šta znači da „izraz ima veću težinu nego dejstvo“? Često sam prihvatao
prilike oko sebe koje sam smatrao nedostojnim ili besmislenim, a pritom
sam sebi govorio da „ništa ne vredi“ ako se protiv toga pobunim. Zbog ove
slutnje o dejstvu (odnosno izostanku dejstva) propustio sam da izrazim
svoj stav, svoja osećanja o tim okolnostima. Time sam sebe, doduše,
poštedeo sukoba, neuspeha i uzbuđenja, ali i sreće i životnosti. Za onoga
ko priznaje saglasnost, postizanje željenog dejstva biće od drugorazrednog
(pritom ne mislim: sporednog) značaja. Danas naslućujem da sam čitavog
života bio previše usmeren na „slućena i pretpostavljena“ dejstva svojih
postupaka, te da sam se time zatvarao u kavez sopstvene uobrazilje poput
onoga na sl. 32 (str. 86). Činjenica je da je splet delovanja nekog postupka
nemoguće predvideti. Jedina mogućnost da njegovo dejstvo iskusimo leži u
tome da rizikujemo da delujemo i da dopustimo da nas rezultat iznenadi.
U prvom, najpribližnijem opisu „saglasnost“ sam odredio kao ono
što je „meni primereno“ u datom trenutku. Za razliku od autentičnosti,
pritom se ne podrazumeva slaganje između unutrašnjeg raspoloženja i
spoljnog izgleda i ponašanja, već prvenstveno saglasnost s temom moje
egzistencije. To gledište je važno. Ako, recimo, hoću da oslobodim
prijatelja iz zarobljeništva u kome ga drže strane sile, pod određenim
okolnostima bih morao i da lažem i varam, a pritom da se pravim pošten.
Moje ponašanje tada ne bi bilo autentično, ali bi bilo sasvim u saglasnosti.
U drugi najpribližniji opis ovog pojma želeo bih da uključim i
spoljnu situaciju. „Saglasno“ tada znači: u skladu s karakterom situacije
(onako kako je ja definišem). Ako situacija zahteva brzo delovanje,
izdavaću glasna naređenja i neću se mnogo pitati kako se primalac pritom
oseća. Ako nekome moram da saopštim da će biti otpušten, neću mu baš
tada opširno nabrajati njegove kvalitete (čak i ako je to tačno, u ovoj
situaciji naprosto nije tačno!). Kao instruktor tenisa svojim ću učenicima
davati savete i povratne informacije, možda čak i posle svakog udarca, dok
bi kada sam samo partner u tenisu svojoj supruzi takvo moje ponašanje
verovatno bilo nadmeno i imala bi doživljaj da joj „solim pamet“.
Ekstreman i iskarikiran primer imamo kod humoriste Jirgena Fon
Mangera: dželat neposredno pre pogubljenja razgovara s osuđenim
zločincem i priča mu kako je zabrinut da li će stići da se na vreme vrati
kući tramvajem. – Za karakter ove situacije suštinski su njegov odnos sa
primaocem i primaočevo unutrašnje stanje. Otvorenost i intimnost bez
ikakvih ograničenja pretpostavljaju drugačiji odnos nego učtiv razgovor o
konkretnim temama; ako je sagovornik povređen, pometen ili mu nešto
odvraća pažnju, ne mogu da mu pričam kako sam proveo godišnji odmor.
Kao suštinski važno za postizanje saglasnosti (odnosno za otkrivanje
nesaglasnosti) ja vidim pitanje: „Šta je istina ove situacije?“
Spaja li nas zajednički interes (koji?) – ili se nalazimo u situaciji u
kojoj među nama postoji konkurencija? – Postoji li među nama neki
neizgovoreni sukob? (Ako postoji, ne možemo mirno da vodimo
neobavezan razgovor.) – Jesam li lično pogođen tvojim odlukama? (Ako
jesam, teško da mogu da te posavetujem.) – Imamo li ista prava, ili je neko
od nas pretpostavljeni i naposletku mora sam da odgovara za donesene
odluke? – Jesu li učesnici dobrovoljno došli na moj kurs, ili ih je neko
poslao? (Ako ih je neko poslao, teško da na početku mogu da ih pitam šta
od nas hoće da nauče.)
Komunikacija je saglasna ako se prostoru daje ono što u tom prostoru
jeste. Često se iznenadimo kad neko izgovori upravo ono što „visi u
vazduhu“ – toliko smo se navikli na svoj zvanični protokol da se trudimo
da nezgodnu istinitost situacije zanemarimo.
Nadam se da mogu bar približno da vam prenesem šta
podrazumevam pod „saglasnošću“ – to je sklad s istinitošću situacije, koji
podrazumeva svest o mojoj unutrašnjoj i spoljnoj stvarnosti, a pritom
određenu ulogu igraju pre svega sledeći aspekti: moje unutrašnje
raspoloženje, prepoznatljivo stanje primaoca, moj odnos (između ostalog i
odnos u kome igram određene uloge) prema njemu, zahtevi situacije i
razlozi i tema moje egzistencije.
 5. Autentičnost kao cilj i ono što treba naučiti

Da li se autentičnost, to jest jasnije (i pozitivno) opažanje sopstvenog

unutrašnjeg sveta i manja briga za način na koji ćemo se predstaviti
drugima mogu naučiti? Odgovor glasi: da. Učenje se, međutim, kod ovog
cilja ne odvija u skladu sa zakonitostima marljivog vežbanja i „efikasnih
programa obuke“, a uzalud ćete (nadajmo se) tražiti i „programska
uputstva“ za tako nešto. Umesto toga, potreban nam je terapijsko-
egzistencijalni program, koji sadrži razračunavanje s dve velike prepreke: s
(društvenim) odnosima oko mene i sa (društvenim) odnosima u meni
samom. U ravni pojedinca, autentičnost pretpostavlja bar minimalnu meru
osećaja sopstvene vrednosti. Onaj ko je potajno ubeđen da „ne ostavlja
dobar utisak“ neće želeti da se pokaže i u mnogim slučajevima će
pojačanim nastojanjem da bude važan težiti da prikrije svoj osećaj niže
vrednosti – ovu osnovnu povezanost osećaja sopstvene vrednosti i
komunikacije neprestano je isticao već i Alfred Adler, a u novije vreme
naročito je ističe Virdžinija Satir (1975). Za sposobnost komunikacije kao
cilj i nešto što se može naučiti potreban je, dakle, program rada koji
podstiče zdravlje celokupne ličnosti. U tom pravcu deluju terapijski procesi
koji imaju za cilj da pojedinca pomire sa sobom samim, omoguće mu da
prihvati svoje strane u senci i da se oslobodi ideala savršenosti, koji čini da
svaka greška i svaka nesposobnost deluju kao mučna sramota.
Na drugu veliku prepreku nailazimo u ravni institucija društva.
Autentičnost, naime, teško može da se razvije ako su ove institucije
izgrađene na rivalstvu. Sve dok među đacima treba „odvojiti žito od
kukolja“, pa će u skladu s tim uspeha imati samo oni đaci koji umeju da se
prikažu sa svoje „žitne“ strane, škola će ostati generator straha od
otkrivanja sebe. U jednom Jakobsgardovom radu (1977) ispostavilo se da
sedamdeset odsto anketiranih učenika osnovne škole i realke priznaje da se
boji ako mora da govori pred drugima. – Na sličan način, i konkurencija u
borbi za izgradnju karijere u radnom okruženju nije baš prikladna da
podstakne autentičan stil komunikacije, oslobođen fasade. Zaposleni u
preduzećima suočavaju se s nerazrešivom dilemom: s jedne strane, na njih
se zvanično apeluje da sarađuju (pa stoga moraju biti spremni da rado
prihvate sve što podstiče saradnju – npr. da priznaju greške, da ne traće
energiju na čuvanje svog ugleda); dok s druge strane podležu nezvaničnom
zahtevu da „rade jedni protiv drugih“: onaj kome pođe za rukom da se sam
istakne, a možda i da druge prikaže u lošem svetlu, povećava svoje izglede
za napredovanje u karijeri. Stoga je razumljivo da su zaposleni veoma
sumnjičavi i ambivalentni, a delom reaguju i nedvosmisleno odbojno kad
im se na obuci iz komunikacije preporuči autentičan kooperativni stil
uzajamnog opštenja. Često ga ocenjuju kao nešto što ih lično obogaćuje u
privatnom životu, ali izražavaju sumnju da on može da se prenese i u
poslovnu svakodnevicu. Neki se pak boje da će izgubiti smisao svog
života, nakon što su godinama i decenijama (uspešno) učestvovali u borbi
za karijeru. Sada zapadaju u krizu i obuzima ih osećaj da su promašili „ono
pravo“. U svakom slučaju, redovno se pokazuje da je ova tema („Mogu li
da se pokažem onakvim kakav sam stvarno?“) nabijena velikom energijom
i lično značajna – obuka u komunikaciji pretvara se u egzistencijalnu
raspravu.
Uprkos navedenim strukturnim „prinudama“, bilo bi pogrešno
pretpostaviti da prostora za individualno uobličavanje ličnosti nema.
Jednako promašena bila bi i pretpostavka da najpre mora da se promeni
celo društvo kako bi mogao da se promeni i način na koji se ljudi ponašaju.
Štaviše, da bismo napredovali neophodno je da se paralelno čine mali
koraci u individualnoj i u društvenoj ravni (uporedi Šulc fon Tun 1980).

5.1 Grupe za sticanje ličnog iskustva

Mali koraci u ravni pojedinca mogući su u grupama za sticanje sopstvenog
iskustva (npr. enkaunter grupama po modelu Karla Rodžersa 1974, ili
interaktivnim grupama usredsređenim na temu, po modelu Rut Kon, 1975).
Na osnovama uzajamnog poverenja, članovi grupe uče da otkrivaju sebe, a
s vremenom i da izražavaju svoja osećanja koja „nisu na liniji“ (uporedi
str. 230). Vrednost otkrivanja sebe oslobođenog fasade leži u sledećem:
nepovoljan osećaj sopstvene vrednosti („Ovakav kakav sam ne mogu da se
pokažem!“) može se ispraviti samo onda ako se suprotno iskustvo uopšte
omogući. Ako je neko priznat i prihvaćen od svojih bližnjih, to će imati
terapijsku vrednost samo ako je prihvaćen i priznat on sam, a ne fasada
koju prikazuje. Često živimo s jednom fantazijom koja nas ispunjava
strahom: ako se pokažem onakav kakav sam stvarno, sa svim svojim
manjkavostima, drugi će me odbaciti, pa ću ostati izopšten, ili će se pak svi
okomiti na mene. Takva fantazija je u uobičajenom ljudskom životu vrlo
uporna i dugotrajna jer vodi izgradnji zaštitne fasade, pa stoga uopšte ne
može da se proveri u stvarnosti. U grupama za sticanje sopstvenog iskustva
i grupama za obuku postoji šansa da se ta provera preduzme u stvarnosti.
Začuđeni i srećni, članovi grupe obično zaključuju: ako odam nešto od one
svoje nevoljene strane, ne samo da neću biti odbačen, već ću se čak i
približiti drugima! Smem da budem onakav kakav sam – i dobro mi je
tako.
U istraživanju koje su sproveli Jalom i drugi (1974) članove grupa
koji su imali velike koristi od grupne terapije pitali su koje iskustvo u grupi
im je bilo najznačajnije. Evo pet njihovih najčešćih odgovora:
1. Otkrivanje i prihvatanje sopstvenih delova koji su mi ranije bili
neprihvatljivi (pozitivnih i negativnih);
2. Mogućnost da kažem šta mi smeta, umesto da to zadržim za sebe;
3. Što mi drugi članovi grupe iskreno govore šta o meni misle;
4. Što sam naučio kako da izrazim svoja osećanja;
5. Što sam naučio da naposletku moram da preuzmem odgovornost za to
kako živim i za svoj život, bez obzira koliko saveta i pomoći dobijao od
drugih.

5.2 Pravila koja pomažu

Rut Kon (1975) formulisala je nekoliko pravila koja pomažu da se
autentični stil komunikacije unapredi: ona ne važe samo za grupe za
sticanje sopstvenog iskustva već i za radne grupe i grupe u kojima se nešto
uči. Evo nekoliko primera:
• U svojim iskazima zastupaj sebe: govori „ja“, a ne „mi“, „čovek“ ili
„se“.
• Ako postavljaš pitanje, kaži zašto pitaš i šta to pitanje za tebe znači.
Iskaži se i izbegni da vodiš intervju.
• Budi autentičan i selektivan u svojoj komunikaciji. Osvesti šta
misliš i osećaš, i biraj šta ćeš raditi i govoriti.
 • Uzdržavaj se od tumačenja što duže možeš. Umesto toga, saopšti
svoje lične reakcije.
• Pazi na signale svog tela. Ono često može da ti kaže više o tebi
nego um.
Sve dok ta pravila koristim kao smernice za sebe, koristan su mi
putokaz i podsetnik. Ali čim počnem da se igram „komunikacionog
policajca“ i da kudim i kažnjavam „kršenje pravila“ kod drugih, pravila
zloupotrebljavam kao instrument za borbu. Takva zloupotreba „služi
upravo onom duhu protiv koga bi ona (pravila) trebalo da se bore“ (Kon,
isto, str. 128) – vidi sl. 42.

5.3 „U razotkrivanju leži veličina“

Svakako da je korisno ako se grupama za sticanje sopstvenog iskustva,
grupama za obuku i terapijskim grupama obezbedi prostor za vežbu kako
bismo mogli da naučimo da se u većoj meri vratimo sebi i da manje
brinemo kako ćemo se predstaviti spolja. Ovde, međutim, treba skrenuti
pažnju na jednu opasnost. Članovi grupe, naime, brzo primećuju da u grupi
važi jedna drugačija norma nego u uobičajenom, svakodnevnom životu: tu
se ceni ako neko može slobodno da govori o svojim problemima i da opazi
i izrazi i one strane ličnosti koje su manje prikladne za pokazivanje. Treba,
međutim, paziti da ne nastane jedno novo, štrebersko prilagođavanje ovim
novim normama – u skladu s motom „u razotkrivanju leži veličina!“ – i da
otkrivanje sebe i svojih problema ne postane zaštitni znak jednog novog
psihofenseraja.
Sećam se kako sam svojevremeno učestvovao u jednoj grupi za
sticanje sopstvenog iskustva usredsređenoj na temu. Bila je organizovana
tako da je prvog dana trebalo da se upoznamo kroz svoj rad. Kad sam
„došao na red“, ispričao sam o svakojakim poteškoćama s kojima moram
da se borim i o svojim ličnim manjkavostima prilikom savladavanja tih
teškoća. Nakon toga sam se zapanjeno upitao: zbog čega si te teškoće
toliko naglašavao? Pa ti se, u celini uzevši, ipak osećaš prilično
kompetentno i dobro na svom radnom mestu! – Odgovor do koga sam
došao bio je sledeći: drugi članovi grupe su se takođe predstavili pretežno
sa svoje nesavršene strane. A ja sam odmah, nesvesno, „nanjušio odakle
vetar duva“ u ovoj grupi. Svojim osetljivim antenama sam, dakle, osetio
njene potajne norme, pa sam ka tom vetru okrenuo svoja duševna jedra.
Treba, dakle, paziti da se nove vrednosti (autentičnost) ne pretvore u
neku vrstu obaveznog programa, u neku novu mernu skalu na kojoj treba
zabeležiti pozitivne poene. Na taj način se nešto što je zamišljeno kao
proces ličnog oslobođenja, kao unutrašnja emancipacija, svodi na nov
uspeh u prilagođavanju. Energija ponovo otiče u samoprikazivanje (mada s
novim sadržajem) i ne oslobađa se. Iz tog razloga ni „autentičnost kao cilj i
ono što treba naučiti“ ne treba da se udara na velika zvona, da se ispisuje
velikim slovima i pretvara u parolu. A pogotovo ne bi trebalo vršiti neki
veliki pritisak da se taj cilj postigne. Autentičnost i iskrenost su spontane
pojave, što znači da dolaze same od sebe i ne mogu se postići na zahtev
(vidi pogovor, tačka 7, str. 312). Svaki proizvoljan „napor“ da se
autentičnost postigne iskrivljava njenu suštinu i stvara samo „fasade
autentičnosti“, sa stereotipnim formulacijama („osećam veliki zid između
nas dvoje“), koje na neki način deluju „veštački pravo“, a zbog svoje
implicitne pretenzije na autentičnost još su i gore od „normalne fasade“
(opširnije vidi str. 312 i dalje).

Sl. 42: Pravila koja pomažu u interakciji nisu pendrek komunikacione policije.
 II Konkretna strana poruke

Koji problemi se s gledišta psihologije komunikacije javljaju prilikom

razmene konkretnih informacija? Šta tu može da krene naopako? Ja
uočavam dva problema. Kao prvo, razgovori i rasprave se često vode
„neobjektivno“, odnosno partnerima u komunikaciji teško pada da se
„sasvim drže konkretne teme“. Kao drugo, saopštena konkretna
informacija ne stiže do primaoca jer mu je teško razumljiva. Odatle
proizilaze dve teme i dva cilja prilikom obuke: konkretnost i razumljivost.
Šta psihologija komunikacije može da nam ponudi kako bismo se približili
tim ciljevima?
 1. Konkretnost

„Meni je stalo samo do konkretne teme!“, čujemo kako nas revnosno

uveravaju neki pošiljaoci poruka. Što nas to nametljivije uveravaju, utoliko
više ima mesta sumnji. Budući da poruka ima četiri strane i s obzirom na
činjenicu da međusobno komuniciraju ljudi (a ne kompjuteri), retko se
zaista radi o konkretnoj temi o kojoj se razgovara.
Pod konkretnošću podrazumevamo: na konkretan cilj usredsređenu
razmenu informacija i argumenata, odmeravanje i odlučivanje oslobođeno
ljudskih osećanja i težnji, kao što su: potreba da se sačuva ponos i bude u
pravu po svaku cenu, želja da se istaknemo, osvetimo ili rehabilitujemo, da
ispadnemo mili i dragi, da sagovorniku „pokažemo svoje“ itd. Uopšte
uzevši, konkretnost je postignuta ako se sporazumevanje na konkretnom
nivou nastavlja, a prateća saopštenja na ostale tri strane poruke to ne
ometaju time što preuzimaju primat.
Činjenica je da u našoj zemlji8 vođenje rasprave o nekoj konkretnoj
temi o kojoj se sagovornici ne slažu, bez neprijateljstva i nipodaštavanja na
strani odnosa, predstavlja jednu od sposobnosti koje smo najmanje
uvežbali: osobu koja zastupa suprotno mišljenje doživljavamo kao
neprijatelja i kao dosadno zlo, pa se prema njoj na odgovarajući način i
ponašamo (uporedi sl. 43).

Sl. 43: Konkretno stanovište često se povezuje s nadmenošću i neprijateljstvom

na drugim stranama poruke.

Nasuprot tome, cilj psihologije komunikacije jeste da se sopstveno

gledište poveže s poštovanjem osobe koja zastupa suprotno mišljenje,
zasnovanim na osnovnim stavu: „Prihvatam i pozdravljam to što svako ovu
stvar vidi sa svog stanovišta, u zavisnosti od svoje životne istorije i svojih
životnih okolnosti. Ti si drugačiji od mene, a ja sam drugačiji od tebe – ako
se uzajamno slušamo i ako stanovište onog drugog prihvatimo kao polaznu
tačku, naš susret može dovesti do nečeg što je bogatije od onoga što bi
svako od nas postigao sam za sebe.“ Poruka u okviru rasprave o nekom
konkretnom sadržaju oko koga se sagovornici ne slažu tada bi izgledala
kao na sl. 44.

Sl. 44: Struktura jedne poruke u okviru konkretne rasprave u kojoj se sagovornici
ne slažu, s gledišta psihologije komunikacije, s konstruktivnim pratećim
međuljudskim porukama

Koja sredstva nam stoje na raspolaganju za poboljšanje konkretne

rasprave? Tu razlikujemo dve osnovne, međusobno suprotne strategije.
Jedna – uobičajenija – ima za cilj sprečavanje nekonkretnih nastojanja
(„tome ovde nije mesto!“) – dok druga strategija, naprotiv, tim ometanjima
daje čak i prednost.

1.1 Prva strategija („Tome ovde nije mesto!“)

U radnim grupama i grupama za obuku obično nailazimo na stav „tome
ovde nije mesto“. To zahtevanje discipline teži da suzbije ono što je
nepoželjno („Pa hoćemo da ostanemo konkretni!“). Taj metod je možda
rešenje za nuždu, koje nam štedi vreme kada je reč o glatkom odvijanju
brze i kratke komunikacije. On, međutim, ne obećava mnogo kada je reč o
dugotrajnoj saradnji jer samo pritiska poklopac konkretnosti nad osinjim
gnezdom ljudskih osećanja. Za angažovanu, kreativnu konkretnost
potreban je, kao prvo, podsticaj pozitivnih međuljudskih odnosa – jer će u
suprotnom ponestati i konkretnih argumenata. Kao drugo, nekonkretni
impulsi se nikako ne mogu ukloniti s (duševnog) lica zemlje – oni su deo
stvarnosti, a ako su zvanično zabranjeni, odlaze u ilegalu i određuju
komunikaciju iz svog skrovišta: prividno objektivno i konkretno gađanje
argumentima postaje sredstvo ličnog obračunavanja, preduga „konkretna“
izlaganja služe sopstvenoj promociji i sopstvenom opravdanju – konkretna
tema („sama stvar“) postaje Trojanski konj jednog lično-emotivnog
ilegalnog pokreta.

1.2 Druga strategija („Smetnje imaju prednost!“)

Stoga, kao psiholog koji se bavi komunikacijom, predlažem da se
oprostimo od nametnute norme konkretnosti („Ne govori o sebi, nemoj biti
ličan. Osećanja i osećaji u konkretnoj raspravi nemaju šta da traže!“).
Umesto toga, preporučujem da se ohrabrimo na povremenu
metakomunikaciju, uz jače naglašavanje otkrivanja sebe i one strane
poruke koja se tiče međusobnih odnosa. „Šta me pokreće da vam uvek
odmah protivurečim? Zbog čega se bojim da iznesem svoj pravi stav?
Kako se osećam u ovoj grupi (ovom telu, odboru) itd.?“
Rut Kon, čije se životno delo sastoji u usklađivanju zahteva
konkretnosti sa zahtevima ljudskosti i međuljudskih odnosa, to je sažela u
kratku formulu: „Smetnje imaju prednost.“ Za Rut Kon je ovo „pravilo
komunikacije“ podređeno samo ljudskoj stvarnosti. Ona o tome piše (1975,
str. 122):
„Smetnje defakto imaju prednost, bilo da su direktive date ili ne.
Smetnje ne traže dozvolu, one su tu: kao bol, kao radost, kao strah, kao
rasejanost; pitanje je samo kako ih čovek savladava. Antipatije i
pometenost mogu da učine da se pojedinci okamene, a grupu mogu
potpuno da potkopaju; neizgovorene i potisnute, one određuju zbivanja u
školskim odeljenjima, u upravnim odborima, u vladama. Pregovori i
nastava skreću na pogrešan kolosek, ili se vrte ukrug. Ljudi sede za
zelenim stolom, telom su prisutni, a duhom odsutni. Odluke tada ne nastaju
na osnovu konkretnih, realnih razmišljanja i razmatranja, već podležu
diktaturi smetnji – antipatijama između učesnika, neizgovorenim
interesima i ličnim raspoloženjima, obojenim depresijom i strahom.
Rezultati su zbog toga lišeni duha i smisla, a često su i destruktivni.
Bezlične ’od smetnji očišćene’ učionice, slušaonice, fabričke hale,
konferencijske dvorane, tada su pune apatičnih i pokornih ili očajnih i
buntovnih ljudi, čija frustracija vodi njihovom samouništenju ili uništenju
institucija.
Ovaj postulat, da smetnje i strastvena osećanja imaju prednost, znači
da priznajemo ljudsku stvarnost; a ona sadrži činjenicu da su naša živa tela
i duše, pokretani osećanjima, nosioci naših misli i postupaka. Ako se ti
nosioci kolebaju, postupci i misli su nam nesigurni koliko i njihove
osnove.“
Na drugom mestu, pak, Rut Kon kaže (str. 184):
„Neverovatan broj malih raspoloženja, o kojima se iz nekog razloga
ne govori i koja se stvrdnjavaju u rovove i zidove zbog kojih ljudi, odnosi i
posao pate, neprestano predstavljaju gotovo neverovatan doživljaj i za
iskusne i uvežbane vođe grupa.
Kako se s takvim pozitivnim i negativnim smetnjama u principu
postupa u radnim telima, odborima, učionicama i drugim grupama?
Šta učesnici čine? 1. Glume pažnju koje zapravo nema. 2.
Prisiljavaju se da budu pažljivi, pri čemu se ta pažnja napaja samo delićem
njihove energije, dok je ostatak energije vezan jakim emocijama. 3.
Potisnute emocije se, uglavnom, sporednim putem uvlače u odluke i
misaone procese i tu predstavljaju izvor grešaka.“
Na kursevima obuke s radnim grupama (npr. nastavničkim
kolegijumima ili radnim odeljenjima nekog preduzeća) pokušavamo da
oprezno uvedemo takvu metakomunikaciju i da ponudimo oruđe za to.
Pritom je učesnicima u početku teško da uvide da „toliko ličnog“ ne samo
da neće u potpunosti minirati već će čak i potpomoći ono „objektivno“ i
„konkretno“! Bojazan se sastoji u sledećem: kako da se sve ne „raspadne“
– i ne zahteva li to previše vremena? Rut Kon ponekad kaže: „Imamo malo
vremena, pa zato moramo da idemo polako…!“ Neprestana potajna
preopterećenost konkretne strane neprerađenim uticajem iz oblasti odnosa i
otkrivanja sebe dugoročno gledano ne odnosi samo više vremena već i više
duševne energije; vreme koje se uloži da bi se ona rasteretila vraća nam se
s kamatom i kamatom na kamatu. Tu, međutim, postoje i određene
opasnosti. Iz sopstvenog životnog iskustva znam koliko neuobičajen i
opasan može biti takav (lično-međuljudski-konkretan) stil komunikacije.
Pošto su odrasli s prvom strategijom kao idejom vodiljom, mnogi nisu
naučili da govore o svojim unutrašnjim zbivanjima i da izražavaju
emotivne aspekte međuljudskih odnosa. Stoga se „potajna igra“ mnogih
ljudi odvija na konkretnom nivou, na kome se sa svojim obrazovanim
umom i razvijenim jezičkim veštinama dobro snalaze i dobro osećaju. Za
njih otkrivanje sebe i ravan odnosa predstavljaju klizav i tanak led.
Pogrešno bi bilo od njih tražiti da preko noći usvoje neki nov stil. Pravi
napredak se odvija puževim korakom, malim to jest podnošljivim
koracima. Ako ih u to oprezno uvodimo, mnogi učesnici naših kurseva
obuke uskoro će se zbližiti s novim pravilima i ohrabriće se da se upuste u
rizik „igre otkrivanja“. Oni spoznaju, ili naslućuju, da tu leži prilika za rast
nerazvijenih delova ličnosti. Rast je moguć samo kroz „igru otkrivanja“
(„igra otkrivanja“ = igra na poljima na kojima nisam obučen, gde mi
odobravanje nije zagarantovano i rizikujem da pretrpim poraz).
Još jedna opasnost ove druge strategije sastoji se u tome da radna
grupa/grupa za obuku izgubi iz vida svoje konkretne ciljeve i pretežno se
posveti negovanju međusobnih odnosa i terapijskom obrađivanju ličnih
problema. To se u novije vreme dogodilo nekim grupama studenata, nakon
što su se pojavili metodi učenja koji počivaju na grupnoj dinamici.
Emotivnost koja je godinama potiskivana stalnim zahtevom da se bude
konkretan sada je provalila i učinila da klatno ode sasvim na suprotnu
stranu. To je bilo kao da je brana koja je dugo zadržavala emocije
najednom provaljena, te je došlo do prave poplave međuljudskih tema. I tu
Rut Kon pripada zasluga što je ukazala na pravi put između ovih Scile i
Haribde: Scila nas vuče gore, na uzvišeni, apstraktni nivo bezličnog
izlaganja i teoretisanja – dok nas Haribda, naprotiv, vuče dole, u dubinu
ličnog i emotivnog iskustva. U njenom „na temu usredsređenom
interaktivnom sistemu“ (TUI) zadatak vođe (a zatim i cele grupe), jeste da
istovremeno uvaže tri komponente zbivanja i da u skladu s tim uspostave
ravnotežu:
• TO (sama stvar, tema, zajednički zadatak),
• JA (pojedinac u grupi, sa svojim osećanjima, ličnim mogućnostima
i smetnjama),
• MI (grupa sa svojom mrežom odnosa i interakcijama) – vidi sl. 45.
 Sl. 45: Uravnotežene komponente zbivanja u radnim grupama i grupama za
obuku, u skladu s na temu usredsređenim interaktivnim sistemom Rut Kon (1975)

1.3 Odvojenost konkretnog nivoa i nivoa odnosa u

svakodnevnom životu
Trougao koji na ovaj način nastaje sadrži više mudrosti od pukog
podsećanja vođa grupa da uspostave ravnotežu. Time što ukazuje na
prvobitno zajedništvo konkretne ravni i ravni odnosa, on osvešćuje
razdvojenost ova dva aspekta u našem životu. Trougao je razlomljen (sl.
46): mi živimo u svetu rada kojim vlada prinuda konkretnog i u kome se
pojedinci i vrsta njihovih uzajamnih odnosa ne računaju. A ako se
računaju, često je to samo s obzirom na njihovu sposobnost kada je reč o
konkretnoj delotvornosti. O „ljudskim resursima“ brinemo tamo gde nam
veće naglašavanje međuljudskih odnosa obećava povećanje efikasnosti
(vidi str. 238 i dalje). Razvoju ličnosti pojedinca i razvoju međuljudskih
odnosa ne priznaje se, međutim, nikakva sopstvena vrednost.
Zato je utoliko jača želja da se ovaj nedostatak nadoknadi u
privatnom svetu i privatnom životu, koji bi trebalo da zadovolji sve želje
na ličnom i međuljudskom planu. Da nam

Sl. 46: Rascep između konkretnog nivoa i nivoa odnosa u današnje

vreme
pruži zaštićenost, intimnost, životnu radost, međuljudsku razmenu.
Odgovor na pitanje o smislu postojanja. Ali kao što je svet rada onaj
konkretni vrh, odsečen od ja-mi osnove trougla, tako je i privatni i
psihološki svet tendenciozno okrnjeni svet odnosa, kome nedostaje vrh
trougla. Ovim nedostatkom zajedničke teme, zajedničke stvari, i mi smo na
čudan način međusobno odvojeni, koliko god nam odnosi bili intimni i
bliski. Hajk Portele (1978) u svom radu Pohvala treće stvari opširno piše o
pesmi Bertolta Brehta koja nosi isti naslov, i pritom iznosi zanimljiva
naslućivanja koje bi kvalitete ova treća, zajednička stvar morala da ima
kako bi predstavljala solidnu osnovu za solidarne odnose. Neke od
njegovih teza rezimiraću sledećim redom:
• „Manje“ treće stvari (npr. zajedničko jelo i kuvanje kod ljudi koji
zajedno stanuju) na dugi rok nisu ništa više održive od „velikih“ ciljeva i
ideja. Za stvaranje zajedništva prikladnija je konkretna saradnja, s
prepoznatljivim i za identitet relevantnim proizvodom.
• „Negativne“ treće stvari, koje se sastoje u protestu protiv nečega
(npr. protiv nuklearne energije) još su neprikladnije, zbog svog nametnutog
i nedobrovoljnog karaktera.
• Određeni društveni mehanizmi (npr. organizacija rada) sprečavaju
traženje i nalaženje treće stvari.
• Problemi u odnosima (među parovima, u školskim odeljenjima)
svoj osnovni uzrok imaju u nedostatku treće stvari.
• Psihološki rad na nivou odnosa (terapija parova, terapijski procesi
organizovani po principu grupne dinamike) nema nikakvih izgleda za
uspeh i koban je ukoliko se ne poveže s izgradnjom neke treće stvari.
• Princip treće stvari može biti zloupotrebljen u manipulativne svrhe.
Humanistička psihologija mi može pomoći da otkrijem svoje stvarne,
„praizvorne“ teme i interesovanja i da ih sebi razjasnim, umesto da
dopuštam da me neprimetno upregnu u pogrešna kola.

1.4 Zvanična i prava tema – ili: „Tipični razgovori o gljivama“

Kada smo „potpuno usresređeni na stvar“? Onda kada temi na raspolaganju
stoji naša unutrašnja energija. Često se događa da je u sagovornikovom
unutrašnjem svetu aktuelna neka tema sasvim drugačija od one o kojoj se
govori. „Malodušnost“ koja odatle sledi predstavlja deo neživljenog života
– pa zato „na temu usredsređena interakcija“ može da posluži kao putokaz
za poboljšanje svake međuljudske komunikacije. Nasuprot tome, postoje i
tipični „razgovori o gljivama“, kao u jednoj od scena iz Tolstojeve Ane
Karenjine.
 Četrdesetogodišnji Sergej Ivanovič gaji naklonost prema mladoj ženi
Varenjki, a i ona je njemu istinski naklonjena. Dogovorena je šetnja po
šumi kako bi među njima mogao da se odigra presudni razgovor. Sergej
Ivanovič je upravo sve još jednom promislio i preispitao je svoja osećanja,
pa mu se „srce steže od čistog blaženstva, preplavi ga osećaj duboke
dirnutosti i on oseti da je doneo odluku“. – Tako se u njemu formuliše
njegova „prava“ tema dok ide ka devojci:
„’Varvara Andrejevna, još dok sam bio veoma mlad stvorio sam sebi
ideal žene koji mi je omileo i koji je za mene trebalo da bude presudan
prilikom izbora moje buduće supruge. Sada imam dobar komad života za
sobom, i u vama po prvi put nalazim ono što sam tražio. Volim vas i
molim da mi date svoju ruku.’
Tako je Sergej Ivanovič tiho govorio sebi u bradu dok beše oko deset
koraka udaljen od Varenjke.
Ćutke su prešli još nekoliko koraka. Varenjka vide da on hoće da
govori, a pogodila je i o čemu, i sva je bila obuzeta radošću i strepnjom.“
„Presudni razgovor“ zatim se odvija ovako:
Ona: „Pa, jeste li nešto pronašli?“
On: „Ni jednu jedinu. A vi?“
Ona: „Dakle, ništa niste pronašli? To vam je izgleda uglavnom tako,
dublje u šumi ne raste toliko gljiva kao na njenom rubu?“
On (nakon dužeg ćutanja): „Mogu samo da kažem da vrganji
uglavnom rastu na rubu šume. A ja, uostalom, ne umem da razlikujem
vrganje od drugih vrsta gljiva.“
(Duga pauza u kojoj on još jednom potvrđuje svoju odluku i
primećuje da „sad ili nikad mora da se izjasni.“)
On: „Po čemu se zapravo razlikuju vrganji i dedovi?“
Ona (drhteći od uzbuđenja): „Šeširić je kod obeju gotovo isti, samo
nožice su im različite.“
I tek što su joj ove reči sletele s usana, oboje shvatiše da je sve
gotovo, da do izjašnjavanja koje su oboje očekivali neće doći.
On: „Nožica dedova podseća na lice crnomanjastog čoveka koji se
dva dana nije brijao.“
Ona: „Da, tako je.“
 U svakodnevnoj komunikaciji posledice nisu uvek tako drastične kao
u ovom primeru. Moguće je i da je u osnovi ovog razgovora o gljivama
dvoje zaljubljenih stajala veoma duboka unutrašnja neodlučnost, koja je
kao nesvesna kočnica sprečila da prava tema izbije na površinu. U svakom
slučaju, čini mi se da naša komunikacija obiluje takvim „razgovorima o
gljivama“.
Zvanična tema više „proizilazi“ iz logike situacije nego iz
psihologike sagovornika. Tako, recimo, poslovni čovek dolazi kući nakon
dužeg poslovnog puta. Zvanična tema razgovora sa suprugom nakon
pozdrava „sama se nameće“ i proizilazi iz logike situacije: Kako je bilo? –
On priča događaje koji su se tokom putovanja zbivali. Sa svoje strane, to
čini pomalo kao po dužnosti, zapravo mu nije do priče. Ona se pak, sa
svoje strane, trudi da zainteresovano sluša, ali ne može sasvim da sakrije
da je to ne zanima. „Pa ti me uopšte stvarno i ne slušaš!“, mrzovoljno joj
zamera. „Slušam te, ali ti pričaš toliko beznačajnih pojedinosti.“ –
Neraspoloženje. Zvanična tema ovde nije odgovarala pravoj temi. Kod
žene ona glasi: „Kakva su tvoja osećanja prema meni nakon što si bio na
putu i upoznao mnogo drugih ljudi?“
Dobro uvežbani u brzom ovladavanju situacijom, sebe sprečavamo
da na svetlost dana iznesemo pravu temu. Ovo „iznošenje na svetlost dana“
počinje unutrašnjim pitanjem: „Šta mi je sada i u ovoj situaciji s tobom
važno?“ Ako to pitanje ozbiljno shvatimo, tema će biti mesto susreta (vidi
sl. 47a), proizaći će iz mene i iz linije koja povezuje tebe i mene, pa je
stoga „saglasna“ (uporedi str. 140 i dalje). S druge strane, kod zamornih
„razgovora o gljivama“ nastaje malodušno zajedništvo, uz bljutav ukus
beznačajnosti i nedostatka kontakta.
Danas je teško pronaći stvarno mesto susreta, što pokazuju i naša
razmišljanja o „trećoj stvari“. A sudbina privatnih odnosa među životnim
partnerima, roditeljima i decom i
 prijateljima ipak zavisi od sposobnosti da se otkriju zajedničke teme
– makar to, u krajnjem slučaju, bilo i samo: „Živimo u različitim svetovima
i razvijali smo se u suprotnim pravcima, nemamo gotovo nikakvih
zajedničkih dodirnih tačaka – pa zašto nam je onda ipak stalo jednom do
drugog?“
 2. Razumljivost 9

Loša razumljivost školskih knjiga, tekstova predavanja, zvaničnih propisa,

diskusija na televiziji, političkih komentara i naučnih izveštaja predstavlja
nešto na šta se ljudi često žale, a što u glavnom opstaje.
Bilo da se radi o „službenom jeziku“ ili o „stručnom jeziku
sociologije“: nikad se ne zna baš tačno da li nedostatak opšte razumljivosti
proističe iz „prirode stvari“, da li je posledica autorove nedovoljno
razvijene sposobnosti za komunikaciju, ili pak u svemu tome neku ulogu
igra i nastojanje stručnjaka da imponuju, pa stoga žele da izazovu
strahopoštovanje nestručnih primalaca. Naslućujem da ima pomalo od
svega toga.
U svakom slučaju, široki slojevi stanovništva, a naročito grupe koje
imaju samo osnovno obrazovanje i ograničenu jezičku sposobnost, stalno
su izloženi doživljaju neuspeha: nedovoljno razumeju, obeshrabruju se i
konačno „dižu ruke“: drugim rečima, postepeno odustaju od želje da se
informišu.
Ta pojava se loše uklapa u demokratiju. Pravi punoletni građanin s
biračkim pravom je samo onaj ko može da se informiše. Uz to ide i
činjenica da primaoci uglavnom sami sebe smatraju glupim, tako da teško
razumljiva informacija, osim što ne informiše, nanosi štetu i primaočevom
osećaju sopstvene vrednosti.
Šta tu može da se uradi? I primalac i pošiljalac moraju da uče.
Primalac pre svega mora naučiti da odbije da na takve stvari reaguje
strahopoštovanjem (vidi sl. 48) i da samosvesno insistira na svom pravu na
razumljivu informaciju.
 Sl. 48: Strahopoštovanjem ispunjeni primalac teško razumljivih poruka

Šta pošiljalac može da nauči vidi se iz rezultata naših istraživanja i

vođenja obuke (Langer, Šulc fon Tun i Tauš 1981) – tu smo već opširno
pisali o svom „hamburškom konceptu razumljivosti“, pa ću stoga ovde dati
samo kratak pregled.

