Zašto su obnovljivi izvori energije bitni?

Share

Koristi za životnu sredinu:

Tehnologije obnovljivih izvora energije su čiste, koje imaju mnogo manji uticaj na okolinu od
konvencionalnih energetskih tehnologija.

Energija za decu naše dece:

Obnovljivi izvori energije nikada neće nestati. Nikada. Ostali izvori energije su konačni i jednog dana će
biti potrošeni.

Poslovi i ekonomija:
Većina investicija, iz domena obnovljivih izvora energije, troše manje materijala i rada prilikom njihove
izgradnje kao i manje investicije prilikom njihovog održavanja. Pošto se postojeće rezerve foslinih goriva
stalno smanjuju, nedvosmisleno je da će njihove cene i dalje rasti, što daje prostora za razvoj primene
obnovljivih izvora energije. Uvoz fosilnih goriva predstavlja sve veće opterećenje za nacionalne
ekonomije. Primenom mera koje nude tehnologije energetske efikasnosti i lokalni sistemi obnovljivih
izvora energije koriste se lokalni resursi. Kada novac, ostaje na lokalnom nivou to stvara umnožavajući
efekat. Proizvodnjom i razvijanjem tehnologija, moguće je podstići izvoz, pružajući podsticaj trgovinskom
suficitu.

Energetski efikasne kuće:

Verovatno u ovim vremenima poskupljenja, ali i nedostatka energije, razmišljate o tome da i vaša kuća
bude što manje energetski zavisna, a da je pri tome i komforna, prijatna za život... Niskoenergetske,

1
standardne građevine zahtevaju energetsku potrošnju za grejanje prostora do maksimalno 40 kWh/m2
(trolitarska kuća, troši prosečno 150 do 200 kWh/m2 godišnje). Niskoenergetska arhitektonska koncepcija
uključuje maksimalno korišćenje sunčeve energije. Krov je moguće pokriti travom ili po želji investitora
pokriti solarnim ćelijama. Primenom aktivnih sistema za akumuliranjesunčeve energije, konvertorima za
zagrevanje potrošnje vode i proizvodnju električne struje postižemo dodatnu energetsku pokrivenost
potrošnje.

Energija vetra

Share
Vetar je horizontalno strujanje vazdušnih masa nastalo usled razlike temperature, odnosno prostorne
razlike u vazdušnom pritisku. Vetar je posledica Sunčevog zračenja,tj. energija vetra je transformisani
oblik sunčeve energije, a na njegove karakterisitke u velikoj meri utiču i geografski činioci.

Sva obnovljiva energija dolazi od sunca. Sunce prema Zemlji zrači 1015 kWh po kvadratnom metru. Oko
1 do 2 posto energije koja dolazi od sunca pretvara se u energiju vetra.

Postoje delovi Zemlje na kojima duvaju takozvani stalni (planetarni) vetrovi i na tim područjima je
iskorištavanje energije vetra najisplativije. Dobre pozicije su obale oceana i pučina mora. Pučina se ističe
kao najbolja pozicija zbog stalnosti vetrova, ali cene instalacije i transporta energije koče takvu
eksploataciju. Kod pretvaranja kinetičke energije vetra u mehaničku energiju (okretanje osovine
generatora) iskorištava se samo razlika brzine vetra na ulazu i na izlazu.

Kao dobre strane iskorišćavanja energije vetra ističu se visoka pouzdanost rada postrojenja, nema
troškova za gorivo i nema zagađivanja okoline. Loše strane su visoki troškovi izgradnje i promenjivost
brzine vetra (ne može se garantovati isporučivanje energije). Velike vetrenjače često se instaliraju u park
vetrenjača i preko transformatora spajaju se na električnu mrežu.

Prema podacima Svetske asocijacije energije vetra-World Wind Energy Association (WWEA), u ovoj
godini očekuje se rast tržišta energije vetra za dvostruku vrednost. Prema podacima za prvi kvartal ove
godine(2009.), podaci su dostupni za 80% svetskog tržišta, zabeleženo je 5374 MW instaliranih novih
kapaciteta, odnosno 23% povećanja u odnosu na prethodnu godinu.WWEA predviđa instalisanje ukupnih
kapaciteta od 152 000 MW širom Sveta do kraja tekuće godine, što će značiti novi rekord od preko 30
000 MW instaliranih kapaciteta u toku jedne godine! Ovo predstavlja rast od 25% u odnosu na prethodnu
godinu. Podaci su prikazani na dijagramima:

2
Stanje instalisanih kapaciteta u Evropi sa podacima sa kraja 2007. god., prikazano je na slici i ono iznosi
preko 56 GW. Može se uočiti da najviše vetroelektrana (skoro 40%) ima u Nemačkoj, pa u Španiji (27%),
a da u ovom pogledu prednjače još i Danska, Italija, Francuska, Velika Britanija, Portugalija, Holandija,
Austrija i Grčka. Takođe, vidi se i da u zemljama zapadnog Balkana nema ni jednog instalisanog
vetrogeneratora, ali i u nekim zemljama EU (na Kipru, Malti i u Sloveniji).

