AGOTA KRISTOF

JUČE
Crtež Baltusov
Juče je sve bilo lepše
muzika u krošnjama
vetar u mojoj kosi
i na tvojim ispruženim dlanovima
sunce
 Bekstvo

Juče je duvao poznati vetar. Vetar koji sam već sretao.

Bilo je preuranjeno proleće. Išao sam kroz vetar odlučnim korakom, brzim, kao svakog
jutra. Ipak, želeo sam da sam još u svojoj postelji i spavam u njoj, nepomičan, bez misli i želja, i
da u njoj ostanem, spavajući, do trenutka kad ću osetiti da se približava ta stvar koja nije ni glas,
ni ukus, ni miris, tek veoma kolebljiva uspomena koja se pomalja s one strane granica pamćenja.
Vrata se polagano otvaraju i moje ruke koje vise sa užasom su osetile svilene i prijatne
dlake tigra.
– Muzike! – reče on. – Svirajte nešto! Na violini ili na klaviru. Bolje na klaviru. Svirajte!
– Ne umem – kažem. – Celog svog života nisam nikad svirao na klaviru, nemam klavir,
nikad ga nisam imao.
– Celog vašeg života? Glupost! Idite do prozora i svirajte!
Naspram mog prozora bila je šuma. Video sam kako se ptice okupljaju na granama da bi
slušale moju muziku. Video sam ptice. Njihove nagnute glavice i njihove nepomične oči koje su
gledale nekud kroz mene.
Moja muzika je bivala sve jača i jača. Postajala je neizdržljiva.
S grane pade uginula ptica.
Muzika je prestala.
Okrenuo sam se.
Sedeći nasred sobe, tigar se smejao.
– To je dovoljno za danas – reče on. Moraćete češće da vežbate.
– Da, obećavam vam, vežbaću. Ali očekujem posetioce, razumete... molim vas. Oni bi
mogli smatrati neobičnim vaše prisustvo ovde, kod mene.
– Naravno – reče on zevnuvši.
Mekim je koracima izašao je kroz vrata koja sam za njim dvaput zaključao.
– Do viđenja – dobaci mi on još.
Lina me je čekala na ulazu u fabriku, oslonjena o zid. Bila je tako bleda i tužna da sam
odlučio da zastanem i porazgovaram s njom. Ipak, prošao sam, čak i ne okrenuvši glavu ka njoj.
Nešto docnije, kad sam već pokrenuo svoju mašinu, ona je iskrsla pored mene.
– Znate, neobično je. Nikad vas nisam videla da se smejete. Poznajem vas već godinama.
Godinama vas već poznajem, a ni jedan jedini put niste se nasmejali.
Pogledao sam je i prasnuo u smeh.
– Više volim da to ne radite – rekla je.
U tom trenutku ponovo sam osetio živo nespokojstvo i nagnuo se kroz prozor da bih
video da li vetar još duva. Njihanje krošnji me je uverilo u to.
Kad sam se okrenuo, Lina je bila iščezla. Onda sam joj rekao:
– Lina, volim te. Stvarno te volim, Lina, ali nemam vremena da mislim na to, toliko je
stvari na koje moram da mislim, na ovaj vetar, recimo, i morao bih sad da izađem i hodam kroz
vetar. Ne s tobom, Lina, ne ljuti se. Hodanje kroz vetar je nešto što mogu raditi jedino sam zato
što postoji neki tigar i neki klavir čija muzika ubija ptice, a strah može da bude isteran samo
vetrom, dobro je poznato, davno to već znam.
Mašine su oko mene kloparale zdravomariju.
Išao sam hodnikom. Vrata su bila otvorena.
Ta vrata su bila uvek otvorena i nikad nisam pokušao da izađem kroz ta vrata.
 Zašto?
Vetar je zviždao ulicama. Te puste ulice su mi izgledale neobično. Nikad ih još nisam
video ujutro, nekog radnog dana.
Kasnije, seo sam na kamenu klupu i zaplakao.
Popodne je sijalo sunce. Oblačići su plutali nebom, a temperatura je bila veoma ugodna.
Ušao sam u neki kafić; bio sam gladan. Konobar je stavio tacnu sa sendvičima ispred
mene.
Rekao sam sebi:
– Sada moraš da se vratiš u fabriku. Moraš da se vratiš tamo, nemaš razloga da prekidaš
rad. Da, sada se vraćam tamo.
Opet sam zaplakao i opazio da sam pojeo sve sendviče.
Ušao sam u autobus da bih brže stigao. Bilo je tri časa popodne. Mogao sam da radim još
dva i po sata.
Nebo se natmurilo.
Dok je autobus prolazio pored. fabrike, kondukter me je pogledao. Kad smo otišli dalje,
dotaknuo mi je rame:
– Poslednja stanica, gospodine.
Mesto gde sam sišao bilo je neka vrsta parka. Drveće, nekoliko kuća. Smrklo se već kad
sam ušao u šumu.
Sada je kiša postala gušća, izmešana sa snegom. Vetar me je divlje šibao po licu. Ali, to je
bio on, isti vetar.
Išao sam, sve brže, prema nekom vrhu.
Zatvorio sam oči. Kako god, ništa nisam video. Na svakom koraku naleteo bih na neko
stablo.
– Vode!
Visoko iznad mene, neko je vikao.
Bilo je smešno, vode je bilo svuda.
I ja sam bio žedan. Zabacio sam glavu natrag i, raširenih ruku, pustio da padnem.
Zagnjurio sam lice u hladno blato i nisam se više micao.
Bilo je kao da sam mrtav.
Telo mi se ubrzo stopilo sa zemljom.
Naravno, nisam umro. Neki šetač me je pronašao kako ležim u blatu, usred šume. Pozvao
je hitnu pomoć; odneli su me u bolnicu. Nisam se čak ni smrzao, samo skvasio. Prespavao sam
noć u šumi, i to je sve.
Ne, nisam bio mrtav; dobio sam zapravo zapaljenje pluća od kojeg umalo nisam umro.
Morao sam da ostanem šest nedelja u bolnici. Kad su me izlečili od moje upale pluća, preneli su
me u psihijatrijsko krilo zato što sam hteo da se ubijem.
Prijalo mi je da ostanem u bolnici, jer nisam želeo da se vratim u fabriku. Ovde, bio sam
dobro, brinuli su o meni, mogao sam da spavam. Mogao sam da biram od svakojakog jela.
Mogao sam čak i da pušim u malom salonu. Mogao sam da pušim i tokom razgovora sa lekarom.
– Ne možete da pišete o svojoj smrti.
To mi je rekao psihijatar, i ja sam se složio s njim zato što, kad ste mrtvi, ne možete da
pišete. Ali, u sebi mislim da mogu da pišem o bilo čemu, čak i ako je to nemogućno, Čak i ako je
neistinito.
Uglavnom se zadovoljavam da pišem u svojoj glavi. To je lakše. U glavi se sve odvija bez
teškoća. Ali, dok pišete, misli se preobražavaju, izobličavaju, i sve biva lažno. Zbog reči.
Pišem svuda gde god da sam. Pišem dok idem prema autobusu, pišem u autobusu, u
muškoj garderobi, ispred mašine.
Nezgodno je što ne pišem ono što bih morao da pišem; pišem o bilo čemu, o stvarima
koje niko ne može da razume, a koje ni ja sam ne razumem. Uveče, dok prepisujem ono što sam
tokom dana napisao u svojoj glavi, pitam se zašto sam sve to napisao. Za koga i zbog čega?
Psihijatar me pita:
– Ko je Lina?
– Lina je samo izmišljeni lik. Ona ne postoji.
– A tigar, klavir, ptice?
– Naprosto, košmari.
– Pokušali ste da umrete zbog svojih košmara?
– Da sam zaista pokušao da umrem, bio bih već mrtav. Hteo sam samo da se odmorim.
Nisam mogao da nastavim da živim ovako, fabrika i sve ostalo, odsustvo Line, odsustvo nade.
Ustajanje u pet časova ujutro, hodanje, trčanje ulicom da bih uhvatio autobus, četrdeset minuta
vožnje, dolazak u četvrto selo, među fabričke zidove. Žurba da obučem sivu bluzu, da markiram
svoj dolazak, gurajući se s drugima ispred časovnika, da probušim rupu što je mogućno brže, da
bušim, bušim, uvek istu rupu u istom komadu, po mogućstvu deset hiljada puta dnevno, jer od te
brzine zavisi naša plata, naš život.
Lekar kaže:
– Takva je sudbina radnika. Budite i srećni da imate posao. Mnogi su nezaposleni. A što
se tiče Line... Neka lepa mlada plavuša dolazi da vas svakodnevno viđa. Zašto se ona ne bi zvala
Lina?
– Zato što je ona Jolanda i nikad se neće zvati Lina. Znam da to nije Lina. Ona nije Lina,
ona je Jolanda. Baš smešno ime, zar ne? A i ona sama je smešna kao njeno ime. Sa svojom
plavom kosom, obojenom, vezanom na vrhu glave, svojim ružičasto obojenim noktima, dugim
kao kandže, sa svojim tankim potpeticama visokim deset centimetara. Jolanda je niska rastom,
veoma niska, gospodine, pa ima obuću s potpeticama od deset centimetara i tu smešnu frizuru.
Lekar se smeje:
– Zašto onda nastavljate da se viđate s njom?
– Zato što nemam nikog drugog. I zato što ne želim da se menjam. Neko vreme sam se
toliko menjao da sam se umorio. U svakom slučaju, uvek je ista stvar, ova ili ona Jolanda, zar ne?
Odlazim kod nje jednom nedeljno, Ona nešto skuva, a ja donesem vino. Nema ljubavi među
nama.
Lekar kaže:
– Možda nema s vaše strane. Ali, šta znate o njenim osećanjima?
– Neću ništa o njima da znam. Njena osećanja me ne zanimaju. Nastaviću da je viđam
dok Lina ne dođe.
– Još u to verujete?
– Dabome. Znam da negde postoji. Uvek sam znao da sam na s--vet došao da bih se sreo s
njom. A tako i ona. I ona je došla na svet da bi se srela sa mnom. Zove se Lina, i ona je moja
žena, moja ljubav, moj život. Nikad je nisam video.
Jolandu sam upoznao kad sam kupovao obuću. Crnu, sivu, belu tenisku. Ne igram tenis.
Jolanda mi se, prvi put, učinila veoma lepa. Graciozna. Saginjala je glavu pokazujući mi
obuću, smejala se, gotovo plesala.
Plativši cipele, zapitao sam je:
– Da li bi bilo mogućno da se vidimo na drugom mestu?
Nasmejala se priglupo, ali njena glupost me se nije ticala. Ticalo me se jedino njeno telo.
– Čekajte me preko puta, u kafiću. Završavam u pet sati.
 Uzeo sam bocu vina, i zatim sam čekao u kafiću preko puta sa svojim cipelama u
plastičnoj vreći.
Jolanda je došla. Popili smo kafu, pa smo otišli kod nje.
Ona dobro kuva.
Jolanda može izgledati lepa nekome ko je nije video u času kad se baš probudila.
Tada je još samo zgužvana stvarčica, sa oklembešenom kosom, sa izmrljanom šminkom,
oko očiju su joj ogromni podočnjaci.
Gledam je dok ide u kupatilo, noge su joj mršave, gotovo da nema zadnjice ni sisa.
U kupatilu ostaje najmanje sat vremena. Kad izađe, ponovo je to Jolanda, lepa i sveža,
dobro očešljana, našminkana, na svojim potpeticama od deset centimetara. Osmehuje se. Glupo
se smeje.
Kući se uglavnom vraćam u subotu kasno uveče, ali mi se ponekad događa da ostanem do
nedelje ujutro. U tom slučaju, i doručkujem s njom.
Ona će otići po kifle u pekaru koja je otvorena nedeljom, na dvadeset minuta hoda od nje.
Sprema kafu.
Jedemo. Zatim se vraćam kući.
Šta radi Jolanda u nedelju, pošto odem? Ne znam ništa o tome. Nikad je nisam pitao.
 Obmana

Od svih obmana, ova je najprijatnija: kad sam ti rekao koliko mi je stalo da opet vidim
svoju zemlju.
Zatreptala si raznežena i pročistila glas da bi našla okrepljujuće reči, pune razumevanja.
Čitave večeri se nisi nasmejala. Bilo je vredno muke što sam ti ispričao tu priču.
Kad sam se vratio kući, upalio sam svetla u svim prostorijama i ukipio se pred ogledalom.
Posmatrao sam sebe sve dok moj lik ne postade maglovit i neprepoznatljiv.
Satima sam hodao po svojoj sobi. Moje knjige su bile beživotno rasute po stolu i
policama, postelja mi je bila hladna, suviše čista, i nije dolazilo u obzir da legnem.
Svanjivalo je, a svi prozori kuća preko puta bili su mračni.
Mnogo puta sam proveravao da li su vrata zaključana, zatim sam pokušao da mislim na
tebe da bih usnuo, ali ti si bila samo slika, siva, neuhvatljiva, poput ostalih mojih uspomena.
Poput mračnih brda preko kojih sam prelazio jedne zimske noći, poput sobe na oronulom
salašu u kojoj sam se probudio jednog jutra, poput moderne fabrike u kojoj radim već deset
godina, poput predela suviše poznatog da bi još bilo želje da se u njega gleda.
Ubrzo mi ništa više nije ostalo na šta bih mislio; ostale su mi jedino stvari na koje nisam
hteo da mislim. Voleo bih da malo zaplačem, ali nisam mogao, jer nisam imao za to nikakvog
razloga.
Lekar me pita:
– Zašto ste izabrali ime„Lina” za ženu koju čekate?
Kažem mu:
– Zato što se moja majka zvala Lina, a ja sam je veoma voleo. Imao sam deset godina kad
je ona umrla.
On kaže:
– Pričajte mi o svome detinjstvu.
Čekao sam na to. Moje detinjstvo! Svako se zanima za moje detinjstvo.
Dobro sam se izvukao od njegovih idiotskih pitanja. Dobro sam pripremio svoje
detinjstvo za svaku priliku, moja je obmana bila sasvim završena. Koristio sam je već mnogo
puta. Pričao sam o njemu Jolandi, mojim retkim prijateljima i poznanicima, a tu istu priču ću
ispričati i Lini.
Ja sam ratno siroče. Moji roditelji su stradali za vreme bombardovanja. Ja sam jedini
preživeli iz porodice. Nisam imao ni brata ni sestru.
Podigli su me u sirotištu, kao i toliku drugu decu u to doba. Kad sam imao dvanaest
godina, pobegao sam iz sirotišta i prešao granicu. To je sve.
– To je sve?
– Da, to je sve.
Neću valjda da mu ispričam svoje pravo detinjstvo.
Rođen sam u nekom bezimenom selu, u zemlji bez značaja.
Moja majka, Estera, prosila je po selu, i spavala je s muškarcima, seljacima koji su joj
davali brašno, kukuruz, mleko. Sa njiva i iz bašti ona je uzimala i voćke, povrće, ponekad čak i
neko pile ili mladu patku iz dvorišta nekog salaša.
Kad bi seljaci zaklali svinju, ostavili bi za moju majku nogice, creva i šta znam šta još,
sve što seljani nisu hteli da jedu.
Za nas je sve bilo dobro.
 Majka mi je bila kradljivica, prosjakinja, seoska kurva.
A ja? Ja sam sedeo ispred kuće, igrao se glinom, sušio je, pravio od nje ogromne faluse,
sise, guzove. Od crvene ilovače sam izvajao i telo svoje majke u koje sam zabo svoje dečije prste
da bih u njemu izdubio rupe. Usta, nos, oči, uši, vagina, anus, pupak,
Moja majka je bila puna rupa, kao naša kuća, moja odeća, moja obuća. Rupe na obući
sam začepljivao blatom.
Živeo sam u dvorištu.
Kad bih ogladneo, ili bio sanjiv, ili mi bilo hladno, ulazio sam u kuću, nalazio nešto za
jelo, pržene krompire, pečeni kukuruz, uskislo mleko, ponekad hleb, i legao bih na slamaricu
pored ognjišta.