2.1 Pregled poglavlja „Razumljivost“

U ovom poglavlju bih, na osnovu našeg istraživanja, želeo da dam jedan
odgovor:
• Šta je razumljivost? Odgovor glasi: to je osobina tekstova koji
sadrže informacije i podatke, a sastoji se iz više elemenata. U skladu s tim,
upoznaćemo četiri „činioca razumljivosti“. Oni se zovu: jednostavnost,
razdvajanje celina – red, kratkoća – sažetost i dodatna stimulacija.
• Može li se razumljivost izmeriti? Da. Svaki tekst (ili predavanje
itd.) tada dobija četiri merne vrednosti – po jednu za svaki činilac
razumljivosti. To je neka vrsta „kontrole kvaliteta“ koju ovde sprovodimo,
a da da bi se naučilo kako se takva kontrola sprovodi, potrebno je oko pet
sati.
• Mogu li tekstovi svih vrsta da budu napisani razumljivije kako bi
čitaoci više razumeli i zapamtili? Odgovor glasi: da. Ako dijagnoza
razumljivosti ukazuje na neki nedostatak, tekst se može učiniti
razumljivijim, uz isti cilj kada je reč o informisanju. U eksperimentima se
pokazalo da tada mnogo više informacija dopire do čitalaca. Pored toga,
oni pokazuju veće zanimanje za sadržaj i veće zadovoljstvo prilikom
čitanja. Ovi rezultati pokazali su se kod čitalaca svih nivoa obrazovanja.
 • Kao čitalac sada znate šta vas u tekstu koji sledi očekuje. A pomalo
ste već i obavešteni. Ovakav „prethodni pregled“ olakšava razumevanje.
Dakle: ne treba odmah početi posred srede, već najpre reći o čemu se radi i
najaviti podelu po temama. Time ste već na najboljem putu da postignete
bolju vrednost „tematskog razdvajanja – uređivanja“, koje predstavlja
drugi noseći stub „razumljivosti“.

2.2 Šta je razumljivost?

Na početku ovog istraživanja krenuli smo u potragu za činiocima koji
obezbeđuju razumljivost. Postupili smo na sledeći način: brojne nastavnike
i druge stručnjake zamolili smo, recimo: „Napišite nam tekst iz kojeg bi
učenici mogli da nauče kako se na osnovu računa popunjava poštanska
uplatnica. I uradite to na najrazumljiviji mogući način!“
Tako smo dobili mnogo tekstova s istim ciljem kad je reč o učenju,
ali različito jezički uobličenih. Učenicima smo dali da ih pročitaju, a zatim
smo testovima proverili koliko informacija je „stiglo“ do njih. Rezultat:
neki tekstovi su veoma dobro shvaćeni, dok drugi nisu gotovo uopšte.
Sada se, naravno, postavilo pitanje: po kojim obeležjima se
razumljivi tekstovi razlikuju od nerazumljivih? Tražili smo takva obeležja
koja ne važe samo za neki određeni sadržaj već, ako je moguće, za sve
sadržaje.
Nakon izvesnog istraživanja, utvrdili smo odgovor: tekstovi kojima
je cilj da informišu i pruže podatke međusobno se razlikuju pre svega u
četiri „dimenzije jezičkog oblikovanja“: 1. jednostavnost (suprotnost:
komplikovanost); 2. podela na tematske celine – sređenost (suprotno:
nepreglednost, nepovezanost); 3. kratkoća-sažetost (suprotnost:
preopširnost) i 4. dodatna stimulacija (suprotnost: nedostatak dodatne
stimulacije).
Šta ova četiri obeležja znače? Već i sama njihova imena nešto
govore. Hteli smo, međutim, da ih malo detaljnije predstavimo, odnosno
bolje rečeno – ona će vam se predstaviti sama (vidi sl. 49).
Jednostavnost – komplikovanost. Ova vrsta činioca razumljivosti
jeste ono na šta se pre svega misli kada se u običnom govoru priča o
„razumljivosti“. Recimo, kada se sve više građana žali organizacijama za
zaštitu prava potrošača na nerazumljive formulacije vladinih propisa. Ili
pak – prema jednoj anketi Emnida – kad se svaki drugi gledalac žali na
slabu razumljivost izveštaja o naučnim dostignućima na televiziji.
Činjenica je da je jednostavnost verovatno najvažniji činilac razumevanja.
A istovremeno je i onaj koji „obrazovane“ najjasnije odvaja od
„neobrazovanih“. Pa ipak, razumljivost i pamćenje informacija ni u kom
slučaju ne zavise samo od „jednostavnosti“.

Sl. 49: „Jednostavnost“ i njen rival „Komplikovanost“ se predstavljaju

Razdvajanje celina, sređenost. Ovaj drugi činilac razumljivosti ne

odnosi se na vrstu formulacija (jednostavnost), već na strukturu
celokupnog teksta. Njegov značaj raste s dužinom teksta. Kod kratkih
saopštenja primalac lakše može da „preboli“ ako se pošiljalac nije potrudio
da građevinski plan poruke učini očiglednim. Takav trud da građevinski
plan jednog poglavlja učinimo očiglednom uložili smo u pregledu na str.
164 i 165.
Kratkoća, sažetost – preopširnost. Mada se stil telegrama u nekim
istraživanjima pokazao kao veoma povoljan,
 Sl. 50: „Izdvajanje celina – sređenost“ i njegov rival „Nepreglednost“ se
predstavljaju

optimum verovatno ipak leži negde na sredini. Preopširni tekstovi

suviše opterećuju pre svega mlađe učenike: oni pritom gube iz vida ono što
je važno, a pažnja im brzo popušta. Opširnost se ređe sreće kod štampanih
tekstova, ali zato često kod usmenih izlaganja. Pre svega kod diskusija o
nekoj temi u različitim telima i odborima i prilikom službenih dogovora u
odeljenjima preduzeća često sam doživljavao krajnju preopširnost, koja
potpuno ubija živ dijalog. Svaka jednostavna, mala poruka naduvava se do
razmera omanjeg referata, dodavanjem brojnih uvoda, ukrasa i pratećih
 Sl. 51: „Kratkoća, sažetost“ i njena rivalka „Preopširnost“ se predstavljaju

objašnjenja – čime se zapravo često zaobilazi i izbegava da se jasno i

glasno kaže nešto nezgodno. – Primaoci? Oni odavno više ne slušaju,
većina je ionako već zaokupljena pripremama za sopstveni „referat“…
Dodatni podsticaj – nedostatak dodatnog podsticaja. Ovaj četvrti
faktor razumljivosti dosad nije mnogo istražen. On je pre svega zbir
različitih stilskih sredstava koja imaju za cilj da se primaocu obrati ne
samo intelektualno, već i emotivno – zahvaljujući uvidu da učenje sme da
bude i zabavno i da će pre biti značajno ako zaokupi celu ličnost, umesto
da je adresirano samo na najvišu adresu kore velikog mozga.
Koje strategije podsticaja koristim u ovoj knjizi?
• Za svaki važan konkretan sadržaj tražim primere iz svog i
(čitaočevog) životnog iskustva. To počinje već od uvoda i sistematski se
nastavlja prilikom predstavljanja četiri strane poruke („Ej, na semaforu je
zeleno!“ – str. 30).
• Često koristim jezičke slike koje imaju analogiju sa elementarnim
osnovnim iskustvom. Na primer, ako kažem da se maštom mogu napraviti
i kavezi i mostovi (vidi str. 87). Izraz „igra na domaćem terenu i u
gostima“ (str. 122 i dalje) potiče iz sveta sporta, a ovde se prenosi na
duševne pojave.
 Kad je reč o tim tehnikama, veliki učitelj su naši snovi: oni umeju da
pronađu sjajne, veoma tačne slike za aktuelne duševne sadržaje. Kada na
str. 117 govorimo o „poklopcu“ iznad „osinjeg gnezda“ (emocija), to bi
mogla biti i slika koju sam sanjao.
• Od jezičke slike do prave slike mali je korak. Kad nešto
objašnjavam, volim da o tome napravim i mali crtež. Ja sam „vizuelni tip“,
što znači da prilikom učenja kao kanal pre svega koristim čulo vida: s
većinom slušalaca je isti slučaj.
Slika ne služi samo stimulaciji, već često i razdvajanju celina –
uređenosti, tako što neku misaonu strukturu, ili građevinski plan nekog
teksta, čini očiglednim.

Sl. 52: „Dodatni podsticaj“ i njegov rival „Nedostatak dodatnog

podsticaja“ se predstavljaju

• Ponekad personifikujem apstraktne pojmove i puštam ih da sami

govore. Tako sam, recimo, činioce razumljivosti jezičkog izlaganja lično
predstavio i pustio ih da sami govore u svoje ime – uopšte, često koristim
upravni govor.
Ovaj metod, koji nam je poznat iz književnosti i pozorišta, dopušta
da se „jave za reč“ različite instance koje u duševnoj stvarnosti zaista
opažamo. „Poruke“ ne primamo samo od osoba već i od načina na koji je
prostor uređen i od institucija. Tako, recimo, nečija „otmeno i pedantno“
uređena dnevna soba gostu može da nagovesti: „Ovde ne smeš glasno da se
smeješ, da podižeš noge, ili da radiš bilo šta slično – ponašaj se pristojno i
govori učtivo i konvencionalno!“
Zanimljiv primer pročitao sam u jednom novinskom članku: Muler u
njemu pušta „društvo“ da se obrati svojoj omladini (vidi str. 222 i dalje).
• Povremeno, mada ne veoma često, govorim o sebi, a konkretne
informacije dovodim u vezu sa svojom ličnošću. To jest pokušavam da
saopštim zašto su mi baš ti sadržaji važni, kako sam do toga došao i šta mi
oni znače. Ova veza između saopštavanja konkretnih podataka i otkrivanja
sebe (vidi sl. 53) u nauci je prilično prezrena – tu za ideal važi objektivna
istina, koja se prikazuje kao važeća nezavisno od osobe koja je otkriva i
izriče. Mada taj ideal ne odbacujem, čini mi se da put koji do ove istine
vodi, kao i svaka spoznaja – što može biti manje ili više svesno i priznato –
nosi potpis onoga koji ju je spoznao. U svaki čin spoznaje (pa i u tzv.
objektivne eksperimente), bilo da se to priznaje ili ne, ulaze i subjektivni
preduslovi, a naročito ugao posmatranja i slepe mrlje (tj. ono što istraživač
ne vidi). Naučnik se ne nalazi izvan konteksta sveta koji treba spoznati, već
je – u središtu zbivanja – deo tog sveta, i svaki njegov postupak traženja
istine odvija se pod predznakom zainteresovanosti zbog lične

Sl. 53: Povezivanje konkretnog saopštenja i otkrivanja sebe kao

element zanimljivog učenja
pogođenosti ili umešanosti, svaki njegov postupak ima povode i
posledice u njegovom ličnom životu i svetu, a svaki njegov postupak sadrži
i neki vrednosni sud. Stoga i svaka „naučna poruka“ sadrži stranu
otkrivanja sebe – i sasvim sigurno nije nenaučno da se to pokaže i prizna.
Za taj stav se zalažu naročito predstavnici humanističke psihologije,
koji odgovarajući lični stil gaje i u svojim publikacijama. Karl Rodžers
(1979, str. 133) recimo, piše:
„Može vam se učiniti čudnim što iznosim toliko toga ličnog o potrazi
za nekim jednostavnim i privremenim formulacijama. To činim zato što
verujem da se devet desetina istraživanja uvek krije ispod površine; vidimo
samo vrh ledenog brega, a to nas zavarava. Tek retko neko opisuje…
celokupnost metoda istraživanja, onako kao što on postoji u pojedincu. A
ja bih želeo da saopštim nešto o celini istraživanja, nešto o onome što se u
meni odigravalo, a ne samo o onom bezličnom delu.“
I za Rut Kon je svaka naučna publikacija istovremeno i lična poruka.
U svom radu o terapijama doživljajem (1975, str. 97 i dalje) ona se
opredelila za stilsko sredstvo koje naziva „doživljenim pisanjem“:
„Ovaj dokument o terapiji doživljajem želela bih da izrazim i u
procesu doživljenog pisanja. Želela bih da pokušam da s vama, čitaocima,
stupim u jedan – makar imaginarni – doživljajni proces. I želela bih da ono
što doživljavam sada i ovde iskoristim za temu o kojoj pišem“ (str. 98).
Saopštavanje informacija može da postane živ, poletan proces ako
ono što se saopštava na prepoznatljiv način izrasta iz ličnog, ako se
odustane od razdvajanja stvari i osobe, konkretne ravni i ravni odnosa.
Većina primalaca je iznutra spremnija da uči ako im se iza sadržaja koji se
izlaže ili predaje nagoveštava ličnost predavača, to jest onaj ko taj sadržaj
izlaže.

2.3 Merenje razumljivosti

Kako se može ustanoviti u kojoj meri su četiri činioca razumljivosti
ostvarena u nekom tekstu?
Želja da se razumljivost „izmeri“ postoji već dugo. Amerikanac Fleš
(1949), a nakon njega i mnogi drugi predlagali su takozvane „formule
čitljivosti“: ona je, na primer, procenjivana na osnovu prosečne dužine
rečenica i prosečne dužine reči u nekom tekstu, pa je to onda kombinovano
u neku opštu vrednost. Tako je ustanovljeno jedno objektivno merilo.
Pokazalo se, međutim, da te vrednosti i nisu bile baš prikladne da se
predvidi koliko dobro će čitaoci razumeti neki tekst. Nije ni čudo. Kao
prvo, duge reči i duge rečenice ne moraju biti teško razumljive. To zavisi
od mnogih pratećih okolnosti, npr. od gramatičke konstrukcije rečenice i
od toga da li se nepoznate (a to često znači i duge) reči objašnjavaju ili ne.
Objektivno merilo je slepo za te prateće okolnosti. Kao drugo, takvim
merljivim obeležjima obuhvaćeni su samo neki aspekti „jednostavnosti“,
prvog od četiri činioca razumljivosti. Sve ostalo, npr. preglednost i
unutrašnja doslednost teksta, tu se gubi. Ovakav aršin tu zakazuje.
Potreban nam je ljudski mozak koji je u stanju da razmišlja zajedno s
čitaocem.

Sl. 54: Četiri dimenzije razumljivosti sa svojim mernim skalama (stupnjevi na

skali uokvireni debljom linijom najpovoljniji su za dobru opštu razumljivost).

Stoga smo krenuli sasvim drugačijim putem: za svaki činilac

razumljivosti predviđena je „merna skala“, s pet stupnjeva (vidi sl. 54).
Merenje se odvija na sledeći način: obučeni procenjivači čitaju i
pritom na osnovu utiska formiraju svoj sud o svakom činiocu
razumljivosti. Zatim unose četiri vrednosti – po jednu vrednost za svaku
skalu. Rezultat ove „kontrole kvaliteta“ unosi se u četvorodelnu „tabelu
razumljivosti“, npr.:

Sl. 55: Mogući rezultat jedne dijagnoze razumljivosti (levo je raspored činilaca
razumljivosti, a desno unos vrednosti – uporedi sl. 54)

Izražena rečima, ova dijagnoza razumljivosti glasi:

„Tekst je dosta jednostavan po formulacijama (mada ne i ekstremno
jednostavan – drugim rečima, isti sadržaj bi se mogao objasniti i nešto
jednostavnije). Nasuprot tome, nedostaju mu preglednost i jasnoća
konteksta. Sadržaj nije objašnjen ni posebno kratko i sažeto, a ni posebno
opširno. Način izlaganja sadrži veoma mnogo (previše) podsticajnih
elemenata.“
Možda će jednog dana postati obaveza da knjige ili članci budu
propraćeni ovakvom tabelom razumljivosti – bila bi to „zaštita potrošača“
koja bi imala veoma mnogo smisla, a istovremeno i podsticaj autorima da
ostvare povoljniju procenu.
Postupak metode merenja koji je ovde primenjen bliže je objašnjen i
obrazložen kod Langera i Šulc Fon Tuna (1981). Tu je opisano i kako se
obučavaju ljudi za ovakvu procenu.
 2.4 Kako poboljšati razumljivost teksta
Mogu li informativni tekstovi iz svih oblasti javnog života da budu
razumljiviji? I to toliko razumljiviji da se od informacije koja predstavlja
cilj ništa ne gubi?
Uzeli smo tekstove svih vrsta, od uputstava za upotrebu, preko
zvaničnih saopštenja, pa sve do „visokonaučnih“ tekstova. Pokušali smo da
svaki sadržaj objasnimo drugačije – tako da četiri činioca razumljivosti
budu bolje ostvarena. Na kraju smo za svaki sadržaj imali dve verzije
teksta: originalni tekst i poboljšani tekst.
Za primer sam odabrao kratak tekst čiji sadržaj, kao i ova knjiga,
govori o međuljudskoj komunikaciji. Tekst je uzet iz časopisa koji se bavi
temama iz oblasti obrazovanja. U pitanju je početak dužeg rada, koji je pre
svega posvećen nastavnicima (i učenicima). Svi nastavnici koje poznajem
su, međutim, časopis ispustili iz ruku najkasnije nakon redova koji slede,
pri čemu sadržaj uopšte nisu smatrali nezanimljivim:

Komunikacija je interakcija u simboličnom posredovanju i faktički

implicira, paralelno s interakcijom, odnose moći među ljudima koji su u
interakciji i komunikaciji. Jezičko obrazovanje stoga treba posmatrati kao
oblast obrazovanja za društveno delovanje; pritom pojam „društvenog
delovanja“ shvatamo kao nešto što se, kao prvo, razlikuje od slepog
praćenja propisanih normi u ulogama, a kao drugo, od individualnog
proizvoljnog ponašanja. Kako bismo mogli solidarno da delujemo na
osnovu racionalnosti i u komunikativnoj zajednici s drugima, pojedinac
jezik mora da koristi ne samo kao medijum artikulacije analitičko-
kognitivnih procesa već istovremeno i kao sredstvo refleksivne
komunikacije o samim socijalnim odnosima, kao i za tumačenje i
komunikaciju subjektivnih, sopstvenih i tuđih namera i potreba. Ovo
zahteva vladanje različitim jezičkim kodovima i senzibilnost za različite
nijanse jezičke pragmatike impliciranih značenjskih sadržaja. (Iz: B:E
1973, 10, str. 15).
 Komunikacija znači: reagovati I vršiti uzajamni uticaj, rečima, ili
drugim znacima; a to takođe znači i: imati moć. Stoga je jezičko
obrazovanje uvek i obrazovanje za to kako opštimo s drugim ljudima,
obrazovanje za društveno delovanje. Kako to društveno delovanje treba da
izgleda? I na šta prilikom jezičkog obrazovanja treba obratiti pažnju da
bismo postigli ovaj cilj?
„Društveno delovanje“ kao cilj obrazovanja: Ne treba slepo činiti sve
što drugi od pojedinca traže. Ali ne činiti i dopuštati ni samo ono što čovek
sam hoće. Već: povesti s drugima razumnu raspravu, a zatim delovati
solidarno.
Zadatak jezičkog obrazovanja: jezik ne sme da služi samo tome da se
misli zaodevaju u reči, već i da ponekad govorimo i o sledećem: „Kako
zapravo međusobno opštimo?“ i „Šta su zapravo namere i potrebe koje se
kod mene i drugih iza toga kriju?“
Za to moramo naučiti i da razumemo druge koji se izražavaju
drugačije od nas samih. A moramo da razvijemo i osetljive antene kako
bismo bolje razumeli šta ljudi zaista misle kada nešto kažu.
Uzmimo još jedan primer. Ako obe verzije teksta koje slede jednu za
drugom pročitam u slušaonici psihološkog fakulteta, uvek će se dogoditi
sledeće: nakon čitanja originalnog teksta među slušaocima nastaje osećaj
bespomoćnosti, ponekad i ljutnja zbog komplikovanog jezika, a delimično
i malo strahopoštovanja pred naukom – ali retko ko je nešto razumeo. Za
vreme i nakon čitanja razumljivije verzije studenti se mnogo smeju:
najednom izbija na površinu koliko je sadržaj smešno banalan, a to čini
strahopoštovanje suvišnim.
Originalni tekst koji sledi zapravo je rezime jednog istraživanja.

Ako istražujemo dejstvo vremenske podele svakodnevnih serija

vežbi kod instrumentalne koordinacije planarija, kod ovih životinja postoji
i u oči pada pojava (Kamings i drugi 1969) da jednom dostignut umeren
kriterijum učenja uprkos daljem kondicioniranju ne može da se zadrži. Šest
VT grupa stavljeno je u heksagonalni lavirint s jednakim brojem prolaza za
vežbu, ali s različitim intervalima blokada i tu su po jedan i po sat, dva, tri,
šest, dvanaest, dvadeset četiri i četrdeset osam sati uslovljavane na jednu
odluku u pogledu izbora pravca, a uz to je merena i slobodna odluka u
pogledu izbora pravca pre i ekstinkcija nakon procesa učenja. Pokazalo se
da je (uočljivo već nakon 9–11 blokova za vežbu) optimum učenja
dostignut kod šest sati odmora. Duže i kraće vreme odmora prouzrokovalo
je sve lošije rezultate učenja, prelazak u letargično stanje i mortalitet.
Slobodan izbor pre i rezultati ekstinkcije nakon treninga za izbor pravca
značajno su se razlikovali samo kod grupa s kratkim intervalima između
blokova, ali ne i kod onih kod kojih je vreme intervala bilo duže (Iz.
Zeitschrift für experimentale und Angewendete Psychologie, 1970, 17, str.
16).

Početna pozicija. Ispitivane su planarije (vrsta crva). Iz istraživanja

koje su Kamings i ostali (1969) sproveli poznato je: ako su planarije
jednom nešto donekle naučile, rezultat ovog učenja se ubrzo ponovo
pogoršava – mada i dalje nastavljamo da ih nagrađujemo za traženo
postignuće. Čudnovata pojava!
Pitanje. Hteli smo da ustanovimo: kako bi vežbe trebalo da budu
vremenski podeljene da bi planarije najbolje učile?
Organizacija eksperimenta. Cilj učenja: u lavirintu uvek treba
odabrati pravac za koji postoji nagrada. Crvi su podeljeni u sedam grupa.
Sve grupe su vežbale s jednakom učestalošću, ali su pauze između vežbi
bile različite dužine: 1,5 sat, 2, 3, 6, 12, 24 i 48 sati. – Posmatran je rezultat
crva, i to pre, za vreme i nakon vežbi (kada ispravni rezultati više nisu
nagrađivani).
Rezultati. 1. Faza odmora od šest sati bila je najpovoljnija. To je
primećeno već nakon 9–11 vežbanja. Kod dužih ili kraćih pauza rezultat je
postajao sve gori; planarije više nisu učestvovale u eksperimentu i uginule
bi. 2. Rezultati pre i posle vežbanja jasno su se razlikovali samo kod kraćih
pauza za odmor.
 Veliko pitanje sada glasi: hoće li čitaoci zaista bolje razumeti i
pamtiti tekstove koji su na vrednosnoj skali bolje ocenjeni? I to čitaoci koji
ne znaju ama baš ništa o „četiri činioca razumljivosti“?
Upečatljivo se pokazalo da su poboljšani tekstovi zaista bolje
shvaćeni. U najmanju ruku onda kad su razlike na skali vrednosti bile
znatne. Začudilo nas je, međutim, sledeće: čitaoci svih nivoa školskog
obrazovanja od razumljivijih tekstova imali su koristi u istoj meri.
Prvobitno smo očekivali da će čitaoci s položenom maturom donekle dobro
razumeti i originalne tekstove, i da im razumljivije verzije neće doneti
veliko poboljšanje. Nasuprot tome, smatrali smo da će čitaoci koji imaju
samo osnovnu školu napraviti veći skok u razumevanju. Ovo očekivanje
nije se pokazalo kao tačno. Čitaoci s položenom maturom su, doduše, u
proseku imali bolje rezultate kod razumevanja originalnih tekstova nego
čitaoci s nepotpunim srednjoškolskim obrazovanjem, a ovi su, opet, imali
bolje rezultate od čitalaca sa osnovnom školom. Kod poboljšanih tekstova
su, međutim, sve tri grupe imale jednako veliko poboljšanje, tako da je i
stari redosled ostao sačuvan. Čitaoci s osnovnim obrazovanjem često su,
međutim, zahvaljujući poboljšanim tekstovima, ipak dostizali rezultat
kakav su imali maturanti posle čitanja originalnog teksta. Drugim rečima:
ako biste čitaocima s položenom maturom dali da pročitaju originalni tekst,
a čitaocima sa osnovnim obrazovanjem poboljšani tekst, obe grupe bi
dostigle otprilike isti rezultat kad je reč o razumevanju.
Još jedan rezultat sastojao se u tome da su čitaoci na razumljiviji
tekst reagovali pozitivnijim osećanjima. Do šezdeset pet odsto ispitanika
tvrdilo je da su tekst rado pročitali – dok je kod originalnog teksta to
tvrdilo samo njih dvadeset sedam odsto.

2.5 Obuka u razumljivom saopštavanju informacija

Nema mnogo smisla da se od pošiljalaca zahteva: „Izražavajte se
razumljivije!“ Ništa korisniji nije ni savet: „Neka vam saopštenja budu
jednostavna, pregledna, kratka, sažeta i pomalo podsticajna!“ Saveti i
zahtevi ostaju beskorisni tamo gde su se određene navike u govoru i
izlaganju uobličavale godinama i decenijama. Sistematsko vežbanje ima
već više izgleda na uspeh. Pritom najpre treba naučiti kako da se tekstovi
koji saopštavaju informacije pouzdano procene na osnovu četiri činioca
razumljivosti. Ovakav trening opažanja predstavlja važan sastavni deo
svake promene ponašanja i time je pola posla već obavljeno. Druga
polovina sastoji se u sopstvenom delovanju: polaznik obuke piše kratke
informativne tekstove, a zatim svaki put svoj tekst poredi s tekstom koji je
napisao stručnjak. Najpre vežba kako da poboljša po jedan od činilaca
razumljivosti, da bi konačno vežbao kako da popravi sva četiri.
Cilj ovakve obuke je kompleksno, sveobuhvatno učenje. Pod tim se
podrazumeva: proces učenja se ne razlaže na male korake koji se bave
detaljima (npr. pretvaranje konstrukcija sa zamenicama u glagolske oblike
= jedan od pojedinačnih aspekata „jednostavnosti“), već se insistira na
onom što je suštinsko, kroz oponašanje uzora.
Programe obuke smo držali za pedagoge (Langer, Šulc Fon Tun i
Tauš 1981), za učenike (Šulc, Fon Tun i drugi 1975) i za nastavnike
matematike (Šulc Fon Tun i Gec 1976). Ovi programi su u praksi pokazali
da razumljivo izlaganje nije prirodan dar – ono se može naučiti.
 III
Strana poruke koja se tiče odnosa
 1. Pregled
(„Kako on to uopšte razgovara sa mnom?“)

„Kako on to uopšte razgovara sa mnom?“, možda će pomisliti neko ko –

recimo – oseća da se sagovornik prema njemu ponaša s nipodaštavanjem.
Ta osoba pritom ne reaguje na konkretan sadržaj poruke. S njime se
možda čak i slaže. Ona reaguje na način na koji joj se pošiljalac obraća. U
ovom kako izraženo je: „Tako se ja odnosim prema tebi, tako te ja vidim.“
To kako izraženo je načinom formulisanja poruke, kao i tonom, mimikom i
gestovima.
Ta treća strana poruke od izuzetno je velikog značaja u međuljudskoj
komunikaciji. Ne mogu da saopštim konkretne sadržaje a da istovremeno
nemam neki odnos prema drugima kao ljudima (pri čemu taj odnos može
biti i loš). Već i samim tim što se drugome uopšte obraćam, pokazujem da
on za mene nije „vazduh“!
Dok su konkretne poruke upućene prvenstveno primaočevoj glavi i
prima ih i procenjuje pre svega njegov um, prateće poruke koje se tiču
odnosa odlaze direktno u „srce“ (vidi sl. 56).
Prilikom prijema one strane poruke kojom pošiljalac otkriva sebe,
primalac je bio relativno nepristrasan dijagnostičar („Aha, takav si ti“) –
dok je stranom poruke koja se tiče odnosa, naprotiv, i lično pogođen („Šta
– takav bi ja trebalo da budem!?“). Ova lična pogođenost možda
predstavlja i razlog što primalac ima dobro razvijen „sluh“ za tu stranu
poruke. Bračni terapeuti mogu mnogo da vam ispričaju o tome kako neki
partneri reaguju gotovo isključivo na aspekt poruke koji se tiče odnosa,
dok sadržaj uopšte ne primaju stvarno k znanju. Oni upravo u strani poruke
koja se tiče odnosa vide „ono stvarno“.
 Sl. 56: Dok se konkretna poruka više obraća razumu, poruka koja se tiče odnosa
odmah odlazi pravo u „srce“.

Sagovornik reaguje emotivno (i uglavnom nesvesno), u prvom redu

ne na to šta partner u komunikaciji kaže, već na to kako kaže“ (Mandel i
drugi, 1971, str. 124).
Značaj poruka koje se tiču odnosa, međutim, ne leži samo u
trenutnom emotivnom dejstvu već i u tome što one dugotrajno doprinose
primaočevom konceptu o sebi, („Takav sam ja dakle!“) (vidi pogl. 5, str.
218 i dalje).
Značaj strane poruke koja se tiče odnosa proteklih decenija se sve
više naglašava i kad je reč o pedagogiji i radnom okruženju. Prema našem
mišljenju, formiranje ličnosti ne odvija se toliko prema merilima onoga što
se uči („konkretno“ gradivo) koliko prema merilima bezbroj poruka u ravni
odnosa koje dete i đak primaju u svoju ličnost. Da se nastava i vaspitanje
uvek odvijaju istovremeno, direktno se može videti iz kvadratnog oblika
poruke. Tu treba imati na umu da poruke koje se tiču odnosa ne izlaze
samo iz čovekovih usta već takođe – anonimno i ispod praga opažanja – i
iz institucionalnih datosti (vidi str. 220 i dalje).
I u radnom okruženju aspekt odnosa ima dalekosežan značaj. Kako
se prema meni odnose – kako međusobno opštimo? Od toga zavisi
svakodnevni kvalitet života. I ne samo to: istraživanja koja se tiču „klime u
preduzećima“ i „stila rukovođenja“ dokazala su da postoji bliska veza
između spremnosti za angažovanje i postignutog rezultata. Lako je
zaključiti: ako mi svakodnevno na razne načine (a pre svega „između
redova“) pokazuju: „Ti si ovde sasvim sitan šrafić; ono što misliš je
nebitno. Drži se po strani – ko si ti uopšte?“ – kao čovek ću se osećati
demoralisano i neću razviti osećaj sopstvene vrednosti, niti spremnost da
razvijam sopstvenu odgovornost. Možda ću tražiti razne mogućnosti da se
ipak „napravim važan“ – i to ne uvek u korist saradnje na konkretnom
poslu. Ako, naprotiv, osećam da moje stavove zaista shvataju ozbiljno –
moj osećaj da nešto vredim predstavljaće podlogu za zadovoljstvo na poslu
i za spremnost na zalaganje. Tu, međutim, istovremeno leži i jedna velika
opasnost. Strana poruke koja se tiče odnosa može da se funkcionalizuje, tj.
da pretpostavljeni na „obuci za odnos prema ljudskim resursima“ nauče
kako da kod svojih zaposlenih probude osećaj da su kao ljudi punovredni,
ali da to ne predstavlja odraz humanijeg stava, već samo delotvorno
sredstvo da se oni motivišu, kako bi više radili (vidi pogl. 7, str. 238).
Dva aspekta zbivanja na nivou odnosa. Tačnije uzevši, strana poruke
koja se tiče odnosa sadrži dva različita aspekta. Za dalje razvijanje ideje
neophodno je da ta dva aspekta međusobno razlikujemo. Kao prvo, tu se
izražava kako pošiljalac vidi primaoca, šta o njemu misli. Odgovarajuća ti-
poruka glasi: „Takav si ti (u mojim očima)!“ Kao drugo, ova strana sadrži i
pošiljaočevu definiciju odnosa: „U takvom smo mi međusobnom odnosu
(… zar ne?)“ – vidi sl. 57.
Ako kurir nekog velikog preduzeća na hodniku sretne svog direktora
i veselo ga upita: „Ćao, matori, kako si – šta ti radi žena?“ – ova poruka u
sebi sadrži definiciju veoma

Sl. 57: Dva aspekta strane poruke koja se tiče odnosa

bliskog odnosa, koju direktor verovatno ne deli, te će stoga na nju

reagovati zapanjenošću i ogorčenjem, prožet osećajem: „Kakva drskost, da
sa mnom tako razgovara – pa mi uopšte nismo u takvom uzajamnom
odnosu!“
Da bismo ovu razliku pojmovno obeležili, reći ćemo: strana poruke
koja se tiče odnosa sadrži jednu ti-poruku i jednu mi-poruku. Ta dva
aspekta se ne mogu uvek jasno razdvojiti. S gledišta psihologije
komunikacije, međutim, ipak i te kako ima smisla da se među njima
napravi razlika, a u tekstu koji sledi najpre bih želeo da skrenem pažnju na
probleme ti-poruke, a tek zatim ću se pozabaviti problemima definisanja
odnosa (mi-poruke, pogl. 4, str. 208).
Šef i sekretarica. Koliko se strana koja se tiče odnosa može
razlikovati kod otprilike istog konkretnog sadržaja i istog zahteva
pokazaćemo na sledećem primeru: šef primećuje da je njegova sekretarica
stavila neki dokument na pogrešno mesto. Čujmo kako na to reaguje šest
različitih šefova (nažalost, u pismenom obliku ne možemo da prenesemo
ton njihovog glasa – a i on je ovde od velikog značaja) – vidi str. 189/190!
 2. Instrumenti za izražavanje zbivanja na strani
koja se tiče odnosa

Pored šest primera koji slede, postoji još bezbroj mogućnosti da se drugom
čoveku saopšti kako se prema njemu odnosimo. Ako se odreknemo nijansi
i ako mnoštvo zbivanja hoćemo da redukujemo i sredimo, možemo da se
poslužimo rezultatima naučnih istraživanja. Pritom bih želeo da predstavim
dva instrumenta koji služe pojašnjavanju zbivanja u međuljudskim
odnosima. To su: krst ponašanja (2.1) i transakciona analiza (2.2).

2.1 Krst ponašanja

Empirijska istraživanja odnosa pretpostavljenih prema podređenima i
vaspitača prema učenicima i pitomcima (uporedi npr. Tauš i Tauš 1977)
pokazala su da postoje pre svega dve „tehnike“ za zlostavljanje primaoca
poruke na strani odnosa: ponižavanje i nametanje svojih stavova. Nešto
opširnije: pretpostavljeni/vaspitači se u načinu na koji se ponašaju prema
sebi podređenim zaposlenima, to jest mladim ljudima koje vaspitavaju,
razlikuju pre svega po dva glavna obeležja: 1. uvažavanje nasuprot
nipodaštavanju i 2. usmeravanje/nametanje svojih stavova nasuprot
priznavanju i dopuštanju slobode odlučivanja. Kombinacija ova dva
obeležja daje takozvani krst ponašanja na sl. 58, ali najpre bih želeo da ta
ponašanja pojedinačno objasnim:
1. Uvažavanje. Pod ovim se podrazumeva: u onome što govori, pošiljalac
izražava da primaoca vidi kao poštovanja dostojnu, punovrednu,
ravnopravnu ličnost i da je prema njemu blagonaklon. Tu spadaju učtivost i
takt, prijateljsko ohrabrenje i reverzibilnost u jezičkom ponašanju.
Reverziblinost znači „mogućnost da se stvari okrenu u suprotnom pravcu“.
Pod tim se podrazumeva: pošiljalac primaocu govori na takav način na koji
bi i primalac sa svoje strane mogao da govori pošiljaocu, a da time ne
ugrozi odnos. Ovo prateće obeležje naročito je značajno u hijerarhijskim
odnosima kakvi su odnosi roditelj–dete, nastavnik–učenik, pretpostavljeni–
podređeni.

Odnos: šef daje na znanje da je možda učinjena greška, a prema

sekretarici se ponaša kolegijalno i konkretno. Njena emotivna reakcija je
verovatno pozitivna, ili neutralna.
Odnos: Ljubazno, ali šef malu omašku koristi za opširno predavanje.
Prema sekretarici se ponaša „kao da je đačić“. Njenu sposobnost za obradu
informacija procenjuje kao dosta slabu („Možete li to da zapamtite?“).
Omaška se prilično „naduvava“ – šef u toj tački veoma ističe svoju
nadmoć. Njena emotivna reakcija je verovatno negativna.
Odnos: Šef ponižava sekretaricu inkvizitorskim i učiteljskim
ponašanjem; drastično joj predočava da je „zakazala“, a na njeno izvinjenje
reaguje šalom koja na grub način dodatno pokazuje ko je tu gazda. Njena
reakcija na ovaj „besramni“ ton verovatno je veoma negativna.

