А лександар П р ст ој евић

Par i s

А У Т О Б И О Г РА Ф И Ј А И А У Т О П О Е Т И К А У
"
„ П О РОД И Ч Н ОМ Ц И РК У СУ Д А Н И ЛА К И Ш А
(Рани ј ади, Баит ш, пепео, Пешчаник )

П розно стваралаштво Д анила К иша у великој ј е мери инспирисано

његовом властитом биог рафиј ом. То постај е очевидно ако се подаци о
његовом детињству упореде са догађај има кој и чине окосницу Пор о-
дичног цир к у са. Тешко ј е, међутим, говорит и о Д анилу К ишу к ао ау-
тобиографу напросто зато што ј е он читав свој ж ивот посветио - изузму
ли се његови преводилачки , теориј ски и полемичк и текстови - пре свега
оној врсти к њиж евног ст варалаштва кој у у недостатк у лепше речи име-
нуј емо ту ђицом фик циј а. То ипак ниј е спречило мног е чит аоце да у
Пор одичном цир к у су виде нек у врсту замаскиране аутобиог рафиј е пи-
сц а.
То ј е изнен ађуј ућ е будући да ј е немог уће п р осудити , иск ључ и во
на основу предоченог текста, да ли ј е нек а књига аут обиографиј а или
н е. Н аиме, аут обиог рафски ж анр ј е дефинисан особином проистекл ом
из фундаменталног принципа истинитости на к оме се заснива. А уто-
биог рафск и т екст , увек и без изузетк а ставља знак ј едн акости између
и м ен а џ и с ц а са к о р и ц а к њ и г е , п р и п о в е д ач а и г л ав н о г а л и к а , а т о , к а о
што сви знамо, ниј е случај у Пор одичном цир к усу .
Опозициј а аутобиог рафског и романескн ог пок азуј е да се К иш ова
п р о з а и з н у т р а о п и р е н ам ет н у т и м ж ан р ов с к и м о д р ед н и ц ам а , о дн о сн о д а
се текст супротст авља парат екст у . Н аиме, иако постој е читаоци кој и су
упознат и са пишчевим ж ивотом , к ао и они кој и су са паж њом читали
К ишове комент аре соп ственог ст варал аштва у к ој има он инсистира н а
аутобиог рафском елемент у , сиг урно ј е да се већи део публике ослања
искљу чиво на оно што се налази између корица књиг е. То т акође значи
да се у тек ст у налазе одређена упут ства за његово исправно чит ање
кој а све вантекстуалне информациј е чини сувишним.
Та уп утст ва нај ч ешћ е н азивамо аут опоетик ом или аутопоет и чким
диск ур сом. Он а п редстављају нек у врст у мет афоричког и врло саж етог
456 А лександар П рстој евић

г овор а кој им текст интерпретир а сопствену ст рук т уру и смисао. А уто-

поетик а мож е, глобално уз ев, бити ок р енут а к а самом п р оц есу к он -
ст ру к циј е уметничк ог дела. А уторефлексивни к оментар , међутим, кој и
за обј ек ат не у зима поетик у дела већ дело к ао феномен , директан ј е
спој са реалним чит аочевим свет ом, па самим тим и ј едини пут к а де-
финициј и дела као (замаскиране) аутобиог рафиј е.
*

У П ор одичном цир к у су кључни ауторефлексивни коментар налази

се на к р ају чет вртог дела Из бар шунаст ог ал бума, где приповедач вели
д ја е К онд у к т е р њег овог о а
ц д ож ивео сво ју поновн а и ма и
у ф р ц ју у ј д е -
ној од његових књиг а. Подсетимо се: Б ашт а, пепео изг рађен , између
осталог , на очевом К ондук т еру , обј ављен ј е п ре Раних ј ада, тако да
чит ал ац у часу у коме чита ову реченицу схват а да п риповедач Раних
ј ада себе дефинише у тексту к ао ау тора Башт е, пепела, а аутор Башт е,
пепела ниј е нико др уги до Д анило К иш.
Гово рећи о Б ашт и, пепелу к ао у метничком делу пр иповедач Раних
ј ад а се ставља у пози и
ц ју оног а ко т у к њи г у п осм ат р а из сп о љне , ван -
текст уалне перспективе. Тиме он чит аоцу предлаж е следеће т у мачење:
А ндр еас Сам , па самим тим и Е дуард, А на и М ариј а Сам су фик ц ио-
налн а имена чланова К ишове породице. Чит ав циклус ј е деформациј а
ист ините приче о његовој пор одици дик т ир ана з ахтевима изабр аног
ж анра. Д аље, сам ж анр ј е, између осталог , изабран због слободе кој у
дја е а то
у ру у р т ет ману к љу ч н их ог а а
д ђ ј , а сл об оду д а по в
д у че или за-
маск ир а одређене к арактерне црт е, услове п од кој има се оно што ј е
прик азано одвиј ало , ш т о ће р ећи да ј асниј е уп ути на оно што аутор
смат р а за есен циј у пор одичне историј е.
У дир ектној вези са овим , к ључним, аут ор ефлексивним т ренут ком
К ишовог дела стој и последњи одељак Раних ј ада кој и, због њег овог
значај а доносимо овде у целини:
Ево , док држ и ск лопљене очи , ево шт а му пева харфа на уво: да ће уск ор о
пр ест ати да р ади к ао слуг а к од госп одина М олн ар а; да се његов от ац неће ник ада
врат ити ; да ће напустити уџ ерицу са набиј еном земљом у место пода; да he доспети
назад у Ц рну Гору к од деде; да he имати нове к њиг е; да he имат и 1500 оловак а,
200 налив -пер а, 5000 к њига; да he му мај к а уско ро у мр ет и; да ћ е ср ести девој к у
кој у he вечно волет и ; да ће п ут овати; да ће видет и мора и г радове; да ће - про-
дирући у далек у историј у и у библиј ска вр емена - истраж ивати свој е мутно поре-
кло; да ће написати причу о еолској харфи од електричних бандера и жица. 1
О вај профетско-лирски завршет ак се директно надовезуј е на сли-
к у А ндреаса Сама наднет ог над док ументе кој е односи за Ц рну Гору и

