Knjige.

Club Books

~1~
 Knjige.Club Books

Naslov originala:
Nora Roberts
Charmed

Nora Roberts

Očaran

Prevod sa engleskog:
Isidora Jovanović

BDR MEDIA d.o.o.

2020.

~2~
 Knjige.Club Books

Za sve one koji veruju u srećan kraj

~3~
 Knjige.Club Books

Prolog

Magija postoji. Ko može da sumnja u to kada postoji duga, divlje cveće,

muzika vetra i tišina zvezda? Magija je dotakla svakog ko je voleo. To je tako
jednostavan i izuzetan deo naših života.
Postoje oni kojima je dato više, koji su bili izabrani da večno prenose sa
kolena na koleno nasleđe koje su dobili. Njihovi preci bili su čarobnjak Merlin i
čarobnica Nimue, princeza vila Rijanon, Vegevarte iz Nemačke i duhovi iz
Arabije. Kroz njihovu krv teče moć Fina od Kelta, ambiciozne Morgan Le Fej i
drugih, čija se imena šapuću samo pod senkama, u tajnosti.
Kada je svet bio mlad i kada je magija bila uobičajena stvar, poput kapi kiše,
vile su plesale duboko u šumama i mešale bi se - ponekad zbog nestašluka,
ponekad zbog ljubavi - sa smrtnicima.
I dalje to rade.
Njena moć bila je drevna. Čak i kao dete razumela je, učili su je, da takvi
darovi ne dolaze bez cene. Roditelji puni ljubavi koji su je brižno čuvali nisu
mogli da smanje cenu ili da je oni plate umesto nje, mogli su samo da je vole,
usmeravaju i posmatraju kako od devojčice postaje žena. Mogli su samo da stoje
sa strane i nadaju se, dok je ona proživljavala radosti i boli tog najdivnijeg od svih
putovanja.
A ona je osećala više nego ostali, zato što je njen dar zahtevao da oseća više,
naučila je kako da nađe mir.
Kao odrasla žena, više je volela miran život, često je bila sama, ali nije osećala
bol zbog usamljenosti. Buduća veštica, prihvatila je svoj dar i nikada nije
zaboravila odgovornost koju je on nosio sa sobom.
Možda je čeznula, kao što smrtnici i ostali čeznu od samog početka, za
iskrenom i večnom ljubavlju. Zato što je znala bolje od većine da ne postoji veća
moć, veća čarolija, veća magija od poklona u vidu otvorenog srca.

~4~
 Knjige.Club Books

Prvo poglavlje

Kada je videla devojčicu kako viri kroz bajkovite ruže, Anastasija nije ni
slutila da će to dete promeniti njen život. Pevušila je tiho, kao i obično dok bi
radila u bašti, uživajući u mirisu i dodiru sa zemljom, Topao septembar bio je
zlatan, a nežno zapljuskivanje mora o stene ispod njenog strmog dvorišta bilo je
dobra podloga zujanju pčela i pesmi ptica. Njena dugačka siva mačka bila je
ispružena pored nje i s vremena na vreme trgla bi rep zbog nečega u svom mačjem
snu.
Leptir je bešumno sleteo na njenu ruku i ona je vrhom prsta pomilovala ivicu
njegovih svetloplavih krila. Kada je odlepršao, začula je neko šuškanje.
Podigavši pogled, videla je malo lice kako viri kroz ogradu od vilinskih ruža.
Naravno, Ana se odmah nasmejala. To lice bilo je šarmantno, sa malom
špicastom bradom, prćastim nosićem i velikim plavim očima u kojima se ogledala
boja neba. Svetlucava braon kosa upotpunjavala je tu sliku.
Devojčica je uzvratila osmeh očima boje letnjeg neba, punim radoznalosti i
nestašluka.
„Zdravo”, rekla je Ana kao da uvek nalazi devojčice među svojim ružama.
„Ćao!” devojčicin glas bio je vedar, ali pomalo bez daha. „Ti možeš da uhvatiš
leptira? Nikada nisam uspela da nekog tako pomazim.”
„Valjda umem, ali čini mi se da nije baš lepo da to uradim, osim ako me ne
pozove.” Sklonila je rukom kosu sa obrve i sela na pete. Ana je primetila
prethodnog dana kamion za selidbu i sada je zaključila da je devojčica njena nova
komšinica. „Da li si se doselila u kuću pored moje?”
„Uh! Sada ćemo da živimo ovde. Sviđa mi se, zato što ću pravo sa prozora
moje spavaće sobe moći da vidim vodu. Videla sam jednu foku. U Indijani možeš
da ih vidiš samo u zoološkom vrtu. Da li mogu tu da dođem?”
„Naravno da možeš.” Ana je spustila svoj baštenski ašov pored sebe dok se
devojčica provlačila kroz ruže. U rukama je držala štene koje se vrtelo. ,,A koga to
imamo ovde?”
„Ovo je Dejzi.” Dete je sa puno ljubavi poljubilo štene u glavu. „Ona je zlatni
retriver. Morala sam da je uzmem pre nego što smo otišli iz Indijane. Letela je u
avionu sa nama i skoro da se uopšte nismo uplašili. Moram dobro da vodim
računa o njoj, da joj dajem hranu i vodu, da je četkam i sve to, zato što je ona moja
odgovornost.”

~5~
 Knjige.Club Books

„Veoma je lepa”, rekla je ozbiljno Ana. I veoma teška, pretpostavljala je, za

devojčicu od pet ili šest godina. Ispružila je ruke. „Mogu li?”
„Da li ti voliš pse?” Devojčica joj je dala Dejzi i nastavila da ćaska. „Ja ih
volim. Volim pse, i mačke, i sve. Čak i hrčke koje ima Bili Voker. Jednog dana
ja ću imati i konja. Ali za to ćemo još videti. To kaže moj tata. Za to ćemo još
videti”
Krajnje šarmirana, Ana je pomazila štene koje ju je njuškalo i lizalo. Dete je
bilo slatko kao med. „I ja veoma volim pse, i mačke i sve ostalo”, rekla joj je Ana.
„Moj brat od tetke ima konje. Dva velika i jedno tek rođeno ždrebe.”
„Stvarno?” Dete je čučnulo i počelo da mazi mačku koja je spavala. „Mogu li
da ih vidim?”
„On ne živi daleko, pa možda jednog dana. Moraćemo da pitamo tvoje
roditelje.”
„Moja mama je otišla u raj. Ona je sada anđeo.”
Anu je žacnulo u srcu. Ispruživši ruku, dodirnula je tu sjajnu kosu i otvorila
se. Bola nije bilo i zbog toga je osetila olakšanje. Uspomene su bile lepe. Kada ju
je dodirnula, dete je podiglo pogled i nasmejalo se.
„Ja sam Džesika”, rekla je. „Ali možeš me zvati Džesi.”
„Ja sam Anastasija.” Pošto nije mogla da odoli, Ana se sagla i poljubila taj
prćasti nosić. „Ali možeš me zvati Ana.”
Kad su se upoznale, Džesi je počela da bombarduje Anu pitanjima, govoreći
i o sebi kroz opušteno ćaskanje. Upravo je napunila šest godina. U utorak kreće u
potpuno novu školu. Omiljena boja joj je ljubičasta, a više od svega mrzi da jede
sočivo.
Da li bi Ana mogla da joj pokaže kako da sadi biljke? Da li njena mačka ima
ime? Da li ona ima neke male devojčice? Zašto nema?
I tako su one sedele na suncu, vedra mala devojčica u roze i kombinezonu za
igru i žena sa razmazanom zemljom iz bašte po šortsu i blago preplanulim
nogama, dok je maca Kvigli ignorisala razigrane pozive za igru kuce Dejzi.
Anina duga kosa boje žita bila je nemarno vezana u rep, pa su pramenovi koji
su ispali igrali oko njenog lica po vetru. Nije bila našminkana. Njena krhka,
srceparajuća lepota bila je prirodna kao i njena moć; kombinacija keltskih kostiju,
očiju boje dima, širokih, pesnički izvajanih usana Donovanovih - i nečeg još
neobičnijeg. Njeno lice oslikavalo je otvoreno srce.
Štene je išlo okolo i njuškalo kamenčiće. Ana se smejala zbog nečega što je
Džesika rekla.
„Džesi!” duboki muški glas koji je dolazio preko ograde od ruža bio je obojen
zabrinutošću. „Džesika Alis Sojer!”

~6~
 Knjige.Club Books

„Uh-uh! Rekao je celo moje ime.” Ipak, Džesine oči su sijale kada je skočila.
Video se mali strah zbog grdnje. “Ovde sam! Tata, ovde sam sa Anom! Dođi da
vidiš!”
Trenutak kasnije, čovek se provlačio kroz vilinske ruže. Nije bio potreban
nikakav dar da bi se osetila njegova uznemirenost, olakšanje i ljutnja. Ana je
jednom trepnula iznenađena što je taj grubi muškarac otac devojčice koja je
skakutala pored nje.
Možda je zbog brade od dva dana izgledao tako opasno, pomislila je. Ipak,
sumnjala je u to. Ispod te tmurne senke nalazilo se lice oštrih crta... I punih usana
koje su se nalazile usred mrkih crta lica. Samo su mu oči bile kao ćerkine, jasne,
blistavo plave, sada obojene nestrpljenjem. Sunce je bacalo crvenkaste zrake na
njegovu tamnu, razbarušenu kosu kada je prošao rukom kroz nju.
Iz položaja gde je ona sedela na zemlji, on je izgledao ogromno, sportski
građen i izuzetno jak u pocepanoj majici i izbledelim farmerkama. Bacio je jedan
dug, ljutit i nepogrešivo nepoverljiv pogled prema Ani, pre nego što je usmerio
svoju pažnju na ćerku.
„Džesika! Zar ti nisam rekao da budeš u dvorištu?”
„Valjda”, nasmejala se pobedonosno. „Dejzi i ja smo čule Anu kako peva i
kada smo pogledale imala je leptira na ruci. I rekla je da možemo da dođemo ovde.
Ona ima mačku, vidiš? Njen rođak ima konje, a njena druga, rođaka ima mačku,
kao i psa.”
Očigledno naviknut na Džesine izgovore, njen otac je čekao. „Kada ti kažem
da ostaneš u dvorištu i kada te tu ne nađem, počnem da se brinem.”
To je bila jasna rečenica izrečena ravnim tonom. Ana je morala da poštuje
činjenicu da čovek nije morao da diže ton ili postavlja ultimatume da bi izrazio
šta misli. Bilo joj je podjednako neprijatno kao i Džesi.
„Žao mi je, tata”, promrmljala je Džesi spustivši donju usnu.
„Trebalo bi da se i ja izvinim, gospodine Sojeru” Ana je ustala i stavila ruku
na Džesino rame. Napokon, činilo se kao da su zajedno u ovome. „Zaista sam je
pozvala da dođe i bilo mi je tako lepo u njenom društvu da mi nije uopšte palo na
pamet da nećete videti gde je.”
Nije odmah ništa rekao, samo je zurio u nju tim očima bistrim kao voda, sve
dok nije počela da se kontroliše, sa željom da se izmigolji. Kada je ponovo
pogledao ćerku, Ana je shvatila da zadržava dah.
„Treba da odvedeš Dejzi i nahraniš je.”
„U redu.” Džesi je dovukla štene koje se opiralo, uzela ga u ruke, a zatim se
zaustavila kada je njen otac pokazao glavom.
„I zahvali gospođi...?”
„Gospođica”, dobacila je Ana, „Donovan. Anastasija Donovan.”
„Zahvali gospođici Donovan što te je trpela.”

~7~
 Knjige.Club Books

„Hvala što si me trpela, Ana”, rekla je Džesi pevušeći ljubaznost i šaljući Ani
saučesnički kez. „Mogu li ponovo da dođem?”
„Nadam se da ćeš moći.”
Kada je zakoračila kroz žbunje Džesi je uputila ocu širok osmeh. „Nisam htela
da te zabrinem, tata. Stvarno.”
Sagnuo se i štipnuo je za nos. „Derište...” Ana je ćula mnogo ljubavi iza
ogorčenog glasa.
Kikoćući se, Džesi je trčala kroz dvorište, dok se štene vrpoljilo u njenim
rukama. Anin osmeh je nestao istog trenutka kada su se te hladne, plave oči
okrenule prema njoj.
„Ona je zaista jedno očaravajuće dete”, počela je Ana, začuđena što je morala
da obriše vlažne dlanove o šorts. “Stvarno se izvinjavam što nisam proverila da li
Vi znate da je ona ovde, ipak, nadam se da ćete je pustiti da ponovo dođe da me
poseti.”
„Vi niste odgovorni za to”, glas mu je bio hladan, ni prijatan, ni neprijatan.
Ani je osećala nelagodnost pošto je bila sigurna da je odmerava od glave do patika
umazanih travom. „Džesi je po prirodi radoznala i druželjubiva. Ponekad i suviše.
I ne razmišlja da na svetu postoje ljudi koji bi to mogli da iskoriste.”
Podjednako hladnim glasom Ana je rekla: „Poruka je shvaćena, gospodine
Sojeru. Mada Vas uveravam da retko proždirem male devojčice za doručak!”
Nasmejao se, lagano iskrivivši usne, zbog čega je sa njegovog lica nestala
grubost, ustupivši mesto razoružavajućoj privlačnosti. „Vi sigurno ne izgledate
kao strašno čudovište, gospođice Donovan. Sada je red na mene da se izvinim što
sam bio tako prek. Uplašila me je. Još se nisam ni raspakovao, a već sam je
izgubio.”
„Zagubio”, rekla je Ana oprezno se osmehujući. Pogledala je iza njega u
susednu kuću od crvenog drveta na dva sprata. Imala je puno prozora i zaobljeni
trem. Iako je bila zadovoljna zato što je imala potpunu slobodu, bilo joj je drago
što kuća nije ostala dugo prazna. „Lepo je imati dete u komšiluku, posebno tako
zabavno kao što je Džesi. Nadam se da ćete joj dozvoliti da ponovo dođe.”
„Pitam se da li joj ja bilo šta dozvoljavam.” Napravio je pokret iznad male
roze ruže, kao da hoće da joj udari čvrgu: „Osim ako njih ne zamenite zidom od
pet metara, ona će ponovo doći.” Makar će znati gde da je potraži, ukoliko ponovo
nestane. „Nemojte se ustručavati da je pošaljete kući kada ostane suviše dugo.”
Gurnuo je ruke u džepove. „Bolje da idem da ne bi dala Dejzi da pojede našu
večeru.”
„Gospodine Sojeru?”, rekla je Ana kada se okrenuo. „Uživajte u Montereju!”
„Hvala!” Dugim koracima prešao je preko travnjaka, došao do trema i ušao u
kuću.

~8~
 Knjige.Club Books

Ostala je da stoji na istom mestu još koji trenutak. Nije mogla da se seti kada
je poslednji put vazduh bio tako pun energije. Ispustivši dug uzdah, sagla se da
pokupi baštenski alat, dok se Kvigli vrzmao oko njenih nogu.
Svakako nije mogla da se seti kada su joj poslednji put dlanovi bili vlažni
samo zato što ju je neki muškarac pogledao.
S druge strane, nije mogla da se seti ni da ju je neko ranije pogledao na taj
način. Kao da je istovremeno pogledao nju, u nju i kroz nju. Veoma lep trik,
razmišljala je dok je nosila alat u staklenik.
Zanimljiv par, otac i ćerka.
Posmatrajući kroz sjajno staklo staklenika, proučavala je kuću koja je bila
smeštena usred susednog dvorišta. Kao njihova najbliža komšinica, pomislila je,
bilo je potpuno prirodno da se interesuje za njih. Ana je bila dovoljno pametna -
a naučila je kroz bolno iskustvo - da bude oprezna, da ne dopusti da njeno
interesovanje vodi ka bilo čemu višem od obične ljubaznosti. Postojao je samo
mali broj onih dragocenih koji bi mogli da prihvate nešto što nije pripadalo
običnom svetu. Cena njenog dara bilo je ranjivo srce koje je već dovoljno patilo
zbog hladne ruke odbijanja.
Međutim, ona nije ostala na tome. Zapravo, dok je razmišljala o tom čoveku,
o tom detetu, osmehivala se. Šta bi on uradio, pitala se uz mali osmeh, kada bi mu
rekla da, iako nije strašno čudovište - ne zaista - svakako jeste veštica.

U sunčanoj i bolno neorganizovanoj kuhinji, Bun Sojer rovario je po prepunoj

kartonskoj kutiji sve dok nije izbunario tiganj. Znao je da će selidba u Kaliforniju
biti dobra stvar - ubedio je sebe u to - međutim, svakako je potcenio vreme, muku
i uopšte svu neprijatnost oko pakovanja svih stvari u kući i njihovog seljenja na
drugo mesto.
Šta poneti, šta ostaviti... Iznajmljivanje kamiona za selidbe, organizovanje
dopremanja automobila, transport šteneta u koje se Džesi zaljubila. Objašnjavanje
svoje odluke njenoj zabrinutoj babi i dedi, upis u školu - kupovina stvari za školu.
Bože, da li će taj košmar morati da se ponavlja svake jeseni narednih jedanaest
godina?
Makar je najgore bilo iza njega! Nadao se. Sve što sada treba da uradi jeste
da se raspakuje, nađe svemu mesto i od ove nepoznate kuće stvori dom.
Džesi je bila srećna. To je oduvek bilo najvažnije. A opet, razmišljao je dok
je dinstao govedinu za čili, Džesi je svuda bila srećna. Njena vedra narav i
neverovatna sposobnost da nađe prijatelje bili su ujedno i blagoslov, i nešto što
ga je bunilo. Bunu je bilo neverovatno da dete koje je izgubilo majku u osetljivom
uzrastu od dve godine bude tako neusiljeno, otporno i tako savršeno normalno.
Znao je da bi on zasigurno potpuno poludeo posle Alisine smrti da nije bilo
Džesi.

~9~
 Knjige.Club Books

Sad nije tako često razmišljao o Alis i ta činjenica činila je da ponekad oseća
krivicu. Voleo ju je - Bože, voleo ju je - a dete koje su zajedno stvorili bilo je
živi dokaz te ljubavi. Međutim, sada je bio duže bez nje, nego što je bio sa njom.
Iako je pokušavao da zadrži tu tugu kao dokaz ljubavi, ona je nestajala pod
pritiscima i zahtevima svakodnevnog života. Alis više nije bila tu, Džesi je bila
tu. Zbog njih obe doneo je tešku odluku da se preseli u Monterej. U Indijani, u
kući koju su on i Alis kupili dok je bila trudna, nalazilo se suviše stvari vezanih
za prošlost. I njegovi i njeni roditelji bili su udaljeni deset minuta kolima. Kao
jedino unuče sa obe strane, Džesi je bila njihov centar pažnje i predmet blagog
nadmetanja.
Sam Bun umorio se od neprestanih saveta, onih ljubaznih - i ne tako ljubaznih
- kritikovanja od strane njegovih roditelja i, naravno, od pokušavanja da mu nađu
pravu ženu. Detetu je potrebna majka, muškarcu je potrebna žena. Njegova majka
je odlučila da je njen ključni zadatak da nađe ženu savršenu za obe te uloge. Pošto
je to počinjalo da ga izluđuje i pošto je uvideo kako bi lako bilo ostati u kući i
valjati se u uspomenama koje je ona čuvala, izabrao je da se preseli. Mogao je da
radi bilo gde, Monterej je bio konačni izbor zbog klime, načina života, škola. I, to
je mogao da prizna samom sebi, zato što mu je neki unutrašnji glas rekao da je to
pravo mesto. Za njih oboje. Svidelo mu se što može da vidi vodu kada pogleda
kroz prozor ih te očaravajuće čemprese! Svakako da mu se dopadala i činjenica
da nema suviše komšija. Alis je bita ta koja je uživala da bude okružena ljudima.
Osim toga, veoma je voleo to što je kuća bila dovoljno udaljena od puta da ne
može da čuje zvuk saobraćaja.
Jednostavno, sve je bilo kako treba, Džesi je već obeležavala svoju teritoriju.
Istina, zbog toga je za trenutak osetio strah od koga mu se zgrčio želudac - kada
je pogledao napolje i nije mogao nigde da je vidi. Ipak, trebalo je da zna da je
pronašla nekoga s kim bi razgovarala, koga bi šarmirala.
A ta žena...
Namrštivši se, Bun je stavio poklopac na tiganj kako bi se čili krčkao. To je
bilo čudno, pomislio je dok je u šolju sipao kafu koju je hteo da popije na tremu.
Pogledao ju je i istog trenutka je znao da je Džesi bezbedna. U tim sivim očima
mogao je da vidi čistu dobrotu. Njegova reakcija, njegova lična, veoma nagonska
reakcija bilo je ono što mu je steglo mišiće i učinilo glas grubim.
Želja veoma brza, veoma bolna i potpuno neprimerena. Nije osetio takvu vrstu
reakcije na neku ženu od... nasmejao se sam za sebe. Nikada! Sa Alis je sve bilo
mirno i ispravno, slatko i lepo spajanje koje će on zauvek, s ljubavlju, čuvati kao
uspomenu.
Ovo je bilo kao da ga vuče struja ispod morske površine, a on se bori da dospe
do obale. Pa, prošlo je mnogo vremena, prisetio se, dok je posmatrao galeba kako
klizi prema vodi. Zdravu reakciju na prelepu ženu bilo je lako opravdati i
objasniti. A njena mirna, klasična lepota bila je u potpunosti suprotna njegovoj

~ 10 ~
 Knjige.Club Books

divljoj reakciji na nju. Nije mogao a da ne prebacuje sam sebi. Nije imao vremena,
niti je želeo, da ima bilo kakvu reakciju na bilo kakvu ženu.
Morao je da misli o Džesi.
Iz džepa je izvadio cigaretu, upalio je, nesvestan činjenice da je piljio preko
travnjaka u ogradu od nežnih ruža.
Anastasija, pomislio je. To ime joj je svakako odgovaralo. Bilo je starinsko,
elegantno, neobično.
„Tata!”
Bun se trgnuo, osetivši se krivim kao tinejdžer koga je direktor škole uhvatio
da puši u toaletu. Pročistio je grlo i uputio svojoj nadurenoj ćerki snebivljiv
osmeh.
„Pusti svog starog na miru, Džes. Smanjio sam na pola pakle dnevno.”
Prekrstila je ruke: „To je loše za tebe, prljaju ti se pluća.”
„Znam.” Ugasio je cigaretu, ne mogavši više da uzme nijedan dim, dok su ga
te male oči osuđivale. „Ostavljam ih! Stvarno.”
Nasmejala se - bio je to jedan uznemirujuće zreo osmeh koji je govorio:
naravno da hoćeš - i on je gurnuo ruke u džepove. „Ostavite me na miru,
nadzorniče”, rekao je imitirajući jednog glumca. „Nećete me staviti u samicu
zbog jednog dima.”
Oprostivši mu istog trena, došla je da ga zagrli, kikoćući se: „Smešan si.”
„Da.” Uhvatio ju je rukama za laktove i podigao da bi je od srca poljubio. „Ti
si suviše niska.”
„Jednog dana biću velika kao ti!” Savila je noge oko njegovog struka i pustila
se unazad sve dok nije visila naopačke. To joj je bila jedna od omiljenih igrica.
„Nema šanse!” Držao ju je čvrsto dok joj se kosa vukla po podu. „Ja ću uvek
biti veći!” Povukao ju je i visoko podigao, zbog čega je vrištala i smejala se. „I
pametniji, i snažniji!” Trljao je bradu o nju, dok se ona vrpoljila i vrištala. „I
lepši!”
„I golicljiviji!”, uzviknula je pobedonosno, zabijajući mu prste u rebra.
Bio je gotov. Srušio se sa njom na klupu. „Dobro! Dobro! Predajem se!”
Došao je do daha i privukao je bliže. „Ti ćeš uvek biti lukavija.”
Rumenih obraza i blistavih očiju skočila mu je u krilo. „Sviđa mi se naša nova
kuća.”
„Stvarno?” Pomazio ju je po kosi, voleo je taj osećaj na svom dlanu. „I meni.”
„Posle večere možemo da odemo do plaže i tražimo foke?”
„Naravno.”
„Može i Dejzi?”
„Naravno.” Pošto je već imao iskustva sa baricama na tepisima i ižvakanim
čarapama, bacio je pogled unaokolo: „Gde je ona?”