Odnos: Paćeničko-optužujući način govora poručuje: „Ja patim, i to

tvojom krivicom!“ To izaziva osećaj krivice i unutrašnju ogorčenost.
Odnos: On joj daje na znanje da u njenoj grešci vidi nešto patološko,
dopada mu se da glumi ulogu blagonaklonog terapeuta. Emotivna reakcija
sekretarice: verovatno veoma negativna.
Odnos: Pomalo s visine, ali inače, zbog ironije, veoma dvosmisleno.
Drugarska šala? Ili pak ovo u prevodu znači: „Smatram vas za veliki teret,
s kojim mogu da se izborim samo uz pomoć crnog humora?“ I sekretarica
će biti nesigurna kako da ovo protumači s aspekta odnosa. Osim ukoliko
šefa već ne „poznaje“, pa zna „šta je zapravo mislio“.
 Pošto tu lako nastaju nesporazumi, želeo bih da ukažem šta se pod
„uvažavanjem“ ne podrazumeva: ne podrazumeva se, naime, uvek ista
ljubaznost i ponašanje u rukavicama. Poštovanje i uvažavanje nije „toplo
mleko“, već je način da se druga osoba s poštovanjem uvaži kao
punopravni partner i prilikom sukoba i žestokih rasprava.
Pod omalovažavanjem se podrazumeva: pošiljalac primaoca tretira
kao manje vrednu osobu – odbojno, s visine, ponižavajuće, s emotivnom
hladnoćom, „odozgo“. Tu, dalje, spadaju: neshvatanje ozbiljno, ismevanje,
posramljivanje, pokazivanje odbojnosti. Tu je i „ireverzibilitet“: pošiljalac
se prema (uglavnom sebi podređenom) primaocu ponaša na način kakav
prema sebi ne bi dozvolio (uporedi šefove od br. 2 do br. 5).
2. Usmeravanje/nametanje svog mišljenja. Pod ovim se podrazumeva stil
ponašanja usmeren na to da se primaočeve misli i postupci uglavnom stave
pod svoj uticaj, npr. uputstvima, propisima, pitanjima, zabranama itd.
Malo usmeravanja i nametanja je dopušteno ako pošiljalac primaocu
svojom porukom daje na znanje da mu uglavnom dopušta da sam odluči i
samostalno postupi.
Velika mera usmeravanja i kontrole kod primaoca izaziva višestruk
unutrašnji otpor. „Nisam raspoložen da mi neko stalno nešto propisuje, ili
stalno gleda preko ramena!“ U takvim izjavama izražena je želja za
samoopredeljenjem, sopstvenom inicijativom i slobodnim razvojem. U
vaspitanju i obrazovanju velika mera usmeravanja sprečava razvoj
samostalnosti i sprečava ispitanika da nauči kako da na smisaon način
koristi slobodu. Nešto prkosa u dečjem uzrastu i nešto mladalačkog bunta
potpuno je razumljivo kao protest protiv preteranog „popovanja“.
Dijagnostika komunikacije i strana poruke koja se tiče odnosa. S
emotivnom dimenzijom i dimenzijom usmeravanja stvorili smo jedan
značajan (mada i grub) dijagnostički okvir kojim možemo da opišemo
aspekt međuljudske komunikacije koji se tiče odnosa. Ako neko vreme
posmatramo vaspitače i pretpostavljene (ali i bračne partnere, kolege na
poslu itd.) i način na koji saobraćaju sa svojim podređenima itd., u obe
dimenzije možemo da ih okarakterišemo po jednom vrednošću i jednim
brojem poena. Prilikom tog postupka se podrazumeva da između izjava
koje pokazuju krajnje uvažavanje i onih koje pokazuju krajnje
omalovažavanje ima mnogo međustupnjeva, a isto je i s dimenzijom
usmeravanja. Rezultat jednog takvog posmatranja i vrednost u poenima
mogu se uneti na jedan ovakav koordinatni krst (vidi sl. 58).
 Naravno, postoje i mnogi mešoviti oblici. Na slici 58 uneta su četiri
„čista“ predstavnika. Br. 1. je pošiljalac koji u svojoj komunikaciji s
drugom osobom pokazuje mnogo uvažavanja, ali istovremeno je usmerava,
nameće joj svoje mišljenje

Sl. 58: Dve važne dimenzije na strani poruke koja se tiče odnosa:
emotivna dimenzija i dimenzija usmeravanja

i kontroliše je. Br. 2 je – kako se to kaže – autoritaran „do koske“:

veoma dominantan, pritiska, primaoca istovremeno omalovažava i
ponižava. Br. 3 je neko ko drugu osobu ne poštuje previše i prema njoj
izražava odbojnost, ali istovremeno je ne usmerava, ne kontroliše je i
tutoriše previše. Neka vrsta „lese fer“, u skladu s motom: „Radi šta hoćeš!“
Br. 4 je, konačno, neko ko drugu osobu tretira kao ravnopravnog partnera,
bez tutorisanja i bez stalnog pritiska propisima.
Procena pojedinih izjava. Za finu analizu komunikacije u pogledu
emocionalne dimenzije i dimenzije usmeravanja mogu se proceniti i
pojedinačne izjave. Evo jednog primera iz porodičnog vaspitanja:
Porodica hoće da krene na neku svečanost i sprema se da se „dotera“.
Četrnaestogodišnja ćerka kaže: „Mama, ja ću obući farmerke, može?“
Reakcija različitih majki doprineće očiglednijem prikazu na
koordinatnom krstu, i to tako što svaka odgovara jednom kvadrantu (vidi
sl. 59).
 Sl. 59: Četiri moguće izjave jedne majke

Partnerski odnosi kroz obuku u ponašanju? Obe ove dimenzije

međuljudskih odnosa bile su deo naše psihološke opreme kada smo – kao
učenici i saradnici Rajnharda Tauša – oko 1970. putovali zemljom i
„obučavali“ sve one koji su, u skladu s duhom vremena, hteli „da se
odvaže na više demokratije“ u međuljudskim odnosima, a pre svega u
obrazovanju. Mene je fascinirala ta ideja: da sa političkom
demokratizacijom društva i institucija mora paralelno ići „unutrašnja
demokratizacija“ ponašanja i ličnih vrednosti, dakle demokratizacija
karakternih struktura – i da mi, kao psiholozi, sa svojim znanjem o
principima promene ponašanja tu možemo da odigramo važnu ulogu kao
pomoćnici u sprovođenju „unutrašnje reforme“. Kao student psihologije
bio sam iznenađen i fasciniran idejom da se ponašanje u međuljudskim
odnosima može uvežbati, baš kao igranje tenisa ili vožnja automobila. U
osnovi taj pravac razmišljanja podržavam i danas. S vremenom se, doduše,
pokazalo da su neke tadašnje zamisli bile naivne i da nisu mogle da se
održe. Neophodno proširenje vidnog polja s jedne strane je smanjilo naš
optimizam u pogledu uspeha obuke i ugasilo naš misionarski žar, dok se s
druge strane naša psihološka ponuda značajno poboljšala – na kakvu
„naivnost“ i na kakvo „proširenje gledišta“ pritom mislim?
Kao prvo, mislili smo, recimo, da autoritarno ponašanje predstavlja
rezultat pogrešnih procesa učenja i da se može naučiti da se jednostavno
zameni partnerskim ponašanjem. Tako smo učesnicima zadavali „teške
situacije u vaspitanju” (poput one na str. 193) i tražili od njih da pronađu
partnerske, neautoritarne reakcije i da ih vežbaju u igranju uloga. Taj
proces vodi jednoj psihologiji „odgovarajućeg pakovanja“ (uporedi str. 20 i
dalje). Tako se, doduše, nesumnjivo može postići i finije opažanje i
proširiti repertoar ponašanja – a u slučajevima gde manjkavost repertoara
(„A kako inače da se izrazim?“) i puka nesenzibilnost („Kako to misliš da
bi onaj drugi trebalo da se oseća povređenim?“) vode do nepovoljnog
ponašanja, ovakve vežbe ponašanja mogu dovesti do „aha-doživljaja“ i do
promena. Uzroci grešaka u komunikaciji, međutim, uglavnom leže
„dublje“, način na koji šaljemo i primamo poruke predstavlja duboko
ukorenjeni deo naše celokupne ličnosti. Nipodaštavajući ili nadmeni način
ophođenja s drugima može, recimo, biti nadahnut potajnom željom da
ponižavanjem drugih uzvisimo sebe. Tu ponovo srećemo osećaj niže
vrednosti, koji se (privremeno) može ublažiti obezvređivanjem drugih
(Adler). Istom cilju može služiti i usmeravanje drugih i stalno nastojanje da
imamo primat. Tu ponovo vidimo spoznaju koju smo već formulisali:
„Veština komunikacije“ kao nastavni predmet zahteva program učenja koji
pomaže duševnom zdravlju celokupne ličnosti. Drugim rečima: lično
iskustvo i prihvatanje sebe moraju da prethode uvežbavanju novog
ponašanja, ili u najmanju ruku da idu paralelno s njim.
Kao drugo, kod opisanih vežbi ponašanja implicitno smo
pretpostavili da postoji neko idealno ponašanje, nezavisno od situacija,
ličnosti i odnosa. Ta pretpostavka suštinski protivureči ideji o „saglasnosti“
(vidi str. 140). Pretpostavili smo, takođe, da se naše idealno ponašanje
može uvežbati po istim principima učenja kao i tenis: posmatranje uzora,
vežbanje, povratne informacije o uspehu. Nažalost, prevideli smo jednu
malu komplikaciju: međuljudsko ponašanje ima duševnog smisla samo ako
se spoljna i unutrašnja strana ponašanja potpuno poklapaju, to jest ako se
naše spoljno izražavanje poklapa s odgovarajućim unutrašnjim
raspoloženjem. „Idealno“ unutrašnje raspoloženje se, međutim, ne može
uvežbati po već opisanom modelu učenja (što ne znači da ne postoji
mogućnost i za vaspitavanje osećanja). U svakom slučaju, pri svom
konceptu obuke izložili smo se opasnosti da uvežbamo jedno „pakovanje“
koje je u skladu s našim konceptom, ne uvažavajući pritom dovoljno
duševnu stranu zbivanja. U ekstremnom slučaju, učesnici naših kurseva
pokazivali su ponašanje koje je bilo puno uvažavanja, spremnosti na
kompromis i razumevanja, ali koje je delovalo veoma neiskreno i zaista
„naučeno“ jer se nije poklapalo s odgovarajućim osećanjima i unutrašnjim
stavom. S današnje tačke gledišta, lično iskustvo koje u prvi plan stavlja
odnos prema sopstvenim osećanjima ima prednost nad uvežbavanjem
ponašanja.
Kao treće, došli smo i do sledeće pretpostavke: način nečijeg
ponašanja je pre svega izraz njegove ličnosti. Dosledno tome, za cilj smo
uzeli pojedinca, pa smo ponudili obuku u ponašanju pojedinačnim
vaspitačima (pretpostavljenima, zaposlenima). Pritom smo nedovoljno
imali u vidu zavisnost našeg ponašanja od odnosa: činjenicu da se partneri
u komunikaciji uzajamno navode na određene reakcije, i da gospodin A u
meni možda budi sasvim drugačiju „ličnost“ nego gospođa B. Po mom
mišljenju, ovaj način posmatranja (izložen na str. 93 i dalje), koji je manje
usredsređen na pojedinca, a više na pravila interakcije, bio bi dobar ne kao
zamena, ali svakako kao dopuna individualnog pristupa.
Kao četvrto i poslednje, potcenili smo institucionalni faktor – onu
pozornicu kojoj je društvo već unapred dalo određena obeležja i na kojoj se
A i B kreću u svojim nametnutim ulogama. Ako se nastavnici prema
svojim učenicima ponašaju s usmeravanjem i omalovažavanjem – a to je
bio preovlađujući empirijski zaključak Tauša i Tauša u 1960--im i 1970-im
godinama – razlog ne treba tražiti samo u autoritarnom karakteru i lošem
psihološko-pedagoškom obrazovanju nastavnika. To je jednostrano
„personalizovanje“ i „psihologizovanje“ problema – prigovor da smo bili
„slepi za institucije“ (Firstenau 1969) isuviše je tačan. Činjenica je, naime,
da institucionalni okvirni uslovi, npr. u školi, sugerišu upravo onakvo
ponašanje nastavnika kakvo se u empirijskim istraživanjima i pokazalo
(kažem „sugerišu“ – a ne: „nameću“). Kako to sebi da predstavimo? Škola
učenike – u skladu s društvenim zahtevima – u osnovi dovodi u jednu
„nemoguću“ situaciju: iz sata u sat moraju mirno da sede i da daleko od
života usvajaju znanje koje je često strano svetu u kome učenici žive i za
njega irelevantno, ali je za sve propisano nastavnim planovima. Ocene i
želje pojedinca se kod velikog broja predmeta ne poklapaju: ocene učeniku
predočavaju njegovu vrednost, ili bezvrednost, pri čemu se ta lična
vrednost izvodi iz nekoliko malobrojnih dimenzija relevantnih rezultata i
počiva na poređenju s drugima. – Svako zdravo dete će bar delimično
odbijati takvu situaciju, „smetaće“ na času. To ponašanje koje smeta, a i
apatičnost nastavnik će osećati kao uperene protiv sebe (mada su
„zapravo“ namenjeni instituciji) – pogotovo ako je nošen pedagoškim
poletom i željom da održi „dobru nastavu“. Učenik će za njega postati
izvor frustracije. Uz to na vratu ima i zahtev da obezbedi odgovarajući
„nivo rezultata“ i da tu „nemoguću situaciju“ drži pod kontrolom, pa će
protiv onih koji smetaju intervenisati – pritiskom i omalovažavanjem –
etiketiranjem učenika koji smetaju kao „bezobraznih“ ili „bolesnih“, što
nastavniku obezbeđuje rasterećenje i omogućava mu da opstane.
Ovaj način posmatranja nam ubedljivo predočava neophodnost da se
uslovi (postepeno) promene. A pritom poziva psihologe (i pedagoge) da
budu skromni, predočava im ograničenost njihovih mogućnosti i
upozorava ih da psihologizujućim rešavanjem problema ne skreću pažnju s
ozbiljnih uzroka nedaća. Ovaj način gledanja, sa svoje strane, ne bi trebalo
da zavede na stav kakav je Benfild (1925, novo izdanje 1967)
tendenciozno izneo, a zatim njegovi sledbenici ekstremno produbili: Pošto
uslovi moraju da se promene, svaki individualni rad na izgradnji ličnosti
nije samo beskoristan već – zbog delovanja sistema – štetan, služi
prikrivanju sukoba i skreće pažnju s „neprijatelja“.
Ničiji život ne postoji bez spoljnih uslova. Bilo da ti uslovi
olakšavaju ili otežavaju humanost i humano ponašanje: za čoveka je uvek
presudno ono što se odvija u njemu, i uprkos tim uslovima, a pod
određenim okolnostima i protiv njih. Upravo tu on mora da ostvari svoju
čovečnost. I nema nikakvog razloga da se na ublažavanje uslova koji
ometaju čovečnost unutar pojedinca čeka dok se spoljni uslovi ne poprave.
Eto, bio je to mali izlet u našu „tadašnju naivnost“. Zigner (1977) ju
je zahvaljujući oštrini svoga zapažanja uočio i odatle je izvukao važne
konsekvence za psihološke koncepte obuke.

2.2 Transakciona analiza

Nakon krsta ponašanja želeo bih da vam predstavim još jedan instrument
koji može da nam otvori oči za ono što se između dvoje ljudi odigrava na
nivou odnosa. Taj instrument, tzv. „transakciona analiza“, ima tu prednost
da uključuje i primaoca, pa tako čini očiglednim uzajamno natezanje – o
transakcionoj analizi (TA), koja potiče od američkog psihijatra Erika Berna
(Igre koje igraju odrasli 1967), postoji veći broj knjiga koje su svima
razumljive (Haris 1975; Pecold i Paula 1976; Rogol 1976), tako da će ovde
biti dovoljan kratak uvod.
TA polazi od toga da u svakome od nas postoje tri instance ličnosti i
da one (u zavisnosti od odgovarajućeg „ego stanja“) mogu da se jave za
reč: roditelj, dete i odrasli.
 Sl. 60a: Ego stanje roditelj

Ego stanje roditelj sačuvalo je sve ono što su nam roditelji nekad
preneli: pomoć i zaštitu, životne mudrosti, ali i opomene, naredbe i
zabrane, predstave o tome kakav „čovek“ treba da bude. Kad
komuniciramo, povremeno se za reč javlja taj deo naše ličnosti: „Da, da –
ta današnja omladina“ (uz to nezadovoljni ton). Ego stanje roditelja ima
dva aspekta (sl. 60b):
Ono se pokazuje kao kritičko-osuđujuće-moralizatorsko, ili pak kao
brižno.
Evo primera kako zvuči kritičan roditelj:

Sl. 60b: Dva aspekta ego stanja roditelja

„Gospođo Majer, kad biste održavali malo više reda, mogli biste i da
pronađete dokumenta.“
Ili: „Dragi gospodine Raušenbergeru, tako zaista neće moći! Ako bi
svako dolazio i odlazio kad hoće, nikad ne bismo imali uspešnu saradnju!“
Iz brižnog roditelja dolazi poruka (na str. 55 i dalje): „Obuci lepo i
jaknu, hoćeš li? Napolju je hladno!“

Sl. 61a: Dete kao ego stanje

U detetu se i dalje nalaze sva nekadašnja osećanja i reakcije. Svaki

odrastao čovek, ma koliko „dostojanstvenim“, razumnim i suverenim želeo
da se prikaže, u sebi i dalje ima to „derište“ (Hager i F. D. Lan 1979). Ono
može za reč da se javi u tri vida: 1. prirodno (opušteno, razigrano,
spontano); 2. prilagođeno (dobro, pokorno) ili 3. buntovno (prkosno,
nepažljivo, uvredljivo). Vidi sl. 61b.
 Sl. 61b: Tri aspekta deteta

Dok se prirodno dete prikazuje kroz spontane izraze osećanja, možda

kao opušteno i zadovoljno, prilagođena verzija s poniznim pogledom kaže:
„To se nikada više neće ponoviti, gospodine doktore Ebersvelde!“
Nasuprot tome, buntovno dete zvuči drsko i nepažljivo: „Ako sve bolje
znate, radite onda sami te vaše gluposti!“ A tome će se možda pridružiti i
malo dramatične uvređenosti: „Stvarno mi je dosta da uvek ja izigravam
žrtvenog jarca!“ A onda, durenje do kraja dana.
Odrasli se može uporediti s kompjuterom koji procenjuje činjenice iz
stvarnosti i proverava primerenost impulsa koji dolaze iz roditelja i deteta.
Dobro formiran odrasli dopušta da iz roditelja na površinu izbiju samo
norme i vrednosti koje i danas deluju adekvatno, dok iz deteta napolje
pušta samo one delove koji su primereni situaciji.
Kada iz nas govori odrasli, on zvuči konkretno, informiše,
konstatuje, analizira, traži obaveštenja – deluje potpuno razumno i obraća
se partneru u istoj ravni.

Sl. 62: Odrasli kao ego stanje

Sva ova tri ego stanja su vredna i imaju svoje mesto u punovrednoj
odrasloj ličnosti. Partnerski stil ophođenja, međutim, svoje težište ima na
odraslom kao ego stanju, na prirodnom detetu i (ne previše!) na brižnom
roditelju.
Da bismo analizirali komunikaciju i otkrili moguće smetnje,
pošiljaoca i primaoca možemo da predstavimo kao tri kruga, a poruku kao
strelicu koja polazi iz jednog od tri stanja pošiljaočevog ja i obraća se
jednom od tri stanja primaočevog ja. „Obraćati se“ ovde znači: navoditi
primaoca da odgovori iz tog svog ego stanja. Tako, recimo, poruka iz
kritičnog roditelja primaoca uglavnom navodi na reakciju iz prilagođenog
ili buntovnog deteta (i obrnuto!). Evo primera. Šef: „Ali zaista morate da
se potrudite da napravite malo više reda, gospođo Majer!“ Sekretarica:
„Ako sve umete bolje, radite sami ove vaše gluposti!“ (vidi sl. 63).

Sl. 63: Transakcija između šefa i sekretarice

Uzmimo još jednom primer sa početka (sl. 3, str. 30).10 Muž kao
suvozač kaže supruzi koja vozi kola: „Ej, na semaforu je zeleno!“ U prvom
planu se radi o konkretnom saopštenju koje odrasli šalje odraslom. „Ispod
praga opažanja“, međutim, ova poruka sadrži brižno upozorenje u
roditeljskom tonu. Takve „prikrivene transakcije“ na dijagramu su
obeležene isprekidanom linijom (vidi sl. 64).
Žena ima više mogućnosti da reaguje. Prikrivena transakcija navodi
je na odgovor iz deteta – bilo prilagođenog (a), ili buntovnog (b). Ali
moguće su, npr., i reakcije odraslog (c), ili reakcije roditelja (d) – obe ove
reakcije bi se „sekle“ sa muževljevom (prikrivenom) transakcijom.
Sl. 64: Transakcija u prvom planu i prikrivena transakcija kod muževljeve poruke
(„Ej, na semaforu je zeleno!“)

a) „Vidi, stvarno. Izvini, danas sam baš nepažljiva.“

b) „Pa imam valjda i ja oči u glavi! Ko vozi, ti ili ja?“
c) „Da, hvala ti.“
d) „Gospode bože, pa stići ćeš na vreme! Nemoj uvek da budeš tako
nestrpljiv! A nije ni lepo da se stalno nešto prigovara vozaču!“ (vidi sl. 65)

Sl.: 65: Četiri različita načina na koje žena reaguje: iz prilagođenog, ili buntovnog
deteta (a i b), iz odraslog (c) i iz roditelja

Ovakvi dijagrami mogu pomoći sagovornicima da sebi razjasne šta

se između njih „odvija“. Tada, npr., često mogu da ustanove da – mada bi
hteli da komuniciraju partnerski--ravnopravno – neprestano zapadaju u
model roditelj–dete, i tako jedno drugome idu na žice.
 3. Slika o drugome

Već smo kazali: na strani poruke koja se tiče odnosa do izražaja dolazi ono
što pošiljalac misli o primaocu. Moje ponašanje prema drugome takođe u
velikoj meri zavisi od toga kakvu sliku sam o njemu stvorio. Ako ga
smatram đavolom, prema njemu ću se ponašati drugačije nego ako mislim
da pred sobom imam božjeg anđela.
Za pošiljaoca je važno da zna da sliku o drugome delimično sam
stvara. „Podloga“ za ovu sliku često je nepotpuna i zavisi od opažanja, od
naočara kroz koje je posmatramo. Ljudsko opažanje nije samo selektivno
već je sklono i da dopunjava – rezultat moga opažanja proizvod je onoga
što je „tu“ i smisla koji ja u tome nalazim. Poremećaji u odnosima nastaju
ako onog drugog opažam sasvim drugačije nego on sebe. U tekstu koji
sledi opisaćemo dva duševna mehanizma koji vode iskrivljavanju slike:
projekciju i prenos.
Projekcija. Šaljiva definicija (bar po mom mišljenju) koju je Rut Kon
dala glasi: „Kad svoje bolove u stomaku ugledaš na licu druge osobe, to je
projekcija.“ Određene duševne procese, koji se u meni odigravaju bez
spoznaje, projektujem spolja i prepoznajem ih kod drugih. Često su to
osećanja i impulsi koje sebi neću da priznam, koji se ne uklapaju u moju
sliku o sebi. Upravo njih s preteranom osetljivošću otkrivam kod drugih, a
onda sam neretko sklon i da se protiv njih veoma žestoko borim. Tako,
recimo, Herman Hese (u Demijanu, 1972, piše):
„Ako nekoga mrzimo, mi u njegovoj slici mrzimo nešto što sedi u
nama samima. Ono čega u nama samima nema, ne uzbuđuje nas.“
Jung je za sve neprijatne i nepriznate delove ličnosti skovao pojam
„senka“. Neki ostrašćeni sukobi na nivou odnosa zapravo su „borba sa
senkom“.
Prenos. Kod psihoanalitičkog koncepta prenosa odigrava se nešto
slično. I tu onog drugog pod određenim okolnostima ne opažam onakvog
kakav je zaista. Pogrešni elementi opažanja, međutim, ovde ne potiču iz
sopstvenog duševnog inventara, već je, neprepoznat, u igru uključen neko
treći. Pretpostavimo da me neko ma kojom svojom spoljnom osobinom
(načinom govora, frizurom, oblikom lica) podseća na neku važnu osobu iz
moje prošlosti (npr. majku, oca, brata, šefa). Te sličnosti, međutim, nisam
svestan, ali na tu osobu nesvesno emotivno reagujem kao da je to ona
druga osoba iz moje prošlosti. Tako ću, npr., stalno biti nepoverljiv i na
oprezu da me osoba možda ne procenjuje s nipodaštavanjem (kao što je to,
recimo, činio moj otac). U psihoterapijskim vežbama radi se o tome da se
ovaj prenos osvesti i da se povede rasprava s osobom koja je poslužila za
prenos, a koju zamišljamo kako sedi na praznoj stolici. Na taj način
„nezavršeni poslovi“ treba da se završe kako nam se više ne bi
neprepoznati uvlačili u sadašnje veze. Naravno, postoje i pozitivni prenosi
– neke ljubavi na prvi pogled, recimo, u početku imaju malo veze sa
stvarnom osobom u koju smo zaljubljeni.
Ova pojava prenosa toliko je važna i sveprisutna da se isplati da
detaljnije objasnimo kako pošiljalac i primalac mogu korisno da je
primene.
Ako upoznajem nove ljude, pokušavam da se zapitam na koga me
podsećaju. Osvešćujući te sličnosti, smanjujem sveprisutnu opasnost da
novi odnos opteretim starim „nedovršenim poslovima“. Tako ću biti u
stanju da svoje nesvesne fantazije proverim u odnosu na stvarnost i da,
eventualno, ustanovim: on, doduše, izgleda kao moj brat, ali to je ipak
sasvim drugi čovek.
I za primaoca je poznavanje mehanizama prenosa od presudnog
značaja. Moram da znam kada „primam prenos“, to jest da svaka emocija
koja se prema meni pokazuje nije zaista namenjena meni, već možda
nekom sasvim drugom. Možda je neko moje lično obeležje kod drugog
nesvesno probudilo neku „staru priču“, ili je to pak učinila samo moja
uloga. Tako su, recimo, pre svega nastavnici, pretpostavljeni i svi autoriteti
u opasnosti da kod sagovornika probude stare probleme s autoritetima. O
problemu prenosa veoma upečatljivo piše Rut Kon (1975, str. 196):
„Uverena sam da znanje o odnosu prema univerzalnoj pojavi prenosa
spada u suštinski alat svakog pedagoga i da poznavanje te pojave nikako ne
sme da se zaključa u tajni kabinet psihoterapeuta. Koliko manje bola i
povređenosti bi u učionicama i na drugim mestima bilo ako bi ljudi koji
žive i rade zajedno u grupama mogli da nauče da sve reakcije sa kojima se
sreću nisu zaista „namenjene“ njima samima, već nekim ranijim likovima
(roditeljima, nastavnicima, braći i sestrama) iz života drugih osoba; i
koliko bi jasnije svako mogao da iskusi koje iluzije i predrasude on sam
nesvesno prenosi na druge! Neke autoritarne pretenzije na svemoć koje
nastavnici, pretpostavljeni i korifeji svih vrsta gaje, ili ih pak drugi u njima
vide, na taj način bi se smanjile – a takođe i nemoć i osećaj zavisnosti! Sa
smanjivanjem ovakvog prenosa u grupama pedagozi bi dobili i bolju šansu
da se prema ljudima koji su im povereni odnose s manje tradicionalnih
predrasuda i s više otvorenosti i realizma.“
U principu postoji određena veza između otkrivanja sebe i opasnosti
od projekcije, tj. prenosa: što se više držim suzdržano i što manje o sebi
odajem, to više projekcija i prenosa „dobijam“. Tada, naime, fantazijama
prenosa svog sagovornika ne suprotstavljam nikakvo realno otkrivanje
sebe. Suzdržani ljudi s „pokeraškim licem“ zbog toga često nailaze na
odbojnost, izbegavanje ili otpor: stari strahovi i osećanja mržnje projektuju
se na ovo „platno“. U psihoanalizi se taj odnos koristi u terapijske svrhe:
psihoanalitički terapeut u rad ne unosi sebe, emotivno se drži po strani, te
time nudi platno za projekciju na koje klijent može da projektuje svoje
ranije problematične odnose.
Nereprezentativni kontakt. Pogrešna, jednostrana, nepotpuna slika o
drugome nastaje i tako što ga često opažam samo u sasvim određenim
situacijama, te sam zbog tih okolnosti sprečen da ga upoznam i s njegovih
drugih strana. Tako, recimo, nastavnici svoje učenike često doživljavaju
kao „infantilne“. Škola, međutim, ne nudi baš povoljne uslove da se
učenici prikažu kao celoviti ljudi, u svojoj punoj vrednosti. Ono što
nastavnike i učenike tu tematski povezuje uvek je ono što nastavnik može,
a učenik još ne može. Pod tim okolnostima društvene distance, ne čudi ako
nastavnik o učenicima stiče jednu redukovanu, nepovoljnu sliku. Taj
kontakt nije reprezentativan. Pod drugim životnim okolnostima, recimo
već na školskoj ekskurziji, učenik bi pre imao priliku da razvije
punovredne strane svoje ličnosti. Sve ovo znači da je uvažavanje drugog
mnogo manje pitanje morala nego pitanje stvarnog, reprezentativnog
kontakta. To važi i za druge oblasti života: službenik iza šaltera će stranca
ili primaoca pomoći uvek doživeti samo kao bespomoćnog molioca, sudija
optuženog samo kao jadnog (ili zlog) grešnika, lekar pacijenta samo kao
„slučaj kožnog ekcema“. Slika o drugome počiva na apsolutizovanju
jednodimenzionalnog poznanstva – a uvažavanje bližnjih ostaje bez
doživljajne podloge.
 4. Borba oko definicije odnosa

Do sada smo govorili o tome da pošiljalac svojim porukama izražava kako

se odnosi prema primaocu, šta o njemu misli. Ova (uglavnom implicitna)
ti-poruka, međutim, samo je jedan aspekt strane poruke koja se tiče
odnosa. Na drugoj strani primalac dobija i (uglavnom implicitan) iskaz o
tome kako pošiljalac vidi odnos između sebe i primaoca – dakle neku vrstu
mi-poruke.
Ako se A i B sretnu, oni moraju da se slože oko toga „šta može, a šta
ne može“. U širokom spektru uzajamnog ophođenja moraju se, dakle,
odabrati određeni načini ponašanja koji se smatraju prikladnim za taj
odnos. Da li je „u redu“ govoriti o ličnim, čak i intimnim sadržajima,
dodirivati drugu osobu, vređati je, udarati, davati joj poklone, doći bez
najave itd.? Ukratko: svako ponašanje prema drugoj osobi sadrži i pokušaj
definicije odnosa – to je za pošiljaoca neizbežno, baš kao što je i za
primaoca neizbežno da na to reaguje pristankom ili odbijanjem.

4.1 Četiri reakcije primaoca na jedan predlog odnosa

Hejli (1978) razlikuje četiri mogućnosti koje primalac ima da reaguje na
pošiljaočevu definiciju odnosa:
Prihvatanje. Ako primalac pošiljaočev način ponašanja doživljava
kao saglasan s njihovim odnosom, ponašaće se s odobravanjem. Primeri:
uzvraćanje pozdrava, smejanje šalama, odgovor na pitanje; ali ako postoji
neka protivurečnost ili odbijanje da se poziv prihvati, pristanak u ravni
odnosa može biti uskraćen („Ja, doduše, neću da radim ono što ti hoćeš, ali
smatram sasvim ispravnim i u skladu s našim odnosom da mi ti postavljaš
takve zahteve“).
„Može da prođe“. Ovde se primalac, doduše, ne slaže s definicijom
odnosa, ali se protiv toga i ne brani vidno. On pušta da prođe, ali sa svoje
strane uskraćuje potvrdu tipa: „Da, upravo tako i ja vidim naš odnos!“
Primeri: Žena pušta da je muškarac dodiruje, ali mu sa svoje strane ne
uzvraća dodirom. – Nastavnik smireno i objektivno reaguje na izazivačko,
po formulaciji drsko pitanje učenika.
Odbijanje. Primalac ovde jasno daje na znanje da ne pristaje na
implicitni predlog odnosa koji mu pošiljalac šalje. Iz njegovog ponašanja
proizilazi: „Ne, ja ne vidim naš odnos tako!“ U filmovima iz ranijih
decenija bilo je uobičajeno da žena na muškarčevu „nametljivost“
odgovara šamarom. Ili pak neko na intimno pitanje odgovori pitanjem:
„Šta te se to tiče?“ i na taj način „daje korpu“ predloženom odnosu.
Ignorisanje (= obezvređivanje). Ovde primalac uskraćuje svaku
prepoznatljivu reakciju, istovremeno nagoveštavajući: „Ti si za mene
vazduh“, i na taj način obezvređuje pošiljaoca. Tako je, recimo, moguće da
pozdrav, pismo, ili poziv, ostanu sasvim bez odgovora.
Proces koji je prikazan na slici 66 može da ispadne manje ili više
jasan. Naravno, primalac i pošiljalac se često trude da prenesu jasnu
poruku i da učine da se povremeno nezgodno pitanje odnosa raspline u
magli komunikacije.
Postoje raznorazni trikovi pomoću kojih se nedvosmislena definicija
odnosa može izbeći. Na primer, ako nekoga koga poznajem sretnem na
ulici, moram da se odlučim za definiciju odnosa: pozdraviti ili ne
pozdraviti, zastati ili proći, obratiti se ili ne, a ako da – kako? Definiciju
odnosa mogu da izbegnem ako se – „izgubljen u mislima“ – napravim kao
da onog drugog uopšte nisam primetio. Ili pak mogu njegov poziv da
odbijem izgovarajući se nekim „važnim poslom“. A mogu i da ono što
govorim propratim neodgovarajućim tonom (uporedi str. 43), glasa, te da
ga tako odmah demantujem, itd. – Veoma smo kreativni kada treba pronaći
vešt način da se izbegne nedvosmislena definicija odnosa. U jednoj veoma
zanimljivoj analizi Hejli simptome šizofrenije tumači kao dosledan pokušaj
da se odnosi ne definišu (Hejli 1978, str. 113 i dalje).
 Sl. 66: O čemu god da A I B međusobno razgovaraju – kako god da se sreću ili
izbegavaju: ne mogu da izbegnu pregovaranje o svom odnosu.

4.2 Tri osnovne vrste odnosa

Mnogostrukost mogućih odnosa između A i B može se (prema Hejliju
1978) podeliti u tri osnovne kategorije:
Simetrični odnosi. Odnos je simetričan ako oba partnera mogu jedan
prema drugome da pokažu isto ponašanje. Recimo ako obojica mogu da
daju predloge, da kritikuju onog drugog, da mu daju savete.
Komplementarni odnosi. Odnos je komplementaran onda ako A
pokazuje drugačiji način ponašanja nego B, a pritom se ta dva načina
ponašanja međusobno dopunjuju i skrojeni su jedan prema drugom: jedan
pita, drugi odgovara; jedan podučava, drugi uči; jedan naređuje, drugi
sluša. Ova različitost uglavnom implicira neku vrstu nadmoći i
podređenosti, jedan je na višem, drugi na nižem položaju.
Metakomplementarni odnosi. Najpre se čini da može biti samo
simetričnih i komplementarnih odnosa. Stvar se, međutim, komplikuje ako
pomislimo na situaciju u kojoj A svog partnera B navodi da njime
raspolaže, da ga usmerava ili da mu pomaže. B time ima nadmoć; na
nekom višem stupnju, međutim, A ima nadmoć utoliko što je doveo do ove
vrste komplementarnog odnosa. Hejli to naziva metakomplementarnim
odnosom. Može se zamisliti i da A svog partnera B navodi da prema njemu
nastupa kao prema ravnopravnom, da se prema njemu ponaša simetrično:
ako, dakle, A svom partneru dopušta simetričan odnos ili ga od njega traži.
To je paradoksalna situacija. Npr. ako muškarac od svoje žene traži da mu
bude ravnopravan partner i da se emancipuje. Žena se tu nalazi u nerešivoj
dilemi, u nekoj vrsti situacije duplo vezanog (uporedi str. 44).
Ove tri vrste odnosa (vidi sl. 67) mogu, naravno, da se u okviru neke
veze jave različitim redom.

4.3 Manevar u odnosu

Da konstatujemo: pošiljalac i primalac naposletku ne mogu da izbegnu da
svoj odnos uzajamno definišu. U novim i problematičnim odnosima
definicija je nejasna i često sporna. Stoga se tu, odmah ispod površine
razgovora, odvija borba oko toga kakva vrsta odnosa trenutno važi i ko o
tome sme da odlučuje.

Sl. 67: Tri osnovne vrste odnosa

Pokušaji da se postojeći odnos drugačije definiše nazivaju se

„manevrima“. Manevri su takvi načini ponašanja koji dosadašnju vezu
menjaju, ili u njoj stavljaju naglasak na nešto novo. Jedan takav manevar
mogao bi se sastojati i u radoznalom pitanju, u nekom naređenju ili
komentaru o tuđem ponašanju. Ako, na primer, učenik na kraju časa
nastavniku kaže: „Ovog puta ste se veoma dobro pripremili za čas!“ – tu se
radi o simetričnom manevru jer je do tada za nastavnika bilo rezervisano
pravo da pohvalama i pokudama komentariše učenikova postignuća.
Zaprepašćenje koje u takvim situacijama često nastaje ukazuje na to da je
ova definicija odnosa nova. Neki vicevi prosto žive od tog zaprepašćenja:
„Na kojoj reci leži Rim?“, pita nastavnik učenika. „Pa, ako čak ni to ne
znate, kako ste mogli da postanete nastavnik?“, odgovara mu učenik. Šala
leži u tome što je učenik nastavnikovo pitanje protumačio simetrično, to
jest kao pravo pitanje među ravnopravnima, a ne kao komplementarni
zahtev. U ovom slučaju, međutim, učenikova reakcija deluje apsurdno jer
odnos učenik–nastavnik može nedvosmisleno da se definiše kao „jasan“. U
mnogim slučajevima, međutim, upravo ta jasnoća ne postoji, i onda
pošiljalac i primalac imaju dosta posla oko potajne borbe i natezanja da se
odnos definiše.