1 Данило Киш, По одични и к с, Беог ад, СКЗ, 1993, ст . 86.

р цр у р р
 "
Аушобиографиј а и аушоиоешика у „ Породичном циркусу ... 457

повезуј е ј е са остат к ом т рилогиј е. Н а тај начин аутор ствара ј асно де-

и ни сани ауто п оет ички к ру г кој и за ц иљ има о сим вр еменско - п р осто р -
ф
ног узглобљења лирск и распарчане породичне т рагедиј е и њену ауто-
биог рафск у дефиницију . У Улици дивљих кест енова, н а почетк у Раних
ј ада , п рипов еда ч се , неколико де ц ениј а након пе риод а у коме се одвиј а
радња његове приче, враћа у родни к рај и т раг а за улицом у кој ој ј е
провео свој е нај млађе године представљај ући се као А ндреас Сам. Из
бар шу наст ог ал бума представља приповедача к ао аутора Башт е, пе-
пела, а Еол ск а х арфа у ј едном пр оспек тивном лир ском к р ешенду
прошируј е А ндреасово аут орство и на П еш чаник . То, мсђутим, не значи
да се сада може створити представа о ј единственом приповедачу кој и
уј едињуј е П ор одични цир к у с Д анила К иш а.
*

К о год ј е бар ј едном имао у рук ама П ор одични цир к у с запазиће

да Пешчаник не познај е ј единственог приповедача. У Раним ј адима и
Баишш, пепелу приповедање у првоме лицу , приписано А ндреасу Саму ,
показуј е повремено, знаке наративног замора. О клевање између А н-
дреаса Сама, дет ет а и А ндреаса Сама одраслог к ао и несиг ур ност у
идентитет онога ко г овори, пој ач ана неколиким интервенциј ама припо-
ведача у т рећем лицу , ук азуј е н а полифониј ск у основу породичног ци-
клуса. У П ешчаник у ј е ова ст рукт ура развиј ена до к р ај њих консек венци :
чит ав роман настај е у библиј ској тами трошне у џерице с почетк а П р о-
лога, а затим се р азвиј а к роз гласове исл едник а, гл авног лик а и пр ип о-
ведач а у т р ећем ли ц у све до завр шног саж имања у док ум ен т у - писму
кој е се налази у основи романа. Овако скицир ана наративна слик а По-
р одичног цир к уса пок азуј е да ј е К ишово дело несводиво на к анонске
поделе на приповедање у првом или т рећем лицу . То значи, т акође, и
да сам аутор пост ај е нек а врст а духа кој и се служ и час А ндиј евим, час
Е дуардовим, час иследник овим га асом. Ч етврти нарат ивни глас, прису-
т ан у Слик ама с пу т овања, ј единој сек циј и кој а у потпу ности прихвата
п риповедање у т рећем лицу , приближ ава се у н ај већој мог ућој мери
и дентитет у ствар аоц а пор одич ног цик луса. То нам, ипак , не доп ушта
да неименованог приповедача поист оветимо са самим Д анилом К иш ом.
П исац, ако већ п рихватамо њег ово фантомско присуст во у ономе што
ј е ст во ио
р ,у ист о вр еме и ј есте и ниј е п ис
р у т ан у сво ме дел у . Свеп р и -
сут ан ј е у оној мери у к ој ој ј е све плод њег овог стваралачког у ма, а
одсутан у мери у к ој ој ј еданпут написана, реченица пост ај е биће за себе.
П рир ода фик ционалн ог тек ст а захтева да ст вар алац остане увек и неу-
м и т н о в ан њ е г о в о г б и ћ а .
Д а би аутобиог а и а заист а завл адала чит аочевим дух ом , а пр и -
р ф ј
поведачево исповедање добило на уверљивости , аутор мора да одбаци
458 А лек сандар П рстој евић

