University of Kragujevac Univerzitet u Kragujevcu

Faculty of Engineering Fakultet inženjerskih nauka

Department of Energy & Process Katedra za energetiku i procesnu

Engineering tehniku

OBNOVLJIVI IZVORI ENERGIJE 2

MALE HIDROELEKTRANE

Prof. Dr. Dušan Gordić

Kragujevac, 2012-2013.god.
1. GLOBALNI BILANS PRIMARNE ENERGIJE

Hidroenergija predstavlja vid obnovljivih izvora energije (OIE). OIE učestvuje sa 12,8% u
globalnom bilansu primarne energije. Hidro je druga po veličini od obnovljivih energija, sa udelom
od 2,2% primarne energije. Biomasa je najznačajniji izvor primarne energije od OIE koji učestvuje sa
10,0%. (podaci iz 2007. godine).

2. ENERGIJA VODOTOKA U SVETU

Instalirani proizvodni kapacitet hidroenergije u svetu je porastao sa manje od 50 GW u 1950 na oko

929 GW u 2008. Međutim, stvarni dostupni kapacitet je 89% od ovog, 827 GW. U tabeli je prikazana
energija vodotokova u svetu:

U 2002,46% ukupne hidroenergije je generisan u četiri zemlje. 99,3% od ukupne električne energije
generisane u Norveškoj generisano je u hidrocentralama. Male hidroelektrane (MHE) čine mali deo
ukupnog svetskog hidroenergetskog kapaciteta, ali je porastao sa 4,1% od ukupnog broja u 1980 do
7,7% u 2005.

Globalni kapacitet MHE procenjen je 58,5 GW. Procena je da će se kapacitet MHE povećati na 78
GW u 2010. I 95 GW u 2015. Najveći deo rasta nastao je od 2000.

Godine 1980, 50% globalnog kapaciteta MHE bio je instaliran u Kini; u 2008. Godini u Kini je
instalirano 64% kapaciteta MHE u svetu. U Evropi instalirano preko 13 GW MHE. Od toga u EU
preko 11.5 GW .
 Potencijal malih vodotokova

А – бруто технички потенцијал

Б – Технички изводљив потенцијал

Ц – Потенцијал узимајући у обзир еколошка ограничења

Д – Економски изводљиви потенцијал (узимајући у обзир економска ограничења)

Е – Остали потенцијал (узимајући у обзир техничка, еколошка и економска ограничења)

3. DEFINICIJA MHE

Počeci pre 2000 godina Azija i Evropa (vodna kola, prvenstveno za mlevenje žita). Značajan
napredak u korišćenju hidroenergije definisanje principa rada i konstruisanje reakcijskih turbina npr.
40% električne energije u SAD na početku XX veka generisano je u hidroelektranama.

Ne postoji internacionalno prihvaćena definicija "male" hidroenergetike. U različitim državama,

gornja granica varira između 1,5 i 50MW. Neke zemlje poput Portugalije, Španije, Irske, Grčke i
Belgije su prihvatile 10 MW kao gornju granicu instalirane snage za male hidroelektrane. U Italiji je
granica 3 MW, u Švedskoj 1.5 MW, u Francuskoj 8 MW, u Kini 25 MW, u Indiji 15 MW.

Međutim, u Evropi se sve više prihvata granica od 10MW koju su usvojile ESHA (The European
Small-Hydropower Association), Evropska komisija (European Commision) i UNIPEDE
(International Union of Producers and Distributors of Electricity). U kategorizaciji malih
hidroelektrana (MHE), izraz "mini" obično se odnosi na sisteme kapaciteta ispod 1MW, "mikro"
ispod 100kW i "piko" ispod 5kW. U Srbiji prema zakonskoj regulativi granica je 10 MW.

Hidroelektrane su postrojenja u kojima se potencijalna i kinetička energija vode preko turbine,

generatora i ostalih delova pretvara u električnu energiju.

U kategorizaciji malih hidroelektrana (MHE), izraz "mini" obično se odnosi na sisteme kapaciteta
ispod 1MW, "mikro" ispod 100kW i "piko" ispod 5kW.

Prema veličini napora razlikuju se tri kategorije idejnih rešenja:

 visoki napor: 100 m i iznad

 srednji napor: 30-100 m

 niski napor. 2-30 m.

4. OBLICI IZVOĐENJA MHE

Derivacijska hidroelektrana je vrsta hidroelektrane kod koje se mašinska zgrada za proizvodnju

energije nalazi izmeštena na nekoj udaljenosti (nizvodno od brane), a voda se iz dovodi posebnim
cevima sa zahvata do mašinske zgrade.

Razlikuju se sedeći karakteristični delovi hidroelektrane:

- brana ili pregrada, zahvat, dovod, vodna komora ili vodostan, pritisni cevovod, mašinska zgrada
(turbina, generator...), odvod vode.

U zavisnosti od tipa MHE, neki od ovih delova mogu izostati, a u drugim slučajevima isti deo može
preuzeti više funkcija.

Oblici izvođenja:

Niskopritisne (mali napor)

Prvo rešenje derivacijske (slično kao srednje i visoko priticne), drugo rešenje – protočna MHE sa
mašinskom zgradom u samoj brani.

Niskopritisne sa mašinskom zgradom na dnu brane

Male hidroelektrane ne mogu priuštiti izgradnju velikih rezervoara ili akumulacija da se koriste
zalihama vode kada je to najpogodnije. Cena izgradnje relativno velike brane bi bila preskupa i
ekonomski neisplativa. Ali ako je akumulacija već izgrađena za druge svrhe, kao što su zaštita od
poplave, navodnjavanje, prikupljanje vode za velike gradove, rekreacijska područja i slično, moguće
je proizvoditi električnu energiju koristeći postojeći odvod ili prirodni tok rezervoara (akumulacije).
 Niskoprotosne sa sifonskim dovodom

U slučaju da brana nije previsoka može se ugraditi sifonski dovod. Integralni sifonski dovod
omogućuje elegantno izvođenje postrojenja, najčešće do visine 10 m i za postrojenja do 1000 kW,
iako postoje postrojenja sa sifonskim dovodom sa instaliranom snagom do 11 MW (Švedska) i visine
do 30.5 m (SAD).

MHE integrisane u kanal za navodnavanje

Postoje dva izvođenja malih hidroelektrana koje koriste kanal za navodnjavanje:

 Ako je kanal dovoljno velik za smeštaj zahvata, mašinske zgrade, odvoda i bočnog obilaznog
voda . Da bi osigurali snabdevanje vodom za navodnjavanje izvođenje mora da sadržti bočni
obilazni vod u slučaju isključenja turbine. Ovakva izvedba zahteva projektovanje istovremeno
kada i projektovanje kanala za navodnjavanje, jer bi ugrađivanje u kanal koji je već u funkciji
moglo da bude vrlo skupo rešenje.

 Ako kanal već postoji, pogodna opcija prikazana je na donjoj slici. Kanal bi trebalo neznatno
povećati za smeštaj zahvata i preliva. Da bi se širina zahvata reducirala na minimum, treba
ugraditi izduženi preliv. Od zahvata se voda kroz pritisni cevovod dovodi do turbine, a zatim
se kroz kratki ispust vraća u kanal.

 Uglavnom u kanalima nema migracije riba pa su prolazi za ribe nepotrebni.

 MHE ugrađene u sistem za navodnjavanje

Voda za piće se isporučuje u grad transportom vode iz povišenog rezervoara kroz cevovod pod
pritiskom. Uobičajeno, kod takvih postrojenja, disipacija energije na nižem kraju cevovoda, na
ulasku u postrojenje za pročišćavanje vode, se ublažava korišćenjem specijalnih ventila. Smeštanjem
turbine na kraj cevovoda, da pretvori ionako izguljenu energiju u električnu, zgodna je opcija, pod
uslovom da se izbegne hidraulični udar. Da bi se osiguralo trajno snabdevanje vodom mora biti
ugrađen sistem obilaznih ventila. U nekim vodosnabdevnim sistemima turbina ima ispust u otvoreni
bazen ili jezero. Sistem za kontrolu održava nivo vode u bazenu. U slučaju mehaničkog zastoja ili
zastoja turbine, sistem obilaznih ventila takođe može održavati nivo vode u bazenu. U slučaju da
glavni obilazni ventil ispadne iz pogona pojavljuje se nadpritisak, te se pomoćni obilazni ventil brzo
otvora. Kontrolni sistemi su još složeniji kod sistema gde je izlaz iz turbine podvrgnut protivpritisku
vodovodne mreže.

5. PREDNOSTI I MANE KORIŠĆENJA MHE

Male hidroelektrane (MHE) doprinose održivom razvoju društva, jer su ekonomski izvodljive,
ekološki prihvatljive (pri proizvodnji električne energije nema emisije štetnih gasova staklene bašte) i
obezbeđuju decentralizovanu proizvodnju i razvoj udaljenih zajednica. Ukratko, prednosti korišćenja
su mnogobrojne:

 radi se o čistom i obnovljivom izvoru energije, jer za pogon koriste vodu, koja se u procesu
proizvodnje električne energije ne troši,

 u odnosu na velike hidroelektrane nema plavljenja širokih područja (kako bi se obezbedio

prostor za akumulaciju vode) i narušavanja lokalnog ekološkog sistema,

 mogu obezbediti navodnjavanje zemljišta, kao i snabdevanje vodom okolnih naselja, izgradnju
ribnjaka i zaštitu od poplava,

 pošto se najčešće locirane blizu korisnika, gubici električne energije u prenosu se smanjuju i
rasterećuje se elektro mreža,

 kreiraju nova lokalna radna mesta za nadgledanje funkcionisanja elektrane,

 eksploatišu se uz relativno niske troškove,

 radni vek je vrlo dug, u proseku 30 godina, mada ima MHE koje rade i 80 i više godina.
Osnovni nedostaci MHE su:

 Potreba obezbeđenja biološkog minimuma (rezervnog toka),

 Potreba ugradnja prolaza za ribe (povrede i migracija riba, uticaj na neposredni eko-sistem),

 Buka, vibracije, vizuelno narušavanje okoline,

 Osnovni problem pri radu u elektroenergetskom sistemu - Nestalan protok: varijacije toka i mala
akumulacija,

 Komplikovana izgradnja i relativno visoki investicioni troškovi.

6. OSNOVNE JEDNAČINE STRUJANJA VODE

Strujnica ili strujna linija je linija kod koje je u svakoj njenoj tački vektor brzine fluidnog delića
kolinearan sa pravcem tangente na strujnicu.

Kada se kroz sve tačke zatvorene konture neke elementarne površine povuku strujnice, dobiće se
površina koja predstavlja omotač strujnog vlakna.

Strujna vlakna kroz zatvorenu konturu neke konačne površine obrazuju omotač strujne cevi.

Poprečni presek strujne cevi normalan na glavni pravac strujanja fluida naziva se protočni presek.

Količina tečnosti koja u jedinici vremena protekne kroz uočeni protočni presek predstavlja protok
fluida kroz taj presek. U zavisnosti od fizičke veličine kojom se opisuje pomenuta količina fluida,
razlikuju se maseni Qm [kg/s] i zapreminski Q [m3/s] protok. Veza između ove dve fizičke veličine je
prva jednačina na slajdu. Pošto je u hidraulici radni fluid nestišljiv (gustina=const), češću primenu
ima zapreminski protok.

Brzina strujanja tečnosti se menja od vlakna do vlakna u istoj strujnoj cevi. Srednja brzina v [m/s] je
brzina kojom bi trebalo da se kreće svaki fluidni delić u posmatranom protočnom preseku površine A
[m2], da bi se ostvario isti protok Q kao i sa stvarnom brzinom koja se menja od tačke do tačke
pomenutog protočnog preseka.

Q
Qm    Q v
A
Za rešavanje praktičnih problema ustaljenog strujanja nestišljivog fluida, koristi se jednačina
kontinuiteta (jednačina protoka), energijska jednačina i zakon o promenu količine kretanja (momenta
količine kretanja).

Jednačina kontinuiteta (jednačina protoka)

U slučaju da se oblik i dimenzije protočnog preseka cevovoda ne menjaju, (srednja) brzina strujanja
tečnosti je konstantna, pa jednačina kontinuiteta dobija sledeći oblik : v=const. Prema jednačini
kontinuiteta, kod višegranog cevovoda, algebarski zbir svih protoka Qi [m3/s] u tački grananja
cevovoda jednak je nuli.

Qm  Qm1  Qm 2  const

Za nestišljiv fluid važi r=const, pa jednačina kontinuiteta za ovaj slučaj glasi:

Q  v1  A1  v2  A2  const
Bernulijeva jednačina

Bernulijeva (Bernoulli) jednačina predstavlja oblik zakona o održanju energije primenjen na

hidraulične sisteme. Prema ovom zakonu, energija strujanja radne tečnosti koju nosi savršeni fluid
(fluid bez trenja) ostaje konstantna. Može se formulisati na sledeći način: u slučaju da se radi o
stacionarnom strujanju savršene tečnosti kroz strujnu cev u polju dejstva Zemljine teže, i da pri tome
nema promene unutrašnje energije (nema promene temperature radne tečnosti), zbir kinetičke,
potencijalne i pritisne energije jedinice mase tečnosti u svakom protočnom preseku je konstantan.

v12 p1 v22 p
Za savršenu tečnost: 1   h1   2   h2  2  const
2 g g 2 g g

Za realnu tečnost: v12 p v2 p

1   h1  1   2  2  h2  2  hv
2 g g 2 g g

Gubici pritiska:

• usputni (kontinualni), na pravolinijskom delu puta

• lokalni (koncentrisani)
Ogledi sa realnim tečnostima pokazali su da pri kretanju tečnosti njena energija strujanja nije
konstantna, već se jedan njen deo "troši" zbog trenja koje se javlja između delića same tečnosti i
između delića tečnosti i površina zidova vodova kroz koje protiče. Izgubljena energija strujanja pada
na teret pritisnog dela energije, što se manifestuje odgovarajućim gubitkom hv [Pa].

7. USPUTNI GUBICI PRITISKA

Usputni gubici nastaju pri strujanju radnog fluida na pravolinijskom delu puta. Za određivanje pada
pritiska usled usputnih gubitaka koristi se Darsijev (Darcy) obrazac.

l v2
hvu    
d 2 g

λ [-] - koeficijent otpora trenja fluida u pravoj cevi

64
• Re < Rekr = 2.320 =>   Re Laminarno strujanje

• Rekr < Re < 4.000 =>   0,0025  3 Re Prelazni režim

Hidraulično glatke cevi

Hidraulično glatke i hidraulično hrapave cevi

8. LOKALNI GUBICI PRITISKA

• Lokalni gubici nastaju na mestima promene veličine i oblika protočnih površina.

v2
• Prema Vazbahu: hvl   
2 g
• ζ [-] - koeficijent odgovarajućeg lokalnog otpora,

• v [m/s] - karakteristična brzina

Gubici na rešetki:

4
 t 3 v2
hvl  k     sin  
b 2 g

Da bi se sprečilo prodiranje čvrstih predmeta koji plivaju u vodi, u zahvatu se na ulazu u dovodni
kanal ili cevovod postavlja se rešetka. Iako je, po pravilu, ovaj gubitak relativno mali, njegova
vrednost se može izračunati primenom Kirhmerove formule (Kirchmer).
Naglo sušenje i naglo proširenje

Lokalni gubici u krivinama

Lokalni gubici u račvama

 Lokalni gubici u ventilima, zatvaračima

9. ENERGIJSKA JEDNAČINA OTVORENOG TOKA

Za razliku od strujanja u cevima koje se odvija usled postojanja razlike pritiska na krajevima cevi,
proticanje tečnosti u otvorenim tokovima odvija se pod dejstvom gravitacije i karakteriše ga
postojanje slobodne površine tečnosti na koju deluje atmosferski pritisak.