U Srbiji, pa tako i u Vojvodini. u ovom trenutku, nema ni jedne ozbiljnije vetroelektrane, koja bi proizvodila
električnu energiju iz energije vetra. No ne može se reći da se ništa ne radi u pogledu popravljanja ove
situacije. U sklopu analize mogućnosti iskorišćenja energije obnovljivih izvora u AP Vojvodini, a posebno
u cilju utvrđivanja ekonomski isplativog potencijala energije vetra i određivanja lokacija sa najpovoljnijim
karakteristikama radi izgradnje vetroelektrana, urađen je projekat Atlas vetrova AP Vojvodine (Wind
Atlas).

3
U Vojvodini postoje tri(za sada)veoma interesantne lokacije za izgradnju vetroparkova, za koje su urađeni
projekti, ali se čekaja usvajanje određenih zakona pa da se konkretno krene u realizaciju ovih projekata.
Lokacije su:

1. Dolovo-predviđena snaga vetroparka je 48 MW, odnosno 24 jedinice po 2 MW

2. Bavanište-predviđena snaga vetroparka je 100 MW, odnosno 94 jedinice po 1,1 MW
3. Bela Crkva-predviđena snaga vetroparka je 100 MW, mada se u nekim istraživanjima dolazi do
mogućnosti izgradnje oko 187 MW.

4
Solarna energija

Share
Solarna energija je energija sunčevog zračenja koju primećujemo u obliku svetla i toplote koju primamo
od najvećeg izvora energije na Zemlji, Sunca. Sunčevo zračenje je odgovorno i za stalno obnavljanje
energije vetra, morskih struja, talasa, vodenih tokova i termalnog gradijenta u okeanima. Već decenijama
se solarna energija koristi za generisanje toplote u smislu zagrevanja vode, životnog prostora, a takođe i
za hlađenje. Upotreba solarne energije ima višestruke prednosti. To je tih, čist i pouzdan izvor energije.
Zbog rastuće cene fosilnih goriva kao i zbog ječanja svesti o potrebi očuvanja životne sredine sve više
reste interes za korišćenje sunčeve energije.

U stambenim objektima postoje dva tipa solarno toplotnih energetskih sistema: oni koji se koriste
isključivo za zagrevanje vode i oni koji uz to obezbeđuju i grejanje (takozvani kombi sistemi).

Solarno toplotni energetski sistemi za zagrevanje vode su

dizajnirani tako da su u toplijoj polovini godine kompletno
odgovorni za zagrevanje vode. U zimskim mesecima topla
voda se obezbeđuje bojlerima koji rade na naftu, gas ili drvo,
a sunčanih dana podržava ga solarno toplotni energetski
sistem. To znači da se svake godine oko 60% zahtevane
tople vode može ostvariti solarnim toplotnim energetskim
sistemima.

Solarno toplotni energetski sistem za zagrevanje vode u kući:

1. Kolektor
2. Solarni rezervoar
3. Bojler
4. Solarna stanica

5
 5. Potrošač tople vode (npr. tuš)
Kod solarnih kombi sistema kolektori imaju veću površinu i takođe pomažu u grejanju zgrada tokom
jesenjih i prolećnih meseci. Tipično, solarna energija može da obezbedi 10 do 30% ukupne energetske
potrebe zgrade, zavisno od toga koliko je dobro izolovana i koliki je zahtevani stepen zagrevanja. Postoje
i specijalne solarne kuće koje dobijaju 50 do 100% ukupnog grejanja od solarne toplotne energije.

Postoje različite vrste solarnih kolektora. Najjednostavnija forma kolektora je nezastakljen plastični
apsorber. Kod njih se voda pumpa kroz crne plastične pokrivače i obično se koristi za grejanje bazena.
Ovom metodom postiže se temperatura od 30ºC do 50ºC.

Veoma česti u upotrebi su kolektori sa ravnom pločom. Kod njih, solarni apsorber, koji konvertuje solarno
zračenje u toplotnu energiju, je instaliran u izolovanoj staklenoj kutiji da bi se smanjili toplotni gubitci.
Ravni kolektori uglavnom postižu temperaturu između 60ºC i 90ºC.

Vazdušni kolektori su specijalni tip kolektora sa ravnom

pločom u kojima se vazduh zagreva i, za najveći deo, koristi
direktno bez posrednog skladištenja za zagrevanje objekta.
Zagrejani vazduh se takodje može koristiti za sušenje
poljoprivrednih proizvoda. Pomoću izmenjivača toplote
vazduh-voda, takođe se može grejati i voda, na primer za
domaću upotrebu.

Više temperature i veći stepen efikasnosti može se postići

upotrebom vakumskog cevnog kolektora zato što je toplotni
gubitak dodatno smanjen preko jakog negativnog pritiska u staklenim cevima. Kolektor se sastoji od
brojnih vakumskih staklenih cevi. Zahvaljujući pokretnom montiranju pojedinih cevi, ravan apsorber
postavljen na staklenom prijemniku može biti optimalno pozicioniran ka suncu. Kao rezultat, vakumski
cevni kolektori se mogu instalirati gotovo vodoravno na ravnim krovovima. Pojedine cevi formiraju
samoodrživ sistem koji prenosi toplotnu energiju izmenjivačem toplote do centralnog uređaja za
snabdevanje solarnog ciklusa.