Većinom vremena sobna vrata su bila otvorena da bi toplota iz kuhinje mogla da se širi.
Video sam, čuo sve što se odigravalo u sobi.
Moja majka dolazila je u kuhinju da opere zadnjicu u kabliću, obrisavši se parčetom krpe,
i vraćala se da spava. Gotovo da nije sa mnom razgovarala i nikad me nije zagrlila.
Najneobičnije je da sam ostao jedino dete. Još se pitam kako je moja majka uspevala da se
otarasi drugih svojih trudnoća, i zašto me je „očuvala”, baš mene. Možda sam joj bio prva
„nezgoda”. Između nas je bilo sedamnaest godina razlike. Možda je potom naučila šta je trebalo
da radi da ne bi začela i da preživi.
Sećam se da se događalo da ostane u krevetu više dana zaredom i da su sve krpe bile
skorele od krvi.
Nisam se, razumljivo, brinuo zbog svega toga. Mogu čak da kažem da sam imao srećno
detinjstvo pošto nisam znao da postoje i drugačija detinjstva.
Nikad nisam odlazio u selo. Stanovali smo blizu groblja, u poslednjoj ulici u selu, u
poslednjoj kući. Bio sam srećan da se igram u dvorištu, u blatu. Ponekad, nebo je bilo vedro, ali
ja sam voleo vetar, kišu, oblake. Kiša bi mi slepljivala kosu na čelo, uz vrat, preko očiju. Vetar
mi je sušio kosu, milovao me po licu. Čudovišta skrivena u oblacima govorila su mi o
nepoznatim zemljama. Zimi je bilo mučnije. Voleo sam i snežne pahuljice, ali nisam se dugo
zadržavao napolju. Nisam imao dovoljno toplu odeću i brzo mi je bivalo hladno, naročito na
nogama.
Srećom, u kuhinji je uvek bilo toplo. Majka je prikupljala kravlju balegu, suvo drvo i
otpatke za loženje vatre. Nije volela hladnoću.
Ponekad bi, izašavši iz sobe, u kuhinju dolazio neki muškarac. Dugo bi me gledao,
milovao po kosi, ljubio u čelo, pritiskao mi ruke uz svoje obraze.
Nisam to voleo, bojao sam ga se, drhtao sam. Ali, nisam imao hrabrosti da ga odgurnem.
Često je dolazio. I nije bio seljak.
Nisam se bojao seljaka, gnušao sam ih se, prezirao ih, bili su mi odvratni.
Tog muškarca koji me je milovao po kosi, ponovo sam sreo u školi.
U selu je bila samo jedna škola. Učitelj je držao časove učenicima svih razreda, sve do
šestog.
Za prvi dan u školi, majka me je oprala, obukla, skratila mi kosu. I ona se obukla kako je
umela. Ispratila me je do škole. Imala je tek dvadeset tri godine, bila je lepa, najlepša žena u selu,
i ja sam je se stideo.
Rekla mi je:
– Ne plaši se. Učitelj je učtiv, a ti ga već poznaješ.
Ušao sam u učionicu, seo sam u prvi red. Tačno naspram učiteljeve katedre. Čekao sam.
Pored mene je sedela neka veoma lepa devojčica, bleda i mršava, s pletenicama s obe strane lica.
Pogledala me je i rekla je:
 – Ti nosiš jaknu mog brata. I njegove cipele. Kako se zoveš? Ja se zovem Karolina.
Učitelj je ušao i ja sam ga prepoznao.
Karolina je rekla:
– To je moj otac. A tamo je, pozadi, moj stariji brat s velikima. I kod kuće imam malog
brata koji ima tek tri godine. Moj otac še zove Šandor i on ovde naređuje. Kako se zove tvoj
otac? Šta radi? On je seljak, mislim. Ovde su samo seljaci, osim mog oca.
Rekao sam:
– Nemam oca. Umro je.
– Oh, šteta. Ne bih volela da je moj otac umro. Ipak, rat je i mnogi će ljudi ubrzo biti
mrtvi. Posebno muškarci.
Rekao sam:
– Nisam znao da je rat. Ali, ti si možda lažljivica.
– Nisam lažljivica. Svakog dana se na radiju govori o ratu.
– Nemam radio. Uostalom, čak i ne znam šta je to.
– Ti si stvarno jako glup, Kako se zoveš?
– Tobijaš. Tobijaš Horvat.
Ona se nasmejala:
– Tobijaš je šaljivo ime. Imam dedu koji se zove Tobijaš, ali on je star. Zašto ti nisu dali
neko normalno ime?
– Ne znam. Tobijaš je za mene normalno ime. Ni Karolina nije neko baš divno ime.
– U pravu si. Ne volim svoje ime. Zovi me Lina, kao svako.
Učitelj je rekao:
– Deco, prestanite s brbljanjem.
Lina je još prošaputala:
– U kojem si ti razredu?
– U prvom.
– I ja sam.
Učitelj je podelio spisak knjiga i svesaka koje treba kupiti.
Deca su se razišla svojim kućama. U učionici sam ostao jedino ja. Učitelj me je zapitao:
– Imaš neki problem, Tobijaše?
– Da, moja majka ne ume da čita, a nemamo novca.
– Znam to. Ne brini se. Sutra ujutro ćeš imati sve što je potrebno. Idi mirno kući. Svratiću
da te vidim večeras.
Došao je. Zaključao se u sobi s mojom majkom. On je bio jedini koji je zaključavao vrata
kad bi ljubio moju majku.
Ja sam zaspao u kuhinji, kao obično.
Sutradan, u školi, otkrio sam na svom mestu sve što je bilo potrebno. Knjige, sveske,
olovke, pera, gumicu, papir.
Tog dana je učitelj rekao da Lina i ja ne možemo da ostanemo jedno pored drugog, jer
suviše brbljamo. Stavio je Linu da sedi usred učionice, okruženu devojčicama, a ona je brbljala
još više nego pre. Ja sam bio sam naspram katedre.
Za vreme odmora, „veliki” su pokušavali da me zadevaju. Vikali su:
– Tobijaš, kurvin sin, Esterin sin!
Učitelj se umešao, velik i jak:
– Ostavite mališana na miru. Onaj ko ga dirne, imaće posla sa mnom.
Oni su svi odstupili i pognuli glavu.
Za vreme odmora jedino je Lina dolazila do mene. Davala mi je polovinu svoje pite ili
kolača. Govorila je:
– Roditelji su mi rekli da treba da budem pristojna s tobom zato što si siromašan, zato što
nemaš oca.
Hteo sam da odbijem pitu ili kolač. Ali, bio sam gladan. Kod kuće nikad nije bilo tako
dobrih stvari za jelo.
Nastavio sam da idem u školu. Veoma brzo sam naučio da čitam, računam.
Učitelj je stalno dolazio kod nas. Pozajmljivao mi je knjige. Ponekad je donosio odeću
koja je postala premala za njegovog starijeg sina, ili cipele. Nisam ih hteo, jer sam znao će ih
Lina prepoznati, ali majka me je prisiljavala da ih nosim.
– Bez toga ne bi imao u čemu da budeš. Da li bi slučajno da ideš sasvim go u školu?
Nisam želeo da idem sasvim go u školu, nisam hteo ni da idem u školu. Ali, škola je bila
obavezna. Došli bi žandari ako ne bih išao. Tako mi je govorila majka. I nju bi mogli da zatvore,
ako me ne bi slala u školu.
Tako, išao sam. Išao sam, u školu tokom šest godina.
Lina mi je kazivala:
– Moj otac je veoma dobar prema tebi. Odeću mog starijeg brata mogao bi da čuva za
mlađeg, ali on je tebi daje zato što nemaš oca. Moja majka se slaže sa njim zato što je i ona
veoma dobra; ona misli da se siromašnima mora pomagati.
Selo je bilo puno veoma dobrih ljudi. Seljaci i sinovi seljaka uvek su dolazili u kuću,
donoseći nam ponešto za jelo.
U dvanaestoj godini završio sam obaveznu školu, sa odličnim ocenama, Šandor je rekao
mojoj majci:
– Tobijaš mora da se školuje. Njegova inteligencija je iznad proseka.
Moja majka je odgovorila:
– Znate dobro da nemam novca da mu platim školovanje.
Šandor je rekao:
– Mogu da nađem besplatan internat. Moj stariji sin je već tamo. Imaju hranu i smeštaj.
Ništa ne treba da se plati. Džeparac ću mu ja davati. Mogao bi da postane advokat, ili lekar.
Moja majka je rekla:
– Ako Tobijaš ode, ostajem sama. Mislila sam da će, kad odraste, donositi novac u kuću.
Radio bi kod seljaka.
Šandor je rekao:
– Neću da moj sin bude seljak. Još gore, paorski nadničar, prosjak kao ti.
Moja majka je rekla:
– Ako sam zadržala to dete, učinila sam to misleći na svoje staračke dane. A vi hoćete sad
da mi ga oduzmete kad sam počela da starim.
– Verovao sam da si dete sačuvala zato što si me volela i zato što si ga volela.
– Da, volela sam vas, i još vas volim. Ali, Tobijaš mi je potreban, Ne mogu da živim bez
njega. Sad njega volim.
Šandor kaže:
– Ako ga stvarno voliš, nestani. On ne može da postane ništa valjano s majkom poput
tebe. Ti ćeš mu biti samo teret, stideće te se, celog svog života. Idi u grad. Platiću ti put. Još si
mlada. Možeš da izgledaš kao da imaš dvadesetak godina. Moći ćeš da zarađuješ deset puta više
nego sa ovim seljačkim vaškama. A ja ću se brinuti za Tobijaša.
Moja majka je rekla:
– Zbog vas sam i ostala ovde, i zbog Tobijaša. Htela sam da bude blizu ocu.
– Zaista si sigurna da je moj sin?
 – Dobro to znate. Bila sam devica. Imala sam samo šesnaest godina. Morali biste toga da
se sećate.
– Ono što znam jeste da celo selo godinama prelazi preko tebe.
Ona je rekla:
– Istina. Ali, od čega bih živela bez toga?
– Pomagao sam te.
– Da, starom odećom, starom obućom. Treba i jesti.
– Činio sam koliko sam mogao. Ja sam samo seoski učitelj i imam troje dece.
Moja majka je pitala:
– Ne volite me više?
Muškarac je odgovorio:
– Nikad te nisam voleo. Začarala si me svojim licem, očima, ustima, telom. Zaposela si
me. A Tobijaša, njega volim. On mi pripada. Brinuću se o njemu. Ali ti treba da odeš. S tobom i
sa mnom je završeno. Volim svoju ženu i decu. Čak i ovo koje si rodila, volim ga. Tebe ne mogu
više da podnesem. Ti si samo mladalačka zabluda, najveća greška koju sam počinio u svom
životu.
Kao obično, u kuhinji sam ostao sam. Iz sobe su dopirali uobičajenim šumovi koje sam
mrzeo. Uprkos svemu, i dalje su vodili ljubav.
Slušao sam ih. Drhtao sam na svojoj slamarici, ispod pokrivača, i cela kuhinja je drhtala
sa mnom. Dlanovima sam pokušavao da zagrejem ruke, noge, trbuh, ali uzaludno. Potresao me je
jecaj koji nije mogao da izađe iz mene. Na slamarici, ispod pokrivača, odjednom sam shvatio da
je Šandor bio moj otac i da je želeo da se otarasi moje majke i mene.
Zubi su mi cvokotali.
Bilo mi je hladno.
Osećao sam kako me iznutra plavi mržnja prema tom čoveku koji je tražio da mi bude
otac i koji sad zahteva da napustim majku u isti mah kad ju je on napuštao.
Praznina se ugnezdila u meni. Dovoljno sam je imao, nisam je želeo više. Ni da se
školujem ni da radim kod seljaka koji su svakodnevno dolazili da ljube moju majku.
Samo sam imao želju da odem, hodam, umrem, svejedno mi je bilo. Hteo sam da odem
daleko odavde, da se više ne vratim, da nestanem, izgubim se u šumi, u oblacima, da se više ne
sećam, da zaboravim, zaboravim.
Uzeo sam najveći nož iz fioke, nož za sečenje mesa. Ušao sam u sobu. Spavali su. On je
ležao na njoj. Bili su obasjani mesečinom. Mesec je bio pun. Ogroman Mesec.
Zabio sam nož u muškarčeva leđa, oslonio sam se na njega svom svojom težinom da bi
ušao duboko i probio i telo moje majke.
Posle toga sam otišao.
Hodao sam njivama sa kukuruzom i žitom, hodao sam šumom. Išao sam tamo gde je
sunce zalazilo; znao sam da tamo na zapadu postoje druge zemlje, zemlje različite od naše.
Kroz sela sam prolazio proseći, kradući voće i povrće po njivama. Skrivao se u teretnim
vozovima, putovao sa kamiondžijama.
Da nisam ni opazio, stigao sam u drugu zemlju, u neki veliki grad. Nastavio sam da
kradem i prosim ono što mi je bilo potrebno da preživim. Spavao sam na ulici.
Jednog dana me je uhapsila policija. Stavili su me u „dom za mlade” namenjen dečacima.
Tu su bili delinkventi, siročad, sa izgubljenim zavičajem poput mene.
Nisam se više zvao Tobijaš Horvat. Skovao sam sebi novo ime od imena svoga oca i
svoje majke. Sad sam se zvao Šandor Lester i smatran sam ratnim siročetom.
Postavili su mi ogroman broj pitanja, preduzeli su traganje u mnogim zemljama da bi u
njima eventualno pronašli preživele rođake, ali niko se nije odazivao na ime Šandor Lester.
U internatu smo bili dobro hranjeni, kupani, vaspitavani. Upravnica je bila lepa žena,
elegantna, veoma stroga. Htela je da svi postanemo obrazovani ljudi.
Kad sam napunio šesnaest godina, mogao sam da odem i izaberem neki zanat. Ako bih
bio sklon učenju, mogao bih da nastavim da stanujem u internatu, ali više nisam podnosio
upravnicu, prinudu dnevnog rasporeda, činjenicu da spavam s mnogima u istoj sobi.
Hteo sam što je mogućno brže da zarađujem dovoljno novca da bih bio potpuno slobodan.
Postao sam radnik u fabrici.
Juče su me u bolnici pitali da li bih mogao da se vratim kući i ponovo počnem da radim.
Onda sam se vratio, bacio lekove koje su mi dali, ružičaste, bele, plave pilule, u toalet.
Bio je, srećom, petak, i imao sam još dva dana pre nego što opet krenem na posao.
Iskoristio sam to za nabavku, da napunim frižider.
U subotu uveče otišao sam u posetu Jolandi. Zatim, vrativši se kući, ispio sam mnogo
boca piva i pisao.
 Mislim

U ovom času mi ostaje malo nade. Ranije, tragao sam, sve vreme se selio. Očekivao sam
nešto. Šta? Ništa nisam znao o tome. Ali, mislio sam da život ne bi mogao da bude samo ono što
je bio, takoreći ništa. Život bi morao biti nešto i očekivao sam da se to nešto dogodi, tragao sam
za njim.
Sad mislim da ničega nema na šta bi se čekalo, pa tako ostajem u svojoj sobi, sedim na
stolici, ništa ne radim.
Mislim da napolju postoji život, ali da se u tom životu ništa ne dešava. Ništa za mene.
Mogućno je da se za ostale nešto dešava, ali to me više ne zanima.
Tu sam, sedim na stolici, kod kuće. Sanjarim pomalo, ne istinski. O čemu bih mogao da
sanjarim? Sedim tu, to je sve. Ne mogu da kažem da sam dobro; ne ostajem ovde zato da mi bude
dobro. Naprotiv.
Mislim da ne radim ništa dobro što ostajem ovde, sedeći, i da ću morati sebe da nateram
da naposletku ustanem. Osećam se silno neugodno što ostajem ovde sedeći, ništa ne čineći već
satima, ili danima, ne znam. Ali, ne vidim nikakvog razloga da ustanem da bih uradio ma šta. Ne
vidim, baš nimalo, šta bih mogao da uradim.