U slučaju da je u pitanju ustaljeno strujanje vode u otvorenom dugačkom kanalu (kod koga važi
hidrostatički zakon raspodele pritiska po dubini toka) onda energijska jednačina dobija izraz 1:

pri čemu je kod otvorenih tokova proticanje najčešće turbulentno, pa se korisolisov broj zanemaruje.

v12 v2
c   y1  h1   c  2  y2  h2  hv
2 g 2 g

v1
y1

p1
v2
y2

=const
p2
h1

h2

Uniformno-jednoliko strujanje

Ako su nagib dna kanala i površina protočnog preseka konstantne, strujanje je uniformno (jednoliko)
pa prethodna jednačina dobija oblik jednačine sa slajda.

I [m] - nagib dna strujnog toga (I=tan  sin , jer ima relativno malu vrednost),
l [m] - dužina otvorenog toka rastojanje od preseka 1 do preseka 2 dna strujnog toga (I=tan  sin ,
jer ima relativno malu vrednost),

Nagib dna strujnog toka predstavlja gubitak energije strujanja po jedinici dužine toka tečnosti.

hv  h1  h2  I  l

y1
v1

y2
l v2
=const

hv
y1 = y2

h1


h2
v1 = v2

10. ŠEZIJEVA I MANINGOVA FORMULA

C je eksperimentalno određen Šezijev koeficijent. Dugo se smatralo da je koeficijent C konstanta, ali

se pokazalo da zavisi od relativne hrapavosti kanala i Rejnoldsovog toka. Danas se C određuje
pomoću nekoliko aproksimativnih formula, od kojih se najčešće koriste formula Maninga (Manning).

Iz izraza Maningove formule za uniformno strujanje tečnosti, može se zaključiti da u kanalu

određenog protočnog preseka površine A i nagiba I, protok raste povećanjem hidrauličkog radijusa
Rh. To znači da je hidraulični radijus mera efikasnosti. Kako on predstavlja odnos površine A i
okvašenog obima O, najefikasniji presek biće onaj sa minimalnim okvašenim obimom.

Od svih poprečnih preseka kružni ima najmanji okvašeni obim za zadatu površinu. Na žalost, ovakvi
kanali su skupi za izradu i teški za održavanje, i jedino se koriste za kratke kanale malog protočnog
preseka koji su izgrađeni od prefabrikovanih elemenata. Za konstantnu dubinu toka, najefikasniji
trapezni presek je onaj sa uglom 60o. Najefikasniji pravougaoni presek je onaj kod koga je dubina
jednaka polovini širine kanala.

v  C  I  Rh - Šezijeva formula

- Maningova formula

n – Maningov koeficijent
2 1
1
Q   A  Rh  I 2 - Maningova formula za uniformno strujanje
3
n
11. SPESIFIČNA ENERGIJA PRESEKA I FRUDOV BROJ

Frudov (Froud) broj predstavlja odnos inercijalnih sila i sila težine.

Dubina toka za koju je specifična energija preseka ima minimalnu vrednost naziva se kritična dubina
hk.

U zavisnosti od veličine Frudovog broja tečenje u otvorenom toku može biti:

• burno (silovito) kada je Fr>1 (hsr<hk ), u kome su inercijalne sile dominantne u odnosu na
sile težine.

• mirno kada je Fr<1 (hsr>hk ), u kome sile težine dominantne u odnosu na inercijalne sile.

12. PRINCIP ODREĐIVANJA ENERGETSKOG POTENCIJALA VODNOG TOKA

Iznos energije koji se u jednom hidropostrojenju (maloj hidroelektrani) može generisati, zavisi od
lokacije njenog postavljanja na vodnom toku. Za nesmetan rad male hidroelektrane potrebno je
najpre obezbediti pouzdan i dovoljan dotok vode, tj. odgovarajući protok vode. Sem toga, studija za
potencijalnu izgradnju male hidroelektrane na nekoj lokaciji, mora da sadrži i analizu topografskih
uslova na lokaciji kako bi se obezbedio dovoljan pad za generisanje željene količine energije. Ovaj
pad se formira izgradnjom brana ili preusmeravanjem vode iz rečnog toka kroz vod (ili
kombinacijom oba pomenuta rešenja) tako da su gubici napora (pada) usled trenja manji od gubitaka
u prirodnom vodnom toku.

Planiranje eksploatacije vodenog potencijala na određenoj lokaciji je vrlo komplikovan zadatak, jer
postoji praktično neograničen broj mogućih rešenja za izbor lokacije male hidroelektrane, tip brane,
sistema preusmeravanja vode, instalisane kapacitete i broj turbina, lokaciju različitih delova
postrojenja, itd. Optimalno rešenje zavisi od iskustva i talenta projektanta, jer je matematička
interpretacija problema i optimizacija rešenja praktično nemoguća zbog velikog broja mogućih
rešenja i posebnih uslova.

Princip

P    g Q  Hg

Kada se neka lokacija identifikuje kao topografski pogodna za korišćenje vodne snage (kada lokacija
poseduje odgovarajući pad), prvi zadatak je ispitati i proceniti da li postoji adekvatna količina vode
na datoj lokaciji toka tokom vremena.

Voda protičući od tačke A do tačke B gubi potencijalnu energiju, određenu visinskom

razlikom tačaka A i B - (Hg slika), bez obzira na tok kojim protiče (prirodni vodotok ili otvoreni
kanal, cevovod i trubina). Pri tome je snaga koju voda „gubi“:

gde su:

P [kW] - snaga koju voda gubi,

Q [m3/s] - protok vode,

Hg [m] - bruto napor,

r [kg/m3] – gustina vode r=1.000 kg/m3,

g [m/s2] – gravitaciono ubrzanje g=9,81 m/s2.

Voda može da sledi prirodni vodotok, pri čemu gubi energiju usled trenja, što izaziva
minimalni porast temperature vode. Ili, ona može da protiče od tačke A do B kroz izgrađeni cevni
sistem za transport vode sa turbinom na samom donjem kraju. U ovom slučaju snaga koju poseduje
voda „troši se“ prvenstveno za pokretanje turbine, dok se njen manji deo gubi usled trenja u
cevovodu. Deo energije vode koji se gubi u turbini se pretvara u mehaničku energiju, a kasnije se ta
mehanička energija u generatoru pretvara u električnu energiju.
 Iz ovoga se vidi da je cilj dobrog idejnog rešenja da se umanje gubici snage koji nastaju od
tačke A do tačke B, kako bi što veća snaga bila na raspolaganju za pokretanje turbine i obrtanje
generatora. Kako bi se procenio vodni potencijal neophodno je da poznavati promene u protoku
tokom godine i koliki je dostupni bruto napor.

13. ODREĐIVANJE PROTOKA HIDROLOŠKI IZUČENOG I NEIZUČENOG TOKA

Određivanje protoka

Protok jednog toka značajno varira tokom vremena.

Količina vode koja protiče prirodnim vodnim tokom može značajno da varira tokom vremena. Te
promene mogu da budu značajne čak i u toku jednog dana. Za pravilno dimenzionisanje
hidroenergetskog postrojenja i određivanje moguće godišnje produkcije istog, potrebno je odrediti
varijaciju protoka tokom jedne godine.

Određivanje protoka hidrološki izučenog toka

• Podaci RHMZ

• http://www.hidmet.gov.rs

Najpogodniji način za dobijanje podataka o protoku na izabranoj lokaciji vodnog toka je dobijanje
podataka o godišnjim varijacijama protoka od nadležne hidrološke institucije. Kod nas poslove
praćenja i merenja stanja vodotokova obavlja Republički hidrometeorološki zavod - RHMZ
http://www.hidmet.gov.rs. Protoci sa najznačajnijih rečnih tokova u Srbiji mere se na oko 190
hidroloških stanica. Podaci se obrađuju, sistematizuju po regionalnom principu (Hidrološke reonske
stanice - mreža stanica površinskih voda) i po slivovima (Dunava, Save, Kolubare, Drine, Velike
Morave, Južne Morave, Zapadne Morave, Timoka, Belog Drima i Egejskog mora). Ukoliko se
lokacija na kojoj se planira energetsko korišćenje vode nalazi na rečnom toku u blizini neke
hidrološke stanice, ovi podaci se pouzdano mogu koristiti za procenu protoka na lokaciji.

Određivanje protoka hidrološki neizučenog toka

• Podaci RHMZ o sličnom toku

• Pretpostavlja se uniformnost promene protoka, pojave minimalnog, maksimalnog i srednjeg

protoka u oba toka.
As ln
Qn  Qp 
Aslp
• moguće je koristiti i hidrološke metode bazirane na dugotrajnim podacima o količini padavina
i isparavanju, podacima o površini slivnog područja i podacima o protoku sa sličnih slivnih
područja

Čest je slučaj da se lokacije za izgradnju MHE nalaze na hidrološki neizučenim tokovma, gde nema
sistematskih merenja. U tom slučaju uzimaju se podaci sa sličnog vodnog toka za koje postoje
merenja i pretpostavlja se uniformnost promene protoka, pojave minimalnog, maksimalnog i srednjeg
protoka u oba toka. Da bi se dobio protok na neizučenom toku, potrebno je vrednosti protoka sa
hidraulički izučenog sličnog toka pomnožiti sa odnosom površina slivnog područja posmatrane
lokacije i poznatog toka:

gde su:

Qn [m3/s] – dnevni protok ispitivanog vodnog toka,

Qp [m3/s] - dnevni protok izučenog vodnog toka,

Asln [m2] – površina slivnog područja ispitivanog toka,

Aslp [m2] - površina slivnog područja izučenog vodnog toka,

Ukoliko pomenuti podaci o merenju ne postoje, moguće je koristiti hidrološke metode

bazirane na dugotrajnim podacima o količini padavina i isparavanju, podacima o površini slivnog
područja i podacima o protoku sa sličnih slivnih područja. Ova metodologija omogućava samo
izvođenje inicijalnih zaključaka o ukupnom hidrološkom potencijalu bez pravog posmatranja
lokacije.

U slučaju da je izvodljivost projekta moguća, preporučuje sa da merenja protoka na samoj

lokaciji prate studije RHMZ. Obim merenja zavisi od kvaliteta i pouzdanosti podataka dostavljenih
od RHMZ-a.
14. DIREKTNI METODI MERENJA PROTOKA

Merenja protoka

Postoji relativno veliki broj metoda za merenje protoka tečnosti u otvorenim tokovima, koji u
osnovi mogu biti direktni i indirektni.

Direktne metode

U direktne metode koje se najčešće koriste za određivanje protoka otvorenih vodnih tokova
spadaju: zapreminski metod, metod korišćenja mernih objekata - preliva, metodi rastvora.

Zapreminski metod

Najjednostavniji metod za određivanje protoka najmanjih vodnih tokova (rečica i potoka) je tzv.
zapreminski metod. On podrazumeva preusmeravanje celokupnog vodnog toka u posudu, kao što je
bure, bačva, cisterna, čija je zapremina poznata. Poželjno je da to bude sud relativno veće zapremine
(200 l ili 500 l). Pri tome, meri se hronometrom vreme potrebno da se posuda napuni vodom. Brzina
kojom se sud puni je protok, koji se jednostavno računa kada se zapremina suda podeli sa vremenom
punjenja.

Metod korišćenja mernih objekata-preliva

Protok se određuje merenjem visine prelivnog mlaza - h

Ukoliko je protok vodnog toka relativno manji, reda veličine nekoliko m3/s (manji od 4 m3/s prema
[ESHA], tj. 50-1.000 l/s [UK Guide]), moguće je izgraditi privremeni vodotehnički objekat – merni
preliv sa oštrom ivicom. Preliv je zid male visine ili brana postavljena poprečno na rečni tok čiji se
protok meri, sa otvorom kroz koji se kanališe ceo vodotok. U ove prelive spadaju tri osnovne grupe:

• pravougaoni prelivi (sa oštrom ivicom i bez bočne kontrakcije),

• trougaoni prelivi i

• trapezni prelivi.

Za male protoke trougaoni preliv daje najpouzdanije rezultate, ali su trapezni i pravougaoni prelivi
pouzdaniji kod većeg raspona protoka. Prelivi mogu biti izrađeni od metala ili tvrdog drveta sa oštrim
ivicama
Protok se određuje merenjem visine prelivnog mlaza – visinske razlike gornjeg nivoa vode na
lokaciji uzvodno od preliva i dna otvora na pregradi. Naime, za svaki od navedenih tipova preliva
postoji funkcionalna zavisnost između protoka kroz preliv i visine prelivnog mlaza, tako da je
dovoljno izmeriti visinu preliva za izračunavanje protoka. Da bi se obezbedila tačnost merenja,
potrebno je održavati ivice preliva oštrim i sprečiti akumulaciju sedimenta iza preliva. Visinu preliva
potrebno je meriti na udaljenosti od preliva najmanje četiri puta većoj od maksimalne visine preliva.

Pre nego što se izabere tip i odrede dimenzije preliva na lokaciji na kojoj se meri protok, potrebno je
proceniti raspon protoka na mernom mestu, kako bi se obezbedile adekvatne dimenzije prelivnog
otvora koje omogućavaju propuštanje potrebne količine vode.

Pravougaoni preliv

 Bez bočne konstrukcije,

 Sa oštrom ivicom.

Trapezni preliv

Trapezni preliv koji se najčešće koristi se naziva Čipoletijev preliv (Cipoletti) (nagib 4:1).
 Trougaoni preliv

Trougaoni preliv koji se najčešće koristi se naziva Tomsonov (Thomson) teta=90.

Metodi rsatvora

Trejser: natrijum dihromat (Na2Cr2O7) – noviji metodi sol: meri se umesto koncentracije elektro
provodljivost.

Metodi rastvaranja su metodi pogodni za određivanje protoka malih i plitkih izrazito turbulentnih
tokova sa velikim nagibima dna strujnog toka, kod kojih se ne može koristiti metod brzina-površina i
kod kojih je izgradnja vodotehničkih objekata preskupa.

Merenje protoka vodnog toka metodama rastvaranja podrazumeva ubrizgavanje rastvora

hemikalije (tzv. trejsera) poznate koncentracije u vodni tok i prikupljanje uzoraka nizvodno od mesta
gde je trejser ubrizgan, nakon što je došlo do potpunog mešanja trejsera i vode iz vodotoka.

Hemijski rastvor koncentracije c1 se može ubrizgavati konstantnim protokom q [m3/s], sve

dok nizvodni uzorci ne pokažu nivo konstantne koncentracije c2. Uz zanemarivanje koncentracije
trejsera prisutne u prirodnom vodnom toku pre ubrizgavanja c0, protok toka se određuje po izrazu (1).
 Drugi metod – integracioni metod, podrazumeva ubacivanje jedne doze rastvora (poznate
terminološki i kao gutljaj) zapremine V što je moguće brže u vodotok. U ovom slučaju uzorci koji se
sakupljaju tokom vremena daju nam korelaciju između koncentracije i vremena, izraz (2).

U oba slučaja koncentracija hemikalija u prikupljenim uzorcima se koristi za procenu

razblaživanja, a potom primenom pomenutih jednačina može se izračunati protok. Hemikalije koje se
koriste za ove metode moraju da imaju određena svojstva: da se lako rastvaraju, da budu stabilne u
vodi, da se lako kvantifikuju u rastvorima male koncentracije, da budu netoksične za sve oblike živog
sveta u vodnim tokovima i da na njih nema uticaja sediment i ostale prirodno prisutne hemikalije u
vodi. Najpopularnije hemikalija je natrijum dihromat (Na2Cr2O7). Analiza uzoraka se obavlja
kolorimetrijskom automatizovanom procedurom kojom se procenjuje koncentracija veoma malih
količina jedinjenja hroma upoređivanjem sa uzorcima ubrizganog rastvora. Specijalizovana oprema
koja se koristi za tu namenu je relativno skupa.