4.4 Studentkinja i mladić – primer

Sledeći primer11 treba da nam pomogne da bolje objasnimo pojmove koje
smo prethodno opisali (definicija veze: simetrične, komplementarne i
metakomplementarne veze; slaganje s definicijom veze, može da prođe,
odbijanje i obezvređivanje; manevri).
Mlada žena sedi i čita na klupi u parku, a mladić joj prilazi.
On: „Mogu li da sednem?“ (pokazuje na mesto pored nje).
Njegova definicija odnosa glasi: Među nama mogu da budu
razmenjene reči, to nije samo zajednički boravak u tišini. Time što traži
dozvolu za postupak za koji dozvola nije potrebna (da sedne na klupu), on
joj metakomplementarno daje vlast nad sobom (mogućnost da raspolaže
njime).
Iz odgovora koji sledi videće se da li devojka taj predlog odnosa
prihvata, smatra da „može da prođe“ ili ga odbija.
Ona: „Svakako!“ (podiže pogled i široko se osmehuje).
Ona se, dakle, slaže s njegovom definicijom. Širokim osmehom
dodatno nagoveštava potajni pristanak da se tu možda radi i o nečemu
višem nego o pukoj organizaciji ko će gde sesti. Mogla je da mu pokaže i
da njegov manevar samo može da prođe (recimo tako što bi kratko,
bezlično rekla: „Izvolite“); ili je pak manevar mogla da odbije (recimo:
„Kakvo vam je to pitanje?“); a mogla je manevar i da obezvredi tako što na
njega naprosto ne bi obratila pažnju.
 Oboje neko vreme sede na klupi, ona naizgled i dalje čita, on briše
naočari. Kraj njih prolazi električni vozić (oboje ga gledaju).
On: „Vozić za bakice!“ (s blagim podsmehom).
Definicija odnosa: ovo je odnos u kome sme malo i da se proćaska o
zajednički dostupnoj okolini.
Ona: „Mhm“ (smeje se).
Potvrda definicije. – Nakon što su još malo poćutali:
Ona: „Lepo je ovde, zar ne?“
Još jedna potvrda stare definicije. Ovog puta, međutim, s tom
razlikom što predlog definicije pokreće ona. Njemu time postaje
nedvosmisleno očigledno da njegova definicija ne samo što „može da
prođe“ već je i zaista potvrđena (= i ja bih više volela da razgovaram nego
da čitam).
On: „Da, baš je lep dan. Upravo sam proveo tri sata na dečjem
igralištu i igrao se s decom ‚ide maca oko tebe‘.
Deci je bilo mnogo zabavno jer nisam mogao dobro da trčim. Juče
sam došao iz bolnice, osam nedelja sam ležao.
Slomio sam nogu na tenisu, pa su morali su da mi ugrade veštačko
koleno. Sad se osećam veoma prazno i ne znam šta ću sa sobom. Doduše,
imam poznanika, ali svi su zajedno otišli na odmor. Znaš, baš me je spopao
neki osećaj besmisla. Kod kuće me guše ona četiri zida, a šest meseci neću
moći da radim – po zanimanju sam bolničar.“
Ovo otkrivanje sebe, koje ide veoma daleko, predstavlja manevar
kojim se stara definicija odnosa veoma proširuje: u ovom odnosu sme da se
govori o ličnim, pa i intimnim sadržajima. Kako taj manevar tačno
shvatiti? Moguće je da on pokreće simetričnu, ali i komplementarnu vezu.
Simetričnu: ovo je odnos u kome će svako od nas ispričati malo o sebi i
tako ćemo se bolje upoznati. Kompelementarnu: ovo je odnos u kome ja
mogu da se ispričam i imam nekoga ko me sluša (klijent–terapeut).
Studentkinja je u naknadnoj analizi zaključila da je njegovu poruku u
veoma velikoj meri shvatila kao zahtev: „Slušaj me, pozabavi se mnome!“
– Reagovala je u skladu s tim tumačenjem:
Ona: „Mogu da zamislim taj doživljaj na igralištu. Tek si izašao iz
bolnice, moraš ponovo da se navikneš na tu situaciju. Nemoj se bojati
sopstvenih osećanja, to je potpuno normalno. Prosto ti treba vremena.
Stvarno je glupo što su ti prijatelji otputovali baš sad kad ti je neko
potreban, a ti nisi mogao da pođeš s njima. Čime se trenutno baviš?“
(pomalo sažeto).
S gledišta psihologije komunikacije, ovo je složena situacija: ako je s
njegovim predstavljanjem bila povezana komplementarna definicija
odnosa, njena reakcija je potvrda tog predloga definicije. Ali ako je imao u
vidu simetričan odnos, njena reakcija bi predstavljala (delimično)
odbijanje. U svakom slučaju, njena reakcija sada sadrži nedvosmislenu
definiciju odnosa: ti klijent – ja terapeut (ti jadan, ja pomažem). Sama
studentkinja kasnije analizira: „Ovaj odnos liči na odnos klijenta i
terapeuta. On je utoliko u slabijoj poziciji pošto od mene nešto hoće, a to
mu je čak i potrebno: važno mu je da govori; ja, naprotiv, ne odajem ništa
o sebi, pa sam time zaštićenija nego on.“
Njen predlog odnosa time predstavlja manevar koji joj (u slučaju da
od njega dobije potvrdu) obezbeđuje nadmoć u odnosu. Kako će on
reagovati na taj manevar?
On (sažeto): „Po zanimanju sam viši bolničar, mogu da držim obuku
i ocenjujem. U ovom gradu živim već šest godina, pre sam živeo u Parizu.
Imam mnogo prijatelja iz inostranstva, koji su sada takođe ovde. Imam i
mlađu sestru, i ona živi ovde, ali sad je na putu s našim zajedničkim
prijateljima. Neko vreme smo stanovali zajedno, osećam da me ona veoma
seksualno privlači i voleo bih s njom da spavam ali nisam“ (priča neku
zgodu u kojoj je svoju devojku i svoju sestru međusobno poredio u
njihovom prisustvu, pa je sestra pritom bolje prošla. To je istovremeno
predstavljalo i kraj veze s devojkom). „Verovatno to nije mogla da
podnese.“
On nastavlja s predstavljanjem, ali sadržaj se izmenio! Više ne priča
o svojim nevoljama i problemima, već ističe svoju profesionalnu i mušku
nadmoć. Njegova poruka time sadrži jasno odbijanje njene definicije
odnosa: „Ne, ja ti nisam klijent, a ti mi nisi terapeut. Već si ti devojka, a ja
sam pravi muškarac!“ Započeo je borbu za premoć. Neslaganje oko
zajedničke definicije odnosa na ovom mestu je očigledno. Ona je shvatila
njegovo „odbijanje uloge klijenta“ i njegovo insistiranje na simetričnom
odnosu muškarac–žena, i na to iznutra reaguje nevoljno:
Ona: „Mogu da shvatim tvoju devojku, i ja bih slično reagovala…“
(Zatim daje pomalo sumnjičave komentare na njegovu priču, nervozna je,
gleda na sat.) „Mislim da sada moram da krenem na fakultet.“
 Sada ona, sa svoje strane, odbija njegovu definiciju odnosa („Ja sam
pravi muškarac, a ti si devojka koja dolazi u obzir za mene“). Izražava
odstojanje time što se solidariše s njegovom devojkom i time što najavljuje
da će poći. To je kao da kaže: „Ti nećeš da prihvatiš moju definiciju, ja
neću tvoju, pa onda sad proglašavam da je odnos završen.“
On: „Lepo smo porazgovarali.“
To znači i: naš odnos je lep. Ovim manevrom on protivureči njenoj
definiciji odnosa („Odnos će uskoro biti prekinut!“)
Ona: „Da, stvarno. Čovek retko može tako da popriča s nepoznatom
osobom.“
Naizgled potvrda njegove definicije. Ako se bolje pogleda, međutim,
vidimo da se radi samo o delimičnoj potvrdi jer ukazivanje na „nepoznatu
osobu“ ponovo izražava izvesno odstojanje.
Susret se završava time što je on ubeđuje da se vide još neki put;
napola nevoljno ona pristaje na dogovor. U dogovoreno vreme se,
međutim, nije pojavila; poslednji manevar s njene strane kako bi zadržala
nadmoć u situaciji koja ne obećava mnogo: „Ja odlučujem da je ovaj odnos
okončan, pre nego što ti to uradiš.“
 5. Dugotrajna dejstva poruka o odnosima:
koncept o sebi

Značaj strane poruke koja se tiče odnosa nije ograničen na trenutna

osećanja i dalji tok razgovora. Pre bi se moglo reći da poruke koje se tiču
odnosa imaju značajno dugotrajno dejstvo: primalac tu dobija informacije
kako ga (pošiljaoci) vide. U potrazi za sopstvenim identitetom („Ko sam
ja?“) dete je upućeno na takve nagoveštaje. S vremenom se ogromno
mnoštvo poruka o odnosima koje dete dobija od svog okruženja zgušnjava
u zaključak: „Dakle, takav sam ja!“ (vidi sl. 68).

Sl. 68: Koncept o sebi kao rezultat zgušnjavanja poruka o odnosima

Ovo „mišljenje o sebi“ (Adler), taj sopstveni koncept o sebi, danas se

posmatra kao jedna od ključnih promenljivih ljudske ličnosti i duševnog
zdravlja. Pre svega Alfred Adler je opisao kako se neko ko o sebi nema
naročito dobro mišljenje (osećaj niže vrednosti) obeshrabreno povlači, ili
se pak, u neprestanoj potrebi da dokazuje sopstvenu vrednost, preterano
bori za važnost i nadmoć i tako veliki deo svoje duševne energije traći na
bojnim poljima rivalstava i pokazivanja svojih kvaliteta kojima nastoji da
imponuje.
Značaj koncepta o sebi, međutim, leži i u sledećem: kad se taj
koncept jednom učvrstio, pojedinac sebi stvara svoj svet iskustava u kome
se utvrđeni koncept o sebi neprestano potvrđuje. U poglavlju 5.3 detaljnije
ćemo opisati kako kroz koncept o sebi „stičemo“ određena iskustva, dok
druga iskustva, koja bi možda mogla da koriguju naš koncept,
isključujemo.
Zbog ovog dalekosežnog značaja koncepta o sebi neki su psiholozi
(npr. Tauš i Tauš 1979) zbivanja na nastavi posmatrali skoro isključivo
kroz „naočari odnosa“ (zanemarujući pritom konkretne sadržaje): oni su
naslućivali da se tu postavljaju glavne smernice u razvoju ličnosti.

5.1 Nastanak koncepta o sebi kroz ti-poruke i etiketiranje

Koje su to, konkretno, poruke o odnosima koji određuju naš koncept o
sebi? To su najpre eksplicitne i implicitne poruke o odnosima koje dete
prima od važnih osoba u svom životnom okruženju. Eksplicitni iskazi su,
npr.: „Budalo!“, „Od tebe nikad ništa neće biti!“, „Ti si naše drago, dobro
dete“, „Nemaš smisla za tehniku“, „Umeš lepo da slikaš“.
Takvi eksplicitni iskazi o odnosima u međuljudskoj komunikaciji
dopunjuju se implicitnim porukama o odnosima; načinom na koji se
pojedincu obraća i prema njemu postupa, iz koga on može da iskusi kako
se drugi odnose prema njemu, šta o njemu misle. Npr.: „Suzdrži se!“,
„Moram li sve uvek triput da ti kažem?“, „Saberi se, bre, malo!“ ili pak:
„Šta ti misliš o ovom predlogu?“, „Hajde zajedno da razmislimo kako to da
rešimo“ itd. – dete i neverbalno, pre nego što može da razume jezik, kroz
celokupno ponašanje važnih osoba koje brinu o njemu, shvata otprilike
osnovnu poruku: „Ti si ovde poželjan“, ili: „Sve se vrti samo oko tebe“, ili
pak: „Ovde si nepoželjan i na teretu“ – i verovatno da su upravo ovakve
prve, hiljadama signala prenošene ti-poruke ono što suštinski obeležava
koncept deteta o sebi. Vaspitanje je pre svega komunikacija između
redova. Takve ti-poruke ni u kom slučaju ne odražavaju samo detetove
karakteristike koje se mogu objektivno ustanoviti. One, naprotiv, sadrže i
potajne želje, lične i kulturne predrasude pošiljaoca (npr. mišljenje o tome
kakve treba da budu devojčice, ili dečaci).
Institucija kao pošiljalac ti-poruka. Do sada smo formiranje koncepta
o sebi opisali kao rezultat iskustava koja osobu definišu, a koja dete stiče
posredstvom važnih osoba koje brinu o njemu. Ti-poruke koje ono pritom
prima delom su vrlo individualne, a delom više kolektivne, u smislu da ih
dete prima kao pripadnik neke određene grupe i stoga deli sa svim ostalim
njenim pripadnicima (npr. polno stereotipne poruke: „Pa ti si dečak!
Dečaci ne plaču!“).
U ovom poglavlju ćemo pažnju usmeriti na to da – nezavisno od
pojedinačnih vaspitača – škola kao institucija, sa svojim propisima i
planovima, sadrži (implicitne) poruke o odnosima upućene „svim“
učenicima. Tilman (1976) u tim porukama vidi „potajni“ nastavni plan
škole i smatra da je upravo to onaj nastavni plan koji je zapravo
delotvoran.
Ako neke od institucionalnih poruka koje se „učeniku“ upućuju
učinimo eksplicitnim, one mu – iz dana u dan – zvuče otprilike ovako:
„Tvoja reč ovde ne znači mnogo. Jedan si od trideset petoro učenika
u razredu, kao pojedinac nisi bitan; dakle, budi suzdržan, naročito sa
svojim posebnim željama. Još si mali i glup, nastavnik zna šta je za tebe
dobro da naučiš, pa zato dobro pazi i slušaj onoga ko je glavni.
Odgovornost za zajednicu ne treba da preuzimaš – sve je regulisano. Ti
treba samo vredno da učiš gradivo.“
Teško da će učenik poruku čuti baš u ovom obliku, mada je
nastavnici često (silom prilika) prenose, kao glasnogovornici institucije.
Učenik, međutim, tu poruku kroz svoja svakodnevna iskustva u školi prima
jednim indirektnim, ali zbog toga ništa manje jasnim kanalom.
Drugim rečima: instituciji je stalo do istinski „infantilne“ slike
učenika. U skladu s tim, ona od učenika čini pasivne primaoce učenja, za
koje se sve u velikoj meri može i mora isplanirati, i uskraćuje im
odgovornost i punopravno učešće u društvenom životu.
Društvo kao pošiljalac poruka. I društvo kao celina, sa svojim
ustanovama, propisima, zakonima i činjeničnim datostima, takođe se javlja
za reč i upućuje određenim podgrupama stanovnika ti-poruke koje
presudno utiču na njihov koncept o sebi. Muler je pretočio u reči kako
glase poruke koje on čuje da društvo upućuje mladima:
„Stvarno je bedak što se rađa toliko dece jer nam u osnovi nikako
nisu sva potrebna. Vreme dečjeg rada je prošlo, zbog čega smo, naravno,
srećni. Velika porodica takođe pripada prošlosti, a u današnjoj maloj
porodici, sa svim onim aparatima za domaćinstvo, vi, mladi, više ste teret
nego pomoć. Neprijatnog posla za neobučenu pomoćnu radnu snagu ima u
izobilju, ali vi verovatno mislite da ste previše dobri za to, što ne možemo
da vam zamerimo. Za atraktivna radna mesta potrebni su nam neki od vas,
ali nikako ne svi – naposletku, i mi hoćemo da zadržimo svoja radna
mesta, a danas živimo i mnogo duže nego ranije. Neki od vas će imati
sreće, ali ne mnogi; naprosto ne znamo šta da radimo s vama. Razumećete,
pokušavamo da izbegnemo ratove, pa nam trenutno niste potrebni ni za to.
Molimo vas da budete zadovoljni koliko možete i da nikome ne stojite na
putu. Ne pitajte nas šta da radite. Ako se nečega setimo, pozvaćemo vas –
inače nas, moliću lepo, ostavite na miru.“
Iz Cajta, 15.7.1977.

5.2 Etiketiranje ništarije

Hajde da još jednom rezimiramo sve što je dosad rečeno: koncept o sebi
nastaje kao posledica iskustava koja nas definišu. Kod tih iskustava koja
nas definišu pretežno se radi o eksplicitnim ili implicitnim ti-porukama
(„Takav si ti!“) koje nam šalju važne osobe koje brinu o nama ili institucije
i društvene ustanove. Pošto je dete sklono da se ponaša u skladu sa svojim
konceptom o sebi, ovakvim postupcima kojima se dete definiše zapravo se
tek uobličava njegova stvarnost. Ta vrsta objašnjenja koristi se, između
ostalog i pre svega, i za nastanak ponašanja koje odstupa od društvenih
normi (delinkvencija). Prema tom objašnjenju, „ništarija je proizvod
etiketiranja, koje je dovelo do koncepta „ja ništa ne vredim“. Tako se
prilikom nastanka neke kriminalne karijere često mogu pratiti sledeći
koraci (Tanenbaum 1938, Brusten i Hurelman 1973):
1. Određeni način ponašanja nekog deteta, koji ono sâmo u svom
pojavnom svetu vidi kao bezazlen i zabavan, odrasli označavaju kao „loš“,
„zao“, ili dosadan“. Treba obratiti pažnju na deo kojim pošiljalac otkriva
sebe prilikom takvog etiketiranja!
Ovaj deo etiketirajuće poruke kojim pošiljalac otkriva sebe
predstavnici psihološkog pristupa koji najveću važnost pridaje etiketiranju
naročito naglašavaju. Na primer: neki nastavnik detetu govori da je
„prljavo“. Da li kroz tu poruku doznajemo nešto o detetu ili o nastavniku?
O oboma. Pre svega doznajemo nešto o nastavnikovom sistemu vrednosti,
na šta obraća pažnju, šta smatra važnim i za šta smatra da zaslužuje
sankcije.
2. Dete, koje u početku oseća samo da je pogrešno shvaćeno i da prema
njemu nepravedno postupaju, s vremenom počinje drugačije da definiše
sebe. Naročito onda ako odrasli koji ga definišu kao „loše“ ne žigošu samo
njegovo ponašanje već, uz uopštavanje, i celu njegovu ličnost.
3. Kao posledicu tog redefinisanja dete pokazuje ponašanja koja su
prikladna za jačanje devijantnog identiteta koji se razvija. Na primer,
priključuje se sličnim „upadljivim“ vršnjacima (formiranje „bande
delinkvenata“). Članovi takve grupe ne uče samo kako da se pomire s
etiketom „delinkventa“: oni grade i norme koje tu etiketu uzdižu u rang
odlikovanja.
4. „’Delinkventi’ sve češće dolaze u kontakt sa zvaničnim instancama koje
izriču i sprovode sankcije, sa predstavnicima socijalnog rada, policije i
pravosuđa. Sve ove instance nastoje da njihovo shvatanje sebe suzbiju
nakon što je proces već pokrenut, ali ga po pravilu sa svakim daljim
korakom samo jačaju“. (Brusten i Hurelman 1973, str. 32). Ove zvanične
reakcije stvaraju nova etiketiranja i pojačavaju sliku o sebi koja je počela
da se etablira. Time pogođene mlade osobe se „kriminalizuju“. Za ove
nenameravane posledice skovan je pojam „sekundarna odstupanja“. U
sankcijama implicitno sadržana poruka o odnosu ima jače dejstvo nego u
sankcijama takođe sadržan zahtev „okani se toga!“ – Drugim rečima: dok
je „primarno odstupanje“ zasnovano na manje ili više bezazlenim početnim
delima, „sekundarno odstupanje“ proizilazi iz etiketirajućih reakcija
okruženja. Paradoksalno dejstvo: tek mere koje imaju za cilj da nešto
spreče stvarno izazivaju one pojave koje je trebalo sprečiti.
S tog gledišta, sve mere koje se preduzimaju s dobrim namerama
treba proveriti imajući u vidu to da li s njima povezano implicitno ili
eksplicitno etiketiranje izaziva pogoršanje veće od poboljšanja koje mera
obećava. Evo primera: školsko dete šalju školskom psihologu na
savetovanje kao „inhibirano“. Savetovanje sa školskim psihologom
svakako može da omogući poboljšanje. S druge strane, međutim, postoji
opasnost da se detetov sopstveni koncept o sebi dopuni aspektom: „Ja sam
neko ko mora kod školskog psihologa“, i da se tek time istinski pokrene
karijera autsajdera. Stoga se zastupnici modernih koncepata savetovanja
trude da poremećaj ne traže i ne leče kod pojedinca, već u interakcijama
pojedinaca u grupi, u kojoj se poremećaju pristupa aktivno (uporedi Redlih
i Ot 1980: „Promene interakcije u školskim razredima, umesto
stigmatiziranja kroz lečenje pojedinačnih slučajeva“).
 5.3 Koncept o sebi kao „proizvođač“ iskustava
Koncept o sebi javlja se kao proizvod zgušnjavanja svih već spomenutih
iskustava: „Takav sam ja, dakle!“ U tekstu koji sledi ispitaćemo kako već
etablirani koncept o sebi stvara takvo okruženje u kome pojedinac
uglavnom „stiče“ upravo onakva iskustva kakva potvrđuju njegov koncept
o sebi.
To pokreću pre svega dva mehanizma: izbegavanje i iskrivljavanje.
Neka iskustva mogu da izbegnem, tako da moj život i svet od takvih
iskustava budu „očišćeni“. Nekim drugim iskustvima, doduše, ne mogu da
se sklonim s puta, ali mogu tako da ih protumačim i da ih iskrivljeno
opazim da ona do mene više ne stižu u svom prvobitnom obliku, već u
obliku koji se uklapa u moj koncept o sebi.
Obe strategije (izbegavanje i iskrivljavanje) mogu da se primene i na
spoljna i na unutrašnja iskustva (osećanja, motive). Pogledajmo konkretno
kako ti mehanizmi deluju.

Izbegavanje
Aspekti koncepta o sebi koji obećavaju neuspeh čine da čovek „u
velikom luku zaobilazi“ ona mesta za koja oseća da je loše opremljen.
Ako, npr., o sebi mislim da „nemam dara za tehniku“, imaću tendenciju da
izbegavam sve one situacije u kojima se radi o razumevanje tehničkih
detalja i veštinama te vrste. S vremenom ću znatno zaostati u uvežbanosti,
a nakon nekoliko godina zaista ću imati „dve leve ruke“, ali ne toliko zbog
nedostatka dara koliko zbog nedovoljne vežbe i manjka iskustva, za šta je
smernice, u vidu izbegavanja, postavio moj prvobitni koncept o sebi. –
Začarani krug proročanstva koje dovodi do sopstvenog ostvarenja tako se
zatvara, a koncept o sebi pokazuje se kao nešto što potajno vuče konce
našeg ličnog razvoja (vidi sl. 69).12
 Sl. 69: Začarani krug jednog koncepta o sebi kao proročanstva koje dovodi do
sopstvenog ostvarenja

Pre svega obeshrabreni ljudi (s izraženom tendencijom da izbegavaju

neuspehe) neprestanom taktikom zaobilaženja uspevaju sebe da poštede
onih iskustava kroz koja bi nešto naučili i napredovali. Oni vode
redukovan život, na svom „domaćem terenu“ gde im ne preti nikakav
poraz. Time postižu da spolja uglavnom deluju suvereno i snažno. Tu,
međutim, nema ni govora o stvarnoj duševnoj snazi, koja bi sebi mogla da
priušti i prolazne poraze pri „igri u gostima“, a samo ona obećava napredak
u razvoju ličnosti.
Ako neki veoma negativan koncept o sebi postane generalizovan,
npr. „mene i tako niko ne voli“, treba računati s dejstvom koje je prosto
porazno! To će pokrenuti određeno (neprijateljsko ili povučeno) ponašanje,
koje zaista izaziva antipatiju ili ravnodušnost bližnjih. Tu se može
savetovati samo pomoć psihoterapeuta u razbijanju začaranog kruga.
Iskrivljavanja i drugačija tumačenja
Ovo je jedan od glavnih mehanizama kojima čovek sam stvara svoje
okruženje: tako što se u celini uklanja s puta određenim iskustvima. Kod
drugog mehanizma, o kome ćemo sada govoriti, pretpostavlja se da se
izvesna iskustva, koja bi bila prikladna da već postojeći koncept o sebi
dovedu u pitanje, doduše, ne mogu izbeći, ali da se opažaju na način koji ih
iskrivljava i tako tumače drugačije, onako kako se opet uklapa u čovekov
koncept o sebi.
To možemo objasniti na primeru dva podmehanizma: na prijemu
poruka i na kauzalnom atribuiranju. Naglasili smo (uporedi str. 169), da
(četvorostrana) primljena poruka predstavlja proizvod primaoca, i to
utoliko što on na sve četiri strane poruke ubacuje, između ostalog, i nešto
što odgovara njegovom duševnom stanju. Tako će osoba s niskim
osećanjem sopstvene vrednosti poruku koja joj stiže primati s preosetljivim
uvom za ravan odnosa, uobraziće da u nedužnim pitanjima ili iskazima
postoji neka kritika, ili omalovažavanje njene ličnosti (uporedi str. 58 i
dalje). Evo još primera kako prijem poruka zavisi od koncepta o sebi: neko
ko reaguje jednosložnim odgovorom jednog će sagovornika navesti na
zaključak: „Mora da je umoran“, a drugog, naprotiv, na zaključak: „Jasno –
ne voli me!“ – Čovek nešto kaže, a drugi se nasmeju. Jedan će ovaj smeh
protumačiti kao dokaz da ih je njegova šala zabavila, dok se drugi oseća
ismejanim. Pre svega, implicitne poruke o odnosima ostavljaju primaocu
širok prostor za tumačenje. Ali tako je i s eksplicitnim, nedvosmislenim
porukama o odnosima. Izjave: „Ti si egoista“, ili: „Ti si baš veliki
naučnik!“ i dalje ni u kom slučaju ne određuju primaoca – dva različita
primaoca mogu da steknu veoma različita duševna iskustva s jednom te
istom porukom. Tako će možda jedan ovu ti-poruku prihvatiti kao
činjenicu i iznutra će reagovati: „Dakle, takav sam ja“ – dok će drugi
poruku koja mu stiže više shvatiti kao pošiljaočevo otkrivanje sebe („Šta li
se to s njim dešava, pa je došao do takvog suda o meni?“). Mala deca,
međutim, skoro uopšte nisu u stanju da ti-poruke primaju uvom koje hvata
pošiljaočevo otkrivanje sebe (uporedi str. 61 i dalje).
Ima i dovoljno mogućnosti da se pozitivne poruke o odnosima
odbace. Npr., nekoga hvale, ali ta pohvala se ne uklapa u njegov nizak
koncept sopstvene vrednosti. On reaguje: „To kažeš samo da bi me utešio.“
U službu očuvanja koncepta o sebi mogu da stupe i takozvana
kauzalna atribuiranja (tj. pripisivanje uzroka). Uspesi i neuspesi mogu se
objasniti pomoću četiri uzročna faktora (Hekhauzen 1974):
• Sposobnost
• Napor
• Teškoća zadatka
• Slučaj
Tako, recimo, neko s niskim konceptom sopstvene vrednosti može
uspehe pripisati slučaju („I ćorava koka nađe neko zrno“) – pa tako uspeh
već gubi kvalitet doživljaja koji bi mogao da koriguje njegov koncept o
sebi. Nasuprot tome, neuspehe će odmah pripisati sopstvenoj
nesposobnosti.
 Nastavnici i roditelji kao komentatori učenikovih postignuća, dakle,
imaju mogućnost da konstruktivnim pripisivanjem uzroka utiču i na
učenikov koncept o sebi, tako što će ga ohrabriti.
Sledeća slika (sl. 70) ilustruje mehanizam iskrivljavanja iskustva u
režiji koncepta o sebi.

Sl. 70: Iskrivljavanje iskustva zbog „naočara“ kroz koje ih čovek gleda,
u službi potvrđivanja koncepta o sebi

5.4 Izbegavanje i iskrivljavanje unutrašnjih iskustava

U zapanjujuća otkrića psihoterapeutskih istraživanja spada i to da koncept
o sebi ne samo što „stvara“, odnosno izbegava iskustva o spoljnom svetu,
već takođe i o unutrašnjem svetu. Iskustva koja se ne uklapaju u naš
koncept o sebi ne prodiru u svest i ne mogu biti ni direktno
iskomunicirana. Uzmimo još jednom primer sa str. 135 i 136 – zaposleni
koji se na radnom dogovoru oseća pogođenim uzbuđeno viče: „Uopšte se
ne ljutim! Naprotiv, sve ovo me zabavlja!“ Taj zaposleni nije svestan svoje
povređenosti i svog gneva: ta osećanja se ne uklapaju u njegovu sliku o
sebi kao snažnom muškarcu koji je suvereno iznad toga i ne reaguje
osetljivo „na svaku sitnicu“.
Osećanja koja nisu „na liniji“. Ta „osećanja koja nisu na liniji“, kako
ja imam običaj da ih zovem, ono su što rado zamagljujemo i ne dopuštamo
da nam dopre u svest. Tako se, recimo, razočaranje i dosada možda ne
uklapaju u koncept zaljubljenosti; bes i mržnja se možda ne uklapaju u
koncept o sebi „miroljubivog oca porodice punog razumevanja“;
ljubomora se možda ne uklapa u koncept nekoga ko ne priznaje nikakve
pretenzije na posedovanje druge osobe u međuljudskim odnosima; a tuga
se ne uklapa u koncept o sebi nekog „veseljaka“ koji „sve prima s
humorom“.
 Ovo odbijanje da opazimo osećanja koja „nisu na liniji“ naposletku
znači da se prema važnim delovima svoje ličnosti odnosimo s odbojnošću i
da mnogo duševne energije trošimo na odbranu od takvih osećanja. Kroz
psihoterapiju se može postepeno postići „sve veća otvorenost prema
[unutrašnjem] iskustvu“ (Rodžers 1979):
„Izgleda da ovaj proces pretpostavlja pre svega sve veću otvorenost
prema iskustvu. Taj princip je s vremenom za mene dobijao sve veći
značaj. On predstavlja tačnu suprotnost stavu odbijanja. Ranije sam pojam
stav odbijanja opisivao kao reakciju organizma na iskustva koja se osećaju
ili anticipiraju kao opasna, kao nešto što je u protivurečnosti s postojećom
slikom pojedinca o sebi, ili sa slikom njegovog odnosa prema svetu. Ova
opasna iskustva se privremeno čine neškodljivim tako što im se uskraćuje
prodor u svest, ili ona u svest prodiru u iskrivljenom obliku. Iskustva,
osećanja i reakcije koji se u meni odvijaju doslovno nisam u stanju
precizno da opažam ukoliko odstupaju od moje već postojeće slike o sebi.
Veliki deo terapijskog procesa je klijentovo neprestano otkrivanje da
poseduje osećanja i stavove koje dotle nije svesno opažao, koje nije mogao
da ‚poseduje‘ kao realno postojeći deo sebe“ (str. 186 i sledeća).
Rezultat takvog procesa Rodžers na drugom mestu formuliše ovako:
„Svest više ne stražari nad opasnom i neprozirnom gomilom impulsa
koji samo u izuzetnom slučaju smeju da ugledaju svetlost dana, već postaje
umirujući sustanar jednog društva impulsa, osećanja i misli koji, kako
zaključujemo, veoma dobro mogu i sami da se regulišu ako se od njih ne
čuvamo sa strepnjom“ (str. 125).
 6. Šta da se radi s poremećajima u odnosima

Mada su poremećaji u odnosima na dnevnom redu svuda gde ljudi žive i

rade zajedno, sposobnost da se s takvim poremećajima izađe na kraj, i da
ih međusobno „razjasnimo“, kod većine nije previše razvijena. Neizraženo
ogorčenje i skrivena povređenost, izbegnuti sukobi i licemerna diplomatija,
neprijateljske zađevice i sitničavo gunđanje, žestoke borbe čvrstim
argumentima na pogrešnom nivou, to je ono što često dominira scenom
ako stanje na nivou odnosa postane loše.
O jednoj tipičnoj kardinalnoj grešci u međuljudskoj komunikaciji
govorili smo već na strani 55: to je prenošenje poremećaja u odnosima na
konkretan nivo. Majka savetuje ćerki da obuče jaknu, ćerka je nevoljna,
suprotstavlja se i zapodeva se sitničavi spor oko temperature.
Stručnjaci za psihologiju komunikacije su obučeni da obraćaju
pažnju već na prve nagoveštaje poremećaja u odnosima prilikom
konkretnih rasprava. Tako, recimo, ćerkin „prkosni ton“ već predstavlja
jedan ovakav znak. Takav znak je i kad se na nekoj konferenciji kaže: „Da
ste pročitali saopštenja uprave od broja tri do broja pet, znali biste da …“
ili kad nekog zaposlenog njegov pretpostavljeni zamoli: „Ne biste li mogli
bar da nam navedete neto iznos?“ (U ovom bar krije se poruka: „Ako već
od vas ne može da se očekuje normalan radni učinak.“) Ili pak: govornik je
okončao svoje predavanje i poziva na diskusiju. Jedan od slušalaca se
javlja: „Potpuno mi je zagonetno kako kada je reč o ovoj temi može da se
ispusti iz vida stanovište X…“ Na strani ove poruke koja se tiče odnosa
predavaču se prebacuje nedostatak kompetencije, a želja za odmazdom
odmah dolazi do izražaja u odgovoru: „Mislim da sam na početku svog
izlaganja veoma jasno dao do znanja da …“ (= ako ste vi uopšte slušali…)
 Sl. 71: Konkretnu raspravu remete signali („bodlje“) s nivoa odnosa

Ako su konkretni razgovori prepuni takvih „bodlji odnosa“ (vidi sl.

71), u razgovoru vlada napetost, a konkretnost i objektivnost su ugrožene.
Ono što ovde leti kroz prostoriju i uslovljava takav bodljikavi stil
uglavnom su stari sukobi.
Takve, na sl. 71. simbolično prikazane, „bodlje odozdo“ često su
vesnici simptoma, ili već sami simptomi, sve veće i na kraju nerazmrsive
isprepletenosti konkretne strane poruke i strane poruke koja se tiče odnosa
(stadijum 2, vidi sl. 72). U tom stadijumu gotovo niko više ne može da
kaže nešto o konkretnoj temi a da se to ne tumači kao pametovanje,
neprijateljstvo, pokušaj osvete ili napad. Neki kolegijumi, neka odeljenja u
preduzećima i neke porodice nalaze se u trajnom stanju ove
„isprepletenosti“, gde je svaka rasprava protkana (u međuvremenu
zaoštrenom) problematikom iz ravni odnosa.

Sl. 72: Isprepletenost konkretne ravni i ravni odnosa

Najkasnije u ovom trenutku pomaže samo jedno: da se rasprava o

konkretnim temama nakratko prekine i da se uvede eksplicitno
izjašnjavanje o odnosima („Kako stojimo jedni prema drugima? Šta naše
razgovore čini tako neplodnim, tako razdražljivim, tako opreznim, ili tako
distanciranim?“) – vidi sl. 73.

Sl. 73: Prekidanje rasprave o konkretnim stvarima i uvođenje eksplicitnog

razjašnjavanja odnosa
 6.1 Razjašnjavanje odnosa
Ovakva razjašnjavanja odnosa nezgodna su i neuobičajena. Stoga se u
stanju isprepletenosti, koju je teško razmrsiti, savetuje da se kao „pomoć u
raspetljavanju“ angažuje stručnjak za psihologiju komunikacije – za parove
i porodice to važi jednako kao i za kolegijume i radne grupe. Intervencija
stručnjaka za psihologiju komunikacije sastoji se – pored obezbeđivanja
atmosferskih uslova – u sledećem:
1. Ohrabruje na otvorene iskaze o odnosima (sprečava raspravu o
konkretnim temama).
2. Služi kao „babica“ za ja-poruke koje leže u pozadini svega.
3. Ohrabruje na izražavanje želja i otvorenih zahteva (pogled unapred,
umesto gnevnog pogleda unazad).
Ovaj niz koraka koji intervencija psihologa sledi lepo se može
pokazati na kvadratu poruke (vidi sl. 74).
Postupak ćemo pojasniti na primeru. Pogledajmo još jednom malu
scenu između majke i ćerke (str. 55 i sledeća). Raspravi je prethodila
majčina opomena ćerki da obuče jaknu, sledi ćerkina razdražljiva reakcija
u konkretnoj ravni („Pa uopšte nije hladno!“), a zatim sledi rasprava u
konkretnoj ravni, o temperaturi. Razjašnjavanje odnosa između majke (M)
i ćerke (Ć) uz pomoć komunikacionog psihologa (KPS) može da počne:

Sl. 74: Sled koraka u intervenciji komunikacionog psihologa koja treba da

podstakne razjašnjavanje odnosa

KPS: „Primećujem da ste obe ljute i da je atmosfera neprijatna.