~ 11 ~
 Knjige.Club Books

„Drema.” Džesi je oslonila glavu o očeve grudu. „Bila je umorna.”

„Kladim se da jeste. Ovo je bio veliki dan.” Osmehujući se, poljubio je Džesi
u glavu i osetio kako i ona zeva i smiruje se.
„Moj omiljeni dan! Upoznala sam Anu.” Pošto su joj oči bile teške, zatvorila
ih je, uspavana otkucajima srca svog oca, „Ona je dobra. Pokazaće mi kako da
sadim biljke.”
„Hmm...”
„Ona zna ime svake biljke.” Džesi je opet zevnula i, kada je ponovo
progovorila, glas joj je bio otežan od sna, “Dejzi joj je lizala lice, a njoj to uopšte
nije smetalo. Samo se smejala. Lepo se smejala. Kao neka vila”, mrmljala je Džesi
dok je lagano tonula u san.
Bun se ponovo nasmejao. Mašti svoje ćerke. To je bio dar koji je dobila, voleo
je da tako misli. Nežno ju je držao dok je spavala.

Dok je u sumrak šetala duž šljunkovite plaže Ana je osetila izvestan nespokoj.
Jednostavno nije mogla da bude u kući, da radi sa biljkama i travkama dok je bila
obuzeta ovim uznemirenim osećanjem.
Povetarac će to izduvati iz nje, zaključila je, podižući lice ka vlažnom vetru.
Lepa, duga šetnja učiniće da ponovo nađe zadovoljstvo, taj mir bio je deo nje kao
i samo disanje.
Pod drugim okolnostima pozvala bi nekog od svojih rođaka i predložila da
izađu. Međutim, zamišljala je kako se Morgana udobno smestila sa Nešom da
provedu mirno veče - u ovom stadijumu njene trudnoće odmor joj je bio potreban.
Sebastijan se još nije vratio sa medenog meseca.
Ipak, nikada joj nije smetalo da bude sama. Uživala je u usamljenosti duge,
zaobljene plaže, u zvucima koje proizvodi voda kada zapljuskuje stenu, u
smehu galebova. Baš kao što je uživala i u zvuku smeha tog deteta i muškarca
koji su se iznenada pojavili kod nje tog popodneva. To je bio dobar zvuk, u kojem
nije morala da učestvuje da bi joj se dopadao. Sada, dok je sunce nestajalo i sipalo
boju preko zapadnog neba, osećala je kako uznemirenost nestaje. Kako može da
oseća bilo šta drugo sem zadovoljstva dok boravi ovde, sama, i posmatra magiju
dana u smiraju?
Popela se na jedno nasukano deblo, tik uz vodu koja joj je hladila lice i kvasila
košulju. Odsutno je uzela kamen iz džepa i protrljala ga između prstiju, dok je
posmatrala sunce kako nestaje u plamtećem moru. Karneti se zagrejao u njenoj
ruci. Ana je pogledala u mali dragulj sličan vodi; njegov biserni sjaj slabo je
svetlucao po danu koji je nestajao. Mesečev kamen, pomislila je, zabavljajući se.
Mesečeva magija - zaštita za noćnog putnika i pomoć pri samoanalizi, i, naravno,
često korišćena amajlija za prizivanje ljubavi. Šta je tražila ove večeri?
Dok se smejala samoj sebi vraćajući kamen u džep, čula je da je neko zove po
imenu. To je bila Džesi. Trčala je duž plaže sa debelim štenetom koje joj je
~ 12 ~
 Knjige.Club Books

grickalo pete, dok je njen otac hodao nekoliko metara iza nje, ne žureći da smanji
razdaljinu. Ana se za trenutak pitala da li je prirodna dečja veselost učinila da taj
čovek izgleda još više povučeno. Sišla je sa debla i, pošto je to bilo tako prirodno,
podigla je Džesi, zaljuljala je i zagrlila. „Zdravo još jednom, sunce! Da li ti i Dejzi
tražite vilinske školjke?”
Džesine oči su se raširile. „Vilinske školjke? Kako one izgledaju?”
„Baš kako ih zamišljaš. Kada sunce izlazi ili zalazi - samo se tada mogu naći.”
„Moj tata kaže da vile žive u šumama i da se obično kriju zato što ljudi ne
znaju kako da se ponašaju prema njima.”
„Prilično tačno.” Nasmejala se i spustila devojčicu. „Ipak, one takođe vole i
vodu i brda.”
„Volela bih da upoznam neku vilu, ali tata kaže da one skoro nikada ne pričaju
sa ljudima kao što su nekada radile, zato što više niko ne veruje u njih osim dece.”
„To je zato što je deci magija veoma bliska.” Podigla je pogled dok je
govorila. Bun je stigao do njih, a sunčeva svetlost iza njegovih leđa bacala mu je
senke preko lica, činivši ga tako i opasnim i privlačnim. „Razgovarali smo o
vilama” rekla mu je.
„Čuo sam.” Stavio je ruku na Džesino rame. Iako je to bio jedan nežan pokret,
njegovo značenje bilo je kristalno jasno. Moje.
„Ana kaže da postoje vilinske školjke na plaži, ali da se mogu naći samo pri
izlasku ili zalasku sunca. Da li možeš da napišeš priču o njima?
,,Ko zna?” Osmeh mu je bio nežan i pun ljubavi prema ćerki. Kada ju je
ponovo pogledao, Ana je osetila kako joj je jeza prošla niz kičmu. „Prekinuli smo
Vas u šetnji.”
„Ne”, iznervirana, Ana je slegla ramenima. Shvatila je da je on hteo da kaže
da je ona prekinula njihovu šetnju. “Htela sam samo malo da posmatram vodu pre
nego što krenem kući, postaje prohladno1.”
„Mi smo jeli čili za večeru”, rekla je Džesi smejući se svojoj šali. ,,A čili je
bio vruć! Hoćeš ii mi pomoći da tražimo vilinske školjke?”
„Možda, neki drugi put.” Kada njen otac ne bude tu da je seče pogledom.
„Sada je suviše mračno i ja moram da idem.” Prešla je prstom po Džesinom
nosiću. „Laku noć!” Samo je hladno klimnula glavom prema njenom ocu.
Bun je posmatrao Anu kako odlazi. Možda joj ne bi tako brzo postalo hladno,
pomislio je, da je obukla nešto preko tih nogu - glatkih, lepo oblikovanih nogu.
Ispustio je dug, nestrpljiv uzdah.
„Hajde, Džes! Trkamo se nazad do kuće!”

1
U originalu chilly (engleski), prohladno; izgovara se isto kao jelo čili (u pitanju je igra
rečima) - prim. prev.

~ 13 ~
 Knjige.Club Books

Drugo poglavlje

„Želela bih da ga upoznam.”

Ana je podigla pogled sa sušenih latica koje je pripremala za potpuri i
namrštila se Morgani. „Koga?”
„Oca te male devojčice kojom si tako oduševljena.” Umornija nego što bi
želela da prizna, Morgana je napravila kružni pokret preko svog velikog stomaka.
„Stalno pričaš o toj devojčici, a vrlo malo o njenom tati, što je veoma sumnjivo.”
„To je zato što me on ne zanima toliko”, rekla je vedro Ana. U činiju
napunjenu mirisnim lišćem i laticama dodala je limun za energiju i balzam za
zdravlje. Znala je veoma dobro koliko je Morgana umorna. „Koliko je Džesi
prijatna, toliko on nije. Da nije toliko očigledno da joj je baš posvećen, verovatno
bi mi odmah postao mrzak. Za sada nemam nikakav utisak o njemu.”
„Da li je privlačan?”
Ana je podigla obrvu: „U poređenju sa...?”
„Sa žabom krastačom” Morgana se nasmejala i nagnula prema njoj. „Hajde,
Ana pričaj!”
„Pa, nije ružan.” Spuštajući činiju sa strane, počela je da traži po ormanu
pravo ulje da ga stavi u potpuri. „Pretpostavljam da bi ti rekla da sa onim upalim
obrazima izgleda opasno. Sportski je građen. Ne kao dizač tegova.” Namrštila se,
pokušavajući da izabere između dva ulja. „Više kao neki... trkač na duge staze,
pretpostavljam. Vitak i zastrašujuće spreman.”
Osmehujući se, Morgana je oslonila bradu na ruke. „Još!”
„Još? To kaže udata žena koja samo što nije rodila blizance?”
„Naravno!”
Ana se nasmejala i izabrala ulje ruže da bi dalo eleganciju. „Pa, ako moram
da kažem nešto lepo, on zaista ima predivne oči, veoma bistre, veoma plave. Kada
gledaju Džesi, prelepe su. Kada pogledaju mene, sumnjičave su.”
„Zašto, pobogu?”
„Nemam pojma”
Morgana je odmahnula glavom i zakolutala očima. „Anastasija, naravno da
bi to otkrila da si se dovoljno pitala. Sve što treba da uradiš je da proviriš.”
Veštom i spretnom rukom, Ana je dodala nekoliko mirisnih kapi mešavini u
činiji. „Znaš da ne volim da budem uljez.”
,,Oh, stvarno!?”
~ 14 ~
 Knjige.Club Books

„I kada bi me zanimalo”, dodala je boreći se da se ne nasmeje zbog

Morganinog čuđenja, „ne verujem da bi htela da vidim šta se nalazi u srcu
gospodina Sojera. Imam osećaj da bi bilo veoma neprijatno da se povežem sa njim
makar samo na nekoliko minuta.”
„Ti si stručnjak za empatiju”, rekla je Morgana slegnuvši ramenima. „Da je
Sebastijan tu, on bi svakako video šta je u mislima tog čoveka.” Uzela je gutljaj
umirujućeg napitka koji je Ana pripremila za nju. „Mogu ja to da uradim za tebe,
ako želiš. Nisam imala razloga da koristim čarobno ogledalo ili kristale već
nedeljama! Ubajatiću se!”
„Ne.” Ana se nagnula prema njoj i poljubila je u obraz. „Hvala ti! A sada,
želim da nosiš vrećicu ovoga sa sobom” rekla je dok je kašikom sipala potpuri u
mrežastu vrećicu. „Ostatak drži u činijama u kući i prodavnici. Sada radiš samo
dva dana nedeljno, zar ne?”
„Dva ili tri.” Nasmejala se zbog Anine brige, dok je odmahivala rukom.
„Neću se ’preraditi’, draga, obećavam! Neš mi neće dozvoliti.”
Odsutno klimajući glavom, Ana je čvrsto vezala vrećicu. „Da li piješ čaj koji
sam pripremila za tebe?”
„Svaki dan. I, da, koristim ona ulja kao svetinju. Nosim riolit da smanjim
emotivni stres, topaz protiv spoljnih uticaja, cirkon za pozitivan stav i ćilibar za
podizanje duha.” Stegnula je Ani ruku. „Sva osnovna polja su pokrivena.”
„Imam pravo da budem zabrinuta.” Spustila je vrećicu sa potpurijem pored
Morganine tašne, a zatim se predomislila, otvorila joj tašnu i ubacila vrećicu
unutra. “To je naša prva beba.”
„Bebe!”, ispravila ju je Morgana.
„Razlog više za zabrinutost. Blizanci se ranije rađaju.” Duboko uzdahnuvši,
Morgana je zatvorila oči. „Nadam se da će i ovi. Dolazim do tačke kada jedva
ustajem bez dizalice.”
„Više odmora”, savetovala je Ana, ,,i veoma blaga vežba. U to ne spada
vucaranje kutija punih robe, niti celodnevno stajanje na nogama dok dočekuješ
mušterije.”
„Da, gospođo!”
„Sada, da pogledamo!” Nežno je stavila ruke na stomak svoje rođake, polako
šireći prste i otvarajući se prema čudu koje se nalazilo unutra.
Istog trenutka Morgana je osetila kako umor izlazi iz nje, a na njegovo mesto
dolazi fizičko i emotivno blagostanje. Poluzatvorenih očiju videla je kako Anine
oči postaju sve tamnije poprimajući boju kalaja, a zatim se usredsređuju na ono
što je samo Ana mogla da vidi.
Dok je rukama prelazila preko teškog stomaka svoje rođake, tako povezana
sa njom, Ana je osvestila tu težinu u sebi i, u jednom neverovatno živahnom
trenutku, osetila je živote koji su se nalazili u materici. Umor koji se smanjivao,
da, i stalnu neudobnost; međutim, osetila je takođe i tiho zadovoljstvo, rastuće
~ 15 ~
 Knjige.Club Books

uzbuđenje i jednostavno čudo zbog nošenja tih života. Telo ju je zabolelo, srce joj
je oteklo. Usta su joj se iskrivila.
Tada je ona postala ti životi - prvo jedan, zatim drugi. Plivajući bez snova u
toj toploj, mračnoj materici, hraneći se preko majke, bili su sigurni i bliski sve do
trenutka kada se budu suočili sa spoljnim svetom. Dva mala zdrava srca koja su
kucala ravnomerno i blizu srca svoje majke. Majušni prsti su se savili.
Talasanje života.
Ana se zatim vratila u samu sebe. „Dobro si. Svi ste dobro.”
„Znam ” Morgana je ukrstila svoje prste sa Aninim. „Ali osećam se bolje kada
mi ti to kažeš, baš kao što se osećam sigurno znajući da ćeš ti biti tu kada
dođe vreme.”
„Znaš da ne bih bila ni na jednom drugom mestu.” Prinela je njihove spojene
ruke do svog obraza, „Da li je Neš zadovoljan što ću ja biti babica?”
„On ti veruje - isto koliko i ja.”
Anin pogled je smekšao. „Imaš sreće, Morgana, što si pronašla čoveka koji
prihvata, razume, čak i ceni ono što si ti.”
„Znam, pronaći ljubav već je bilo dovoljno dragoceno, ali pronaći ljubav sa
njim...” Zatim je njen osmeh izbledeo. „Ana, draga, to sa Robertom bilo je pre
dosta vremena.”
„Ne razmišljam o njemu kao njemu, već o pogrešnom skretanju na izuzetno
klizavom putu.”
Morganin pogled je postao oštar zbog ogorčenosti. „On je bio budala i nimalo
vredan tebe.”
Ana nije osetila tugu, naprotiv, prigušeno se nasmejala. „Nikada ti se nije
dopadao. Od prvog trenutka.”
„Nije”, mršteći se, Morgana je napravila pokret držeći čašu u ruci. ,,A nije ni
Sebastijanu, ako se sećaš.”
„Sećam se. Kao što se sećam da je Sebastijan bio prilično sumnjičav i u vezi
sa Nešom.”
„To je bilo potpuno drugačije. To je bilo...”, nastavila je, dok se Ana
osmehivala. „Sa Nešom je samo bio zaštitnički nastrojen. Što se tiče Roberta,
Sebastijan ga je trpeo sa najuvredljivijom mogućom ljubaznošću.” “Sećam se
toga”, Ana je slegnula ramenima. „Što, naravno, dokazuje kako sam bila glupa.
Dobro, bila sam mlada”, rekla je nemarno odmahujući. „I dovoljno naivna da
poverujem da, ako sam ja zaljubljena, to isto važi i za drugu stranu. Dovoljno
budalasta da budem iskrena. I dovoljno glupa da se osećam potpuno uništeno kada
je ta iskrenost bila nagrađena nepoverenjem, a zatim potpunim odbijanjem.”
„Znam da si bila povređena, ali mora da postoji zrnce nade da bi sledeći put
bilo bolje.”

~ 16 ~
 Knjige.Club Books

„Ne, uopšte”, odbrusila je Ana. „Postoje neki od nas koji ne treba da se mešaju
sa običnim ljudima.”
Sada se u vazduhu osećala uznemirenost, kao i ogorčenost. „Ima mnogo
muškaraca, vilinske krvi, kao i nevilinske, koji su zainteresovani za tebe, draga
moja rođako.”
„Šteta što ja nisam zainteresovana za njih”, nasmejala se. „Užasno sam
izbirljiva, Morgana. I sviđa mi se moj život ovakav kakav je.”
„Da ne znam da je to istina, bila bih u iskušenju da bacim malo ljubavnih čini.
Ništa obavezujuće, ne brini”, rekla je sa sjajem u očima. „Samo nešto da te malo
zabavi,”
„Ja mogu sama sebi da nađem zabavu, hvala.”
„I to znam. Kao što znam da bi ti potpuno pobesnela kada bih se usudila da to
uradim.” Odgurnula se od stola i ustala, zažalivši na trenutak što je izgubila svoju
gracioznost. „Hajde malo da se prošetamo napolju pre nego što krenem kući.”
„Ako obećaš da ćeš podići noge na sat vremena kada stigneš kući.”
„Dogovoreno.”
Sunce je bilo toplo, vazduh prijatan. To će sve, pomislila je Ana, dobro doći
njenoj rođaki, kao i duga dremka na kojoj će Neš insistirati kada se Morgana vrati
kući.
Divile su se grančicama koje su kasno cvetale, zvezdastom asteru i odvažnoj
ciniji. Obe su prema prirodi gajile duboku ljubav koja im je kroz vaspitanje
usađena u krv.
„Da li imaš planove za Noć veštica?” upitala je odjednom Morgana.
„Ništa posebno.”
„Nadali smo se da bi mogla da svratiš, makar nakratko. Neš neće biti tu pošto
ide da deli slatkiše.”
Uz osmeh pun poštovanja, Ana je otkinula nekoliko hrizantema da ih odnese
kući. „Kada čovek piše horor filmove i od toga živi, on mora da bude angažovan
za Noć veštica. Doći ću!”
„Dobro. Možda nam se i Sebastijan kasnije pridruži.” Morgana se čudno
naginjala iznad majčine dušice i vrbene, kada je primetila kako kroz ogradu od
ruža prolaze dete i pas.
Uspravila se. „Imamo društvo!”
„Džesi!” Zadovoljna, ali oprezna, Ana je bacila pogled ka kući iza njih. „Da
li tvoj otac zna da si ovde?”
„Rekao je da mogu da dođem ako vidim da si napolju i da nisi zauzeta. Nisi
zauzeta, zar ne?”
„Ne.” Ne mogavši da odoli, Ana se sagla i poljubila Džesi u obraz. „Ovo je
moja rođaka Morgana. Ispričala sam joj da si ti moja nova komšinica.”

~ 17 ~
 Knjige.Club Books

„Ti imaš psa i mačku. Rekla mi je Ana.” Džesino interesovanje je odmah

poraslo. Zatim joj je pogled prešao na Morganin ogromni stomak. Potpuno
oduševljena, pitala je: „Da li ti tu imaš bebu?”
„Naravno da imam. Zapravo, imam dve bebe tu unutra.”
„Dve?!”, Džesine oči su se širom otvorile. „Kako to znaš?”
„Zato što mi je Ana rekla.” Smejući se, stavila je ruku na svoj teški stomak.
„I zato što se oni suviše ritaju i meškolje da bi to bila samo jedna beba.”
„Mama moje drugarice Misi, gospođa Lopez, imala je jednu bebu u svom
stomaku i toliko se ugojila da je jedva hodala.” Svojim blistavim plavim očima
Džesi je uputila Morgani molećivi pogled. „Pustila me je da osetim kako se rita
njena beba.”
Šarmirana, Morgana je uzela Džesi za ruku i stavila je na svoj stomak, dok je
Ana terala Dejzi koja joj je kopala po bašti. „Da li osećaš to?”
Kikoćući se zbog pokreta koji je osetila ispod ruke, Džesi je klimnula glavom.
,,Uh-uh! Osetila sam ritanje! Da li to boli?”
„Ne.”
„Da li misliš da će uskoro izaći?”
„Nadam se”
„Tata kaže da bebe znaju kada treba da izađu, zato što im to jedan anđeo šapne
na uvo.”
Možda je Sojer rezervisan, pomislila je Morgana, ali je takođe veoma pametan
i veoma sladak. „Meni to zvuči tačno.”
„I da je to zauvek njihov poseban anđeo”, nastavila je prislanjajući svoj obraz
na Morganin stomak u nadi da će unutra nešto čuti. „Ako se okreneš veoma
brzo, možda i veoma brzo vidiš svog anđela. Ponekad to pokušavam, ali nisam
dovoljno brza.” Pogledala je gore, u Morganino lice. „Znaš, anđeli su veoma
stidljivi.”
„I ja sam tako čula”
„Ja nisam.” Poljubila je Morganin stomak i otplesala. „U mom telu ne postoji
čak ni jedna jedina koščica koja je stidljiva. To baka Sojer uvek govori.”
„Baka Sojer ima dobro opažanje”, dobacila je Ana, dok se rvala sa Dejzi
držeći je u naručju kako bi je sprečila da ometa Kviglijevu popodnevnu dremku.
Obe žene uživale su u tom društvu punom energije dok su hodale kroz cveće
- tačnije dok su one hodale, a Džesi skakutala, preskakala, trčala i teturala se.
Džesi je uhvatila Anu za ruku kada su krenule ka kući, odnosno ka
Morganinim kolima. „Ja nemam rođake. Da li je to lepo?”
„Da, to je veoma lepo. Morgana, Sebastijan i ja smo praktično odrasli zajedno,
skoro kao prava braća i sestre.”

~ 18 ~
 Knjige.Club Books

„Ja znam kako se dobijaju braća i sestre, pošto mi je tata to rekao. A kako se
dobijaju rođaci?”
„Pa, ako tvoji mama ili tata imaju braću ili sestre i oni imaju decu, ta deca su
tvoji rođaci.”
Džesi je primila tu informaciju skupljajući obrve da bi se koncentrisala.
„Kako ste vi rođaci?”
„To je komplikovano”, rekla je Morgana smešeći se i naslanjajući se na kola
da se malo odmori pre nego što uđe u njih. „Anin, Sebastijanov i moj otac su
braća. A sve naše majke su sestre. Tako da smo neka vrsta duplih rođaka.”
„To je divno! Ako ne mogu da imam rođake, možda mogu da dobijem brata
ili sestru. Mada moj tata kaže da i ja sama napravim pune ruke posla.”
„Sigurna sam da je u pravu” složila se Morgana, kada se Ana zakikotala.
Zabacujući kosu unazad, Morgana je pogledala nagore. Tamo, na jednom od
širokih prozora drugog sprata susedne kuće, nalazio se jedan čovek. Bez sumnje,
to je bio Džesin otac.
Ana ga je dovoljno dobro opisala, pomislila je Morgana. Mada je on bio
privlačniji i svakako više seksi od onoga što je njena rođaka rekla. Upravo je
činjenica da Ana to nije pomenula naterala Morganu da se nasmeje. Podigla je
ruku i prijateljski mahnula. Nakon trenutka oklevanja, Bun je odgovorio.
„To je moj tata.” Džesi je mahala rukama u pozdrav. „On gore radi, ali još
nije raspakovao sve kutije”
„Čime se on bavi?”, upitala je Morgana, pošto je bilo jasno da Ana to neće
učiniti.
,,Oh, on priča priče. Stvarno dobre priče, o vešticama i vilama princezama i
zmajevima i magičnim izvorima. Ponekad mu i ja pomažem. Moram sad da idem
zato što je sutra moj prvi dan u školi i rekao mi je da ne ostajem dugo. Da li sam
ostala dugo?”
„Nisi.” Ana se sagla da je poljubi u obraz. „Možeš da dođeš bilo kada.”
„Ćao!” I otišla je skakućući preko trave, dok je pas trčkao iza nje.
„Nikada me niko pre nije više šarmirao, ni umorio!” rekla je Morgana dok je
ulazila u kola. „Ta devojčica je opčinjavajući vrtlog!” Smešeći se Ani, zveckala
je ključevima. ,,A ni otac očigledno nije neki nevešt.”
„Pretpostavljam da je teško kada muškarac sam odgaja malu devojčicu.”
„Iz ono malo što sam videla, deluje sposobno za to.” Upalila je motor.
„Zanimljivo je to što piše priče. O vešticama i zmajevima i svemu tome! Sojer se
zove, tako si rekla?”
„Da.” Ana je dunula pramen kose sa očiju. „Pretpostavljam da je on Bun
Sojer.”
„Možda bi mu bilo zanimljivo da zna da si ti sestričina Brajne Donovan -
pošto se izgleda bavi istim poslom. To jest, ukoliko želiš da ga zainteresuješ.”