Danas se gore navedene metode sve više zamenjuju metodama gde se kao trejser koriste soli i
gde se umesto koncentracije meri električna provodljivost. Ovakvi tipovi merenja podrazumevaju
upotrebu jednostavnije opreme.

15. INDIRENTNI METODI MERENJA PROTOKA

• Koriste se na srednjim i većim vodotokovima,

• Svode se na merenje protočnog preseka vodnog toka i merenje brzine kroz pomenuti presek.

• Treba izabrati lokaciju gde je rečni tok relativno miran, rečno korito relativno pravo i bez
rastinja.

• Neophodno je da se brzina vode meri na nekoliko različitih mesta kako bi se dobila srednja
vrednost brzine.

Ukoliko se radi o relativno malim tokovima, meri se brzina u jednoj tački toka i procenjuje se srednja
brzina, a ako su u pitanju srednji i veći tokovi meri se brzina u više tačaka po profilu (širini) i dubini
toka, a zatim se vrši osrednjavanje brzine ili integracija po poprečnom preseku.

Indirektni metodi se koriste na srednjim i većim vodotokovima, a svode se na merenje protočnog

preseka vodnog toka i merenje brzine kroz pomenuti presek. Pri ovakvom načinu merenja, treba
izabrati lokaciju gde je rečni tok relativno miran, rečno korito relativno pravo i bez rastinja. Kako
brzina proticanja nije konstantna po površini protočnog preseka, neophodno je da se brzina vode meri
na nekoliko različitih mesta kako bi se dobila srednja vrednost brzine. Ukoliko se radi o relativno
malim tokovima, meri se brzina u jednoj tački toka i procenjuje se srednja brzina, a ako su u pitanju
srednji i veći tokovi meri se brzina u više tačaka po profilu (širini) i dubini toka, a zatim se vrši
osrednjavanje brzine ili integracija po poprečnom preseku.
 Merenje protočne površine

Kako bi izračunali veličinu poprečnog preseka prirodnog vodnog toka, potrebno je poprečni presek
podeliti na trapeze (slika). Merenjem stranica trapeza, određenim redosledom, kao što je to
ilustrovano na slici, poprečni presek bi se računao na sledeći način.

Merenje brzine-plovak

Postoji nekoliko uređaja da se izmeri brzina vodnog toka, od kojih se za procene hidroenergetskog
potencijala vodotokova najčešće koriste:

 plovak,

 hidrometrijska kola,

 elektro-magnetni merači.

Merenje brzine pomoću površinskog plovka je najjednostavniji metod koji se može koristiti za brza i
gruba preliminarna određivanja protoka. Plovak (može biti i drveni čep ili delimično napunjena boca)
koji je većim delom potopljen, smešta se u centar vodnog toka. Meri se vreme t koje je potrebno da
plovak prevali deonicu između dve lokacije l. Površinska brzina vode vp je količnik dužine l i
vremena t. Obično se proces merenje obavlja nekoliko puta (minimalno 3) i određuje se srednja
vrednost brzine. Kako bi dobili pretpostavljenu srednju brzinu neophodno je dobijeni rezultat
pomnožiti sa korekcionim faktorom, koji zavisi od dubine vodotoka, kao i reljefa dna i obale (0,75 je
najčešće uzimana vrednost) (tabela 1), tako da je protok:

Posebno izrađeni plovci se mogu izraditi da plove srednjom brzinom toka (slika sredina i desno).

Q  z  vp  S
 Vrsta toka z

Betonski kanali, pravougaonog preseka, glatki 0,85

Veliki, spori, čisti tokovi 0,75

Mali, sporim čisti tokovi 0,65

Plitki (dubina manja od 0,5 m) turbulentni tokovi 0,45

Vrlo plitki, kameniti tokovi 0,25

Merenje brzine-hidrometrijska kola

sa čašicama sa elisom

Za određivanje protoka na permanentnim rečnim mernim stanicama najčešće se koriste mehanički

hidrometrijski uređaji – hidrometrijska kola. Postoje dva osnovna tipa ovih uređaja: sa čašicama –
sadrži 6 koničnih čašica koje se obrću oko vertikalne ose i sa propelerom (elisom) –sadrži elisu koja
rotira oko horizontalne ose koju rep peraja usmerava da bude paralelna sa tokom. Prvi tip se koristi
kod manjih brzina, robusniji su (jer su njihovi ležajevi zaštićeni od rečnih nanosa) i manje su tačni
(tačnost ± 5 %). Drugi tip je precizniji (tačnost ± 2 %) i manje remeti strujni tok na mestu merenja.

Osnovni element hidrometrijskih kola je njihov obrtni deo (čašice ili elisa) koji se, kada se uređaj
unese u vodu, okreće pod uticajem vodnog toka. Između brzine vodene struje i brzine okretanja
obrtnog dela postoji odgovarajuća funkcionalna zavisnost za svaki korišćeni instrument. Broj obrtaja
obrtnog dela se meri u kratkom vremenskom periodu (1 do 2 minuta), a izmerena vrednost se uz
pomoć pomenute funkcionalne zavisnosti pretvara u brzinu vode, dok moderna rešenja uređaja sa
mikroprocesorskom tehnologijom računaju i prikazuju vrednost brzine trenutno na displeju.

Uređaji se ručno, sa mosta, iz žičare ili čamca lociraju u odgovarajućim tačkama u posmatranom
protočnom preseku vodnog toka. Ovi uređaji su praktični za merenje lokalnih brzina vode i po
mernom preseku se mogu jednostavno pomerati i po horizontali i po vertikali. Time se može dobiti
raspodela brzina kroz protočni presek i integraljenjm kroz protočni presek - protok.
 Elektro magnetni merači

Elektro-magnetni merač brzine struje je električni indukcioni merni instrument, bez pokretnih delova,
postavljen u potpuno zatvorenu aerodinamičnu sondu. Radi na principu Faradejevog zakona
elektromagnetne indukcije po kome se magnetno polje (koje stvara senzor brzine) indukuje
elektropotencijal u provodniku koji se kreće (u ovom slučaju to je voda). Jednostavno rečeno, razlika
potencijala koja se stvara u provodniku jednaka je proizvodu brzine kretanja provodnika (brzine
proticanja vode) pomnožene sa jačinom magnetnog polja i dužinom provodnika. Sonda se može
postaviti na štap ili se učvrstiti na kabl i spuštati na različite dubine. Prednost njegovog korišćenja je
u tome što je manji i ima širi opseg merenja nego hidrometrijska kola. Veoma je koristan pri malim
brzinama kada merači sa propelerom daju netačne podatke. Njegova osetljivost i otpornost na rastinje
i nanose čine ih pogodnim za korišćenje u veoma zaprljanim ili zatravljenim tokovima.

Da bi se odredio protok pomoću hidrometrijskih kola ili elektromagnetnim meračem, potrebno je

odabrati određen broj brzinskih vertikala i broj i položaja tačka po vertikali na kojima se mere brzine.
Rastojanje između dve vertikale bi trebalo da bude između 1/10 (za veće tokove) i 1/5 (za male
tokove) širine toka. Broj tačaka po vertikali je po pravilu 5 (za dubine preko 1 m): pri površini, 0,2h,
0,6h, 0,8h i pri dnu. Za manje dubine, broj mernih tačaka se smanjuje.
 Metoda brzina-površina

Proračun protoka na osnovu izmerenih brzina

 Merenje nivoa vodostaja

Q  C  H  H0 
n

Merenje brzina strujanja duž rečnog toka i određivanje protoka u kraćim vremenskim intervalima
nije praktično, jer je ovaj posao zametan i skup. Mnogo je celishodnije i jednostavnije
kontinualno meriti nivo – vodostaj vodnog toka, jer svakom vodostaju odgovara određena
količina vode. Mora se naći odgovarajuća tačka na relativno ravnom i mestu na kome reka mirno
teče gde će se postaviti merni instrument – vodomerna letva. Vodotok na ovom mestu mora da
ima ujednačenu širinu, a oblast mora biti jasno definisana i čista. Kako protok vodnog toka varira,
nivo vode raste ili opada. Stanje se proverava svakog dana u isto vreme i to na stubu izbaždarene
vodomerne letve čita se trenutno stanje. Kod savremenih uređaja nivo vode se automatski
registruje. Svega nekoliko puta oko godine izvrše se tačna merenja protoka, pri čemu se označava
koliki je bo vodostaj pri svakom merenju. Uzajamna veza između izmerenih nivoa i protoka u
vodotoku daje krivu, koja se naziva konsumpciona kriva, koja omogućava procenu vrednosti
protoka vodotoka merenjem vrednosti vodostaja.

Konsumpciona kriva se može matematički izraziti formulom na slajdu

gde su:

C i n konstante

H [m] – trenutni vodostaj

H0 [m]– nivo za nulti protok (korekcioni faktor)

16. HIDROGRAF I KRIVA TRAJANJA PROTOKA, REZERVISANI PROTOK

Podaci koji se dobiju o godišnjoj varijaciji dnevnog protoka na jedan od prethodno pobrojanih načina
treba sistematizovati na odgovarajući način. Jedan je prikazati ih u formi hidrografa, koji predstavlja
hronološki prikazanu dnevnu varijaciju protoka u kalendarskoj godini. Ovakav je prikaz lak za
praćenje i razumevanje, ali nije previše korisan za izračunavanje energetskog potencijala vodnog
toka.
 Kriva trajanja protoka

Drugi način organizovanja podataka o godišnjoj varijaciji dnevnog protoka, predstavlja crtanje krive
trajanja protoka koja pokazuje raspodelu protoka vodotoka tokom godine. Na apscisnoj osi je
prikazan procenat vremena za koje protok na posmatranom mestu dostiže ili premašuje vrednost
protoka na ordinatnoj osi.

Tako na primer, sa krive trajanja protoka može se odmah proceniti nivo protoka koji će biti dostupan
najmanje 50 % godišnje (poznat kao Q50%). Protok koji se javlja preko 95 % vremena godišnje
najčešće se uzima kao karkteristična vrednost minimalnog protoka vodotoka.

U jednom posmatranom regionu krive trajanja protoka su po pravilu slične, ali na njihov oblik znatno
utiče i stanje zemljišta na kome se nalazi tok, pokrivenost vegetacijom i u manjem obimu oblik sliva,
kao i uticaji ljudi: izgradnja rezervoara, zahvata i preliva. Uravnotežena kriva označava tok sa malo
poplava gde najveća količina vode u toku potiče iz podzemnih izvora, dok strma kriva označava tok
sa čestim poplavama i sušnim periodom i malom količinom vode iz podzemnih izvora.

Preostali, rezervisani ili kompenzacioni prostor

Nekontrolisano izdvajanje vode iz rečnog korita, radi dovođenja do turbine, čak iako se vraća u rečni
tok blizu mesta zahvata, može dovesti do isušivanja delova rečnog korita uz ozbiljne posledice po
vodeni ekosistem. Kako bi se ova pojava izbegla, u dozvoli za preusmeravanje vode u turbinu ili
dozvola za zahvatanje vode iz reke ili potoka, skoro uvek se naznačava protok tečnosti koji mora
ostane u toku. Ovaj preostali protok se različito naziva: rezervisani, kompenzacioni ili biološki
minimalni protok.

Vrednost ovog protoka treba pažljivo oceniti, jer sa jedne strane njegova suviše mala vrednost
može negativno uticati na floru i faunu vodnog toka, a njegova prevelika vrednost utiče na
proizvodnju električne energije) posebno u periodima niskog protoka), čime se smanjuje dobit od
instalacije.

17. MERENJE BRUTO NAPORA

Bruto napor predstavlja vertikalno rastojanje koje voda pređe prilikom generisanja snage, odnosno
rastojanje između gornjeg i donjeg nivoa vode.

Terenska merenja bruto napora se obično izvode korišćenjem tehnika posmatranja. Neophodan nivo
preciznosti merenja sam nameće metod koji će se pri tome koristiti.

U prošlosti najbolji način je bio nivelisanje položaja posmatrača sa štapom (slika 2), ali je proces bio
spor. Tačnija merenja se dobijaju korišćenjem tahometra ili manje tačnije sa klinometrom ili Abni
nivelisanjem (slika 3). Danas sa digitalnim meračima uglova, elektronskim digitalnim nivelatorima i
posebno sa elektronskim kompaktnim stanicama ovaj posao je pojednostavljen. Moderni elektronski
nivelatori omogućuju automatsko predstavljanje podataka o visini i udaljenosti za 4 sekunde sa
tačnošću merenja visine od 0.4mm, i interna memorija omogućava da se čuva oko 2400 podataka.
Premeravanje uz pomoć GPS-a je već postala praksa i ručni GPS risiver je idealan za terensko
pozicioniranje i grubu izradu mapa.

18. PROCENA NETO NAPORA (PRIMER)

Kada se odredi mogući bruto napor neophodno je uračunati gubitke koji se javljaju na ulazu u cev tj.
rešetke koja sparečava ulazak čvrstih predmeta u cev, trenje u cevima, kolenima i ventilima. Pored
ovih gubitaka, određeni tipovi turbina moraju da izbaciju vodu na nivo koji je veći od nivoa donje
vode. Bruto napor od koga se oduzme suma svih gubitaka daje neto napor, koji predstavlja napor koji
pokreće turbinu.
19. PODELA TURBINA

Podela turbine prema instalisanoj snazi:

 velike (iznad 10 MW),

 male (od 10 kW do 10 MW),

 mikro (do 10 kW).

Podela prema načinu rada:

 Reakcijske turbine

· Rad ostvaruju na račun pada pritiska kroz turbine,

· Kudište potpuno ispunjeno vodom,

· Derijazova, Francisova, Kaplanova turbina

 Akcijska turbina

· Koriste kinetičku energija mlaza (Potencijalna > Pritisna > Kinetička),

· Nema pada pritiska u toku prolaska fluida kroz radno kolo,

· Deo radnog kola se okrede u vazduhu, lako kudište,

· Pelton, Turgo, Banki

Tipovi radnih kola turbine:

 Podela prema ukupnom padu:

 malog pada (do 15 m),

 srednjeg pada (15 do 50 m),

 visokog pritiska (pad vedi od 50 m)

Podela prema padu/naporu:

20. OJLEROVA JEDNAČINA

21. ZA TURBINU SA SLIKE ODREDITI TIP, NACRTATI TROUGLOVE BRZINA I
OBJASNITI PRINCIP RADA

Vodna kola

Vodna kola su primitivni i jednostavni uređaji obično ručno izrađeni od drveta, ređe od
metala. Po obodu ovakvog radnog kola su raspoređene lopatice tako da sile, koje generiše tok vode,
deluju tangencijalno i stvaraju obrtni moment na radnom vratilu kola. Uobičajeno se dele, prema
dotoku vode, na obična i nadljevna.
 Kod običnih (podnožnih) vodnih kola, vodeni tok se usmerava uz pomoć usmerne pregrade
(što predstavlja kvalitetnije rešenje), ili bez nje. Vodeni tok se usmerava s donje strane vodnog kola
prema donjoj vodi, a pri tome vodena masa, krećući se nizvodno, nailazi na lopatice vodnog kola
koje su delimično uronjene u donju vodu.

Kod nadljevnih (temenih) kola vodena masa, krećući se nizvodno, nailazi na koritaste lopatice
vodnog kola, puneći ih i presipajući se preko njih.

Vodna kola su uglavnom masivna, karakteristična po maloj ugaonoj brzini i maloj

efikasnosti. Uzrok male efikasnosti treba tražiti u velikim gubicima usled trenja, nepravilnom ili
nepotpunom punjenju lopatica kao i u rečnom toku koji često nosi sobom komade biološkog i drugog
materijala. Obična vodna kola koriste kinetičku energiju vodenog toka dok nadljevna koriste
uglavnom potencijalnu energiju.