Možda biste mogle direktno da kažete šta vam smeta. (majci): Hoćete li vi
da počnete?“
M: „Uvek taj razdražljivi ton, i uvek hoće da bude pametnija i da sve
bolje zna!“
 KPS (obraća se Ć): „A šta tebi smeta?“
Ć: „Uvek mi govoriš šta da radim! Kao da ja ne znam i sama šta
treba da obučem! (Obraća se M): Šta te se to uopšte tiče?“
M: „Pa ja sam, na kraju krajeva, i dalje tvoja majka!“
Ć: „Pff!“ (odmahuje rukom) – Ćutanje.
Komentar u međuvremenu: Svađa je sklonjena sa konkretne ravni i
sada se odigrava tamo gde joj je i mesto: u ravni odnosa (1). Sledeći cilj
mora biti da se udalji od uzajamnih optužbi, dođe do ja-poruka koje leže
iza njih (uporedi sl. 74) i da se pomogne da se one iznesu (2).
KPS (obraća se Ć): „Smem li da kažem nešto u tvoje ime? – Ti onda
kaži da li misliš da je to tačno?“
Ć: Klima glavom.
KPS (staje iza Ć i govori u njeno ime): „U takvoj situaciji osećam da
se prema meni ponašaš kao prema malom detetu kome sve mora da se
kaže. Htela bih da sama odlučujem o sebi, kao odrastao čovek, i veoma mi
je važno da osetim da ti (M) u mene imaš poverenja – (obraća se Ć): Da li
je to tačno?“
Ć: „Da, sasvim je tačno.“
Komentar u međuvremenu: Ovo je jedna od pomoćnih tehnika
psihologije komunikacije: zove se „dvojnik“ (a takođe i „tehnika alter
ego“). KPS staje iza svakog od sagovornika i izražava (u vidu ja-poruke)
ono što je svojim uvom za ravan otkrivanja sebe (uporedi str. 61) uspeo da
čuje između redova. Naravno, važno je da sagovornike tretira ravnopravno,
tako da ne može da nastane utisak da staje na nečiju stranu.
KPS (obraća se M): „Sad kada ovo čujete, kako reagujete na to?“
M: „Ma da, svi oni hoće da budu odrasli, ali niko neće da preuzme i
obaveze koje idu uz to!“
KPS: „Sad govorite o deci uopšte – šta mislite direktno?“
M: „Pa i Renata, svi idu svojim putem…“
KPS: „Ko su to sada ’svi’?“
M: „Cela porodica! Vinfrid (= brat) i otac isto – (ljutito) to više
uopšte nije nikakva porodica!“
KPS: „Čini se da smo došli do jedne nove tačke u vašim odnosima i
da vas ta tačka veoma uznemiruje.“
 M: uzdiše.
KPS (obraća se M): „Smem li da kažem nešto u vaše ime?“
(M klima glavom, KPS staje iza M i gleda u Ć)
KPS: „Kada vidim da svi vi idete svojim putem, osećam se sasvim
suvišno i više uopšte ne znam šta ću ja tu.“
KPS (Obraća se M): „Je li to tačno?“
M: „Pa, jeste, delimično – hoću da kažem, ja svakako treba da
spremam hranu, perem veš, za to sam još … hoću da kažem…“
KPS: „…dovoljno dobra, to ste hteli da kažete?“
M: „Da, oni uvek hoće da budu odrasli, ali obaveze…“
KPS (obraća se M): „Smem li još jednom da govorim u vaše ime?“
(M: „Da!“), KPS staje iza nje.
„Osećam da me ozbiljno shvatate u mojoj funkciji – npr. u tome što
brinem o domaćinstvu – ali osećam da me ne poštujete kao čoveka i to me
rastužuje. – (obraća se M): „Je li to tačno?“
M: „Da, tačno je.“
KPS: „Vaš sukob mi se sada ukazuje kao stvar cele porodice.
Najbolje bi bilo ako biste sledeći put mogli da dođete svi. – Renata, kako je
tebi kada čuješ da tvoja majka ovo kaže?“
Komentar: Ovde ćemo prekinuti razjašnjavanje ovog odnosa.
Prvobitni sukob između majke i ćerke se – kao što je to i inače često slučaj
– pokazao kao vrh ledenog brega, nečega što „leži ispod“. Majka i ćerka
počinju da stupaju u međusobni kontakt na toj dubljoj ravni. Na toj ravni
će se pojaviti i druga osećanja, dublja od onih koja se obično pojavljuju
prilikom komunikacije koja je vrh ledenog brega. Ova druga osećanja
ponovo imaju uzajamno emotivno dejstvo na partnere, tako da se njihov
odnos menja i bez sporazuma i planskih zahvata. Uprkos tome, u daljem
toku razgovora će biti reči i o tome da iz razjašnjavanja osećanja treba
izvesti konkretne želje/zahteve, dakle preduzeti korak (3) kao na sl. 74. Tu
razgovor već dobija karakter pregovora; za način ophođenja s otvorenim
zahtevima vidi opširnije na str. 294 i dalje.
Dalje se ispostavilo – kao što je i inače često slučaj – da poremećaj
odnosa između majke i ćerke predstavlja samo deo sveobuhvatnih
problema cele porodice. To je i bila osnovna ideja načina posmatranja koji
je „orijentisan na sistem“ (uporedi str. 99 i dalje): često je promašaj ako
lečimo „nosioca simptoma“ – upravo zato što se kod njega samo pokazuje
poremećaj sistema.
 7. Funkcionalizovanje ravni odnosa
(ili: „Hajde da ipak malo probamo s čovečnošću!“)

Spoznaja da je konkretna saradnja moguća i efikasna samo ako je ravan

odnosa u redu – jeste spoznaja koja u sebi sadrži veliku mogućnost da nas
zavede na pogrešan put: da manipulišemo nivoom odnosa kako bismo ga
stavili u službu efikasnosti i raspolaganja ljudima, recimo u skladu sa
sledećim motom: „Zaposleni bolje i spremnije rade ako se prema njima
ponaša ljubazno i s poštovanjem i ako se kod njih stvori osećaj da i oni o
nečemu odlučuju. Dakle, poslaćemo rukovodioce iz našeg preduzeća na
’obuku za rad s ljudskim resursima’, kako bi ’nabacili’ taj stil i naučili da
optimalno i na savremen način motivišu svoje zaposlene.“
Do kakvih posledica takav stav može da dovede kad je reč o
nepoštovanju čoveka pokazuje Mali radni priručnik za predavače i
instruktore koji je napisao Birkenbil (1973), a koji je istovremeno i vrlo
nemio primer za to kako psihologija može da se stavi u službu
manipulacije i nehumanih tendencija. Kao primer se navodi rezultat jednog
zadatka na testu pomoću koga čitalac (= potencijalni psihološki savetnik)
treba da proveri svoju sposobnost da ono što je iz psihologije naučio
primeni u praktičnim slučajevima. – Navodimo „rešenja“ koja Birkenbil
predlaže.
„Prvi zadatak za testiranje
Vrednost onoga ko vodi seminar pokazuje se najkasnije u trenutku
kad prvi učesnik iznese neki problem iz prakse; uz molbu vama, cenjenom
kolegi-predavaču: ‚Kako da se ubuduće ponašam prema ovom
zaposlenom? Šta biste vi učinili na mom mestu?‘
Evo šta je ispričao jedan učesnik seminara: ’Rukovodilac sam
odeljenja u jednoj firmi za proizvodnju automobila, i to u sektoru T2, to
jest u odeljenju za konstrukciju motora. Jedan od meni podređenih šefova u
odeljenju, izvesni Fridrih, zadaje mi brige već oko dva meseca. Fridrih ima
trideset četiri godine i jedan je od naših najmlađih i najnadarenijih
konstruktora. Kod nas je došao pre tri godine, nakon što je prve dve godine
posle studija radio u projektantskom odeljenju jedne poznate fabrike
zupčanika. Pre oko osamnaest meseci poverili smo mu specijalni zadatak,
naime da poboljša komoru izgaranja u glavi cilindra. Fridrih, koji je
izuzetno ambiciozan, naglavačke se bacio na posao. Uzgred budi rečeno,
on nije oženjen, a izgleda da nema čak ni devojku, mada lepo izgleda, a
kod nas je odlično plaćen. Veliki deo svog slobodnog vremena provodio je
na poslu; često je radio prekovremeno i do deset sati uveče, što sam mu
uvek dopuštao bez komentara. Bio sam siguran da će Fridrihov rad jednoga
dana do nečega dovesti. Tako je i bilo: jedanaest meseci nakon početka
njegovog specijalnog zadatka, Fridrih mi je doneo nacrt izmenjene glave
cilindra, koja kod četvorocilindričnih motora pojačava broj konjskih snaga
za deset odsto, bez povećane potrošnje goriva. U međuvremenu već radi
veći broj probnih motora, a Fridrihove tvrdnje su se pokazale kao potpuno
tačne: povećanje učinka iznosi između 9,4 i 9,8 odsto. Kada je Fridrihu
pošlo za rukom da napravi taj prvi proboj, zamolio me je da nastavi da radi
na tom projektu. On je na čelu tima od devet ljudi, među kojima su dvojica
konstruktori s visokim školskim obrazovanjem, trojica konstruktori detalja,
a četvorica tehnički crtači. Saradnici Fridriha kao šefa cene jedino zbog
izuzetnog konstruktorskog dara. Inače ga zovu Dendi jer nosi samo odela
krojena po meri i vozi skupa italijanska sportska kola.
Na plate Fridrihovog odeljenja odlazi mi oko 230.000 maraka
godišnje. Problem s kojim sam se suočio je, dakle, bio: hoću li Fridrihu
dodeliti nov zadatak – a takvih tehničkih problema nam ne manjka – ili ću
ga pustiti da sa svojim odeljenjem još godinu dana radi na problemu
komora izgaranja? Odlučio sam se za ovo drugo – i tu sam napravio
grešku. Zbog čega?
Fridrih me je nakon još šest meseci iznenadio upravo
revolucionarnom idejom za prepravku cilindara, komora izgaranja i profila
klipova, koja bi potrošnju goriva kod ovog motora smanjila za pedeset
odsto; pedeset posto manja potrošnja goriva pri istom učinku!
Moram da priznam da me je taj projekat najpre oduševio; pre svega
stoga što sam nekad i sam bio konstruktor motora. Ali morao sam Fridrihu
da kažem da se te ideje okane. Doslovno sam mu rekao da se taj motor
nikad neće proizvoditi. Glavni akcionar našeg akcionarskog društva
istovremeno je i veliki akcionar nove bavarske rafinerije nafte, na koju je,
opet, naš ministar privrede posebno ponosan… Ukratko: ekonomski
interesi i moć naftnih koncerna u svakom slučaju bi sprečili proizvodnju
takvog motora.
Fridrih je rekao da će onda svoju ideju ponuditi nekoj drugoj firmi,
npr. nekoj japanskoj. Ja sam mu kazao da prema ugovoru koji je potpisao
kad se zaposlio svaki pronalazak načinjen u našoj firmi sme da primeni
negde drugde tek ako ga firma tokom pet godina ne iskoristi. Mora, dakle,
najpre da sačeka tih pet godina… U međuvremenu sam Fridrihu poverio
nov zadatak. Spolja se ponaša mirno, učtivo, ali vrlo bezlično. Iznutra, u
njemu sve kuva, to mi je jasno. A prošle nedelje su prilikom rutinskih
dogovora oko montaže svi rukovodioci odeljenja imali utisak da Fridrih
deluje premoreno i da se oko njega oseća blag zadah alkohola.
I sada ja vas pitam: šta bih mogao učinim da ovog prvorazrednog
konstruktora motivišem tako da i dalje punom parom radi za našu firmu?’
Kakav odgovor biste vi – na osnovu psihološkog znanja stečenog u
prvom poglavlju – dali ovom učesniku seminara?“ (Birkenbil 1973, str. 33
i sledeća).“
Rešenje prvog zadatka testa (isto, str. 193 i sledeća).
„Ako hoćemo da kažemo nešto o strukturi Fridrihove ličnosti,
moramo da se podsetimo informacija datih u studiji slučaja:
Fridrih je fanatičan radnik, koji čak i znatan deo svog slobodnog
vremena provodi u konstrukcionom birou. Nije oženjen i nema čak ni
devojku; sigurno nema ni krug prijatelja jer bi inače slobodno vreme
provodio s njima. Saradnici ga cene samo kao stručnjaka – inače ga
smatraju ’dendijem’.
Psihološki gledano, ovde imamo sliku čoveka s izraženim
kompleksom niže vrednosti, tj. sa veoma oslabljenim osećajem sopstvene
vrednosti. Čitav njegov napor uložen je samo u to da svome okruženju
dokaže kako je marljiv, tj. kako je genijalan.
Fridrih je u detinjstvu i mladosti bez sumnje dobio premalo ’jedinica
maženja’. Drugim rečima, nikad ga nisu hvalili; možda su ga roditelji
’previđali’, ili su njegov lični razvoj suzbijali autoritarnim i represivnim
vaspitanjem. Kako stvar stoji, Fridrih je zreo za psihoterapijski tretman.
Kao što smo čuli, za razvoj ’zdravog’ osećaja sopstvene vrednosti
neophodno je da nas drugi ljudi uvažavaju. Stoga se učesniku seminara
koji postavlja pitanje može dati sledeći savet:
1. Pokušajte da uspostavite bliži ljudski odnos s Fridrihom.
2. Uvek mu dajte na znanje da ga ne cenite samo kao nadarenog
konstruktora već i kao čoveka.
3. Pustite da vas povremeno ’posavetuje’ u oblastima koje ne spadaju u
njegov posao, ali gde se takođe oseća kao stručnjak: npr. kada je reč o
muškoj modi, ili kupovini automobila.
4. Navedite njegove saradnike da ga pozovu na privatne grupne aktivnosti,
npr. na redovni večernji odlazak na kuglanje.
5. Pošaljite ga na nekoliko dobrih seminara, na kojima je osnovna tema
vežbanje senzitivnosti.
6. Stavite mu u izgled sjajnu karijeru u firmi, a istovremeno mu nagovestite
da mora da nauči još ponešto kad je reč o ’rukovođenju ljudima’ kako bi to
postigao.“
Od čega se sastoji ovaj niz saveta i osnovnih stavova koje tekst
prenosi?
1. Psihologizacija konkretnih i društvenih problema. Razočaranje
konstruktora Fridriha nijednom rečju se ne analizira u kontekstu
objektivnih i društvenih datosti (ovom iskonstruisanom „slikom o
drugome“ ponovo se sabotira jasno izjašnjavanje o konkretnim stvarima i
odnosima).
2. Navođenje na vulgarnu psihodijagnostiku ličnosti. Umesto da čitaoca
navede da razume sagovornikov stav, čitalac se navodi da sagovornika
analizira. Umesto da se čitalac navede da pogleda sebe: („Kako se
postavljam prema ovoj situaciji, kakva osećanja i interese imam?“) i da se
na taj način pripremi jasan ja-iskaz, pogled se usmerava na drugoga.
3. Patologizacija sagovornika „Kako stvari stoje, Fridrih je zreo za
psihoterapijski tretman“ – eto kako brzo to ide, a da pritom nismo uopšte ni
videli čoveka, niti porazgovarali s njim. Ovom „slikom o drugome“
ponovo se sabotira jasan govor u konkretnoj ravni i ravni odnosa.
4. Sagovornik kao objekat tretmana. Ova „rešenja“ dosledno ne sadrže
uputstva za razgovor između dva ravnopravna subjekta, već uputstva za
psihološki „vešt“ tretman nekog (bolesnog) objekta.
5. Neiskrena funkcionalizacija ljudskih vrednosti. Poštovanje i uvažavanje
bližnjih se – nakon što je u situaciji na seminaru koja je zahtevala savet
sistematski potkopavano – sada ponovo uvodi na licemeran način – kao
manevar radi obmane i sredstvo za postizanje određenog cilja.
 Kao uteha nam možda preostaje to što ovakva socijalna tehnologija,
koja zamagljuje sukobe, ne može biti uspešna. Ona nije čak ni u istinskom
interesu glavnog šefa odeljenja, koji je tražio savet. Kao prvo, podređeni
saradnici su i te kako naučili da gaje „sumnju u funkcionalnost“ i ona je
među njima široko rasprostranjena – umeju da „namirišu podvalu“: svaka
sekretarica će brzo ustanoviti da li ljubazan ton predstavlja samo ulje koje
treba da podmaže zbivanja u ravni odnosa, kako bi motor motivacije za rad
nastavio da radi, ili ima „pokriće“ u vidu strukturnih uslova, koji
podrazumevaju poštovanje i ljudske stavove. Kao drugo: čak i ako bi pošlo
za rukom da se preporučenim tehnikama i tretmanom zaposleni oraspoloži
– nije li cena prevelika? Ne predstavlja li nedostojanstvenost takvog
postupka i takvo izopačavanje ljudskih odnosa pravu izdaju sopstvene
duše, kojoj još u ovom životu preti opasnost da se nađe u čistilištu ličnih
kriza i osećaja besmisla?
Ova razmišljanja će možda doprineti da psiholozi shvate da moraju
da se čuvaju da nenamerno ne podlegnu očekivanjima da će pružati usluge
usluge u smislu tačaka od 1. do 5. i da tako promaše svoj istinski zadatak
zagovornika duševnog života dostojnog čoveka.
 IV Strana poruke koja se odnosi na zahtev

Komunikacija uvek znači i: vršenje uticaja. Na prve tri strane poruke

pošiljalac izražava šta se događa s njim samim, njegovim odnosom s
primaocem i sa svetom. Izražavanje onoga što jeste – to je jedna funkcija
komunikacije. Druga funkcija sastoji se u postizanju dejstva, u izazivanju
nekog stanja koje još ne postoji, ili sprečavanju nekog stanja koje preti da
nastupi. Strana poruke koja se odnosi na zahtev predstavlja njen aspekt
delovanja. U ovom poglavlju biće reči o teškoćama i nastojanjima da se
ostvari delotvoran uticaj; biće reči i o otporu primaoca, koji tom uticaju
želi da izmakne, a biće reči i o veštinama koje pošiljalac izmišlja kako bi
ipak – uprkos očekivanom otporu – ostvario svoj zahtev i obezbedio uticaj.
Ovde će konkretno biti opisana suština i problematika
• potajnih (prikrivenih) zahteva
• paradoksalnih zahteva
• otvorenih zahteva
Pre toga bih, međutim, želeo da kažem nešto o osnovnoj antinomiji
međuljudske komunikacije, koju smo spomenuli na početku.
 1. Izraz i dejstvo: dve funkcije komunikacije

Godine su mi bile potrebne da bih u složenom mnoštvu problema u

komunikaciji otkrio nešto veoma jednostavno, osnovno i suštinsko. Jednu
od osnovnih dilema međuljudske komunikacije sada vidim u tome što su
uvek istovremeno u pitanju izraz i dejstvo i što se pošiljalac i primalac
suočavaju s izborom na koji od tih aspekata hoće da stave naglasak.
Komunikacija predstavlja stalno traženje kompromisa između ova dva
zahteva, dok ravnoteža između ta dva pola čini uspelu komunikaciju.
Želeo bih detaljnije da opišem šta se pod ova dva polariteta
podrazumeva. Komunikacija služi saopštavanju onoga što jeste. Saradnja i
ljudsko zajedništvo žive od toga što se stalno uzajamno obaveštavamo o
tome šta se u nama dešava. Izražavanje sebe i saosećanje spadaju u
čovekove vitalne životne potrebe.
Dotle je sve još dobro. Komunikacija, međutim, ne služi samo
izražavanju onoga što jeste već i izazivanju onoga što treba da bude. Time
što nešto saopštavam hoću nešto da postignem, da izazovem neko dejstvo;
npr. da utešim drugog čoveka (= da kod njega izazovem bolja osećanja), da
ga oraspoložim, da ga (ne)povredim, da ga navedem na određene postupke,
da ostanem u dobrim odnosima s njim.
Dovde je sve jasno. Izraz i dejstvo se povremeno usklađuju na takav
način da jedno istovremeno omogućava i optimalno usmeravanje na ono
drugo. Evo primera: dete se povredilo i svoj bol izražava glasnom drekom;
taj izraz bola istovremeno je i optimalno sredstvo za postizanje željenog
dejstva u vidu zahteva: uzbuđeni roditelji mu hitaju u pomoć.
Izraz i dejstvo, međutim, nikako nisu uvek u takvom skladu. Dete bi,
recimo, ubrzo moglo da nauči da puki izraz bola koji oseća povremeno nije
dovoljan da svoje okruženje pokrene u željenoj meri. Pa će stoga malo
stvorenje kada ga nešto zaboli, vrištati kao da ga deru. Tu izraz počinje
pomalo da se kvari u korist dejstva. Ovo kvarenje može da ide tako daleko
da se određena osećanja (npr. tuga i bol) zbog katastrofalnih posledica
(uskraćivanje ljubavi, ponižavanje) više uopšte ne izražavaju, pa čak više i
ne osećaju, već se umesto toga čovek „pravi lud“, i to mu postaje
svojevrsna karakterna maska, koju nesvesno stavlja.
Dva osnovna usmerenja. Mada možemo da pretpostavimo da
verovatno niko na svetu ne komunicira samo radi izražavanja, ili samo radi
postizanja nekog dejstva, već da se oba usmerenja neprestano bore kako bi
ostvarila uravnoteženi odnos, ta dva ekstremna osnovna usmerenja želeo
bih još jednom jasno da istaknem. Pošiljalac koji je usmeren na izraz sve
ulaže u to da izrazi ono što (u njemu) postoji; nije mu prvenstveno stalo do
toga da postigne neko određeno dejstvo – pre bi se moglo reći da na
dejstvo čeka i da ga prihvata.
Nasuprot tome, pošiljalac koji je usmeren pre svega na dejstvo uvek
se najpre pita, delom svesno, a delom nesvesno: šta hoću da postignem, to
jest sprečim? – A onda pokušava da svoju poruku načini takvom kakva mu
deluje optimalna za postizanje tog cilja. Ovo pretpostavljanje nekog
(verovatnog) dejstva jeste ono čime se njegovi postupci prvenstveno
rukovode. Pritom on prihvata i da njegova poruka eventualno neće
izražavati ono što jeste. Tu su bitni takt i taktika, dok su kod poruka
usmerenih na izraz presudni kriterijumi saglasnost i istinitost.
Za primaoca može biti veoma važno pitanje da li je pošiljaočeva
komunikacija usmerena na izraz ili na dejstvo. Da li pošiljalac plače jer je
tužan, ili plače „na silu“ da bi emocionalnim sredstvima postigao svoje
ciljeve? – Ili, recimo, zaposleni može da se upita da li ga šef hvali zato što
je srećan zbog njegovih radnih rezultata, ili zato što je na nekom kursu o
tehnikama motivacije naučio da pohvala doprinosi boljim radnim
rezultatima? Na sl. 75. ovo je predstavljeno na slikovit način.

Sl. 75: Primeri načina ponašanja koji mogu da budu a) poslati,

b) primljeni sa manjim ili većim usmerenjem na izraz ili na dejstvo.
 I. Langer govori o „zatrovanosti funkcionalnošću“ ako pošiljalac
svoju komunikaciju koncipira pretežno s usmerenjem na postizanje
dejstva, ili (što takođe ume da zatruje komunikaciju) ako mu primalac to
podmeće. Neprestano doživljavamo sledeće: kad kao psiholozi vodimo
kurseve obuke, učesnici na početku kursa u svemu što činimo podozrevaju
tajne namere. Čak i neka mala omaška (npr. greška prilikom pisanja na
tabli) potajno se preispituje s tog gledišta: „Šta li ovim hoće da postignu –
da li to treba da bude neki test za nas?“ Pre no što se veza razjasni i
poverenje stvori, ovakve sumnje u funkcionalizacju ne mogu se
jednostavno otkloniti. Kad objasnimo da nam se ta greška sasvim
nenamerno omakla, ovo priznanje sopstvene pogrešivosti procenjuje se kao
„još bolji trik“, a sumnja u funkcionalizaciju se tek tada stvarno učvršćuje.
Na osnovu ovoga što je dosad rečeno ne bi trebalo da nastane utisak
da je komunikacija koja je usmerena na izraz poštenija, „bolja“, dok je
komunikacija usmerena na dejstvo, nasuprot tome, „pogrešna“,
manipulativna i u osnovi lošija. Oba kriterijuma imaju svoje opravdanje, a
zanemarivanje bilo kojeg od njih je štetno. Onaj ko je (svesno ili nesvesno)
usmeren samo na dejstvo, i pritom zanemaruje autentičan izraz, otuđuje se
od sebe i od drugih, a od svojih bližnjih čini puke objekte svog delovanja,
to jest manipulacije. Onaj ko je usmeren samo na izraz, i ne vodi računa o
tome šta bi time mogao da učini i postigne, deluje neodgovorno, patiće od
posledica dejstva koje izaziva i odriče se mogućnosti da se izbori za svoju
stvar i da ostvari uticaj. U dobrim međusobnim odnosima će, doduše,
postepeno sve više preovladavati usmerenje na izraz. U principu se,
međutim, može reći da je cilj pre svega srećno nalaženje ravnoteže.
Činjenica je da napori da se postigne „dobra komunikacija“ idu u pravcu
postizanja kompromisa: „Želeo bih da kažem šta me ljuti (= izraz), ali da
pritom ne povredim drugu osobu (= dejstvo).“ Pojam „selektivne
autentičnosti“, koji je skovala Rut Kon (uporedi str. 139), u sebi sadrži
upravo ovu ideju o ravnoteži: autentičnost ukazuje na aspekt izraza, dok
pojam selektivnost, nasuprot tome, ukazuje na brigu da se postigne
određeno dejstvo.
Dve vrste obuke iz komunikacije. Idealno i tipično razlikujemo dve
vrste komunikacije: onu koja povećava sposobnost delovanja i drugu koja
povećava sposobnost izražavanja. Pod sposobnošću delovanja
podrazumeva se: komunicirati tako da se najpre postigne željeno dejstvo.
Tu učimo kako da o onome što želimo kažemo nešto sažeto i jezgrovito,
tako da to na primaoca ostavi utisak i da bude spreman da reaguje u skladu
sa našim zahtevom. Kurs za menadžere mogao bi se održavati pod motom:
„Kako da motivišem svoje zaposlene i saradnike?“ – tu se uči da se
komunicira tako da zaposleni budu najspremniji da svoju radnu snagu s
mnogo energije stave na raspolaganje firmi. Ekstremni primer ovakve
obuke usmerene na delotvornost pokazao sam na primeru Birkinbila
(1973), na str. 238 i dalje.
Nasuprot tome, kursevi koji imaju tendenciju da poboljšaju
sposobnost izražavanja više su terapijski orijentisani. Ovde se radi o tome
da izoštrim svoje opažanje sebe, da spoznam šta se sa mnom dešava, da
pazim na telesne signale; radi se i o sposobnosti za otkrivanje sebe i za
autentičan govor. Naglašavanje ovog aspekta u humanističkoj psihologiji
vidi se i u sledećem citatu Rut Kon (1981, usmeno izlaganje): „Evo u šta ja
verujem: ako se izražavam bez želje da utičem i postignem neko dejstvo,
time već utičem i postižem neko dejstvo.“
U skladu s ovom vodećom idejom, naša „obuka za komunikaciju“ se
tokom vremena sve više orijentisala na izražavanje, mada to često ne
odgovara očekivanjima učesnika – bar ne onim očekivanjima koja su u
prvom planu. Pošto dolaze iz profesionalnog sveta, u kome se računa ko
ume dobro „da se proda“ i da zadrži premoć, oni od psihologa očekuju
trikove i sposobnosti koji će im pomoći da u svako doba vladaju
situacijom.
S druge strane, postoji i velika čežnja za otvorenijim međuljudskim
sporazumevanjem, i zamor od grozničave konkurencije u
samoprikazivanju i nadgornjavanju, taktiziranju i manipulisanju koje bi
trebalo nastaviti kao dotad. – Tako mišljenja bivaju podeljena, a pritom
često bude i dosta uzbuđenja. Naposletku, svako mora – u skladu sa svojim
ličnim opredeljenjem (vidi str. 140) – da nađe sopstvenu ravnotežu između
usmerenosti na izraz i na dejstvo.
 2. O bezuspešnosti nekih zahteva

Pošiljalac koji upućuje neki zahtev često mora da ustanovi da je njegov

uticaj na bližnje veoma ograničen. To i ne bi trebalo previše da nas čudi
ako primaoca treba navesti da uradi nešto što uopšte nije u njegovom
interesu. Psihološki problem, međutim, postoji tamo gde „dobronamerni“
zahtevi ostaju bez dejstva, ili čak izazivaju otpor. U tekstu koji sledi
govoriću o nekim faktorima koji doprinose da primalac bude veoma
neprijemčiv za zahteve. Kasnije ćemo pokazati da pošiljalac koji poznaje
ove faktore može da razvije različite veštine kako bi zaobišao te prepreke
otpora svojim zahtevima – tako što će se poslužiti tajnim i paradoksalnim
putevima.

2.1 Alergija na zahteve uslovljena odnosima

Delotvornost nekog zahteva veoma je povezana s odnosom između
pošiljaoca i primaoca. To se sasvim jasno vidi na primeru majke i ćerke
(vidi str. 55 i sledeću): ćerka se zahtevu („obuci jaknu“) ne opire stoga što
smatra da je on nerazuman, ili što to ne odgovara njenim interesima, već
samo stoga što ne prihvata takve zahteve od majke. – Poruke imaju
kvadratni oblik – a ako zahtev za sobom vuče neku spornu definiciju
odnosa, odbijanje ovakve definicije često se ogleda u otporu zahtevu
(„Nećeš ti da mi propisuješ šta da radim, nisam raspoložen da igram kako
ti sviraš.“). Ovaj otpor, koji može da poprimi i prkosni oblik: „Ne mogu
baš sad!“, služi, da tako kažemo, tome da primalac sačuva svoju čast na
onoj strani poruke koja je u ravni odnosa.
Langer to izražava ovako: „Sa svakim zahtevom ulaziš na konju u
jedno kraljevstvo!“ – naime u kraljevstvo slobode i samoinicijative druge
osobe. Nastojanje primaoca da svoje „kraljevstvo“ odbrani predstavlja
nešto što je socijalna psihologija mnogostruko istražila kao „reaktansu“
(otpor). U vaspitanju i partnerskim odnosima ima mnogo zadiranja u tuđe
kraljevstvo koja izazivaju otpor. Pre svega onda kad je kraljevstvo
sopstvene ličnosti malo, lako nastaje tendencija da se drugi u mnogo toga
„ubeđuje“ i nastojanje da se sopstvene predstave nametnu drugome kao
smernica.
Uostalom, primaočeva alergija na zahteve ima svoj pandan kod
mnogih pošiljalaca: strah da će delovati „autoritarno“, od koga pate neki
vaspitači, nastavnici, pretpostavljeni; ustezanje da se izdaju naređenja i
daju jasna uputstva – čak i kada je to za datu situaciju sasvim primereno i u
skladu je s ulogom koju osoba igra. To lako može da dovede do
pseudodemokratske, vrlo nejasne i zbunjujuće komunikacije. Umesto:
„Uradi sad to i to!“, poruka tada često zvuči kao: „Možda bi postojala
mogućnosti da mi …“ – ako se ova demokratska ponuda ne slaže s
karakterom situacije i konstelacijom uloga, to vodi do pometnje na svim
stranama komunikacije i do osećaja bespomoćnosti.

2.2 Zahtevi kao neprikladno sredstvo za „dalekosežne promene“

U mnogim slučajevima zahtevi ostaju bezuspešni stoga što u principu nisu
prikladno sredstvo za rešavanje problema. Pretpostavimo da je neki
muškarac veoma ljubomoran i da svoju ženu nepoverljivo nadgleda na
svakom koraku. Prijatelj mu savetuje: „Ne smeš da budeš tako ljubomoran
i nepoverljiv! To može da uništi brak.“ Ovaj savet je, doduše, veoma
dobronameran, ali kao pomoć je sasvim neprikladan. Ljubomora se tom
čoveku previše duboko „uvukla u kosti“ da bi mogao prosto da je skine i
odbaci kao stari šešir. Upravo tako je i u sledećem primeru: žena koja radi
u nekom preduzeću oseća da se njen pretpostavljeni prema njoj ponaša s
visine („kao prema poslednjem smeću“) i da je preterano iskorišćava. Ne
usuđuje se da se protiv toga pobuni i da brani svoja prava. Muž joj kaže:
„Ne smeš to da mu dopustiš! Prosto mu kaži šta misliš.“ Žena: „Ne mogu.
Čim nešto hoću da kažem, srce već unapred počinje toliko da mi lupa da ne
mogu da izustim ni reč.“ Muž: „Moraš da probaš da budeš sasvim mirna!
Pa on ti ipak ne može ništa…“ itd. Koliko god muževljevi argumenti bili
razumni, kad čovek duboko u sebi oseća strah, razum nema pristupa.
Ovakvi zahtevi će pre postići suprotno: novo suočavanje sa sopstvenom
nemoći i još veću obeshrabrenost. – Zapamtimo: ako neko ima problema sa
sobom, ako se zbog emotivnih procesa koji se u njemu zbivaju ponaša
nepoželjno, nikakvi saveti i preporuke ne pomažu. Ne samo da ne koriste
već čak i škode. To je razlog zbog kog se psihoterapeut koji radi kroz
razgovor uzdržava od zahteva (uporedi Tauš 1979). Umesto toga, on sluša,
pokušava da uđe u probleme i da se uživi u pošiljaočev svet. U takvom
terapeutskom razgovoru klijent ima boljih izgleda da radi na sebi i da
smanji svoje unutrašnje barijere, koje ga sprečavaju da radi ono što i sam
razumom spoznaje da bi trebalo.
Baš kao što dobri saveti ne mogu da zamene terapeutski razgovor, ne
mogu da zamene ni društvene procese učenja. Neki vaspitači od svoje dece
zahtevaju da se „pristojno ponašaju“, a pritom pred očima imaju vrlo
složene načine ponašanja: npr. da dugo mirno sede na stolici, da slede tok
razgovora, da izraze sopstveno mišljenje i da se pritom nadovežu na
prethodnog govornika, da govore u učtivoj formi itd. – a sve su to načini
ponašanja koje treba naučiti i uvežbati. Niko ne bi došao na ideju da od
deteta zahteva da izvuče kubni koren iz 369 a da mu prethodno nije održao
odgovarajuću nastavu. Nasuprot tome, mnogim vaspitačima se čini da
„pristojno ponašanje“ nije stvar postepenog vežbanja, već mnogo pre stvar
morala i dobre volje. Tek polako se probija uviđanje da se protiv ponašanja
koje smeta ne treba toliko boriti kaznenom pedagogijom i da ono ne počiva
na zlu, već da naprosto predstavlja nedostatak naučenog, i da moderna,
humanistička pedagogija ima šta da ponudi kada je reč o učenju
društvenog ponašanja. Ima, recimo, nagoveštaja da „nasilnici“ među
učenicima nisu toliko podložni pojačanom „agresivnom nagonu“ koliko im
naprosto nedostaju mogućnosti za verbalnu raspravu. Tamo gde fer
rasprava nije bila u rasporedu časova, ni u roditeljskoj kući, a ni u školi,
batine pod određenim okolnostima postaju nešto što je u komunikaciji
zamenjuje.

2.3 Zahtevi kao krađa doživljaja sopstvene odluke da se nešto

učini
Četrnaestogodišnji dečak, čiji su roditelji nameravali da provedu vikend
van grada, planirao je da prerilja baštu kako bi ocu kada se vrati kući
priredio radosno iznenađenje. Otac mu je, međutim, prilikom odlaska
rekao: „…ako se budeš baš mnogo dosađivao, možda možeš i da preriljaš
baštu.“ Dečak je razočarano uzviknuo – otac mu je sve pokvario. Baštu
nije mogao da prerilja jer mu je ovim zahtevom ta aktivnost obezvređena.
Uopšteno: nečiji postupak menja svoj psihološki kvalitet čim usledi
na tuđ zahtev – ovoj važnoj činjenici još ćemo se vraćati. Čini se da je
jedna od osnovnih čovekovih želja da se bar u sopstvenom životnom
domenu oseća kao pokretač svojih postupaka, da ne postupa na osnovu
uputstava, već na sopstvenu inicijativu. Dobronamerni zahtevi lišavaju
primaoca tog doživljaja da je sam pokretač svojih postupaka. Ako su
nekim sistemom, koji ništa ne izostavlja, propisana pravila i zapovesti
„dobrih dela“, ona se time pre sprečavaju nego što se podstiču. Ako je sve
što je dobro već propisano, omladina će u potrazi za doživljajem da je
sama pokretač svojih postupaka biti sklona da skrene u detinjasto ili
destruktivno ponašanje – „junačko delo“ ne podnosi nikakva uputstva.

2.4 Zahtevi onemogućavaju spontano ponašanje

U prethodnom pasusu smo videli da neki postupci takoreći gube svu svoju
suštinu čim se ostvaruju na zahtev. To je redovno slučaj ako se radi o
postupcima ili načinima ponašanja koji se po svojoj suštini odvijaju
spontano, dakle mogu se izvršiti samo dobrovoljno, na sopstveni poriv. Tu
se govori o „paradoksu budi spontan“ (Vaclavik i drugi 1974), a radi se o
situaciji kada pošiljalac primaocu uputi zahtev da obavi radnju koja je po
svojoj prirodi spontana.
Evo primera: čovek svojoj supruzi retko donosi cveće – a ako joj i
donese, to čini samo ako ga je izričito zamolila. Ona mu sada kaže:
„Volela bih kad bi mi jednom i sam, svojom voljom, doneo cveće!“
Ponašanje koje ona zahteva mužu je onemogućeno upravo ovim zahtevom.
Svi motivi i osećanja su po svojoj prirodi spontani načini ponašanja,
a to je činjenica na koju pošiljalac koji nešto zahteva često ne obraća
pažnju. Od nekoga se može zahtevati da donese ugalj iz podruma, ali ne
može se očekivati i da to učini rado! – „Trebalo bi da me voliš!“ jeste
nemoguć zahtev.
Dobronamerni pošiljaoci često pokušavaju da ubede sirotog
primaoca da ne treba da ima negativna osećanja. Da bismo „razvedrili“
nekoga ko je melanholičan ili potišten predočavamo mu sve lepe strane
života. To ga, međutim, čini još tužnijim jer sada vidi koliko su njegove
reakcije „nerazumne“. „Pa nemoj da si tako tužan, (besan, preosetljiv, pun
mržnje, ljubomoran, itd.)!“ To je zahtev koji ne samo što ne može da
dovede do željene promene već, paradoksalno, pre izaziva suprotno. Ta
okolnost (izazivanje suprotnog) u nekim slučajevima može da se iskoristi i
u terapeutske svrhe – tome ćemo se još vratiti (vidi str. 285 i sledeću).
Neadekvatni zahtevi upućeni samome sebi. Besplodne zahteve koji
pre mogu da izazovu suprotno dejstvo povremeno ne upućujemo samo
drugima već i samima sebi. Recimo kada od sebe zahtevamo da budemo
veseli i opušteni, dok se osećamo napeto i tužno. Stoga je u svakoj
terapeutskoj situaciji osnovno pravilo da treba pustiti i dopustiti ono što
jeste. Iz emotivnih stanja može da izađe samo onaj ko je kroz njih zaista
prošao. Ako je loše raspoloženje dopušteno, izraženo, i time „iživljeno“,
ponovo imamo slobodan (duševni) put za druga, bolja raspoloženja.
Nasuprot tome, svaki pokušaj veštačkog razvedravanja (šale, vicevi)
uglavnom nas samo gura dublje u bedak.
Po svojoj prirodi spontane pojave su i san i seksualnost. Onaj ko pati
od poremećaja sna često sebi upućuje zahtev: „Sad stvarno moraš da
zaspiš!“, a možda koristi i svakakva sredstva da bi pospešio padanje u san
(npr. broji ovce). Padanje u san se, međutim, događa „samo od sebe“, a
pokušaji da sebi uputimo takav zahtev pre sprečavaju željeno dejstvo nego
što olakšavaju da ono nastupi. San je (kao i sve spontane pojave) poput
goluba: ako posegnemo za njim, odleteće nam; ako samo držimo ispruženu
ruku, možda će sleteti na nju.
Isto je i sa seksualnošću: onaj ko kad mu „ne ide“ pokušava da se
podstakne i obodri tako što će sebi upućivati zahteve („A sad se malo
usredsredi, saberi se!“), izlaže se opasnosti da to inače dobro i oprobano
sredstvo upotrebi u pogrešnom domenu. Zahtevom da prevaziđemo svoja
ograničenja možemo sebe izložiti pritisku i postići da obavimo neke
neprijatne stvari. Seksualna potencija, naprotiv, ne podleže tom pritisku,
već je on konačno osujećuje.