~ 19 ~
 Knjige.Club Books

„Ne želim”, rekla je Ana odlučno.

„Ah, pa, možda već jesi!” Morgana je ubacila menjač u rikverc.
„Blagoslovena budi, rođako!”
Ana se borila da se ne namršti dok je Morgana odlazila.

Nakon što je svratila do Sebastijanove kuće da da njegovim konjima hranu i

da ih istimari, Ana je veći deo sledećeg jutra provela isporučujući svoje
potpurije, mirišljava ulja, lekovite trave i napitke. Druge stvari su bile zapakovane
u kutije i spremne za otpremanje. Iako je imala nekoliko lokalnih mušterija za
svoju robu, uključujući Viku, Morganinu prodavnicu, veliki deo njene klijentele
nije bio iz kraja.
Anastasijin posao, po njenim merilima, bio je dovoljno uspešan. Započela je
svoj posao pre šest godina, zadovoljavao je njene potrebe i ambicije, i dopuštao
joj luksuz rada u kući. Nije radila zbog novca. Bogatstvo Donovanovih, nasleđe
Donovanovih, omogućavalo je i njoj i njenoj porodici da ne rade. Međutim, kao i
Morgana sa svojom prodavnicom, i Sebastijan sa mnoštvom svojih poslova, i Ana
je osećala potrebu da bude od koristi.
Ona je lečila. Odavno je naučila da je štetno da pokušava da izleći sve bolesti
i otkloni sve bolove na svetu. Deo cene za njenu moć bilo to što je znala da postoji
bol koji ne može da ublaži. Nije odbila svoj dar. Koristila ga je onako kako je
mislila da je najbolje.
Izučavanje lekovitih biljaka oduvek ju je fasciniralo i ona je prihvatila
činjenicu da ima dar za to. Pre mnogo vekova, mogla je biti mudra žena u selu - i
to ju je uvek zabavljalo. U današnjem svetu, ona je bila poslovna žena koja je
znala da napravi uljanu kupku ili neki eliksir, sa istom veštinom.
Ako bi dodala malo magije, ona je o tome odlučivala.
I bila je zadovoljna, zadovoljna sudbinom koja joj je poverena i životom koji
je napravila.
Sve i da se loše osećala, pomislila je, ovaj dan bi je opet oraspoložio. Blago
sunce, milujući povetarac, jedva primetni miris kiše u vazduhu, kiše koja neće još
satima - a onda će nežno pasti. Želeći da iskoristi takav dan, odlučila je da radi
napolju, da poseje neke biljke.

Ponovo ju je posmatrao. Loša navika, pomislio je Bun praveći grimasu kada

je bacio pogled na cigaretu među prstima. Nije imao mnogo sreće pri pokušaju
da se otarasi loših navika. Niti je uspeo nešto konkretno da uradi od kada je
pogledao kroz prozor i video da je ona napolju.
Ona uvek izgleda tako... elegantno - zaključio je. Bila je to neka vrsta
unutrašnje elegancije koju ni najmanje nisu umanjivale travom umrljane, isečene
pantalone i košulja kratkih rukava koju je nosila. Krila se u načinu na koji se ova

~ 20 ~
 Knjige.Club Books

žena kretala; kao da je vazduh bio vino koje je ona lagano pila dok je prolazila
kroz njega.
Postajem pesnički raspoložen, pomislio je, i podsetio je sebe da to sačuva za
svoje knjige.
Možda je to bilo zbog toga što je ona bila tip princeze vile o kojoj je on često
pisao. Oko nje je lebdeo taj eterični, nadzemaljski vazduh. I ta tiha snaga u njenim
očima! Bun nikada nije verovao da su princeze vile slabi protivnici.
Ipak, i dalje je postojala ta nežnost njenog tela - tela o kojem bolje da nikada
nije ni počeo da razmišlja.
Ne krhkost, već ozbiljna vrsta ženstvenosti koja bi zbunila i privukla, verovao
je, svakog živog muškarca.
Bun Sojer je definitivno bio živ.
Šta je sada radila? Pitao se, gaseći nestrpljivo cigaretu i približavajući se
prozoru. Ušla je u šupu u bašti, a zatim izašla iz nje ruku punih saksija.
Zar to nije bilo kao kada bi neka žena pokušala da ponese više nego što bi
trebalo?
Dok je razmišljao o tome i uživao u muškoj nadmenosti, video je Dejzi kako
pretrčava preko njene trave jureći uglađenu sivu mačku.
Držao je ruku na prozoru, spreman da ga otvori i pozove psa. Pre nego što je
uspeo bilo šta da uradi, video je da je već suviše kasno.
Možda bi na usporenom snimku to izgledalo kao neki zanimljiv i koreografski
dobro osmišljen ples. Mačka je projurila kao sivi dim između Aninih nogu. Ona
se zanjihala, a glinene saksije u njenim rukama su se zateturale, Bun je opsovao,
a zatim odahnuo sa olakšanjem kada ih je zadržala, kao i svoj balans. Pre nego što
je uspeo da izdahne do kraja, Dejzi se provukla Ani kroz noge, narušivši njenu
privremenu ravnotežu. Ovog puta obe noge su joj poletele u vazduh, ona je pala,
a saksije poispadale.
Iako je još uvek psovao, Bun je čuo lomljavu dok se, projurivši kroz vrata na
terasi, stepenicama spuštao na sprat ispod.
Mrmljala je nešto kada je došao do nje, što je njemu zvučalo kao neke
egzotične psovke. Nije mogao da je krivi. Mačka se popela na drvo i šištala na
psa koji je kevtao. Saksije koje je nosila postale su krhotine, rasute svuda po travi
i po ivici popločane staze gde je došlo do sudara.
Bun je trepnuo i pročistio grlo: „Ah, da li ste dobro?”
Bila je na kolenima i oslanjala se na ruke, dok joj je kosa padala svuda preko
lica. Ipak, zabacila je kosu unazad i uputila mu oštar, dug pogled kroz plave
pramenove. „Odlično!”
„Stajao sam pored prozora.” Ovo, svakako, nije bio pravi trenutak da joj
prizna da ju je posmatrao. „Prolazio sam pored prozora”, ispravio se. „Video sam
jurnjavu i sudar.” Čučnuvši, počeo je da joj pomaže u sakupljanju krhotina.

~ 21 ~
 Knjige.Club Books

„Zaista mi je žao zbog Dejzi. Imamo je tek nekoliko dana i nismo imali sreće sa
obukom.”
„Ona je još uvek beba. Nema svrhe kriviti psa za nešto što je sasvim
prirodno.”
„Kupiću nove saksije”, rekao je osećajući se neobično jadno.
„Imam ih još.” Pošto je lajanje i šištanje postajalo sve snažnije, Ana je sela na
pete. „Dejzi!” Naredba je bila tiha, ali čvrsta i pas je odmah odreagovao. Mašući
jako repom, štene je brzo došlo do nje i počelo da joj liže lice i ruke, Odbijajući
da bude šarmirana, Ana je rukom uhvatila glavu psa. „Sedi!”, naredila je i štene
je poslušno stalo pored njenog kuka. „Sada, lepo se ponašaj!” Uz malo cviljenja u
znak kajanja, Dejzi je sela stavivši glavu na svoje šape.
Skoro jednako zbunjen i zadivljen, Bun je odmahnuo glavom. „Kako ste to
uradili?”
„Magija”, rekla je kratko, a zatim se slabo osmehnula. „Moglo bi se reći da
sam uvek znala kako da se ponašam sa životinjama. Ona je samo srećna, uzbuđena
i spremna za igru. Morate joj samo staviti do znanja da nije sve dopušteno u
svakom trenutku.” Ana je potapšala Dejzi po glavi i zaradila očaravajući pseći
pogled.
„Pokušavao sam mitom ”
„I to je dobro.” Podvukla se pod rešetku od drveta prekrivenu puzavicama,
tražeći još slomljenih komadića. Tada je Bun primetio dugačku ogrebotinu na
njenoj ruci. “Krvarite!”
Pogledala je. Imala je manje posekotine i na butinama. „To je bilo teško izbeći
kada su se saksije srušile na mene.”
Iste sekunde je ustao i podigao Anu na noge. „Prokletstvo! Pitao sam Vas da
li ste dobro.”
„Pa, zaista, ja...”
„Moraćemo to da očistimo.” Video je kako krv curi Ani niz noge i odreagovao
je na potpuno isti način kao da je Džesi u pitanju. Uspaničio se. „Oh, bože!”
Podigao je zapanjenu Anu u naručje i požurio prema najbližim vratima.
„Iskreno, zaista nije potrebno...”
„Biće sve u redu, dušo! Sredićemo to!”
To ju je donekle zabavljalo, a istovremeno joj je i smetalo. Ana je ispustila
uzdah dok je on tražio put do kuhinje. „U tom slučaju, otkazaću hitnu pomoć.
Ako biste me samo...” Spustio ju je na jednu od tapaciranih stolica u obliku
sladoleda za kuhinjskim stolom. „Spustili.” Nervoznih živaca, Bun je dotrčao do
sudopere da uzme neku krpu. Efikasnost, brzina i dobro raspoloženje bile su
ključne reči u ovakvim slučajevima, znao je. Dok je kvasio krpu i sipao sapun na
nju, nekoliko puta je duboko udahnuo da bi se smirio.

~ 22 ~
 Knjige.Club Books

„Neće izgledati tako loše kada sve lepo očistimo. Videćete!” Namestivši
osmeh na lice, vratio se i kleknuo ispred nje. „Neću Vas povrediti.” Počeo je
nežno da briše tanku liniju krvi koja se pružala duž njenog lista. , Sve ćemo
srediti. Samo zatvorite oči i opustite se.” Još jednom je duboko uzdahnuo.
„Nekada sam poznavao jednog čoveka”, počeo je, izmišljajući priču kao što bi
uvek činio sa svojom ćerkom. „On je živeo u mestu zvanom Brajarvud, gde se iza
visokog kamenog zida nalazio jedan začarani dvorac”
Ana, koja je bila na ivici da mu čvrstim glasom kaže da ume sama da vodi
računa o sebi, zaustavila se i zaista se opustila.
„Preko zida je rasla gusta puzavica sa velikim, oštrim trnjem. Niko nije kročio
u dvorac više od sto godina, zato što niko nije bio dovoljno hrabar da se popne
preko zida rizikujući da ga trnje ubode i ogrebe. Međutim, čovek koji je bio veoma
siromašan i živeo sam, bio je radoznao i svaki dan bi dolazio do zida, peo bi se na
vrhove prstiju i posmatrao kako se sunčevi zraci odbijaju o najviše kule i kupole
dvorca.”
Bun je okrenuo krpu i tapkao je posekotinu. „Nije nikome mogao da objasni
šta je osećao u svom srcu kada god bi tamo stao. Očajnički je želeo da se popne.
Ponekad bi noću, u krevetu to zamišljao. Strah od tih velikih, oštrih trnova
sprečavao ga je da to uradi sve dok jednog letnjeg dana - kada je miris cveća bio
toliko jak da nisi mogao da udahneš, a da te ne opije - pogled na kule nije više bio
dovoljan. Nešto u njegovom srcu govorilo mu je da ono što on želi najviše na
svetu leži baš iza tog zida prekrivenog trnjem. I tako je počeo da se penje. Padao
bi na zemlju izgrebanih i krvavih ruku. Ali iznova, i iznova bi pokušavao.”
Glas mu je bio umirujući, a njegov dodir - njegov dodir bio je... Dok ju je
nežno dodirivao hladnom krpom, neki spor i topao bol počeo je da joj se širi iz
srca ka ostatku tela. Sada joj je prelazio preko butina, tamo gde je oštra ivica
krhotine zakačila meso. Ana je stegla ruku u pesnicu, osetivši ujedno kako joj se
ista takva pesnica stegla u stomaku.
Bilo je potrebno da prestane. A želela je da nastavi. I nastavi.
„Pokušavao je tako čitavog dana”, nastavio je Bun tim snažnim,
opčinjavajućim glasom pripovedača. „Vrelina znoja mešala se sa krvlju, ipak nije
odustajao. Nije mogao da odustane, zato što je znao sa najvećom sigurnošću u
svom životu da želje njegovog srca, njegova budućnost i sudbina leže sa druge
strane zida. I tako je izgrebanih i krvavih ruku išao preko žbunja punog trnja i
dovukao se do vrha. iscrpljen, prepun bola, zateturao se i počeo da pada i pada na
gustu, mekanu travu koja je rasla od zida do začaranog dvorca.
Kada se probudio, zbunjen i dezorijentisan, mesec je već bio visoko na nebu.
Poslednjim mrvicama snage hramao je po travnjaku, preko pokretnog mosta
došao je do velike sale u dvorcu koji ga je od detinjstva proganjao u snovima.
Kada je prešao prag, hiljade baklji je zasvetlelo. Istog trenutka, sve njegove
ogrebotine, modrice i posekotine su nestale. Okružena plamenovima koji

~ 23 ~
 Knjige.Club Books

su bacali senke i osvetljavali bele mermerne zidove stajala je najlepša žena koju
je ikada video. Kosa joj je bila boje sunčeve svetlosti, a oči boje dima.
Čak i pre nego što je progovorila, pre nego što su se njena predivna usta izvila
u osmeh dobrodošlice, znao je da je rizikovao svoj život da bi nju pronašao.
Zakoračila je prema njemu pružajući mu ruku i rekla samo:
’Čekala sam te.’”
Kada je izgovorio poslednje reči, Bun je pogledao Anu. Bio je zbunjen i
dezorijentisan, kao i junak iz njegove priče. Kada je srce počelo tako jako da mu
lupa, zapitao se. Kako može da razmišlja kada mu krv ključa u glavi i slabinama?
Dok se borio da pronađe ravnotežu, piljio je u nju.
Kosa boje sunčeve svetlosti, oči boje dima.
Uvideo je da kleči između njenih nogu, da mu se jedna ruka nalazi visoko na
njenoj butini, a druga samo što nije dodirnula tu kosu boje sunčeve svetlosti.
Bun je ustao tako brzo da je skoro oborio sto. „Izvinite”, rekao je, jer mu ništa
bolje nije palo na pamet. Pošto je ona i dalje zurila u njega, a puls na vratu joj je
postao primetan, pokušao je ponovo. „Izgubio sam se kada sam video da krvarite.
Nikada nisam bio u stanju da podnesem Džesine posekotine i ogrebotine.” Boreći
se da ne počne ponovo da tepa, bacio je krpu na nju. „Pretpostavljam da biste
radije sami to da sredite.”
Uhvatila je krpu. Bio joj je potreban trenutak pre nego što se usudila da
progovori. Kako je bilo moguće da je neki muškarac bio u stanju da je toliko
uzbudi pričajući joj bajku i izigravajući doktora, a zatim da je ostavi boreći se da
nađe mrvicu njene pribranosti dok se izvinjavao?
To je njena graška, pomislila je Ana dok je brisala - jače nego što je zaista
bilo potrebno - posekotinu na ruci. U pitanju je bio njen dar i njeno prokletstvo da
oseća suviše.
„Izgledate kao da bi trebalo da sednete”, žustro mu je rekla, zatim je ustala i
otišla da iz ormarića uzme neki od njenih lekova. „Da li želite nešto hladno da
popijete?”
„Ne... zapravo, da.” Mada je sumnjao da mu ni pet litara hladne vode ne bilo
dovoljno da ugasi vatru koju je osećao u stomaku. „Uvek se uspaničim kada vidim
krv.”
„Uspaničeni ili ne, svakako ste bili efikasni.” Sipala mu je čašu hladne
limunade koju je držala u frižideru. “To je bila veoma lepa priča.” Sada se smejala
i bila je opuštenija.
„Priča obično služi da smiri i Džesi i mene kada dođe trenutak da koristimo
povidon jod i zavoje.”
„Jod peče.” Vešto je natapkala tečnost boje duvana iz male apotekarske
teglice na svoje posekotine. „Mogu Vam dati nešto što ne peče, ako želite. Za
neku Vašu sledeću hitnu situaciju.”

~ 24 ~
 Knjige.Club Books

,,Šta je to?”, sumnjičavo je njušio teglicu. „Miriše na cveće.” I ona je mirisala

na cveće.
„Veći deo toga i jeste cveće. Trave, cveće, pomalo od svačega.” Stavila je
bočicu sa strane i zatvorila je. „To je ono što bi se moglo nazvati prirodnim
antiseptikom. Ja sam travarka.”
„Oh!”
Nasmejala se zbog njegovog nepoverljivog izraza lica. ,,U redu je. Većina
ljudi veruje samo onim lekovitim stvarima koje može da kupi u apoteci.
Zaboravljamo da su se ljudi stotinama godina sami prilično dobro lečili “ uz
pomoć prirode.”
„Takođe su umirali zbog uboda na zarđali ekser.”
„Tačno”, složila se. „Kada pored sebe nisu imali dobrog lekara?” Pošto nije
imala nikakvu nameru da menja njegove stavove, Ana je promenila temu. „Da li
je Džesi danas prvi dan u školi?”
„Da, jedva je čekala da krene. Ja sam bio taj koji je skupljao nervozu u
stomaku.” Kratko se nasmejao. „Želim da Vam se zahvalim što ste tako strpljivi
sa njom. Znam da je sklona da se zakači za nekoga. Ne pada joj na pamet da
možda taj neko ne želi da je zabavlja.”
„Oh, ali ona zabavlja mene!” Nesvesnim pokretom, iz učtivosti, uzela je
tanjir, poređala kolačiće i ponudila mu ih. „Ovde je uvek dobro došla! Ona je
slatka, vedra i bistra, i ne zaboravlja na manire. Zaista ste je sjajno vaspitali!”
Uzeo je jedan kolač, oprezno je posmatrajući. „Lako je sa Džesi.”
„Bez obzira što je ona očaravajuća, ne može biti lako kada sami podižete dete.
Sumnjam da je lako sa oba roditelja kada je dete tako puno života kao što je
Džesi. I tako bistro.” Ana je i sama uzela kolačić i nije videla kada je skupio oči.
„Mora da je maštovita na Vas. Mora da joj je predivno što ima oca koji piše tako
lepe priče.”
Pogled mu je postao oštar. „Kako Vi znate čime se ja bavim?”
Takva sumnja ju je iznenadila, ali ponovo se nasmejala. „Ja sam Ljubitelj -
zapravo, strastveni ljubitelj - priča Buna Sojera.”
„Ne sećam se da sam Vam rekao svoje ime.”
„Ne, ne verujem da jeste”, složila se Ana. „Da li ste uvek tako sumnjičavi
kada Vam neko uputi kompliment, gospodine Sojeru?”
„Imam svoje razloge što sam se povukao da živim ovde.” Spustio je
polupraznu čašu na pult, uz mali zveket. “Ne prija mi što moja komšinica ispituje
moju ćerku ili što kopa o mom poslu.”
„Ispituje?” skoro je ostala bez daha zbog te reči. „Ispitujem Džesi? Zašto bih
to radila?”
„Da biste više saznali o bogatom udovcu iz susedne kuće.”

~ 25 ~
 Knjige.Club Books

Za trenutak nije mogla da uradi ništa drugo sem da stoji otvorenih usta. „Kako
neverovatno uobraženo! Verujte mi, uživam u Džesinom društvu i ne smatram
neophodnim da Vas pominjem tokom naših razgovora!” Zbog onoga što je
smatrao bolno providnim zapanjenjem, podrugljivo se nasmejao, I ranije je izlazio
na kraj sa takvima poput nje, ali to je razočaranje, prokleto razočaranje za Džesi.
„Onda je baš čudno da znate moje ime, to da sam samohrani roditelj i čime se
bavim, zar ne!?”
Nije bila često ljuta. Jednostavno, to joj nije bilo u prirodi. Međutim, sada je
vodila kratak, žestok rat sa svojom naravi. „Znate, sumnjam da ste vredni
objašnjenja, ali ipak ćete ga dobiti, čisto da biste videli kako je teško govoriti kada
vam neko gurne nogu u usta!” Okrenula se. „Pođite sa mnom!”
„Ne želim da...”
„Rekla sam Vam da pođete sa mnom!” Izašla je iz kuhinje, potpuno sigurna
da će je pratiti.
Iako je bio ljut i nije želeo to da uradi, pošao je za njom. Prošli su ispod
zasvođenog prolaza i ušli u veliku sobu obasjanu suncem, koja je imala poseban
šarm zbog belog nameštaja od pruća sa cvetnim dezenom. U prostoriji se nalazilo
mnoštvo svetlucavih kristala, simpatičnih figurica vilenjaka, čarobnjaka i vila.
Zatim su prošli ispod još jednog svoda i ušli u udobnu biblioteku u kojoj se
nalazio mali, stilski ukrašen kamin i još mističnih figurica.
Velika meka sofa boje maline pozivala je na popodnevnu dremku. Nežne,
ženstvene, čipkaste zavese pomerale su se zbog povetarca koji je prolazio kroz
zasvođen prozor, a dobar, stari miris knjiga mešao se sa cvetnim mirisom
vazduha.
Ana je išla pravo prema polici, podigla se na prste da bi mogla da dohvati
knjige koje je želela. „Mlekarkina želja”, deklamovala je, dok je izvlačila knjigu
za knjigom, “Žaba, sova i lisica, Mirandina treća želja.” Bacila je pogled preko
ramena, mada bi je mnogo više zadovoljilo kada bi bacila na njega neku od knjiga.
„Sramota je što moram da Vam objašnjavam koliko uživam u Vašem radu!”
Osećajući se nelagodno, gurnuo je ruke u džepove. Već je bio siguran da je
krenuo pogrešnim putem i sada se pitao kako da nađe način da se vrati na pravi
put. „Nije baš često da žene čitaju bajke iz zadovoljstva.”
„Kakva šteta! Iako teško da zaslužujete ovakvu pohvalu, reći ću Vam da je
Vaš rad poetski i vredan, gledajući i iz ugla deteta i iz ugla odrasle osobe.” Daleko
od toga da je postala blaža, gurnula je dve knjige nazad na mesto. „Sa druge
strane, možda se takve stvari nalaze u mojoj krvi. Često su me uspavljivali čitajući
mi neku od priča moje tetke. Brajna Donovan”, rekla je i imala je to zadovoljstvo
da vidi da su mu se oči raširile, „pretpostavljam da ste čuli za nju.”
Osetivši se duboko kažnjenim, Bun je ispustio dug uzdah: „Vaša tetka!” Bacio
je pogled preko police i video nekoliko Brajninih priča o magiji i začaranim

~ 26 ~
 Knjige.Club Books

zemljama kako stoje pored njegovih. „Zapravo, imali smo prilike i da se sretnemo
nekoliko puta. Godinama se divim njenom radu!”
„I ja! I kada je Džesi pomenula da njen otac piše priče o vilama, princezama
i zmajevima, došla sam do zaključka da je Sojer koji živi pored mene Bun Sojer.
Ispitivanje šestogodišnje devojčice uopšte nije bilo neophodno.”
„Žao mi je!” Ne, zapravo, više se osećao osramoćeno nego što mu je bilo žao,
ali to će morati da posluži. „Imao sam jedno... neprijatno iskustvo, malo pre no
što smo se preselili i zbog toga sam postao previše osetljiv.” Podigao je malu,
glatko izvajanu figuricu čarobnice i vrteo je među prstima dok je govorio.
„Džesina vaspitačica iz vrtića... izvlačila je sve vrste informacija iz deteta. To nije
suviše teško, zaista, pošto je Džesi uvek spremna da priča.” Spustio je figuricu,
još više posramljen, nego što je osećao obavezu da objasni. „Međutim, ona se
poigravala sa Džesinim osećanjima, sa njenom prirodnom potrebom za majkom;
poklanjala joj je dodatnu pažnju, zahtevala je česte sastanke da bi razgovarala o
Džesinim izuzetnim mogućnostima, došla je čak do toga da dogovori večeru jedan
na jedan sa mnom kada je... Dovoljno je reći da je bila više zainteresovana za
slobodnog muškarca sa dobrom biografijom, nego za Džesina osećanja. Džesi
je bila veoma povređena zbog toga.”
Ana je prstom potapkala ivicu jedne od njegovih knjiga pre nego što ju je
vratila na mesto. „Pretpostavljam da je to bilo teško iskustvo za oboje, ali
uveravam Vas da ja ne tražim muža. I, kada bih ga tražila, ne bih se služila takvim
manipulacijama. Bojim se da ja suviše verujem u srećne završetke da bih se time
služila.”
„Žao mi je. Kada sam već dozvolio da mi svašta izleti iz usta, pokušaću da
smislim neko bolje izvinjenje” Način na koji je podigla obrvu govorio mu je da
je još uvek bio na klizavom terenu. „Mislim da je dovoljno to što se razumemo.
Sada, sigurna sam da želite da se vratite svom poslu, kao i ja.” Prošla je pored
njega, ušla u pločicama prekriveno predvorje i otvorila prednja vrata. “Recite
Džesi da obavezno svrati da mi kaže kako joj se dopada nova škola.”
Evo Vašeg šešira samo izađite, pomislio je Bun dok je izlazio. „Hoću, Vodite
računa o tim posekotinama” dodao je, ali ona mu je već zatvarala vrata u lice.