Razumljivo, mogao bih da malo sredim, da malo počistim, to da. Nekako je kod mene
prljavo, zapušteno.
Morao bih makar da ustanem i otvorim prozor; oseća se dim, trulež, ustajalost.
To me ne uznemirava. Ili, uznemirava me malo, ali ne dovoljno da bih zbog toga ustajao.
Navikao sam na te zadahe, ne osećam ih, pomišljam samo ako bi, slučajno, neko ušao...
Ali, „neko” ne postoji.
Niko ne ulazi.
Da bih ipak nešto radio, krećem da čitam novine koje su na stolu već izvesno vreme,
otkako sam ih kupio. Razume se, ne trudim se da novine dohvatim. Ostavljam ih tamo, na stolu, i
čitam ih izdaleka, ali ništa mi ne ulazi u glavu. Onda prestajem da se upinjem.
Dabome, znam da je na drugoj stranici novina mlad čovek, ne suviše mlad, baš kao ja,
koji čita te iste novine u ugrađenoj kružnoj kadi, razgleda oglase, berzanske kurseve, veoma
napregnuto, prvorazredni viski mu je na dohvat, na obodu kade. Izraz na licu mu je lep, živahan,
inteligentan, znatiželjan u pogledu svega.
Misleći na tu sliku, prisiljavam se da ustanem i idem da povraćam u svom, neugrađenom
lavabou, glupo nakačenom na kuhinjski zid. I sve što izlazi iz mene, začepljuje taj nesrećni
lavabo.
Silno sam začuđen videći tu nečistoću čija mi količina izgleda dvostruko veća od onoga
što sam mogao da pojedem u proteklih dvadeset četiri časa. Posmatrajući tu gadost, ponovo me
hvata mučnina i žurno izlazim iz kuhinje.
Izlazim na ulicu da bih zaboravio, šetam se kao svako, ali nema ničega na ulicama, samo
ljudi, prodavnice, i to je sve.
Zbog začepljenog lavaboa, nemam želju da se vraćam kući, nemam želju ni da hodam
više, pa zastajem na pločniku, leđima okrenut velikoj robnoj kući, posmatram ljude koji ulaze i
izlaze, i mislim da bi oni koji izlaze morali da ostanu unutra, i da bi oni koji ulaze morali da
ostanu napolje, i to bi prilično uštedelo na zamaranju i kretanju.
Mogao bih da im dam taj dobar savet, ali oni me ne bi poslušali. Tako ništa ne kažem, ne
mičem se, ovde mi nije hladno, na ulazu, koristim toplotu koja izbija iz robne kuće kroz stalno
otvorena vrata, i osećam se bezmalo podjednako dobro kao maločas kad sam sedeo u svojoj sobi.
Danas iznova započinjem idiotsku kolotečinu. Ustajem u pet sati ujutro, umivam se,
brijem, pijem kafu, izlazim, jurim do Glavnog trga, penjem se u autobus, zatvaram oči i ceo užas
mog sadašnjeg života mi skače u lice.
Autobus se zaustavlja pet puta. Jednom na izlazu iz grada i po jednom u svakom selu kroz
koje prolazimo. U četvrtom selu se nalazi fabrika u kojoj radim već deset godina.
Fabrika časovnika.
Pokrivam lice dlanovima kao da bih da spavam, ali to radim da bih sakrio suze. Plačem.
Neću više sivu bluzu, neću više da markiram, neću više da pokrećem mašinu. Neću više da
radim.
Oblačim sivu bluzu, markiram, ulazim u radionicu.
Mašine su stavljene u pogon. I moja. Ja samo sedim uz nju, uzimam komade, stavljam ih
u mašinu, pritiskam pedalu.
Fabrika časovnika je ogromno zdanje koje dominira dolinom. Svi oni koji rade u njoj
stanuju u tom istom selu, osim nekolicine koji, kao i ja, dolaze iz grada. Nas nema veliki broj;
autobus je gotovo prazan.
Fabrika proizvodi pojedinačne delove i nacrte za druge fabrike. Nijedan od nas ne bi
umeo da sastavi kompletan ručni časovnik.
Što se tiče mene, svojom mašinom probijam rupu u određenom komadu, istu rupu u istom
komadu već deset godina. Naš rad se svodi na ovo. Staviti komad u mašinu, pritisnuti pedalu.
Takvim radom zarađujemo tačno onoliko novca da imamo da jedemo, da imamo da
stanujemo negde, i naročito da možemo sutradan iznova da počnemo rad.
Bilo da je svetlo ili sumračno, neonske svetiljke su stalno upaljene u ogromnoj radionici.
Tiha muzika se čuje iz zvučnika. Uprava smatra da radnici bolje rade uz muziku.
Tu je i neki mali čiča, takođe radnik, koji prodaje kesice s belim prahom, sredstvo za
smirivanje koje seoski apotekar priprema upravo za nas. Ne znam šta je to, a ponekad kupim. Uz
taj prah, dan brže prolazi, osećate se manje nesrećnim. Prah nije skup; uzimaju ga gotovo svi
radnici, uprava to toleriše, a seoski apotekar se bogati.
Ponekad dolazi do pucanja, neka žena ustaje, urla:
– Ne mogu više!
Odvode je, rad se nastavlja, kažu nam:
– Nije to ništa, ima slabe živce.
U radionici je svako sam sa svojom mašinom. Ne možete da razgovarate, osim u toaletu, i
onda ne suviše dugo; naše izbivanje se beleži, broji, registruje.
Kad uveče izađete iz fabrike, imate tačno onoliko vremena koliko je potrebno da biste
nešto kupili, jeli, a onda treba veoma rano da legnete da biste mogli da ustanete ujutro. Ponekad
se pitam da li živim da bih radio ili radim da bih živeo.
I kakav život?
Jednolični rad.
Bedna plata.
Usamljenost.
Jolanda.
Jolandi ima na hiljade u svetu.
Lepe i plave, više ili manje glupe.
Odabirate jednu i sa njom ste.
Ali, Jolande ne mogu da odagnaju usamljenost.
Jolande obično ne rade u fabrikama, pre rade u prodavnicama gde, ipak, zarađuju još
manje nego u fabrici. Ali, prodavnice su čistije; u njima se lakše sreću budući muževi.
U fabrici poglavito rade majke porodica. U jedanaest sati one trče da bi spremile podnevni
obed. Uprava im to dopušta, jer one, kako god, rade po učinku. U trinaest sati one se vraćaju kao
i svi mi. Deca i muževi su jeli. Vratili su se u školu ili u fabriku.
Bilo bi prostije da svako jede u fabričkoj menzi, ali to bi bilo preterano skupo za
porodicu. Ja to mogu sebi da dozvolim. Uzimam dnevni meni, a to je manje skupo. Nije baš
ukusan, ali mene to ne pogađa.
Posle obeda, čitam neku knjigu koju sam poneo od kuće ili igram šah. Sam. Ostali radnici
igraju karte, ne gledaju me.
Posle deset godina, ja sam još stranac za njih.
Juče sam u svom poštanskom sandučetu našao poruku: morao bih da idem na poštu da
uzmem neko preporučeno pismo. Poruka je precizirala: „Gradska uprava; sud za prekršaje.”
Uhvatio me je strah. Poželeo sam da pobegnem, daleko, što dalje, preko mora. Da li je
mogućno da su pronašli moj trag ubice posle toliko godina?
Otišao sam u poštu da potražim pismo. Otvaram ga. Pozvan sam kao tumač u procesu u
kojem je optuženik izbeglica iz moje zemlje. Moji troškovi biće nadoknađeni, moje
odsustvovanje iz fabrike opravdano.
U rečeni čas, pojavljujem se na sudu. Žena koja me prima veoma je lepa. Tako lepa da
sam poželeo da je oslovim imenom Lina. Ali, ona je suviše stroga. Izgleda mi nepristupačna.
Ona me pita:
– Poznajete li još dovoljno svoj maternji da biste mogli da prevodite sudski pretres?
Kažem joj:
– Ništa nisam zaboravio od svog maternjeg jezika.
Ona kaže:
– Morate da položite zakletvu da ćete verno prevoditi ono što čujete.
– Zaklinjem se.
Ona mi dade da potpišem neki dokument.
Pitam je:
– Da popijemo nešto?
Ona kaže:
– Ne, umorna sam. Hajdete kod mene. Zovem se Eva.
Ulazimo u njena kola, Ona vozi brzo. Zaustavlja se ispred neke vile. Ulazimo u modernu
kuhinju. Kod nje je sve moderno. Sipa nam piće i smeštamo se na velikom divanu u salonu.
Ona odlaže svoju čašu, ljubi me u usta. Polako se svlači.
Lepa je, lepša od svih žena koje sam upoznao u svom životu.
Ali, ona nije Lina. Nikad neće biti Lina. Niko nikad neće biti Lina.
Na sudskom procesu protiv Ivana je gomila mojih zemljaka. I njegova žena je prisutna.
Ivan je došao ovamo novembra prošle godine. Našao je mali dvosobni stan u kojem su
živeli stisnuti, on, njegova žena i njihovo troje dece.
Njegova žena je bila zaposlena kao čistačica u zavodu za osiguranje stanova. Čistila je
kancelarije svake večeri.
Posle nekoliko meseci, Ivan je takođe našao posao, ali u drugom gradu, kao činovnik u
velikom restoranu. Tamo je radio na zadovoljstvo svih.
Samo, jednom nedeljno, slao je paket svojoj porodici. U paketu je bila hrana ukradena iz
skladišta restorana. Optužen je da je uzimao i iz kase, ali to on poriče, i to nije bilo dokazano.
Na sudskom pretresu, danas, nije reč samo o tim ukradenim namirnicama. Ivanov slučaj
je znatno teži. Stavljen u zatvor našeg grada da sačeka svoje suđenje, jedne večeri Ivan je udario
čuvara, pobegao, i odjurio kući. Njegova žena je bila na poslu, deca su spavala. Ivan je čekao
svoju ženu da bi s njom pobegao, ali policajci su stigli pre nje.
– Osuđeni ste na osam godina zatvora zbog napada na čuvara.
Preveo sam. Ivan me je pogledao:
– Osam godina? Jeste li sigurni da ste dobro razumeli? Čuvar nije umro. Nisam hteo da ga
ubijem. Zdrav je i čitav.
– Samo prevodim.
– A moja porodica, šta će s njom biti tokom osam godina? Moja deca? Šta će postati?
Ja kažem:
– Porašće.
Čuvari ga odvode. Njegova žena se onesvešćuje.
Posle procesa, pratim svoje zemljake u gostionicu u kojoj su oni već bili, čim su
doputovali. To je omiljena i bučna gostionica u gradskom centru, nedaleko od mene. Pijemo pivo
razgovarajući o Ivanu.
– Šta mu je trebalo da bude glup i da mu se prohte da pobegne!
– Izvukao bi nekoliko meseci.
– Možda bi bio proteran.
– I to je bolje od zatvora.
Neko reče:
– Stanujem u stanu iznad Ivanovog. Otkako su oni tamo, svake večeri čujem njegovu
ženu da plače kad se vrati s posla. Jeca satima. U svom selu, ima roditelje, komšije, prijatelje.
Mislim da će se ona sada vratiti. Neće čekati Ivana osam godina ovde, sama sa decom.
Docnije sam saznao da se Ivanova žena zaista sa decom vratila u zemlju. Ponekad mi
pada na pamet da bi trebalo da odem i posetim Ivana u zatvoru, ali ne odlazim.
Sve češće odlazim u gostionicu. Odlazim tamo bezmalo svake večeri. Upoznajem se sa
svojim zemljacima. Sedimo za dugačkim stolom. Pićem nas poslužuje devojka iz naše zemlje.
Zove se Vera i ovde radi od četrnaest časova do ponoći. Njena sestra Kati i njen zet Pol redovni
su gosti. Kati radi u gradskoj bolnici. Tamo postoje jaslice u kojima može da ostavi ćerkicu koja
ima tek nekoliko meseci. Pol radi u nekoj garaži; lud je za motorima.
Upoznao sam i Žana, poljoprivrednog radnika bez kvalifikacija, koji me svuda prati. On
još nije našao posao i, po mom mišljenju, neće ga naći nikad. Prljav je, slabo odeven, još stanuje
u Izbegličkom centru.
Pol mi postaje prijatelj. Često provodim veče kod njega. Njegova žena se vraća s posla,
mora još da spremi jelo, opere veš, da se pobrine za bebu.
Pol kaže:
– Padam s nogu od sanjivosti, ali moram da sačekam ponoć da bih otišao po Veru.
Njegova žena kaže:
– Može ona i sama da se vrati. Ovo je mali grad. Ništa ne rizikuje.
Ja im kažem:
– Spavajte vi. Ja ću se pobrinuti za Veru.
Vraćam se u gostionicu. Vera predaje svoje račune gazdi. Vidi me na ulazu, osmehuje se.
Ja kažem:
– Polje umoran. Večeras ću vas ja otpratiti.
Ona kaže:
– Baš učtivo. Znate, mogla sam da se vratim sama. Ali, Pol govori da je on odgovoran za
mene.
– Koliko imate godina?
 – Osamnaest.
– Tačno je da ste još bezmalo dete.
– Preterujete.
Izlazimo na ulicu. Ponoć je prošla. Grad je pust, vlada potpuna tišina. Vera me uzima pod
ruku, stišće se uz mene. Ispred kuće, ona mi kaže:
– Poljubite me.
Ljubim je u čelo i ostavljam je.
Sledeće večeri odlazim da je potražim. Pokazuje mi mladića koji još sedi, tamo, uz jedan
sto, poslednja mušterija.
– Nije nužno da me čekate. Andre će me otpratiti.
– On je od naših?
– Ne, odavde je.
– Ne umete čak ni da razgovarate jedno s drugim.
– Pa šta? Nije mu potrebno da govori. Dobro ljubi.
Obećao sam Polu da neću ostaviti Veru samu. Tako, pratim ih do kuće. Pred ulazom, oni
se dugo ljube.
Mislim da bih morao da o tome kažem Polu, ali ne kažem ništa. Kažem mu samo da ne
mogu više da idem po Veru, jer i ja moram rano u krevet, zbog mog posla.
Pol, dakle, svake večeri odlazi u gostionicu, a u njegovom prisustvu, nema više
mogućnosti za Andrea.
Jednog nedeljnog popodneva, kod Pola, razgovaramo o godišnjem odmoru. Pol je srećan.
Od onog što je uštedeo, kupio je polovni motor. Kati i on će da obiđu zemlju. Bebu će ostaviti na
čuvanje u bolnici.
Ja pitam:
– A Vera? Šta će ona sama da radi tokom dve nedelje?
Vera kaže:
– Nemam godišnji odmor. Radiću kao obično. A vi, Šandore, šta ćete vi da radite?
– Otići ću na nedelju dana sa Jolandom. Kampovaćemo na morskoj obali. A druge nedelje
moći ću da se pobrinem za vas.
– Jako ljubazno.
Pol uskače:
– Nema potrebe, Šandore. Pitao sam Žana da uveče prati Veru. U svakom slučaju, on
nema šta drugo da radi. Daću mu malo novca za troškove.
Vera se zaplakala:
– Hvala, Pole. Nisi našao ništa bolje za mene nego društvo tog smrdljivog seljaka.
Ona izlazi iz kuhinje i čujemo je da jeca u svojoj sobi. Ućutali smo. Izbegavamo da se
pogledamo.
Dok se vraćam kući, mislim da bih mogao da se oženim Verom. Razlika u godinama nije
prevelika, čak ni deset godina. Ali, potrebno je da se najpre otarasim Jolande. Potrebno je da
odlučim da s njom raskinem. Za vreme godišnjeg odmora. To će mi omogućiti da skratim taj
ogavni boravak, jednako zamoran i neprijatan kao i prošle godine: noć i dan, nedelju dana s
Jolandom! A da ne računam vrućinu, komarce, gomilu na prostoru za kampovanje.