Prednost vodnih kola leži u jednostavnosti kao i u lakom uklapanju u ekološke i zahteve
održivog razvoja. Sa tehničke strane, prednost može predstavljati konstantan moment koji isporučuju
nadljevna kola.

Princip rada hidro turbina

Nakon dugog vremena vladavine vodnih kola, oko 1825. godine prema nacrtu Benoît-a
Fourneyron-a, napravljena je prva vodena turbina visoke efikasnosti.

Razlog za superiornost turbina u odnosu na vodna kola treba tražiti u njihovom sofisticiranom
principu rada. Konverzija energije vodnog toka u korisnu snagu na vratilu turbine se zasniva na
efikasnoj promeni momenta količine kretanja u samom radnom kolu.

Peltonova turbina

Ova turbina je izum Amerikanca L. A. Pelton-a iz 1880. godine. Spada u grupu akcijskih
turbina kod kojih se potencijalna energija vode pretvara u kinetičku energiju u za to projektovanom
mlazniku. Uglavnom se koriste kod padova od 60 m pa do više od 1000 m. Karakteriše ih relativno
ravna kriva efikasnosti.

Kod ove turbine jedan ili više mlazeva udara u udubljene lopatice koje su postavljene po
obodu radnog kola (postoje izvođenja i sa više radnih kola na jednom vratilu). Svaki mlaz prolazi
kroz mlaznik a kontroliše se pomoću regulacionog koplja unutar konstrukcije mlaznika. Za ove
turbine je karakteristično da, za razliku od Turgo turbina, osa mlaznika leži u ravni u kojoj leži radno
kolo. Kad je potrebno, Peltonova turbina se zaustavlja skretanjem mlaza pomoću skretača mlaza.

Lopatice su oblikovane tako da izlaznu brzinu „drže“ na minimumu tj. da iskoriste najveći
deo kinetičke energije mlaza.

Jednomlazne i dvomlazne Peltonove turbine se izvode sa vertikalnom ili horizontalnom osom

vratila a turbine sa tri ili više mlazova se izvode isključivo sa vertikalnom osom. Peltonove turbine se
izvode sa do 6 mlaznika, međutim, ovakva višemlazna rešenja se ne koriste kod malih hidro centrala.
 Turgo turbine

Radi pri velikim padovima, od 30 do 300 m. Slična je Peltonovoj turbini, spada u grupu
akcijskih (impulsnih) turbina pri čemu su lopatice radnog kola drugačijeg oblika od lopatica
Peltonove turbine. Kod ove turbine, mlaz vode pada na ravan koju obrazuju ulazne ivice lopatica pod
uglom od 20°. Voda ulazi u radno kolo sa jedne njegove strane a izlazi sa druge. Za razliku od
Peltonove turbine kod koje je, zbog toga što na vodu koja napušta jednu lopaticu nailazi susedna
lopatica, količina vode koju može prihvatiti ograničena, kod Turgo turbine ovakva ograničenja
praktično ne postoje.

Često se koristi kao alternativa Francis-ovoj turbine.

Banki Michell-ova turbina

Nazvane su po pronalazačima (Australijanac A. S. Michell i Mađar D. Banki) a u literaturi se

mogu pronaći i kao Ossberger-ova turbina po proizvođaču koji ih proizvodi više od pola veka.
Koristi se u širokom opsegu padova, pa se njene radne oblasti mogu preklopiti sa radnim oblastima
koje su „rezervisane“ za Kaplanovu, Francisovu ili Peltonovu turbinu. Banki turbina može raditi sa
protocima između 20 l/s i 10 m3/s i padovima između 1 i 200 m pri čemu ostvaruje snage do 2 MW.

Voda ulazi u turbinu i usmereva se sa jednom ili sa više vodećih lopatica pozicioniranih
neposredno pre radnog kola. Potom, voda prolazi dva puta kroz radno kolo. U prvom stepenu
prolaska, mlaz se skreće i prolazi kroz centralni deo radnog kola i potom u drugom stepenu još
jednom menja pravac pod dejstvom lopatica i izlazi iz radnog kola.

Radno kolo je napravljeno od dva ili više diskova koji su povezani sa 26 do 30 zakrivljenih
lopatica. Može biti instalirana sa ili bez difuzora.

Francisova turbina

Spada u radijalne reakcione turbine. Osnovna podela ovih turbina je na turbine sa

horizontalnim i vertikalnim vratilom. Francis-ove turbine sa vertikalnim vratilom treba izbegavati
zbog otežanog pristupa i održavanja. Izvodi se sa nepokretnim lopaticama radnog kola i, uglavnom,
sa pokretnim usmernim lopaticama pretkola. Koriste se za srednje padove. Voda se dovodi na
lopatice radnog kola pomoću spiralnog kućišta i pri tome prolazi kroz lopatično pretkolo.
 Pretkolo može potpuno zatvoriti tok vode u slučaju potrebe. Ipak, ovakvo pretkolo ne
isključuje postavljanje ventila na ulazu u turbinu. Francisova turbina može biti postavljena na branu
ili, kod manjih padova, na otvoreni kanal.

Najveći procenat od ukupno proizvedene električne energije u hidroelektranama se dobija u

Francisovim turbinama. Razlog za ovo treba tražiti u vrlo širokom opsegu padova (3 pa do čak 600
m) pri kojim radi Francis-ova turbina.

Treba pomenuti da Peltonova turbina ima, u odnosu na Francis-ovu turbinu, bolju raspodelu
efikasnosti kroz radni opseg. Pored toga, postoje još neki nedostaci Francis-ove turbine u poređenju
sa Peltonovom:

– Rastavljanje i sastavljanje zbog održavanja je vrlo složen posao;

– Turbina je vrlo osetljiva na kavitaciju;

– Kraće vreme zatvaranja ostavlja mogućnost za pojavu hidrauličnog udara;

– Rad Francis-ove turbine nije stabilan pri snagama nižim od 40% maksimalne snage;

– Složen sistem kontrole zahteva ekspertski rad tokom radova na održavanju.

Da bi se umanjila kinetička energija vode koja napušta turbinu, kod reakcionih turbina se
koristi difuzor tj. konično proširenje sa optimalnim uglom od oko 7°. Dobro projektovan difuzor
omogućava postavljanje iznad donje vode a da se pri tome ne izgubi ništa od raspoloživog pada.

Osnovna prednost Francis-ove turbine u poređenju sa Peltonovom se ogleda u mogućnosti

korišćenja već pomenutog difuzora, čime se može iskoristiti sav raspoloživi pad.
 Derijazova (dijagonalna) turbina

Spada u reakcione turbine. Tok fluida nije ni radijalan ni aksijalan pa se nazivaju i

dijagonalnim. Voda prati približno koničnu površinu radnog kola. Razvijena je 1960. godine i do
danas je dostigla kapacitete od 200 MW. Protoci za koje se odabira Derijazova turbina se kreću od
1,5 pa do 250 m3/s pri padovima između 5 i 1000 m. Prečnik radnog kola se kreće do 7 m sa 6 do 8
lopatica. Karakteristično za Derijazovu turbinu je efikasan rad turbine kao pumpe (reverzibilne
hidroelektrane).

Kaplanova i bulb turbina

Pojavljuje se 1912. godine kada ju je konstruisao Austrijanac V. Kaplan. Obe turbine spadaju
u aksijalne reakcione turbine, najčešće korišćene kod malih padova (0,8 do 40 m). Instalacija
Kaplanove turbine ne zahteva akumulaciju pa je vrlo prihvatljiva u ekološkom smislu.

Lopatice radnog kola se uglavnom izvode kao zakretne a lopatice pretkola kao fiksne ili kao
regulacione. Kaplanove turbine kod koje su pokretne i lopatice radnog kola i lopatice pretkola se
nazivaju dvostruko regulisanim a turbine kod kojih su pokretne samo lopatice radnog kola -
jednostruko regulisane ili Thomanove. U posebnim slučajevima, kad je izvesno da će protok i pad
biti nepromenjeni tokom vremena, i lopatice radnog kola i lopatice pretkola se izvode kao fiksne.

Najfleksibilnija izvođenja (dvostruko regulisana) mogu raditi sa protokom od 15% pa do

100% od maksimalnog protoka.
 Zavisno od postavljanja, Kaplanova turbina svakako omogućava najveći broj različitih
konfiguracija.

Bulb turbina je posebno izvođenje Kaplanove turbine kod koje je generator zatvoren u
nepropusno kućište i potopljen u struju vode. Kod ovakvog izvođenja, samo električni kablovi, dobro
izolovani, izlaze iz sklopa. Pošto su svi elementi hidroelektrane potopljeni u vodi, održavanje bulb
turbine je vrlo skupo pa u tom smislu klasična Kaplanova turbina predstavlja bolje rešenje.

Posebno izvođenje bulb turbine predstavlja tzv. STRAFLO turbina kod koje su lopatice
radnog kola istovremeno i paoci rotora generatora. Efikasnost ove turbine je visoka. Nedostatak ove
turbine se ogleda u visokoj cena zaptivača koji štite generator.
 Mala cevna turbina

Cevne turbine se koriste za ekstremno niske padove, čak i do 1 m. Jednostavne su

konstrukcije, rotor im je propelernog tipa, energetske i kavitacione karakteristike su slabije od drugih
turbina, ali građevinski radovi su svedeni na minimum. Prednosti cevne turbine u odnosu na
Kaplanovu sa vertikalnim vratilom su: veća propusnost, manje dimenzije MHE, niži investicioni
troškovi i veći stepen iskorišćenja.

Kao glavni parametar za izbor osnovnog tipa turbine uzet je pad N. U tom smislu, celokupnu oblast
primene cevnih turbina pokrivaju samo tri osnovna tipa:

- turbine za pad H=(2-l O) m,

-turbine za pad N=(8-20) m,

- turbine za pad H=(l5-30) m.

 Stepen iskorišćenja za MHE

Snaga na vratilu turbine (Rt) je definisana relaciojom:

gde su:

Q (m%)- protok kroz turbinu,

N (m) - neto pad,

ηt - stepen iskorišćenja turbine.

Stepen iskorišćenja turbine je direktno definisan gubicima u turbinskom kolu, koji se mogu
podeliti na: hidrauličke, zapreminske i mehaničke.

Hidraulički gubici sastoje se od: udarnih gubitaka na ulazu u sprovodno kolo i rotor turbine,
gubitaka zbog trenja u protočnom sistemu i od gubitaka na izlazu iz usisne cevi.

Zapreminski gubici sastoje se od: gubitaka u lavirintima i od gubitaka u zazoru između

lopatica i spoljašnjeg zida lopatica i glavčine obrtnog kola.

Mehanički gubici obuhvataju gubitke u ležajevima i u prenosnim pomoćnim mehanizmima.

Stepen iskorišćenja turbine zavisi od radnog režima turbine, odnosno od protoka. Turbine su
projektovane da imaju makёimalni stepen iskorišćenja pri instalisanom protoku.

Izbor turbine

Izbor turbine zavisi od raspoloživog neto pada i protoka, cene postrojenja, broja obrtaja
generatora, zahteva održavanja, mogućnosti pojave kavitacije, osetljivosti turbine na mehaničke
nečistoće u struji vode i od ostalih kriterijuma.

Protok

U pogledu protoka, treba reći da je potrebno poznavati krivu trajanja protoka (flow duration
curve) tj. da jedna vrednost za protok nije dovoljna za pravilno projektovanje postrojenja. Nazivni
protok i neto pad određuju tip turbine koji se može upotrebiti na datoj lokaciji.

Specifični broj obrtaja

Značica specifičnog broja obrtaj se definiše kao

gde je: n – broj obrtaja vratila (min-1); Q – raspoloživi protok (m3/s) i H – neto pad (m).
U drugom, u praksi češće korišćenom obliku, značica specifičnog broja obrtaja se definiše kao

gde je P – snaga turbine (kW).

22. EFIKASNOST TURBINE

Pored protoka, neto pada, cene opreme, prilikom odabira turbine treba voditi računa i o
maksimalnoj efikasnosti pojedinih turbina kao i o promeni efikasnosti kroz očekivani raspon protoka.
Na slici je prikazana efikasnost pojedinih turbine u zavisnosti od protoka.

Uticaj efikasnosti turbine na izbor vrste turbine će se najbolje videti prilikom izvođenja
ekonomskih studija, studije izvodljivosti ili biznis plana. U takvim dokumentima će se, kroz odnos
proizvedene količine električne energije i potrebnih ulaganja u takvu opremu, opravdati eventualna
potreba ulaganja u skuplje tj. efikasnije izvođenje.
23. BRANE I PRELIVI MHE

Građenje male hidroelektrane nije jednostavan zadatak, jer treba uzeti u obzir veliki broj
poslovnih, inženjerskih, finansijskih, pravnih i administrativnih aspekata u različitim razvojnim
fazama, počev od izbora mesta gradnje, pa sve do operativne faze elektrane. Pri izradi malih
hidroelektrana, neizostavan deo su njena građevinska, mašinska i elektro oprema.

Najčešći oblici hidro-mašinske opreme su:

1. Brane i vodojaže,
2. Zahvati,
3. Vodostan ili vodena komora,
4. Ispusti i prelivi,
5. Kanali,
6. Tuneli,
7. Cevovodi pod pritiskom i
8. Mašinska zgrada.

Osnovni građevinski element kod hidroelektrana je brana (vodojaža), čija je glavna namena
kao i pregrada, odnosno nasipa, da usmere vodu prema turbini. Takođe brane uz to prave i dodatni
pad i akumuliraju vodu, kada je vodostaj visok, za sušnu sezonu ili akumuliraju vodu u periodu kad
je potreba za električnom energijom smanjena. Navedene osobine brana se koriste kod malih
hidroelektrana koje rade van mreže, inače se brane za male hidroelektrane retko koriste zbog velikih
investicionih troškova.
Brana se smatra „malom“ kada joj visina, merena od temelja do vrha (krune) brane ne prelazi
15 m, dužina brane (merena na vrhu brane) je manja od 500 m, a akumulacija ne prelazi zapreminu
od milion m3. Brane su one građevine čija visina ne prelazi najviši zabeležen vodostaj reke na tom
mestu pre podizanja brane, dok vodojaža (ili dolinska pregrada) je ona brana, koja ima visinu veću od
najvišeg zabeleženog vodostaja.
Brane i vodojaže u hidro postrojenju imaju sledeće zadatke:
 da podižu nivo vode na visinu koju želimo da koristimo;
 da nivo vode održavaju na željenoj visini, dopuštajući da se suvišna voda preliva preko njih ili
preko posebnog preliva u njihovoj blizini;
 da omoguće lako „hvatanje“ vode i njeno skretanje u veštački stvoreni tok radi korišćenja u
turbini;
 da smanje brzinu vode u otvorenom toku i time smanje otpore trenja u toku ispred brane,
usled čega se smanjuju gubici energije koja nam je na raspolaganju, a takođe da se
smanjivanjem brzine omogućava i taloženje peska.

Delovi brane

Brane mogu biti izvedene u veoma različitim oblicima, glavni delovi brane i to:

 telo brane,
 temelj,
  slapište,
 veze sa obalom.

Telo brane je onaj deo koji zaustavlja vodu i stvara uspor, a sastoji se od lica, leđa i krune
(vrha) brane. Lice brane ili nizvodna strana prelivnih brana može imati takav profil, da se ivica
poklapa sa donjom ivicom prelivnog mlaza. Leđa brane ili uzvodna strana su najčešće sa nagibom
koji se kreće do 1:20, a mogu biti i bez nagiba (vertikalne).