~ 27 ~
 Knjige.Club Books

Treće poglavlje

Baš lepo, Sojeru! Odmahujući glavom Bun je seo ispred svog računara. Prvo
ju je njegov pas srušio u njenom sopstvenom dvorištu, zatim je naš grešni heroj
nepozvan uleteo u njenu kuću i igrao se njenim nogama, da bi je na kraju izvređao
i ukazao na to da ona koristi njegovu ćerku da bi došla do njega!
Sve to tokom jednog zabavom ispunjenog popodneva, pomislio je sav
zgrožen. Pravo je čudo što ga nije izbacila napolje iz svoje kuće umesto što mu je
samo zalupila vrata u lice.
A zašto se tako glupo poneo? Zbog prethodnog iskustva, tačno! Ipak, to nije
bio glavni razlog i on je to znao.
To su bili hormoni, zaključio je uz poluosmeh. Takvo divljanje hormona više
je priličilo nekom tinejdžeru nego odraslom čoveku.
Pogledao joj je lice u toj suncem okupanoj kuhinji, osetio njenu toplu kožu
pod svojom rukom, udisao taj mirno zavodljivi miris koji je izbijao iz nje i želeo
ju je. Žudeo je. Tokom jednog zaslepljujućeg trenutka zamišljao je savršeno jasno
kako bi bilo da je privuče sebi sa te male okrugle stolice, da oseti brzi drhtaj dok
joj strasno ljubi usne koje su izgledale neverovatno meke.
Njegova želja je tako brzo porasla, da je morao da veruje da postoji neka
spoljna sila, neki plan, zavera ili nešto slično što se sa njim ozbiljno poigrava.
Najsigurniji izbor - shvatio je uzdahnuvši - okriviti nju.
Naravno, možda je mogao da sve to iskontroliše da nije u trenutku kada je
podigao pogled video u njenim očima istu sanjalačku glad koju je i on osećao. I
osetio je moć, zagonetnost, jaku seksualnost žene koja samo što nije popustila.
Njegova mašta je imala mnogo udela u tome, znao je to. Međutim, ono što je
video, što je osetio, bilo je krajnje stvarno.
Na trenutak, samo na trenutak, tenzije i želje u toj sobi bile su napete kao
strune. Zatim se povukao - kao što je i trebalo. Muškarac ne treba da zavodi svoju
komšinicu u njenoj kuhinji.
Sada je vrlo verovatno uništio svaku šansu da je bolje .upozna - baš kada je
shvatio da je veoma želeo da upozna gospođicu Anastasiju Donovan.
Uzimajući cigaretu, Bun je prešao prstima preko nje, dok je razmišljao o
različitim načinima kako da se iskupi. Kada mu je najednom sinula ideja, bilo je
sve tako jasno da je počeo naglo da se smeje. Daje tražio načine u devojačkom
srcu - što i nije - nije moglo biti savršenije.

~ 28 ~
 Knjige.Club Books

Zadovoljan samim sobom, počeo je da radi sve dok , nije bilo vreme da pokupi
Džesi iz škole.
Uobraženi kreten. Ana je smirivala svoju nervozu avanom i tučkom. Bila je
zadovoljna što može nešto da smrvi - makar to bile samo nevine travke - i pretvori
ga u prah. Zamisli ti to! Zamisli ti njega da misli da ona... Pomislivši na to,
podrugljivo se nasmejala. Kao da je neodoljiv! Kao da se skrivala sve vreme pod
staklenim zvonom čekajući svog princa da dođe! Da bi mogla da ga uhvati u
zamku!
Čist bezobrazluk!
Makar je imala zadovoljstvo da mu natrlja nos. I mada zatvaranje vrata
nekome u lice nije bilo u skladu sa njenom ličnošću, svakako se zbog toga veoma
dobro osećala.
U stvari, tako dobro da joj ne bi smetalo da to ponovo uradi!
Bila je prava šteta što je toliko nadaren. I nije se moglo poreći da je sjajan
otac. Zbog te dve osobine mogla je samo da mu se divi. Nije mogla da porekne
da je bio privlačan, izuzetno seksualno privlačan, uz samo mrvicu stidljivosti koja
je stvarala dodatnu slatkoću zajedno sa oštrim mirisom neukroćenog muškarca.
A te oči, te neverovatne oči koje su ti praktično zaustavljale disanje kada bi
te pogledale!
Ana se namrštila i jače stisnula tučak. Kao da ju je nešto od svega toga
zanimalo.
Možda se desio trenutak u kuhinji, kada je tako blago prelazio preko njene
butine i kada je njegov glas nadjačao sve ostale zvukove, kada je osetila da je
privlači...
U redu, privlači je, priznala je! To nije bio zločin.
Međutim, on je tu privlačnost tako brzo prekinuo i to joj je odgovaralo.
Od ovog trenutka pa nadalje, misliće o njemu samo kao o Džesikinom ocu.
Neće umreti ako bude povučena i ljubazna samo u onoj meri koja je potrebna da
bi normalno komunicirala sa detetom.
Sviđalo joj se da ima Džesi u svom životu i nije nameravala da to zadovoljstvo
žrtvuje zbog nečega tako prizemnog, ali i veoma opravdanog, kao što je
negodovanje prema Džesinom ocu.
„Ćao!”
Malo lice provirilo je kroz vrata sa mrežicom. Bilo je teško zadržati čak i
mrvicu bilo kakve ljutnje kada bi se pojavile te velike nasmejane oči.
Ana je ostavila avan i tučak i osmehnula joj se. Pretpostavljala je da treba da
bude zahvalna što Bun nije dopustio da prepirka koja se desila tog popodneva
utiče na njegovu odluku o Džesinim dolascima kod nje.
„Pa, izgleda da si preživela prvi dan u školi! Da li je škola preživela tebe?”

~ 29 ~
 Knjige.Club Books

„Uh-uh! Moja nastavnica se zove gospođica Farel. Ima sedu kosu i velika
stopala, ali je fina. I upoznala sam Marsi, Toda, Lidiju i Frenki, kao i mnoge
druge, jutros...”
„Vau!” smejući se, Ana je podigla obe ruke uvis. „Možda bi trebalo da uđeš i
sedneš, pre nego što mi sve ispričaš.”
„Ne mogu da otvorim vrata pošto su mi ruke pune.”
,,Oh!” Ana je predusretljivo otvorila vrata sa mrežicom, „Šta to nosiš?”
„Poklone.” Uz uzdah olakšanja, Džesi je spustila paket na sto. Zatim je
podigla veliku bojicu za crtanje. „Morali smo danas da crtamo crteže, a ja sam
nacrtala dva. Jedan za tatu, a jedan za tebe.”
„Za mene?” Dirnuta, Ana je prihvatila šareni crtež na debelom bež papiru koji
joj pobudio neke njene školske uspomene. „Lepo je, sunce!”
„Vidi, ovo si ti!” Džesi je prstom pokazala na figuru sa žutom kosom i
Kviglija. Tu se nalazio detinjast, ali neporecivo, crtež mačke. „I cveće. Ruže, bele
rade i one stvari na p.”
„Puzavice”, promrmljala je Ana zamagljenih očiju.
„Uh-uh. I sve ostalo”, nastavila je Džesi. „Nisam mogla da se setim svih
imena, ali rekla si da ćeš me naučiti.”
„Da, hoću! Divno je, Džesi!”
„Nacrtala sam tatu kako stoji ispred naše nove kuće, zato što on najviše voli
da bude tamo. Stavio je crtež na frižider.”
„Odlična ideja!” Ana je otišla da stavi crtež na sredinu vrata od frižidera,
pričvrstivši ga magnetima.
„Volim da crtam. Moj tata dobro crta, ali on kaže da je moja mama crtala
bolje. Tako da mi je to u genima.” Džesi je spustila svoju ruku u Aninu. „Da li si
ljuta na mene?”
„Ne, dušo. Zašto bih bila ljuta?”
„Tata“ kaže da te je Dejzi oborila i polomila ti saksije, a da si se ti povredila.”
Proučavala je ogrebotinu na Aninoj ruci, a zatim ju je ozbiljno poljubila. „Žao mi
je!” ,,U redu je. Dejzi nije to uradila namerno.”
„Ona nije htela ni da žvaće tatine cipele, takođe, ni da ga natera da govori
ružne reći.”
Ana je zagrizla usnu. „Sigurna sam da nije.”
„Tata je vikao, a Dejzi se tako unervozila da se upiškila na tepih. Onda ju je
on jurio svuda po kući i to je tako smešno izgledalo da ja nisam mogla da
prestanem da se smejem. I tata se smejao. Rekao je da će napolju napraviti kućicu
za pse i da će u nju staviti i Dejzi i mene.”
Ana, naravno, nije stvar shvatila ozbiljno i smejala se kada je podigla Džesi.
„Mislim da biste se ti i Dejzi sjajno zabavljale u kućici za pse, ali ako želiš da
sačuvaš cipele svog oca, hoćeš U mi dozvoliti da ti pomognem sa njom?” “Ti znaš
~ 30 ~
 Knjige.Club Books

kako? Možeš da je naučiš trikove i ostalo?” ,,Oh, mislim da mogu. Pogledaj!”

Premestila je Džesi na svoj kuk i pozvala je Kviglija koji dremao ispod kuhinjskog
stola. Mačor je nevoljno ustao, istegnuo prednje noge, a zatim zadnje, i došao.
„Dobro, sedi!” Uzdahnuvši, mačor je poslušao. „Gore!” Kvigli se ravnodušno
podigao na zadnje noge i držao prednje šape u vazduhu kao cirkuski tigar. „Sada,
ako se okreneš, možda ću ti kasnije otvoriti konzervu tune za večeru.” Činilo se
da mačka razmišlja u sebi. A onda - možda zato što je taj trik bio ništa u odnosu
na tunu. Skočio je, izvio leđa i napravio okret, dočekavši se lako na šape. Dok je
Džesi likovala, smejući se i tapšući, Kvigli je skromno lizao svoje šape.
„Nisam znala da mačke mogu da rade te trikove.”
„Kvigli je veoma poseban mačor.” Ana je spustila Džesi da bi mogla da
pomazi Kviglija. Preo je kao teretni voz, gurajući svoje lice ka njenom kolenu.
„Njegova porodica je u Irskoj, kao i veći deo moje porodice.”
„Da li je ikada usamljen zbog toga?”
Osmehujući se, Ana je češkala Kviglijevu bradu. „Mi imamo jedno drugo.
Sada, hoćeš li nešto da pojedeš dok mi pričaš šta se još desilo?”
Džesi je oklevala, u iskušenju da prihvati. „Mislim da ne smem, pošto je
večera suviše blizu, a tata - oh, skoro sam zaboravila!” Požurila je do stola da
uzme paket umotan u šareni prugasti papir. „Ovo je za tebe, od tate!” “Od...”
Nesvesno, Ana je stavila ruke iza leđa. „Šta je to?”
„Znam”, Džesi se osmehnula, a oči su joj sijale od uzbuđenja, „ali ne smem
da ti kažem. Ako kažem, to će pokvariti iznenađenje. Moraš da ga otvoriš.”
Džesi je podigla paket i gurnula ga prema Ani. „Zar ne voliš poklone?”,
upitala je Džesi, pošto je Ana i dalje držala ruke prekrštene iza leđa. „Ja ih volim
više od svega, a tata uvek da je stvarno dobre poklone.”
„Sigurna sam da to radi, ali ja...”
„Ne sviđa ti se tata?” Džesi je isturila donju usnu. „Da li si ljuta na njega zato
što je Dejzi slomila tvoje saksije?”
„Ne, ne, nisam ljuta na njega.” Svakako, ne zbog slomljenih saksija. „Nije
bila njegova krivica. I, da, naravno da mi se sviđa - to jest, ne poznajem ga dobro
i ja...” Tako uhvaćena, Ana je odlučila da se nasmeje. „Samo sam iznenađena Što
dobijam poklon, a nije mi rođendan!” Da bi zadovoljila dete, Ana je prihvatila
poklon i protresla ga. „Ne zvecka”, rekla je, a Džesi je tapšala rukama i zakikotala
se.
„Pogodi! Pogodi šta je to!”
„Mmm... trombon?”
„Ne, ne, trombon je suviše veliki!” Skakala je od uzbuđenja. „Otvori ga!
Otvori ga i pogledaj!”
Zbog detetove reakcije i njeno srce je malo brže kucalo, Ana je uveravala
samu sebe. Da bi usrećila Džesi, pocepala je nestrpljivo ukrasni papir.

~ 31 ~
 Knjige.Club Books

„Oh!”
To je bila knjiga, dečja, velika knjiga sa snežno-belim koricama. Na naslovnoj
strani bila je slika žene sa zlatnom kosom koja je nosila blistavu krunu i
svetloplavu haljinu.
„Vilinska kraljica”, pročitala je Ana. „Napisao Bun Sojer.”
„Potpuno je nova”, rekla joj je Džesi. „Još uvek ne može da se kupi, ali tata
dobije ranije primerke za sebe.” Prešla je nežno rukom preko slike. „Rekla sam
mu da liči na tebe.”
„Divan poklon!” rekla je Ana, uzdahnuvši. I lukav! Kako sada da ostane ljuta
na njega?
„Napisao je unutra nešto za tebe.” Suviše nestrpljiva da sačeka, Džesi je sama
otvorila knjigu. „Pogledaj, evo ovde!”
Za Anastasiju, uz nadu da će čarobna priča moći da posluži kao bela zastava.
Bun.
Usne su joj se izvile u osmeh. Bilo je nemoguće to sprečiti. Kako bi iko mogao
da odbije primirje zatraženo na tako šarmantan način.
Na to je, naravno, Bun i računao. Dok je nogom sklanjao neku kutiju sa svog
puta, bacio je pogled kroz prozor prema susednoj kući. Nije virio.
Mislio je da će Ani biti potrebno nekoliko dana da se odljuti. Ipak, smatrao je
da je napravio ogroman korak na pravom putu. Napokon, nije želeo nikakvo
neprijateljstvo sa Džesinom novom drugaricom.
Okrećući se prema šporetu na kome se dinstalo pileće belo meso, smanjio je
jačinu vatre, a zatim je spretno počeo da pravi krompir-pire.
Džesino omiljeno jelo broj jedan, pomislio je dok ga je završavao. Mogli su
da jedu krompir-pire svake večeri, čitavih godinu dana i dete se uopšte ne bi
bunilo. Naravno, na njemu je bilo da menja večeru, da se poštara da ona dobije
zdrav obrok svake večeri.
Bun je dodao još malo mleka i napravio grimasu. Morao je da prizna da, kada
bi postojao neki deo roditeljstva koji bi morao da izbaci, to bi bio pritisak o
odluci šta jesti svake večeri.
Nije mu toliko smetalo kuvanje, već to svakodnevno odlučivanje da li
pripremiti pečenu piletinu, svinjske šnicle, dinstanu govedinu ili ostalo. Plus šta
uz to poslužiti. Iz čistog očaja, počeo je da skuplja recepte - tajno - nadajući se da
će postići raznovrsnost.
U jednom trenutku ozbiljno je razmišljao da zaposli kućnu pomoćnicu. Obe,
i njegova majka i tašta, podsticale su ga na to, a onda su upale u jedno od
njihovih takmičarskih ludila o tome kako izabrati pravu ženu da se u sve uklapa.
Međutim, ideja da neko boravi u kući, neko ko bi postepeno preuzimao negu o
njegovoj ćerki, odvratila ga je od toga.

~ 32 ~
 Knjige.Club Books

Džesi je bila njegova. Sto posto njegova. Izuzimajući odluke o večeri i

odlaske u kupovinu hrane, njemu se ovako dopadalo.
Kada je dodao pozamašno parče putera u kremasti pire, čuo je trčeće korake
preko trema.
„U pravo vreme, žabice! Baš sam hteo da ti zviznem.” Okrenuo se, ližući pire
sa prstiju i video Anu kako stoji na vratima sa rukom prebačenom preko Džesinog
ramena. Mišići na stomaku su mu se tako brzo stegli da je skoro napravio bolnu
grimasu. „Pa, zdravo!”
„Nisam mislila da prekidam Vaše kuvanje” počela je Ana, „samo sam želela
da Vam se zahvalim na knjizi. Lepo od Vas što ste je poslali.”
„Drago mi je da Vam se dopada!” Shvatio je da mu je kuhinjska krpa
zakačena za farmerke i brzo ju je odatle izvadio. „To je bila najbolja mirovna
ponuda koju sam mogao da smislim.”
„Pa, uspela je”, nasmejala se, šarmirana prizorom njega kako se užurbano vrti
oko šporeta. „Hvala što ste mislili o meni! Sada, bolje da Vam se sklonim sa puta
da biste završili sa spremanjem večere.”
„Može da uđe, zar ne?” Džesi je već bila zakačena za Aninu ruku. „Može li,
tata?”
„Naravno! Molim Vas!” Gurnuo je kutiju da bi mogla da prođe. „Još nismo
završili sa raspakivanjem. Traje duže nego što sam mislio.”
Iz pristojnosti, ali i radoznalosti, Ana je ušla unutra. Na prozorima još uvek
nije bilo zavesa, a nekoliko kutija za pakovanje bilo je zgužvano na podnim
pločicama boje kamena. Međutim, na pultu kraljevsko-plave boje nalazila se
blistava keramička tegla sa kolačićima u obliku belog zeca iz Alise, čajnik ludog
šeširdžije i kutija za Šećer u obliku uspavanog miša. Kuhinjske krpe, koje je,
očigledno, okačila dečja ruka, visile su na malim mesinganim kukama. Vrata
frižidera, kao neka umetnička galerija, bila su puna Džesinih crteža, a štene
je dremalo u ćošku.
Neotpakovano i uredno, ne, pomislila je. Ipak, ovo je već bio dom.
„Baš je lepa kuća!”, rekla je. „Nisam bila iznenađena kada se tako brzo
prodala.”
„Da li želiš da vidiš moju sobu?” Džesi se ponovo zakačila za Aninu ruku.
„Imam krevet sa krovom i puno plišanih životinja.”
„Možeš Anu kasnije da odvedeš gore”, rekao je Bun. „Sada bi trebalo da odeš
i opereš ruke.”
,,U redu.” Pogledala je molećivo Anu: „Nemoj da odeš!”
„šta kažete na čašu vina?”, ponudio ju je Bun, kada je njegova ćerka otrčala.
„Dobar način da se zapečati primirje.
,,U redu.” Crteži su se rasturili kada je otvorio frižider. „Džesi je prava
umetnica. Neverovatno slatko od nje što je nacrtala nešto i za mene.”

~ 33 ~
 Knjige.Club Books

„Oprezno, ili ćete morati sve zidove da prekrijete njenim crtežima.” Oklevao
je, držeći flašu u ruci; pitao se gde je stavio čaše za vino ili da li ih je uopšte
otpakovao. Brzi pogled u kuhinjske ormariće jasno mu je pokazao da nije. „Da li
je u redu da pijete šardone iz čaše sa Duškom Dugouškom?”
Nasmejala se. „Naravno!” Sačekala je da sipa vino i njoj, i sebi u čašu sa
Elmerom Davežom. „Dobro došli u Monterej!” rekla je podižući svoju čašu.
„Hvala!” Kada je prinela Čašu usnama i nasmejala mu se preko ivice, izgubio
je tok misli. „Ja... da li dugo živite ovde?”
„Čitav život!” Miris piletine koja se krčkala i veseli nered u kuhinji stvarali
su prijatnu kućnu atmosferu tako da se Ana opustila. „Moji roditelji su imali
jednu kuću ovde, a jednu u Irskoj. Oni su sada uglavnom u Irskoj, ali moji rođaci
i ja smo ostali ovde. Morgana je rođena u kući u kojoj i sada živi. Sebastijan i ja
smo rođeni u Irskoj, u dvorcu Donovanovih.”
„Dvorac Donovanovih?”
Osmehnula se. „Zvuči uobraženo, ali to je zaista dvorac, prilično star, prilično
lep i prilično udaljen. On je u vlasništvu Donovanovih vekovima.”
„Rođena u irskom dvorcu”, razmišljao je. „Možda to objašnjava zašto sam,
kada sam Vas prvi put video, pomislio: evo kraljice vila u susednoj kući, među
ružama.” Osmeh mu je nestao i rekao je ne razmišljajući: „Oduzeli ste mi dah!”
Zaustavila je čašu na pola puta do usana. Te usne su se rastavile zbog
iznenadne zbunjenosti. „Ja...” Uzela je gutljaj da bi malo razmislila.
„Pretpostavljam da zbog Vaše nadarenosti zamišljate vile pod žbunjem,
vilenjake u bašti, čarobnjake među krošnjama drveća.”
„Pretpostavljam ” Mirisala je lepo kao povetarac koji donosi mirise iz njenog
vrta i miris mora kroz njegov prozor. Prišao joj je jedan korak, iznenađen i ne
potpuno nezadovoljan što je primetio paniku u njenim očima. “Kako ta
ogrebotina, komšinice?” Nežno je stavio ruku oko njene mišice, prelazio je
palcem po koži dok nije osetio njen snažni puls kod lakta. Šta god da je uticalo na
njega, to isto je uticalo i na nju. Usne su mu se izvile u osmeh. „Da li boli?”
„Ne”, glas joj je postao grublji, što ju je zbunilo, a njega pobudilo. „Ne,
naravno da ne.”
„I dalje mirišete na cveće.”
„Taj melem...”
„Ne”, prstima slobodne ruke prešao joj je ispod brade, „uvek mirišete na
cveće. Divlje cveće i morsku penu,” Kako je došlo do toga da stoji leđima
oslonjena o pult, y da je njegovo telo na milimetar od njenog, njegove usne tako
blizu, tako primamljivo blizu da je skoro mogla da ; oseti njihov ukus?
I želela je taj ukus, želela ga je sa iznenadnom zapanjujućom silom koja je
izbrisala svaku drugu misao iz njene glave. Lagano, gledajući ga pravo u oči,
stavila je svoju ruku na njegove grudi, raširila je prste preko njegovog srca, tamo
gde je ono jako otkucavalo. Snažno i divlje.
~ 34 ~
 Knjige.Club Books

Takav bi bio i poljubac, pomislila je. Snažan i divlji od prvog trenutka.