Kao što sam predvideo, Nedelja je duga. Jolanda provodi dan ležeći na peškiru izložena
suncu, jer najvažnije joj je da se vrati preplanula, da nosi svetle haljine da bi istakla svoj bakarni
ten. A ja provodim dan čitajući pod šatorom, a uveče šetam obalom mora, što je duže mogućno
da bih bio siguran da je Jolanda zaspala kad se vratim.
Pitanje raskida ne dolazi na red, pošto gotovo i ne razgovaramo.
 Kako god, odrekao sam se pomisli da se oženim Verom. Zbog Line koja može da dođe
ovog ili onog trenutka.
U nedelju uveče se vraćamo sa letovanja. Jolanda nastavlja s poslom u ponedeljak.
Pomažem joj da rastovari svoj mali auto, da spakuje šator i dušeke u potkrovlje. Jolanda je
zadovoljna, njena bakarna boja je veoma uspela, njeno letovanje je uspeh.
– Do subote uveče.
Odlazim u gostionicu. Žurim da vidim Veru. Sedam za sto; konobar dolazi da me usluži.
Pitam ga:
– Vera nije tu?
On sleže ramenima:
– Pet dana već nije dolazila.
– Bolesna je?
– Ništa ne znam.
Izlazim iz gostionice, jurim do Polove kuće. Oni stanuju na drugom spratu. Penjem se
trkom, zvonim. Kucam na vrata. Neka susetka me čuje, kaže mi otvorivši svoja vrata:
– Nema nikog. Na odmoru su.
– I mlada devojka?
– Kažem vam da nema nikog.
Vraćam se u gostionicu. Vidim Žana, sedi sam za stolom. Prodrmam ga:
– Gde je Vera?
On uzmiče:
– Zašto se ti nerviraš? Vera je otišla. Dve prve večeri sam je pratio i ona je rekla da ne
treba više da dolazim zato što odlazi na letovanje s prijateljima.
Odmah pomišljam na Andrea.
Pomišljam takođe: samo neka se Vera vrati pre Polovog povratka i samo neka opet počne
da radi!
Sledećih dana odlazim više puta u gostionicu, i više puta kod Pola. Docnije sam saznao
šta se dogodilo.
Pol i Kati su se vratili sledeće subote. Vera nije bila tu, a njena soba je bila zaključana. U
stanu se osećao neki neobičan zadah. Kati je otvorila prozore i otišla po bebu u jaslice. Pol je
došao kod mene; otišli smo u gostionicu gde smo našli Žana. Zajedno smo raspravljali; govorio
sam o Andreu. Pol je bio besan. Vratio se kući i, pošto neobičan zadah još nije nestao, provalio je
vrata Verine sobe. Verino telo, već u stanju raspadanja, ležalo je na krevetu.
Autopsija je pokazala da se Vera otrovala pilulama za spavanje.
Naša prva smrt.
Sledeće su usledile ubrzo zatim.
Rober je presekao vene u kadi.
Alber se obesio, ostavivši na stolu poruku napisanu na našem jeziku: „Poserem se na
vas.”
Magda je oljuštila krompir i šargarepu, zatim je sela na pod, otvorila gas i stavila glavu u
šporet.
Četvrti put kad sam bio u potrazi, u gostionici, konobar mi kaže:
– Vi, stranci, sve vreme skupljate priloge za vence, sve vreme idete na sahrane.
Odgovaram mu:
– Svako se zabavlja kako ume.
Veče je, pišem.
 Uginula ptica

U mojoj glavi vijugavi put vodi do uginule ptice.

– Pokopaj me – moli me ona – dok s njenih slomljenih krila prekori gmižu kao crvi.
Treba mi zemlja.
Zemlja crna i teška.
Lopata.
Imam samo oči.
Dva oka zamućena i tužna, uronjena u zelenkastu vodu.
Na buvljoj pijaci dobio sam ih za nekoliko bezvrednih stranih novčića. Ništa mi drugo
nisu davali za njih.
Čistim ih, negujem, trljam, sušim ih maramicom na kolenima. Oprezno, da ih ne izgubim.
Ponekad iščupam ptičje pero i njime ocrtavam purpurne vene na tim očima koje su moje
jedino dobro. Događa mi se i da ih potpuno zacrnim. Onda se nebo natušti i kiša počinje da pada.
Mrtva ptica ne voli kišu. Biva raskvašena, truli, širi neprijatan miris.
U tom slučaju, zgađen smradom, sedim podalje od nje.
S vremena na vreme, obećavam.
– Ići ću da potražim zemlju.
Ali, ne verujem baš u to. Ni ptica ne veruje. Upoznala me je.
Zašto je i uginula ovde gde nema ničeg osim kamenja?
Valjana vatra bi takođe sredila stvar.
Ili veliki crveni mravi.
Ipak, sve je tako skupo.
Za kutiju šibica potrebno je raditi mesecima, a cena mrava je basnoslovna u kineskim
restoranima.
Od svog nasleđa nemam gotovo ništa.
Strah me hvata kad pomislim na malo novca što mi ostaje.
U početku sam trošio nemilice, kao svako, ali u ovom trenutku trebalo bi da vodim
računa.
Kupovaću samo ono što je apsolutno neophodno.
Ne dolaze, dakle, u obzir zemlja, lopata, mravi, šibice.
Uostalom, kad promislim, zašto bi me se ticalo sahranjivanje neke nepoznate ptice?
Tek veoma retko svraćam kod Pola. Toliko smo tužni da ne nalazimo ništa što bismo rekli
jedan drugom. Sve troje se osećamo krivim što smo na letovanje otišli bez Vere. A ja još i više
nego njih dvoje. Nadgledao sam Jolandino sunčanje dok se Vera ubijala. Možda je bila
zaljubljena u mene.
Kati nema hrabrosti da svojoj majci piše da joj je mlađa sestra mrtva. Majka nastavlja da
piše na Verinu adresu i pisma joj se vraćaju s napomenom „preminula”. Verina majka se pita šta
znači to napisano na stranom jeziku.
Ni u gostionicu ne idem više često. Broj nam je sve manji i manji. Oni koji nisu mrtvi,
vratili su se u zemlju. Mlađi samci otišli su dalje, prešli su Okean. Treći su se prilagodili, poženili
se ovdašnjim ženama i uveče ostaju kod kuće.
U gostionici viđam samo još Žana koji je i dalje u Izbegličkom centru gde je upoznao
druge strance, prispele iz celog sveta.
Ponekad me Žan čeka na stepeništu moje kuće:
 – Gladan sam.
– Nisi jeo u Centru?
– Jesam. Neki bućkuriš od zrnevlja, u šest sati. Ponovo sam gladan.
– Još nisi našao posao?
– Ne, ništa nema.
– Ulazi. Sedi.
Stavljam dva tanjira na stolnjak od navoštenog platna, pečem jaja i slaninu. Žan me pita:
– Nemaš krompira?
– Ne, nemam krompira.
– Bez krompira, ovo nije baš dobro. Imaš li makar hleba?
– Ne, nemam ni hleba. Nemam vremena za kupovinu. Vidiš, ja radim.
Žan jede.
– Ako hoćeš, ići ću u nabavku za tebe dok si ti na poslu.
– Nije mi potrebno. Snalazim se sam. Već godinama.
Žan istrajava:
– Mogao bih i da ti okrečim stan. Nisam profesionalac, ali radio sam to mnogo puta.
– Nema potrebe za krečenjem, dobro je i ovako.
– Odvratno je. Pogledaj tu crnu kuhinju, pogledaj klozet, kupatilo. Ne da se zamisliti.
Gledam oko sebe:
– Imaš pravo, ne da se zamisliti. Ali, nemam novca.
– Uradiću ti to besplatno. Za hranu. Samo da radim. Samo da se ne osećam nekoristan.
Platićeš farbu i daćeš mi malo da jedem, kao i do sada.
– Neću da te eksploatišem.
– Ionako bazam po gradu, razvlačim se po Centru. A kod tebe je sve prljavo.
Kod mene je stvarno sve prljavo. Na to čak ni ne mislim više. Deset godina je već stan
onakav kakav je bio kad sam se uselio. A ni u to vreme nije bio baš čist.
Onda kažem Žanu da počne od kuhinje.
Mislim, kad Lina dođe, sve će biti čisto: kuhinja, kupatilo, toalet.
Sobe su pristojne. U spavaćoj sobi su zidne police sa knjigama i veliki krevet za nas
dvoje. Tu je i sobica koja mi sad služi kao svaštarnica, a biće mi radna soba, sa stolom, pisaćom
mašinom i papirom za pisanje.
Treba da mislim na to da kupim pisaću mašinu, papir za kucanje i trake za mašinu.
U ovom trenutku pišem olovkom u školskim sveskama.
Žan radi brzo i dobro. Ne prepoznajem svoj stan. Lina bi sad mogla da dođe. Ne bih se
stideo.
Kupujem nove peškire za kupatilo i krpe za kuhinju. Slažem ih u fioku.
Plaćam Žana onoliko koliko mogu. On je veoma zadovoljan, više nego ja, poslom koji je
obavio. Voleo bi da izmoluje obe sobe, ali to nije neophodno.
Žan je srećan:
– To je prvi put da sam mogao da pošaljem novac svojoj ženi. Novac koji si mi ti dao.
– Jadni Žane, nije ga bilo mnogo.
– Kod nas to vredi dvaput više nego ovde. Moja žena mogla je da kupi deci cipele i odeću
za jesen. Treba da budu pristojno odevena za školu.
Ja pitam:
– A šta ćeš sada da radiš bez posla?
– Ne znam, Šandore.
– Bilo bi bolje da se vratiš kući.
 – Ne mogu. Celo selo bi mi se rugalo. Obećao sam svima bogatstvo. Ako bi ti mogao da
mi pomogneš, Šandore. Da mi nađeš mušterije. Poznaješ ne malo sveta. Video si da umem da
molujem, umem da radim i druge stvari. Da brinem o vrtu, recimo. O povrtnjaku ili ukrasnoj
bašti. Ni za kakve velike pare. Tek malo za hranu. Ako nastavim da boravim u Centru besplatno,
mogu da šaljem sav novac koji zaradim svojoj ženi.
Nalazim nekoliko povremenih poslova za Žana, ali ne mogu da ga se otarasim. Dolazi
kod mene skoro svake večeri, ometa me u pisanju. Čita mi pisma svoje žene, svoje dece. Govori
mi o svojoj nevolji, o tome kako se loše oseća zato što ne može da živi sa svojima.
Gotovo neprestano plače. Samo slanina i krompir mogu da ga uteše. Punog stomaka,
odlazi da spava u Izbegličkom centru, u spavaonici s krevetima na sprat, gde je on uveo svoje
običaje, gde ga je dug boravak nametnuo za šefa.
Kad on najzad ode, počinjem da pišem.
 Oni

Kiši. Sitna i ledena kiša pada po kućama, po krošnjama drveća, po grobovima. Kada su
ONI došli da me vide, kiša se slivala po njihovom rastočenom, fluidnom licu. ONI me gledaju, a
hladnoća biva intenzivnija, moji beli zidovi me ne štite. Njihova čvrstina samo je iluzija, a
njihova belina je isprljana.
Juče sam imao trenutak neočekivane sreće, bez ikakvog razloga. Došao mi je kroz kišu i
maglu, osmehnuo se, zalebdeo iznad drveća, igrao preda mnom, okružio me.
Prepoznao sam ga.
Bila je to sreća iz nekog veoma dalekog vremena kada smo dete i ja bilo jedno. Bio sam
on, imao sam šest godina i sanjario sam uveče, gledajući u Mesec.
Sada sam umoran. To me oni koji dolaze noću tako umaraju. Koliko će ih biti večeras?
Samo jedan? Cela grupa?
Kad bi ONI imali makar lice. Ali, ONI su magloviti, neuhvatljivi. ONI ulaze. ONI stoje
uspravno da bi me gledali i kažu:
– Zašto plačeš? Seti se.
– Čega?
Oni prsnu u smeh.
Kasnije, kažem:
– Spreman sam.
Raskopčavam košulju na grudima, a ONI podižu svoje tužne i blede ruke.
– Seti se.
– Ne umem više.
Tužne i blede ruke se podižu i opet padaju. Neko plače iza belih zidova:
– Seti se.
Laka i siva magla lebdela je iznad kuća, iznad života. Neko dete je sedelo u dvorištu i
gledalo u Mesec.
Imalo je šest godina, voleo sam ga.
– Volim te, kažem mu.
A dete me je odmerilo strogim pogledom.
– Dečače, dolazim izdaleka. Kaži mi zašto gledaš u Mesec?
– To nije Mesec – odgovara dete razdražljivo – to nije Mesec u šta gledam nego
budućnost.
– Ja dolazim odande – kažem mu blago – i tamo su samo jalova i kaljava polja.
– Ležeš, lažeš! – uzviknu dete. – Ima novca, svetlosti, ljubavi. I ima vrtova punih cveća.
– Ja dolazim odande – ponovio sam blago – i tamo ima samo jalovih i kaljavih polja.
Dete me je prepoznalo i zaplakalo.
Bile su to njegove poslednje tople suze. I po njemu je počelo da kiši. Mesec je nestao, noć
i tišina su me prekrile da bi mi rekle:
– Šta si uradio s njim?
Umoran sam. Sinoć sam još pisao, pijući pivo. Rečenice su mi se obrtale u glavi. Mislim
da će me pisanje uništiti.
Kao i obično, uhvatio sam autobus. Zatvaram oči. Stižemo u prvo selo.
Starica koja raznosi novine dolazi da preuzme svežanj. Ona mora te novine da dostavi
svim stanovnicima sela pre sedam sati ujutro.
 Mlada žena s detetom u naručju penje se u autobus.
Otkad radim u fabrici, na ovoj stanici niko ne ulazi u autobus.
Danas je u autobus ušla žena, i ta žena se zove Lina.
Ne Lina iz mojih snova, ne Lina koju sam čekao, nego prava Lina, ona mala kuga od Line
koja je već zatrovala moje detinjstvo. Ona koja je zapazila da nosim odeću i cipele njenog starijeg
brata i koja je obavestila svakog o tome. Ona koja mi je dala da jedem hleba, kolača koje sam
želeo da odbijem. Ali, bio sam suviše gladan za vreme školskog odmora.
Lina je govorila da treba pomagati siromašne; roditelji su joj tako govorili. A ja, ja sam
bio siromašak koga je Lina izabrala. ,bal.kand.ownl,oad.o.rg
Probijam se do sredine autobusa da bih bolje osmotrio Linu. Petnaest godina je kako je
nisam video. Nije se mnogo izmenila. Još je bleda i mršava. Njena kosa je nešto zagasitija nego
ranije; vezana gumicom na zatiljku. Linino lice nije našminkano, njena odeća nije baš elegantna,
ni moderna. Ne, Lina nije lepa.
Ona gleda u prazno kroz prozor, zatim joj pogled na časak prelazi na mene, ali odmah ga
odvraća.
Ona sigurno zna da sam ubio njenog oca, mog oca, našeg oca, možda i moju majku.
Ne bi trebalo da me Lina prepozna. Mogla bi da me razotkrije kao ubicu. Petnaest godina
je prošlo, stvar je nesumnjivo zastarela. Uostalom, šta ona zna? Zna li uopšte da imamo istog
oca? Da smo imali istog oca? Da li je mrtav?
Nož je bio dugačak, ali naišao je na znatan otpor u muškarčevom telu. Oslonio sam se na
njega svom snagom, ali imao sam tek dvanaest godina, i bio slabo uhranjen, kržljav, nedovoljno
težak. Nisam imao anatomskog znanja i lako je moglo biti da nisam dotakao nijedan vitalni
organ.
Stigli smo do fabrike, sišli smo.
Socijalna radnica čeka Linu, prati je do jaslica.
Ulazim u radionicu, pokrećem mašinu; ona radi kao što nikad nije radila, peva, skandira:
„Lina je tu, Lina je došla!”
Napolju, krošnje plešu, vetar duva, oblaci jure, sunce sija, lepo je poput prolećnog jutra.
Tu je, dakle, ona koju sam čekao! Nisam to znao. Verovao sam da čekam neku nepoznatu
ženu, divnu, nestvarnu. A eto, prava Lina je došla posle petnaest godina razdvojenosti. Sreli smo
se daleko od našeg rodnog sela, u drugom selu, u drugoj zemlji.