2.5 Zahtevi koji remete „duševni mir“

Primaoci poruka često razvijaju znatan otpor ne samo prema zahtevu koji
je u poruci sadržan već i prema konkretnom iskazu koji ga prati. Ovakvi
iskazi bi, ukoliko se pokažu kao tačni, poremetili primaočev duševni mir,
doveli bi ga u situaciju u kojoj nije načisto sa sobom.
Pogledajmo nekoliko primera, pa ćemo onda pokušati da pronađemo
šta im je zajedničko:
 Prvi primer: Gospodin Maus je strastveni pušač. On prima poruku:
„Pušenje je štetno po vaše zdravlje, izaziva rak pluća i srčani udar.“
Gospodin Maus reaguje drsko: „Ma šta tu oni meni! Statistikom sve može
da se dokaže. A na kraju, svejedno, svako mora da umre – zar ne?“
Drugi primer: Gospodin Marder je svoju decu strogo vaspitao – da bi
od njih postali pristojni ljudi, često ih je tukao kada mu se to činilo
primerenim. Na jednom predavanju sluša pedagoga koji kaže:
„Kažnjavanje batinama ponižava dete i jača njegov osećaj niže vrednosti.
Tako lako nastaje bojažljivo i neprijateljsko držanje prema okruženju, a na
uzoru svog vaspitača dete uči da primenjuje silu nad slabijima.“ –
Gospodin Mader je vrlo ljut kada to čuje. „Ma imate li vi sami decu?“, pita
predavača. „Takve mudrosti s naučničkog pisaćeg stola nemaju nikakve
veze s praksom.“
Treći primer: Gospodin Rate je kupio novi automobil marke X-
luksuz. Kolega mu kaže: „Upravo sam čuo da novi X-luksuz još boluje od
mnogih dečjih bolesti.“ Gospodin Rate: „Ma, znaš i sam, svašta se priča.
Ko to uopšte kaže?“ Kolega: „Mislim da mi je tako nešto rekao Šulce.“
Gospodin Rate: „A šta Šulce uopšte zna o automobilima! On se samo ljuti
što je njegov X-510 toliko propao!“ Drugi kolega: „Negde sam pročitao da
je X-luksuz veoma dobro prošao na testu.“ Gospodin Rate: „E, baš
zanimljivo – možete li da mi donesete taj članak?“
Šta je zajedničko svim ovim primerima? U svim slučajevima sadržaj
poruke bio je u protivurečnosti s određenim načinom ponašanja ili
uverenjima primaoca. Zahtev koji je u poruci sadržan je ili teško poslušati
(npr. ostaviti pušenje) ili se pak uopšte ne može poslušati jer je „pogrešno“
ponašanje (u skladu s porukom) već izvršeno i ne može se više poništiti
(npr. kupovina automobila X-luksuz ili kažnjavanje dece batinama). Tu
govorimo o kognitivnoj disonanci, u koju primalac zapada – nova poruka
mu se ne uklapa u koncept. Ono što nam se dobro uklapa u koncept jesu
poruke koje potvrđuju naš sopstveni stil života i postupke i čine da nam oni
izgledaju opravdani i „dobri“. Tako će, recimo, bogataš koji živi u izobilju
biti prijemčiv za poruke koje čovekov uspeh objašnjavaju njegovom
marljivošću i naporima, a neće biti prijemčiv za poruke koje privatno
bogatstvo vide kao rezultat nepravednih društvenih odnosa. Primalac ima
velike oči i uši za sve što opravdava njegov način života i postupanja. Sve
ostalo on odbija, ili pak drugačije tumači, u skladu sa svojim stavovima.
Čak i samo opažanje ovde stupa u službu obezbeđivanja duševnog mira, a
isto čine i razum i način komunikacije.
 Kakve mogućnosti ima primalac za odnos prema porukama koje kod
njega izazivaju takav nesklad? Postoje tri mogućnosti. 1. Da se nesklad
izdrži i dopusti mu se da postoji; to je rešenje koje se retko bira jer
poremećeni duševni mir baca primaoca u vrlo mučno stanje. 2. Da se
promeni ponašanje to jest stara uverenja kako bi se uskladili s porukom
koja izaziva nesklad i kako bi se njen zahtev ostvario; dakle, npr. da se
ostavi pušenje. Kao što svaki pušač zna, to nije jednostavno. Upravo
ponašanje koje nam je „ušlo u krv“ ne može se lako promeniti. A pogotovo
se ne može poništiti ponašanje koje je već izvršeno (automobil X-luksuz ne
može se više zameniti drugim). 3. Da pružamo otpor poruci i njenom
zahtevu koji nas ljuti. Tu primaocu na raspolaganju stoje različite
odbrambene mere: može pokušati da nemilu poruku naprosto prečuje. U tu
svrhu može da posluži i izbegavanje situacija u kojima je vrlo verovatno da
će poruke koje izazivaju nesklad biti poslate. Neki stari socijaldemokrata
neće lako otići na predizborni skup konzervativne stranke, dok
konzervativac neće na televiziji birati televizijske stanice koje važe za
„levičarske“ itd. A ljudima koji zastupaju potpuno drugačije stavove i
zagovaraju životni stil sasvim drugačiji od našeg obično se najradije
sklanjamo s puta.
Ako poruku koja kod nas izaziva nesklad ne možemo da izbegnemo,
treba biti i dobro naoružan: imati spremne informacije i protivargumente
koji će „opovrgnuti“ ono što pošiljalac tvrdi. Neke rasprave oko konkretnih
tema, neke „diskusije“, žive upravo od tvrdoglavosti protivnika, kojima je
pre svega stalo do stanja u kome će sebe poštedeti nesklada (disonance).
Ako sve to ne pomogne, duševni mir se nekako može postići i
omalovažavanjem pošiljaoca („Šta Šulce uopšte zna o automobilima? On
se samo ljuti…“, vidi str. 258). Ova taktika odbrane je praktična jer „ubija
dve muve jednim udarcem“: kao prvo, ako pošiljaocu pripišem
nesposobnost, ili neku drugu manu, ne moram više ozbiljno da shvatam
konkretan sadržaj i zahtev njegove poruke; primam je samo sa strane
otkrivanja sebe i uzimam je kao dokaz njegovog poremećaja (mane,
nedostatka). U totalitarnim državama ovo je uobičajena praksa. Oni koji
izazivaju disonancu proglašavaju se ludim i zatvaraju u psihijatrijske
„institucije za negu“. Kao drugo: izazivač nesklada me je bacio u mučno
stanje, on je za mene izvor frustracije. Time što ga omalovažavam
pronalazim ventil za svoju želju za osvetom.
 3. Prikriveni zahtevi
(zahtevi „ispotiha“)

„Lako je zaključiti da neko rečima, ili drugim informacijama, može da

utiče na ponašanje druge osobe; manje je, međutim, poznato da taj uticaj
može da se izvrši i tako da pošiljalac i primalac toga uopšte nisu svesni.“
Tako kaže psihoterapeut Bajer (1966), koji je istraživao kako klijenti
svoje nesvesne želje ne izražavaju direktno, već kroz način na koji nešto
govore kod primaoca izazivaju neku sasvim određenu emocionalnu klimu,
koja ga čini spremnim da sam od sebe reaguje u skladu s pošiljaočevim
željama.
„Evo primera: Odrasli brat i sestra žestoko raspravljaju oko nekog
pitanja vezanog za nasleđe – zasad bez rezultata. Sestra hoće da joj njen
deo nasleđa bude isplaćen u novcu, a bratu slama srce pomisao da bi
roditeljska kuća, u kojoj i sam živi, morala da se proda. Kad su se naredni
put sreli, brat kaže: „Baš se radujem što te opet vidim. Posle našeg
prethodnog razgovora bio sam tako potišten i danima nisam spavao.“
Sestra nakon toga nije imala srca da ponovo započne raspravu o nasleđu.
Brat je svojom porukom stvorio emotivnu klimu pomirenja i saosećanja,
zbog koje je sestri „nekako“ postalo nemoguće da mu „to danas ponovo
uradi“. I tako je potajno i gotovo nesvesno odlučila da danas govori samo o
„veselim temama“.
Ko hoće da uđe u trag nesvesnim željama pošiljaoca mora da obrati
pažnju na svoja osećanja kao primaoca. Ovde ćemo se vratiti na još jedan
primer od ranije (str. 39): neko plače. Najpre smo skloni da taj plač
shvatimo kao izraz tuge; to znači: plakanje primamo kao stranu poruke
koja se tiče otkrivanja sebe. Moguće je, međutim, i da time nismo razumeli
celokupno psihološko značenje ovog plača. Šta se događa u meni kad
druga osoba počne da plače? Pogođen sam, moj gnev je ispario, obuzima
me saosećanje, „srce mi se topi“, okrećem se uplakanoj osobi da bih je
umirio i utešio, prestajem da je mučim svojim pretenzijama i „istinama“. A
šta ako je to upravo i bio cilj i smisao ovog plača? Osoba koja plače takvo
će podmetanje ogorčeno odbiti: prosto joj je došlo da zaplače, nikako se ne
radi o strategiji koju je upotrebila da bi izvršila uticaj na drugoga.
Osoba koja plače pritom ne laže. Ona nije svesna strategije koju
koristi. Verovatno joj je ta strategija koristila u detinjstvu: pomagala joj je
da u opasnim situacijama bude pošteđena najgoreg (učenje na osnovu
uspeha).
Na primeru plača smo upoznali jedan psihološki metod rada čije
obeležja predstavlja neprestana usmerenost na nameru. Pod tim
podrazumevamo: da bismo neko ponašanje razumeli ili objasnili, ne treba
tražiti uzroke (smeštene negde u prošlosti), već ciljeve (višestruko
nesvesne) kojima to ponašanje služi. Kod pitanja „čemu to služi“, koje je
naročito naglašavao Alfred Adler, svim načinima ponašanja se pripisuje
neka (često nesvesna) namera i cilj. Tom cilju se najbolje ulazi u trag ako
posmatramo reakcije okruženja na određeno ponašanje. Maločas smo to
učinili na primeru plača, tako što smo se uživeli u situaciju primaoca i
upitali: „Šta taj plač u meni izaziva?“ Preko zahteva doživljenog
osećanjima ušli smo u trag pošiljaočevom tajnom cilju, a time smo stekli i
dublje razumevanje za njegovo ponašanje.
Hajde sad da ovaj metod rada, koji se naziva i finalni pravac
posmatranja, primenimo na nekoliko primera kako bismo uvežbali
otkrivanje tajnog karaktera zahteva nekih poruka i postupaka.
Pokušaj samoubistva. Neko pokušava da se ubije. Na strani poruke
koja se odnosi na otkrivanje sebe to svedoči o očajanju i duševnom jadu.
Pošiljalac, dalje, naizgled objavljuje nameru da svemu učini kraj. Ako
pažljivije pogledamo, često se, međutim, pokazuje da pokušaj samoubistva
predstavlja poruku koja okruženju prenosi zahtev: „Pomozite mi, ne
ostavljajte me samog, brinite o meni!“ i time se pokazuje da blagovremeno
spasavanje samoubice ne predstavlja „maler“ nego je u najmanju ruku bilo
nesvesno isplanirano. – Na sličan način, i najave samoubistva često imaju
jak karakter zahteva, recimo onda kad partner hoće da napusti osobu, a ona
kaže: „Ako me napustiš, ubiću se!“ Tu, doduše, zahtev („Ne ostavljaj me
samog!“) ni u kom slučaju ne dolazi „ispotiha“, već glasno i prodorno – a
primalac se u skladu s time oseća ucenjenim.
Stanja panike. Jedna dvadesettrogodišnja žena predveče dobija jake
napade panike ako njen muž kasnije dođe kući (Šulte i Tomas 1974): njen
strah je praćen preznojavanjem i bolovima u stomaku, a ponekad ide i do
nesvestice. Kad dođe kući, muž pokušava da umiri suprugu, brižno joj se
obraća i obećava da će paziti i da će se uveče vraćati kasnije samo u
izuzetnim slučajevima – terapeut ubrzo primećuje da tu imamo takozvani
finalni strah: strah koji ispunjava svoj cilj. On se pokazao kao uspešna
strategija da se žena donekle izbori sa sopstvenom životnom nesigurnošću.
On deluje. Time se ne tvrdi da ona svoje napade panike samo glumi kako
bi muža držala na lancu. Njeni napadi straha su sasvim stvarni. Tvrdi se
samo sledeće: napadi panike imaju snažno dejstvo zahteva na jednog
važnog primaoca. Pošto ovaj postupa u skladu sa zahtevom, strah se
pokazuje kao uspešan i – s pošiljaočevog gledišta – kao nešto što ima
smisla. Terapija lečenja od paničnog poremećaja ovde pre svega treba da
teži dvema stvarima: 1. strah ne sme više da ima uspeha. Mužu se nalaže
da panična stanja svoje žene više ne pojačava ljubavlju i naklonošću, to
jest da više ne učestvuje u „igri“. 2. Ženina samosvest mora da ojača.
Njeno potajno uverenje „sposobna sam za život samo ako kraj sebe imam
nekog snažnog ko me čuva“ mora da bude zamenjeno samopouzdanjem.
S gledišta psihologije komunikacije zanimljiv je pre svega onaj prvi
korak: time što izostavlja odgovor kojim se ispunjava zahtev, primalac
doprinosi terapiji simptoma. Na ovo ću se vratiti.
Preosetljivosti. Mnogi od naših bližnjih su (pre)osetljivi, recimo na
kritiku. Oni se „odmah uvrede“, uvređenim i napaćenim licem reaguju na
ljutitu agresivnost. Na strani poruke koja se odnosi na otkrivanje sebe time
objavljuju svoj nedovoljni osećaj sopstvene vrednosti. U isto vreme, na
strani poruke koja se odnosi na zahtev šalju neku vrstu „uputstva za
upotrebu“ svoje ličnosti. „Prema meni moraš da se ponašaš tako i tako, a
tako i tako sa mnom ne smeš da se ponašaš!“ Po pravilu, taj zahtev deluje,
primaoci se slažu: „S njim se mora sve u rukavicama!“ – čime istovremeno
daju na znanje da hoće da učestvuju u igri.
Svakakvi dečji bezobrazluci. Šta deca sve ne rade! Prave zaglušujuću
buku, udaraju braću i sestre, kvare stvari, divljaju naokolo, dobijaju napade
besa, ometaju časove u školi svakojakim tehnikama, urlaju kao da ih neko
dere ako ih je nešto zabolelo. Da li je to u našu decu ušao đavo, i moramo
li pokušati da ga iz njih batinama isteramo? Ovaj „đavo“ ima karakter
zahteva. Dečji bezobrazluci i nestašluci često nestaju ako nema nikakvog
primaoca koji bi uspešno mogao da zadovolji zahtev. A zahtev glasi:
„Pokloni mi svoju pažnju!“ Mnogo je gore, naime, ako te ignorišu, nego
ako te grde, opominju, viču na tebe. Deca su veoma kreativna u izmišljanju
neprestano novih tehnika za privlačenje pažnje, pokušavaju da to postignu
šarmom, ali i uvredljivošću i razornim, agresivnim ponašanjem. Brzo će
ustanoviti šta posebno čini da majka i otac „iskoče iz kože“. Tu se za
primaoca ponovo postavlja pitanje: „Kako treba da reagujem, treba li da
učestvujem u igri?“
Sve vrste bespomoćnosti, nesposobnosti i slabosti. Na strani poruke
koja se odnosi na otkrivanje sebe već smo upoznali ponašanje kojim osoba
nastoji da stekne što više „pluseva“: nastojanje da se imponuje i skrivanje
slabosti i grešaka. Na strani poruke koja se tiče otkrivanja sebe povremeno
se, međutim, šalje i sasvim suprotna poruka: „Ja ništa ne mogu!“ – „Ja
nisam ni za šta!“ – „Ja to ne umem!“ – „Bez tebe bih propao!“ – uporedi
str. 131 i sledeću.
Obeshrabrenim ljudima je prilično stalo da svoje bližnje (i same
sebe) ubede u sopstvenu nesposobnost – njihova „slabost“ je zahtev koji
upućuje izazov „snazi“ onog drugog i tako se zapravo pokazuje kao
istinski snažna i moćna.

3.1 Šta je najveća prednost prikrivenih zahteva?

Zbog čega su ovi zahtevi koji stižu „ispotiha“ toliko bitni? Koje su to
njihove prednosti koje pretežu nad nedostatkom da se mogu pokazati kao
pretihi za primaoca, pa time i promašiti svoje dejstvo? Na umu treba imati
pre svega dve prednosti:
1. Prikriveni zahtevi često su uspešniji od onih koji se iznose otvoreno, i to
zato što primaoca dovode u emocionalno raspoloženje da reaguje u skladu
sa zahtevom. Da je u gornjem primeru brat direktno izrazio svoju želju
(„Ne bih želeo da danas opet razgovaramo o onoj stvari s nasleđem!“),
sestra bi tome verovatno suprotstavila svoj interes i insistirala bi na tom
razgovoru – ne bi ostao pošteđen rasprave u ravni odraslog. Već i dete pod
određenim okolnostima uči da direktno izražena želja („Daj mi
bombonu!“) obećava manje uspeha („Sačekaj do posle ručka!“) nego ako
napravi zabrinuto i paćeničko lice („Siroto detence – evo ti bombona!“).
2. Pošiljalac ne mora da preuzme odgovornost za prikrivene zahteve – ako
treba, može i da demantuje (pa i pred samim sobom) da je takvu želju
uopšte izrazio. Tako slanje potajnih zahteva može da posluži i da se čovek
sačuva da ne bude povređen, što bi mu se moglo desiti ako bi želju
otvoreno izneo. Bajer smatra da prikriveni zahtevi neke osobe pokazuju
oblasti u kojima je ona ranjiva: želje čije je izražavanje nekad energično
odbijano i kažnjavano otišle su, da tako kažemo, u duševno podzemlje i
odatle se javljaju samo još u maskiranom obliku. Bajer o tome piše:
Sposobnost da se primalac emotivno obaveže i da se zahtevi šalju u
prikrivenom obliku verovatno se uči u detinjstvu i služi tome da dete zaštiti
od povreda. Ako dete primeti da izražavanje izvesnih misli i želja za
sobom povlači reakcije s kojima ono ne može da izađe na kraj, naučiće da
te misli i želje krije. Ubuduće će takođe naučiti i da se izražava tako da
primalac ne može potpuno da ga razume; otkriće skrovište dvosmislenosti.
Tako ono razvija veštinu da sebe poštedi razotkrivanja namera zbog kojih
se oseća ranjivim i da izbegne reakcije s kojima ne može da se nosi.
Oblasti i želje kojima je potrebno da se na takav način maskiraju ukazuju i
na oblasti u kojima je neki čovek ranjiv.“ (Bajer 1966, str. 280, prevod: S.
F. T.)
Prikriveni zahtev stoga treba da se posmatra kao strategija koja služi
dvostrukom cilju: da se nešto postigne a da se čovek pritom ne razotkrije.
Nesvesna deviza glasi: činiti nešto, ali ne stati iza toga. Za taj cilj su vrlo
prikladne diskordantne, to jest u sebi nesaglasne poruke (uporedi str. 41).
Bajerov primer: Dečak čiji je otac zbog nedostatka vremena više puta
odbijao da ga uči da vozi bicikl kaže: „Ne uči mi se da vozim bicikl!“
Istovremeno, međutim, koristi svaku priliku da se demonstrativno nađe u
blizini bicikla, da govori o biciklima itd. – Ova prikrivena poruka
prikladna je da kod oca izazove osećaj krivice, dok očigledna poruka
govori upravo suprotno. Tu imamo ono na str. 44 opisano duplo vezano,
kod koga primalac može samo da izgubi, kako god reagovao.
Što je pojedinac ranjiviji, utoliko „sposobniji“ mora biti da bi na ovaj
indirektan način emotivno uticao na druge. Ljudi koji su zbog ranijih
povreda veoma upućeni na to da reakcije svojih bližnjih drže pod
kontrolom moraju sve da ulože u ovaj način ponašanja, a eventualno da
upotrebe čak i „tešku artiljeriju“ kako bi obezbedili svoj uticaj i
istovremeno porekli da taj uticaj vrše. Pod određenim okolnostima, tu
tešku artiljeriju mogu da predstavljaju neurotični simptomi: panični
poremećaji, napadi gneva, prinudne radnje itd. ostavljaju jak utisak na
bližnje, ali istovremeno su prikladni i za odricanje od odgovornosti (onaj
ko od njih pati „tu ništa ne može“). Naravno da „uspešan“ neurotičar i sam
pati zbog svojih simptoma, ali spreman je da plati tu cenu. Cena se ne
sastoji samo u neprijatnostima koje pričinjava sam simptom već često i u
tome da onaj ko upućuje prikrivene zahteve ne dobija zaista ono što mu je
potrebno: poremećajima ponašanja, provalama gneva itd. dete, doduše,
stiče pažnju, ali ne u vidu izražavanja ljubavi, već u vidu kazne. To je bolje
nego ništa, ali ipak nije „ono pravo“. Na isti način i kolega koji večitim
zajedljivim primedbama i nadmenim komentarima okreće svoje kolege
protiv sebe takođe izaziva mnogo reakcija i stalno se nalazi u središtu
pažnje. Deviza njegove privatne logike glasi: „Više volim da me mrze
nego da me ignorišu jer je moja potreba za naklonošću toliko velika!“
Dugoročno gledano to se, međutim, pokazuje kao jadna zamena za „ono
pravo“.

3.2 Reagovanje primaoca koje je suprotno zahtevu

Kako sad primalac reaguje na ove potajne zahteve? Već više puta smo
nagovestili: ponašanjem koje je u skladu sa zahtevom primalac se izlaže
opasnosti da stabilizuje problematično ponašanje pošiljaoca, da nenamerno
(ili namerno?) doprinese njegovom „učenju na uspehu“. Roditeljima deteta
koje ima neki poremećaj i životnim partnerima neurotičnih ljudi često je
potreban bolan uvid da sopstvenim ponašanjem taj poremećaj ako ne baš
izazivaju, a ono u najmanju ruku jačaju i doprinose održavanju simptoma.
Stoga novi cilj i ono što treba naučiti za primaoca u određenim slučajevima
glasi: reagujte suprotno zahtevu. To uopšte nije tako lako jer naši odgovori
na potajne apele slede gotovo automatski: neko plače – ja osećam impuls
da ga (je) uzmem u naručje; neko se „pravi glup“ – osećam impuls da
kažem: „Daj ovamo da ti ja to uradim!“ Dete mi ide na živce neprestanim
provokacijama – a meni dozlogrdi pa ga izudaram; Astrid tužaka drugaricu
(„Rezi je svoj atlas zavitlala u ćošak!“, vidi sl. 14) – a nastavnik odgovara:
„Idem odmah da vidim šta se tu dešava!“ U svim ovim slučajevima
primalac učestvuje u igri i time daje svoj doprinos uvredljivosti,
nesposobnosti, tiranskom ponašanju, tužakanju drugova. Kako izgleda
alternativa? Šta znači reagovati suprotno zahtevu, to jest „ne učestvovati u
igri“?
Prvi korak sastoji se u tome da primalac razvije svest o potajnim
zbivanjima: time što unutar sebe osluškuje koja osećanja i spremnost na
kakve postupke pošiljalac u njemu izaziva on dobija nagoveštaj „odakle
vetar duva“. Sada je presudno da se taj vetar, doduše, oseti, ali da mu se ne
podlegne.
U drugom koraku primalac sebi mora da postavi pitanje: koji potajni
interesi mogu da me navedu da učestvujem u toj igri? Možda mi je samo
promaklo – ali i u automatskim reakcijama na koje ne obraćamo pažnju
često se krije neki prikriven cilj. Možda mi baš i nije tako mrsko da stalno
iznova nasedam na pošiljaočevu igru – tako da oboje duvamo u istu tikvu,
koja sad preti da nam se obije o glavu?
Ovaj drugi korak vodi ka razjašnjavanju primaočevog sopstvenog
udela. Svi psihološki savetnici koji taj korak izostave prinuđeni su da
pretrpe neuspeh sa svojim dobronamernim preporukama.
Tek u trećem koraku postavlja se pitanje o alternativi; to je
primaočeva reakcija koja ne odgovara pošiljaočevim potajnim namerama,
Bajer je naziva „a-socijalnom“. Ovo odbijanje da se učestvuje u igri,
međutim, deluje lekovito i terapeutski samo onda ako predstavlja deo
jednog dobronamernog konteksta – ako pošiljalac primećuje i shvata da mu
primalac želi dobro i da svojim odbijanjem ne izražava neprijateljsko
ponašanje. Uopšte govoreći: konfrontacija je lekovita samo ako kao
osnovu ima prihvatanje.
„A-socijalni“ načini ponašanja mogu da poprime različite oblike.
Jedna od preporuka koju psiholozi i pedagozi često daju glasi: ignorišite
ponašanje koje smeta i inače je problematično – ne nasedajte na njega. To
je, međutim, samo jedna mogućnost da se ne učestvuje u igri. Drajkurs
(1971) vaspitačima preporučuje da u određenim slučajevima primene
„psihološko razotkrivanje“: time se misli na oprezno izražavanje onog cilja
na koji nam izgleda da je detetovo ponašanje usmereno („Da li je moguće
da bi želeo da se više pozabavim tobom?“) – još jedna mogućnost je
sledeća: da se zahtev koji smo čuli učini eksplicitnim i da se upita da li je
pošiljalac hteo da izrazi tu želju. Tako bi, recimo, sestra u gornjem primeru
bratu mogla da odgovori: „Koliko mogu da čujem, želeo bi da te danas
ostavim na miru i da ne razgovaramo o nasledstvu – je li je to tačno?“
Time se podstiče svesna rasprava na nivou odraslog. (O daljim, u
terapeutskom kontekstu upotrebljivim reakcijama suprotnim zahtevu:
uporedi Bajer 1966).

3.3 Tajni karakter zahteva kod iznošenja konkretnih sadržaja

U prethodnom odeljku posmatrali smo neke načine ponašanja čije poruke
primalac obično smešta na stranu poruke koja se tiče otkrivanja sebe.
Videli smo kako nas dodatno „uvo za zahteve“ ne samo štiti od prikrivenih
manipulacija, već nam otvara i dublji dijagnostički pristup pošiljaočevoj
ličnosti.
Zahtevi koje smo dosad posmatrali bili su „potajni“ jer se činilo da
glavna poruka leži na strani koja se tiče otkrivanja sebe. Zahtevi koje ćemo
sada posmatrati svoju potajnost zahvaljuju okolnosti da nam se čini da
glavna poruka leži na strani konkretnog sadržaja. Uzmimo iskaz kao što je:
„Različita inteligencija ljudi uglavnom je unapred određena naslednim
predispozicijama.“
Naivan prijem ove poruke sastojao bi se u tome da se konkretan
sadržaj primi k znanju kao naučna činjenica i osnova za odlučivanje.
Nasuprot tome, prema ideologiji kritički prijem vodi računa i o okolnosti
da svaka poruka ima četiri strane i da je prikazivanje konkretnog sadržaja
ponekad tendenciozno, podređeno dejstvu na strani zahteva. Prvi korak
prema ideologiji kritičkog načina prijema sastoji se dakle u otkrivanju
prikrivenog zahteva. U našem primeru on bi se mogao sastojati u zahtevu
da se prestane s „uravnilovkom“ i da napore da svi od početka dobiju
jednake šanse (kao što su npr. predškolski programi koji treba da
nadoknade društvene hendikepe) treba odbaciti kao iluzorne. Dalje se treba
upitati: ko (= koje grupe) može imati interes da takav zahtev naiđe na
odjek? I: pripada li pošiljalac poruke tim grupama, ili podleže njihovom
uticaju (npr. tako što ga one plaćaju).
U slučaju da ima važnih pokazatelja koji govore o takvom spoju
interesa i zahteva poruka je „ideološki sumnjiva“ (vidi sl. 76).

Sl. 76: Prema ideologiji kritički prijem jedne poruke: ulaženje u trag zahtevu i
njegovo shvatanje kao potvrde pošiljaočevih interesa. Ova povezanost zahteva i
interesa opravdava sumnju da je poruka ideološka i vodi kritičkom preispitivanju
konkretnog sadržaja tvrdnje.

Ovakvo ukazivanje na interese i zahteve ne oslobađa, međutim,

obaveze da se ispita objektivna istinitost konkretnog sadržaja poruke. On
je, naime, ideološki samo ako je objektivno netačan ili jednostran. Tako je,
recimo, Manes Šperber (1978, str. 10) napustio kritičku nepoverljivost
prema ideologiji iz svojih ranih godina, kada je bio politički angažovan:
„Otada (1937) ja se više ne pitam kome bi neka istina mogla da bude
korisna ili štetna; da bih je izrazio i branio dovoljno mi je da je spoznam
kao istinu. Mogućnost da možda odgovara mom neprijatelju njenu
vrednost ne menja ništa više nego činjenica da ta istina eventualno može da
uzdrma, ili čak da uništi, neku izvesnost koja nam je u međuvremenu
postala draga. Istina nije funkcionalna, nije taktička i nije pristrasna, ali
može se upotrebiti, a nažalost i lako zloupotrebiti.“

3.4 Neke reklamne strategije

Koje strategije slede ljudi čija je profesija da vrše uticaj na druge,
profesionalni stručnjaci za reklamu? Analiza reklamnih emisija u Zapadnoj
Nemačkoj (Šulc Fontun i drugi 1975) pokazala je: direktni, otvoreno
izrečeni zahtevi („Pij koka-kolu!“) prilično su retki. Umesto toga, u prvom
planu su tri principa od suštinskog značaja: 1. dočaravanje, 2. izlaganje
posledica, i 3. stvaranje asocijacija:

Dočaravanje
U velikom delu reklamnih poruka prikazuju se osobe koje dočaravaju
ponašanje koje pošiljalac želi (negovanje imidža na strani poruke koja se
odnosi na otkrivanje sebe povećava šanse na strani zahteva).
Učenje na osnovu modela veoma veliku ulogu igra i u vaspitanju.
Treba istaći da roditelji i vaspitači na dete utiču i onda – i naročito onda –
kada im to uopšte nije cilj. Recimo kada puše i piju, kada prelaze ulicu „na
crveno“, kada se prilikom sukoba uzajamno vređaju i ponižavaju
razdraženim tonom, ako izbegavaju neke teme, ili ako dopuštaju da se kod
njih primeti preterani strah od izvesnih događaja. Jedan čuveni vic jasno
prikazuje ovu problematiku (vidi sl. 77). Ljutiti otac je položio preko
kolena sina koji je udario mlađeg brata. Dok ga tuče, viče: „Naučiću te ja
da ne tučeš slabije od sebe!“
 Sl. 77: Otac „uči“ sina da „ne“ tuče slabije

Zapravo, on sina uči kako se radi upravo to, i to sopstvenim

modelom ponašanja. Dočaravanje i pokazivanje na primeru zaista je
delotvornije od „pridikovanja“.
Stavljanje u izgled posledica
U reklamnim porukama se gotovo uvek pokazuje ili govori kakve
prednosti potrošačko ponašanje primaoca (navodno) donosi. Nakon
upotrebe neke određene paste za zube mladić više nema problema sa
zadahom iz usta i doživljava ljubavni sastanak s prelepom devojkom.
Srećna porodica doručkuje za stolom: „Ljubav vaše dece doneće vam
homa-gold!“ (margarin). Novo sredstvo za poliranje čini da sve blista i da
sva lica unaokolo budu radosna.
Prikazivanje posledica je veoma uopšten princip i počiva na spoznaji
da je ponašanje usmereno na uspeh i da prijatne posledice takvo ponašanja
pospešuju, dok ga neprijatne posledice suzbijaju. Pridržavanje normi
ponašanja u velikoj se meri obezbeđuje tako što se ponašanje modela
povezuje sa prikazivanjem posledica: „Ko tuđu pokretnu imovinu uzme s
namerom da je protivpravno prisvoji, biće kažnjen zbog krađe.“ Ovaj
paragraf iz nemačkog krivičnog zakonika sadrži zahtev: „Ne kradi!“
Delotvornost tog zahteva vidi se u tome što se povezuje s pretnjom
kaznom. Pikazivanje posledica sadržano je, međutim, i u raznim
pokušajima ubeđivanja i nagovaranja.
Ako pošiljalac stavlja u izgled posledice, u osnovi njegove poruke
leže određene pretpostavke o motivaciji primaoca. Šta bi, naime, vredelo
stavljati u izgled posledice koje onom drugom nisu ni najmanje
primamljive? Ljudi se delom značajno razlikuju po tome čemu smatraju da
vredi težiti i po onome što smatraju da treba izbegavati. Određena vrsta
glasne muzike jedne baca u opojno blaženstvo, dok će drugi užasnuto
zapušiti uši. Izgledi da dobije pohvalu za neko dete iz nižeg društvenog
sloja često ne predstavljaju dovoljan podsticaj – dok će ga, nasuprot tome,
bombona motivisati, dok je kod deteta iz srednjeg društvenog sloja
obrnuto.
Za šta će čovek biti prijemčiv zavisi prvenstveno od njegove istorije
učenja, a i od toga u kojim domenima su mu potrebe uglavnom
zadovoljene, a u kojima nisu.
U principu važi Maslovljevo pravilo da nakon zadovoljavanja
osnovnih materijalnih životnih potreba (dovoljno vazduha, hrane, sna,
materijalne sigurnosti) u prvi plan više počinju da izbijaju psihičke potrebe
za ljubavlju, priznanjem, samoostvarenjem. Na onoga ko relativno dobro
zarađuje novac više ne deluje tako primamljivo, ali zato svakako deluje
ugled i prestiž. Naši reklamni stručnjaci su proanalizirali na kom stupnju
Maslovljeve piramide potreba stoje današnji kupci. U mnogim slučajevima
za kupovinu određenog proizvoda se u izgled stavljaju posledice koje se
sastoje u narastanju prestiža ili u poboljšanju međuljudskih odnosa (Šulc
fon Tun i drugi 1975). Takve prednosti su, doduše, retko opravdane
prirodom predmeta koji bi trebalo kupiti, ali zato gađaju pravo u metu
savremenih čežnji i potreba, bar kod platežnijih primalaca.
Stvaranje asocijacija
Da li ću nečemu težiti ili će mi to biti odbojno u velikoj meri zavisi i
od toga koja osećanja taj predmet u meni izaziva. Osećanja pak zavise od
toga kakva iskustva sam time stekao, odnosno tačnije rečeno: kakva
iskustva sam stekao u prisustvu te osobe ili tog predmeta. Pretpostavimo da
je dete od lekara dobilo injekciju i da ga je to zabolelo. Nedelju dana
kasnije dete počinje da plače kod frizera. Zašto? Frizer na sebi ima beli
mantil, baš kao i lekar. „Prisustvo“ belog mantila kod deteta je probudilo
bolna iskustva – a bezazleni beli mantil postao je nešto što izaziva strah.
Ovaj proces se naziva „klasičnim uslovljavanjem“, pod čime se
podrazumeva povezivanje neke draži (mantil) s nekom reakcijom (strah).
Mi živimo u svetu belih mantila. Gotovo ništa što srećemo ne
ostavlja nas emotivno neutralnim. Na osnovu ranijih iskustava povezivanja
pokreću se određena osećanja, a osećanja nas čine spremnim na određene
postupke (npr., strah stvara spremnost na beg i izbegavanje). Ovaj
mehanizam se može dobro iskoristiti za vršenje uticaja. Naši reklamni
stručnjaci sebi kažu: ne možemo poći od toga da će primalac od samoga
početka imati pozitivne emotivne reakcije (i odgovarajuće ponašanje,
naime spremnost da kupi) prema našem proizvodu. Kako da od našeg
„bezazlenog belog mantila“ napravimo mantil koji izaziva emotivne
reakcije – ali ovoga puta pozitivne? Odgovor glasi: tako što ćemo ga
povezati s prijatnim dražima. – I tako primalac vidi lepe ženske noge kraj
automobilske gume, i „zdrav“ planinski pejzaž u pozadini flaše sa
žestokim pićem. Primećuje li primalac da se ovde provlači povezivanje
alkohola sa zdravljem? Na sličan način cigarete se povezuju s mirisom
belog sveta i širokih prostranstava, a gazirani napitak od citrusnih plodova
s bezbrižnom mladošću.

3.5 Svet pojmova koji u sebi sadrže zahtev

Posao ljudi koji se bave reklamom i propagandom jeste da sistematski i
stalno iznova stvaraju takve asocijacije. Nasuprot tome, korišćenje već
postojećih asocijacija je posao kojim se bavimo svi, i to korišćenjem
jezika. Svaka reč koju izgovorimo ne sadrži samo leksičko značenje za ono
što označava već za sobom vuče i emotivni udeo, koji može da bude
raznolik i koji proizilazi iz iskustava u prošlosti. Ovaj emotivni udeo čini
vrednosne sudove koje povezujemo s rečima. Vrednosni sudovi, međutim,
nisu estetski luksuz koji sebi možemo da priuštimo, već imaju sasvim
praktičnu funkciju: oni usmeravaju i opravdavaju naše ponašanje, u sebi
sadrže zahteve. Pogledajmo to na jednom primeru. Pretpostavimo da je
neko s osobama koje stoje na ulici i mole za novac stekao sledeće iskustvo:
uvek kad bi takvog čoveka sreli, majka s detetom bi ga zaobišla u malom
luku i rekla: „To je prosjak, on je lenj i traži da mu drugi ljudi daju novac.“
Dete pritom ne uči samo reč „prosjak“ već i odbojan stav, koji će s njom
otad pa nadalje povezivati:

Sl. 78: Primer za pojmove koji u sebi sadrže zahtev

Kod kasnije primene ove reči odbojnost će se preneti i na druge

osobe koje se tako označavaju. Pretpostavimo da neko kaže: „Putovanje
auto-stopom nije ništa drugo do savremeni oblik prosjačenja!“ Reč
„prosjak“, odnosno „prosjačenje“ ovde je preuzela prenos osećanja i sadrži
u sebi odgovarajući zahtev da se tako označene osobe zaobiđu u „širokom
luku“, to jest da se ne staje auto-stoperima.
Tu nailazimo na činjenicu da reči koje nam stoje na raspolaganju za
prikazivanje konkretnih odnosa, zahvaljujući nekim ranijim vezama,
gotovo sve za sobom vuku taj emotivni deo vrednosnog suda, pa tako već
same po sebi sadrže neki zahtev. Neko vreme je u medijima koji prenose
vesti besneo spor da li treba govoriti o „grupi Bader–Majnhof“ ili o „bandi
Bader–Majnhof“. Ako ostavimo po strani političko izjašnjavanje koje u
ovom izboru reči leži, spor je toliko zahtevan i uporan bio stoga što su sa
izabranom „jezičkom normom“ bili povezani različiti zahtevi stanovništvu:
reč „banda“ u sebi sadrži nedvosmislen zahtev: „Distanciraj se od toga, ne
podržavaj te ljude, ni delom ni potajnim simpatijama!“

Sl. 79: Dva naziva i različiti zahtevi koji su s njima povezani

Iz ovih razmišljanja može se izvući zaključak: pošto jezik koji nam

stoji na raspolaganju za prikazivanje konkretnih odnosa u sebi sadrži
zahteve, ne možemo a da ne vršimo uticaj. Kako će neko jezički prikazivati
konkretne odnose u ovom svetu zavisi od „naočara“ kroz koje taj svet vidi,
a te će naočari, sa svoje strane, zavisiti od njegovih interesa. Svaki jezički
prikaz sadrži, dakle, i pokušaj da se i primaocu stave iste naočari. Obrnuto
pak, i same naočari predstavljaju rezultat jezičkog prikaza – naime
pojmova i kategorija koji mi stoje na raspolaganju i usmeravaju moje
opažanje. Pojmove i kategorije su mi, međutim, na raspolaganje stavili oni
koji su tu bili pre mene i oni koji u jezičkom domenu „sede za
upravljačem“ (vlasnici medija i obrazovnih institucija). U neprestanom
uzajamnom dejstvu interesima uslovljenih naočara i jezičkog prikazivanja
(vidi sl. 80) može se reći da ti ljudi imaju prednost da prvi vuku poteze.
Tako se događa da na svet delimično gledam kroz naočari onih koji
imaju sasvim drugačije interese od mene. Kritičari sistema jednu od
glavnih uloga škole u kapitalističkom sistemu vide upravo u uobličavanju
jedne takve „pogrešne svesti“
 Sl. 80: Kako jezički prikazujem svet zavisiće od mojih (interesima uslovljenih)
„naočari“. I obrnuto: jezik koji mi stoji na raspolaganju
vrši uticaj na moje „naočari“.