т р адицију , да изведе свој лик и своју публик у из ж анровског к анона у

ром анеск ну сит уациј у кој а омог ућава феноменолошк и искорак из света
ик
ф ц ј , и е или б ар о псе ну т ак во г а чин а. Т ак в а к
, ризна , сит а и
у ц ј а ство -
р ен а ј е у спој у две конт р адик т орне информациј е. П р ва пр оизилази из
помену тих аут опоетичк их момената Пор одичног циклу са где се иден-
тит ет нар ато р а гот ово п о к л ап а са идентит етом Д анил а К и ш а, дру га из
чи њени це да ни Пешч аник , а нек моли чит ав цик лус, не поседуј е ј един -
ственог п риповедач а. П рисуство А ндреаса Сама у пр ва два дела т рило-
г иј е и ауторство Башт е, пепела кој е му се приписуј е негирани су ње-
г овим пот п ун им нест анком из завр шн о г дела цик л уса. О вим р адик алн им
брисањем ј единст веног приповедача са романескне сцене аут ора
пот врђуј е свој у вл аст и док азуј е да ј е наратор само лик кој ег се мож е
р ешити к ад хоће. Са А н др е асом Самом или без њега, п р ича се настав-
ља. Н о, ако А ндиј а приповедача у причи више нема, ко онда излаже
дог ађ ај е у П ешчаник у ?
П ешчаник ј е пр е свег а замишљен к ао р оман у коме се све одвиј а
само од себе, односн о к ао сума дисп ар атних п ризор а чиј и су извори не-
позн ати. Белешке ј едног лу дак а су , к ао шт о сам наслов ј асно говори,
п р ик азан е у роману к ао док ум ент , дакле т ек ст к ој и не захтева поср ед-
ник а. И сто важ и за И ст р аж ни пост у пак и И спит ивање сведок а к ој и
су чит аоцу п редстављени к ао п олициј ск и запи сни ци . Једини делови
Пешчаника у кој има би питање нарат ора могло да заинт ересуј е читаоца,
Слик е с пу т овања и П р олог , исприповедани су на нај неут ралниј и мо-
г ући начин: излаг ање подсећа више на хладно набрај ање чињеница, на
нек у врсту нау чне дисек циј е него на традиционални роман ескни т екст .
Слик е с пу т овања и Пр олог , ј есу исприп оведани у т рећем лицу , али
то т реће лице нема аут орит ет класичног свезнај ућег приповедача, ј ер
нити дај е коментаре, нити себи допушт а стварну конт ролу н арациј е.
Оно ј е т у да конст ат уј е присуство прик азаног материј алног света и
н и ш т а в и ш е.

И деал П ешчаник а ј е док ум ент , ј ер се док умент у нај већој мог ућој
мери п риближ ава стварности. П р едмет , р елик виј а, од забор ава истр гну-
то писмо, избледела фот ог рафиј а пост ој е без медијума кој и захтевају
к њиж евно излаг ање, психол ошк а анализ а или р азвој фабуле. Д ок умент
поседуј е само њему знани говор , нек у врст у мукле речит ости кој у његов
поседник мор а да дешифруј е сходно властитој интелиг ен циј и и образо-
вању . То зн ачи, т акође, да ј е идеал Пешчан ика одсуство св аког припо-
ведача, т о ј ест суоч авање са стварношћу или оним ш т о ј ој се у нај већој
мер и п р иближ ав а.
Пешчаник ј е, према томе, последњи стадиј ум у развој у ј единствене
ствар алачке п р омисли зачете у Раним ј адим а. Са свак им новим делом
П ор одичноГ цир к уса исти догађај ни садрж ај ј е прик азан са све више и
 Аушобчографчј а и аушопоешика у „ Породичном цирк усу "... 45 9