Kao da je hteo da joj to dokaže, zgrabio je veliki pramen njene kose, umrsivši
svoje prste u njemu. Kosa joj je bila topla, kao što je i znao da će biti, topla kao
sunčeva svetlost, čiji je oblik uzela. Za trenutak, čitavo njegovo biće bilo je
usredsređeno na poljubac koji je trebalo da se desi, na neobuzdano zadovoljstvo
koje bi pružio. Njegove usne bile su na dah od njenih i već ga je ispunjavao
njen uzdah, kada je čuo ćerkine korake na stepenicama.
Bun je odskočio unazad kao opečen. Bez reči, zurili su jedno u drugo, oboje
zapanjeni zbog onoga što se zamalo desilo i zbog siline osećanja.
Šta to radi, pitao je Bun samog sebe. Zavodi ženu u svojoj kuhinji, sa
piletinom na šporetu, pireom koji se hladi na pultu i sa svojom devojčicom koja
samo što nije doskakutala do njih?
„Trebalo bi da odem.” Ana je spustila čašu na pult da joj ne bi ispala iz
drhtavih ruku. „Stvarno nisam planirala da se zadržavam.”
„Ana” pomerio se, sprečavajući je da prođe u slučaju da je htela da istrči kroz
vrata, „imam osećaj da ono što se upravo desilo nije baš uobičajeno ni za jedno
od nas dvoje. To je zanimljivo, zar ne?”
Usmerila je te ozbiljne sive oči ka njegovim: „Ne znam šta je uobičajeno za
tebe.”
„Pa, nemam naviku da zavodim žene u kuhinji dok mi je ćerka gore, na spratu.
I svakako nije mi navika da prokleto jako poželim neku ženu istog trenutka kada
je pogledam.”
Poželela je da nije ostavila čašu sa vinom. Grlo joj je bilo potpuno suvo.
„Pretpostavljam da želiš da ti verujem kada to kažeš, ali neću ti poverovati.”
Iz njegovih očiju izbijao je i bes, i izazov, „Onda ću morati da ti to dokažem,
zar ne?”
„Ne, ti...”
„Moje ruke su čiste, čiste, čiste”, blaženo nesvesna napetosti koja je visila u
vazduhu, Džesi je igrajući ušla u kuhinju, sa ispruženim dlanovima zbog
kontrole. “Kako to da moraju da budu čiste kada i onako ne jedem prstima?”
Uz veliki napor, okrenuo se i štipnuo dete za nos. „Zato što bacili vole da se
kriju po rukama i da onda uđu u pire.”
„Bljak!” Napravila je grimasu, a zatim se nasmejala. „Tata pravi najbolji
krompir-pire na ćelom svetu. Zar ne želiš malo? Može da ostane na večeri, zar ne,
tata?” .
„Stvarno, ja...”
„Naravno da može!” Osmehnuvši se na isti način kao i njegova ćerka - ali sa
nečim mnogo opasnijim u očima - Bun je proučavao Anu. „Voleli bismo da budeš
ovde. Imamo mnogo hrane. Mislim da bi bila dobra ideja da malo bolje upoznamo
jedno drugo pre...”

~ 35 ~
 Knjige.Club Books

Nije morala da pita pre čega. To je bilo kristalno jasno. Međutim, bez obzira
koliko se trudila, nije mogla da smiri to panično uzbuđenje. „Lepo što me
pozivate”, rekla je sa zadivljujućom smirenošću. „Volela bih da mogu, ali...”
nasmejala se kada je Džesi ispustila zvuk razočaranja, „moram da odem do kuće
mog rođaka i da se pobrinem za njegove konje.”
„Hoćeš li me nekad povesti da ih vidim?”
„Ako tvoj tata kaže da možeš.” Sagla se i poljubila i Džesi. „Hvala ti za crtež,
sunce! Prelep je!” Zakoračivši oprezno unazad, pogledala je Buna. „I za knjigu.
Znam da ću uživati u njoj. Laku noć!”
Ana nije istrčala iz kuće, iako je slobodno mogla da prizna da nije odlazila,
već bežala. Kada je došla kući, nastavila je sa obavezama. Dala je Kvigliju
njegovu obećanu tunu, zatim se presvukla u farmerke i teksas-košulju da bi otišla
do Sebastijanove kuće.
Moraće da razmisli malo o svemu, zaključila je dok je navlačila čizme. Da
ozbiljno razmisli. Da odmeri prednosti i mane, razmotri posledice. Morala je da
se nasmeje kada je pomislila kako bi Morgana zakolutala očima i optužila je da je
nemoguća, prava vaga! Možda je njen horoskopski znak delimično bio odgovoran
zbog činjenice da je Ana mogla uvek da vidi i razume obe strane rasprave. To je
komplikovalo stvari podjednako koliko ih je i rešavalo. Međutim, u ovom slučaju
bila je prilično sigurna da je bistra glava i smireno razmišljanje obaveza dana.
Možda ju je Bun tako neobično privlačio, a fizički aspekt toga bio je potpuno
bez presedana. Naravno da se i ranije dešavalo da poželi nekog muškarca, ali
nikada ovako brzo, sa takvom naglošću i oštrinom, a oštrina obično iza sebe
ostavlja duboke rane.
To je svakako trebalo razmotriti. Mršteći se, uzela je teksas-jaknu i pošla niz
stepenice. Naravno, ona je bila odrasla osoba, bez obaveza, bez opterećenja i
savršeno slobodna da se zabavlja razmišljajući o vezi sa podjednako slobodnim
muškarcem. Ali s druge strane, znala je kako bi veza mogla biti porazna kada
dvoje ljudi ne bi mogli da prihvate ono što je onaj drugi.
I dalje raspravljajući sama sa sobom, izletela je iz kuće. Ona, svakako nije
dugovala Bunu nikakva objašnjenja. Nije imala nikakvu obavezu da pokušava da
mu objasni svoje nasleđe, kao što je to pokušavala da uradi sa Robertom pre
mnogo godina. Čak i ukoliko ostvare vezu, neće morati da mu kaže.
Ana je ušla u kola i krenula uznemirenih misli.
To nije bila obmana ako bi neki deo o sebi prećutala. To je bio način da se
zaštiti - kao što je naučila iz teškog iskustva, a bilo je glupo uopšte to razmatrati
kada još uvek nije odlučila da li uopšte želi da se upušta u vezu. Ne, to nije bilo
baš tačno! Želela je to. Radilo se više o tome da li je mogla da priušti sebi da bude
u vezi.

~ 36 ~
 Knjige.Club Books

On je, napokon, bio njen komšija. Ukoliko bi stvari loše krenule, bilo bi
veoma neprijatno to što žive toliko blizu.
Trebalo je razmišljati i o Džesi. Ona je već bila skoro zaljubljena u tu
devojčicu. Nije želela da rizikuje tu ljubav i prijateljstvo da bi zadovoljila svoje
potrebe. Čisto čulne potrebe, rekla je Ana sama sebi dok je vozila krivudavim
putem ka obali.
Tačno, Bun bi bio u stanju da joj priušti čulno zadovoljstvo. U to nije ni na
sekund posumnjala. Ipak, emotivna cena bi bila suviše visoka za sve koji su u to
uključeni.
Bilo bi bolje, mnogo bolje za sve, kada bi ona ostala Džesina drugarica i
održavala pametnu distancu od njenog oca.
Večera je bila gotova, a sudovi oprani. Tu je bio i ne previše uspešan događaj
sa Dejzi - mada je htela da sedne ukoliko bi joj gurnuli zadnjicu ka dole. Nakon
toga, bilo je puno prskanja u kadi, a zatim nošenja na krkače da bi udovoljio tek
okupanoj ćerki. Zatim se čitala priča za spavanje i popila poslednja čaša vode.
Kada je Džesi zaspala i kada je Čitava kuća bila u tišini, Bun je sipao sebi
brendi i izašao na trem. Na njegovom stolu nalazile su se gomile papira - domaći
za roditelje - koje je trebalo ispuniti za Džesinu školu.
To će uraditi pre nego što ode na spavanje. Međutim, ovaj sat, ovaj tamni, tihi
sat kada je na nebu izašao skoro pun mesec, bio je njegov.
Mogao je da uživa u oblacima koji su se vukli po nebu, u predstojećoj kiši, u
hipnotišućem zvuku vode koja se odbijala o stene, u zvuku zrikavaca iz trave,
koju će uskoro morati da pokosi i u mirisu noćnih cvetova.
Nije ni čudo Što je odmah rešio da kupi ovu kuću, čim ju je video. Nijedno
drugo mesto na kojem je bio nije ga više opuštalo, davalo mu osećaj mira i
ispravnosti. I budilo mu je maštu. Tajanstveno oblikovani čempresi, magično bilje
koje je raslo na obalama reke, te dugačke, noću ponekad jezive plaže.
Božanski lepa žena u kući pored njihove.
Nasmejao se za sebe. Za nekoga ko dugo vremena nije osetio nešto više od
povremenog, uobičajenog žiganja zbog neke žene, sada je osećao isuviše.
Trebalo mu je dosta da preboli Alis. Mada se još uvek nije smatrao spremnim
za izlaženje, nije bio ni monah tokom nekoliko proteklih godina. Život mu nije
bio prazan i bio je u stanju, nakon toliko bola, da prihvati činjenicu da mora da
živi.
Pijuckao je brendi uživajući u njemu i u jednostavnom zadovoljstvu noći,
kada je čuo Anina kola. Nije bilo kao da je to čekao, uveravao je Bun samog sebe
dok je proveravao sat na ruci. Nije mu mnogo smetalo to što je znao da se rano
vratila kući, suviše rano u slučaju da je išla na sastanak.
Mada njen društveni život uopšte nije bio njegova briga.

~ 37 ~
 Knjige.Club Books

Nije mogao da vidi prilaz ka njenoj kući, ali pošto je noć bila mirna, čuo je
kako zatvara vrata na kolima, a zatim, nekoliko trenutaka kasnije, kako ulazi u
kuću.
Oslonivši se bosim stopalima na ogradu trema, pokušavao je da zamisli kako
ide kroz kuću. Odlazi u kuhinju. Da, svetio se upalilo i mogao je da je vidi kako
prolazi pored prozora. Možda pravi čaj ili sipa sebi čašu vina.
Ubrzo, svetio se ponovo ugasilo i pustio je svoje misli da je prate kroz kuću.
Uz stepenice. Još svetlosti, ali Bunu se učinilo da je to svetlost sveća, a ne lampi.
Nekoliko trenutaka kasnije, čuo je blagu muziku. Harfa. Lelujajuća, romantična i
pomalo tužna muzika.
Nakratko, samo veoma kratko, videla se njena silueta na prozoru. Mogao je
jasno da vidi tananu, žensku senku kada je skinula košulju.
Brzo je progutao brendi i sklonio pogled. Koliko god da je to moglo biti
izazovno, ne bi se spustio na nivo nekog voajera. Međutim, osećao je kako žudi
za cigaretom i izvinjavajući se svojoj ćerki koja bi se bunila, izvadio je jednu iz
džepa.
Dim se raširio po vazduhu, smirujući mu nerve. Bun je uživao u zvuku harfe.
Prošlo je mnogo vremena dok nije ušao u kuću i zaspao uz zvuk nežnog
rominjanja kiše po krovu, sećajući se melodije sa harfom koja mu se mešala sa
laganim noćnim povetarcem.

~ 38 ~
 Knjige.Club Books

Četvrto poglavlje

Ulica Kaneri vrvela je od raznih zvukova, žagora ljudi koji su lagano šetali ili
negde žurili, zvona sa bicikala turista, sveprisutnog zova galebova. Ana je uživala
u gužvi i buci podjednako kao i u miru i tišini svoga dvorišta.
Strpljivo je milela u saobraćajnoj reci automobila tokom vikenda. Kada je prvi
put prošla pored Morganine radnje, Ana se povukla pred činjenicom da je ovakav
savršen dan izveo čopore turista i lokalnog stanovništva. Biće nemoguće naći
parking. Umesto da se nervira dok traži mesto na ulici, parkirala se tri bloka dalje
od Vike.
Kada je izašla iz kola i pošla da otvori gepek, čula je plač razdražljivog
mališana i uznemireno mrmljanje opreznih roditelja.
„Ukoliko odmah ne prestaneš sa tim, nećeš dobiti apsolutno ništa. Stvarno to
mislim, Timoti! Dosta nam je svega! Sada polazi!”
Detetov odgovor na to bio je padanje na zemlju, kao da je od gume, dok ga je
majka vukla za ruke. Ana je zagrizla usnu pošto je počela da se krivi u osmeh,
međutim, bilo je očigledno da mladi roditelji u tome nisu videli ništa smešno.
Ruke su im bile pune kesa i paketa, a lica potpuno smrknuta.
Timoti će, pomislila je Ana, izgleda, dobiti batine - mada se činilo
neverovatnim da ga nateraju da sarađuje.
Tata je gurnuo mami kese koje je držao i sagnuo se prema njemu, natmurenog
lica.
To je bila mala stvar, pomislila je Ana. A oni su svi izgledali umorno i
nesrećno. Prvo se povezala sa ocem. Osetila je ljubav, ljutnju, veliku sramotu.
Zatim sa detetom - zbunjenost, umor i duboko nezadovoljstvo zbog velikog
plišanog slona kog je video u izlogu jedne prodavnice, a koji nisu hteli da mu
kupe.
Ana je zatvorila oči. Očeva ruka se zaljuljala unazad kao da je bila spremna
da dobro lupi dečakovu zadnjicu u pelenama. Dečak je usisao vazduh, spreman
da počne da kuka i plače zbog takvog poniženja.
Iznenada je otac uzdahnuo i seo pored njega. Timoti je provirio, lice mu je
bilo ružičasto i crveno od plača.
Otac je sada čučnuo i ispružio mu ruke. „Pokušali smo, zar ne?”
Ispustio je jedan jecaj i uleteo u očevo naručje, stavivši glavu na njegovo
rame. „Žedan.”

~ 39 ~
 Knjige.Club Books

„U redu, šampione!” Očeva ruka spustila se na detetovu zadnjicu, ali samo da

bi je utešno potapšala. Uputio je ohrabrujući osmeh svojoj supruzi kojoj su oči
zasuzile. „Zašto ne bismo seli na neko lepo, hladno piće? Njemu se samo s-p-a-
v-a.”
Otišli su, umorni, ali sa olakšanjem.
Smejući se u sebi, Ana je otvorila gepek. Porodični odmori nisu uvek bili
samo zabava i veselje. Sledeći put kada budu spremni da reže jedno na drugo, ona
neće biti u blizini da pomogne. Verovala je da će se snaći i bez nje.
Gurnuvši torbu iza leđa, počela je da istovaruje kutije koje je donela za
Morganinu radnju. Bilo je tu šest kutija punih vrećica sa potpurijem, bočica ulja i
krema, ukrašenih vrećica, satenskih jastuka za spavanje i mesečna isporuka
posebnih narudžbina koje su sadržale razne stvari: od tonika do ličnih parfema.
Ana je razmišljala da li da odnese kutije iz dva puta. Izmerila je razdaljinu i
procenila da bi, ako pažljivo raspodeli robu, mogla da ponese sve odjednom.
Naslagala je sve u piramidu, raspoređivala ponovo i žonglirala, a zatim je uspela
laktom da zatvori gepek.
Došla je do sredine parkinga i nije ostalo još mnogo do radnje, kada je počela
da grdi samu sebe. Zašto ovo radi svaki put, pitala se. Dva lagana vraćanja bila su
bolja od jednog otežanog. Nije se radilo o tome da su kutije teške - iako su bile.
Jednostavno, bile su kabaste, a pločnik prepun ljudi. Kosa joj je upadala u oči.
Brzim, spretnim plesom, uspela je jedva da izbegne sudar sa nekoliko turista
tinejdžera koji su se vozili u kočiji.
„Da li želiš pomoć?”
Ljuta sama na sebe i na neodgovorne vozače, okrenula se. To je bio Bun, koji
je izgledao izuzetno dobro u širokim pamučnim pantalonama i košulji. Džesi, koju
je nosio na ramenima, smejala se i tapšala.
„Vozili smo se na karuselu, jeli smo sladoled, a onda smo videli tebe.”
„Izgleda da si i dalje preopterećena”, rekao je Bun.
„Nije suviše teško.”
Potapšao je Džesi po nozi i ona je prateći taj znak počela da mu spušta niz
leđa. „Pomoći ćemo ti!”
,,U redu.” Znala je da je glupo odbijati pomoć kada joj je bila potrebna, ali je
veći deo nedelje prilično uspešno izbegavala Buna. I uspevala je - skoro
podjednako uspešno - da misli o njemu. Da se pita o njemu. „Ne želim da vam
kvarim planove.”
„Nemamo nikakve posebne planove, zar ne, Džesi?”
„Uh-uh! Danas samo lutamo unaokolo. A ovo je naš slobodan dan.” Ana nije
mogla da spreči da se nasmeje, kao što nije mogla da spreči neopreznost koja joj
se videla u očima kada je ponovo pogledala Buna. On ju je, svakako, posmatrao,

~ 40 ~
 Knjige.Club Books

bilo joj je jasno, na taj njegov uznemirujuće detaljan način. Osmeh koji mu je
lelujao oko usana nije bio toliko tu zbog humora, već zbog izazova.
„Ne moram da idem daleko”, počela je, hvatajući paket koji je počinjao da
klizi. „Mogu samo da...”
,,U redu je.” Ne obraćajući pažnju na njeno protivljenje, Bun je preuzeo kutije,
gledajući je u oči. „Za šta služe komšije?”
„I ja mogu da ponesem nešto” Spremna da pomogne, Džesi je skakutala pored
njih. „Mogu?”
„Hvala ti!” Ana je dala Džesi najlakšu kutiju. „Idem tu blizu, do prodavnice
moje rođake.”
„Da li je dobila bebe?” upitala je Džesi kada su krenuli. „Ne, još nije.”
„Pitala sam tatu kako to da ima dve bebe, a on je rekao da je ponekad tu
dvostruka ljubav”
Kako neko uopšte može” da se brani od takvog čoveka, pitala se Ana.
Pogledala ga je toplo. „Da, ponekad je tako. Izgleda da uvek imaš pravi odgovor”,
promrmljala je Bunu.
„Ne uvek.” Nije bio siguran da mu je laknulo ili mu je smetalo to što su mu
ruke bile pune kutija. Da su bile slobodne, morao bi da je dodirne. „Samo pokušaš
da smisliš najbolje u tom trenutku. Gde si se ti skrivala, Anastasija?”
„Skrivala?” Toplina joj je nestala iz pogleda.
„Nisam te danima video u dvorištu. Nisi mi delovala kao neko koga je tako
lako uplašiti.”
Pošto je Džesi skakutala malo ispred njih, njen odgovor je bio malo gorči.
„Ne znam o čemu pričaš. Mnogo sam radila. Kao što možeš da vidiš.” Pokazala
je glavom prema kutijama. „Nešto od toga upravo sada nosiš.”
„Ah, o tome se radi? Dobro je onda što nisam došao da ti kucam na vrata
pretvarajući se da mi treba šolja šećera na zajam. Skoro da sam to i uradio, ali bilo
bi suviše očigledno.”
Oštro ga je pogledala. „Cenim što si se uzdržao,”
„I trebalo bi.”
Samo je sklonila kosu sa očiju i doviknula Džesi: „Ići ćemo ovim putem da
bismo ušli na zadnji ulaz. Subotom je obično gužva”, objasnila je Bunu. „Ne
volim da prolazim kroz prodavnicu i uznemiravam mušterije.”
„Šta, uopšte, ona prodaje?”
,,Oh!” ponovo se nasmejala Ana. „Svašta! Mislim da bi ti njena roba bila
posebno zanimljiva. Evo nas!”
Pokazala je prema malom kamenom stepeništu sa čije obe strane su se nalazili
krvavo-crveni geranijumi.“Džesi, da li možeš da otvoriš vrata?”

~ 41 ~
 Knjige.Club Books

„U redu.” Radoznala da vidi ono što se nalazilo iza njih, šta god da je to bilo,
Džesi je otvorila vrata, a zatim ciknula: ,,Oh, vidi! Tata, vidi!” Džesi je stavila
svoj paket na prvo slobodno mesto i krenula prema velikoj beloj mački koja se
doterivala, ližući se na stolu.
„Džesika!” Bunov glas bio je odsečan i čvrst, i dete se na pola puta zaustavilo.
„Šta sam ti rekao za prilaženje nepoznatim životinjama?”
„Ali, tata, on je tako lep!”
„Ona”, ispravila ju je Ana, stavivši kutije na pult. „I tvoj otac je potpuno u
pravu. Ne vole sve životinje male devojčice.”
Džesini prsti su želeli da pomaze debelo, belo krzno. „Da li ona voli?”
„Luna ponekad ne voli nikoga.” Smejući se, Ana je „ počešala mačku između
ušiju. „Međutim, ako si veoma ljubazna i češkaš je kada ona da svoj kraljevski
pristanak, lepo ćete se slagati” Ana je pogledala Buna sa ohrabrujućim osmehom.
„Luna je neće ogrebati. Kada joj bude bilo dovoljno, samo će se izvući i pobeći.”
Ipak, činilo se da je Luna baš želela pažnju. Došavši do ivice stola, trljala je
glavu o Džesinu ispruženu ruku. “Voli me?” Osmeh joj se razvukao preko celog
lica. „Vidi, tata, ona me voli!”
„Da, vidim.”
„Morgana obično ovde drži hladna pića,” Ana je otvorila mali frižider. „Da li
hoćete nešto?”
„Naravno.” Nije bio žedan, ali ta ponuda mu je išla na ruku da bi razvlačio
stvari. Naslonio se na pult u maloj kuhinji dok je Ana uzimala čaše. „Prodavnica
je tamo?” Pokazao je rukom prema vratima, a Ana je potvrdno klimnula glavom.
„Da. A tamo se nalazi i magacin. Veliki deo onoga što Morgana prodaje je
unikatno, tako da ne drži previše robe u magacinu.”
Rukom je preko Aninog ramena posegao prema tankim listovima ruzmarina
koji si se nalazili na prozoru. „Nju i ovo zanima?”
Ana je pokušavala da ne obraća pažnju na činjenicu da je njegovo telo
dodirivalo njeno. Mogla je da na njemu oseti miris mora i pretpostavljala je da su
on i Džesi išli na plažu da hrane galebove. „Šta to?”
„Trave i te stvari.”
„Tako nešto.” Okrenula se, i, znajući da će biti suviše blizu, gurnula mu je
čašu na grudi; „Pivo od korenja.”
„Super!” Znao je da to nije baš fer - i da verovatno nije ni mnogo pametno -
ali je uzeo čašu i ostao da stoji na istom mestu. Morala je da zabaci glavu unazad
da bi mogla da ga pogleda u oči. „To bi mogla biti dobra zanimacija za Džesi i
mene. Možda bi ti mogla da nam pokažeš kako da gajimo neke travke.”
„Nema nikakve razlike u gajenju toga i bilo čega drugog.” Morala je da uloži
veliki trud da bi joj glas ostao nepromenjen, kada je disanje bilo tako otežano.
„Briga i pažnja, kao i ljubav. Stojiš mi na putu, Bune!”