Postoji niz instalacijskih, tehničkih i praktičnih prednosti solarnih kolektora za zagrevanje vode. Prvo,
samim tim što koriste sunčevu svetlost pružaju jedinstven osećaj sigurnosti jer je to neiscrpan energent
na raspolaganju svakom korisniku. Drugo, njihovi troškovi održavanja su beznačajni u odnosu na vek
eksploatacije i samo se jednom plaćaju kod ugradnje sistema. Treće, energija sunca štedi druge
energente koji se plaćaju, a investicija se vraća za dve do pet godina. Četvrto, nije potrebno da je objekat
unapred projektovan za potrebe instalacije takvog sistema grejanja. Solarne kolektore je lako integrisati u
bilo koji već postojeći sistem grejanja u bilo kom objektu. Prosečan sistem u domaćinstvu smanjuje
emisiju CO2 za oko 350 kg godišnje.

Solarna energija više nije 'alternativna' energija, kako se kod nas do nedavno pogrešno smatralo. S
obzirom na varijabilnu cenu klasičnih energenata (lož-ulje, plin i električna energija), od kojih nafta i plin
nisu obnovlivi te čije cene imaju tendenciju trajnog rasta i - iskorišćenje ovog najefikasnijeg obnovljivog
izvora energije, postaje apsolutni imperativ. Sunce nam svakoga sata pošalje toliko energije koliko
celokupno stanovništvo Zemlje potroši u jednoj godini stoga je to investicija u trajno rešenje grejanja čiju
cenu – koja je apsolutno besplatna - vam ne mogu promeniti nikakvi porezi niti globalna ekonomska i
politička kriza.

Solarne energane

6
Share
Solarne termalne energane su izvori električne struje
dobijene pretvaranjem sunčeve energije u toplotnu (za razliku
od fotovoltaika kod kojih se električna energija dobija
direktno). Pošto nemaju štetnih produkata prilikom
proizvodnje električne energije, a efikasnost im je velika (20
do 40%), predstoji im svetla budućnost. Kako je količina
energije koja pada na površinu zemlje izuzetno velika,
izgradnjom takvih elektrana, na sunčanim područjima,
energijom bi se moglo smabdevati veliki broj potrošača.

Osnovni princip
funkcionisanja
solarnih
termalnih
elektrana je upotreba koncentrišućih paraboličnih
reflektujućih sistema (ogledala), takozvanih solarnih polja,
koji usmeravaju sunčevo zračenje na prijemnik.
Koncentrisano zračenje se zatim pretvara u toplotnu energiju
koja proizvodi temperaturu od 200 do preko 1000º (zavisno
od sistema). Kao i u konvencijalnim elektranama, ova
toplotna energija se može pretvoriti u električnu energiju
putem parnih turbina.

Prema ovom principu, solarne

elektrane omogućavaju generisanje toplotne energije veoma jednostavno i
efikasno, obezbeđujući električnu energiju i tokom mraka.

Postoje četiri tipa koncentrišućih reflektujućih sistema: linearni, Fresnel

kolektori, koncentrisani u tačku kao na primer solarni toranj i sferni antenski.
Svi sistemi moraju da prate kretanje sunca kako bi mogli da sakupljaju
direktno zračenje.

7
Biomasa

Share
Kada se govori o biomasi kao obnovljivom gorivu, podrazumeva se materija sačinjena od biljne mase u
vidu proizvoda, nusproizvoda, otpada ili ostataka te biljne mase, definisano u tab 1.1. Prema agregatnom
stanju, s uticajem na način energetskog korišćenja, biomasa se deli na čvrstu, tečnu i gasovitu.

U čvrstu biomasu ubrajaju se ostaci ratarske proizvodnje, ostaci rezidbe iz voćarstva i vinogradarstva,
ostaci šumarstva, biljna masa brzorastućih biljaka – u engleskom govornom području poznate pod
nazivom Short Rotation Coppice (SRC), a pre svega brzorastućih šuma, deo selektovanog komunalnog
otpada, ostaci iz drvoprerađivačke industrije, ostaci primarne i sekundarne prerade poljoprivrednih
proizvoda i drugo.

Pod tečnom biomasom podrazumevaju se tečna biogoriva – biljna ulja, transesterifikovana biljna ulja –
biodizel i bioetanol.

Gasovitu biomasu predstavlja biogas, koji može da se proizvede iz životinjskih ekskremenata ili
energetskih biljaka (silaža trave i kukuruza), ali kao sirovina mogu da posluže i druge otpadne materije.
Gasovitu, pa i tečnu, biomasu, predstavljaju i produkti gasifikacije, odnosno pirolize čvrste biomase.

8
Direktiva 2001/77/EC daje definiciju biomase: Biomasa predstavlja biorazgradivi deo proizvoda, otpada i
ostataka u poljoprivredi (uključujući biljne i životinjske supstance), u šumarstvu i pripadajućoj industriji,
kao i biorazgradivi deo industrijskog i gradskog otpada. Ova definicija biomase koja je data u Direktivi na
nivou je inicijalne definicije, očekujući da će zemlje članice za sebe definisati znatno preciznije šta se
podrazumeva pod pojmom biomase. Takođe, ova direktiva preporučuje da se mešavina gradskog otpada
ne podrazumeva pod pojmom "biomase" za potrebe ove direktive.