Sl. 81: Strana zahteva pojma „poslodavac“

Kao pojedinačni primer za to kako jezičke norme koje nam stoje na

raspolaganju i koje svi preuzimaju u sebi sadrže jednostrane, interesima
rukovođene smernice, često se navodi par pojmova poslodavac –
zaposleni.13 Reč poslodavac sugeriše da tu neko nešto „daje“ i u sebi sadrži
zahtev „primaocu“ da bude zahvalan i da ne zauzima stav koji bi bio
previše zahtevan ili mirisao na klasnu borbu.

Sl. 82: Strana zahteva pojma „eksploatator“

Jednako opravdano ovaj par pojmova mogao bi se koristiti i sasvim

obrnuto: reč poslodavac za onoga ko daje, naime stavlja na raspolaganje
svoju radnu snagu, a „poslouzimalac“ za onoga ko uzima tuđi rad (i radni
učinak) i koristi ga za svoje ciljeve.
Jezički pandan imamo u pojmu „eksploatator“. Emocije koje ovaj
pojam za sobom povlači sugerišu zahtev: „Brani se! Ne dopusti da ti to
rade!“
Kao i inače, jezičko etiketiranje ljudi ili grupa s omalovažavanjem u
sebi sadrži „dozvolu“ i poziv na nasilje (jevrejska svinja, levičarsko đubre,
kerovi, gamad, štetočine itd.). Ovde se s pravom govori o emotivnim
zahtevima ako poziv na delovanje nije obrazložen argumentima, već ako se
samo upotrebom određenih pojmova i formulacija kod ljudi bude takva
osećanja (i spremnost na delovanje) koje takvi pojmovi – kakve smo
upravo spomenuli – „za sobom vuku“.
 4. Paradoksalni zahtevi

4.1 „O naređivanju suprotnog“

Dosad smo pretpostavljali da se podrazumeva da u svakom (otvorenom ili
prikrivenom) zahtevu do izražaja dolazi pravac u kom bi primalac trebalo
da se kreće. To deluje kao nešto banalno i samo po sebi razumljivo. Ako
bih želeo da onaj drugi dođe, reći ću: „Dođi!“, a ne: „Ostani tu gde jesi!“
Ako bih želeo da primalac poruke kupi neko određeno piće, u snimljenoj
reklami ću mu prikazati nekoga ko ga pije i kaže: „Sjajno osvežava!“ – a
neću pokazati nekoga ko ga pije i kaže: „Ukus mu je odvratan!“, a nakon
toga povraća.
Stoga nam se u prvi mah čini besmislenim da zahteve upućene u
smeru suprotnom od željenog uopšte i razmatramo. Pogledajmo, međutim,
jedan od primera koje iznosi Adler (1973). (Vidi sl. 83):

Sl. 83: Različite strategije zahteva majke i ćerke

Dvogodišnja ćerkica igra po stolu. Majka užasnuto viče: „Odmah

silazi dole!“ – ćerkica nastavlja da igra.
Zahtev ostaje bez dejstva. Trogodišnji brat viče: „Ostani gore!“, a
devojčica odmah silazi.
Alfred Adler ovaj slučaj komentariše na sledeći način: „Uopšte nije
pitanje da li dete možemo navesti da svoju veličinu oseti u tome što će
raditi suprotno od onoga što mu se savetuje“ (1973, str. 44). Već smo
razmotrili činjenicu da se primalac zabrinut za svoje samopoštovanje pod
određenim okolnostima nekom zahtevu protivi ne stoga što ga smatra
nerazumnim, već zato što ga doživljava kao nedopušteno zadiranje u svoje
„carstvo“ i kao poziv da prizna lični poraz. Obrnuto pak, nepoštovanje
naređenja doživljava se kao dokaz sopstvene nezavisnosti, a time i prilika
da se „oseti sopstvena veličina“ (već i zahvaljujući tome što pošiljalac koji
zahtev upućuje doživljava neuspeh). – Adler ovde govori o pojavi
obrnutog uspeha: „Često ne bi bilo teško da decu, ali i odrasle, izvedemo
na pravi put time što bismo im nalagali da urade upravo suprotno“ (1973,
str. 220). Ova mogućnost „obrnutog uspeha“ počiva na činjenici da je sa
zahtevom često povezan pritisak koji izaziva primaočev otpor. I to, kao što
smo videli, upravo onda kada se sa zahtevom istovremeno postavlja i
„pitanje nadmoći“ i/ili ako se zahtevom ima namera da se kod primaoca
izazove promena koja je njemu neprijatna ili nemoguća. Satirično, ali i sa
„zrncem istine“ tako je bio osmišljen i „najnoviji plan obrazovanja“ koji je
Hajnrih fon Klast14 15. oktobra 1810. predstavio u listu Berliner
Abendbletern:
„…Stoga smo promišljanjem došli do zaključaka da treba da
uspostavimo takozvanu školu poroka, odnosno pre bi se moglo reći
suprotnu školu, školu u kojoj se vrline stiču preko poroka.
U skladu s tim, za sve moguće poroke bismo zaposlili i nastavnike
koji bi u određeno doba dana, planski i po rasporedu časova, držali
nastavu: iz izrugivanja religiji i lažne pobožnosti, iz prkosa, iz odbacivanja,
iz podmuklosti i škrtosti, iz sulude smelosti i rasipništva.
Ovi nastavnici bi na učenike nastojali da deluju ne samo opomenama
i pričom, već i svojim živim primerom, svojim postupcima, neposrednim,
drugarskim ophođenjem i saobraćanjem…
Iz neurednosti i prljavštine, svadljivosti i sklonosti zađevicama,
ogovaranja i klevetanja nastavu će držati moja supruga. Aljkavost, igre na
sreću, pijanstvo, lenjost i prejedanje rezervišem za sebe.“ (Sabrana dela,
str. 946)
U osnovi ovog plana leži razmišljanje o „opštem zakonu
protivurečnosti“.
„…zakon koji nas čini sklonim da sa sopstvenim mišljenjem uvek
budemo na suprotnoj strani. Neko mi, recimo, kaže da kraj prozora prolazi
čovek debeo kao bure. Istinu govoreći, punačak je, ali uobičajeno. Kada
dođem do prozora ja, međutim, neću tek ispraviti ovu zabludu, već ću reći
da mi je Bog svedok da je čovek tanušan kao slamka“ (isto, str. 943).
U diskusijama se, zaista, često zapaža da kod složenih predmeta
rasprave, sa pozitivnim i negativnim aspektima, lako nastupa polarizacija, i
to takva da će se, ako sagovornik A naglašava neki pozitivan aspekt,
odmah naći sagovornik B, koji će istog časa zauzeti stav koji je još ostao
slobodan, dakle istaći negativne aspekte. Sve što se kaže izaziva
protivurečenje. Ovaj proces u sebi sadrži i prilike i opasnosti. Prilike leže u
tome što će različiti aspekti nekog objektivnog stanja u različitim
učesnicima u diskusiji naći svoje „advokate“, to jest zagovornike, te će
tako tek kroz komunikaciju na svetlost dana doći „cela istina“: da se
sinteza može formulisati samo ako su teza i antiteza dobro zastupljene.
Opasnost, naprotiv, leži u tome da se zagovornici različitih aspekata bore
kao predstavnici poluistina, otvarajući pritom međusobni jaz na nivou
odnosa, i da komunikacija dođe u stanje nepopravljive isprepletenosti
konkretnog nivoa i nivoa odnosa (uporedi str. 233).
Opšti zakon protivurečnosti lepo se može pokazati i na sledećem
primeru razgovora: pošiljalac koji se nalazi u situaciji u kojoj mu je teško
da odluči iznosi stav tipa „da – ali“ (na primer: „Voleo bih da imam dete,
ali neće li me to previše opteretiti?“). Ako primalac sada reaguje tako što
se zalaže za „da stav“ („Deca čoveku ipak donose toliko radosti!“),
pošiljalac će se pre upustiti u razmišljanja i nastaviti da razvija „ali stav“
(„Ali čovek je veoma vezan kad ih ima!“) – ako pak primalac preuzme „ali
stav“ („Ali opterećenje je ogromno – gubiš svaku slobodu, stalno moraš da
budeš deci na raspolaganju!“), verovatnije je da će se pošiljaočeva energija
uliti u „da-stav“ („Pa nije baš tako strašno, deca ipak čoveku obogaćuju
život!“).

4.2 Rešenja prvog i drugog reda

Na osnovu malo drugačijih razmišljanja psihoterapeuti i stručnjaci za
psihologiju komunikacije Hejli (1978), Vaclavik, Vikland i Fiš (1974)
došli su do jedne metode uticaja koja je nazvana zahtev u suprotnom
smeru. Za ono što nama treba, njihova razmišljanja se mogu
pojednostavljeno sažeti na sledeći način:
 Problemi leže u tome što izvesnih poželjnih događaja ili stanja nema,
ili ih ima premalo, ili pak u tome što ima (previše) nečeg nepoželjnog.
Primer: u nekoj prostoriji je prohladno (= premalo toplote),
dvanaestogodišnji sin ne radi domaće zadatke (= premalo zalaganja za
školu), gospodin X je oboleo od pušačkog katara (= previše pušenja).
Rešenje ovih problema, koje se prosto nameće i koje je često i uspešno,
sastoji se u uvođenju suprotnog: u hladnu prostoriju se dovodi toplota,
dvanaestogodišnjaku se preporučuje da se više angažuje u školi; gospodinu
X lekar zabranjuje da puši. Za taj tip rešenja karakteristično je da se,
ukoliko se preduzeta mera pokazala kao preslaba, uspeh naposletku postiže
sa još više te iste mere: ako je toplota bila nedovoljna, mora još da se
zagreje; ako opomene dvanaestogodišnjaku nisu mnogo donele, roditelji ga
„više pritiskaju“ itd.
Suštinsko obeležje ovih rešenja prvog reda jeste, dakle, uvođenje
suprotnog, a u slučaju nedovoljnog uspeha, pojačavanje iste mere. Za nas
je od značaja slučaj kad se mera kojom hoćemo da postignemo rešenje
sastoji u komunikativnom uticaju. Rešenja prvog reda tada znače isto što i
zahtevi u željenom pravcu.
Ima i problema za koje rešenje prvog reda nije primereno; gde se
uvođenjem suprotnog ne postiže ništa, a još više iste te mere sve čini samo
još gorim. Često u takvim slučajevima već i sam pokušaj rešenja postaje
glavni problem.
Evo primera (po Vaclaviku i drugima 1974):
Problem alkoholizma pokušavaju da reše (npr. u SAD) tako što
ograničavaju njegovu potrošnju (uvođenje suprotnog), a naposletku je i
sasvim zabranjuju (još više iste mere). „Prohibicija se kao ‘lekovito
sredstvo’ pokazala kao još veće zlo od bolesti koju je trebalo da izleči“
(Vaclavik i drugi, 1974): Ilegalne pecare i točionice alkohola, kriminalne
organizacije za distribuciju, korupcija, gangsteri, narušavanje zdravlja zbog
nečiste „brlje“.
Melanholik je neraspoložen i kroz svoje negativne naočari vidi sve
nepovoljne strane sveta. Prijatelji i rođaci pokušavaju da ga „razvedre“ i
predočavaju mu sve lepe strane života (uvođenje suprotnog). Kao što
znamo, zahtevi nisu sredstvo koje može da se upotrebi za promenu
emotivnih stanja (uporedi str. 253). Melanholična osoba će postati još
tužnija jer joj pokazuju koliko su njene reakcije „nerazumne“. Prijatelji i
rođaci udvostručuju svoje napore (još više iste mere), a na kraju od
prvobitne tuge nastaje teška depresija.
Suprug želi da u braku sačuva „svoju slobodu“, pa povremeno
nekuda odlazi sam. Žena je zbog toga uznemirena i upućuje mu zahteve u
željenom pravcu: prigovore, predloge da iz ovog ili onog razloga ostane
kod kuće itd. Muž zbog tog pritiska oseća svoj brak kao neku vrstu okova
(ili zatvora). Što ga žena više pritiska, to osećanje sve više jača, a sve jača
je i njegova želja za slobodom, pa su stoga češća i njegovi „bekstva“ –
kako bi sebi (i svojoj ženi) tu slobodu dokazao.
I kod ovog poslednjeg primera lako je zaključiti da „još istih mera“
(prebacivanja, pokušaja da se utiče) proizvodi upravo suprotno od željenog
dejstva: i da jedino rešenje koje ima izgleda na uspeh (sa ženinog gledišta)
leži u tome da preduzima „manje istih mera“: ako bi (celokupnim svojim
ponašanjem) nagoveštavala: „U redu je ako odeš!“, smanjila bi se njegova
želja da „pobegne iz zatvora“ – jer to uopšte više i ne bi bio zatvor!
Iz dosadašnjih razmišljanja proizilazi: kod nekih problema rešenja
prvog reda ne samo da ne pomažu već u toj meri doprinose zaoštravanju
problema da samo rešenje postaje pravi problem. Ovaj uvid vodi jednoj
novoj strategiji nalaženja rešenja. Ona glasi: ako pred sobom imaš neki
problem koji je očigledno teško rešiti, proveri nije li upornost problema
uslovljena pogrešnim pokušajima rešenja prvog reda. Ako je to slučaj,
svoje pokušaje rešenja nemoj usmeravati protiv samog problema, već
protiv pogrešnih pokušaja rešenja. Često problem time ne samo da gubi na
oštrini već se i na iznenađujuć način potpuno rešava. Vaclavik i drugi
(1974) tu govore o rešenjima drugog reda. Suštinsko obeležje ovih rešenja
jeste da nisu usmerena protiv same poteškoće, već protiv pokušaja rešenja
prvog reda, koja od obične poteškoće umeju da naprave „težak“ problem.

4.3 Propisivanje simptoma

Videli smo da zahtevi suprotni od onoga što želimo da postignemo
predstavljaju pokušaj rešenja drugog reda. U psihoterapijskoj praksi takve
paradoksalne zahteve često uzimamo u vidu „propisivanja simptoma“.
Klijenta ne opominjemo da se odrekne simptoma jer zahtevi ne donose
nikakvog ploda kod reakcija koje ne podležu voljnoj kontroli. Umesto
toga, klijentu se nalaže da svoj simptom odglumi! Evo nekoliko primera za
to:
Nekome je teško da zaspi. Njegovi pokušaji rešenja sastojali su se u
tome da svakojakim tehnikama prizove san („brojanje ovaca“,
autosugestija itd.). San, međutim, mora da se dogodi spontano i ne može se
prizvati svesnim, voljnim akcijama – čak bi se moglo reći da napori volje
spavanje upravo sprečavaju. Tako se od poteškoće pravi ozbiljna problem
(koji se još više zaoštrava lekovima). Rešenje drugog reda upereno je
protiv neuspešnog rešenja s kojim se pokušava i sastoji se u terapeutovom
zahtevu: „Držite oči otvorene i pokušajte da ostanete budni. Tek kada vas
san savlada, smete da zatvorite oči!“ Ovim zahtevom u suprotnom pravcu
sprečavaju se klijentovi pokušaji rešenja (prvog reda). Time se otklanja
glavna prepreka za spontano padanje u san.
Bračnom paru koji se uzajamno više ne razume naloženo je da se
svakodnevno, od osam do osam i deset ujutru i od 19.45 do 19.55 sati
uveče svađa na neprijateljski, razdražljiv način.
Pacijent s nekim određenim tikom dobija uputstvo da taj tik namerno
izvodi, na preteran način.
Da bismo shvatili kako ovo propisivanje simptoma može da izleči
klijenta od njegovog simptoma, moramo da steknemo kratak uvid u suštinu
takozvanog „paradoksa budi spontan“:
Paradoksalni zahtevi od kojih se razboljevamo i ozdravljujemo. Neki
zahtevi koje roditelji upućuju svojoj deci, pretpostavljeni svojim
zaposlenima, (bračni) partneri jedni drugima, zapravo su paradoksalni.
„Nemoj uvek da budeš tako popustljiva, stalno radiš tačno ono što ti ja
kažem!“, kaže, recimo, muškarac svojoj devojci. Paradoks u ovom zahtevu
leži u tome što njegova devojka taj zahtev može da posluša samo tako što
ga neće poslušati. Jer ako ga posluša, ponovo će uraditi ono zbog čega joj
on prebacuje. Ali ako zahtev ne posluša (i time pokaže svoju
samostalnost), moraće da zadrži svoje staro, nesamostalno ponašanje. Ono
što je u takvim paradoksalnim zahtevima prokleto jeste to što primalac –
šta god učinio – uvek gubi; to jest, može da pokaže samo ponašanje zbog
koga pošiljalac kasnije može da mu zameri.
Pročavaoci komunikacije smatraju da su ustanovili da se ovakvi
„budi spontan!“ paradoksi posebno često kao poruke šalju u porodicama sa
šizofrenim članovima, da su takvi zahtevi verovatno opasni „izazivači
oboljenja“ i da primaocu (nesposobnom za metakomunikaciju) ne
ostavljaju nikakav izlaz.
Paradoksalni zahtevi se, međutim, mogu upotrebiti i obrnuto, kao
„lek“, ako se ciljno koriste protiv simptoma koji su po svojoj prirodi
spontani i stoga ako su „propisani“ postaju nekako „nemogući“. Bračni par
koji treba da se svađa „po naređenju“ ustanoviće da mu to baš nekako i ne
ide. Ali ako izvođenje simptoma ne polazi za rukom, to je već izlečenje (ili
bar prvi korak u tom pravcu). Na sličan način, i namerno izvođenje tikova
vodi tome da oni izgube svoj spontani karakter. Klijent postaje „gospodar“
svog simptoma, nije mu više prepušten na milost i na nemilost.

4.4 Paradoksalni zahtevi kao taktički manevar za obezbeđivanje

nadmoći
Razmišljanja koja smo dosad izneli mogu se svesti na jedan, nešto
jednostavniji imenilac: radnja menja svoj psihološki kvalitet ako se vrši na
zahtev. Ta okolnost se može iskoristiti taktički, i to onda – kao što smo
videli – ako je radnja po svojoj suštini spontana. Zahvaljujući instrukciji,
ona gubi svoj spontani karakter, ili postaje sasvim nemoguća. Isto važi i za
postupke koji bi trebalo da posluže kao dokaz sopstvene nezavisnosti i
nepodložnosti tuđem uticaju. Ponašanje dece i omladine često je određeno
tim motivom, naročito ako vaspitači nastupaju s nedvosmisleno
autoritarnim pretenzijama. U trenutku kada se dvogodišnjakinji kaže:
„Ostani tu gore i nastavila da igraš!“, karakter njenog postupka se menja:
do tada drska demonstracija stava „radim šta hoću“, on sada postaje
ispunjavanje naređenja (što se onda takođe „odmah odbija“). Korišćenje
paradoksalnih zahteva u obrazovanju i u međuljudskim odnosima uopšte
predstavlja, međutim, mač sa dve oštrice, koliko god pod određenim
okolnostima moglo da bude „uspešno“. „Često ne bi bilo teško decu, pa ni
odrasle izvesti na pravi put tako što bi im se naredilo suprotno. Jedino što
se tako izlažemo opasnosti da potkopamo sav osećaj zajedništva jer pritom
ne podstičemo samostalno prosuđivanje; a „negativna zavisnost“ je veće
zlo od poslušnosti.“ (Adler 1973, str. 220).
U izuzetnim slučajevima, međutim, paradoksalni zahtevi mogu
predstavljati izlaz u nuždi za obezbeđivanje nadmoći. Ako kao nastavnik
od školskog odeljenja koje je bučno zatražim da jako galame – u obzir
mogu doći sledeće prednosti ovakvog ponašanja:
1. Odeljenju ću dati ono što mu je (trenutno) očigledno potrebno.
2. Ako reaguju u skladu sa zahtevom, ipak su pod mojom komandom.
Potreban mi je minimum nadmoći, između ostalog i upravo onda ako
nameravam da postepeno uvedem partnerske oblike komunikacije. Ako
pak razred reaguje suprotno mome zahtevu, postigao sam ono što sam hteo
i mogu lakše da upravljam zbivanjima. Rem opisuje sličan primer (preuzet
od Culigera): neprestana tuča među đacima sada se odvija pod
nastavnikovim vođstvom: „Borba će se voditi ovde. Svako udara onoga do
sebe, i tako idemo ukrug. Kome je dosta, može da se javi i sme da ide kući!
Hajde, počinjemo! (Culiger 1970, citat iz Rema 1972, str. 128).
 5. Otvoreni zahtevi

Prikriveni i paradoksalni zahtevi predstavljaju pokušaj da se granice

sopstvenih namera zamagle. Kao što smo već videli, to se može raditi i s
dobrim razlogom, kako bi se postiglo određeno dejstvo. Ali tamo gde
postoji želja da se ode dalje od manipulacije i veština i da se izgradi jedan
svet jasnih, poštenih odnosa, oslobođenih želje za vlašću, svoje mesto ima
otvoren zahtev, dakle direktno izražavanje želja i zahteva koje spada u
noseće stubove takve komunikacije. U mnogim slučajevima otvoren zahtev
može da postane pravi „lek“ za „bolesnu“ komunikaciju (vidi str. 294).
Tako, recimo, bračni terapeuti znaju da neka partnerstva boluju od toga što
partneri svoje želje uopšte ne izražavaju, ili ih pak izražavaju u šifrovanom
obliku. Pošiljalac time stvara preduslove za sopstveno razočaranje:
primalac mu želje ne ispunjava možda naprosto zato što o njima nije
obavešten.
Mnogi od „jakih razloga“ koji pošiljaoca napola svesno navode da
izbegava direktne, otvorene zahteve pokazuju se, ako bolje pogledamo, kao
prepreke koje je sam izgradio na putu ka zadovoljavajućim međuljudskim
odnosima. Pre nego što pogledamo stil ophođenja koji je povezan s
otvorenim zahtevom, a koji nudi mnogo izgleda za uspeh, najpre ćemo
pogledati neke od ovih „jakih razloga“ koji pošiljaoca često zavode na
pogrešan put indirektnosti i nejasnoće.

5.1 Razlozi za izbegavanje otvorenih zahteva u međuljudskoj

komunikaciji
Strah od otkrivanja sebe. Onaj ko upućuje zahteve time otkriva svoje
interese i želje. Svaki zahtev stoga ima i jednu komponentu otkrivanja
sebe, koju bi pošiljalac, kao što nam je poznato, voleo da prikrije (uporedi
str. 124 i dalje). Neki zahtevi sadrže molbu za pomoć, želju za kontaktom
ili „čak“ potrebu za „nenormalnom“ seksualnom praksom. Time što svoj
zahtev izražava veoma indirektno, pošiljalac s jedne strane ima šansu da
primalac shvati njegove signale i da „sam od sebe“ na to pristane.
Pošiljalac onda to može da „prihvati“; dobija ono što hoće bez (navodnog)
gubitka prestiža zbog odavanja svojih potreba. S druge strane, on može –
na pitanje: „Da li bi možda hteo da ja…?“ – svoj zahtev i da demantuje
(„Nijednom rečju nisam od tebe to zatražio…“) i da se tako zaštiti od
razotkrivanja.
Strah od odbijanja. Prilikom svakog zahteva postoji i mogućnost da
primalac odbije ono što se od njega traži. Pošiljalac koji je zabrinut za svoj
osećaj sopstvene vrednosti ovu će „korpu“ doživeti kao odbijanje
celokupne svoje ličnosti. Time što traži indirektno i u zakulisnom obliku,
on primaocu pruža mogućnost da zahtev „prečuje“, pa će tako sebe
poštedeti izričitog odbijanja.
„Deca koja zanovetaju…“ Mnogi su tokom vaspitanja naučili da sa
sopstvenim željama budu suzdržani („Deca koja zanovetaju po nosu
dobiju!“).
Stoga osećaj „uopšte mi ne priliči da izražavam i zastupam svoje
želje“ kod njih deluje kao neka vrsta trajne kočnice. To je često i deo
nedaća onih koji zbog svoje zakočenosti i stidljivosti traže psihoterapiju.
Oni na treningu asertivnosti (vežbama u iskazivanju misli, osećanja i
uverenja na direktan, iskren i socijalno prihvatljiv način, uz uvažavanje
prava drugih ljudi) uče da samosvesno i jasno zastupaju svoje interese. Ove
vežbe su organizovane tako da se u početku savladavaju laki zadaci (npr.
treba nekoga zamoliti da vam zapali cigaretu), a zatim se, kako osećaj
uspeha raste, prelazi na sve teže (npr. vratiti jelo u restoranu ako ima neku
nedopustivu manu).
Nejasne razmere „drskosti“. Pre svakog zahteva pošiljalac, imajući u
vidu mnoge okolnosti, procenjuje hoće li primaocu biti po volji da mu
ispuni želju. Ako ovome to nedvosmisleno nije po volji, zahtev koji je ipak
izražen može se shvatiti čak i kao agresivan postupak. Zahtev se, međutim,
često kreće u nekom graničnom području između dopustivog i
nedopustivog, što zavisi i od toga kakvi su motivi primaoca. Indirektan,
uvijen zahtev testira dopustivost, a pritom se ne rizikuje pogoršanje odnosa
zbog zahteva koji bi bio doživljen kao agresivan postupak. Uzmimo
primer: nakon što su nešto zajedno radili, A i B uveče hoće da se vrate
kući. B poseduje automobil. Da li se od njega može zatražiti da A poveze
kući? A pušta „probni balon“: „Kako li ću sad kući – da li ovde uopšte vozi
neki tramvaj?“
 Omogućavanje „dobrovoljnosti“. Kao što smo videli, postupak menja
svoj karakter ako je učinjen na nečiji zahtev (str. 280). On primaocu često
postaje neprivlačan upravo zbog zahteva. Šta da radi pošiljalac koji to zna,
ali ipak hoće da izvrši uticaj? Pošiljalac može pokušati da svoj zahtev
iznese tako indirektno da ga primalac (naizgled) „prečuje“ – a zatim
primalac može „dobrovoljno“ da postupi u skladu sa zahtevom. Ako
domaćin, recimo, kaže: „Baš smo proveli prijatno veče…“ i ovim „proveli“
daje na znanje da bi poseta sada svakako trebalo da se okonča, gost nakon
izvesnog vremena, koje mu služi kao kamuflaža, „sam od sebe“ odlučuje
da krene. „Ne ljuti se, Kurte, ali sad stvarno moram da idem.“
Bojazan da primalac nema hrabrosti da kaže „ne“. U mnogim
slučajevima pošiljalac bi želeo da mu se želja ispuni samo ako bi primalac
to „zaista rado“ učinio, ili mu to bar „ne bi bilo previše teško“. Zapravo
ništa nije lakše nego to ustanoviti pitanjem. Neki primaoci, međutim,
smatraju da je odbijanje štetno po odnose i iz pogrešno shvaćene ljubavi
prema bližnjem udovoljiće zahtevu, možda i gunđajući iznutra. Upravo to
je, međutim, ono čega se pošiljalac boji. Šta tada radi? Možda će se sasvim
odreći izražavanja svoje želje, ili će se pak zadovoljiti nekim slabim
nagoveštajem da bi onom drugom omogućio implicitno odbijanje, koje bi
se sastojalo u tome što bi „prečuo“ stranu poruke koja se odnosi na zahtev.
Romantična predstava o „ljubavi“. Neki kao dokaz istinske ljubavi
vide ako im pođe za rukom da onom drugom „čitaju želje iz očiju“, dakle
da im otvoren zahtev uopšte i ne bude potreban. Po njihovom mišljenju,
izražavanje želje bi oduzelo svaku vrednost njenom ispunjenju – mada se
ne može poreći da takav stil „čitanja iz očiju“ može da stvori i ojača
unutrašnju povezanost. Tu, međutim, ipak postoji opasnost od
„konfluencije“ (slivanja, stapanja), tj. od nerazmrsivog preplitanja
sopstvenih fantazija i želja onog drugog. Evo jednog primera za
konfluentni stil ophođenja: „Hoćemo li danas u bioskop?“, pita muž,
misleći da ženu mora „opet nekuda da izvede“. Ona pristaje kako bi njemu
učinila uslugu.
Izbegavanje odgovornosti. Šefa nekog odeljenja među zaposlenima
bije glas da nikad ne kaže jasno šta hoće da urade. „Moli me da
porazgovaramo, priča nešto dugo i zaobilazno (na konkretnoj strani
poruke), pa ja uvek moram samo da nagađam šta hoće od mene (= kakav
zahtev je u njegovoj poruci sadržan). Ponekad naslutim, ali kod njega ni sa
tim ne možeš da budeš načisto!“, priča jedan od zaposlenih. Ovaj šef
odeljenja se verovatno navikao na stil komunikacije koji ga oslobađa
sledeće dileme: s jedne strane, želi da izvrši uticaj. S druge strane,
međutim, uvek postoji mogućnost da će se odluke ispostaviti kao pogrešne,
da će stvari „krenuti naopako“ ili da će se njegove odluke pokazati kao
nepovoljne za druge ljude i tako mu „stvoriti neprijatelje“. U takvim
slučajevima najbolje je poricati da je takvu odluku sam doneo, ako treba
čak se i vešto praviti da je „pao s Marsa“. Zahtevi se upućuju tako da
primaocu, doduše, ukazuju na smer u kome treba da ide, ali da pošiljaoca
kasnije ne može da „uhvati za reč“. To je (često nesvesno korišćena)
strategija za izbegavanje odgovornosti. I tu, ponovo, imamo osobu koja
hoće nešto da uradi, ali da kasnije ne snosi posledice za to.

5.2 Otvoren zahtev kao lek za bolesnu komunikaciju

Otvoren zahtev (= direktno izražavanje želje) predstavlja suprotnost
• taktičkom izvrdavanju (prikriveni i paradoksalni zahtevi),
• konfluentnom stilu ophođenja, gde ne postoji jasna razlika između
mojih i tvojih želja, a predlozi koji se daju sadrže navodne želje onog
drugog;
• neizraženih želja. One se pretvaraju u otrov i često mogu biti
izražene kao prigovori (= želje za koje je već kasno).
U principu, otvorena želja je suprotna svakoj – naknadnoj – žalbi,
„da ti nisi…“ (umesto „osvrtanja u gnevu“, otvorena želja gleda unapred).
Energija, dakle, treba da ide na uobličavanje budućnosti, a ne na
žalbe zbog onog što je bilo. Primer (vidi sl. 84): „Da li bi danas ti oprao
sudove?“ bolje je od „Ne bi li bar danas jednom mogao da opereš sudove?“
Druga verzija već sadrži prigovor (prebacivanje) i koreliranu poruku
(uporedi str. 75 i dalje) i otežava primaocu da zahtev ispuni laka srca već i
samim tim što bi to na neki način značilo i priznavanje sopstvene krivice.
Često se dešava da bi primalac i sam rado ispunio zahtev, ali prateća
atmosfera pošiljaočeve poruke uništava njegovu spremnost. Posledica:
neposlušna deca i prkosan bračni partner.
Primalac, sa svoje strane, ova razmišljanja može da iskoristi tako što
će, kad se suoči sa žalbama i optužbama, postaviti pitanje kako glasi
zahtev: „Čujem mnogo gneva zbog onog što je bilo – kako biste želeli da
postupamo u budućnosti?“ Zahvaljujući ovom malom postavljanju
smernica, razgovor može da poprimi sasvim nov tok.

Sl. 84: Otvoreni zahtevi su „lekoviti“ samo ako se za njima ne vuče „otrov“ koji
se u vezi nakupio.

5.3 Neophodni osnovni stavovi povezani s otvorenim zahtevom

Otvoren zahtev sam preporučio kao jedno od lekovitih sredstava u
psihologiji komunikacije. To je, međutim, lako preporučiti, a teško
sprovesti u delo. Sada bih želeo da kažem nešto o izvesnim preduslovima i
neophodnim osnovnim stavovima koji moraju biti povezani s otvorenim
zahtevom. – U suprotnom, postoji opasnost da se jave nove teškoće.
Biti načisto sa sobom. Otvoren zahtev pretpostavlja da je pošiljalac
načisto sa sobom šta hoće. Ovaj preduslov izgleda kao nešto što se
podrazumeva, ali u stvarnosti često nije ispunjen. Često je lakše priklanjati
se željama drugih (pa se onda eventualno kasnije na to žaliti) nego sam
jasno u igru uneti sopstvene želje. Rut Kon (1975) preporučuje da se počne
od malog: njena vežba se zove: „Moram da radim ono što hoću tokom
deset minuta. – Terapeutska igra za psihoterapeute, pacijente i druge
ljude.“ Ona, dalje, preporučuje da tu igru najpre igramo u sopstvenoj sobi –
tuđe prisustvo je čini za jedan stupanj težom.
I tu se ponovo suočavamo s činjenicom da dobra komunikacija
pretpostavlja unutrašnju jasnoću. Izgovaranje onoga što nam je nejasno
može, međutim, takođe biti jedno od sredstava da sebi razjasnimo stvari.
Zahtev koji ima karakter informacije. Da bi se došlo do
konstruktivnog stila komunikacije, sa zahtevom mora biti povezan sledeći
osnovni stav:
• Izgovaram svoju želju da bi ti bio obavešten. Govorim je radi
transparentnosti situacije, a ne zato da bih je obavezno ostvario. I ja bih
isto tako želeo da znam šta ti hoćeš, opet ne zato da bih se tvojoj želji
odmah povinovao, nego da mogu da donosim odluke na osnovu potpunih
informacija.
Želja koja se otvoreno iznosi pod ovakvim predznakom nema
nikakve veze s egoizmom. „Ti si šest semestara studirala egoizam“,
požalio se partner jedne studentkinje psihologije koja je tokom studija
naučila da jasno kaže šta hoće. Ovaj prigovor je možda bio i tačan, ali ako
je bio povezan s gorenavedenim osnovnim stavom, ipak je nepravedan.
Jasna želja ne sadrži volju da obavezno bude ostvarena, čovek nakon
njenog izricanja i dalje može da bude „altruista“.
Stil ophođenja koji smo ovde preporučili pojasnićemo na malom
primeru iz svakodnevnog života: domaćin svojim gostima, koji se
spremaju da popodne odspavaju, kaže: „Rado bih malo vežbao flautu. Da li
bi vam to smetalo?“ Pre no što čujemo šta su gosti odgovorili, predočimo
sebi koliko je ovakav otvoren zahtev neuobičajen. Devedeset devet odsto
svih domaćina ne bi ga iznelo, razmišljajući otprilike ovako: „Ja bih,
doduše, sada rado malo vežbao flautu, ali ne mogu to da uradim svojim
gostima, sigurno će im smetati. Ako ih budem pitao, sigurno će odgovoriti:
‚Ne, ne, uopšte nam ne smeta?‘, ali samo zato što neće da mi prave
problem.“
I tako bi devedeset devet odsto domaćina svoju želju zadržalo za
sebe, počelo bi da se osećaju pomalo stešnjeno i tako bi sami postavili
kamen-temeljac za životnu mudrost: „Svakog gosta za tri dana dosta“.
Šta na to odgovara gost?
„Svakako da bi mi smetalo.“
Takođe zahtev koji ima karakter informacije („To ne znači da ti ne bi
trebalo da vežbaš!“). Devedeset devet odsto gostiju odgovorilo bi,
međutim, altruistički: „Ne, ne, samo ti sviraj! Nemoj zbog mene da se
ustežeš!“ A mislili bi: „Zar ovaj baš mora da vežba posle ručka!?“
Tek sada, nakon što su želje otvoreno iskazane, može da se pronađe
rešenje. Ja, vam, međutim, tvrdim: potpuno nezavisno od toga kako će ovo
rešenje ispasti (vežbati, ne vežbati, vežbati kasnije, vežbati kratko, vežbati
na nekom drugom mestu) – najvažnije rešenje je već postignuto. Ono leži u
ravni komunikacije – gost i domaćin su u međusobnom kontaktu i osećaju
se slobodnim da izraze svoje želje. U takvoj atmosferi može da se diše, a
gosti vam neće tako brzo dosaditi!
 Odgovornost primaoca. Nakon što je zahtev otvoreno izražen,
moguće su dve reakcije primaoca: da ili ne. Ako hoće da posluša zahtev
(da), važno je da preuzme sopstvenu odgovornost za postupanje u skladu
sa zahtevom i da se kasnije ne poziva na to da si: „Ti to tako hteo – ja tu
ništa ne mogu!“ Ako u ravnopravnoj vezi imam slobodu da nekom zahtevu
udovoljim ili ne udovoljim, onda ponašanje koje je u skladu sa zahtevom
počiva na mojoj odluci i ja sam njegov pokretač. Za postupke u skladu sa
zahtevima treba preuzeti odgovornost: to je važan cilj koji se postavlja
pred odraslu osobu – i Pera tu mora da nauči ono što nije mogao da nauči
mali Perica (koji je morao da bude poslušan).
U slučaju da primalac odbije zahtev: u duhu ovde predloženog stila
komunikacije i ophođenja jeste i da primalac ima hrabrosti da jasno kaže
„ne“ ako neće da udovolji zahtevu. Koliko god to paradoksalno zvučalo,
samo jasno, direktno ne omogućava otvoren zahtev od strane pošiljaoca.
Kao pošiljalac ću „rizikovati“ da često iznesem otvoren zahtev samo ako
mogu da budem siguran da onaj drugi zaista i misli „da“ ako kaže „da“.
U skladu s tim, pošiljalac bi trebalo da ceni i jasno „ne“, koliko god
možda bio razočaran sadržajem odgovora. Mogu li istovremeno biti
razočaran (zbog sadržaja) i srećan (zbog procesa)? Da, mogu.
Analogno tome, ni primalac nakon što kaže ne bi trebalo da gaji
neraspoloženje zbog „drskosti“ zahteva. Umesto toga bi trebalo da bude
zadovoljan pošiljaočevim držanjem: „Neću, doduše da ti ispunim taj zahtev
(odbijanje sadržaja), ali smatram da je u redu što si izrekao svoju želju“
(slaganje s procesom).
Ovde opisani stil komunikacije u kome se iznose zahtevi može se
svesti na sledeću kratku formulu:
Dopušteno je i poželjno da pošiljalac svoje želje izražava jasno – a
dopušteno je i poželjno i da primalac eventualno ne ispuni zahtev.
Osnovni stav koji je za to neophodan još jednom je prikazan na slici
85. Njega tek treba steći jer ga retko učimo „kod kuće“. Ovaj stil
ophođenja ne garantuje nam slogu, naprotiv, sukobi koji su možda prisutni
postaće očigledniji nego pre toga. On, međutim, ide naruku jasnim
rešenjima i uopšte „čistoj atmosferi“ u kojoj može da se živi i diše.
Sl. 85: Neophodni osnovni stavovi pošiljaoca i primaoca za stil ophođenja u kom
se iznose otvoreni zahtevi
 Pogovor za psihologe
i za sve koji dolaze u dodir s psihologijom
 1. Šanse i opasnosti „psihološke“ komunikacije