Krunom brane naziva se njen najviši deo. Kod prelivnih brana kruna je zaobljena u vidu
kružnog ili elipsastog segmenta, dok se kod neprelivnih brana obično izvodi sa oštrim ivicama.
Temelj brane je deo na kome je brana podignuta, a koji se nalazi ispod rečnog korita, pa se zbog
opterećenja tla, gradi znatno šire od brane. Kod pokretnih brana u temelje se postavljaju visoki
prelivni pragovi na koje table naležu.

Veza sa obalom je isto tako važna kao i temelj brane, naročito kod lučnih brana, kod kojih se
opterećenje prenosi na bočne oslonce brane. U padinama obala ili klisure, vrši se duboko usecanje da
bi se došlo do zdravog materijala koji može da izdrži velike sile.

Slapište je onaj deo brane u koji voda pada posle prelivanja preko krune. Zbog velike količine
vode koju mora povremeno da primi, slapište je izloženo velikim udarima vode koja na njega pada, te
je zato najosetljiviji deo brane i često se izvodi u vidu pragova.

Podela brane

Postoji veliki broj različitih tipova brana, a njihova podela na vrste se može izvršiti na sledeći
način:
 prema pokretljivosti,
 prema položaju u reci,
 prema načinu prenošenja opterećenja,
 prema položaju krune brane u odnosu na donju vodu,
 prema vrsti građevinskog materijala od kog su napravljene.

Prema pokretljivosti, brane mogu biti stalne (nepokretne) i pokretne. Podela prema
pokretljivosti je najznačajnija jer se stalne, odnosno pokretne brane, dele na veći broj podvrsta.
Prema položaju u reci (pravca ulaska vode u kanal) brane mogu biti postavljene kao:
 prave i normalne, kada je brana postavljena normalno na pravac reke,
  kose, kada je brana pravolinijska ali postavljena koso prema reci,
 kolenasta, kada imaju prelom,
 lučne, kada je brana izvedena u obliku luka ili kao delovi više lukova.

Prema položaju krune brane mogu biti:

 potopljene, kada je nivo donje vode iznad krune brane;
 prelivne,
 neprelivne, kod kojih se suvišna voda ne preliva preko krune brane, već je za tu svrhu
sagrađena poseban objekat. Ovo je naročito čest slučaj kod vodojaža.

Prema vrsti građevinskog materijala od koga su izrađene, brane se mogu podeliti na:
 nasute zemljane brane,
 nasute kamene (od kamenog nabačaja),
 betonske (od klasičnog betona),
 zidane,
 drvene,
 metalne.
Stalne brane

Stalne brane se prave: od drveta, kamena, od kombinacije drveta i kamena, od zemlje, od

zidanog kamena („masivne“), od betona i sl. Drvene brane su vrlo primitivne, a napravljene su, bilo
od greda položenih širinom reke i učvršćenih šipovima kao na slici.

Brane od kamene naslage takođe su primitivne, i kao i drvene dolaze u obzir samo kod vrlo
malih padova. Unutrašnji deo popunjen je sitnim kamenom, a površine se oblažu velikim kamenjem.
Procurivanje se kod ovih brana sprečava na taj način što se brane oblažu daskama ispod kojih se
stavlja sloj ilovače. Najzastupljenije su nasute i betonske brane. Brane u vidu nasipa predstavljaju
trajne vodograđevine i primenjuju se naročito mnogo u inostranstvu (Amerika, Italija, Norveška).

Osnovna karakteristika ovih brana jeste da se mogu graditi na bilo kojem tlu, odnosno mogu
se prilagoditi skoro svim vrstama terena. Prelivanje preko nasute brane, pogotovo ako je ono
dugotrajno, uzrokuje eroziju nizvodne strane, što može imati za posledicu rušenje brane.

Za razliku od nasutih, betonske brane, osim čvrstine treba da ima još jednu važnu osobinu -
nepropustljivost, jer se u šupljine betona probija voda koja se preko zime smrzava i mrvi beton
proširujući šupljine.
Uopšteno betonske brane se dele prema statičkoj funkciji i padu, na:
 gravitacione brane,
 potporne brane,
 lučne i kupolaste brane.

Kod gravitacionih brana stabilnost zavisi od njihove mase. Njihov presek je bazično trouglast da bi se
obezbedila adekvatna stabilnost i raspodela napona preko osnovne ravni.

Potporna brana se sastoji od neprekidnog uzvodnog lica koje je pričvršćeno podupiračima u

određenim razmacima. Njihov poprečni presek je sličan kao kod gravitacionih brana. Najzahtevnije
konstrukcije betonskih brana su lučne i kupolaste brane, koje se sastoje iz horizontalno postavljenih
lukova koji prenose pritisak vode na bočne stene. Lučna brana može biti konstruisana sa konstantnim
radijusom preko visine brane, različitim radijusom - kupolaste brane i promenljivim radijusom i
promenljivim lukom. Kupolaste brane su dizajnirane da izdrže pritisak u svim pravcima i na svim
deonicama.

Ukoliko je komplikovano obezbediti glinoviti materijal, a dostupni su pesak i šljunak na

lokaciji, može se prihvatiti izgradnja betonske brane kao rešenje. Ako je rečni tok izložen čestim
poplavama koji zahtevaju izgradnju velikih brana sa prelivom, zemljana brana je skupo rešenje, pa se
grade betonske brane sa ispustima integrisanim u brani. Međutim ukoliko je izabrana lokacija na
seizmičkom području, čvrste strukture, kao što su betonske brane treba izbegavati, dok su zemljane
brane pogodne.

Pokretne brane i ustave

Kod stalnih brana koje rade sa prelivom ograničena je mogućnost regulisanja nivoa gornje
vode, zapravo taj se nivo vode reguliše sam, visinom prelivnog mlaza. Da bi se nivo vode održao na
manje ili više stalnoj visini, kruna prelivne brane mora se spustiti, a to znači da brana, ili bar njen
gornji deo, mora da bude pokretan. Ovaj problem se rešava na nekoliko načina:
 brana (obično vodojaža), se pravi tako da celom širinom bude nepokretna;
 brana je na celoj širini pokretna;
 brana je na jednom delu širine reke nepokretna, a na ostalom delu pokretna.
 U odnosu na pokretne brane, ustave su površinski niskopritisni zatvarači koji zatvaraju put
vodi u otvorenim tokovima, a smatraju se pokretnim branama malih dimenzija.

Prema načinu kretanja podizne ustave mogu biti:

 s translatornim kretanjem (igličaste, gredne i pločaste) i
 rotacionim kretanjem oko osovine izvan tela brane (segmentne i valjkaste).

Dodatni podizači nivoa vode

Radi pravilnog korišćenja brane, podižu se još i pomoćni uređaji sa spravama i građevinama.
Da bi se podigao i osigurao odgovarajući nivo vode na krunu brane ili nasipa postavlja se neka vrsta
grube rešetke. U slučaju kada se nalazi na kruni brane, gruba rešetka se pravi od drveta sa čeličnim
šipkama učvršćenim u čelična postolja. Još jedan način za podizanje nivoa vode je sistem na
naduvavanje (Slika 5.25), koji se koristi umesto betonske, drvene ili čelične rešetke.

Ispust (Preliv)

Oštećenje ili probijanje brane može da ima ozbiljne posledice na teren nizvodno od brane.
Tokom radnog veka brane, reka teče u najrazličitijim uslovima, a brana treba da odgovori na sve te
promene pa se iz tog razloga pažljivo projektuju prolazi za višak vode i predstavljaju sastavni deo
brana i zahvata. Ovi prolazi se nazivaju ispusti odnosno prelivi. Preliv, odnosno pomoćni prelivni
uređaj je u stvari obična brana samo znatno manjih dimenzija nego glavna brana, a može biti
izvedena kao pokretna ili nepokretna. Za razliku od preliva, ispusti su kanali ili cevi čiji je zadatak da
brzo odvedu velike količine vode za vreme tzv „katastrofalnih voda“ ili kada je potrebno isprazniti
jezero radi opravke brane. Pri normalnom radu ispust je zatvoren ustavom. Kod rečnih tokova kod
kojih postoji značajna razlika između protoka u letnjoj i zimskoj sezoni, bujice i poplave mogu imati
katastrofalne posledice pa su ispusti neizostavni deo brana i zahvata. Najuobičajeniji oblik preliva -
ispusta je gravitacioni.
 U zavisnosti od tipa brane, postoje različite vrste preliva, čiji se protoci definišu pomoću
izraza koeficijenta protoka Cd [-]:

gde su:
Q [m3-s] – protok kroz preliv,
b [m] – širina vrha preliva,
H [m] – visina preliva tj. statički napor,
Cd [-] – koeficijent protoka, koji zavisi od tipa brane i oblika prelivnog otvora.

Brana sa šiljatim vrhom je jednostavne konstrukcije i relativno isplativa. Brana sa širokim

vrhom se često primenjuje za privremene strukture ili strukture sekundarnog značaja, kao što su za
slučaj privremenog skretanja toka. Konstrukcijski su jednostavne i ekonomične. Hidraulični uslovi su
daleko od optimalnih. Brana sa zaobljenim vrhom je hidraulički najbolje rešenje i daje najveći
protok. Za protoke koji su znatno veći od predviđenih, podpritisci mogu dovesti do kavitacije i
oštećenja betona na nizvodnom licu brane. Još jedna mogućnost koja je na raspolaganju, ukoliko je
prostor za preliv ograničen je korišćenje sifonskog preliva.

24. KANALI, CEVOVODI I TUNELI MHE

Tipični i najčešće upotrebljavani načini dovođenja vode od zahvata do ulaza u turbinu su:
 dovođenje kanalom sa slobodnom površinom vode (otvoreni ili zatvoreni kanali);
 dovođenje kroz cev pod pritiskom ili kroz tunel;
 dovođenjem bez kanala i bez cevi, neposredno iz reke u turbinu.
 Između osnovnih načina dovođenja vode postoji mnogo drugih prelaznih oblika sa primenom
sifona, akvadukta, pomoćnih rezervoara i sl. Koji će se način dovođenja vode usvojiti zavisi s jedne
strane od veličine protoka i ukupnog pada, a s druge strane od okolnog terena, odnosno od opšteg
rešenja hidropostrojenja. U svakom slučaju dovodni organi treba da ispune sledeće uslove:
 da ne propuštaju vodu,
 da su gubici u njima najmanji uz odgovarajuću ekonomičnost građenja;
 da imaju što duži vek trajanja;
 da zahtevaju minimalno održavanje;
 da omoguće vodi da kroz njih što mirnije protiče.

Kanali sa slobodnom površinom vode

Protok koji se prenosi kanalom, je funkcija poprečnog preseka profila, nagiba i njene
hrapavosti. Prirodni kanali su obično veoma nepravilnog oblika, a njihova promena površinske
hrapavosti se menja vremenom. Protok u kanalima se uopšteno u grubo turbulentnoj zoni, može
računati primenom Maningove jednačina:

gde je: n - Maningov koeficijent, a S-hidraulički gradijent, koji je obično nagib kanala, a dobija se
jednačinom:

Kod velikih hidroelektrana i kod nekih malih, posebno onih koje se nalaze u širokim
dolinama, gde se kanalima moraju transportovati velike količine vode.

Stabilnost zidova je definisana od eventualnog spiranja materijala. Brzinu vode u kanalima

treba držati iznad minimalne vrednosti kako bi se sprečilo taloženje i rast vodenih biljaka, ali ispod
maksimalne vrednosti za sprečavanje erozije. U visokim planinskim šemama kanal je obično
izgrađen od armiranog betona. Često se zbog potrebe zaštite životne sredine zahteva da budu
pokriveni obnovljenom vegetacijom. Tokom postavljanja kanala, može se naići na prepreke koje se
moraju izbeći, pa je neophodno da se prelazi iznad, oko ili ispod njih. Kanali sa slobodnom
površinom vode mogu da se grade kao otvoreni ili zatvoreni. Otvoreni kanali se prave kao obični
rovovi iskopani u terenu, a mogu biti neobloženi ili obloženi, delimično ili potpuno.

Otvoreni kanali mogu biti izrađeni od drveta ili betona, izdignuti iznad zemlje i postavljeni na
drvenoj, kamenoj gvozdenoj ili armirano-betonskoj konstrukciji, sa raznim presecima kanala.
Zatvoreni kanali sa slobodnom površinom vode, grade se kao tuneli. Primenjuju se u slučajevima
kada bi građenje otvorenog kanala zahtevalo izuzetno velike zemljane radove ili kada je poželjno
skratiti dužinu kanala koji treba da obiđe veće uzvišenje, ili kada je potrebno sprečiti upadanje stranih
tela u kanal. Glavni razlog da se jedan kanal izvede kao zatvoren je u tome što su ovi kanali mnogo
sigurniji u eksploataciji.

Hidraulički najpovoljniji profil često nije i finansijski najisplativiji, naročito ako se kanal kopa
u tvrdom zemljištu ili steni. U tom slučaju bira se profil koji zahteva najmanje radova.

Tuneli i cevovodi (cevi pod pritiskom)

Tuneli pod pritiskom se prave od kružnog poprečnog preseka i oblogom čija debljina zavisi
od svojstva zemljišta, spoljašnjih sila i unutrašnjeg pritiska vode u tunelu. Cilj oblaganja je povećanje
nepropoustljivosti, ojačanje zidova, i smanjivanje otpora trenja. Neobloženi tuneli se primenjuju za
manje protoke i veoma pogodne stene.

Cevi pod pritiskom (cevovodi), izrađuju se od drveta, betona, armiranog betona, čelika,
eternita, itd. Izbor materijala zavisi od pritiska kome će cevi biti izložene, zatim od mogućnosti
izrade na licu mesta, od teškoća pri montiranju i transportu, do toga da li se predviđa naknadno
proširivanje postrojenja. Cevi od livenog gvožđa se manje primenjuju zbog prskanja pri hidrauličnim
udarima. Spolja se ove cevi zatežu gvozdenim obručima (uz pomoć zavrtnjeva) ili omotanom
gvozdenom žicom. Brzina kretanja vode u cevovodu najčešće se kreće u granicama 1 do 3 m/s u
zavisnosti od nagiba cevi.
 Način i izbor materijala za cevovod pod pritiskom

Cevovod pod pritiskom se može izvesti ispod ili iznad zemlje, u zavisnosti od faktora kao što
su priroda samog terena, materijal cevovoda pod pritiskom, temperatura okoline i zahtevi u pogledu
zaštite životne sredine.

PVC cevovodi, koji su fleksibilni i malog prečnika, se na primer mogu položiti na zemlju
nakon postavljanja podloge od peska i šljunka oko cevi, da bi se obezbedila dobra izolacija. Veći
cevovodi pod pritiskom su obično ukopani, onoliko duboko koliko je samo potrebno minimalno
iskopavanje stene. Ukopani cevovod pod pritiskom mora biti pažljivo ofarban i obložen zaštitom od
spoljašnjih uticaja i korozije. Cevovod pod pritiskom postavljen iznad zemlje može biti projektovan
sa ili bez dilatacionih spojnica. Varijacije u temperaturi su naročito važne ako turbina ne radi
kontinualno, ili kada je pritisni cevovod pripremljen za remont, što dovodi do širenja ili skupljanja.
Obično je projektovan kao prava ili skoro prava linija, sa betonskim nepomičnim blokovima na
svakoj krivini i sa elastičnim spojem između svakog nepomičnog bloka.

Postolja mogu biti izrađena od čeličnih ploča i oblika, sa grafitnim i azbestnim limom u
pakovanju, postavljenim između postolja i cevi da bi se smanjila sila trenja. Pomeranje se može
ostvariti sa dilatacionim spojnicama. Danas postoji veliki izbor materijala za cevovod pod pritiskom.
Za veće padove i prečnike, se proizvodi zavareni čelik kao najbolji izbor. Ipak spiralno zavarene
čelične cevi treba uzeti u obzir zbog niže cene, ukoliko su dostupni u traženim dimenzijama. Za
visoke padove, čelične i nodularne gvozdene cevi su prednost, ali u srednjim i niskim padovima čelik
postaje manje konkurentan, zato što su unutrašnja i spoljašnja zaštita od korozije ne smanjuje sa
debljinom zida i zato što postoji minimalna debljina zida za cevi.