S obzirom na postojanje vrlo velikog broja otpadnog materijala, koji u određenoj meri sadrži biomasu, ali
pored biomase sadrži štetne i opasne materije, razvijene zemlje pod pojmom biomase uglavnom definišu
gorivo koje se može smatrati kao čisto gorivo, bez štetnih i opasnih materija u sebi.

Pod biomasom kao obnovljivim izvorom energije podrazumeva se obično materija sačinjena od biljne
mase, uključujući i proizvode, nusproizvode, otpad i ostatke te biljne mase, ali bez štetnih i opasnih
materija, koje se mogu naći u bojenim i na neki drugi način hemijski tretiranim drvetom, pri procesima u
drvoprerađivačkoj industriji.

Jedno prilično precizno definisanje, šta se pod biomasom kao obnovljivim izvorom energije podrazumeva,
a šta ne, pripremila je Nemačka, u svom dokumentu BIOMASS Ordinance on Generation of Electricity
from Biomass (Biomass Ordinance – Biomasse V) od juna 2001, tab. 1.1.

Tab. 1.1 Opis materijala koji spadaju ili ne pod pojam "biomasa" u smislu korišćenja obnovljivih izvora
energije

Vojvodina raspolaže relativno velikim potencijalima biomase, koja nastaje kao “višak” u primarnoj
poljoprivrednoj proizvodnji. Ukupna produkcija biomase od jednogodišnjih poljoprivrednih kultura se u
Srbiji kreće preko 12,5 miliona tona godišnje. Potencijali proizvedene biomase nekih “važnijih” kultura,
njeni toplotni potencijali i mogućnost uštede tečnih goriva su prikazani u tabeli 1.2.

Tabela 1.2

9
Biomasa je deo zatvorenog ugljičnog kruga. Ugljik iz atmosfere se pohranjuje u biljke, prilikom spaljivanja
ugljik se ponovno oslobađa u atmosferu kao ugljični dioksid (CO2). Dok god se poštuje princip
obnovljivog razvoja (zasadi se onoliko drveča koliko se posiječe) ovaj oblik dobivanja energije nema
značajnog utjecaja na okolinu.

Biomasa se smatra obnovljivim izvorom energije i često se naziva ugljično neutralno gorivo, no ono ipak
može doprinjeti globalnom zagrijavanju. To se događa kad se poremeti ravnoteža sečenja i sađenja
drveća, na primjer kod krčenja šuma ili urbanizacije zelenih površina. Kada se biomasa koristi kao gorivo
umjesto fosilnih goriva ono ispušta jednaku količinu CO2 u atmosferu. Ugljik iz biomasa koji sačinjava
otprilike pedeset posto njene mase je već deo atmosferskog ugljičnog kruga. Biomasa apsorbira CO2
tokom svog životnog ciklusa te ga ispušta natrag u atmosferu kad se koristi za dobivanje energije. Kod
fosilnih goriva je to drugačije jer se kod njih ugljik izdvaja iz dugotrajnih spremnika, u kojem bi inače bio
zauvijek zarobljen, i ispušta u atmosferu.

Biogas

Share
Biogas nastaje usled biološkog razlaganja različitih vrsta otpada biološkog porekla, na prvom mestu
biomase i organskih materija čvrstog gradskog otpada. Biogas se obično sastoji od metana (približno
52,5 do 72,5% zapreminskih) i ugljen-dioksida, uz prisustvo i drugih jedinjenja. Osnovna komponenta
biogasa je metan i njegov sadržaj direktno utiče na toplotnu vrednost gasa.

Biomasa kao izvor

Biomasu je moguće konvertovati u biogas putem bioloških procesa, kao što su anaerobna digestija ili
putem gasifikacije koja spada u grupu termohemijskih procesa.

10
Kod anaerobne digestije, biogas se proizvodi putem fermentacije organske materije. Ova materija ili
sirovina može biti vlažan organski materijal kao što su stajnjak, mulj otpadnih voda, industrijskih otpadnih
voda i poljoprivrednih i šumskih ostataka. Biogas iz anaerobnog digestora se sastoje uglavnom od
metana, koji se može koristiti kao gorivo ili hemijska sirovina.
Anaerobna digestija pretvara organske materije u metan u odsustvu kiseonika. Kada se koristi putem
efikasnog sistema, proces anaerobne digestije može uspešno konvertovati organsku masu (kao što je
stajnjak) u biogas koji sadrži oko 65% metana uz ostatak koji sadrži hranljive materije i koji se takođe
može korisno upotrebiti. Tehnologija anaerobne digestije se koristi u energetske svrhe od sredine XIX
veka. Međutim, razvoj tehnologije u poslednje vreme, velika raspoloživost organske mase, sposobnost da
se efikasno i ekološki procesuiraju tokovi otpada, kao i značajan potencijal za proizvodnju električne
energije doveli su ovaj proces u prvi plan kao obećavajući "novi" obnovljivi izvor energije.