Prepodne brzo proleće. U podne odlazim da jedem u fabričkoj kantini. Tamo je kolona,
sporo se napreduje. Lina je ispred mene. Ona uzima kafu i zemičku. Baš kao što sam ja učinio
kad sam došao jer nisam umeo da izaberem jela ove strane kuhinje. Sve mi je izgledalo bljutavo,
otužno.
Lina je izabrala sto po strani. Seo sam za drugi sto, licem prema njoj. Jedem, ne dižući
pogled. Bojim se da je pogledam. Kad sam završio s jelom, ustajem, odnosim svoj pladanj i idem
po kafu. Prolazeći pored Lininog stola, bacam pogled na knjigu koju Lina čita. Nije napisana na
jeziku naše zemlje ni na ovdašnjem jeziku. Mislim da je reč o latinskom jeziku.
I ja uzimam da čitam, ali ne mogu da se usredsredim, mogu samo da gledam Linu. Kad
ona podigne pogled, ja brzo spuštam svoj.
Lina se povremeno dugo zagleda kroz prozor i ja zaključujem da se u njoj nešto ipak
duboko izmenilo: njen pogled. Lina iz mog detinjstva imala je nasmejane i radosne oči; sadašnja
Lina ima sumoran, tužan pogled, kao kod svih izbeglica koje poznajem.
U trinaest časova se vraćamo u fabriku. Lina radi u radionici koja se nalazi sprat iznad
moje.
Uveče, kad izlazimo iz fabrike, čeka nas autobus. Vidim Linu koja trči prema jaslicama i
vraća se sa svojim detetom. Lina seda blizu konduktera, a ja nešto dalje, pozadi. Ali ne predaleko.
Lina silazi u selu u kojem se jutros bila popela. Silazim i ja i pratim je. Ona ulazi u malu
seosku bakalnicu, i ja za njom. Ona pokazuje prstom šta želi da kupi, mleko, paštetu, džem. Ona
ne zna, dakle, jezik ove zemlje. Ili je postala nema, ta mala brbljiva devojčica iz mog detinjstva.
Kupujem paklo cigareta i nastavljam da ulicom pratim Linu. Ovog puta ona me je
svakako primetila. Ali, ništa ne govori. Ulazi u dvospratnu kuću, blizu crkve. Gledam kroz prozor
u prizemlju. Svetlo je upaljeno. Neki muškarac sedi za stolom, nagnut nad knjigama. Ostatak
stana je u mraku.
Otkrivam prolaz koji vodi u šumu. Prelazim mali drveni most i idem po stazi koja me
vodi iza kuća. Sedam u travu i pokušavam da izdvojim Lininu kuću. Verujem da sam uspeo, ali
nisam siguran. Rečica i bašte me odvajaju od niza kuća. Dobro vidim senke koje se pomeraju u
zadnjoj sobi, ali to je sve; ne mogu nikog da raspoznam.
Mislim da moram da kupim dvogled ako išta hoću da vidim.
Vraćam se pred kuću. Muškarac je još za stolom. I Lina je tu, sedi u naslonjači, daje cuclu
svojoj bebi. Ne znam da li je to devojčica ili dečak, ali sad znam da Lina ima muža.
Odlučujem da se vratim autobusom. Čekam dugo. Uveče autobusi veoma retko prolaze.
Skoro je deset sati kad stižem kući.
Žan me čeka kod vrata. Zaspao je na stepeništu.
Pita me:
– Gde si bio?
Ja kažem:
– Kako? Da li treba da ti polažem račune? Šta radiš ovde? Hoćete li svi vi prestati da me
zaseravate?
Žan se diže, kaže mi sasvim tiho:
– Čekao sam te. Potreban je prevodilac.
Otvaram vrata, ulazim u kuhinju, kažem:
– Odlazi. Kasno je. Hoću da spavam.
On kaže:
– Gladan sam.
Ja mu kažem:
– Briga me.
Izgurujem ga do stepeništa; on još kaže:
– Eva hoće da te vidi zbog sledećeg procesa. Ona se bavi strancima, izbeglicama, svim što
se odnosi na nas. Ona ne prestaje da se raspituje za tebe.
Ja kažem:
– Kazaćeš joj da sam umro.
– Ali, to nije istina, Šandore. Ti nisi umro.
– Ona će razumeti.
Žan pita:
– Zašto si postao tako zao, Šandore?
– Nisam zao, umoran sam. Ostavite me na miru.
Kupujem dvogled. Kupujem i bicikl. Tako neću morati više da čekam autobus. Mogu da
idem u Linino selo kad poželim, danju, kao i noću. Ono je samo šest kilometara od grada.
Više ne sledim Linu. Kad izađem iz fabrike, uzimam autobus do grada. Ona silazi u svom
selu i ne vidi me više.
Osim u kantini.
Tek kasnije, uveče, odlazim da svojim dvogledom vidim Linu. A i nema nešto veliko da
se vidi.
Lina polaže dete u njegov krevetac, zatim ona i njen muž ležu u veliki krevet i gase
svetlo.
Ponekad, Lina se nagne kroz prozor, puši cigaretu gledajući u mene, ali me ne vidi; vidi
samo šumu.
Voleo bih da joj kažem da sam tu, da je nadgledam, da pazim na nju u ovom stranom
svetu. Voleo bih da joj kažem da ne treba da se plaši, jer sam ja ovde, njen brat, i da ću je zaštititi
od svih opasnosti.
Pročitao sam ili čuo negde da je u faraonskim porodicama idealan brak bio između brata i
sestre. I ja to mislim, mada je Lina samo moja polusestra. Ja nemam druge.
Došla je subota. Subotom se ne radi u fabrici. Onda uzimam svoj bicikl i zapućujem se u
Linino selo. Posmatram par, čas pred kućom, čas pokraj šume. Vidim Linu da se oblači, uzima
svoj mali ranac. Ide na autobusku stanicu. Ide u grad.
Ja vozim bicikl odmah za autobusom. Na nizbrdici mogu da ga pratim. Stižemo
istovremeno na Glavni trg. Lina izlazi. Ulazi kod frizera. Ja sedam u neki kafić, do prozora koji
gleda na trg, i čekam.
Dva časa kasnije, pojavljuje se Lina, natovarena svakojakom robom. Promenila je frizuru.
Kosa joj kratka i zaglađena, kao Jolandina, ili bezmalo ista. Mislim da bi trebalo da joj kažem da
joj ta frizura nimalo ne odgovara.
Kao što sam predvideo, ona hvata autobus. Sledim je na biciklu. Pratim je do njenog sela,
ali zbog uspona stižem tek posle nje.
Te subote zaboravljam da odem kod Jolande. Mada nema ničeg zanimljivog da vidim,
ostajem sa Linom do osam sati uveče. Kad stižem kući, shvatam da nisam kupio ništa za jelo, da
nema ničega u mom frižideru. Mogao bih još da se pojavim kod Jolande, ali više volim da jedem
u gostionici sa svojim zemljacima.
Naravno, tamo nailazim na Žana. On baš pije pivo, okružen drugim izbeglicama čiji jezik
ne razumem.
Žan im kaže:
– Ovo je moj najbolji drugar. Sedi, Šandore. Ovo su sve moji drugovi.
Pružam ruku svim njegovim drugovima, zatim pitam Žana:
– Kako postižeš da te razumeju?
Žan se smeje:
– Lako. Pokazujem.
On daje znak mladiću koji poslužuje, podižući osam prstiju:
– Piva!
On se naginje prema meni:
– Kaži, hoćeš li da nam platiš osam piva?
– Da, svakako. I osam kobasica sa krompirom.
Konobar donosi tanjire s kobasicama. Moji gosti mi aplaudiraju kad svoj novčanik
stavljam na sto. Oni jedu halapljivo i naručuju pivo za pivom.
U tom trenutku preda mnom se pojavljuje Jolanda. Vidim je u nekoj izmaglici. Suviše
sam već popio, a duvanski dim je gust u prostoriji.
Kažem Jolandi:
– Sedi.
– Ne. Dođi. Pripremila sam da jedemo.
– Već sam jeo. Sedi i pojedi kobasicu. Među prijateljima smo.
Ona kaže:
 – Pijan si. Hoćeš li da te vodim?
– Ne, Jolanda. Hoću da ostanem ovde. I još da pijem.
Ona kaže:
– Otkako su došli tvoji zemljaci, nisi više isti.
– Ne, Jolanda, nisam više isti. I ne znam da li ću ikad više biti isti. Da bismo to saznali,
trebalo bi možda da prestanemo da se viđamo izvesno vreme.
– Koliko dugo?
– Ne znam. Nekoliko nedelja ili nekoliko meseci.
– Veoma dobro, čekaću.
Sad je glavno pitanje sledeće: kako se upoznati sa Linom?
Zanimljivo je da ni njen poslovođa u radionici ni socijalna radnica ne traže moju pomoć
oko prevođenja u slučaju nekog problema. Istina je da je rad u fabrici tako prost da bi se mogao
objasniti i gluvonemom.
Po drugi put kažem za Linu da je možda nema. Ona tako malo govori. Pravo govoreći,
nikad ne razgovara ni sa kim.
Ostaje mi jedino da joj priđem u kantini.
Uglavnom veoma lako prilazim ženama, ali, sa Linom... bojim se. Užasno se bojim
odbijanja.
Jednog dana donosim odluku. Dok prolazim s kafom pored njenog stola, zastajem. Pitam
je na našem maternjem jeziku:
– Hoćete li još jednu kafu?
Ona se osmehne:
– Ne, hvala. Ali, sedite. Nisam znala da ste zemljak. Zbog toga ste me pratili?
– Da, zbog toga. Zanimaju me svi koji dolaze iz moje zemlje. Voleo bih da im
pomognem.
– Ne verujem da mi je potrebna vaša pomoć. Ko ste vi?
– Davnašnji izbeglica. Petnaest godina je kako živim ovde. Zovem se Šandor Lester.
– Volim ime Šandor. Moj otac se zove Šandor.
– Koliko godina ima vaš otac?
– Šta je to važno? Mora da će uskoro imati šezdeset godina. Zbog čega vas to zanima?
Odgovaram:
– Moji roditelji su umrli za vreme rata. Pitao sam se da li su i vaši roditelji umrli.
– Ne, oboje su živi. Žao mi je zbog vas, zbog vaših roditelja, Šandore. Zovem se
Karolina, ali ne volim to ime. Muž me zove Karola.
– Ja ću vas zvati Lina.
Ona se nasmeja:
– U detinjstvu su me zvali Lina!
Zatim me ona pita:
– Kako podnosite ovu zemlju?
– Naviknete se.
– Ne bih mogla da se na nju naviknem. Nikad.
– Trebalo bi, ipak. Vi ste izbeglica. Došli ste uz svoju punu saglasnost. I ne možete da
odete.
– Ne, nisam izbeglica. Moj muž je dobio studijsku stipendiju za ovu zemlju. On je fizičar.
Živećemo godinu dana ovde, potom se vraćamo kući. Tamo ću ja završiti svoje studije i
predavaću grčki i latinski jezik. Čekajući, godinu dana, radim u fabrici. Muževljeva stipendija ne
pokriva sve naše potrebe. Mogla sam da ostanem u svojoj zemlji, ali moj muž nije hteo da se
odvaja od deteta. Ni od mene.
Pratim Linu do njene mašine:
– Ne plašite se. Godinu dana veoma brzo prođe. Ja radim ovde već deset godina.
– To je strašno. Ne bih to izdržala.
– Niko to ne izdržava, a, ipak, niko od tog ne umire. Izvesni polude, ali to je retko.
Uveče sačekujem Linu u autobusu. Ona dolazi sa svojom bebom. Pitam je da li je dečak
ili devojčica.
– To je moja mala devojčica. Ima pet meseci. Zove se Violeta. Molim vas, ne pratite me
više.
Sutradan, u kantini, odlazim do Lininog stola, sa svojom tacnom. Sedam naspram nje:
– Više vas ne pratim po ulici. Ali, možda možemo da ručamo zajedno.
– Svakog dana?
– Zašto ne? Zemljaci smo. Niko se neće začuditi.
– Moj muž je ljubomoran.
– On neće o tome ništa znati. Pričajte mi o njemu.
– Zove se Koloman. Bavi se istraživanjem. U grad odlazi svakog jutra, vraća se kasno
uveče. I kod kuće radi mnogo.
– A vi? Ne dosađujete se ovde? Ne izlazite, nemate prijatelje.
– Kako to znate?
Smejem se:
– Pratio sam vas. Nedeljama vas već osmatram.
– Čak i uveče? U kući?
– Da, kroz prozor. Sa dvogledom. Oprostite mi.
Line pocrvene, zatim veoma brzo reče:
– Nemam vremena za dosađivanje uz sve kućne poslove, uz dete, nabavke, posao u
fabrici.
– Vaš muž vam ne pomaže?
– Nema vremena za to. Subotom popodne čuva malu dok ja idem u grad u nabavku. U
selu ne može da se nađe sve što je potrebno.
Prekidam je:
– Nema čak ni frizera. Šteta je to što ste uradili sa svojom kosom. Ova frizura vam ne
odgovara.
Ona se ljuti:
– To se vas ne tiče.
– U pravu ste. Izvinite. Nastavite.
– Šta da nastavim?
– Vaš muž čuva dete subotom popodne...
– Preterano je reći da čuva. Prenosi je u svoju radnu sobu i radi pored nje. Ako se ona
suviše zaplače, daje joj da pije čaj koji sam unapred pripremila. To je sve. Ne prepovija je, ne
ljulja je, pušta je da plače. Smatra da to dobro čini bebama.
Lina saginje glavu; suze su joj u očima. Posle zatišja, ja kažem:
– Sve to mora da vam je teško.
Ona odmahuje glavom:
– Neće to trajati dugo. Početkom leta se vraćamo.
– Ne!
Taj mi se uzvik omakao. Lina reče, začuđena:
– Kako to ne?
 – Izvinite. Naravno, vratićete se. Ali, ja ću veoma teško podneti vaš odlazak.
– Zašto biste?
– To je duga priča. Vi ličite na devojčicu koju sam napustio pre petnaest godina.
Lina se osmehuje:
– Razumem vas. I ja sam nekad bila zaljubljena u dečaka mojih godina. Jednog dana je
nestao. Otišao je u grad sa svojom majkom. Nikad ih nismo ponovo videli.
– Ni dečaka ni majku?
– Ne, ni jedno ni drugo. Uostalom, majka je bila žena koja je rđavo živela. Veoma dobro
se sećam dana kad su otišli, zato što je te večeri moj otac bio napadnut dok se vraćao kući. Blizu
groblja, neka skitnica ga je ubola i uzela mu novčanik. Otac je hodao sve do kuće, a moja majka
mu je izlečila ranu. Spasla je mog oca.
– Nikad niste ponovo videli Tobijaša?
Lina me pogleda u oči:
– Nikad vam nisam rekla da se zvao Tobijaš.
Nastavljamo da se nepomično gledamo. Ja sam prvi progovorio:
– Vidiš, Lina, ja sam te odmah prepoznao. Prvog dana kad si se popela u autobus.
Lina postade još bleđa nego obično; prošaputala je:
– Tobijaše, to si ti? Zašto si promenio ime?
– Zato što sam promenio život. A uz to, moje ime mi je izgledalo smešno.
Sutradan ujutro, Lina se penje u autobus. Seda pored mene, na kraju autobusa. Gotovo
smo sami, putnika je veoma malo. Niko nas ne gleda, niko se ne zanima za nas.
Lina mi kaže:
– Govorila sam o vama... o tebi svome mužu. Kolomanu. On je zadovoljan što nisam
sama u fabrici. Malo sam ga prevarila. Nisam mu govorila o tvojoj majci. Rekla sam da si daleki
rođak iz glavnog grada koji je ratno siroče. On bi voleo da te upozna, voleo bi da te pozovem da
dođeš kod nas.
Ja kažem:
– Ne, ne odmah. Treba da sačekamo.
– Šta da sačekamo?