Za manje prečnike, postoji izbor između čelične cevi, koja se dobija sa priključkom i
utičnicom gumenih "O" spojeva i zaptivača, koji eliminiše terensko zavarivanje ili sa zavarenom
prirubnicom, navojnih parova na licu mesta.

U manje razvijenim zemljama, cevovod od drvenih dasaka premazanih kreozotom i obmotana

spiralnom žicom ili gvozdenim obručima (tehnologija izrade bačvi) je alternativa koja se može
koristiti za prečnike do 5,5 m i padova do 50 m. Nedostaci uključuju curenje, naročito u procesima
punjenja ili kada je potrebno da se u cevi zadrži voda prilikom popravke turbine.

Hidraulične karakteristike i strukturni zahtevi

Karakteristike cevovoda pod pritiskom se odlikuju materijalom, prečnikom i debljinom zida

cevi i vrstom spoja:
  materijal se određuje u skladu sa terenskim uslovima, pristupačnosti, težinom, načinom
spajanja i cenom;
 prečnik je izabran tako da smanji gubitke usled trenja unutar pritisnog cevovoda na
prihvatljivi nivo;
 debljina zida je određena da izdrži maksimalni hidraulični pritisak, uključujući i pritisak kod
prelaznog strujanja (hidraulični udar).

Raspoloživa snaga dobijena od protoka Q i pada H data je jednačinom:

gde je:
Q [m3/s]- protok,
H [m]- neto pad,
g [m/s2] -ubrzanje sile zemljine teže,
ρ [kg/m3] -gustina vode,
η [-]- ukupna efikasnost.

Potrebna debljina zida cevi zavisi od materijala cevi, njegove zatezne čvrstoće, prečnika cevi i
radnog pritiska. Debljina zida se računa po jednačini:

gde je:
e [mm]- debljina zida cevi,
p1 [kN/mm2]- hidrostatički pritisak,
du [mm]- unutrašnji prečnik cevi,
σf [kN/mm2] - dozvoljena zatezna čvrstoća.

Vodostan

U slučajevima kada se cevovod pod pritiskom postavlja direktno na kraj tunela, pri naglim
promenama opterećenja na hidroelektrani, kod otvaranja ili zatvaranja protoka nastaje porast ili pad
pritiska. Ova pojava se naziva hidraulični udar i veoma je opasna, jer može dovesti do havarija na
celokupnoj instalaciji. U tu svrhu se na kraju tunela, a na mestu spoja tunela sa pritisnim cevovodom
postavlja specijalna hidrotehnička građevina - vodostan, koja ima ulogu da porast pritiska koji nastaje
naglim zatvaranjem turbine ograniči na relativno nisku vrednost. Talas povećanog pritiska u
cevovodu, koji nastaje usled vodenog udara, odbija se od slobodne površine u vodnoj komori, koja
zaustavlja njegovo širenje u tunelu.

Vodostan se izrađuje sa slobodnom površinom (u dodiru sa atmosferskim pritiskom),

zatvoreni, vodostan sa prigušivačem, vodostan sa komorama, a njihova uloga je da:
 Smanje oscilacije pritiska kod hidrauličnog udara, skraćuju dužinu cevi u kojoj nastaju
promene pritiska,
  Poboljšavaju regulacione karakteristike turbine, na taj način što primaju višak vode kod
smanjenja opterećenja turbine.
Na izbor tipa i oblika komore, osim hidrauličkih i pogonskih karakteristika, utiču i
topografske, geološke, hidrogeološke i hidrotehničke osobine odabrane lokacije.

Zatvarači i ventili

U svakoj maloj hidroelektrani potrebno je omogućiti da se neka komponenta, zbog održavanja

ili popravke privremeno izoluje. Neki od zatvarača i ventila odgovaraju zahvatima za male
hidroelektrane čiji sistemi obuhvataju sledeće:
 Prekidače protoka napravljeni od horizontalno postavljenih greda;
 Klizne kapije od livenog gvožđa, čelika, plastike ili drveta;
 Lamelne kapije sa ili bez protivtega;
 Kuglasti, rotacioni, čaurasti - tip, leptirasti i sferni ventil.

Skoro bez izuzetka, zahvat kod koga se voda vodi u cevovod turbine, će uključiti neku vrstu
kontrolnog zatvarača ili ventila kao zaštita sistema uzvodno od turbine i koji mogu biti zatvoreni da
bi se onemogućilo ispuštanje vode u kanal. Ovaj zatvarač mora biti konstruisan tako da se može
zatvoriti do maksimalnog protoka turbine u slučaju nestanka električne energije i trebalo bi da bude u
stanju da se delimično otvori, pod maksimalnim padom, da bi se omogućio popunjavanje kanala.
Za niskopritisne najjednostavniji tip zatvarača je zaustavna pregrada; drveno horizontalno
postavljena i pričvršćena na krajevima u žlebovima.

Klizni zatvarači se uglavnom koriste za kontrolu protoka kroz otvorene kanale ili druge slične
konstrukcije niskog pritiska. Tipovi kliznih zatvarača od livenog gvožđa se uglavnom koriste za
otvore manje od dva metra kvadratna. Za veće otvore, konstrukcije čeličnih kliznih zatvarača su
jeftiniji i fleksibilniji. Klizni zatvarači se retko koriste kod cevovoda pod pritiskom jer im je potrebno
više vremena za zatvaranje, jer čep klizi između dve vođice unutar zatvarača.

Leptirasti ventil sa diskom u obliku sočiva, se postavlja na osovinu koja se okreće i zatvara ga
kao na slici 3.56. Pritisak koji sa svake strane deluje na istom mestu na disk, omogućava da ventil
postaje lak za rukovanje i brzo se zatvara. Leptirasti ventili se uglavnom koriste kao sigurnosni
ventili za turbine i kao regulacioni ventil. Mogu se upravljati ručno ili hidraulički.
 Kuglasti i rotacioni ventili imaju manje gubitke nego standardni klizni i leptirasti ventili i
zatvarači. Takođe se često koriste uprkos njihovoj višoj ceni.

Razvodnik vode

Građevina podignuta na mestu gde voda prelazi iz dovodnog organa u turbinski ulaz zove se
razvodnik vode. On služi najpre za propuštanje vode u turbinu, a zatim i za regulisanje nivoa vode tj.
pada koji se koristi u turbini. Razvodnik je obično širi i dublji od dovodnog kanala da bi se u njemu
taložio pesak i mulj koji su prošli kroz dovodni kanal. Razvodnici se izrađuju na više načina i
međusobno se razlikuju prema obliku, veličini, položaju i načinu dejstva.
Dve osnovne grupe razvodnika su:
 razvodnici sa slobodnom površinom vode,
 razvodnici za dovode pod pritiskom.

Razvodnici sa slobodnom površinom vode se sastoje od bazena, preliva, ustave za pražnjenje,

pregrade za odstranjivanje plivajućih tela, zidova za usmeravanje vode, turbinske ustave, fine rešetke
i kanala za pražnjenje.

Razvodnici za dovod pod pritiskom se razlikuju prilično od prethodne grupe razvodnika i

ovakvi razvodnici se postavljaju na prelazu iz tunela u cevni vod. Sastavni deo razvodnika
predstavlja posebna vodena komora – vodostan.

Odvodni kanal ustava za opravke

Voda koja ističe iz turbine odlazi u rečno korito ili neposredno ili kroz odvodni kanal koji
počinje od sifona turbine. Odvodni kanal se može izgraditi kao otvoren ili kao zatvoren kanal sa
slobodnom površinom vode ili sa kao tunel. Kod postrojenja sa niskim pritiskom naročito je važno
dimenzionisanje preseka kanala da bi gubici pada koji nastaju u odvodnom kanalu bili što manji, jer
postrojenje koristi i onako mali pad. Gubitak pada u odvodnom kanalu ne može se sasvim izbeći jer
kanal mora imati izvestan nagib da bi voda mogla oticati. Ako je odvodni kanal iskopan u zemljištu
koje voda lako odnosi, posle izvesnog vremena može se desiti da voda produbi korito kanala te će
nivo vode u njemu za vreme niskog vodostaja opasti ispod predviđene granice. Takva pojava dovodi
do prodiranja vazduha u sifon usled čega snaga turbine naglo opada. Pri održavanju hidropostrojenja
treba odvodnom kanalu posvetiti pažnju i blagovremeno izvršiti potrebne opravke.

Mašinska zgrada

Mašinska zgrada se postavlja pri kraju rečne deonice koju hidropostrojenje koristi. Svako
hidropostrojenje ima drugačiju mašinsku zgradu, jer njen oblik zavisi od mnogih činilaca kao što su:
vrsta, broj i veličina turbinskih agregata, oblik okolnog terena, kvalitet zemljišta, veličina i položaj,
uređaja za regulisanje odnosno zatvaranje turbine.
U mašinskoj zgradi je sledeća oprema: ulazni zatvarač ili ventil, turbina, pojačavač brzine
(ako je potrebno), generator, sistemi kontrole, kondenzator, prekidač, zaštitni sistem, transformatori i
sl. Mašinska zgrada male hidroelektrane se svodi praktično na samo jednu prostoriju sa agregatom. U
cilju što veće racionalizacije postrojenja, za smeštaj agregata se mogu koristiti i već postojeći
adaptirani objekti (zgrade napuštenih vodenica i sl.). Zgrade malih hidroelektrana koje se planiraju u
područjima prirodnih lepota i turističke vrednosti valja najprikladnije uklopiti u sredinu. Mogu se
graditi u vidu planinskih kućica, pri čemu se i svi prateći sadržaji (dovodni kanal, vodne komore, itd.)
prilagođavaju konstrukcijom i materijalom ambijentu u koji se uklapaju.

Prema tome kako je izvedeno uvođenje vode u turbinu, sve mašinske zgrade mogu se svrstati u tri
glavne grupe, koje predstavljaju tri tipska oblika zgrade:
1. Otvoreni dovod u vidu okna.
2. Zatvoreni dovod za manje padove.
3. Zatvoreni dovod za veće padove.
Iz ova tri primera vidi se da visinski položaj mašina može biti veoma različit i da uglavnom
zavisi od načina na koji se voda dovodi turbini. Mašinska prostorija ima oblik hale i treba da je
dovoljno visoka i dovoljno široka tako da prolaz i pristup ka mašinama bude sasvim slobodan sa svih
strana. U mašinskoj sali ne sme biti prašine.

25. ZAHVAT MHE

Zahvatom se naziva onaj deo hidropostrojenja koji služi za hvatanje i dovođenje vode iz reke
ili jezera u dovodni kanal, tunel ili kod sasvim malih padova, neposredno u turbinu. Zadatak zahvata
je da zadrži led, drvo, šljunak, pesak i druge nanose ispred ulaza, a ako su već prošli u zahvat da ih
izdvoji i spreči njihov odlazak u dovodne organe.

Prilikom konstruisanja vodozahvata treba uzeti u obzir:

 hidraulične i strukturne (građevinske) kriterijume (koji su zajednički za sve vrste zahvata),
 operativne kriterijume (npr. procenat preusmerenog toka, otklanjanje otpada i taloga i sl., koji
variraju od zahvata do zahvata),
 ekološke kriterijume karakteristične za sve sisteme (npr. sisteme za skretanje riba ili riblje
prolaze).
Lokacija zahvata zavisi od niza faktora, kao što su geotehnički uslovi, pitanje zaštite životne
sredine, smanjenje taloga i nanosa leda, gde je to potrebno. Određivanje ulaza zahvata je ključni
faktor u smanjenju naslaga otpada u akumulaciji, koji predstavlja izvor mogućih problema
održavanja. Najbolja pozicija zahvata je da bude pod pravim uglom u odnosu na preliv, tako da
tokom sezona poplava, tok gura otpatke preko vrha brane. Zahvat ne treba da bude smešten u
delovima površine mirne vode, daleko od preliva, jer vrtložne struje u takvim vodama nagomilavaju
otpad na ulazu.

Tipovi zahvata

Postoji veliki broj različitih konstruktivnih rešenja zahvata, koji se mogu klasifikovati na:
  zahvate u kojima se voda isporučuje drugim hidrotehničkim građevinama za transport vode
(otvorenim i zatvorenim kanalima, tunelima i sl.),
 zahvate u kojima se voda isporučuje pritisnim cevovodom direktno do turbine,
 sisteme kod kojih ne postoji „klasičan“ zahvat, kao što je sifonski.
Prema položaju vodozahvata i ulazne građevine razlikuju se bočni i čeoni zahvat. Bočni
zahvat funkcioniše pomoću krivine reke ili korišćenjem kanala za taloženje šljunkla. Ovaj zahvat
ogodan je za primenu kod jakih sekundarnih struja duž spoljne krivine reke.

U posebnu grupu zahvata u kojima se voda isporučuje drugim hidrotehničkim građevinama

spadaju zahvati sa padom (tzv. „tirolski rešetkasti zahvat“ i „rešetkasti zahvat sa koanda efektom“)
koji se uglavnom koristi na vodotokovima sa vrlo strmim vodotokovima u visokim planinskim teško
pristupačnim predelima. Tirolski zahvat je u suštini jedan kanal izgrađen u koritu toka, proteže se
preko njega, a prekriven je rešetkom sa nagibom većim od nagiba rečnog toka. Otvori rešetke su
usmereni u pravcu strujnog toka.

Za male hidroelektrane, gubici energije mogu biti značajni za izvodljivost projekta i stoga ih
treba svesti na minimum, koliko je to moguće. Najčešće se kod zahvata gubici energije smanjuju
pravilnim odabirom konstrukcije zahvata. Profil brzina obično utiče na konstrukciju otpadne rešetke.
Brzina u zahvatu može da varira od 0,8 -1 m/s preko rešetke, na 3-5 m/s kroz cevovod pod pritiskom.
Analiza ukazuje da je najbolja konstrukcija kompaktni zahvat sa koso postavnjenom rešetkom i
zidovima koji se sužavaju, dok dužina zahvata nije glavni faktor koji doprinosi ukupnom koeficijentu
gubitaka.

Rešetka za otpad

Jedna od glavnih funkcija zahvata je smanjenje količine otpada i sedimenata koji se javljaju sa
nailaskom vode, tako da se otpadna rešetka postavlja na ulazu da bi sprečila prodor plivajućeg otpada
i velikog kamenja. Otpadna rešetka se sastoji od jednog ili više panela, napravljenih od niza
ravnomerno raspoređenih paralelnih metalnih šipki. Ukoliko vodotok u sezonama poplava, sadrži
veliki otpad, pogodno je ispred obične rešetke postaviti specijalnu rešetku, sa prenosivim i široko
raspoređenim šipkama da bi se smanjio rad automatske opreme za čišćenje rešetki. Otpadne rešetke
se proizvode od nerđajućeg čelika ili plastike.

Razmak šipki varira od širine 12 mm, za male padove kod Pelton turbina, do maksimalnih
150 mm, kod velikih propelernih turbina. Otpadna rešetka može biti ili pričvršćena za ram ili klizna
da bi se mogla skinuti i zameniti, kada nije u funkciji zbog čišćenja ili popravke, ukoliko je to
potrebno.
 Kada reka nanosi težak otpad, plutajući zaštitnik od drvenog granja, može biti lociran ispred
rešetke. Najjednostavniji zaštitni splav od drveta sastoji se od niza plutajućih komada drveta
povezanih na samom kraju kablovima ili lancima. Čišćenje otpadnih rešetki je važno da bi se smanjio
eventualni gubitak pada kroz sistem. Ručno čišćenje je veoma teško, naročito tokom poplava, pa se
preporučuje mehaničko čišćenje. Na modernim elektranama to se reguliše daljinskom kontrolom,
preko mehaničkih grabulja. Grabulja se spusta do dna površine, a zatim uvlači otpad na povratku duž
površine. Sama grabulja se sastoji od niza ispupčenih kraka od poliamidnih blokova, koji se kreću
duž prostora izmeću rešetki.