Gasifikacija je termohemijski proces koji se ostvaruje kada se biomasa zagreva u sredini sa smanjenim
prisustvom kiseonika (sredina sadrži oko 1/3 od količine vazduha potrebne za potpuno sagorevanje) i
tada dolazi do proizvodnje gasa, niske ili srednje toplotne vrednosti i koji sadrži ugljen-monoksid i
vodonik. U zavisnosti od sadržaja ugljenika i vodonika biomase i karakteristika gasifikatora, toplotna
vrednost proizvedenog gasa može da varira od 10 do 50% od toplotne vrednosti prirodnog gasa.
Toplotna vrednost nastalog gasa uslovljena je sadržajem ugljen-monoksida i vodonika koji nastaju tokom
procesa gasifikacije. A preostali sastojci gasa su pre svega ugljen-dioksid, azot (za sisteme sa prinudnom
cirkulacijom vazduha), mala količina metana i drugih nesagorivih gasova.
Gasifikacija biomase nudi određene prednosti u odnosu na direktno sagorevanje biomase, jer je gas bez
pepela i drugih hemijskih jedinjenja u produktima sagorevanja, a posebno je pogodan za aplikacije kao
što su visokoefikasni kotlovi i peći. Proizveden gas može se dalje preraditi (očistiti) što bi omogućilo
korišćenje za pogon mašina kao što su brzohodi klipni motori i turbine ili za mala postrojenja za
kombinovanu proizvodnju toplotne i električne energije (< 5 MWe). Veoma čist gas se takođe može
koristiti kao sirovina za hemijske procese. Katalitički i biološki procesi su u fazi razvoja i svrha im je
konverzija gasa u alkohol, bio-dizel, sintetički prirodni gas i vodonik.

Svaka prihvatljivo suva biomasa se može pretvarati u sintetički gas, koji se takođe može koristiti kao
gorivo ili hemijska sirovina. Proizvodnja biogasa ima širok spektar mogućih primena, uključujući deponije,
postrojenja za preradu gradske otpadne vode, poljoprivredne farme, industriju celuloze i papira i industriju
hrane i pića.

Gradski čvrst otpad kao izvor

Gradski čvrsti otpad sadrži značajan deo organske materije koje generišu različite gasovite produkte u
uslovima kada je otpad odložen, zbijen i pokriven na deponijama. Anaerobne bakterije deluju u okruženju
bez kiseonika, što dovodi do razlaganja organskih materijala i proizvodnje, pre svega ugljen-dioksida i
metana. Ugljen-dioksid, koji je rastvorljiv u vodi, verovatno će migrirati van deponije spontanim prirodnim
procesom. S druge strane, metan koji je manje rastvorljiv u vodi i lakši od vazduha, takođe će težiti da
migrira iz deponije, ali odgovarajuće energetsko postrojenje na deponiji će ga sakupiti i spaliti u
energetske svrhe.

11
Biogorivo

Share
Svetske naftne zalihe se neprekidno smanjuju, a relativna cena nafte raste, pa se prema nekim
procenama, ova sirovina već sredinom 21. veka neće smatrati komercijalnim proizvodom. Izvori nafte se
na svetskom niovu procenjuju na još 50 godina pa se stoga danas ozbiljno razmatra upotreba biomase,
naročito u smislu dobijanja biogoriva. Sve veći broj zemalja u svetu postepeno povećava procenat
biogoriva u smeši sa fosilnim gorivom i na taj način formira novu politiku snabdevanja.

U svetu je u fokusu razvoj novih procesa za proizvodnju biogoriva iz biomase. Plasiranje nusproizvoda
proizvodnje biogoriva je takođe veoma značajno za krajnju ekonomičnost biogoriva. Na primer, glicerin
koji nastaje tokom proizvodnje biodizela se može prečistiti do farmaceutskog kvaliteta, a nusproizvodi
proizvodnje bioetanola se mogu koristiti kao stočna hrana obogaćena proteinima.

Trenutno, na tržištu biogoriva dominiraju biodizel i bioetanol.

Biodizel je ekološki energent koji se dobija iz biljnog ulja, uz višestruke koristi i prednosti u odnosu na
klasične vrste goriva. Njegovim korišćenjem smanjuje se emisija gasova i izbegava stvaranje efekta
"staklene bašte". Sagorevanjem biodizela nastaje ugljen-dioksid koji je neutralan. Biodizel ne sadrži
sadrži sumpor, olovo, niti azotna jedinjenja. Bolje sagoreva u motoru, a njegovim korišćenjem smanjeno
je zagađivanje vazduha i vode i čovekove sredine za čak 300 procenata, jer je biološki razgradljiv. I
sporedni proizvodi koji nastaju tokom proizvodnje biodizela (glicerin, masne kiseline, lecitin) takođe se
mogu vrednovati, čime se smanjuje potreba za njihovim uvozom. Od glicerina se pravi ekološko sredstvo
za hlađenje motora, a ima i mnogostruku primenu u farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji.