– Da sačekamo da se ponovo upoznamo, nas dvoje.
U podne, ručamo zajedno. Svakog podneva. Ujutro, putujemo zajedno. Svakog jutra. I
uveče.
Kad je kraj nedelje, ja patim, jer ne radimo. Tražim od Line dozvolu da je pratim dok
kupuje subotom. Čekam je na Glavnom trgu. Idem s njom po prodavnicama. Nosim joj pakete.
Zatim, odlazimo da pijemo kafu u gostionicu gde ima izbeglica. Potom Lina hvata autobus, vraća
se u svoje selo, svom mužu, svom detetu. Više je ne sledim.
Dovoljno je što sam je video da spava pored svog muža svake večeri.
Ostaje nedelja da se ispuni. Kažem Lini da ću je čekati u petnaest časova, svake nedelje,
na malom drvenom mostu koji vodi u šumu. Ako može da svrati dok šeta sa svojim detetom, biću
tamo.
Čekam je svake nedelje i, svake nedelje, ona dolazi.
Šetamo se sa njenom malom devojčicom. Ponekad, pošto je zima, Lina dolazi vozeći
malu na sankama. Ja vučem sanke do vrha jednog brežuljka, Lina i Violeta se spuštaju zajedno na
sankama, a ja idem peške da ih sretnem dole.
Tako, ne prođe dan a da ne vidim Linu. Postala mi je neophodna.
Moji dani u fabrici postaju dani radosti, moja buđenja ujutro – sreća, autobus – putovanje
oko Zemlje, Glavni trg – središte sveta.
 Lina ne zna da sam pokušao da ubijem njenog oca, ne zna da je moj otac njen. Mogu,
dakle, da je pitam da se venčamo. Ovde niko ne zna da smo brat i sestra, ni sama Lina to ne zna,
nema nikakve prepreke.
Nećemo imati dece, nije nam to potrebno. Lina već ima jedno, a meni ne gode deca.
Uostalom, Koloman bi veoma dobro mogao da odvede dete sa sobom kad se bude vraćao. Tako
bi dete imalo dedu i babu, zemlju, sve što će mu biti potrebno.
Ja hoću samo da čuvam Linu ovde. Kod mene. Moj stan je čist.
Raščišćavam drugu sobu gde sam mislio da namestim svoj radni prostor za pisanje, i
nameštam je kao sobu za dete u slučaju da Lina mora naglo da se preseli kod mene.
Posle našeg jela u podne, Lina i ja igramo šah. Ja uvek dobijam. Kad peti put dobijem,
Lina mi kaže:
– Potrebno je da budeš u nečemu najjači.
– Šta hoćeš da kažeš?
Ona je srdita; ona kaže:
– U školi smo bili ravni. Otada, prešli smo jedan put. Ja sam postala profesor klasičnih
jezika, a ti si ostao prost radnik.
Ja kažem:
– Ja pišem. Pišem dnevnik i knjigu.
– Jadni Šandore, ti ne znaš čak ni šta je knjiga. Na kojem jeziku pišeš?
– Na ovdašnjem jeziku. Nećeš moći da pročitaš ono što pišem.
Ona kaže:
– Teško je pisati i na svom maternjem jeziku. A tek na drugom jeziku?
Ja kažem:
– Pokušavam, to je sve. Svejedno mi je da li to uspeva ili ne uspeva.
– Zaista? Svejedno ti je da ostaneš radnik do kraja svog života?
– Sa tobom, ne, to mi nije svejedno. Bez tebe, prema svemu sam ravnodušan.
– Plašiš me, Tobijaše.
– I ti, i ti mene plašiš, Lina.
S vremena na vreme opet viđam Jolandu subotom uveče. Dovoljno sam se nagledao Line
i njenog muža kako spavaju u istom krevetu, i gostionice mi je sad više nego dovoljno.
Jolanda kuva pevajući, donosi mi viski sa ledom; ja čitam novine. Zatim jedemo, jedno
naspram drugog, ćutke. Nemamo ništa značajno da kažemo jedno drugome. Posle jela, ako ja
mogu, vodimo ljubav. Ja mogu sve manje i manje. Mislim samo na to da se što je mogućno brže
vratim kući da bih pisao.
Ne pišem više na ovdašnjem jeziku svoje neobične priče; pišem pesme na svom
maternjem jeziku. Te pesme su namenjene Lini, razume se. Ali, ne usuđujem se da joj ih
pokažem. Nisam siguran u svoj pravopis i zamišljam Linu kako mi se ruga. Što se tiče njihove
sadržine, još je suviše rano da bi je ona saznala. Bila bi sposobna da mi zabrani da sedim za
njenim stolom u kantini i opozove naše šetnje nedeljom.
Jedne decembarske subote, Jolanda mi kaže:
– Za Božić ću ići da posetim svoje roditelje. Mogao bi da provedeš veče uoči Božića sa
nama. Oni su odavno želeli da te upoznaju.
– Mogućno je. Možda ću doći.
Međutim, u ponedeljak ujutro, Lina mi kaže da joj je njen muž predložio da me pozove za
Badnje veče.
– Dođi sa svojom prijateljicom.
Ja odmahujem glavom:
 – Kad bih imao prijateljicu, ne bih provodio svoje subote i nedeljna popodneva sa tobom.
Dovešću jednog drugara.
Jolandi kažem da sam sa Žanom pozvan kod zemljaka. Da, vodim Žana sa sobom, i to će
biti za priču videti velikog fizičara lično dok jede za istim prazničnim stolom s mojim
neobrazovanim prijateljem seljakom!
Prevario sam se.
Koloman nas prima srdačno. Odmah oraspoložuje Žana predlažući mu mesto u kuhinji i
nudeći mu pivo.
Tako često sam ovu kuću osmatrao spolja, pa sam veoma zadovoljan da stan najzad vidim
izbliza. Jedna prostorija je okrenuta prema ulici, druga prema bašti i šumi. Između njih je kuhinja.
Nema kupatila. Nema ni centralnog grejanja, sobe su zagrevane ugljem, a štednjak je na drva.
Mislim da će Lini biti mnogo bolje kod mene nego ovde.
Ona je zauzeta pripremanjem stola u sobi gde obično radi Koloman. On je raskrčio sto i
složio svoje knjige.
Jelka je ukrašena, pokloni su podno nje. Pored jelke mala devojčica se igra u svojoj
ogradici.
Koloman pali svećice, a mala devojčica prima poklone. Razume se, ona ne mari za njih:
ima tek šest meseci. Ja sam joj doneo plišanog zeku, a Žan drvenu čigru koju je on lično
napravio.
Lina daje cuclu bebi:
– Ješćemo kad mala zaspi. Bićemo mirniji.
Koloman otvara bocu belog vina, sipa, diže svoju čašu:
– Srećan Božić svima!
Mislim da nikad nisam voleo božićno drvo. Možda Žan misli isto.
Lina stavlja dete da spava u zadnjoj sobi, zatim jedemo. Patku sa pirinčem i povrćem.
Veoma dobro.
Posle jela, razmenjujemo poklone. Žan dobija nož sa više sečiva, sa vadičepom i
otvaračem za konzerve. Veoma je zadovoljan. Ja dobijam naliv-pero od Line i ne znam kako da
to shvatim. Primam to loše, kao ruganje.
Koloman se okreće prema meni:
– Karola mi kaže da pišete.
Gledam Linu, lice mi gori, mora da sam sav crven u licu. Kažem glupo:
– Da, ali samo olovkom.
Da bih skrenuo razgovor, brzo dajem Lini poklon koji smo Žan i ja zajednički doneli,
servis za piće, bokal i čaše. Naravno, ja sam ga platio.
Lina počinje da rasprema sto. Ja joj pomažem. Zagrevamo vodu, Lina pere suđe, ja ga
brišem. Dok radimo, čujemo smeh koji dolazi iz sobe. Žan i Koloman pričaju šale.
Ja ulazim u sobu:
– Žane, valja ići. Poslednji autobus je za deset minuta.
Pred Kolomanom, ja ljubim Linu u obraz:
– Hvala, rođako, za ovo divno veče.
Žan ljubi ruku Lini:
– Hvala, hvala. Zdravo, Kolomane.
Koloman kaže:
– Da se opet vidimo ubrzo. Bilo mi je veliko zadovoljstvo.
Između Božića i Nove godine, imamo nedelju dana odmora, fabrika ne radi. Nema ni
zajedničkih putovanja, ni zajedničkih podnevnih obroka. Pre praznika, podsetio sam Linu:
 – Biću tamo, na mostu, svakog dana, u petnaest časova.
Kad nije suviše hladno, koristim bicikl. Kada veje sneg, idem autobusom. Čekam
nekoliko časova na mostu, zatim se vraćam i pišem pesme.
Na nesreću, mora da i Koloman ima praznični odmor, jer prati Linu u njenim šetnjama sa
bebom. Onda se ja skrivam iza nekog drveta i, kad više nisu na vidiku, odlazim. Lina sigurno
prepoznaje moj bicikl.
Ni jedan jedini put tokom celog tog odmora, Lina nije došla. Ni jedan jedini put nisam
mogao da razgovaram s njom.
Da li je Koloman nešto primetio tokom Badnje večeri?
Sad više volim radne dane od plaćenog odmora. Užasno se dosađujem. Zvonim kod
Jolande, ali ona ne odgovara, još je kod roditelja. Oni ne stanuju veoma daleko, ali ja ne znam
njihovu adresu.
Gostionica sa izbeglicama je zatvorena.
Jedne večeri zvonim kod Pola. Vrata mi otvara Kati.
– Dobro veče, Šandore. Šta hoćete?
– Ništa posebno. Malo da razgovaram sa Polom i vama.
– Pol nije tu. Otišao je. Nestao je. Možda se vratio u zemlju, ne znam. Nekoliko meseci
posle Verine smrti, našla sam pismo na stolu u kuhinji. Kazao mi je da je voleo Veru, da je bio
zaljubljen u Veru i da će večito žaliti što je otišao na letovanje sa mnom. Kazao je i da ga je Vera
volela, da je to bio razlog zašto se ona ubila kad smo oboje otišli na letovanje, ostavljajući nju
samu.
Mogu jedino da promrmljam:
– Žao mi je. Kako se snalazite bez Pola?
– Veoma dobro. Još radim u bolnici i viđam se s jednim muškarcem odavde koji nije u
opasnosti da se zaljubi u moju mlađu sestru, pošto je ona mrtva.
Kati zalupi vrata. Ja ostajem tu, na pragu, nekoliko minuta. U ono vreme, ja sam verovao
da je Vera bila zaljubljena u mene. Varao sam se. Ona je bila zaljubljena u svog zeta, Pola, muža
svoje sestre. S druge strane, laknulo mi je: Vera, dakle, nije ništa očekivala od mene.
Trideset prvog decembra, svraćam u Izbeglički centar. Sa sobom donosim više kilograma
hrane. Ulazim u veliku salu. Ljudi svih boja kože zauzeti su ukrašavanjem sale, pripremanjem
stola. Papirni stolnjaci, plastične čaše i plastični pribor za jelo. Posvuda, jelovo granje.
Čim sam ušao, živnuli su, okružuju me, viču:
– Žan! Žan! Evo tvog drugara!
Žan me odvodi do počasnog mesta, blizu kuhinje.
– Kakva sreća da si došao, Šandore!
Onda prisustvujem prazniku koji proslavljaju ljudi potekli iz poznatih i nepoznatih
zemalja. Muzika, igra, pesma. Izbeglice su dobile dozvolu da praznuju do pet sati ujutro.
U jedanaest časova, istrčao sam. Grabim svoj bicikl, odlazim u prvo selo. Sedam na rub
šume. Kod Line, svi prozori su mračni.
Ubrzo, crkveni sat otkucava dvanaest puta. Ponoć je. Nova godina počinje. Sedim u
smrznutoj travi, glava mi pada na grudi, plačem.
Najzad, praznici su završeni. Lina je ponovo moja, gotovo celog dana. Čak i kad radimo,
deli nas samo jedan jedini sprat i u svakom trenutku mogu da odem da je vidim.
Prvog jutra, u autobusu, Lina kaže:
– Izvini, Šandore, nisam mogla sama da izlazim iz kuće. Koloman je celog dana radio i,
čim bih krenula da se spremam da izađem sa Violetom, on bi izjavio da će i njemu dobro činiti
malo svežeg vazduha.
 – Da, Lina, video sam vas. Ne smeta. Srećom, to je sad gotovo. Sve je kao pre.
Lina mi reče čudesne stvari:
– Nedostajao si mi. Mnogo sam se dosađivala u kući. Koloman mi se takoreći nije
obraćao. Bio se zakopao u svoje knjige. Čak i dok smo šetali, jedva da je progovarao. Onda sam
mislila na tebe. I bila sam tužna kad sam spazila tvoj bicikl. A ti, šta si radio za vreme ovih dana
odmora?
– Čekao sam tebe.
Lina poniknu očima, porumene.
Tokom podnevnog obroka, ona mi je rekla:
– Nisam te još nikad pitala gde si ostavio svoju majku. Otišli ste zajedno, zar ne?
– Ne, ja sam otišao pre nje. Ne znam šta je s njom bilo.
– Videli su je u gradu, na ulici. Oprosti mi, Tobijaše, ali verujem da je tvoja majka
nastavila da vodi isti život kao u selu.
– Nije imala izbora. Ali, to je deo mog života koji bih radije da zaboravim, Lina. Ovde
niko ne zna otkuda dolazim, odakle potičem.
– Jadni Tobijaše. Oprosti mi. Ti ne znaš čak ni ko ti je otac.
– Varaš se, Lina, to veoma dobro znam. Ali, to je tajna.
– Čak i za mene?
– Da, čak i za tebe. Naročito za tebe.
– Zato što ga ja možda poznajem?
– Da, zato što ga ti možda poznaješ.
Lina sleže ramenima:
– Znaš, nekako mislim da je tvoj otac jedan od onih seljaka. Čak se više i ne sećam
njihovih imena.
– Ni ja se, Lina, ne sećam više njihovih imena.
Lina i ja sad možemo, tokom naših šetnji ili kad jedemo, da se upuštamo u razgovor o
prošlosti. Lina priča:
– Te godine kad si otišao, završili smo obaveznu školu. Na jesen, otišla sam u grad, kod
sestre moje majke. Moj brat se već nalazio u gradu, u nekom besplatnom internatu. Svake nedelje
smo se viđali kod naše tetke. A uz to su i moji roditelji često dolazili. Donosili su hranu sa sela,
jer u gradu mnogo čega nije bilo posle rata. Dve godine docnije, i moj mlađi brat je primljen u
besplatni internat, onaj isti u koji je moj otac i tebi predlagao da te smesti. Docnije, sve troje smo
otišli u glavni grad da završimo studije na Univerzitetu. Moj stariji brat je postao advokat, a drugi
lekar. I ti si mogao da postaneš neko da si slušao mog oca. Ali, ti si izabrao da pobegneš i da ne
postaneš ništa od svega. Fabrički radnik. Zašto?
Ja odgovaram:
– Zato što ne postajući ništa od svega, možeš da postaneš pisac. Uostalom, stvari su se
tako odigrale, a ne drugačije.
– Kažeš to ozbiljno, Šandore? Da ne treba postati ništa da bi se bilo pisac?
– Verujem da je tako.
– A ja verujem da treba imati izuzetno veliku opštu kulturu da bi se postalo pisac. Zatim,
treba mnogo čitati i mnogo pisati. Pisac se ne postaje preko noći.
Ja kažem:
– Nemam izuzetno veliku opštu kulturu, ali mnogo sam čitao i mnogo pisao. Da bi postao
pisac, treba samo da pišeš. Razume se, dešava se da nemaš ništa da kažeš. A ponekad, ipak imaš
nešto da kažeš, i ne znaš kako to da kažeš.
– I naposletku šta ti ostaje od onoga što si napisao?