26. GENERATORI

Sinhroni generatori

Sinhrone mašine predstavljaju mašine naizmenične struje, kod kojih transformacija energije nastaje
usled mehaničkog premeštanja stalnog magnetnog fluksa polova u odnosu na nepokretan namotaj
indukta. Sinhrone mašine mogu da rade u generatorskom i motorskom režimu i uglavnom se koriste
kao generatori u elektranama, pošto se kao motori danas koriste jeftiniji i prostiji asinhroni motori. U
svakoj elektrani (hidro, termo i nuklearnoj) nalazi se po nekoliko sinhronih generatora velikih snaga
spojenih na iste sabirnice.

Da bi generator radio, mora ga da postoji pogonski motor sa regulatorom brzine, čiji je zadatak da
održava sinhronu brzinu obrtanja rotora generatora.

U sinhronom generatoru za razliku od asinhronog, pobudni fluks pri praznom hodu mašine stvara
namotaj jednosmjerne struje, koji je smešten na rotoru.

Sistem za pobuđivanje (namotaj jednosmerne struje ili stalni magnet) povezan je sa regulatorom
napona koji kontroliše izlazni napon pre priključivanja generatora na mrežu.

Zahvaljujući sposobnosti da generiše reaktivnu snagu asinhroni generator ima mogućnost rada van
mreže, autonomno, i u tom slučaju napaja neki zaseban prijemnik električne energije, ili je paralelno
priključen na mrežu, na koju su priključeni i drugi sinhroni generatori. Kada radi paralelno sa
mrežom, sinhroni generator može da šalje ili da uzima električnu energiju iz mreže, tj. da radi ili kao
generator ili kao motor. Efikasnost rada sinhronih generatora je veća od asinhronih (preko 0,97).
 Asinhroni generatori

Kod asinhronih mašina (slika 6), brzina obrtanja rotora i brzina obrtanja obrtnog magnetnog polja
nisu sihnronizovane, pa otuda i ime.

Asinhrona mašina ne može da proizvodi reaktivnu energiju, ona mora da je uzima iz mreže, pa je
zbog toga i u motorskom i u generatorskom režimu potrošač reaktivne energije, što je jedan od
osnovnih razloga zašto se pretežno koristi kao motor. Takođe, strujom potrebnom za pobuđivanje se
napaja iz elektro-distributivne mreže.

Asinhroni generator može da se koristi u okviru autonomnih elektroenergetskih sistema, a reaktivna

energija se tada obezbeđuje iz kondenzatorske baterije.

Glavna prednost asinhronih generatora u odnosu na sinhrone, su niži troškovi izrade pa je to ujedno i
glavni razlog zašto se koriste u MHE.

27. MULTIPLIKATORI

Kada turbina i generator rade sa istim brojem obrtaja direktna veza je najbolje rešenje, jer nema
gubitaka snage odnosno energije, a troškovi održavanja su minimalni. Direktna veza može da bude
kruta ili češće, fleksibilna (elastična spojnica). Međutim, u najvećem broju slučajeva, a naročito kada
su u pitanju MHE, turbine rade na manje od 400 obrtaja, standardni alternatori rade na 750 do 1000
obrtaja. Ova razlika se prevazilazi postavljanjem multiplikatora, koji je za MHE ekonomski znatno
povoljnije rešenje od izrade alternatora po meri.

Vrste multiplikatora

Prema konstrukciji multiplikatori mogu da budu: sa helikoidnim zupčanicima koji su postavljeni na

paralelnim vratilima (slika 2), sa pužnim zupčanicima (slika 3) ili sa kaišnikom (slika 4). U MHE se
najčešće koristi multiplikator sa kaišnikom kao najjeftinije tehničko rešenje.

Konstrukcija multiplikatora se izvodi prema međunarodnim standardima koji imaju veoma

konzervativan pristup i koji se ne vode troškovima. Kada se razmatra sama konstrukcija
multiplikatora potrebno je istaći da je neophodno da multiplikator bude čvrste konstrukcije da bi
zadržao međusobni položaj svih
elemenata koji trpe veliki obrtni moment turbine. Da bi se postigla odgovarajuća pouzdanost
multiplikatora najvažnije je imati kvalitetan i pouzdan sistem za pomazivanje. Veoma je važno da
kvalitet, količina (zapremina), temperatura i viskoznost sredstva za podmazivanje ne izlaze van
specificiranih vrednosti. Za preko 70% neispravnosti u radu multiplikatora odgovoran je nedostatak
ili loš kvalitet sredstva za podmazivanje, zapušeni filteri ili prodiranje vode u sistem za
podmazivanje. Još jedan važan element konstrukcije multiplikatora su i ležajevi. Za MHE snage
manje od 1 MW koriste se kotrljajni ležajevi (pa i do 5 MW). Za veće hidro elektrane druga
mogućnost su klizni ležajevi kojima se dovodi ulje pod pritiskom.

28. UPRAVLJANJE MHE

Turbina se projektuje za nominalni protok i napor i svako odstupanje od tih parametara mora da se
koriguje podešavanjem sistema za upravljanje. Kod MHE koje rade van mreže najlakše je regulisati
brzinu turbine. Ako se generator preoptereti, turbina uspori, pa je potrebno obezbediti dodatni protok.
Ukoliko to nije moguće, treba smanjiti opterećenje generatora ili isključiti turbinu.

U suprotnom slučaju, ako se opterećenje na generatoru smanji onda je potrebno smanjiti protok kroz
turbinu ili ga održavati konstantnim, a višak energije odvesti na električne balaste. (Balast je uređaj
koji ograničava jačinu (količinu) struje u električnom kolu, a u zavisnosti gde se primenjuje može biti
različite konstrukcije.)

Regulacija protoka

Protok se najjednostavnije kontroliše otvaranjem i zatvaranjem uređaja za regulaciju protoka (kapije,

vertikalne table, itd) korišćenjem servomotora. Jedan takav sistem funkcioniše na sledeći način: kada
se preračuna koliko kapija treba da se zakrene (otvori ili zatvori) da bi se ostvarila potrebna promena
protoka, aktuator šalje informaciju servomotoru, što za rezultat ima njegovo pozicioniranje. Da bi se
osigurala tačnost pozicije servomotora koristi se još jedan električni aktuator za formiranje povratne
sprege. Ovakav uređaj se naziva regulator brzine (broja obrtaja). Najjednostavnije regulator je
mehanički prikazan na slici (Watt-ov centrifugalni regulator broja obrtaja).

Osim mehaničkog upotrebljavaju se još i:

• mehaničko-hidraulički,

• elektronsko-hidraulički i

• mehaničko-elektronski.

Princip rada mehaničkog regulatora sa slike je sledeći: obrtne mase, odnosno njihove osovine se
podižu i spuštaju u zavisnosti od promene brzine, što posredstvom servomotora utiče direktno na
ventil koji se nalazi na ulazu u turbinu, čijim se otvaranjem i zatvaranjem onda reguliše protok kroz
turbinu.

Drugi način za upravljanje turbinom je regulacija opterećenja. Održavanjem konstantnog, punog

opterećenja generatora se održavaju projektovani parametri, odnosno omogućava se turbini da radi sa
nominalnom brzinom. Na primer ako se opterećenje smanji turbina će pokušati da poveća brzinu.
Električni senzor koji meri frekvenciju, detektuje promenu, a jeftin i pouzdan elektronski regulator
opterećenja uključuje preddefinisane otpore i na taj način održava frekvenciju sistema.

Asinhroni generatori koji rade u mreži ne zahtevaju posebnu kontrolu odnosno upravljanje.

Relejna zaštita može biti obavezna ili neobavezna, a podrazumeva zaštitu od prednapona, podnapona,
kratkog spoja, preopterećenja i dozemnog spoja.

Signalizacija je obavezna za rad relejene zaštite (uglavnom se sastoji od signalnih lampica).

29. EKOLOŠKI UTICAJ TOKOM IZGRADNJE MHE

 Proizvodnja struje iz MHE ne uzrokuje emisiju ugljen dioksida ili tečnih zagađivača

 Lokalni uticaji na životnu sredinu nisu uvek zanemarljivi.

 Velike termo elektrane – autorizacija na nivou države, a MHE – autorizacija na nižim

administrativnim nivoima (veliki uticaj i pritisak grupa – ribolovačka udruženja, ekolozi, itd)

Postrojenja različitog tipa (derivacijskog tipa, sa višefunkcionalnim akumulacijama, ubačeni u

kanale za navodnjavanje ili ugrađeni u sistem za snabdevanje vodom, itd.) izazivaju veoma različite
uticaje, kako sa kvantitativnog tako i kvalitativnog stanovišta. Postrojenja koja koriste višenamenske
brane praktično nemaju štetne uticaje, s obzirom da je jasno da kada je nasip izgrađen sve potrebne
mere za smanjenje uticaja su već uvedene.

Rezervoari

Uticaji nastali izgradnjom brana i nasipa i pratećih akumulacija uključuju, uz gubitak

zemljišta, izgradnju i otvaranje puteva, radnih platformi, iskopavanje, miniranje i čak u zavisnosti od
veličine brane i izgradnju postrojenja za proizvodnju betona. Ostali uticaji koji se ne mogu zanemariti
su efekat barijera i skretanje toka koji nastaje kao posledica regulisanja rečnog toka koji ranije nije
postojao. Mora se naglasiti da akumulacija u stvari nisu karakteristični za male hidroelektrane.
Većina MHE spada u protočne MHE koje nemaju velike brane.

Vodozahvati, otvoreni kanali, cevovod, odvodni kanal

Uticaj buke na životinje, opasnost od erozija zbog smanjenja vegetacije prilikom iskopavanja,
zamućenost vode i izbacivanje taloga na donjim tokovima su uticaji tokom eksploatacije. Da bi se
smanjili pomenuti uticaji, poželjno je građevinske radove vezane za iskopavanja obavljati u sezoni
niskih vodostaja, a iskopanu zemlju je potrebno što pre vratiti. U svakom slučaju, ovi efekti su uvek
kratkotrajni i prolazni i ne izazivaju ozbiljne poteškoće za administrativne procedure autorizacije
(odobravanja projekta izgradnje).

Preporučljivo je obnavljanje i ojačavanje vegetacije na obalama reka koja je bila ugrožena

tokom faze izgradnje hidrauličnih struktura, da bi se sprečila erozije rečnog korita. Studija procene
uticaja mora uzeti u obzir efekte rasipanja iskopanog tla u tokovima i štetne posledice života radnika
na obično nenaseljenim područjima tokom izvođenja radova. Ovaj uticaj, koji može biti negativan
ako je postrojenje locirano u nacionalnom parku, može biti pozitivan u neosetljivim područjima i to
povešavanjem nivoa aktivnosti. Emisija gasova iz vozila, prašina od iskopavanja, visok nivo buke i
ostale manje značajne prepreke doprinose ugrožavanju životne sredine kada su postrojenja locirana u
osetljivim područjima. Da bi se napred navedeni efekti izbegli ili ublažili, saobraćajni tok se mora
pažljivo planirati da bi se eliminisao bespotrebni saobraćaj i isti sveo na minimum. Treba naglasiti da
sa povećavanjem nivoa aktivnosti u određenom području, preporučuje se korišćenje lokalne radne
snage i malih lokalnih podizvođača tokom faze izvođenja radova, što je pozitivna strana izgradnje
koju treba naglasiti pri dijalogu sa zainteresovanim stranama iz lokala.
30. EKOLOŠKI UTICAJ TOKOM FUNKCIONISANJA MHE-BUKA I VIZUELNI EFEKAT

Zvučni efekti

Dozvoljen nivo buke zavisi od lokalne populacije ili izolovanosti domaćinstava u blizini
elektrana. Buku proizvode uglavnom turbine i, u slučajevima kada se koriste, multiplikatori. U
sadašnjim uslovima buka u elektranama se može redukovati, ukoliko je to neophodno, do nivoa od 70
dB, kada je u spoljašnjim uslovima skoro neprimetna.
Uzimajući u obzir zvučne efekte, Fiskeby elektrana u Norrköping, Švedska, je primer koji
treba slediti. Vlasnik elektrane je zahtevao da maksimalni nivo unutrašnje buke bude 80 dB u
postrojenju u uslovima punog opterećenja. Maksimalni nivo dozvoljenog nivoa buke noću podešen je
na 40 dB u okruženje u kome su domaćinstva naoko 100 m udaljenosti.
Kako bi se postigli ovi nivoi buke odlučeno je da se sve komponente – turbine, multiplikatori,
i asinhroni generatori – kupuju u jednom paketu i to od pouzdanih dobavljača. Redukovanje nivoa
spoljašnje buke postiže se upotrebom vibracione izolacije zidova i krova elektrane. Princip sistema za
redukciju vibracija je dozvoliti temelju, betonskim cevovodima i stubovima mosne dizalice, da budu
pobuđeni vibracijama turbine. Ostali delovi postrojenja, kao što su potporni stubovi za krov i sliveni
betonski elementi u zidovima, podržani su specijalnim gumenim i gipkim elementima koji
omogućavaju maksimalnu redukciju buke.
Mere sprovedene da bi se ispunili zahtevi su bile slične onim preduzetima u Fiskeby:
 izolacija mašinske hale – inače najbučnijeg dela, od susednih prostorija upotrebom
dvostrukih zidova sa različitim masama, sa slojem staklene vune između,
 vrata sa zvučnom izolacijom,
 podovi obloženi 15 mm debelim slojem staklene vune,
 nepravilni plafoni sa karakteristikama za slabljenje zvuka,
 masivna podna vrata, zvučno izolovana i sa neoprenskim zaptiva�ima,
 niska brzina strujanja vazduha u vodovima (4m/s),
 rotirajuće komponete turbine dinamički uravnotežene,

Uticaj na pejzaž

Kvalitet vizuelnog efekta je bitan za javnost, koja se uporno opire prihvatanju promena na
životnoj sredini sa vizuelnog aspekta. Problem je posebno značajan i prisutan u hidroelektranama u
višim planinskim područjima ili lociranim u urbanim područjima.
Ova briga je povremeno manifestovana u formi komentara javnosti i čak u pravnim izazovima
za one investitore koji imaju za cilj promenu voljenih pejzaža izgradnjom hidroelektrana.
Svaka od komponenti MHE (mašinska zgrada, brana, preliv, cevovod, zahvat, odvodni kanal,
trafostanica i elektrodistributivni vodovi), može da izmeni vizuelni doživljaj uvođenjem formi
kontrasta, linija, boja ili tekstura. Dizajn, lokacija i pojava bilo koje od pomenutih komponenti, može
biti odlučujuća za dobravanje projekta od strane javnosti. Većina ovih komponenti, čak i najveće,
mogu biti zaklonjene vegetacijom i pejzažom. Bojenjem u nekontrasne boje i teksture, kako bi se
dobile nereflektujuće površine, komponente će se spojiti ili upotpuniti karakterističan pejzaž.
Kreativan trud, obično sa malim efektom na ukupan bužet projekta izgradnje, može često rezultirati
projektom prihvatljivim za sve strane: lokalne vlasti, nacionalne i regionalne agencije,
ekologe itd.
 Dovodni cevodod je obično glavni uzrok neprilika. Njegova izgradnja mora biti dobro
prostudirana uzimajući u obzir svaku prirodnu komponentu – stene, zemljište, vegetaciju, za pokriće i
ako nema drugog rešenja, bojenje kako bi se minimizirao contrast sa pozadinom. Ako se brana može
ukopati, to je obično najbolje rešenje, iako se operatori moraju suočiti sa nekim nedostacima u smislu
održavanja i kontrole. Proširena spojnica i betonski blokovi mogu biti redukovani ili eliminisani;
zemljište je vraćeno u svoje prvobitno stanje i cevovod ne stvara barijeru za prolazak divljeg sveta.