Za razliku od konvencionalnog goriva, biodizel ne sadrži sumpor (odnosno sadržaj sumpora je veoma
nizak), čime se smanjuje mogućnost pojave kiselih kiša. Biodizel ne sadrži ni toksična aromatična
jedinjenja kao što je benzen. Visok sadržaj kiseonika doprinosi smanjenju sadržaja nesagorelih čestica (ili
čađi) u izduvnim gasovima, dok potpunije sagorevanje doprinosi i smanjenoj emisiji ugljen-monoksida.
Kao i kod svih goriva, sagorevanjem biodizela nastaje ugljen-dioksid, međutim, pošto biljke koriste ugljen-
dioksid iz atmosfere (proces fotosinteze) za svoj rast, ugljen-dioksid formiran sagorevanjem ovog goriva

12
uravnotežava se sa apsorbovanim ugljen-dioksidom tokom godišnjeg rasta biljaka koje se upotrebljavaju
kao sirovine za dobijanje biljnih ulja. Iako slogan "dizel" ulazi u njegov naziv, u biodizelu nema naftnih
derivata ili drugih fosilnih goriva. Kod biodizela radi se o sirovinama koje nisu toksične, koje su
biodegradabilne i "obnovljive".

Standardni postupak za proizvodnju biodizela je transesterifikacija biljnog ulja. Tokom 2006/2007. godine
u svetu je proizvedeno 8,9 miliona tona biodizela, od kojih je 64% proizvedeno u EU, a 11% u SAD-u.

Biodizel se proizvodi uglavnom od uljane repice. Grube kalkulacije pokazuju da se od svakih 100 kg
prerađene uljane repice dobije oko 57 kg sirovine za stočnu hranu obogaćenu proteinima i oko 43 kg
repičinog ulja. Ekstrahovano i rafinisano ulje se podvrgava procesu transesterifikacije sa metanolom, uz
dodatak katalizatora, i dobija se metilestar masnih kiselina (FAME – biodizel). Dobijeno gorivo ima sličnu
energiju i viskoznost kao fosilni dizel, i koje se stoga može koristiti u standardnim dizel motorima.

Generalno, sva biljna ulja se mogu koristiti za proizvodnju biodizela. U Evropi je uljana repica dominantna
sirovina za proizvodnju biodizela dok se u SAD-u koristi soja. Ostala biljna ulja koja se koriste kao
sirovina za proizvodnju biodizela su palminovo ulje, suncokretovo ulje i ulje jatrope.

Odlaganje otpada postaje sve veći problem, te se rešenje problema može naći u upotrebi otpada kao
sirovine za dobijanje biogoriva. U razvijenim zemljama biodizel se dobija i od poljoprivrednog,
industrijskog, komunalnog i raznog drugog otpada. Rabljena ulja i životinjske masti se takođe mogu
koristiti za proizvodnju biodizela, nakon adekvatnog procesa prečišćavanja.

Biodizel se može upotrebljavati kao gorivo za motore sa unutrašnjim sagorevanjem u čistom obliku, ali
obično se koristi kao aditiv naftnom dizelu radi smanjenja emisije čvrstih čestica, ugljen-monoksida,
aromatičnih ugljovodonika i drugih zagađivača vazduha koji nastaju sagorevanjem konvencionalnog
dizela u motoru. Smeše od maksimalno 20% biodizela (pomešanog sa konvencionalnim fosilnim dizelom)
mogu se upotrebiti u skoro svim konvencionalnim dizel motorima, i one ne zahtevaju modifikaciju motora.
Smeše sa većim sadržajem biodizela, ili čak čisti biodizel (Evropski standard EN 14214) mogu se
upotrebiti u velikom broju motora napravljenim počev od 1994. godine bez većih, ili gotovo nikakvih
modifikacija. U Evropi se smeše dizela koje sadrže do 5% biodizela mogu prodavati bez posebnih
naznaka. Utvrđeno je da se upotrebom čistog biodizela smanjuje rizik od kancera za 94%, a smeše sa
20% biodizela za 27%.

Biogoriva su od posebnog značaja zbog mogućnosti zamene sirove nafte iz uvoza biogorivom
proizvedenim iz domaće sirovine. Na taj način se može formirati bezbedna i stabilna cena energije, što je
od izuzetne važnosti za privredni rast. Mnoge vlade podržavaju proizvodnju biogoriva putem poreskih
olakšica i podsticajnih programa ulaganja. Širom sveta, u više od 30 zemalja, su već definisani ciljevi i
zakonske regulative koje se odnose na minimum sadžaja biogoriva u vozilima.

Osim novih proizvodnih procesa, u svetu se ispituju i alternativne sirovine. Primer je novi proces
proizvodnje biodizela iz algi koje su bogate uljima. Pilot projekat pokrenut je 2002. godine sa godišnjom
proizvodnjom od 150 tona biomase algi, i foto-aktivnim neto obimom od 700.000 litara.

Bioetanol se može proizvesti iz raznih poljoprivrednih sirovina. U Evropi se koriste žitarice i šećerna repa,
u Brazilu je glavna sirovina šećerna trska, dok je u SAD kukuruz. Kao i alkohol, bioetanol se proizvodi
alkoholnom fermentacijom šećera pomoću kvasca, nakon čega sledi proces prečišćavanja. Ukoliko je
žitarica sirovina, skrob se enzimskim putem konvertuje u šećer. U toku ovog procesa stvara se
nusproizvod koji se može upotrebiti kao stočna hrana obogaćena proteinima, sa sadržajem proteina od
30%. Bioetanol se koristi u smeši sa benzinom, u različitim koncentracijama. U Brazilu se čak koristi u
nerazređenom stanju (E100). U Nemačkoj, Evropski standard DIN EN 228, omogućava upotrebu

13
mešavine goriva sa sadržajem bioetanola do 5% (E5). U motorima vozila koja su prilagođena i fleksibilna
za različita goriva (flexible fuel vehicles - FFV) mogu se koristiti goriva koja sadrže i do 85% bioetanola
(E85). Druga mogućnost je upotreba bioetanola za proizvodnju etil- terc-butiletra (ETBE) koji sadrži 74%
bioetanola. ETBE se može koristiti kao zamena za metil-terc-butiletar (MTBE), koji se dobija isključivo iz
neobnovljivih izvora, i kao aditiv za smanjenje udara (lupanja) u motoru.