~ 42 ~
 Knjige.Club Books

„To i želim.” Gledajući je veoma snažnim, usredsređenim pogledom, podigao

je ruku do njenog obraza. „ Anastasija, ja zaista mislim da bi trebalo da...”
„Baš ti je to sjajna ideja, dušo!” čuo se samozadovoljni glas, dok su se vrata
otvarala. „Petnaest minuta sedenja na svaka dva sata!”
„Smešan si. Pobogu, ponašaš se kao da sam ja jedina trudna žena na svetu!”
Uzdahnuvši, Morgana je ušla u malu kuhinju. Podigla je obrve kada je videla tu
trojku - i naročito kada je videla na koji način je Bun Sojer zagradio njenu rođaku
na zadnjem delu pulta.
„Ti si jedina trudna žena u mom svetu!” Neš se brzo zaustavio. „Hej, Ana! Ti
si prava žena koja mi je potrebna da ubedi Morganu da se malo smiri. Sada kad si
ti ovde, mogu da...” Bacio je pogled na muškarca pored nje, a zatim ga je još
jednom bolje pogledao. „Bune? Pa, neka sam proklet! Bune Sojeru, ti prokle...”
Zaustavio se uglavnom zato što mu je Morgana gurnula lakat u rebra. Tu je bila i
devojčica koja se sva pretvorila u oči, stojeći, pored stola. „Druže”, rekao je i
krenuo ka Bunu koji mu je pružio ruku i potapašao ga po leđima, kako se
obično muškarci i pozdravljaju. „Šta ti radiš ovde?”
„Isporučujem robu, mislim.” Nasmejao se, stežući čvrsto Nešovu ruku. ,,A
ti?”
„Pokušavam da dovedem moju ženu u red. Gospode, koliko je prošlo? Četiri
godine?”
„Otprilike tako.”
Morgana je savila ruke preko stomaka. „Pretpostavljam da se poznajete?”
„Naravno. Bun i ja smo se upoznali na konferenciji pisaca. To mora da je bilo
pre deset godina, zar ne? Nisam te video od...” Od Alisine sahrane, Neš je
odjednom shvatio. Sećao se, takođe, očaja, neverice i opustošenosti u Bunovim
očima dok je stajao pored groba svoje supruge. „Kako si?”
„Dobro je...” Rekao je Bun sa osmehom, razumevši ga. „Mi smo dobro.”
„Dobro.” Neš je stavio ruku na Bunovo rame i stegnuo ga pre nego što se
okrenuo ka Džesi. ,,A ti si Džesika.”
,,Uh-uh!” Pogledala ga je blistavim pogledom, kao i uvek spremna da upozna
nekog novog. ,,Ko si ti?”
„Ja sam Neš.” Okrenuvši se prema njoj, čučnuo je. Osim očiju koje je
nasledila od Buna, bila je slika i prilika Alis. Vedra, lepa, kao neka vila. Pružio
joj je ruku u zvanični pozdrav. „Drago mi je!”
Zakikotala se i pozdravila se sa njim. „Da li si ti stavio bebe u Morganu?”
Za trenutak je ostao bez reči. „Kriv sam!” Smejući se, podigao ju je. „Ali
prepuštam Ani da ih izvadi. Pa, šta radite vas dvoje u Montereju?”
„Mi živimo ovde”, rekla mu je Džesi, „Odmah pored Ane.”
„Stvarno?”, Neš je uputio Bunu osmeh. „Od kada?”

~ 43 ~
 Knjige.Club Books

„Malo više od nedelju dana. Čuo sam da si se preselio ovde i razmišljao sam
da te pozovem kada se malo sredim. Nisam znao da si oženjen rođakom moje
komšinice.”
„Svet je tako mali i očaravajuć, zar ne?” rekla je Morgana. Zabacila je glavu
unazad i pogledala Anu, veoma svesna da njena rođaka nije rekla ni reč od kada
su njih dvoje ušli u prostoriju. „Pošto niko neće da me predstavi, ja sam
Morgana.”
„Izvini”, rekao je Neš, prebacujući Džesi na bok. „Sedi.”
„Ja sam savršeno...”
„Sedi”, čula se sada Ana i namestila joj je stolicu.
„Nadjačana sam.” Uzdahnuvši, Morgana je sela. „Da li uživaš u Montereju?”
„Veoma”, rekao joj je Bun, a pogled mu je skrenuo na Anu. „Više nego što
sam pretpostavljao.”
„I ja uvek uživam kada dobijem više nego što pretpostavim.” Blago se
osmehnuvši, potapšala je svoj stomak. „Moraćemo uskoro svi da se okupimo da
bi mogao da mi kažeš stvari koje Neš ne želi da znam.”
„Biće mi zadovoljstvo!”
„Dušo, ti znaš da sam ja otvorena knjiga.” Poljubio je Morganu u glavu i
namignuo Ani. „To je roba koju je Morgana čekala?”
„Da, to je sve.” Jedva čekajući da nečim uposli ruke, Ana se okrenula prema
gomili kutija. „Ja ću ih otvoriti za tebe, Morgana. Isprobaj ovaj losion od ljubičica
za telo pre nego što ga ponudiš kupcima, a donela sam i malo više šampona od
sapunike.”
„Dobro, potpuno mi je nestao.” Uzela je bočicu sa losionom od Ane i otvorila
je. „Lepo miriše.” Natapkala je malo losiona na ruku i utrljala ga. „Dobra
tekstura.”
„Slatke ljubičice i irska mahovina.” Podigla je pogled sa kutija. „Neše, zašto
ne pokažeš Džesi i Bunu prodavnicu?”
„Dobra ideja! Mislim da ćeš naći mnogo toga i u tvojoj ulici”, rekao je Neš
Bunu kada su krenuli prema vratima.
Bun je ustremio pogled preko ramena pre nego što je prošao kroz vrata.
„Anastasija”, sačekao je dok nije podigla pogled ka njemu, „nemoj da pobegneš!”
„Bože, bože, bože!” Morgana se udobno naslonila i nasmejala se kao mačka.
„Da li želiš da mi ispričaš?”
Ana je pokidala lepljivu traku sa paketa malo jače nego što je to bilo potrebno.
„Šta to?”
„O tebi i tvom divnom komšiji, naravno!”
„Nema tu šta da se priča.”

~ 44 ~
 Knjige.Club Books

„Draga, poznajem te. Kada sam ušla ovamo, bila si tako obuzeta njime, da
sam mogla da prizovem tornado, a ti ne bi ni trepnula.”
Ana je našla sebi posao da otpakuje flašice. „Ne budi smešna. Nisi prizivala
tornado od kada smo prvi put gledale Čarobnjaka iz Oza.”
„Ana”, Morganin glas bio je tih i čvrst, „volim te!”
„Znam. I ja tebe volim!”
„Ti nikada nisi nervozna. Možda mi je zbog toga to tako očaravajuće - i
zabrinjavajuće - što si ti tako nervozna upravo sada.”
„Nisam.” Lupnula je dvema flašicama i trgnula se. „Dobro, dobro, dobro.
Moram da razmislim o tome.” Okrenula se. „On me čini nervoznom i bilo bi
smešno poricati činjenicu da me veoma privlači, što me čini tako nervoznom.
Samo moram da razmislim o tome.”
„Da razmisliš o čemu?”
„Kako da izađem na kraj sa tim. Mislim sa njim. Nemam nameru da napravim
još jednu grešku, pogotovo što bi sve što radim sa Bunom uticalo i na Džesi.”
,,Oh, draga, da li se ti to zaljubljuješ u njega?”
„To je apsurdno.” Ana je prekasno shvatila da je poricanje bilo suviše snažno
da bi bilo kao takvo shvaćeno. „Samo sam malo razdražljiva, to je sve. Nikada
nijedan muškarac nije ovako uticao na mene, fizički, du..” Nikada. Nikada ranije
i, veoma se plašila, nikada posle. „Dugo vremena. Moram samo da razmislim”,
ponovila je.
„Ana”, Morgana je ispružila obe ruke, „Sebastijan i Mel vraćaju se za
nekoliko dana sa medenog meseca. Zašto ga ne zamoliš da pogleda? Olakšalo bi
ti misli kada bi znala”
Ana je odlučno odmahnula glavom: „Ne. Mada nije da nisam razmišljala o
tome. Šta god da se desi, kako god da se desi, želim da imamo iste uslove. Kada
bih znala, imala bih nekorektnu prednost u odnosu na Buna. Imam osećaj da su ti
jednaki uslovi važni za oboje.”
„Ti znaš najbolje. Dozvoli da ti kažem nešto kao žena.” Usne su joj se izvile
u osmeh. „Kao veštica. Da li znaš ili ne znaš nema nikakve razlike u odnosu sa
nekim muškarcem, kada ti on dotakne srce. Nema nikakve razlike” Ana je
klimnula glavom. „Onda moram da se pobrinem da on ne dotakne moje dok ne
budem spremna.”

„Ovo je neverovatno!” govorio je Bun dok je išao po radnji. „Jednostavno

neverovatno.”
„I ja sam to isto pomislio kada sam prvi put ušao unutra.” Neš je podigao
kristalni štapić koji je na svom kraju imao koplje ametista. „Pretpostavljam da
ljudi iz naše oblasti rada lude za ovakvim stvarima”

~ 45 ~
 Knjige.Club Books

„Bajkama”, složio se Bun, prihvatajući štap pre nego što je prstom prešao
preko figure bronzanog vuka koji reži. „Ili okultnim stvarima. Tanka je linija
između te dve oblasti. Tvoj poslednji film mi je ohladio srce, čak i tamo gde me
je nasmejao.”
Neš se nasmejao. „Humor u hororu.”
„Niko to ne radi bolje.” Bacio je pogled na svoju ćerku. Ona je zurila u
minijaturni srebrni dvorac okružen rovom od stakla u bojama duge; oči su joj bile
ogromne, a ruke je držala iza leđa. „Nema šanse da odavde izađem praznih ruku.”
„Prelepa je”, rekao je Neš sanjareći, što je sve češće činio i o sopstvenoj deci
koja tek treba da se rode.
„Liči na majku.” U očima svog prijatelja video je pitanje i brigu. „Tuga prođe,
Neše, hteli mi to ili ne, Alis je bila predivan deo mog života i dala mi je nešto
najbolje što imam. Zahvalan sam za svaki trenutak koji sam proveo sa njom.”
Spustio je štapić. „A sada da čujem nešto o tebi - najokoreliji neženja na svetu -
oženio se i očekuje blizance.”
„Istraživanje!” Neš se nasmejao i udario petama o pod. „Želeo sam da odem
iz Los Anđelesa. Ovde sam došao nakratko, pošto je trebalo da radim neko
istraživanje vezano za scenario. Ušao sam ovde i ona je bila tu.”
Naravno, bilo je tu i drugih stvari. Još mnogo toga. Ipak, nije bilo na Nešu da
govori o nasleđu Donovanovih. Ne, čak i kada bi mu Bun poverovao.
„Ti kada odlučiš da nešto uradiš, ti ga baš uradiš!”
„I ti, takođe. Indijana je veoma udaljena odavde.”
„Nisam, želeo da budem suviše blizu”, rekao je Bun napravivši grimasu.
„Moji roditelji, Alisini roditelji. Džesi i ja smo lagano postajali njihovo životno
zanimanje. Želeo sam promenu za oboje.”
„Imaš kuću odmah pored Anine, ha?” Neš je skupio oči. „To je ona od
crvenog drveta, sva u staklu, sa tremom?”
„To je ta!”
„Dobar izbor!” Ponovo je pogledao Džesi. Ona je tumarala po prodavnici i
ponovo se vratila do malog dvorca. Nije nijednom zatražila da joj to kupi, što je
još više istaklo želju koja joj se videla u očima. „Ako joj ti to ne kupiš, ja ću!”

Kada je Ana izašla da dopuni neke police u radnji, videla je da se kod kase
nalaze, ne samo srebrni dvorac, već i štapić, skulptura vile sa krilima visoka ceo
metar, na koju je i Ana bila bacila oko, kristalni hvatač sunca u obliku jednoroga,
figurica čarobnjaka od kalaja koji je držao kristalnu brušenu kuglu i geodu 2
veličine lopte za bejzbol.

2
Geode su sferične stene u čijoj unutrašnjosti su se formirali kristali - prim. prev.

~ 46 ~
 Knjige.Club Books

„Slabi smo” rekao je Bun uz brz, snebivljiv osmeh kada je Ana podigla obrvu.
„Bez snage volje”
„Ali sa odličnim ukusom.” Prešla je vrhom prsta preko vilinih krila. „Predivna
je, zar ne?”
„Jedna od najlepših koju sam ikada video. Mislio sam da je stavim u moju
kancelariju kao inspiraciju.”
„Dobra ideja!” Sagla se preko odeljka gde su se nalazili kamenčići. „Malahit
za jasno razmišljanje.” Prsti su joj prelazili preko glatkih kamenčića,
isprobavajući, birajući. „Sodalit da otkloni konfuziju misli, mesečev kamen za
osećajnost. Ametist, naravno, za intuiciju.” “Naravno!”
Nije obraćala pažnju na njega. „Kristal za uopšte sve dobre stvari.” Nagnuvši
glavu, proučavala ga je. „Džesi kaže da pokušavaš da ostaviš pušenje.”
Slegnuo je ramenima: „Smanjujem.”
Stavila mu je u ruku kristal. „Drži ga u džepu. Kamenčiće kuća časti!” Kada
je otišla sa svojim šarenim bočicama, podigao je kristal i protrljao ga među
prstima.
Ne može da škodi.
***

Nije verovao u magične kristale ili u moć kamenja - mada mu se činilo da tu

ipak nešto postoji. Bun je, takođe, morao da prizna da lepo izgledaju u maloj činiji
na njegovom stolu. Uklapali su se u atmosferu kao i geoda koju je kupio da drži
papir.
Sve u svemu, to popodne donelo je nekoliko dobrih stvari. Džesi i on su se
baš dobro zabavili. Išli su na karusel u luna parku, igrali su video igrice, prošetali
su se pristaništem. To što su naleteli na Anastasiju bila je još jedna dobra stvar,
razmišljao je dok se igrao sa kremastim mesečevim kamenom. A to što je ponovo
video Neša i otkrio da žive u istom kraju bio je pun pogodak. Nedostajalo mu je
muško društvo. Smešno, nije to ni primetio, pošto je bio previše zauzet planirajući
selidbu, baveći se selidbom i privikavajući se na sve to tokom poslednjih nekoliko
meseci. A Neš, iako se njihovo prijateljstvo, pre svega, održavalo godinama
putem dopisivanja, bio je baš ona vrsta društva koja se Bunu najviše dopadala.
Opušten, odan, maštovit.
Biće sjajno to što će moći da prenese Nešu neke očinske savete kada ovaj
dobije blizance.
Oh, da, razmišljao je dok je držao mesečev kamen, posmatrajući njegov sjaj
pod mesečinom koja je ulazila kroz prozor njegove kancelarije, svet je zaista
bio mali i očaravajući.
Jedan od njegovih najstarijih prijatelja, oženjen rođakom njegove komšinice!
Sada će, svakako, Anastasiji biti teško da ga izbegava.

~ 47 ~
 Knjige.Club Books

I, bez obzira na to šta ona govori, to je bilo upravo ono što je radila. On je
gajio veoma snažna osećanja - i nije mogao a da ne likuje zbog toga - što je plavu
damu činilo nervoznom.
Skoro da je zaboravio kako je to prići ženi koja je reagovala crvenilom na
obrazima, zbunjenim pogledom i ubrzanim pulsom. Većina žena sa kojima je
izlazio tokom nekoliko proteklih godina bile su doterane i sofisticirane - i
bezbedne, dodao je malo slegnuvši ramenima. Uživao je u njihovom društvu i
nikada nije prestao da uživa u ženskom društvu. Međutim, tu nije bilo nikakvih
trzaja, nikakve tajnovitosti, niti iluzija.
Pretpostavljao je da je on bio takva vrsta muškarca koga je još uvek privlačio
staromodni tip. Ruže i mesečina, pomislio je uz poluosmeh. Tada je video nju i
osmeh mu je zastao u grlu.
Dole, u njenoj bašti, hodala je skoro kao da je klizila po srebrnoj svetlosti,
dok je siva mačka išla oko nje. Kosa joj je bila puštena i padala je niz njena leđa
i preko ramena kao zlatna prašina preko svetloplavog ogrtača. Nosila je korpu, a
on je pomislio da će je čuti kako peva dok reže cveće i stavlja ga u korpu. Pevušila
je staru pesmicu koja se prenosila sa kolena na koleno. Već je dobro bila prošla
ponoć i Ana je mislila da je sama i da je niko ne posmatra. Prva noć punog meseca
u jesen bila je vreme za branje cveća i skupljanje plodova, baš kao što je prva noć
punog meseca u proleće bila vreme za sejanje. Već je pročistila vazduh.
Stavljala je cveće i travke nežno u korpu, kao da su deca.
Magija se nalazila u njenim očima. U njenoj krvi,
„Pod mesečinom, kroz njenu svetlost i senke, biram dodirom, pogledom ove
cvetove da bi istkali čarolije, da bi olakšali i oslobodili, kao što ću uz pomoć
njihovih čestica i uraditi.”
Brala je ranilist i suncokret, čupala je koren mandragore, birala je buhač i
balzam. Krvavo crvene ruže za snagu i žalfiju za mudrost. Korpa je postajala teška
i mirisna.
„Noćas žanjemo, sutra sejemo. Uzimam samo ono što sam posejala, zauvek
pamteći ono što je davno započeto. Služiti, pomoći i nikoga ne povrediti.”
Pošto su čini bačene, prinela je lice cvetovima unoseći se u miris zrelog cveća.
„Pitao sam se da li si stvarna.”
Brzo je podigla glavu, jedva ga je videla zbog senke koju je pravila živa
ograda, a onda je on zakoračio, ušao u njenu baštu i pojavio se - muškarac.
Srce koje joj je skočilo u grlo, postepeno se smirivalo. „Uplašio si me!”
„Žao mi je!” Mora da je zbog mesečine, pomislio je, izgledala tako...
očaravajuće. „Radio sam do kasno, podigao pogled i video tebe. Čini mi se da je
malo kasno za branje cveća.”

~ 48 ~
 Knjige.Club Books

„Jaka je mesečina.” Nasmejala se. Nije video ništa što nije bilo bezbedno za
njega da vidi. „Mislila sam da bi ti trebalo da znaš da je sve što se ubere pod
svetlošću punog meseca začarano.”
Uzvratio je osmeh. „Da li imaš zvončić?”
Zbog tog poređenja sa Zlatokosom iz bajke, morala je da se nasmeje.
„Zapravo, imam. Nijedan magični vrt nije potpun bez njega. Ako hoćeš, daću ti
saksiju sa njim.”
„Retko odbijam magiju.” Povetarac joj se poigravao sa kosom. Prepuštajući
se trenutku, posegnuo je rukom za njenom kosom i uhvatio čitav pramen.
Posmatrao je kako osmeh nestaje iz njenih očiju, a zamenjuje ga snažno lupanje
srca.
„Trebalo bi da ideš. Džesi je sama,”
„Ona spava.” Približio joj se, kao da je njena kosa bila uže koje se obmotalo
oko njega i privlačilo ga ka njoj. Sada se nalazio u krugu gde je ona bacila
magiju. “Prozori su otvoreni tako da ću je čuti ako počne da me doziva,”
„Kasno je.” Ana je stegla korpu tako jako da su joj se vrbini prutići zarili u
kožu. „Moram da...”
Uzeo je nežno korpu i spustio je na zemlju. „I ja.” Pomerio je ruku prema
njenoj kosi sklanjajući je sa lica. “Veoma!”
Kada je spustio svoje usne prema njenim, zadrhtala je i pokušala poslednji put
da preuzme kontrolu. „Bune, započinjanje ovako nečega komplikuje stvari za sve
nas!”
„Možda sam umoran od jednostavnih stvari” Ipak, malo je pomerio glavu tako
da su mu usne prelazile preko njenog obraza i slepoočnice. „Iznenađen sam kako
to da ne znaš da kada čovek vidi ženu kako bere cveće po mesečini nema drugog
izbora nego da je poljubi.”
Osećala je kako joj se kosti tope. Telo joj je bilo sasvim opušteno kada mu je
skliznula u naručje. „A ona nema drugog izbora sem da ga želi.”
Zabacila je glavu unazad i ponudila se. Mislio je da će biti nežan. Noć je na
to pozivala, sa svojim mirisnim povetarcem i sanjalačkom muzikom koju je
stvaralo more udarajući u stene. Žena u njegovom naručju bila je krhko vitka, a
tanana svila njenog ogrtača bila je hladna u odnosu na toplotu njene satenske
kože.
Ipak, dok je osećao da tone u te meke, sočne usne i dok se njen miris
zavodljivo širio oko njega, snažno ju je privukao uz sebe i počeo strasno da je
ljubi.
Istog trena bio je očajan i pohlepan. Nijedna razumna misao nije mogla da se
probije kroz lavirint osećaja koji su ga preplavili. Oštra strela želje probola ga je
i on je od zadovoljstva zastenjao.

~ 49 ~
 Knjige.Club Books

Bol! Osetio je bol ravan ubodu hiljadu žaoka. Uprkos tome, nije mogao da se
udalji od nje, nije mogao svoje usne da obuzda da ne traže njene. Plašio se da će,
ukoliko je pusti, nestati kao dim - i da nikada, nikada više neće ovo ponovo osetiti.
Nije mogla da ga umiri. Jedan deo nje želeo je da ga pomiluje i da mu obeća
da će sve biti u redu, oboje. Međutim, nije mogla. Potpuno ju je opustošio.
Nebitno da li su to bile njene potrebe koje su je mrvile, odjek njegove želje u njoj
ili mešavina i jednog i drugog - posledica je bila njena potpuna predaja.
Da, znala je da će ovaj susret biti snažan i divlji. Žudela je za tim podjednako
koliko se i pribojavala. Sada je bila izvan straha. Kao i on, smatrala je ovaj spoj
bola i zadovoljstva neodoljivim.
Njene drhtave ruke prelazile su preko njegovog lica i zaustavile se u njegovoj
kosi. Njeno telo, drhteći od snažne želje, pribijalo se uz njegovo. Bez daha je
mrmljala njegovo ime.
On ju je ipak čuo, čuo je, mada mu je krv ključala u glavi, čuo je taj nežni,
drhtavi zvuk. Ona je drhtala - ili je on - ta nesigurnost ko je bio više zbunjen
naterala ga je da se polako, pažljivo povuče.
I dalje je držao ruke na njenim ramenima, posmatrao joj je lice. Pod
mesečinom, mogla je da vidi sebe tamo, zarobljenu u tom plavom moru.
Zarobljenu u njemu.
„Bune...”
„Ne još.” Bio mu je potreban trenutak da dođe sebi. Gospode, skoro ju je celu
progutao. „Ne još.” Obuzdavajući se, dotakao je njene usne nežno svojima,
dugim, tihim poljupcem koji je srušio i njenu poslednju odbranu. “Nisam mislio
da te povredim.”
„Nisi”, skupila je usne i potrudila se da joj glas zvuči malo jače od šapata.
„Nisi me povredio. Iznenadio si me.”
„Mislio sam da sam spreman za ovo.” Prešao joj je rukama preko mišica pre
nego što ju je pustio, „Ne znam da li bi iko bio spreman.” Pošto nije bio siguran
šta bi moglo da se desi ukoliko je ponovo dodirne, stavio je ruke u džepove.
„Možda je to zbog mesečine, a možda si samo ti u pitanju. Moram da budem
potpuno iskren sa tobom, Anastasija, ne znam tačno kako da izađem na kraj sa
ovim.”
„Dobro”, prekrstila je ruke i uhvatila se za laktove. „Onda nas ima dvoje!”
„Da nema Džesi, večeras ne bi ušla sama u tu kuću. I ja ozbiljno shvatam
intimnost.” Sada malo stabilnija, klimnula je glavom.
„Da nema Džesi, ja bih te možda zamolila da ostaneš sa mnom večeras.”
Duboko je uzdahnula. Znala je da je važno biti iskren, barem kada je ovo u pitanju.
„Ti bi mi bio prvi.”
„Prvi...” Ruke su mu se olabavile. Sada je ujedno osetio i delić straha i
neverovatno uzbuđenje pri pomisli na njenu nevinost. „Oh, bože!”

~ 50 ~
 Knjige.Club Books

Podigla je bradu: „Ne stidim se toga.”

„Ne, nisam mislio...” Bez reči, provukao je ruku kroz kosu. Nevina. Zlatokosa
devica u tankom plavom ogrtaču sa cvećem kod nogu. I muškarac bi trebalo da
tome odoli i ode. „Pretpostavljam da nemaš predstavu šta to znači muškarcu.”
„Ne baš, pošto nisam muškarac.” Sagnula se da uzme korpu. „Ali znam šta za
ženu znači dati se nekome po prvi put. Tako da mi se čini da bi oboje trebalo da
razmislimo o ovome hladne glave.” Nasmejala se ili je pokušala to da učini.
„Veoma je teško misliti jasno nakon ponoći, kada je mesec pun i kada su cvetovi
zreli. Reći ću ti samo laku noć, Bune!”
„Ana”, dodirnuo joj je mišicu, ali je nije zadržao, „ništa se neće desiti dok ti
ne budeš spremna.”
Odmahnula je glavom: „Da, hoće, ali ništa se neće desiti ukoliko nije suđeno.”
Otrčala je prema kući, dok je ogrtač lepršao oko nje.