31. BIOLOŠKI MINIMUM

Postoje brojni izrazi za proučavanje vrednosti protoka biološkog minimuma – minimalnog

protoka u vodotoku koji je neophodno obezbediti za održavanje rečne flore i faune u životu, i njihov
broj raste iz dana u dan. To dokazuje da ne postoji univerzalno rešenje za definisanje rezervnog toka.
Metode za procenu vrednosti biloškog minimum mogu biti:
 Metodi bazirani na hidrološkim ili statističkim vrednostima (Jedna grupa metoda odnosi se na
srednju vrednost protoka reke na datom protočnom preseku.

 Metodi bazirani na fiziografskim principima (Ovi metodi obično uzimaju u obzir konstantni
specifični rezervni tok (l/s/km2 slivnog područja).

 Izrazi zasnovani na brzini i dubini vode ( U ovoj grupi metoda takođe imamo veliku varijaciju
sugerisanih vrednosti za tipične parametre.

 Metodi bazirani na planiranju više ciljeva uzimajući u obzir ekološke parametre (U ovm
slučaju koristi se više posebnih metoda).

32. PROLAZI ZA RIBE

Anadromous ribe su one, koje se mreste u rekama, ali većinu života provode u okeanima.
Catadromous ribe su one koje se mreste u okeanima, a žive u rekama i traže prolaz kroz nasipe i
brane. Velika raznovrsnost planova za prolaz riba je prisutna, u zavisnosti od vrsta riba. S druge
strane, riba iz slatke vode izgleda da ima ograničeno kretanje. U skladu sa OTA 1995 ne postoji
jedinstveno rešenje za pravljenje uzvodnih prolaza za ribu. Nacrti za efektivni prolaz ribe u
specifičnim oblastima zahtevaju dobru komunikaciju između inženjera i biologa, i putem
razumevanja karatkeristika oblasti.
Uzvodni prolazi se mogu obezbediti uz pomoć nekoliko alata: stepenastih brana, liftova,
pumpi i transportnih operacija. Sistemi prolaza za ribe (prirodni zalivi bez stepenica, bazeni i brane,
Denil prolazi, vertikalni otovri, hibridi itd.) se mogu napraviti da bi se obezbedila prilagodljivost
ribama koje su plivači pri površini, pri dnu rečnog tla ili ušća. Kako bilo, neće sve vrste riba koristiti
stepenaste prelive-brane. Liftovi i brane za ribe su pogodni za ribe koje ne koriste stepenaste brane.
Najčešći riblji prolazi su prelivi i bazeni, niz bazena sa vodom koja protiče od bazena do
bazena preko pravougaonih brana. Tu bazeni imaju dvostruku ulogu: obezbeđuju odmorišni prostor i
ispuštaju energiju od vode koja pada niz stepenišnu branu. Veličina i širina bazena mora biti u
funkciji brige o ribama. Bazeni se mogu imati:
 pregrade sa otvorima tako da i ribe i sedimenti mogu proći
  pregrade sa donjim otvorima dovoljnim za prolaz riba
 pregrade sa vertikalnim i donjim otvorima.

Denil riblji prolaz je strm i sastoji se od uzanih sabirnih kanala sa prethodnicom na dnu i
stranama ilustrovanih na slici. Ove prethodnice rasturaju energiju obezbeđujući tok male brzine uz
koji se ribe mogu lako uspinjati.

Najvažniji element sistema za prolaz ribe i najteži za projektovanje za postizanje maskimalne

efektivnosti je deo za prihvat ribe (fish-attraction facility). Deo za prihvat ribe dovodi ribu u donji
deo prolaza i trebalo bi da bude projektovan da iskoristi prednosti tendecije migracije ribe u potrazi
za jačom strujom i izbegavanjem ukoliko je previše jaka. Ulaz u prolaz bi trebalo da bude lociran
blizu brane s obzirom da losos obično traži ulaz kružeći okolo.

Prolaz za ribe (donji toka)

U prošlosti ribe koje su migrirale ka donjem toku su prolazile kroz turbinu. Pomor riba
povezan sa ovim metodom varira od nekoliko % do čak 40% u zavisnosti od vrste i projekta turbine i
u većoj meri od periferne brzine radnog kola. U Fransisovim turbinama povećanje obimske brzine
radnog kola od 12 m/s do 30 m/s povećava % smrtnosti od 5% do 35%. Fransisove turbine,
zahvaljujući konstrukcionim karakteristikama, prouzrokuju veći mortalitet od Kaplanovih turbina.
Cevne turbine redukuju mortalitet na manje od 5%.
 Od nedavno, inovativan mreža na sa samo-prečišćavanjem na zahvatu, koji ne zahteva pogon,
koristi se za zaštitu riba. Mreža koristi Koanda efekat, fenomen po kome tečnost ima tendeciju da
prati površinu čvrstih tela na koju nailazi na svom putu. Uz to, mrežnu sekciju čine elementi oblika V
raspoređeni na nosećim stubovima čineći mrežnu površinu koja izaziva smicanje duž površine mreže.

33. TROŠKOVI MHE

Sve troškove možemo svrstati u:

 investicione i
 tekuće (operativne).

Investicione troškove čine:

 troškovi mašinske opreme (uključuju troškove turbine, multiplikatora generatora i ulaznog
regulacionog ventila. Generalno, ovi troškovi su niži kod MHE sa visokim padom od onih sa
niskim padom iste snage (za istu snagu kod MHE sa visokim padom, potrebno je da kroz turbinu
protekne manja količina vode, a i radna kola se obrću brže, pa je moguće direktno povezivanje
turbine sa generatorom bez korišćenja multiplikatora.
 troškovi građevinskih radova (vodozahvat, rezervoar, rešetka, cevovod ili kanal koji sprovodi
vodu do turbine, mašinska zgrada sa temeljom mašinske opreme, odvodni kanal). Ovi troškovi
najviše zavise od lokacije na kojoj se gradi MHE. Npr. Kod MHE sa visokim padovima, najveći
trošak biće cevovod, a kod MHE sa niskim padovima, najverovatnije su zahvat, rešetke i kanal.
 troškovi elektro radova (kontrolni panel i upravljački sistem, elektrovodovi unutar mašinske
zgrade, transformator (ako postoji), kao i troškovi priključenja na distributivnu mrežu). Ovi
troškovi u najvećem delu zavise od maksimalne izlazne snage postrojenja. Troškove priključenja
na distributivnu mrežu određuje lokalno elektrodistributivno preduzeće.
 eksterni troškovi (uključuju troškove inženjerskih usluga neophodnih za uzradu projekta (idejno
rešenje, glavni projekat, biznis plan, itd.), kao i troškove dobijanja različitih dozvola.

Procena investicionih troškova (troškova ulaganja) predstavlja prvi korak ekonomske analize. Za
neke preliminarne analize, procena se može zasnivati na troškovima sličnih projekata. Od
esencijalnog značaja za analizu je procena troškova projekta po jedinici snage postrojenja (kW
instalisanog kapaciteta).
 Investicioni troškovi rastu sa opadanjem pada i snage MHE. Zaključak koji se može izvesti iz
niza analiza je da male MHE (snage manje od 250kW) i niskog pada (manje od 15m) imaju najviše
relativne troškove. Različite analize pokazuju da u projektima MHE manje snage troškovi ulaganja
mogu biti visoki - i do 6000 €/kW u ekstremnim slučajevima.

Operativni troškovi :

Ovi troškovi se javljaju u fazi rada postrojenja. Njih čine:

 troškovi lizinga (najma zemljišta na kome se nalazi MHE, ukoliko se ne nalazi u vlasništvu
investitora. Po pravilu, ne bi trebalo da pređu 4 % godišnjih prihoda MHE (od generisane
električne energije)),
 troškovi održavanja i nadgledanja (moderna rešenja MHE su po pravilu automatizovana i ne
zahtevaju značajne troškove oodržavanja. Troškovi rutinskih inspekcija i održavanja tokom
godine ne treba da budu veći od 1–2% investicionih troškova. Starenjem postrojenja, javljaju se
dodatni troškovi, koji se odnose na zamenu zaptivača i ležajeva, ugradnju novog generatora,
reparaciju ustava, itd, ali ovi troškovi ne bi trebalo da se jave minimalno 10 godina pre puštanja u
rad postrojenja.
 troškovi osiguranja (Iako su u osnovi ova postrojenja vrlo pouzdana, preporučuje se
obezbeđivanje sledećih vrsta osiguranja (što često može da bude i zahtev potencijalnih
investitora): osiguranje opreme za slučaj nastanka oštećenja – požar, eksplozija, oluja, poplava,
namerna šteta, itd., osiguranje za slučaj gubitka prihoda usled vanrednih uslova i nepredviđenih
okolnosti, osiguranje radnika.

34. PRIHODI MHE I PODSTICAJNE MERE

Тренутни регулаторни оквир, кога карактерише занемаривање екстерних трошкова при

производњи енергије, условио је да су трошкови коришћења ОИЕ знатно виши од трошкова
коришћења конвенционалних извора енергије. То има за последицу да је електрична енергија
генерисана МХЕ тржишно неконкурентна електричној енергији генерисаној конвенционалним
изворима. Зато је, да би се развила технологија МХЕ, потребна нека врста тржишне
стимулације или подршке.
Два су елемента кључна за обезбеђивање континуираног и правилног развоја
генерисања електричне енергије из МХЕ:

 стабилно регулативно окружење да би се привукли инвеститори,

 механизам ценовне подршке који обезбеђује произвођачима електричне енергије из
ОИЕ приступ тржишту и остваривање прихватљивог профита.

Да би се олакшала и убрзала примена МХЕ, владе држава чланица ЕУ располажу

значајним бројем политичких акција. Подршка може да се односи на трошкове производње
електричне енергије из МХЕ, или на трошкове инвестирања у изградњу нових, као и
реконструкцију или ревитализацију постојећих МХЕ.
У случају МХЕ, досадашња пракса јасно показује да су једино механизми подстицајних
тарифа и фиксних премија ефикасни у привлачењу потенцијалних инвестиција, јер обезбеђују
поверење инвеститора, чиме се осигурава продор и пораст примене МХЕ на тржишту, као што
је случај у Шпанији, Немачкој и Aустрији. Јасно је и да је свака подршка државе у виду
инвестиционих субвенција или фискалних олакшица при изградњи или ревитализацији МХЕ
добродошла.
Просечна откупна цена електричне енергије произведене у МХЕ је окo 8 €cent/kWh u EU,
дoк инвестициoни пoдстицаји при изградњи МХЕ иду у прoсеку oд 15-40%.

Da bi MHE i drugi OIE bile konkurentne na tržištu potrebni su podsticaji. Postoje dva osnovna
mehanizma podsticaja i to:
 u fazi izgradnje ili
 pri prodaji struje

• Prihodi projekta korišćenja MHE nastaju prodajom generisane električne energije na tržištu ili
smanjenjem troškova za energente ukoliko se proizvedena struja koristi na mestu proizvodnje.

35. TEHNIČKI I EKONOMSKI VEK PROJEKTA

Tehnički i ekonomski vek projekta

Tehnički vek projekta utvrđuje se na osnovu fizičkog trajanja opreme neophodne za određenu meru
ili projekat.

Za MHE tehnički vek je:

- mehanička oprema: max. 30 godina,
- električna oprema: max 20 godina,
- nadgledanje i kontrola: 10 godina
- građevinski radovi: max. 50 godina.

Ekonomski vek projekta predstavlja period u kome projekat donosi profit (uštede), koji je planiran i
unet u studiju izvodljivosti projekta. Ekonomski vek se koristi za ocenu finansijske isplativosti i
ekonomske opravdanosti projekta MHE. Ekonomski vek projekta MHE kreće se u periodu od 15 do
20 godina.

36. PARAMETRI RENTABILNOSTI PROJEKTA

Osnovni ciljevi ocene isplativosti i opravdanosti mera i projekata energetske efikasnosti i OIE su:

 da se ustanovi da li je projekat finansijski isplativ i ekonomski opravdan da se omogući

upoređivanje isplativosti različitih mera i projekata
 da se omogući investitorima, finansijskim institucijama i donatorima da ocene prihvatljivost
projekta za finansiranje

Parametri rentabilnosti projekta

Osnovni motiv za sprovođenje projekata izgradnje i korišćenja MHE, kao i svih projekta energetske
efikasnosti i korišćenja obnovljivih izvora energije je finansijska isplativost projekata. Smanjenjem
potrošnje energije, upotrebom jeftinijih energenata, ili kao u slučaju koripćenja MHE, proizvodnjom
električne energije postižu se značajni prihodi, koji bi trebalo, ukoliko je projekat isplativ
(rentabilan), da u prihvatljivom periodu nadmaše investicije i sve tekuće troškove i donesu
odgovarajuću dobit.
U praksi, investitori se često suočavaju sa problemom izbora, najboljeg, između više mogućih
alternativnih rešenja.
Osnovni ciljevi ocene isplativosti i opravdanosti mera i projekata energetske efikasnosti i OIE su:

1. da se ustanovi da li je projekat finansijski isplativ i ekonomski opravdan da se omogući

upoređivanje isplativosti različitih mera i projekata
2. da se omogući investitorima, finansijskim institucijama i donatorima da ocene prihvatljivost
projekta za finansiranje

Parametri projekta koji definišu njegovu rentabilnost su:

1. Vrednost novca u vremenu:

 Utvrđivanje buduće vrednosti novca
 Utvrđivanje sadašnje vrednosti novca
2. Prost rok povraćaja investicinog ulaganja
3. Dinamički rok povraćaja investicionog ulaganja
4. Neto sadašnja vrednost
5. Koeficijent neto sadašnje vrednosti
6. Interna stopa rentabilnosti

37. PRAVNI OKVIR IZGRADNJE MHE U SRBIJI

Прописи за изградњу мале хидроелектране се могу поделити у две основне групе:

 прописи о планирању и изградњи и

 прописи у области енергетике.

У групу прописа о планирању и изградњи спадају: Закон о планирању и изградњи, Просторни

план Републике Србије и урбанистички планови локалних самоуправа. Овим прописима је
уређен поступак добијања одобрења за изградњу објекта, као и да ли је планирано да се у
одређеном временском периоду изгради одређени објекат на одређеном месту у Републици
Србији. Као елемент неопходан за добијање одобрења за изградњу објекта је добијање
водопривредних услова, водопривредне сагласности и водопривредне дозволе, које се издају у
поступку предвиђеном Законом о водама и пратећим прописима овог закона.
У групу прописа у области енергетике спадају: Закон о енергетици, пратећи прописи овог
закона, Стратегија развоја енергетике Републике Србије и Програм остваривања Стратегије
развоја енергетике Републике Србије.

Да би се у Републици Србији изградио било који објекат, неопходно је да се испуне следећи

услови:

 Energetska dozvola
 Priprema dokumentacije neophodne za dobijanje odobrenja za izgradnju male hidroelektrane,
 Analiza mogućih uticaja na životnu sredinu sa predlogom mera zaštite životne sredine
 Vodoprivredni uslovi, saglasnost i dozvole
 Dobijanje odobrenja za izgradnju
 Obavljanje radova neophodnih za izgradnju
 Tehnička dokumentacija
 Građenje objekta i tehnički pregled objekta
 Dobijanje upotrebne dozvole

Као претходни поступак поступку добијања одобрења за изградњу је поступак издавања

енергетске дозволе.