Od 2004. godine ubrzana je i proizvodnja bioetanola kao goriva. U toku 2007. godine u svetu je
proizvedeno oko 40 miliona m³ bioetanola. Brazil je vodeći svetski proizvođač bioetanola iz šećerne trske.

Troškovi proizvodnje biogoriva i zahtev za konkurentnošću utiču na cene poljoprivrednih sirovina. Osim
povećanja efikasnosti u konverziji sirovina u goriva, uvođenje novih sirovina će takođe generalno podstaći
korišćenje biogoriva. Prva generacija biogoriva se zasniva isključivo na biljkama koje sadrže šećer, skrob
i ulja. Sirovine koje se koriste u proizvodnji biogoriva se koriste za proizvodnju hrane čime se povećavaju
cene sirovina a sa njima i troškovi proizvodnje. Stoga je u saradnji sa istraživačima napravljena druga
generacija biogoriva. Razvoj druge generacije biogoriva još uvek je u svojim ranim fazama.

Energija Vode

ENERGIJA VODE
Karakteristike hidroenergije
Iskorišćavanje hidroenergije ima istorijat od više hiljada godina. Na osnovu arheoloških nalaza, poznajemo sisteme
navodnjavanja stare 5000 godina. Sigurno je da su vodeni točak (dakle, pretvaranje hidroenergije u mehanički rad) već
koristili velike imperije Starog veka (Egipat, Kina, Indija). Vodenice su jednako radile i kod Rimljana i kod Grka.

14
Danas oko 20% svetske proizvodnje električne energije potiče iz hidroenergije, u ukupnoj količini od oko 2030 TWh. Ovaj
postojeći kapacitet više stotina puta prelazi kapacitet vetrogeneratora.
U hidroelektranama se kinetička i potencijalna energija vode pretvara u električnu energiju. Hidroenergija se može dobiti
prvenstveno zajazivanjem reka, kao i na morskim obalama, iskorišćavanjem naizmeničnih promena nivoa vode izazvanih
plimom i osekom.

Za iskorišćavanje hidroenergije, u svetu je poznato više, opšte i manje poznatih, ali primenjivanih metoda, koji se i sada
izučavaju:
Hidroelektrane
- rečna hidroelektrana, zajazivanjem ili bez njega
- hidroelektrana na plimu i oseku, sa jednosmernim i dvosmernim propuštanjem vode, sa jednim bazenom
- hidroelektrana na plimu i oseku, sa složenim bazenom

- hidroelektrana na plimu i oseku, podvodni „vetrogenerator”

Kada se iskorišćava energija rečne vode, indirektno se „načinja” energija koja potiče iz Sunca. Naime, voda koja teče u
rekama, deo je globalnog kružnog toka vode, kojim upravlja Sunce, na taj način što isparivanjem površinskih voda hrani
oblake, iz kojih, u obliku kiše, dolazi voda na slivove, odakle izviru reke.

A kada se pak, iskorišćavaju promene nivoa morske vode plimom i osekom, tada se, indirektno, iskorišćava gravitaciona
snaga Meseca kojom se pokreću mase vode. Naravno, od ovih procesa glomaznih energija, za proizvodnju električne
energije u praksi možemo da iskoristimo samo neznatan deo, ali čak i ovo nam pruža ogromne mogućnosti za proizvodnju
energije.

Kratak istorijski osvrt:

U prvoj polovini 19. veka, uglavnom počev od 30-ih godina, umesto vodenih točkova pojavile su se prve istinske vodene
turbine, koje su bile sposobne da eksploatišu energiju reka koje karakteriše veliki pad i veliki prinos vode.
Napokon, 1860-ih godina, Werner von Siemens je izgradio električni generator teran vodenom turbinom, kojim se mogla
proizvoditi električna energija, dok 1896. godine je angažovanjem Thomasa Alve Edisona i Nikole Tesle izgrađena na
vodopadu Nijagara prva hidroelektrana naizmenične struje.

Prednost primene raznih tipova hidroelektrana jeste da, s obzirom da nema emisije ugljen-dioksida, njima se štedi životna
sredina i ne jača se stakleničko dejstvo, omogućuje se efikasna odbrana od poplava, nadalje, pošto je u interesu zaštite
rečnih turbina potrebno da se iz reke odstrani otpad, time se smanjuje i zagađenost reka.

15
Istina je da izgradnja i stavljanje u funkciju jedne hidroelektrane, u neposrednoj okolini menja ekološki sistem, međutim, na
takvim lokacijama se obično ostvaruje ekološka ravnoteža druge vrste, koja je u stanju da se uklopi u režim prirode.