 – Naposletku, ne ostaje ništa ili gotovo ništa. Jedan ili dva lista teksta i moje ime napisano
ispod. Retko i to, jer spaljujem gotovo sve što napišem. Ne pišem još dovoljno dobro. Kasnije,
napisaću knjigu, neću je spaliti i potpisaću je sa Tobijaš Horvat. Svako će verovati da je to
pseudonim. U stvari, to je moje pravo ime, ali ti ćeš ga jedina znati, Lina, zar ne?
Ona kaže:
– I ja imam želju da pišem. Kad se budem vratila u zemlju i Violeta krene u školu, pisaću.
– Šta ćeš pisati?
– Ne znam. Možda povest o nemogućoj ljubavi.
– Zašto će ta ljubav biti nemoguća?
Lina se smeje:
– Ne znam. Još nisam počela.
– Tvoja knjiga će biti lažna.
– Ti ne možeš to da znaš.
– Mogu. Jer, ti ne znaš sve. Ti nikad nećeš moći napisati našu povest.
– Zar mi imamo neku povest?
– Da, Lina, imamo jednu.
– Ljubavnu povest?
– To zavisi od tebe, Lina. Ukoliko ti nemaš neku drugu povest o nemogućoj ljubavi.
Ona kaže smejući se:
– Ne, nemam. Ali, mogu da izmislim neku.
– Nema tu šta da se izmišlja. Ja te volim, Lina, i ti mene takođe voliš.
Zaustavljamo se. Violeta spava u svojim kolicima. Proleće je već na pragu. Sneg kopni,
hodamo po blatu.
Lina gleda svoju uspavanu devojčicu:
– Da, i ja tebe volim, Šandore. Ali, tu je moj muž. I ona.
– Bez njih, da li bi me potpuno volela? Udala se za mene?
– Ne, Tobijaše. Ne mogu da postanem žena fabričkog radnika ni da sama nastavim da
radim u fabrici.
Ja pitam:
– A kad bih postao veliki slavan pisac i vratio se da te potražim, da li bi se udala za mene?
Ona kaže:
– Ne, Tobijaše. Najpre, ne verujem u tvoje snove o književnoj slavi. S druge strane, ne bih
mogla nikad da se udam za Esterinog sina. Tvoju majku su skitnice, cigani, ostavili u selu.
Kradljivci, prosjaci. Ja imam poštene roditelje, obrazovane, iz valjane porodice.
– Da, znam. A ja sam od majke kurve, od nepoznatog oca, i samo sam radnik. Čak i ako
postanem pisac, uvek ću biti nizašta, bez kulture, bez obrazovanja, kurvin sin.
– Da, tako je. Ja te volim, ali to je tek san. Stidim se, Šandore. Osećam se loše sa svojim
mužem, a i sa tobom se osećam loše. Imam utisak da vas obojicu varam.
– Ali, upravo to činiš, Lina. Varaš nas obojicu.
Mislim da ću morati sve da joj kažem, da je pogodim kao što je ona mene pogodila, da joj
kažem makar da sam od istog oca koji je i njen, obrazovan i iz valjane porodice. Morao bih da joj
kažem, ali ne mogu, ne mogu da joj nanesem bol, neću da je izgubim.
Linin muž treba da odsustvuje dva dana zbog učešća na nekoj konferenciji.
Ja predlažem Lini:
– Mogli bismo da se vidimo uveče.
Ona okleva:
– Neću da dolaziš u kuću. Ne mogu da dođem kod tebe, suviše je daleko, ne mogu malu
da ostavim suviše dugo samu. Čekaj me na mostu. Kad Violeta zaspi, izaći ću na trenutak. Oko
devet sati.
Ja dolazim u osam sati. Naslanjam bicikl uz ogradu mosta. Sedam, čekam, kao tolikih
večeri. Mogao bih da čekam satima, danima, ako bi trebalo; nemam ništa drugo da radim.
Pomoću svog dvogleda, posmatram Linu. Ona ulazi u zadnju sobu, stavlja dete u krevet,
gasi svetlo. Otvara prozor, naginje se, puši cigaretu. Ne vidi me, ali zna da sam tu. Ona čeka da
mala zaspi.
Časovnik na crkvi oglašava devet časova. Pada kiša.
Ubrzo zatim, Lina je pored mene. Njena kosa je pokrivena maramom onako kao što je
nose žene naše zemlje. Osim moje majke, koja nije nosila ni maramu ni šešir. Ona je imala
veličanstvenu kosu, čak i pod kišom.
Lina se baci u moj zagrljaj. Ja je ljubim po obrazima, čelu, očima, u vrat, u usta. Moji
poljupci su vlažni od kiše i suza. Prepoznajem suze na Lininom licu, jer one su slanije od kapljica
kiše.
– Zašto plačeš?
– Bila sam zla prema tebi, Šandore. Rekla sam ti da se neću udati za tebe zbog tvoje
majke. Ali, to nije tvoja greška! Ti tu ne možeš ništa. Ti bi morao da se naljutiš i odlučiš da me
nikad više ne vidiš.
– Pomislio sam na to, Lina, ali nisam imao snage za to. Potpuno zavisim od tebe. Ako bih
odlučio da te više ne vidim, umro bih. Ne mogu da se naljutim na tebe, čak i kad mi nanosiš bol.
Znam da me prezireš, ali ja te dovoljno volim da to podnesem. Jedina stvar koju ne bih mogao da
podnesem jeste da se vratiš u zemlju sa Kolomanom.
– Međutim, upravo to ću učiniti za nekoliko meseci.
– Ja to neću preživeti, Lina.
Ona me miluje po kosi:
– Svakako ćeš to preživeti, Šandore. Uostalom, potrebno je samo da se i ti vratiš u zemlju
i moći ćemo da nastavimo da se viđamo.
– Krišom? Iza leđa tvog muža?
– Nema drugog rešenja. Ako me voliš, vrati se sa nama. Ništa te ne sprečava.
– Oh, da! Toliko stvari.
Stežem je uz sebe, ljubim je u usta, dugo, veoma dugo, dok nas munje obasjavaju, dok
grmi, dok me obuzima ogromna toplota i dok ejakuliram, stisnut uz Linu.
 Kiša

Juče sam dugo spavao. Sanjao sam da sam mrtav. Video sam svoj grob. Bio je napušten,
pokriven korovom.
Neka starica se šetala između grobova. Pitao sam je zašto se niko ne brine za moj.
– To je veoma stari grob, rekla mi je ona. Pogledajte datum. Niko ne može više da
poznaje onoga ko je tu pokopan.
Pogledao sam. Bila je to tekuća godina. Nisam umeo da odgovorim.
Kad sam se probudio, bila je već noć. Iz svoje postelje video sam nebo i zvezde. Vazduh
je bio proziran i blag.
Hodao sam. Nije bilo ničeg drugog osim hodanja, kiše, blata. Moja kosa, moja odeća, bile
su mokre; nisam imao cipele; hodao sam bos. Moja stopala bila su bela; njihova belina se
izdvajala od boje blata. Oblaci su bili sivi. Sunce još nije izašlo. Bilo je hladno. Kiša je bila
hladna. I blato je bilo hladno.
Hodao sam. Sretao sam druge pešake. Svi su oni hodali u istom smeru. Oni su bili lagani,
sazdani bez težine. Njihova stopala bez korena nikad nisu bila ranjavana. Bila je to putanja onih
koji su napustili svoju kuću, koji su napustili svoju zemlju. Ta putanja nije nikud vodila. Bio je to
prav i širok drum koji nije imao kraja. Prolazio je kroz planine i gradove, vrtove i tornjeve, ne
ostavljajući trag za sobom. Kad biste se okrenuli, on bi nestao. Drum je postojao samo pravo
napred. S jedne i druge strane prostirala su se ogromna blatnjava polja.
Tok vremena se cepa. Gde ponovo naći nerazgovetna područja detinjstva? Eliptična sunca
očvrsla u crnom prostoru? Gde ponovo naći put zanjihan u praznini? Godišnja doba su izgubila
svoje značenje. Sutra, juče, šta znače te reči? Postoji samo sadašnjost. Jednom, veje sneg. Drugi
put, pada kiša. Zatim, sunce, vetar. Sve je to sada. To nije bilo, neće biti. To jeste. Uvek. Sve u
isti mah. Jer, stvari žive u meni, a ne u vremenu. A u meni, sve je sadašnjost.
Juče sam otišao na obalu jezera. Voda je sad veoma crna, veoma tamna. Svake večeri,
između talasa je ukrcano nekoliko zaboravljenih dana. Oni se udaljavaju put horizonta kao da
plove po moru. Ali, more je daleko odavde. Sve je tako daleko.
Verujem da ću ubrzo biti izlečen. Nešto se slomilo u meni ili negde u prostoru. Otići ću
prema nepoznatim visovima. Na zemlji postoji samo žetva, nepodnošljivo čekanje i neizreciva
tišina.
Vraćam se biciklom po kiši. Srećan sam. Znam da me Lina voli. Tražila je od mene da se
vratim u zemlju istovremeno kad i ona i Koloman.
Ali, ja nemam želju za tim.
Vratiti se u svoju zemlju, zašto?
Ponovo postati fabrički radnik? Line neće biti u fabrici, ni u kantini,
Ona će biti profesor na Univerzitetu.
Ona me neće više poznavati.
Ona mora da ostane ovde. Treba da ostane. Sa svojim mužem, sa svojim detetom,
svejedno mi je. Ja neću da ona ode. Ja znam da me ona voli. Dakle, mora da ostane.
Lina će ostati sa mnom. Udata ili ne, sa detetom ili ne, šta mari. Živećemo zajedno.
Neko vreme ćemo raditi u fabrici, zatim ću ja objaviti knjige – pesme, romane, priče, i
obogatićemo se. Neće biti potrebe da radimo, kupićemo kuću na selu. Neka postarija žena, blaga i
pristojna, kuvaće nam, voditi domaćinstvo. Mi ćemo pisati, slikaćemo.
Tako će prolaziti dani.
 Nećemo više morati da trčimo ni da čekamo, šta god to bilo. Budićemo se kad nam se više
ne bude spavalo. Ići ćemo u postelju kad to poželimo.
Samo, Lina se ne slaže.
Ona apsolutno želi da se vrati u našu zemlju. Ne znam zašto. Ima toliko drugih zemalja na
svetu!
Ako bih se i ja vratio u našu zemlju, ne bih mogao sebe da sprečim da tragam za svojom
majkom među svim kurvama svih gradova.
Posle našeg sinoćnjeg susreta, bojim se onoga šta će reći Lina. Ona je tako nepredvidiva
da ja nikad ne znam za šta da se uhvatim.
Sutradan ujutro ona se penje u autobus i seda pored mene, kao obično. Na levoj ruci drži
svoju devojčicu, desnu ruku uvlači u moju. Ne postavljam pitanja. Tako putujemo do fabrike.
Vedro je. U podne jedemo, zatim idemo u šetnju po parku. Seli smo na klupu. Nema
nikog okolo, ne razgovaramo. Ispred nas, čudovišna fabrička zgrada. Dalje, iza nje, veličanstveni
predeo kakav se može videti na turističkim prospektima.
Ja stavljam svoju ruku na Lininu. Ona je ne povlači. Tihim glasom joj recitujem jednu od
pesama koje sam napisao za nju, na našem maternjem jeziku.
– Od koga je to?
– Od mene.
– Verujem da ti možda doista imaš talenta, Šandore,
Moramo da se vratimo na naš posao. Naše ruke se razilaze. I ja pomišljam da više ne bih
mogao da živim bez Linine ruke u svojoj.
Kako je zadržati?
Jedne večeri, u svom poštanskom sandučiću nalazim poruku od Eve:
„Našli smo drugog prevodioca za jezik vaše zemlje. Niste, dakle, više neophodni. Volela
bih, ipak, da se opet vidimo na nekoliko minuta kod mene, znate adresu. Vaše zelene oči su me
začarale... a i ostalo. Čekam vas počevši od dvadeset časova u sredu i subotu uveče. Sa sećanjem
koje se ne zaboravlja, Eva.”
Ne odgovaram. U svakom slučaju, sad ne bih mogao da vodim ljubav s njom. Ni sa
Jolandom ne mogu. Ne mogu više.
– Ne jedeš dovoljno, Šandore. Ne voliš moju kuhinju?
– Kuvaš savršeno, Jolanda.
– Šta nije u redu? Ličiš na izgladnelog mačka. Potpuno si se razboleo od tvojih zemljaka.
– Ne brini o tome, Jolanda.
Usnuo sam na kanabetu slušajući muziku. Oko ponoći Jolanda me drmusa:
– Vodim te, Šandore. Ili hoćeš da prespavaš ovde?
– Hvala, Jolanda, verujem da ću otići kući da spavam. Ali, nemoj da se uznemiravaš, ići
ću peške.
Vraćam se kući. Nalazim Žana prućenog na podu kuhinje. Verujući da je pijan, drmusam
ga. On otvara oči:
– Nisam mrtav?
– Zašto bi bio mrtav?
– Pa otvorio sam gas.
– Gas je odsečen već nedelju dana. Ne plaćam ga više. Ni struju. Uskoro će je preseći.
Suviše novca sam potrošio na peškire, bicikl, džepnu svetiljku, dvogled... kako si ušao?
– Bilo je otvoreno.
– Mora da sam zaboravio da zabravim. Nije važno. Nema ništa da se ukrade. Zašto si hteo
da umreš?
 – Dobio sam pismo. Anonimno pismo. U njemu piše da ne smem više nikad da se vratim
zato što je moja žena našla drugog muškarca i da sam, ja, zapravo samo dobar za slanje novca.
Moja žena je već trudna s drugim. Šta bih mogao da uradim?
– Ili da se vratiš i povratiš svoju ženu, ili da ostaneš ovde i ne misliš više na nju.
– Ali, ja volim svoju ženu! Volim svoju decu!
– Onda, nastavi da im šalješ novac.
– Znajući da će ga drugi trošiti? Šta bi ti uradio na mom mestu?
– Ništa ne znam. Ne znam čak ni šta da radim na svom mestu.
– Ipak, ti si neko ko je pametan. Od koga bih mogao da zatražim savet?
– Od sveštenika, možda.
– Već sam pokušao. Oni ne poznaju život. Oni nam govore da se prepustimo. Molite i
imajte poverenja. Imaš li nešto za jelo?
– Ne, ništa. Jeo sam kod Jolande. Hajde da izađemo.
Odlazimo u našu gostionicu. Tamo više nema gotovo nikog. S nešto novca koji mi je
ostao kupujem Žanu salatu od krompira.
Kad je završio s jelom, on pita:
– Moram li da se vratim u Centar?
– Naravno. Gde bi inače hteo da spavaš?
– Kod tebe. U sobici, svaštarnici.
– Nema više takve. Preuredio sam sobicu u dečiju sobu da bih prihvatio Linu.
– Lina dolazi da stanuje kod tebe?
– Da, ubrzo.
– Ti si siguran u to?
– Da, ali to te se ne tiče. Možeš da spavaš u sobici, na tepihu. Samo ove noći, nijedne
više.
Autobus stiže u prvo selo. Kao obično, starica preuzima svežanj novina. Lina se penje.
Ona seda pored mene. Uzima moju ruku u svoju kao što radi već nedeljama i, prvi put, spušta
svoju glavu na moje rame. Tako putujemo, bez reči, do fabrike. Kad smo konačno stigli, Lina se
ne miče. Pomišljam da je zaspala, nežno je prodrmam. Ona pada sa sedišta. Uzimam dete u svoje
ruke i vičem:
– Pozovite hitnu pomoć!
Odnose Linu kod fabričke socijalne radnice, telefoniraju bolnici. Žena iz jaslica će se
pobrinuti za devojčicu.
Penjem se sa Linom u kola hitne pomoći. Pitaju me:
– Vi ste njen muž?
– Da.
Držim Linine ruke u svojima, pokušavam da ih zagrejem. Usred vožnje, Lina dolazi k
sebi.
– Šta se dogodilo, Šandore?
– Ništa ozbiljno, Lina. Pala si.
– Violeta?
– Čuvaju je. Ne brini.
Ona još pita:
– Ali, šta mi je bilo? Nigde me ne boli, osećam se veoma dobro.
– Svakako nije ništa ozbiljno. Mala nelagoda.