~ 51 ~
 Knjige.Club Books

Peto poglavlje

San nije dugo dolazio. Bun se nije toliko bacakao i okretao, više je ležao i
zurio u tavanicu. Posmatrao je kako mesečina prelazi u duboki mrak pre zore.
Sada, kada je sunce bacalo svoje svetle zrake preko kreveta, sa licem
zarivenim u jastuk, ispružen, spavao je dubokim snom. Sanjao je kako nosi Anu
u svom naručju uz dugačko, zaobljeno stepenište od belog mermera. Na vrhu
stepeništa, okačen iznad paperjastih oblaka nalazio se ogroman krevet sav u
belom satenu. Na stotine dugačkih, tankih sveća gorelo je i stvaralo lelujavu
svetlost. Mogao je da oseti miris - meki dašak vanile, mistični jasmin. I nju - taj
nežni, seksi miris koji se nalazio svuda oko nje.
Smejala se. Kosa joj je bila boje sunca, oči boje dima. Kada ju je spustio na
krevet, duboko su uronili, kao u same oblake. Čula se muzika harfe, romantična
kao suze, i šapat koji je bio kao disanje oblaka.
Kada je podigla ruke i obavila ih oko njega, lebdeli su, kao duhovi u nekoj
maštariji, povezani željama, i znanjem, i nepodnošljivom slatkoćom prvog
dugotrajnog poljupca. Njene usne pomerale su se pod njegovim, dok je
mrmljala...
„Tata!”
Bun se naglo probudio kada je ćerka jurnula prema njemu i udarila ga
pesnicom u leđa. Neinteligentni groktaj koji je ispustio, zasmejao ju je i ona je
skočila da ga poljubi u bockavi obraz.
„Tata, probudi se! Napravila sam ti doručak!”
„Doručak?” gunđao je u jastuk, boreći se da jasno progovori i otera san od
sebe. „Koliko je sati?”
„Mala kazaljka je na deset, a velika je na tri. Napravila sam tost sa cimetom i
sipala sam sok od pomorandže u male čaše.”
Ponovo je zagroktao, prevrnuo se da pogleda Džesi kroz pospane oči. Ona je
izgledala sveže kao suncokret u roze majici i šortsu. Pogrešno je zakopčala
dugmiće, ali je očešljala kosu. „Da li si dugo budna?”
„Satima i satima. Pustila sam Dejzi napolje i dala sam joj doručak. I obukla
sam se potpuno sama, očešljala kosu, oprala zube i gledala sam crtaće. Onda sam
ogladnela, pa sam napravila doručak.”
„Bila si zauzeta.”

~ 52 ~
 Knjige.Club Books

„Uh-uh! I bila sam veoma tiha, tako da nisi morao da se rano budiš kada imaš
slobodan dan.”
„Bila si stvarno tiha”, složio se Bun i počeo je da joj popravlja pogrešno
zakopčane dugmiće. „Verujem da zaslužuješ nagradu.”
Oči su joj zasijale. „Šta? Šta ću dobiti?”
„Šta kažeš na roze stomačić?” Zakotrljao se sa njom po krevetu, dok se ona
ritala i vrištala. Pustio ju je da pobedi u rvanju, glumeći iscrpljenost i poraz kada
mu je ponovo skočila na leđa. „Suviše si jaka za mene!”
„To je zato što jedem povrće. Ti ne jedeš.”
„Jedem.”
,,Uh-uh, jedva malo!”
„Kada i ti budeš imala trideset tri godine, nećeš morati da jedeš prokelj.”
„Ali ja volim prokelj.”
Nasmejao se u jastuk. „To je samo zato što ja tako dobro kuvam. Moja majka
je bila loša kuvarica.”
„Sada nikada i ne kuva.” Džesi je prstima napisala svoje ime po njegovim
leđima. „Ona i deka Sojer uvek jedu van kuće.”
„Zato što deka Sojer nije budala.” Imala je problema da slovom S, primetio je
Bun. Moraće to da vežbaju.
„Rekao si da danas možemo da pozovemo baku i deku Sojer, kao i nanu i
dedu. Možemo li?”
„Naravno, za nekoliko sati.” Ponovo se okrenuo i počeo da je proučava. „Da
li ti nedostaju, dušo?”
„Da.” Držeći jezik između zuba, počela je da mu na grudima ispisuje Sojer.
„Čudno je što oni nisu ovde. Hoće li doći da nas posete?”
„Naravno da hoće.” Počeo je da ga muči osećaj krivice, koji je činio sastavni
deo roditeljstva. „Da li bi više volela da smo ostali u Indijani?”
„Nikako!” Oči su joj se raširile. „Tamo nismo imali plažu, ni foke i sve to,
niti veliki karusel u gradu, ni Anu koja živi u kući pored nas. Ovo je najbolje
mesto na svetu!”
„I meni se sviđa!” Seo je i poljubio je u obrvu. „Sada odlazi da mogu i ja da
se obučem.”
„Odmah ćeš sići na doručak?”, pitala je dok se spuštala sa kreveta.
„Naravno. Toliko sam gladan da bih mogao da pojedem ceo tost sa cimetom.”
Oduševljena, pojurila je ka vratima. „Idem odmah da napravim još!”
Znajući da će ga držati za reč kada je u pitanju cela vekna hleba, Bun je
požurio da se istušira, odlučio da se ne brije, navukao bermude i majicu koja je
više ličila na krpu za bacanje.

~ 53 ~
 Knjige.Club Books

Pokušavao je da ne sanjari. Napokon, bilo je savršeno jasno. On je želeo Anu

- tu nije bilo ničeg novog. A sva ta belina - belo na belom - bio je očigledno
simbol njene nevinosti.
To ga je đavolski uplašilo.
Našao je Džesi u kuhinji kako maže puter na još jedno parče hleba. Čitav
jedan tanjir bio je pun takvih parčića, a više od pola bili su zagoreli. Sve je mirisalo
na cimet.
Bun je stavio kafu pre nego što je uzeo jedno parče.
Bilo je hladno, tvrdo i imalo je grudvice šećera i cimeta. Džesi je, očigledno,
nasledila kuvarsku veštinu svoje bake.
„Divno je!” rekao joj je, gutajući na silu. „Moj omiljeni nedeljni doručak!”
„Da li misliš da Dejzi može da dobije malo?”
Bun je ponovo pogledao gomilu tosta, bacio pogled na štene koje je isplazilo
jezik Uz malo sreće, mogao bi da pola svog nedeljnog doručka podeli sa psom.
„Mislim da može.” Čučnuvši, Bun je držao drugo parče tosta dovoljno blizu da bi
Dejzi mogla da ga onjuši. „Sedi!” naredio je čvrstim glasom kako se predlaže u
knjigama za dresuru pasa.
Dejzi je i dalje držala isplažen jezik i mahala repom.
„Dejzi, sedi!” Malo ju je gurnuo po zadnjici. Dejzi se spustila dole, a odmah
zatim je skočila na sve četiri.
„Zaboravi.” Držao je tost tako da ne može da ga dohvati i ponavljao
naređenje. Nakon par uznemirujućih trenutaka, tokom kojih je pokušao da se ne
seća kako je to Ani jednostavno išlo - uspelo mu je da pas bude oslonjen o svoje
zadnje noge. Dejzi je uhvatila hleb, zadovoljna sobom.
„Uradila je to, tata!”
„Nešto slično,” Ustao je i sipao sebi još kafe. „Uskoro ćemo je odvesti napolje
i održati joj pravu lekciju.”
„U redu,” Džesi je srećno žvakala svoj tost. „Možda će do tada i Anini gosti
otići pa će moći da nam pomogne.”
„Gosti?”, pitao je Bun dok je uzimao šolju.
„Videla sam je napolju sa nekim muškarcem. Zagrlila ga je, poljubila i sve
to.”
„Ona...” Spustio je šolju sa zveketom na pult.
„Prsti su ti klizavi od putera”, rekla je Džesi smejući se.
„Da.” Bun je stajao okrenutih leđa dok je ispravljao šolju i sipao kafu. „Kakav
je to bio muškarac?” Pomislio je da mu je glas dovoljno opušten - makar da bi
prevario šestogodišnjakinju.
„Veoma visok muškarac crne kose. Smejali su se i držali su se za ruke. Možda
joj je to dečko.”

~ 54 ~
 Knjige.Club Books

„Dečko?” procedio je Bun kroz zube.

„Šta je bilo, tata?”
„Ništa. Kafa je vruća.” Uzeo je još jedan gutljaj. Držali su se za ruke, pomislio
je. Ljubili. Bolje da sâm pogleda tog tipa. „Zašto ne izađemo na trem, Džes? Da
vidimo da li možemo ponovo da nateramo Dejzi da sedne.”
„U redu.” Dok je pevušila novu pesmicu koju je naučila u školi, Džesi je
ponela tost. „Volela bih da jedem napolju. Lepo je.”
„Da, lepo je.” Bun nije seo kada su došli na trem, već je stao pored ograde,
držeći šolju u rukama. Nije video nikoga u susednom dvorištu, a to je bilo još
gore. Sada je mogao da zamišlja šta Ana i njen visoki, crnokosi dečko možda rade
unutra.
Sami.
Pojeo je još tri parčeta tosta zalivajući ih kafom, dok je zamišljao šta će reći
gospođici Anastasiji Donovan kada je bude video sledeći put.
Ako je mislila da uveče može da se ljubi sa njim i da ga dovede skoro do
eksplozije, a zatim da se sledećeg jutra šetka sa nekim nepoznatim tipom, veoma
se prevarila.
Ispraviće on to čim je bude ugledao...
Misli su mu se prekinule kada ju je video da prolazi kroz vrata kuhinje
dozivajući nekoga preko ramena.
„Ana!” Džesi je poskočila na klupi, mašući i vičući. „Ana, ćao!”
Dok je Bun posmatrao skupljenih očiju, Ana je pogledala u njihovom pravcu.
Učinilo mu se da joj je ruka oklevala da uzvrati mahanje i da joj je osmeh bio
napet.
Naravno, pomislio je dok je gutao još kafe. I ja bih, takođe, bio nervozan kada
bi mi neki nepoznati muškarac bio u kući.
„Da li mogu da idem da joj kažem šta je Dejzi uradila? Mogu li, tata?”
„Da,” Ljutito se osmehnuo dok je stavljao praznu šolju na ogradu. „Zašto to
ne bi uradila?”
Zgrabivši još nekoliko parčića hleba, spustila se niz stepenice pozivajući
Dejzi da je prati i Anu da je sačeka,
Bun je sačekao dok nije video muškarca koji je izašao napolje da se pridruži
Ani. Dobro, bio je visok, primetio je Bun malo ozlojeđeno. Oko sto devedeset
centimetara visok, zabacio je ramena unazad. Kosa mu je bila zaista crna i u
talasima mu je padala na okovratnik - romantično, Bun je zamišljao da bi to
pomislila neka žena. izgledao je kao da je preplanuo od sunca, zgodan i elegantan.
Bun je ispustio šišteći zvuk kroz zube kada je nepoznati muškarac prebacio ruku
preko Aninih ramena kao da tu i pripada.
To ćemo još videti, odlučio je Bun, i počeo da se spušta stepenicama držeći
ruke u džepovima. To ćemo još videti.
~ 55 ~
 Knjige.Club Books

Kada je stigao do ograde od ruža, Džesi je već naveliko pričala o Dejzi, a Ana
se smejala. Ruke su joj prisno stajale oko struka nepoznatog muškarca.
„I ja bih seo kada bi me neko hranio tostom sa cimetom”, rekao je taj čovek i
namignuo Ani.
„Ti bi seo kada bi ti ponudili bilo šta da jedeš.” Ana ga je malo stisnula pre
nego što je primetila Buna kod ograde. „Oh!” Bilo je beskorisno proklinjati blago
crvenilo koje joj je oblilo obraze. „Dobro jutro!”
„Kako je?” Bun je sporo klimnuo glavom. Zatim je sumnjičavo pogledao
muškarca pored nje. „Nismo mislili da ti smetamo dok imaš... goste.”
„Ne, u redu je, ja...” zaustavila se usred rečenice, zbunjena i uznemirena zbog
napetosti koja je visila u vazduhu. „Sebastijane, ovo je Džesin otac, Bun Sojer.
Moj rođak, Sebastijan Donovan.”
„Rođak?” ponovio je Bun, a Sebastijan se nije ni potrudio da sakrije osmeh
koji mu se raširio po licu,
„Srećom, brzo si nas predstavila, Ana”, rekao je. „Sviđa mi se moj nos baš
ovakav kakav je.” Ispružio je ruku. „Drago mi je! Ana mi je pričala da ima
nove komšije.”
„On ima konje, tata.”
„Sećam se.” Bun je primetio da je Sebastijanov stisak bio čvrst i snažan. To
bi mu se i dopalo da nije video taj odsjaj zabave u njegovim očima. „Vi ste se
nedavno oženili?”
„Da, jesam. Moja...” Okrenuo se kada su se vrata sa mrežicom zatvorila iza
njih. „Ah, evo je! Svetlost mog života!”
Visoka, vitka žena kratke, razbarušene kose išla je prema njima noseći
prašnjave čizme. „Prekini sa tim, Donovane!”
„Moja stidljiva mlada.” Bilo je očigledno da su se smejali jedno drugom.
Uzeo je ruku svoje supruge i poljubio je. „Anine komšije, Bun i Džesi Sojer.
Ljubav mog života, Meri Elen.”
„Mel”, brzo ga je ispravila. „Donovan je jedina osoba koja je tako bezobrazna
da me zove Meri Elen. Prelepa kuća” dodala je, klimnuvši glavom prema susednoj
kući.
„Verujem da gospodin Sojer piše bajke, dečje knjige, slično kao tetka Brajna.”
,,Oh, stvarno? To je sjajno!” Mel se nasmejala Džesi. „Mogu da se kladim da
se tebi sviđaju.”
„On piše najbolje priče na celom svetu. A ovo je Dejzi. Učili smo je da sedne.
Mogu li da dođem da vidim Vaše konje?”
„Naravno da možeš!” Mel je čučnula i razbarušila krzno štenetu.
Dok je ona pričala sa Džesi o konjima i psima, Sebastijan se okrenuo prema
Bunu.

~ 56 ~
 Knjige.Club Books

„Imate zaista divnu kuću”, rekao je. I sam se poigravao mišlju da je kupi. Opet
mu se u očima videlo da se zabavljao. „Odlična lokacija!”
„Sviđa nam se.” Bun je zaključio da je glupo da ne razume značenje koje se
krilo iza tih reči. „Veoma nam se sviđa.” Sa izrazitom namerom je ispružio ruku
i vrhovima prstiju prešao preko Aninog obraza. „Nešto si bleda ovog jutra,
Anastasija.”
„Dobro sam.” Nije bilo teško održavati glas smirenim, ali je ona veoma dobro
znala kako je Sebastijanu lako da vidi šta ona misli. Već je mogla da oseti njegovo
blago mešanje i bila je prilično sigurna da gura svoj radoznali nos u Bunovu glavu.
„Ako biste me izvinili, obećala sam Sebastijanu malo gloga.”
„Zar ga nisi sinoć brala?”
Pogledala ga je u oči i zadržala pogled: „To koristim za druge stvari.”
„Mi ćemo se onda skloniti. Hajde, Džes!” Uzeo je ćerku za ruku. „Bilo mi je
drago što sam Vas upoznao, oboje! Vidimo se uskoro, Ana!”
Sebastijan je sačekao dok Bun nije bio dovoljno daleko tako da ne može da
čuje. „Vidi, vidi... odem na nekoliko nedelja i u kakvu nevolju upadneš.”
„Ne budi smešan.” Ana je okrenula leđa i krenula ka zasadu travki. „Ja nisam
ni u kakvoj nevolji.”
„Draga moja Ana, tvoj prijatelj i komšija bio je spreman da mi preseče grlo
dok me nisi predstavila kao svog rođaka.”
„Ja bih te zaštitila”, rekla je Mel svečano.
„Moj heroj!”
„Osim toga”, nastavila je Mel, „meni se učinilo da je više bio u fazonu da
odvuče Anu za kosu, nego da tebe sredi.”
„Oboje ste smešni.” Ana je rezala glog ne podižući pogled. „On je jedan
veoma fin čovek.”
„Siguran sam u to”, promrmljao je Sebastijan. „Vidiš, međutim, muškarci
razumeju tu teritorijalnu stvar - što je, naravno, ženama potpuno nepoznato.”
,,Oh, molim te!” Mel ga je laktom udarila u rebra. „Činjenice su činjenice,
moja draga Meri Elen. Ugrožavao sam njegovu teritoriju, ili je on tako mislio.
Prirodno, imao bih lošije mišljenje o njemu da nije pokušao da je brani.”
„Prirodno”, suvo je rekla Mel.
„Reci mi, Ana, koliko duboko si se upetljala?”
„To se tebe ne tiče.” Ispravila se, vešto pakujući grančice gloga. „I biću ti
zahvalna ako se budeš podalje držao, dragi rođače. Veoma dobro znam da si
virio.”
„I zato si me u tome sprečila. Tvoj komšija nije bio tako uspešan kao ti.”
„To je nepristojno”, promrmljala je, „nepojmljivo nepristojno, način na koji
zaviruješ u ljudske misli tek tako.”

~ 57 ~
 Knjige.Club Books

„Voli da se pravi važan” rekla je saosećajno Mel.

„To nije fer!” Sebastijan je zgroženo odmahnuo glavom. ,Ja ne zavirujem, niti
gledam tek tako, ja uvek imam dobar razlog. U ovom slučaju, pošto sam tvoj
jedini muški rođak na ovom kontinentu, osećam da mi je dužnost da nadgledam
situaciju, kao i igrače u njoj.”
Mel je samo zakolutala očima, dok se Ana sva ukrutila. „Stvarno?” Bistrih
očiju, Ana je zabila prst u Sebastijanove grudi, „Samo da razjasnimo nešto! Samo
zato što sam žensko ne znači da mi je potrebna zaštita ili usmeravanje ih bilo šta
drugo od nekog muškarca - bio on u srodstvu sa mnom ili ne! Upravljam sama
svojim životom već dvadeset šest godina.”
„Dvadeset sedam sledećeg meseca”, dodao je veselo Sebastijan.
„I u stanju sam i dalje to da radim. Ono što je između Buna i mene...”
„Ah!” pobedonosno je podigao prst. „Dakle, postoji nešto između vas.”
„Baš te briga, Sebastijane!”
„Ona obično ovako govori kada se oseća neprijatno”, rekao je Sebastijan Mel.
„Obično je izuzetno blaga i pristojna.”
„Budi pažljiv ili ću dati Mel napitak da ti sipa u supu od čega će ti glasne žice
biti zaleđene nedelju dana.”
,,Oh, stvarno?” Primamljena tom idejom, Mel je nagnula glavu prema njoj.
„Mogu li da ga dobijem u svakom slučaju?”
„Baš bi ti dobro došao, pošto i onako ja stalno kuvam”, istakao je Sebastijan,
a onda je zagrlio Anu. „Hajde, draga, nemoj da se ljutiš! Moram da brinem za
tebe. To je moj posao.”
„Nemaš oko čega da se brineš.” Počela je da popušta. „Da li si zaljubljena u
njega?”
Istog trenutka, ponovo se narogušila. „Stvarno, Sebastijane, poznajem ga tek
nedelju dana!”
„Kakve to ima veze?” Pogledao je Mel preko Anine glave. „Bilo mi je
potrebno manje od toga da shvatim da je razlog zašto me Mel toliko nervira to što
sam bio lud za njom. Naravno, njoj je trebalo duže da shvati da je ludo zaljubljena
u mene, ali ona ima tako tvrdu glavu.”
„Nabaviću taj napitak”, odlučila je Mel.
Ne obraćajući pažnju na tu pretnju, okrenuo se prema Ani. „Pitam zato što je
sasvim sigurno on mnogo više zainteresovan za tebe. Zapravo, on...”
„To je dovoljno. Šta god da si iskopao iz njegove glave, zadrži to za sebe.
Zaista to mislim, Sebastijane”, rekla je pre nego što je mogao da je prekine. „Više
volim da radim na moj način.”
„Ako insistiraš”, rekao je uzdahnuvši.
„Insistiram. Sada uzmi svoj glog i idite kući i ponašajte se kao tek venčani,”

~ 58 ~
 Knjige.Club Books

„To je najbolja ideja koju sam do sada čula.”

Čvrsto stegnuvši mišicu svog muža, Mel ga je povukla unazad. „Pusti je na
miru, Donovane! Ana je savršeno u stanju da sama brine o svojim vezama.”
„Pa ako namerava da se upusti u neku, trebalo bi da zna...”
„Izlazi!” Prigušeno se smejući, Ana ga je gurnula. „Izlazi iz mog dvorišta.
Imam posla. Ako mi bude trebao vidovnjak, zvaću te!”
Popustio je i poljubio je. „Postaraj se da bude tako!” Ponovo je počeo da se
smeje, dok je odlazio sa svojom suprugom. „Mislim da ćemo svratiti kod
Morgane i Neša.”
„To je u redu.” Mel je bacila pogled unazad preko ramena. „I ja bih volela da
čujem šta oni imaju da kažu o ovom tipu.”
Sebastijan se nasmejao i zagrlio je, približivši je sebi: „Ti si žena koja traži
moje srce.”
„Ne, ne tražim tvoje srce.” Bučno ga je poljubila. „Već ga imam!”

Sledećih nekoliko dana, Ana je imala posla unutar kuće. Nije se radilo o tome
da izbegava Buna - bar ne u velikoj meri. Jednostavno, imala je puno posla.
Njene medicinske zalihe postale su tužno siromašne. Baš tog dana primila je
poziv od klijentkinje iz Karmela kojoj je nestalo eliksira za reumatizam. Ana je
imala tek toliko zaliha da joj ga pošalje, ali to je značilo da je morala da napravi
još, što je pre moguće. Sada je krčkala na šporetu sušenu jagorčevinu i plavu
srdačicu.
U maloj sobi pored kuhinje u koju se ulazilo ispod širokog luka, držala je
bočice za destilaciju, kondenzatore, gorionike i flaše, kao i male posude, srebrne
činije i sveće koje je pripremila za taj dan. Običnom posmatraču, ta prostorija bi
izgledala kao mala hemijska laboratorija. Međutim, postojala je znatna razlika
između hemije i alhemije. U alhemiji su postojali rituali, kao i precizno korišćenje
astrološkog trenutka. Sve cveće, korenje i travke koje je ubrala po mesečini bilo
je pažljivo oprano jutarnjom rosom. Neko drugo bilje, ubrano tokom različitih
mesečevih faza, već je bilo pripremljeno za svoju posebnu upotrebu.
Tu se nalazio sirup od maka koji je trebalo da se destilizuje, kao i blagovanj
koji je trebalo osušiti da bi se koristio za pravljenje sirupa protiv kašlja. Bilo joj
je potrebno ulje od muskatne žalfije zbog posebne arome, a mogla je da ga
kombinuje sa kamilicom za probavne smetnje. Trebalo je završiti pravljenje nekih
vrenja i esencija, kao i ulja i tamjana.
Mnogo posla, pomislila je Ana, pogotovo zato što je osetila dodir magije iz
cvetova koje je ubrala po mesečini. Uživala je u svom poslu, u mirisima koji su
ispunjavali njenu kuhinju i radnu sobu, u lepim roze listovima majorana u cvatu,
tamnoljubičastoj boji zubače, u sunčanom dodiru praktičnog nevena.