Ono što današnji život na našoj planeti čini tako opasnim jeste ogroman jaz
između tehnoloških mogućnosti i nesposobnosti u međuljudskim
odnosima. Neodložno je potrebno (ako nije već prekasno) da taj zaostatak
u sposobnosti sporazumevanja nadoknadimo. Ova knjiga sadrži smernice i
oruđa za međuljudsku komunikaciju.
Šta s njima možemo da uradimo? Treba li od nauke očekivati
spasonosne proboje, ili se izlažemo opasnosti da „na naučni način“
stvorimo još veće otuđenje u međuljudskoj komunikaciji i uzajamnom
ophođenju? Ta briga me ponekad obuzima kad vidim da kroz previše
površan dodir sa psihologijom umesto novih stavova počinju da se šire
novi šabloni ponašanja. Tu brigu sam 1980. na satiričan način izrazio u
časopisu Psihologi hojte (br. 9), da bih pojasnio u kom smislu ne bih želeo
da moja knjiga bude pogrešno shvaćena. Tu satiru ću ovde još jednom
ponoviti. U njoj dotičem i pitanje koje mi često postavljaju: „Možete li vi,
kao psiholog, uopšte još da reagujete spontano, takoreći kao čovek?“
U ovom pitanju ima divljenja, zluradosti, pa i nešto straha. Divljenja
tome što psiholog (navodno) tako suvereno stoji iznad problematike
međuljudskih zbivanja i može da prozre sve što se tu odigrava.
Istovremeno, prisutan je i strah da će „me ovaj odmah prozreti, šta god ja
rekao ili uradio“. A i zluradost, u smislu da se sa psihologom ne može
uspostaviti normalan međuljudski odnos, da tu nikad ne srećemo čoveka,
već uvek samo psihologa čije ponašanje ne odražava toliko njegovu
najintimniju ljudsku suštinu koliko naučne smernice kojima se rukovodi.
Dakle, sumnja da tu više ne srećemo samog čoveka već njegovo naučno
oruđe.
Ovu temu sam još jednom dotakao u vezi s metakomunikacijom, a
sada bih to želeo da produbim. Ali evo najpre naše satire:
2. „Gospodine psihologu, ostanite čovek!“ – satira

O, kako sam srećan što sam kroz lično iskustvo, grupe za međusobne
susrete i tematsku interakciju, kroz obuku iz komunikacije, meditaciju i –
bogu hvala – geštalt terapiju stekao bolji pristup sebi samom i svojim
bližnjima! Ranije sam živeo tek tako, druge sam slušao samo s pola uva,
pokazivao sam normalnu fasadu – i izbegavao sam stvarni susret, sa sobom
i sa drugima!
Neću, međutim, da prećutim ni ovo: otkako sam na putu, povremeno
mi se događa da me moj lični rast, napredak moje ličnosti, udaljava od svih
koji još nisu toliko napredovali.
Nedavno sam, na primer, izašao s Marijom, devojkom koja je sama
po sebi stvarno slatka i na svoj način izuzetno prirodna. Seli smo u neku
pivnicu, naručili po pivo, a ona je veselo ćaskala o svemu i svačemu.
Doduše, sadržaj je bio pomalo eksterni i nije baš mnogo govorio o njenom
ja. Pažljivo sam se udubio u slušanje i primetio da me njeno živahno
ponašanje dotiče više nego sadržaj onoga o čemu priča – pa sam odlučio da
joj uputim fidbek, to jest povratnu informaciju.
Kao što svako zna, da bi se fidbek ispravno dao, potrebne su
određene kvalifikacije. Ranije verovatno ne bih ništa rekao i načeo bih
drugu temu – ili bih joj kroz neku ti-poruku prilepio nekakvu etiketu, dok
bih se sam sa svojim osećanjima držao po strani. Sada sam, međutim, na
umu imao nedvosmislena pravila za fidbek (treba da bude opisne, a ne
vrednosne prirode, treba da bude što konkretniji, da usledi neposredno, a
pre svega da bude u prvom licu).
Naravno, sva ta pravila sam u velikoj meri integrisao u svoju ličnost,
tako da ne moram sebi pojedinačno da ih ponavljam pre nego što nekome
dam povratnu informaciju. To bi, naime, donekle narušilo moju
spontanost. Stoga sam prilično brzo sročio sledeće reči:
„Uzbuđuje me živahan način na koji pričaš, ali jedriličarski klubovi i
sve to ostalo baš me i ne zanima.“
 Skoro da mi se rečenica omakla u tom, prvobitnom obliku kad sam,
bogu hvala, u poslednjem trenutku primetio da su dva dela fidbeka
povezana veznikom „ali“, kojim se kao što je poznato prvi deo iskaza
obezvređuje. Veran pravilima geštalta, koja je ustanovio Fric Perls, u
poslednjem trenutku sam „ali“ zamenio sa „a“. I tako rekoh:
„Uzbuđuje me tvoje živahno ponašanje, a jedriličarski klubovi i sve
to ostalo me baš i ne zanima.“
Pritom sam, dok sam izgovarao onaj prvi deo („uzbuđuje me tvoje
živahno ponašanje“), bliskost koju osećam neverbalno naglasio blagim
telesnim kontaktom.
Naravno, pogledala me je pomalo zbunjeno – to mi je već poznato, a
to i očekujem od ljudi koji još nemaju iskustva sa spoznajom sebe i nisu
prošli kroz obuku. Stoga mi je više nego razumljivo što nisu pripremljeni
da se o stvarima govori tako direktno; i telesni kontakt za njih i dalje
predstavlja veliki tabu. Stoga je izuzetno važno da se s time ne pretera.
Nisam, dakle, mogao da računam da će mi ona sama od sebe
uzvratiti fidbekom po svim psihološkim pravilima. Stoga sam, da bih
pospešio naše istinsko zbližavanje, sebi dopustio jednu malu intervenciju.
Upitao sam je:
„Kako ovo sad deluje na tebe?“ Pomalo razdraženo mi je kazala:
„Šta te se tiče – hoću da kažem, čovek ne može neprestano samo da kopa
po sebi i da priča o tome!“
Eto ti ga sad! – proželo me je kao munja, to je to, ono anonimno
„čovek“, iza koga se ipak sigurno kriju sasvim lična iskustva i osećanja.
Kao i prethodno, kod eksternih sadržaja o kojima je pričala, i ovde
nalazimo istu tendenciju, naime sopstvena ličnost se drži po strani. Odlučio
sam da joj učinim malu uslugu aktivnim slušanjem, i da joj pomognem da
postepeno na svetlost dana izvuče poruku u prvom licu, skrivenu iza onog
„čovek“ – iza svakog „čovek ne može“ po pravilu se, naime, ipak obično
krije emocijama nabijeno „ja neću“!
Hteo sam da kažem: „Teško ti pada da govoriš o stvarima koje te
lično dotiču i koje zalaze malo dublje?“ – ali kad sam već zaustio da to
izgovorim, odlučio sam da se ne izrazim tako drastično, pa sam malo
ublažio formulaciju kako bi njoj bilo lakše da u raspravi ne nastupa
defanzivno:
 „Čini mi se da ti ponekad lakše pada da govoriš o stvarima koje su
onako malo udaljenije i bezličnije i ne dotiču te baš lično?“
Namrštila se i upitala: „Šta time hoćeš da kažeš?“
Ispalio sam kao iz topa: „Razmišljaš šta bi to moglo biti i u prvi mah
ti ništa ne pada na um?“
Marija se odmakla od mene, izvukavši pritom ruku iz moje tako da je
telesni kontakt koji sam uspostavio dok sam izgovarao „privlači me tvoje
živahno ponašanje“ bio ponovo raskinut. Položaj naših ruku sam već
izvesno vreme doživljavao kao pomalo „ukočen i zamrznut“, kao da više
nije toliko u skladu s trenutkom u kome je nastao, ali nisam video nikakvu
mogućnost da ruku ponovo udaljim, a da pritom možda ne ostavim
pogrešan utisak da odbacujem njenu ličnost.
„E, ti ponekad baš lupaš!“, rekla je.
Čista odbrana, a uz to još i u obliku poruke u drugom licu. Morao
sam, međutim, stalno da imam u vidu da Marija nije uvežbala da govori o
ličnim, emotivnim, možda i nemilim sadržajima koji se tiču sopstvenih
iskustava. Stoga je ovo ponašanje bilo više nego razumljivo kao odbrana u
navodno „nezgodnoj“ situaciji. Došlo mi je do svesti i da sam svojim
saosećajnim razumevanjem u onoj poslednjoj izjavi možda malčice
„terapeutski“ delovao – tako da ona na nivou odnosa možda oseća kao da
prema njoj postupam kao prema pacijentu.
Sada sam bio na raskrsnici: treba li da kroz metakomunikaciju
progovorim o ovoj smetnji i da težim razjašnjenju odnosa? Ili bi trebalo da
ostvarim malo unošenja sebe, to jest da onako, sasvim kao čovek, malo
progovorim o sebi i tako poslužim kao model ličnog otvaranja kako bih joj
olakšao da se i ona malo otvori?
Odlučio sam se za ovo potonje. Već i stoga što se najbolje osećam
ako mogu da budem sasvim ono što jesam.
Dakle, rekao sam: „Znaš, i ja ponekad tako govorim o svemu i
svačemu, o raznim površnim stvarima koje nemaju ama baš nikakve veze
sa mnom – možda zato što se plašim da bih mogao naići na odbijanje ako
budem previše lično pričao o sebi.“
Pošto ništa nije kazala, nastavio sam i na prethodno rečeno stavio još
i „tačkicu na i“: „…ili da ću čak i sam osetiti odbojnost prema sebi!“
 Mada sam nenamerno napravio sasvim ozbiljno lice i imao veoma
značajan izraz na njemu, Marija je samo slegla ramenima i rekla: „Pa to je
normalno. Hoćemo još po jedno pivo? Uskoro moram da krenem.“
Osećao sam da nisam baš sasvim prihvaćen. Njena reakcija mi je
delovala pomalo nezahvalno s obzirom na to koliko sam ja razotkrio sebe.
Zbog tog osećanja, a i zato što mi se činilo da je izgubila malo od svoje
živosti, koju sam u početku kod nje cenio, smatrao sam da je sad vreme da
promenim ravan komunikacije i da kroz metakomunikaciju poradimo na
smetnjama:
„Znaš – ne pada mi baš lako da ovo sada izgovorim, a i primećujem
da sebe moram pomalo da silim na to – ali želeo bih da kažem nešto o
tome kako mi sad i ovde razgovaramo i kako ja to doživljavam: osećam
neku vrstu nevidljivog zida među nama i kao da se neprestano zalećem u
njega i ne mogu stvarno da doprem do tebe – razumeš? Čujem, doduše,
ono što kažeš, ali ne osećam te stvarno…“
Na tom mestu se dogodilo nešto neverovatno. Bez ikakve najave,
Marija je iznenada zgrabila svoju čašu – i naglim pokretom mi sve pivo
prosula po košulji. Na to se pomalo blesavo nasmejala i rekla: „Evo ti, da
me malo osetiš! Ha, ha, ha!“
Ustala je i otišla.
U mom novom životu skoro da nema trenutka u kom sam bio u
tolikom iskušenju da ponovo zapadnem u svoje staro ponašanje. Ranije bih
verovatno zaurlao: „Glupa kravetino!“ i na taj način joj poslao grubu
poruku u drugom licu. Naravno, danas znam da bi takvim ponašanjem
samo rekao nešto omalovažavajuće o njoj, pa bi joj ostalo potpuno nejasno
šta se uopšte odigrava u meni.
Pošto mi u tom trenutku uopšte nije bilo do metakomunikacije i
razumevanja – setimo se neprijatno mokre košulje na goloj koži – a pošto
sam kao psiholog, i upravo zato što sam psiholog, hteo da se držim svojih
osećanja sada i ovde, odlučio sam da odmah budem stvaran u komunikaciji
i sasvim spontano, glasno i bez i najmanjeg osmeha rekao sam: „Marija,
sad sam veoma besan!!“
Pošto je Marija otišla bez reči (agresivne tendencije i tendencije bega
tipične su reakcije na situacije u kojima se čovek oseća neadekvatno),
nisam više imao mogućnost da izrazim svoju uznemirenost i da joj priđem
na način koji bi joj pomogao. Osećam da među nama ima još nedovršenog
posla, pa ćemo narednog puta na tome morati da poradimo. Naumio sam i
da ovaj događaj ispričam na svojoj grupi za superviziju kako bih razjasnio
svoj udeo u onome što se dogodilo (nije li me možda u jednom trenutku
podsetila na moju majku?).
U svakom slučaju, ova priča veoma jasno pokazuje koliko je teško
komunicirati s nekim ko još nije dovoljni uznapredovao i kome nedostaju
duševna oruđa za stvarni susret.
 3. „Profesionalna deformacija“?

Ne bih želeo da ova satira bude pogrešno shvaćena. Nisam protiv, već se
zalažem za to da susret s psihologijom doprinese izgradnji ličnosti. Kakva
je, naime, korist ako psihologija raspolaže kojekakvim naučnim
saznanjima i metodičkim sredstvima, ali je u odnosu sa samom sobom i sa
drugima jednako nesnalažljiva kao i njeni klijenti? Moramo da mislimo na
specifičnost naše profesije, na to da se psihološko posredovanje odvija pre
svega kroz lični susret i da ličnost psihološkog posrednika predstavlja
suštinski deo njegove poruke i njegovog zanata. Ako svojim klijentima
hoćemo da ponudimo proširenje samospoznaje i sposobnosti za
međuljudske odnose, zaista moramo početi od sebe samih.
Nelagodno mi je ako ovaj proces, za koji nema alternative, vodi na
stranputice. Junak moje satire predstavlja nam se u pseudoprofesionalnom
belom mantilu, kojim bi hteo da imponuje, a iza kog se skrivaju ljudska
bespomoćnost i nedostatak hrabrosti da se istinski izrazi. Umesto
uobičajene, svakodnevne fasade, tu nalazimo jednu novu, psihološku
fasadu.
U kontekstu ove satire govorio sam i o svojevrsnoj „profesionalnoj
deformaciji“ psihologa, dakle o profesijom uslovljenom deformisanju
karaktera. Rut Kon je ipak s pravom ukazivala da se tu, doduše, često
zapravo radi o „neprofesionalnoj deformaciji“, to jest o pogrešnom
shvatanju psihologije, koje je uslovljeno nedovoljnom obučenošću.
„Junaku profesionalno nedostaje znanje o empatiji, o selektivnoj
autentičnosti i o planeti Zemlji (inače mu dobro ide!)“, glasi njen komentar
(lična prepiska 1980).
Istražimo sada detaljnije šta je krenulo naopako.
 4. Psihološki žargon

Prvu opasnost vidim u tome da se određeni načini ponašanja, koji su

prvobitno shvatani kao izraz osnovnog stava, od tog osnovnog stava
odvajaju i postaju neka vrsta novog „psihološkog priručnika“, čije se
korektno poštovanje pokazuje u besprekornom vladanju formalnim
psihološkim žargonom, koji često postaje osnova za osećaj nadmoći. Ovaj
novi psihološki stil ponašanja (npr. besprekorno formulisane poruke u
prvom licu, aktivno slušanje, metakomunikacija, brz i uvežban govor o
„sopstvenom udelu“ itd.) liči na ukrašena i sveže obojena kola u koja su
upregnuta matora tegleća kljusad: to su tegleći konji ličnosti, koji vuku u
starom pravcu, a cilj ka kome teže jesu nadmoć i prikrivanje nesigurnosti.
Nema nikakve sumnje: ideja koja leži u pozadini koncepta
saopštavanja u prvom licu (uporedi str. 90 i sledeću) služi izgradnji ličnosti
i konstruktivna je za međuljudske odnose: to je, naime, ideja da način na
koji opažam i procenjujem svoje okruženje i svoje bližnje u veoma velikoj
meri odražava moje unutrašnje ustrojstvo. Projektivni test nije jedina
prilika u kojoj je pogled u svet uvek i pogled u sopstveno ogledalo. Stoga
je nesumnjivo prikladno postaviti suštinsko pitanje: „Šta je to u meni što
tako i tako reaguje na tebe, na ovo ili na ono?“ To pitanje podstiče
samospoznaju i olakšava sporazumevanje među ljudima. Način ponašanja
koji ovoj osnovnoj ideji odgovara, a koji se može uvežbati i postati
operativan – „slanje poruka u prvom licu“ – izložen je, međutim, opasnosti
da autentično međuljudsko ponašanje zameni profesionalnim načinom
saopštavanja sebe i da izraz osećanja pretoči u jednu rutinsku formu. Onaj
ko šalje poruke u prvom licu uzdiže se iznad zbivanja, kao profesionalac za
komunikaciju, a često se udaljava i od svoje prvobitne pogođenosti
međuljudskim zbivanjima. Tako pod određenim okolnostima poruke u
drugom licu (ti-poruke), koje psihologija komunikacije toliko prezire (npr.
ako razdraženo kažemo: „Ti si užasan gnjavator!“) postaju autentičnije
priznanje sopstvene razdraženosti nego poruka u prvom licu, formulisana u
skladu s konceptom („Trenutno bih želeo da budem malo nasamo i osećam
da mi ti sada veoma smetaš!“). Naravno, bilo bi poželjno da je pošiljalac
spreman i sposoban da, po potrebi, sebi razjasni svoje unutrašnje stanje.
Drugi primer: slično porukama u prvom licu, i drugim psihološkim
načinima ponašanja preti sudbina da se udalje od osnovnog stava i
osamostale kao tehnike: to važi i za aktivno slušanje (uporedi str. 65),
„verbalizovanje emocionalno doživljenih sadržaja“, koje treba da omogući
saosećajno razumevanje i ima za cilj da u pojmovnom svetu nađe put do
sagovornika. Nema nikakve sumnje da takva empatija leži u osnovi
psihoterapije i da ima veliku vrednost u međuljudskim odnosima (uporedi
Rodžers 1980), a onaj ko je zahvaljujući psihologiji uvećao svoju
sposobnost za empatiju načinio je veliki korak. Ako, međutim, stav
empatije, koji predstavlja posledicu obuke, u ponašanju počne da se
pokazuje kao neka vrata mehaničkog, stereotipnog „odraza“, to dovodi do
žalosnog osiromašenja međuljudske komunikacije. Stvarna empatija se
izražava na mnogo načina i nisu joj potrebni nikakvi jezički stereotipi. A
ako psiholozi ipak počnu da to ponašanje „primenjuju“ u situacijama u
kojima saosećajno razumevanje nije u skladu ni s njihovim sopstvenim
unutrašnjim stanjem ni s odnosom prema drugima, a ni s karakterom
situacije, tada jedan prvobitno dragocen stav može da postane nevešto
čudačko ponašanje – ili potajno sredstvo za borbu (vidi dole).
• „Saglasnost ima prednost!“ – Ovo vrhovno pravilo (uporedi str.
140) trebalo bi da predstavlja prvu lekciju svake psihološke obuke na kojoj
se vežba način ponašanja.
 5. Terapeutsko ponašanje kao sredstvo
manipulacije i borbe

Dosad sam opisivao opasnost da se „psihološki“ načini ponašanja odvoje

od svog osnovnog stava i – mehanički ostvareni – svedu na puki psihološki
žargon, koji osiromašuje mnogostrukost mogućnosti komunikacije i ne
vodi širenju individualnosti, već pukom uniformisanju ponašanja. To bi
bilo šteta, ali još nije previše opasno. Stvar stoji drugačije ako se ovaj
način ponašanja ne samo odvoji od navedenih osnovnih stavova već i stavi
u službu ponašanja koje te stavove izokreće u njihovu suprotnost.
Svaka poruka ima – kao što smo na str. 246 i dalje pokazali – aspekt
izraza i aspekt delovanja. „Žedan sam“ izražava postojeće stanje, ali
istovremeno sadrži i pokušaj da se uspostavi stanje koje je željeno (aspekt
zahteva: „Daj mi da pijem!“). Svakodnevne, uobičajene tehnike
komunikacije (npr. pozitivno prikazivanje sebe, učtiv ton itd.) naglašavaju
aspekt delovanja: na druge treba ostaviti utisak, potruditi se da budu dobro
raspoloženi itd. Nasuprot ovoj uobičajenoj „maskaradi“, princip
autentičnosti u humanističkoj psihologiji naglašava aspekt izraza:
izražavanje onoga što se u meni zbiva, uz smanjivanje kontrole dejstva.
I tu se (ne samo u našoj satiri) dešava sledeće: ponašanje koje se kroz
svoj fenotip pravi da je orijentisano na izražavanje (npr. poruke u prvom
licu) po svome genotipu, naime po svojoj nameri, orijentisano je na
postizanje dejstva („da bih joj olakšao da se otvori…“, vidi str. 304). Tu je
ona stara, uobičajena fasada postala iskrenija – ona se
(metakomunikacijski) ne pravi da je nešto drugo, i svako može tome da se
prilagodi.
Tako se načini ponašanja koji su rukovođeni idejom da se ojača
aspekt izražavanja i podstaknu egzistencijalni dijalozi, i susreti oslobođeni
želje za dominacijom nad drugim, pretvaraju u nov instrument
manipulacije i nove tehnike za obezbeđivanje nadmoći. Stari vuk se
pojavljuje u jagnjećoj koži humanističko-terapeutskog usmerenja.
 6. Dvostruki karakter psiholoških načina
ponašanja

Da zaključimo: psihološki načini ponašanja, koji mogu da se uvežbaju i da

postanu operativni, imaju dvostruk karakter: već prema tome u koja kola su
upregnuti, mogu da se stave u službu međuljudskog sporazumevanja ili u
službu samoprikazivanja, manipulacije i sprovođenja sopstvenih interesa.
Ovaj dvostruki karakter upečatljivo je izražen u sledećem snu mog
prijatelja i kolege Jensa Hagera:
Na ulici me napada i kidnapuje grupa rokera. Odvode me u neku
zgradu i tu sam u njihovoj vlasti. Optužuju me da sam počinio loše stvari, a
pošto sam im prepušten na milost i nemilost, preti mi smrt. Umesto da se
pravdam i branim, ja ih aktivno slušam. To me spasava: naposletku me
oslobađaju.
Teško da se dvostruki karakter aktivnog slušanja može izraziti bolje
nego u ovom snu: s jedne strane, ono je delotvoran instrument za
sprovođenje sopstvenih interesa, ovde čak i za spasavanje sopstvenog
života: pred sobom imamo psihologa koji „veštim“ ponašanjem postiže
ono što hoće. To je jedna strana. A evo i druge: pokušaj da svet drugog
čoveka razumemo tako što ćemo se u njega uživeti možda je jedina šansa
da se izgrade mostovi među zavađenim svetovima? Možda je pokušaj da se
motivi i neraspoloženje „onih drugih“ razumeju jedina mogućnost da se
izbegnu nasilje i smrt?
 7. „Veštačka“ autentičnost

Ovaj problem ima još jedan aspekt. Humanistička psihologija je

upečatljivo pokazala da fasade i tehnike manipulacije ne pomažu u
međuljudskim odnosima, dok pronalaženje sopstvenog ja i njegovo
autentično zastupanje na stvaran, autentičan način doprinosi rastu ličnosti i
boljim odnosima s bližnjima.
Tu se, međutim, događa sledeće: nakon što se takvi oblici ljudskog
izražavanja, tamo gde se događaju, spoznaju kao konstruktivni, oni postaju
cilj i ulaže se napor da se taj cilj postigne. Ali, kao što nam je poznato iz
Klajstovog Pozorišta lutaka (sabrana dela), ono što se namerno trudimo da
postignemo nije više isto kao ono što se (samo od sebe) događa. Tako i
„stvarnost“ i „autentičnost“ mogu biti upravo onemogućene
dobronamernim naumom „sada ću biti stvaran/autentičan!“ – Baš kao što
nije isto ni da li neki terapeut ili polaznik obuke u svoj rad unosi sebe ili
„ostvaruje unošenje sebe“ jer se u istraživanjima pokazalo da je to
povoljno. Ono što je „čisto ljudsko“ tada postaje profesionalno oruđe.
Ja protiv profesionalnih oruđa nemam ništa – ona su neophodna.
Stvari, međutim, kreću naopako samo ako se ona prave da nisu baš to što
jesu.
Zauvek isterani iz raja prvobitne nedužnosti, mi, psiholozi, tragamo
za drugom nedužnošću. Psihologija, nekadašnja pomoć u oslobađanju od
svih stega, sada preti da i sama postane neka vrsta okova. O tome mi na
upečatljiv način piše Karin fon den Lan:
„Šta bih želela: da uspostavim živ odnos, tako da zaboravim sva
pravila komunikacije.“
A na drugom mestu:
„Kad se na terapijskim grupama vežbaju ’autentičnost i osećanja’,
ono što me muči jeste i nestvarnost… Iskaz ’ja sam sad besan’ je …
jednostavno neistinit, on sam po sebi nije tačan. Ono što je u tome naročito
loše jeste što tu imamo jedno rafinirano glumljenje iskrenosti, koje se još i
maskira nedužnošću. Protiv toga se ne može tako lako odbraniti, a ovu laž
je i inače teško razotkriti. To ponekad čini da se čovek oseti sasvim
bespomoćnim.“
Put do ove druge nedužnosti je dug. Neka nam naši bližnji, sve one
Marije u našem okruženju, oproste ako nam usput – nadajmo se da je to
samo prolazna pojava – promakne kojekakvo čudačko ponašanje…
Može li psihologija da doprinese poboljšanju međuljudske
komunikacije? Ubeđen sam da može, i to čak u presudnoj meri. I to onda
ako jasno daje na znanje da se tu radi o stavovima, a ne u prvom redu o
ponašanju (a pogotovo ne o formulacijama).
Ti stavovi su ono što primalac čita između redova i to deluje na
njegovu dušu. Stoga su komunikacija i izgradnja ličnosti dve strane iste
medalje.
 Literatura

Adler, A.: Menschenkenntnis. Frankfurt/M. 1966.

–: Individualpsychologie in der Schule, Frankfurt/M. 1973.
–: Zur Erziehung der Eltern. In: Adler, A.: Heilen und Bilden, Frankfurt/M.
1973a.
Bandler, K., Grimder, J., und Satir, V: Mit Familien reden –
Gesprachsmuster und therapeutische Veränderung, München 1978.
Beier, E. G.: The Silent Language of Psychotherapy, Chicago 1966.
Berne, E.: Spiele der Erwachsenen, Reinbek 1967.
Bernfeld, S.: Sisyphus oder die Grenzen der Erziehung. Frankfurt/M. 1967.
Birkenbihl, M.: Kleines Arbeitshandbuch für Ausbilder und Dozenten –
Train the Trainer. München 1973.
Brunner, E. J.: Rauschenbach, T., und Steinhilber, H.: Gestörte
Kommunikation in der Schule – Analyse und Konzept eines
Interaktionstrainings. München 1978.
Brusten, M., und Hurrelmnn, K.: Abweichendes Verhalten in der Schule.
München 1973.
Bühler, K.: Sprachtheorie, Jena 1934.
Cohn, R.: Von der Psychoanalyse zur Themenzentrierten Ineraktion.
Stuttgart 1975.
Cohn, R.: Interview in Psychologie heute, 1979, 3.
Dörner, K., und Plog. U.: Irren ist menschlich oder Lehrbuch der
Psychiatrie/Psychotherapie. Wunstorf 1978.
Dreikurs, K.: Psychologie im Klassenzimmer. Stuttgart 1971 (5).
Duhm. D.: Angst im Kapitalismus. Lambertsheim 1972.
Ellis, A.: Die rational-emotive Therapie – das innere Selbstgespräch bei
seelischen Problemen und seine Veränderung. München 1977.
Flesch, R. A.: The Art of Readable Writing. New York 1949.
Fürstenau, P.: Zur Psychoanalyse der Schule als Instititution. In: Fürstenau,
P. u. a.: Zur Theorie der Schule. Weinheim und Basel 1969.
Gordon, T.: Famillienkonferenz. Hamburg 1972.
Hager, J., und Laan, K. v. d.,: Transaktionale Analyse neobjavljeni rad sa
seminara. Berlin 1979.
Heley, J.: Gemeinsamer Nenner Interaktion, München 1978.
Halpern, H.: Abschied von den Eltern. Hamburg 1978.
Harris, T. A.: Ich bin o.k. – du bist o.k. Reinbek 1975.
Heckhausen, H.: Lehrer Schüler Interaktion. In: Weinert, F. E. u. a.:
Funkkolleg Padagogische Psychologie 1. Frankfurt/M. 1974.
Hesse, H.: Demian – die Geschichte von Sinclairs Jugend. Frakfurt/M.
1972.
Jacobi, H.: Alfred Adlers Individualpsychologie und dialektische
Charakterkunde. Frankfurt/M. 1974.
Jacobsgaard, C. Bedarfsanalyse bei Hauptschulern der 9. Klasse über
Veranderungawunsche im Kommunikationsbereich. Neobjavljeni
diplomski rad. Hamburg 1977.
Kleist, H. v.: Allerneuster Erzichungsplan (iz: Berliner Abendbiattern). In:
Heinirch von Kleist – Samtliche Werke. Gütersloh o.J.
–: Uber das Marionettentheater (iz Berliner Abendlattern). In: Heinrich von
Kleist – Samtiiche Werke. Gütersloh o. J.
Kraußlach, J., Düwer. F. W., und Fellberg, G.: Aggressive Jugendliche,
München 1976.
Langer, I. und Schulz von Thun, F.: Messung komplexer Merkmale in
Psychologie und Padagogik, München 1974.
–: Sich verständlich ausdrucken. München 1981 (2. uberarb. Auflage).
Mandel, A., Madel. K. H., Stadter, E., und Zimmer, D.: Einübung in
Partnerchaft durch Kommunikationstherapie und Verhaltenstherapie,
München 1971.
Miller, A.: Am Anfang war Erziehung. Frankfurt/M. 1980.
Miller, S., Nunnally, E. W. und Wackman, D. B.: Alive und Aware
Minneapolis 1975.
Minsel, W. R.: Praxis der Gesprächspsychoterapie. Graz 1974.
Peick, P.: Das 4 Seiten-Modell der Kommunikation ais Instrument der
Supervision im therapeutischen Gespräch.. Neobjavljeni diplomski
rad. Hamburg 1979.
Perls, F.: Gestalttherapie in Aktion. Stuttgart 1974.
Petzold, H.: Gestalttherapie und „direkte Kommunikation“ in der Arbeit
mit Elterngruppen. In: Petzold, H.: Kreativität und Konflikte.
Paderborn 1973.
– und Paula, M. (Hg.): Transaktionale Analyse und Skriptanalyse
(Aufsätze und Vortäge von Fanite English), Hamburg 1976.
Portele, G.: Lob der dritten Sache (Oder was wir von Brecht und was wir
von den Alternativlern lernen konnen). U: Gruppendynamik im
Bildung 1878. 3, S.2–9.
Rediich, A., und Ott, C. Veranderung der Interaktion in Schulklassen statt
Stigmatisierung durch Einzelbehandlung. U: Die Deutsche Schule,
1980, 6, S. 379–388.
–: und Schley, W.: Kooperative Verhaltensmodifikation. München 1979.
Richter, H. E.: Patient Famillie. Reinbek 1970.
–: Lernziel Solidarität. Reinbek 1974.
Rogers, C. R.: Entwicklung der Persönlichkeit. Stuttgart 1979.
–: Encounter-Gruppen – das Erlebnis der menschlichen Beggegnung.
München 1974.
–: Empathie – eine unterschätzte Seinsweise. In: Rogers, C. R. und
Rosenberg, R. L.: Die Person als Mittelpunkt der Wirklichkeit.
Stuttgart 1980.
Rogoll, R.: Nimm dich, wie du bist. Freiburg i Br. 1976.
Röhm,, H.: Kindliche Aggressivität. Stranberg 1972.
Satir, V.: Selbstwert und Kommunikation. München 1975.
Schulte, B., und Thomas, B.: Verhaltensanalyse und Therapieplanung bei
einer Patientin mit multiplen Angsten. In : Schulte, B. (Hg.):
Diagnostik in der Verhaltenstherapie. München 1974.
Schulz von Thun. F.: Verständlich informieren. U: Psychologie heute,
1975, 5. S. 43–51.
–: Psychologische Vorgänge in der zwischenmenschlichen
Kommunikation. In: Fittkan. B., Muller-Wolff, H. M. und Schulz
von Thun, F. (Hg): Kommunizieren lernen (und umlernen).
Braunschweig 1977, ab 5. Aufl. 1987, Hahner Verlagsgesellschaft.
–: Kommunikation, innerbetriebliche. Odrednica u: Personal-Enzyklopädie
Bd. 2. München 1978.
–: Ist Humanistische Psychologie unpolitisch? In: Volker, U. (Hg.):
Humanistische Psychologie. Weinheim und Basel 1980.
–: „Bleiben Sie Mensch. Herr Psycholge“ Psychologie heute, 1980 a, 9, S.
12 bis 17.
–, Steinbach, I., Tausche, A. M., und Neumann, K.: Das Werbefernsehen
als Erzieher von Millionen Zuschauern – eine vergleichende Studie
BRD–DDR, Psychologie in Erziehung und Unterricht, 1974, 21, S.
355 bis 364.
–, Enkemann, J., Leßmann, H., und Steller, W.: Verständlich informieren
und schreiben. Trainingsprogramm Deutsch für Schüler. Freiburg-
Basel-Wien 1975.
Schumacher, E. F.: Rat für die Ratlosen – vom sinnerfüllten Leben.
Reinbek 1977.
Schwäbisch, L., und Seims, M.: Selbstentfaltung durch Meditation.
Reinbek 1976.
Selvini-Palazzoli, M. u. a.: Der Entzauberte Magier. Stuttgart 1978.
Signer, R.: Verhaltenstraining für Lehrer, Weinheim und Basel 1977.
Sperber. M.: Individuum und Gemeinschaft, Frankfurt/M. 1978.
Tausch, R., und Tausch, A. M.: Erziehungspsychologie. Göttingen
1977(8).
–: Gesprächspsychotherapie. Göttingen 1979 (7).
Thomann, C.: Meine Lehrzeit bei Ruth Cohn. Z. f. Humanistische
Psychol., 1980, 4, S. 47–51.
Tillmann, K. J.: Unterricht als soziales Erfahrungsfeld. Frankfurt/M. 1976.
Tolstoi, L. N.: Anna Karenina, München o. J. (Goldmann 7537).
Watzlawick, P., und Beaven, J. H.: Jackson von Huber, D. D.: Menschliche
Kommunikation, Bern-Stuttgart 1969.
–, Weakland. J. H., und Fisch, R.: Lösungen, Bern–Stuttgart–Wien 1974.
Yalom, I. D.: Gruppenpsychotherapie, München 1974.
Zorn, F.: Mars, Frankfurt/M. 1979.
 O autoru

Frideman Šulc fon Tun rođen je 1944. Do 2009. bio je profesor psihologije
na Hamburškom univerzitetu, a naglasak je uvek stavljao na obuku i
savetovanje. Njegova trilogija Kako razgovaramo 1–3 postala je
standardno delo u obuci i radu psihologa. U svom Institutu za
komunikaciju Fon Tun je, u saradnji sa Radnom grupom za komunikaciju i
pomoć u razumevanju, razvio sadržaje i elemente koji omogućavaju da se
kroz stručno učenje, metodično vežbanje i ljudsko sazrevanje unaprede
društvene veštine.

www.schulz-von-thun-institut.de
Frideman Šulc fon Tun
Kako razgovaramo

Za izdavača
Dejan Papić

Urednik
Nebojša Barać

Lektura i korektura
Milan Gligorijević

www.laguna.rs

e-mail: info@laguna.rs
1
Tj. srpskim ili već onim na kome je poruka saopštena. (Prim. prev.)
2
Ova tri tipa poruka (ovde označena kurzivom) u daljem tekstu ćemo ponegde zvati i
porukama u prvom licu, porukama u drugom licu i porukama u prvom licu množine.
(Prim prev.)
3
Snimak potiče iz istraživačkog projekta dr Frauke Tegen i dr Doroteje Vinand-Kranc.
4
Engl.: Double-bind. (Prim. prev.)
5
Aluzija na stih iz Geteovog Fausta. (Prim. prev.)
6
Tip škole u nekim zemljama nemačkog govornog područja, od petog do desetog, ili od
sedmog do desetog razreda obaveznog školovanja. (Prim. prev.)
7
Eksplicitnu metakomunikaciju utoliko što je implicitno i onako u svakoj poruci sadržan
metakomunikacijski udeo, odnosno „to sam tako mislio“ udeo. Ako u narednom tekstu
bude reči o metakomunikaciji, uvek se misli na onu eksplicitnu.
8
Autor misli na svoju zemlju, Nemačku. (Prim. prev.)
9
Ovo poglavlje je prerađeni članak koji je svojevremeno objavljen u časopisu
Psyclohologie heute, 1975, 5.
10
Ova analiza potiče iz jednog domaćeg zadatka kod B. Rinkea.
11
Za ovaj primer mogu da zahvalim gospođi Doris Levič, koja je taj slučaj opisala u
okviru svog domaćeg zadatka.
12
Začarani krug se na nemačkom zove Teufelskreis, doslovno „đavolji krug“, pa otud
đavolčić u sredini ovog kruga na slici. (Prim. prev.)
13
Nem. Arbeitgeber – Arbeitnehmer; doslovno znači: poslodavac – poslouzimalac. (Prim.
prev.)
14
Nemački književnik. (Prim.prev.)