више зрелост и. П ор одични цир к у с ј е исцрпљуј ућа борба са мимезисом

чиј и ј е резултат увек изнова започето прик азивање породичне тр агедиј е
све до усвај ања к рај њег облик а излагања кој и ј е нек а врст а бег а од
к њиж евности и ул азак у п рецизност ист ориог р афиј е схваћен е к ао смрт
с ам о г м и м ез и са , п а т и м е и п р и п о в ед а њ а .
Свест кој а се к роз т ри К ишове књиге развиј а, свест кој а поседу ј е
све док ументе и саосећа са главним ј у наком оличена ј е у А дреасу Саму .
Онај кој и исписуј е текст Раних ј ада и Башт е, пепела, онај ко ј е прик а-
зане дог ађај е осет ио на властитој кож и, к о ј е већ обј авио ј едну к њиг у
засновану на Е дуардовом Реду вож ње, неуморно се враћа на увек исто
обог аћуј ући га новим значењима. Развој форме сх ваћен к ао развој фа-
буле, суг ерише да упр аво тај и так ав еволут ивни п риповедач , прик упља
и р асп оређуј е док ументе у последњем тому т рилогиј е.
У дуг ом опроштај ном слову кој е претходи Писму или садрж ају
Е дуард Сам пок уш ава да саж ме последње т ренут ке свог живота у ј едну
ј асну филозофск у идеј у, да свом нестанк у да смисао кој и ће г а сп асти
од заборава и у чинити да његово лудило, његов ст рах и бол надж иве
саму смрт. У тој борби достој ној паганских богова Едуард Сам се осла-
ња на ј едну сасвим људск у наду :
Ако не шта друго, остаће можда мој материј ални хербариј ум или мој е бе-
лешке, или мој а писма, а шт а ј е т о друг о до та згуснута идеј а к ој а се материј апи-
зовала: материј ализован ж ивот , мала, тужна, ништавна људска победа над г олемим,
вечним, бож анским ништавилом. Или he остати мак ар - ако у великом п от опу
пот оне и све то - ост аће мој е лудило и мој сан , к ао бореална светлост и к ао далек
ехо. Мож да he неко видети ту светлост , мож да ће чут и тај далек и ехо, сенк у нег -
даш њег зву к а, и схват иће значење т е светлости , т ог светл у цања. М ож да ће т о бит и
мој син, кој и ће ј едног дана изнети на свет мој е белешке и мој е хербариј уме с
паонск им биљем (и то недовршено и несавршено као и све људск о) . (...)
Поново из т аме литерарног непост ој ања на површину т екст а изра-
ња А ндреас Сам , за Е дуарда ј един и мог ући наследник , ј едини сасвим
земаљски спас. Шта ј е, дак ле, П ешчаник , ако не ј едан невероватан до-
к умент , зборник од ништ авила ист ргнут их т ренут ак а Едуардовог ж иво-
та, његов материј ални и филозофски хербариј ум? У последњим редо-
вима р о м ана, главни лик о ставља т р аг ч ит аоцу упу ћуј ући г а на он ог а
ко ј е текст саставио. То ј е ист овремено ауторов потпис у оном смислу
у коме к риминолози в еле а
д ј е о е
др ђени дет аљ злочина ил и упот р еб-
љено оруж ј е потпис његовог починитеља. Овога пута ниј е више реч о
аут опоетици , мада се Е ду ардова мисао хир овит о вр аћ а на р азлоге свог
постанк а преиспит ујући истовремено свој е биће. О на ј е унапред напи-
сана захвалност за оно што ће син годин ама к асниј е ур адити и нема
н и к ак вог р азл о г а з а су м њ у у т ак о у сп ост а в љ е н и у н у т ар т ек ст о вн и сл ед

2 Данило Киш, Породични ци к с, Беог ад, СКЗ, 1993, cr . 491.

ру р p
4 60 Александар П рст ој евић

односа. А ко главни ј унак са профетским убеђењем вели да ће, мож да,

његов син на светлост дана изнет и к р ај ј едног полулудог пензионисаног
ж ел е з н и ч к о г и н сп ек т о р а , и а к о ч и т ав р о м ан п р ед ст ав љ а у п р ав о т о л и -
тер арно узачашће, онда н е само однос наративних инст анци већ и однос
између приповедача к ао лик а и аут ора к ао стваралачког дух а еманира-
ног из самог текста бивај у означени ст авом и мишљу главног ј унак а
кој и т у , на последњим ст раницама т рилогиј е предај е душу Бог у .
П ревођеље А ндреаса Сама из ст атуса лик а у стат ус к ој и г а ск оро
идентифик уј е с аут ором представља мож да ј едан од нај невероватниј их
к њиж евних превр ата к ој е ова несвакидашња п ородична хроник а оства-
руј е. Уп р аво њиме се постиж е саврш ени приви д ф еном енол ошког иско -
рак а и готово у потпуности избацуј е до данас прихваћена фиг ура аутора
из књиж евн ог дела. Тиме приповедач прва два тома пост ај е творац по-
следњег , а прича о његовом оцу чиј а формална т рансформациј а сим-
болизуј е његово никада на глас изречено духовно сазревање, званична
декларациј а ау гобиог рафиј е или онога што ј е у свом предговору Д анило
К иш назвао Б илдунгсроманом.
Због тог а би т ребало тумачити П ор одични цир к у с к ао нек у врст у
Билдунгстекста или Билдунг снарациј е, дакле к ао изградњу унутартек -
ст овне аутобиог р афиј е.