Zanimljivost: Prema procenama, izgradnja rečne hidroelektrane instalirane snage od 1000 MW može da prouzrokuje svega
toliko ekoloških promena u životnoj sredini kao izgradnja deonice autoputa u dužini od 5-6 km, sa bitnom razlikom da pogon
jedne takve hidroelektrane ne povlači za sobom emisiju štetnih dimnih gasova.

Energija vode (hidroenergija) je najznačajniji obnovljivi izvor energije, a ujedno i jedini koji je ekonomski konkurentan
fosilnim gorivima i nuklearnoj energiji. U posljednjih 30-ak godina proizvodnja energije u hidroelektranama je
utrostručena, ali je time udio hidroenergije povećan za samo 50% (sa 2.2% na 3.3%). U nuklearnim elektranama u
istom je razdoblju proizvodnja povećana gotovo sto puta, a udio 80 puta. Tako je zbog toga jer korištenje
hidroenergije ima svoja ograničenja. Ne može se koristiti posvuda jer podrazumijeva obilje brzo tekuće vode, a
poželjno je i da je ima dovoljno cijele godine, jer se električna struja ne može jeftino uskladištiti. Da bi se poništio
utjecaj oscilacija vodostaja grade se brane i akumulacijska jezera. To znatno diže cijenu cijele elektrane, a i diže se
razina podzemnih voda u okolici akumulacije. Razina podzemnih voda ima dosta utjecaja na biljni i životinjski svijet,
pa prema tome hidroenergija nije sasvim bezopasna za okoliš. Veliki problem kod akumuliranja vode je i zaštita od
potresa.
Hidroelektrane

Hidroelektrične centrale ili hidroelektrane su električne centrale koje

pomoću vodenih turbina pretvaraju potencijalnu energiju vode u kinetičku i mehaničku, koja se dalje koristi za
obrtanje električnog generatora. Turbina se sastoji uglavnom od jednog provodnog dijela koji vodi daje dovoljno
veliku brzinu i preko jednog obrtnog tačka oduzima energiju od vode. Prema količini vode i visini vodenog pada koji
koriste, razlikuju se: hidroelektrane s visokim padovima i relativno malom količinom vode, hidroelektrane sa srednjim i
niskim padovima i hidroelektrane s niskim padovima i relativno velikom količinom vode
Prema tipovima elektrana dijele se na:

16
 Protočne hidroelektrane: Protočne hidroelektrane su elektrane koje
nemaju svoju akumulaciju ili imaju akumulaciju koja se, pri radu hidroelektrane pri nominalnoj snazi, može isprazniti
za manje od dva sata.Protočna hidroelektrana direktno koristi kinetičku energiju vode za pokretanje turbina.Ovakva
vrsta hidrocentrala je najjednostavnija za izradu, ali uveliko ovise o trenutnom protoku vode.Ovakve hidroelektrane
imaju mali uticaj na okoliš i okolinu.

Akumulacijske hidroelektrane: Akumulacijske hidrocentrale su tzv. klasične hidrocentrale sa uobičajenim

komponentama: akumulacija, brana, vodena komora, zahvat, gravitacijski dovod, zasunska komora, tlačni cjevovod,
strojarnica, odvod vode.

Reverzibilne hidroelektrane: Reverzibilne hidroelektrane su verzija akumulacione hidroelektrane koja ima dva
jezera (glavno i pomoćno).Reverzibilne hidroelektrane za vrijeme velike potrebe za energijom u mreži proizvode
energiju i šalju je u mrežu, a za vrijeme niske potražnje energije (noćni period) pumpaju vodu u pomoćno jezero
uzimajući energiju sa mreže i pripremaju se za sutrašnji rad.

Akumulacijske hidroelektrane se dijele na dva tipa:

pribranske hidroelektrane i derivacijske hidroelektrane.

Pribranska hidroelektrana je vrsta akumulacijske hidroelektrane kod koje se strojarnica za proizvodnju nalazi u samoj
pregradno jbrani.

Derivacijska hidroelektrana je vrsta akumulacijske hidroelektrane kod koje se strojarnica za proizvodnju energije
nalazi izmještena na nekoj udaljenosti (nizvodno od brane), a voda se iz akumulacijskog jezera dovodi posebnim
cijevima sa zahvata do strojarnice.

Za visoke padove (preko 200 metara) primjenjuju se takozvane Peltonove turbine kod kojih se potencijalna energija
vode u provodnom dijelu potpuno pretvara u kinetičku i u obliku vodenog mlaza pokreće lopatice turbine pretvarajući
kinetičku energiju u mehaničku.

Za srednje padove (do 200 metara) koriste se takozvane Francisove turbine, kod kojih provodni dio s lopaticama
okružuje točak. U provodnom dijelu ovih turbina potencijalna se energija vode samo djelomično pretvara u kinetičku
tako da s određenim nadpritiskom dospijeva u obrtno kolo (točak) i njemu predaje svoju energiju.

17
Za niske padove (do približno 40 metara) koriste se takozvane Kaplanove turbine koje rade slično kao i Francisove
turbine, s tim da je broj lopatica daleko manji.

18