Stižemo u bolnicu. Kažu mi:
– Vratite se kući. Telefoniraćemo vam.
 – Nemam telefon. Sačekaću ovde.
Pokazuju mi neka vrata:
– Smestite se u onoj prostoriji.
To je mala čekaonica. U njoj je samo jedan mladić. Na licu mu je veoma nervozan izraz:
- Neću to da vidim. Primoravaju me da prisustvujem porođaju da bih video koliko pati
moja žena. Ali, ako to vidim, nikad više neću moći da s njom vodim ljubav.
– U pravu ste, nemojte.
Nešto kasnije, pozivaju ga:
– Dođite, počinje.
– Ne!
On istrčava. Gledajući kroz prozor, vidim ga kako trkom prelazi park.
Čekam još oko dva časa, zatim dolazi mladi lekar i osmehuje se:
– Idite kući mirno. Vaša žena nije bolesna, ona je trudna, to je sve. Sutra će verovatno
moći odavde. Dođite da je potražite oko četrnaest časova.
Juče, izašavši iz bolnice, nisam se vratio na posao. Hodao sam ulicama grada, zatim sam,
oko jedanaest časova, seo u park preko puta Univerziteta.
Oko podneva, Koloman je izašao iz zgrade u društvu s nekom mladom plavušom. Išli su
parkom, pratio sam ih. Seli su na terasu kafića. Bilo je već toplo, bilo je proleće. Naručili su da
jedu, smejali su se.
Videvši Kolomana s mladom devojkom, postao sam ljubomoran. Nije imao pravo da vara
Linu dok je ona radila. Nije imao pravo da odvodi Linu iz zemlje ako je kadar da se zabavlja s
drugim devojkama.
Pomislio sam i na Linu koja je svakog jutra držala svoju ruku u mojoj. Prethodne večeri
vodila je ljubav sa svojim mužem, bez čega ne bi zatrudnela.
Ustajem, idem do Kolomanovog stola:
– Imate li minut?
On ustaje, razdraženo:
– Šta hoćete od mene, Šandore?
– Lina je u bolnici. Jutros se onesvestila u autobusu.
– Onesvestila?
– Da, Otpratio sam je u bolnicu. Očekuju vas tamo.
– A dete?
– Žena iz jaslica će ga čuvati do povratka vaše žene.
– Hvala, Šandore. Otići ću u bolnicu ubrzo. Posle mojih predavanja.
Nije usplahiren. Mirno završava svoje jelo, zatim se, u društvu mlade devojke, vraća u
krug Univerziteta.
Ja se vraćam u bolnicu. Hitam do Linine postelje:
– Vaš muž će odmah doći, posle svojih predavanja.
– Više mi ne govoriš ti, Šandore?
– Hladno mi je, Lina, veoma hladno. Gubim te. Ti čekaš drugo Kolomanovo dete.
Sutradan treba opet da uhvatim autobus da bih išao da radim.
Veče provodim ispred Linine kuće da bih video da li se vratila iz bolnice. Nema svetla ni
u jednoj sobi.
Tri dana kasnije, Lina se još nije vratila. Ne usuđujem se da odem u bolnicu, ne usuđujem
se da posetim Linu. Nisam njen muž, samo sam stranac za nju. Nemam nikakve veze s njom,
osim što je volim. Osim što sam njen brat, ali to jedini ja znam.
Četvrtog dana telefoniram u bolnicu. Rekli su mi da je Lina još tu, da će izaći tek iduće
nedelje.
U subotu popodne kupujem buket cveća. Mislim da ga ostavim za Linu na prijemnici,
zatim pomišljam na njenog muža, Kolomana, i na ulici dajem buket nepoznatoj ženi.
U nedelju provodim dan u krugu bolnice, skriven iza drveća u parku. Oko šesnaest
časova, mala kola socijalne radnice se zaustavljaju na ulazu. Ubrzo Lina izlazi iz bolnice i seda
pored radnice.
Koloman nije došao po svoju ženu.
Uveče, kroz prozor, vidim Kolomana za stolom, kao obično, u prednjoj sobi, Lina se bavi
malom devojčicom u drugoj prostoriji.
U ponedeljak ujutro, Lina se penje u autobus. Ona je bleđa i mršavija nego ikad. Ona seda
pored mene, plače. Obesila se o moje ruke, o moje grudi:
– Šandore, Šandore.
Ja pitam:
– Zašto si ostala tako dugo u bolnici?
Jedva da sam mogao da razumem odgovor koji ona šapuće u moje uho:
– Pobacila sam, Šandore.
Ćutim. Ne znam šta da kažem. Ne znam da li sam zadovoljan ili sam tužan. Čvrsto stežem
Linu uz sebe. Ona kaže:
– Zbog tebe. Sve to zbog tebe. Koloman je verovao da je to bilo naše dete, tvoje i moje.
Međutim, mi nikad nismo vodili ljubav.
– Ne, Lina, nikad. Da li si htela da sačuvaš to dete?
– Šandore, ti ne možeš da znaš šta mi osećamo kad nam otimaju naše dete. To je možda
bio mali dečak. A Koloman me je prisilio da ga se otarasim. Ne volim više svog muža, Šandore,
ne podnosim ga. Mrzim ga. Uostalom, on sigurno ima prijateljicu u gradu. Vraća se sve kasnije i
kasnije. Odlučili smo, posle našeg povratka u zemlju, da zatražimo razvod.
Ja kažem:
– Onda pusti Kolomana da se vrati sam i ostani sa mnom. Možeš da dođeš kod mene ove
večeri, sa svojom malom devojčicom, sve je spremno, soba za dete, naša soba, ima svega što je
potrebno, čak i igračaka.
– Ti imaš sobu za dete kod kuće?
– Da, Lina. Odavno vas čekam. Kasnije, napraviću ti malog dečaka, Lina. I koliko god
dece budeš htela.
– A mi ćemo ih ostavljati u jaslicama dok budemo radili.
– Zašto ne? Ona će biti srećna u jaslicama. Imaće igara, drugova, prijatelja.
– Ali ne porodicu. Ovde nikad neće imati porodicu. Ni babu, ni dedu, ni ujake, ni tetke, ni
rođake.
– Očigledno je da se sve ne može imati. Kad ostavljaš svoju zemlju, moraš svemu da se
prilagođavaš. Ali, ako me ti voliš, prihvatićeš.
– Volim te, Šandore. Ali, ne dovoljno da bih ostala.
– Ako se ja vratim u zemlju sa tobom, da li ćemo se venčati?
– Ne, ne, žao mi je, Šandore, ne verujem u to. Kako bih mogla da te predstavim svojim
roditeljima? Evo Tobijaša, mog muža, Esterinog sina.
– Prevarićemo ih. Oni me neće prepoznati.
– Da ih varamo? Celog našeg života? Moje roditelje? Našu decu? Svakoga? Kako se
usuđuješ da mi predložiš tako nešto?
Ja sam sâm kod kuće. Gledam dečiju sobu, igračke, svileni sobni ogrtač koji sam kupio za
Linu.
 Nema više ničeg da se učini. Sve sam pokušao. Nemoć je najstrašnije osećanje. Mogu
samo da pijem pivo za pivom, da pušim cigaretu za cigaretom, da sve vreme sedim bez misli, bez
želja.
Sve je gotovo. Lina nikad neće doći kod mene. Ona će ubrzo otići sa muškarcem koga ne
voli. Mislim da će ona biti nesrećna, da ona nikad neće voleti nijednog drugog muškarca kao
mene.
Kasnije odlazim u kuhinju da bih nešto pojeo. Vadim komad slanine iz frižidera. Uzimam
dasku i nož da odsečem slaninu.
Odsecam dva režnja, zatim zastajem. Zurim u nož koji držim u ruci. Brišem ga, stavljam
ga u unutrašnji džep svoje jakne. Ustajem, izlazim iz kuće, penjem se na svoj bicikl.
Besno vozim bicikl. Znam da sam lud. Znam da to ništa neće srediti, ali potrebno je da
delujem, da nešto učinim. Nemam ništa da izgubim, a Koloman zaslužuje smrt.
On mora biti kažnjen zato što je svoju ženu prisilio da se otarasi deteta koje je nosila i čiji
je on bio otac. Više bih voleo da je dete bilo moje. Ali, nije bio takav slučaj.
U osam sati uveče, ja sam ispred Linine kuće. U prednjoj sobi nema svetla. Lina mora da
je u kuhinji, ili u drugoj sobi, sa Violetom.
Ulice su puste. Nijednog prolaznika. Sedam na stepenište, čekam.
Koloman dolazi oko jedanaest časova, poslednjim autobusom. Ja mu kod vrata
preprečujem prolaz.
– Šta hoćete, Šandore?
– Da vas kaznim za ono što ste Linu naterali da pretrpi. To je bilo vaše dete, Kolomane,
ne moje.
On pokušava da me odgurne:
– Imbecilu, odlazite!
Vadim nož iz svoje jakne i ubadam ga u stomak. Ne uspevam da ga izvučem. Koloman se
previja oko oštrice, ruši se. Ostavljam ga tu, na zemlji. Uzimam svoj bicikl. Bežim. Njegovi
svirepi urlici mi se ore u ušima.
Legao sam na svoj krevet, čekam policajce. Ostavio sam vrata otvorena. Tako prolazi noć,
ne mogu da zaspim. Međutim, ne bojim se. Zatvor ili fabrika, svejedno mi je. Barem će Lina biti
oslobođena tog prljavog tipa.
Ujutro policajci još ne dolaze. Ali, Lina je tu, oko devet sati. To je prvi put da dolazi kod
mene. Ona seda na jedinu stolicu.
Ja pitam:
– Da li je mrtav?
– Ne, u bolnici je. A čim bude izašao, za nekoliko dana, odlazimo. Susedi su dotrčali kad
su čuli krike, pozvali su hitnu pomoć. Rana je samo površinska.
Ja ništa ne kažem. Mislim da sam čak, bez ikakve sumnje, nesposoban da nekoga ubijem.
Ona nastavlja:
– Koloman nije podneo tužbu protiv tebe. Uz uslov: da mu ostavim Violetu posle
razvoda. Morala sam da potpišem papir. On je izjavio da ga je napala nepoznata osoba.
– Nisi smela da potpišeš, Lina. Nevažno mi je što ću ići u zatvor.
– Htela sam da te poštedim zatvora zato što te volim, Šandore. Više nego što ti mene
voliš. Ako bi me zaista voleo, otišao bi daleko odavde i ja bih te zaboravila.
– Ne ja, Lina. Ja tebe nikad ne bih zaboravio.
– Upoznao bi neku drugu ženu.
– Nijedna ne bi bila ti, ne bi bila Lina.
– Ja se zovem Karolina. Lina je jedna od tvojih izmišljotina. Sve žene u tvom životu se
zovu Lina.
– Ne, ti si jedina. Pošto si sve izgubila, ostani ovde sa mnom.
– Zar još? Ja verujem da si ti lud, Šandore. Doneo si mi samo nesreću. Ti si uništio moj
život. Izgubila sam dva deteta zbog tebe. Neću više nikad ponovo da te vidim. Hoću da živim u
istoj zemlji u kojoj i moja ćerka. Zbogom, Tobijaše.
Ona se diže. Izlazi. Zatvara vrata.
Nisam joj rekao da sam bio njen brat.
Nisam joj rekao da sam pokušao da ubijem našeg oca.
Što se tiče mog života, on može da se sažme u nekoliko reči: Lina je došla, zatim je otišla.
U svojoj glavi, ja joj još kažem:
– U vreme našeg detinjstva već si bila ružna i zla. Verovao sam da te volim. Prevario sam
se. Oh, ne, Lina, ne volim te! Ni tebe, niti ikog, niti išta, ni život.
 Putnici na brodu

Izgleda mi da se nebo natmurilo na kišu. Možda je već kišilo dok sam ja plakao.
Nesumnjivo. Iznad mojih dlanova, vazduh je poprimio boju, i pored tmastih oblaka,
plavet je prozirna.
Sunce je još tu, levo, spremno da zađe. Svetiljke su pobole svoje korenje po obodu puta.
U nestalnom sutonu, izmučena ptica nastavlja u kosom letu, ali lišena nade – pada pred
moje noge.
„Bila sam velika i teška”, kaže ona. „Ljudi su se bojali moje senke koja je padala po njima
dok se smrkavalo. I ja sam se bojala kad su padale bombe. Nisam letela predaleko i, kad bi
opasnost prošla, vraćala sam se da dugo lebdim iznad leševa.
Volela sam smrt. Volela sam da se igram sa smrću. Uzletevši do tamnih planinskih
vrhova, sklapala sam svoja krila i prepuštala se padu, kao kamen.
Ali, nikad nisam išla do kraja.
Još sam se bojala. Volela sam jedino smrt drugih.
Svoju sopstvenu smrt naučila sam da volim tek kasnije, znatno kasnije.”
Uzimam pticu na svoje grudi, milujem je. Njena opuštena krila su slomljena.
„Niko se od poniženih prijatelja neće vratiti”, kaže ona. „Idi u grad. Tamo još ima
svetlosti. Svetlosti koja će tvoje lice učiniti bledim, svetlosti koja nalikuje smrti. Idi tamo gde su
ljudi srećni, jer ne poznaju ljubav. Oni su toliko ispunjeni da im više nije potreban niko drugi, ni
Bog. Uveče dvaput zaključavaju svoja vrata i strpljivo čekaju da prođe život.
– Da, znam to, kažem ja ranjenoj ptici. Pre mnogo godina izgubio sam se u jednom gradu.
Nikog tamo nisam poznavao. Nije mi, dakle, bilo važno gde sam bio. Mogao sam da budem
slobodan i srećan, jer tada nikog nisam voleo.
„Zaustavio sam se na obali crnog jezera. Prošla je neka senka, zurila je u mene. Ili je to
bila samo pesma koju sam neprestano ponavljao, muzika? Ne znam više, uzalud pokušavam da se
setim. Bio sam prestravljen. Pobegao sam trkom.
Imao sam prijatelja. Ubio se pre sedam godina. Ne mogu da zaboravim toplotu poslednjih
letnjih dana, ni beznadne suze šuma pod kišom.”
– Ali ja, kaže ranjena ptica, ja sam upoznala čudesna polja. Ako bi mogao do njih da
dospeš, nećeš hajati za svoje srce. Na njima nema cveća, trava leluja poput zastava; ta polja su
bezgranična. Doći će ti samo da kažeš: voleo bih da otpočinem na zemlji spokoja.
– Da, znam to. Ali, senka će proći. Slika, pesma, vazduh.
– Idi onda u planinu, kaže ptica, i pusti me da preminem. Ne mogu da podnesem tvoju
tugu. Tugu kretnji, vodopada boje pepela, tugu zore koja hodi duž blatnjavih polja.
Na planini su se okupili muzičari. Šef orkestra sklopio je uz sebe svoja crna krila, a ostali
su počeli da sviraju.
Njihov brod plovio je na talasima muzike, konopci su vijorili na vetru.
Kukasti prsti najvećeg zaboli su se u drvo. Četvorica ostalih skinuli su svoju odeću,
njihovi bokovi su se zategli, njihova kolena savila, po njihovim žilama plesali su crni paukovi.
U dolini još je odbleskivalo sunce, proste sive kuće brstile su livadsku travu kad je najjači
muzičar, sanjalica, prošetao po žitu, klekao na brežuljak. I pevao je sa dna broda onaj koji je bio
najsrećniji od svih.
Ostali nisu videli štake nemoćnog sunca. Slika se ispunila bojama neba. U očima su se
upalile iskrsavajuće zvezde.
 Onda su ljudi na brodu podigli njihove mrtve na svoja ramena i bacili poslednji pogled
prema kopnu.
Dve godine posle Karolininog odlaska rodila se moja ćerka Lina. Godinu dana kasnije
rodio se moj sin Tobijaš.
Ujutro ih ostavljamo u jaslicama. Preuzimamo ih uveče.
Moja žena, Jolanda, primerna je majka.
Još radim u fabrici časovnika.
U prvom selu niko se ne penje u autobus.
Ja više ne pišem.