Хидроенергија је енергија која потиче од снаге воде (hydro), па отуда и њен назив.

Представља конвенционалан обновљиви извор енергије, који се вијековима користи за

добијање механичке, а већ дуже од сто година и електричне енергије. Прије него што је
комерцијална електрична енергија постала широко доступна, енергија воде се користила
за наводњавање и погон разних машина, попут воденица, машина у текстилној
индустрији, пилана, лучких дизалица или дизала. Од почетка 20. века, термин се користи
већином у споју с модерним развојем хидроелектричне енергије, што је омогућило
кориштење удаљених извора енергије.

Друга метода је користила компресор, који би компримовао ваздух помоћу млаза воде, а
чија би се енергија затим могла користити за погон машина удаљених од воде.
Хидроенергија је обновљиви извор енергије. Енергија воде се очитује у хидрологији, као
снага воде у ријечном кориту. Када ријека набуја, она је тада најснажнија и покреће
највећу количину седимента.

У старим воденицама за мљевење брашна, енергија воде која се креће је преношена на

воденичко коло, које се окретало и преко осовине преносило кретање на млински камен,
који је дробио зрневље у брашно. Сличан директан механички пренос је кориштен за
пилане и разне друге потребе. Предност директних метода је била једноставност,
поузданост и практично „бесплатна“ енергија уз врло мало приметног утицаја на околину.

Послије открића електричног генератора у 19. веку, почеле су да се граде све веће
хидроелектране, гдје се механичка енергија воде претвара у електричну у генератору.
Једна од првих која је производила наизменичну струју, са учешћем Николе Тесле, је
подигнута на Нијагариним водопадима, САД и Канада. Предност овога је да се енергија
преко жица може пренијети на велике удаљености. Раније фабрике су често морале да
буду на обалама ријека да искористе директну хидроенергију, поготово прије открића
парне машине. Парне машине међутим нису биле погодне за мале потрошаче, па је тек
појава јефтиног електрицитета из хидроелектрана ријешила тај проблем.

Тренутно је у употреби или развоју више облика кориштења енергије воде. Неки облици
су искључиво механички, а већина је окренута претварању енергије воде у електричну
енергију. Међу ширим подручјима су:

 Воденице, које се користе већ вијековима за погон млинова и осталих машина;

 Електрична енергија добијена из воде; што се уобичајено односи на водене бране
или поставе уз ријеке (нпр. воденице чији се погон темељи на хидраулици);
 Енергија водених токова, која се добија из енергије кретања (кинетичка енергија)
ријека, потока и океана;
 Вртложна енергија, која се добија из вртлога;
 Енергија плиме и осеке;
 Енергија добијена из протока узрокованих плимним мијенама;
  Енергија таласа;
 Осмотска енергија, односно енергија градијента салинитета, помоћу које се
енергија добија из разлике у концентрацији соли између морске и ријечне воде;
 Енергија морских струја;

Енергија добијена из разлике температуре океана на различитим дубинама.