~ 59 ~
 Knjige.Club Books

Bili su predivni i nikada nije mogla da odoli a da ne stavi nekoliko vaza ili
činija sa njima svuda po kući. Probala je rastvor gorčice, praveći grimasu zbog
pomalog gorkastog ukusa, kada je Bun zakucao na vrata sa mrežicom.
„Ovog puta mi stvarno treba šećer”, rekao joj je uz brzi, šarmantni osmeh od
koga je srce počelo brže da joj kuca. „Ja sam majka-domaćica koja ove nedelje
pravi kolače i moram za sutra da napravim tri ture.”
Iskrivivši glavu, proučavala ga je. „Mogao si da ih kupiš.”
„Koja domaćica vredna tog imena ide i kupuje kolače? Biće mi dovoljna jedna
šolja.”
Zamislivši ga kako pravi kolače, počela je da se smeje. „Verovatno imam
jednu šolju. Uđi. Samo da ovo završim.”
„Ovde tako dobro miriše.” Nagnuo se da zaviri u lonce, u kojima se nešto
krčkalo na šporetu. „Šta to radiš?”
„Nemoj!” Upozorila ga je pošto je krenuo da umoči prst u posudu od crnog
stakla koja je stajala na pultu.
„To je beladona. U tom obliku je samo za spoljašnju upotrebu.”
„Beladona.” Namrštio se. „Praviš otrov?”
„Pravim losion - sredstvo za umirenje - za neuralgije, reumatizam. I to nije
otrov ako pravilno uvri i raspodeli se. To je sedativ.”
Mršteći se, pogledao je u susednu sobu koja je imala opremu za hemiju i cevi
u kojima je nešto vrilo. „ A imaš li ti neku dozvolu ili tako nešto?”
„Ja sam kvalifikovani biljni lekar, sa završenim fakultetom farmakologije,
ako ti je tako lakše.” Sklonila mu je ruku dalje od lonca. ,,A ovo svakako nije
nešto za početnike.”
„Da li imaš nešto za nesanicu osim beladone? Bez uvrede!”
Odmah se zabrinula. „Da li imaš problem sa spavanjem? Imaš groznicu?”
Podigla je ruku do njegovih obrva, a zatim stala kada ju je uhvatio za ručni zglob.
„Da, za oba pitanja. Moglo bi se reći da si ti i uzrok, i lek.” Prineo je njenu
ruku svojim usnama. „Možda sam majka-domaćica, ali i dalje sam muškarac,
Ana. Ne mogu da prestanem da mislim o tebi.” Okrenuo joj je ruku i utisnuo
poljubac na unutrašnji deo njenog ručnog zgloba, gde je puls počeo snažno da se
oseća. „I ne mogu da prestanem da te želim.”
„Žao mi je što zbog mene provodiš besane noći.”
Izvio je obrvu. „Stvarno?”
Nije uspela potpuno da potisne osmeh. „Pokušavam da mi bude žao. Teško je
da ti ne laska kada ti neko kaže da ne može da spava zato što misli na tebe. Teško
je znati šta raditi u tom slučaju.” Okrenula se da isključi šporet. “I sama se osećam
pomalo uznemireno.” Zatvorila je oči kada je spustio ruke na njena ramena.
„Vodi ljubav sa mnom!” Spustio je nežan poljubac na njen vrat. „Neću te
povrediti, Ana.”
~ 60 ~
 Knjige.Club Books

Ne bi nikada namerno, pomislila je. U njemu je bilo toliko nežnosti. Ipak, da

li bi povredili jedno drugo kada bi se ona prepustila onome što je želela, što joj je
bilo potrebno od njega, a kada ne bi rekla o sebi ono što ju je činilo drugačijom.”
„To je veliki korak za mene, Bune.”
„I za mene.” Nežno joj je okrenuo lice prema sebi. „Od kada je Alis umrla,
niko nije postojao za mene. Tokom proteklih nekoliko godina, bilo je tu nekoliko
žena, ali bile su tu samo da popune fizičku prazninu. Niko sa kim bih želeo da
provodim vreme, da razgovaram, da budem. Do tebe mi je stalo!” Primakao je
svoje usne njenima, veoma pažljivo, veoma nežno. „Ne znam kako je došlo do
toga da mi je ovoliko stalo tako brzo, ali jeste. Nadam se da mi veruješ.”
Čak i bez pravog povezivanja, mogla je to da oseti. To je nekako stvari činilo
još složenijim. „Verujem ti.”
„Razmišljao sam. Pošto nisam mogao da spavam, imao sam dosta vremena
za to.” Odsutno je pričvrstio šnalicu na njenoj kosi koja je malo popustila. „Pre
neko veče, požurivao sam te i verovatno sam te uplašio.”
„Ne.” Onda je slegnula ramenima i okrenula se da bi procedila neke od njenih
mešavina u flaše, koje su već bile označene. „Zapravo, da, jesi.”
„Da sam znao da si ti... Da sam znao da ti nikada nisi...”
Uzdahnuvši, zatvorila je flaše. „Moja nevinost je samo moj izbor, Bune, i
zbog toga se uopšte ne osećam nelagodno.”
„Nisam mislio...” Ispustio je šišteći uzdah. „Ovo mi baš sjajno ide!”
Uzela je još jedan levak, drugu flašu i sipala. „Nervozan si.”
Malo rastužen, primetio je da su joj ruke čvrste kao stena dok je zatvarala
sledeću flašu. „Mislim da je bolje reći prestravljen. Bio sam grub sa tobom, a nije
trebalo. Iz mnogo razloga. To što nemaš to iskustvo samo je jedan od njih.”
„Nisi bio grub.” Nastavila je sa radom da bi prikrila da joj živci skaču baš kao
i njegovi. Dokle god je morala da se usredsredi na ono što radi, mogla je makar
da se pretvara da je smirena i samopouzdana. „Ti si strastven čovek. Ne treba
zbog toga da se izvinjavaš.”
„Izvinjavam se što sam te pritiskao. I što te sada ponovo pritiskam, a došao
sam sa idejom da stvari idu polako i lagano.”
Osmehnuo se kada je otišla da stavi šerpe u sudoperu i potopi ih u vodu. „Da
li to radiš?”
„Rekao sam sebi da neću da te pitam da ideš u krevet sa mnom - iako to želim.
Hteo sam da te pitam da provedeš neko vreme sa mnom. Da dođeš na večeru ili
da negde izađemo na večeru, ili šta god da ljudi rade kada žele da se bolje
upoznaju.”
„Volela bih da dođem na večeru, ili da izađemo, ili šta god.”

~ 61 ~
 Knjige.Club Books

„Dobro.” To nije bilo tako teško, zaključio je. „Možda ovog vikenda, U petak
uveče. Trebalo bi da nađem nekog da čuva Džesi.” Oči su mu se zamaglile.
„Nekog kome mogu da verujem.”
„Mislila sam da ćeš spremati za Džesi i mene.”
Težina je nestala. „Ne bi ti smetalo?”
„Mislim da bih uživala.”
„Onda u redu.” Obuhvatio je dlanovima njeno lice. „U redu.” Poljubac je bio
veoma sladak i, mada je osećao da će nešto u njemu pući na pola, rekao je sebi da
je u stanju da s tim izađe na kraj. „Petak.”
Nije joj bilo teško da se nasmeje, iako je njen organizam osećao kao da ga je
protresao manji zemljotres. „Doneću vino.”
„Dobro.” Želeo je da je ponovo poljubi, ali ne bi voleo da je opet uplaši.
„Vidimo se tada!”
„Bune” zaustavila ga je pre nego što je došao do vrata, „zar ti ne treba šećer?”
Nasmejao se: „Lagao sam!”
Oči su joj se skupile. „Nisi majka-domaćica i nećeš da praviš kolače?”
„Ne, taj deo je tačan, ali imam pet kila šećera u ostavi. Hej, upalilo je!”
Zviždao je dok je izlazio.

~ 62 ~
 Knjige.Club Books

Šesto poglavlje

„Zašto Ana još nije stigla? Kada dolazi?”

„Uskoro”, Bun je odgovorio po deseti put. Prerano, bojao se. Sa svim je
kasnio. Kuhinja je bila u potpunom neredu. Iskoristio je suviše šerpi i lonaca.
Mada, uvek je to radio. Nikada mu nije bilo jasno kako je neko mogao da kuva, a
da ne iskoristi, svaku moguću šerpu, lonac ili činiju Piletina kaćatore3 mirisala je
prilično dobro, ali nije bio siguran kako će ispasti. Kako je glup, pomislio
je, veoma glup što je isprobavao nov recept za ovakvu situaciju, ali mislio je da
Ana vredi više od njihovog uobičajenog pečenja petkom uveče.
Džesi ga je izluđivala, što je zaista bilo retko. Bila je isuviše uzbuđena što će
Ana doći i neprestano ga je gnjavila još od kako je došla iz škole.
Pas je izabrao baš to popodne da izgrize jastučnice, pa je proveo veći deo
popodneva jureći psa i perje. Mašina za pranje veša je negde popustila i poplavila
čitavu perionicu. On je bio previše muško da bi i razmislio o tome da pozove
majstora, pa je rastavio mašinu na delove i ponovo je sastavio.
Bio je prilično siguran da ju je popravio.
Pozvao ga je agent i rekao mu je da je Treća želja za Mirandu ušla u uži izbor
za animirani film jednog od najvećih studija. To bi u bilo kom trenutku bila
dobra vest, ali sada je trebalo u čitav raspored ubaciti i put u Los Anđeles.
Džesi je odlučila da želi da bude domaćin za školsku radionicu i velikodušno
je njega prijavila za organizatora.
Pomisao na to da će ispred sebe imati grupu šestogodišnjih i sedmogodišnjih
devojčica koje gledaju u njega dok ih on uči kako da prave kutijice za nakit od
kartona za jaja, ledila mu je krv.
Uz mnogo genijalnosti i kukavičluka, pomislio je, možda će moći da se iz
svega toga izvuče.
„Da li si siguran da će doći, tata? Da li si siguran?”
„Džesika!” Taj zvuk upozorenja u njegovom glasu bio je dovoljan da isturi
svoju donju usnu. „Da li znaš šta se dešava sa malim devojčicama koje stalno
postavljaju isto pitanje?”
„Ne-uh!”

3
U originalu cacciatore (italijanski), lovac; dakle u pitanju je piletina na lovački način –
prim. prev.
~ 63 ~
 Knjige.Club Books

„Samo sačekaj i saznaćeš. Idi i gledaj da Dejzi ne jede nameštaj.”

„Da li si veoma ljut na Dejzi?”
„Da. Sada idi ili si ti na redu.” Ublažio je svoju naredbu lako je potapšavši po
zadnjici. „Briši, derište jedno, ili ću te staviti u lonac i skuvati za večeru!”
Dva minuta kasnije začuo se haos, što je značilo da je Džesi našla Dejzi i da
su se sada devojčica i štene rvali. Jaka vriska i cika bila je zastrašujuća
kombinacija sa glavoboljom koja mu je pulsirala u očima.
Samo mu je bio potreban aspirin, pomislio je, sat ili dva tišine i odmor na
pustom ostrvu.
Bio je na ivici da urlikne tako jako da mu glava otpadne, kada je Ana zakucala
na vrata.
„Ćao! Dobro miriše.”
Nadao se da je tako. Ona je izgledala više nego dobro. Nije je nikada ranije
video u haljini. Svilena haljina svetloplave boje savršeno je stajala na njenom
tananom telu. Otkrivala je meka bela ramena na kojima su stajale samo tanke
bretele. Oko vrata je na dugačkom lancu nosila amajliju - četvrtasti privezak od
graviranog zlata tačno ispod njenih grudi. Kristali, koji su se takođe na njemu
nalazili, privlačili su poglede blistavilom, a bili su upareni sa minđušama u obliku
kapljica.
Nasmejala se. „Rekao si petak!”
„Da. Petak.”
„Onda, hoćeš li me pozvati unutra?”
„Izvini!” Gospode, osećao se kao neki smotani tinejdžer. Ne, zaključio je dok
je otvarao vrata sa mrežicom, nijedan tinejdžer nikada nije bio ovoliko smotan.
„Malo sam rasejan.”
Ana je podigla obrve kada je videla sve te šerpe i lonce. „Vidim. Da li želiš
pomoć?”
„Mislim da imam sve pod kontrolom.” Uzeo je svetlozelenu flašu koju mu je
pružila, primetivši po njoj reljefne simbole, kao i to da nema nikakvu etiketu.
„Vino iz domaće radinosti?”
„Da, moj otac ga pravi. On ima...”, oči su joj se ispunile tajnama i humorom,
„magičan dodir!”
„Čuvano u podrumima zamka Donovan.”
„Zapravo, jeste.” Samo to je rekla i otišla do šporeta, dok je on izvadio čaše.
„Ovog puta nema Duška Dugouška?”
„Plašim se da je Duško imao fatalni udes u sudoperi.” Sipao je bistro, zlatno
vino u kristalne čaše. „To nije bio lep prizor.”
Smejala se i podigla čašu. „Za komšije!”
„Za komšije!” složio se i potom je zazveckao kristal.

~ 64 ~
 Knjige.Club Books

„Kada bi svi izgledali kao ti, ja bih bio mrtav čovek.” Uzeo je gutljaj i podigao
obrvu. „Sledeći put moraćemo da nazdravimo tvom ocu. Ovo je neverovatno.”
„Jedan od njegovih mnogobrojnih hobija, moglo bi se reći.”
„Šta ima u vinu?”
„Jabuke, puzavica poznata kao orlovi nokti, svetlost zvezda... Možeš mu se i
sam zahvaliti ako budeš želeo. On bi, kao i ostatak moje porodice, trebalo da dođe
za Noć veštica”
„Znam šta je to. Džesi nije sigurna da li da bude princeza vila ili rok-zvezda.
Tvoji roditelji dolaze čak u Ameriku za Noć veštica?”
„Uglavnom. To je neka vrsta porodične tradicije.” Ne uspevajući da odoli,
pomerila je poklopac sa šerpe i pomirisala. „Vidi, vidi! Ja sam zadivljena!”
„To je i bila ideja.” Ni sam ne uspevajući da odoli, rukom joj je uhvatio
pramen kose. „Sećaš se one priče koju sam ti ispričao kada te je Dejzi oborila?
Morao sam da je zapišem. Imao sam tako snažnu želju da to uradim da sam glavni
posao ostavio sa strane.”
„Priča je bila divna.”
,,U normalnim okolnostima ta priča bi sačekala. Međutim, moram da saznam
zašto je žena bila zarobljena u tom dvorcu svih tih godina. Da li su to bile čini
koje je sama stvorila? Da li se čovek popeo preko tog zida i našao je zato što je
on bio začaran?”
„To ti treba da odlučiš.”
„Ne, ja to treba da otkrijem.”
„Bune...” Podigla je svoju ruku prema njegovoj, a zatim je brzo pogledala.
„Šta si to uradio?”
„Samo sam se malo udario”, ispravio je i savio prste, „dok sam popravljao
mašinu za veš.”
„Trebalo je da dođeš kod mene da se postaram za to.” Prešla je prstima preko
njegove oderane kože želeći da može to da izleči. „To boli.”
Počeo je da poriče, a zatim je uvideo svoju grešku., Ja uvek poljubim Džesine
rane da bi brže prošle.”
„Poljubac čuda čini!” složila se i naterala ga da prinese ranu njenim usnama.
Samo nakratko, baš kratko, uspostavila je vezu sa njim da bi bila sigurna da
zaista nema bola, niti šanse za infekciju. Otkrila je da, iako ga je ruka tek malo
bolela, osećao je priličan bol zbog napetosti i glavobolje koja mu je pulsirala iza
očiju. Barem je oko toga mogla da mu pomogne.
Osmehnuvši se, sklonila je kosu sa njegove obrve. „Mnogo si radio, sređivao
si kuću, pisao priču, brinuo se da li si doneo pravu odluku da se preseliš ovamo sa
Džesi”
„Nisam znao da sam toliko providan.”

~ 65 ~
 Knjige.Club Books

„To nije toliko teško uvideti.” Stavila je svoje prste na njegove slepoočnice i
masirala ih malim kružnim pokretima. ,,A sada si prošao kroz svu ovu muku da
bi spremio večeru za mene.”
„Želeo sam...”
„Znam.” Čvrsto je stajala dok je osećala kako bol sada pulsira iza njenih očiju.
Da bi mu skrenula pažnju, dodirnula je svojim usnama njegove dok je upijala bol
i puštala ga lagano da nestane. „Hvala ti!”
„Nema na čemu”, promrmljao je i produbio poljubac. Ruke su joj skliznule sa
njegovih slepoočnica i nežno se oslonile na njegova ramena. Bilo je mnogo teže
upiti ovaj bol - koji se širio tako podmuklo kroz nju. Pulsirajući, podrhtavajući.
Izazivajući.
Suviše izazivajući.
„Bune!” Oprezna, iskliznula je iz njegovih ruku. „Previše žurimo sa ovim.”
„Rekao sam ti da to neću raditi, ali me to neće sprečiti da te poljubim kada
god mi se ukaže prilika za to.” Podigao je svoju čašu, a zatim joj je pružio njenu.
„Ništa više od toga se neće desiti dok ti to ne kažeš.”
„Ne znam da li da budem zahvalna zbog toga ili ne. Znam da bi trebalo da
budem.”
„Ne. Nije potrebno da mi zahvaljuješ na tome, kao što nije potrebno ni da mi
zahvaljuješ što te želim. To je jednostavno tako. Ponekad razmišljam o
Džesinom odrastanju. I padaju mi neke ružne misli na pamet. Znam da, kada bi je
neki muškarac pritiskao ili terao da uradi nešto što još nije spremna da uradi,
morao bih da ga ubijem.” Uzeo je gutljaj vina i nasmejao se. „I, naravno, ukoliko
ona bude mislila da je spremna da uradi nešto tome slično pre, recimo, svoje
četrdesete godine, jednostavno ću je zaključati u njenu sobu sve dok joj takva
osećanja ne prođu!”
Nasmejala se zbog toga i shvatila da je, dok je stajao tamo, leđima okrenut
prepunom šporetu, sa kuhinjskom krpom okačenom o pantalone, bila veoma,
veoma blizu tome da se zaljubi u njega.
Kada se to bude desilo, biće spremna. I to osećanje nikada neće proći.
„Zvučiš kao pravi paranoični otac.”
„Paranoja i očinstvo su sinonimi. Veruj mi na reč. Sačekaj samo da Neš dobije
svoje blizance. Počeće odmah da razmišlja o zdravstvenom osiguranju i o
higijeni zuba. Počeće da paniči zbog kijanja u sred noći.”
„Morgana će ga vratiti na zemlju. Jednom paranoičnom ocu potrebna je samo
razumna majka da...” Zastala je i u sebi grdila samu sebe. „Izvini!”
,,U redu je. Lakše je kada ljudi ne obraćaju pažnju na to. Alis nema već četiri
godine. Rane se zaleče, pogotovo ako su uspomene lepe.” Iz susedne sobe začuo
se tup udarac, a potom zvuk stopala koja trče. „I imaš šestogodišnjakinju na koju
moraš stalno da paziš.”

~ 66 ~
 Knjige.Club Books

U tom trenutku Džesi je uletela u sobu i bacila se Ani u zagrljaj.

„Došla si! Mislila sam da nikada nećeš doći.”
„Naravno da sam došla. Nikada ne odbijam poziv na večeru kod mojih
omiljenih komšija.”
Dok ih je Bun posmatrao, shvatio je da više nema glavobolju. Neobično,
pomislio je dok je gasio šporet i spremao se da postavi večeru. Nije ni popio
aspirin.

To nije bilo ono što bi on nazvao tihom, romantičnom večerom. Upalio je

sveće, ubrao cveće koje je bilo tu u vrtu kada je kupio kuću, i stavio ga u vazu.
Večerali su uz muziku mora i pesmu ptica u trpezarijskoj senici koja je imala
široke, zaobljene prozore. Savršene okolnosti za romantiku.
Ipak, nisu mrmljali tajne, niti su se šaputala obećanja.
Umesto toga, čuli su se smeh i žuborenje dečjeg glasa.
Nisu pričali o tome kako je njena koža izgledala pod svetlošću sveća, niti kako
je produbljivala sivu boju njenih očiju. Razgovarali su o prvom razredu, o tome
šta je Džesi radila tog dana i o bajci koja se još krčkala u Bunovoj glavi.
Kada su završili sa večerom i kada je Ana saslušala podvige koje je Džesi,
zajedno sa svojom novom drugaricom Lidijom, imala u školi, Ana je objavila da
ona i Džesi preuzimaju kuhinju.
„Ne, ja ću to kasnije srediti.” Bilo mu je veoma udobno u trpezarijskoj senici
okupanoj bojama zalaska sunca, a i sećao se previše dobro nereda koji je ostao za
njim u kuhinji. „Prljavi sudovi neće pobeći nikuda.”
„Ti si spremio večeru.” Ana je već nosila nekoliko tanjira. „Kada moj otac
kuva, moja majka pere sudove. I obrnuto. Pravilo Donovanovih. Osim toga,
kuhinja je dobro mesto za ženske razgovore, zar ne, Džesi?”
Džesi nije imala pojma o tome, ali je odmah bila zainteresovana. „Mogu da
pomažem. Retko kad slomim nešto.”
„Muškarcima nije dozvoljeno da budu u kuhinji tokom ženskih razgovora.”
Naslonila sa zaverenički prema Džesi: “Zato što samo smetaju.” Pogledala je
Buna podignutih obrva: „Mislim da bi Dejzi baš prijala šetnja po plaži.”
„Ja ne...” Šetnja po plaži. Sam. Bez sređivanja kuhinje. „Stvarno?”
„Stvarno. Samo izvoli. Džesi, kada sam pre neki dan bila u gradu, videla sam
preslatku haljinu. Bila je plava, baš kao tvoje oči i imala je veliku satensku
mašnu.” Ana se zaustavila noseći gomilu sudova u rukama i pogledala u Buna.
„Još si ovde?”
„Odlazim!”
Dok je odlazio u sumrak sa Dejzi koja mu se motala oko nogu, mogao je kroz
prozor da čuje muziku - ženski smeh koji je zvučao kao blaga muzika.

~ 67 ~
 Knjige.Club Books

„Tata kaže da si ti rođena u dvorcu”, rekla je Džesi dok je pomagala Ani da

napuni mašinu za sudove.
„To je tačno. U Irskoj.”
,,U pravom dvorcu?”
„U pravom dvorcu, blizu mora. Ima kupole i tornjeve, tajne prolaze i pokretni
most.”
„Baš kao u tatinim knjigama.”
„Veoma slično. To mesto je magično.” Ana je slušala zvuk vode dok je
ispirala sudove i pomislila na prepirke i smeh u ogromnoj kuhinji, gde je na
ognjištu gorela vatra, a miris svežeg hleba ispunjavao vazduh. „Moj otac i njegova
braća su rođeni tamo, i njihov otac, i njegov otac, i još dalje.”
„Da sam ja rođena u dvorcu, ja bih zauvek tamo ostala da živim!” Džesi je
stajala blizu Ane dok su radile i uživala, nesvesna toga, u mirisu žene i njenoj boji
glasa. “Zašto si se preselila?”
,,Oh, to je i dalje moj dom, ali ponekad moraš da se preseliš da bi napravila
svoj sopstveni dom. Svoju sopstvenu magiju.”
„Kao što samo tata i ja uradili,”
„Da.” Zatvorila je mašinu za sudove i počela da puni sudoperu vrelom vodom
gde je dodala deterdžent za šerpe i lonce. „Da li ti se sviđa ovde u Montereju?”
„Da, mnogo mi se sviđa. Nana kaže da može da me uhvati želja za domom
kada se novine istroše. Šta su to novine?”
„Nove stvari.” To nije baš bilo mudro reći malom detetu, pomislila je Ana i
zamislila kako nana suviše gura svoj nos. „Ukoliko osetiš da ti nedostaje stara
kuća, seti se samo da je obično najbolje biti tu gde jesi.”
„Volim da budem tamo gde je tata, čak i kada bi me odveo u Timbuktu4.”
„Molim?”
„Baka Sojer kaže da smo mogli da se preselimo i u Timbuktu.” Džesi je uzela
čist lonac koji joj je Ana pružila i počela da ga briše, na licu joj se pojavio izraz
duboke zamišljenosti. „Da li to mesto zaista postoji?”
„Hm... Taj izraz se koristi da označi neko veoma udaljeno mesto. Nedostaješ
svojoj baki i deki, sunce. To je sve!”
„I oni meni nedostaju, ali mogu da pričam sa njima preko telefona, a tata mi
je pomogao da otkucam pismo za njih na kompjuteru. Da li misliš da bi mogla da
se udaš za tatu, da bi mu se baka Sojer više skinula sa vrata?” Ana je ispustila u
sudoperu lonac koji je prala i malo vode ju je isprskalo. „Ne mislim tako.”
„Čula sam ga kako govori da mu baka Sojer stalno visi za vratom sa idejom
da nađe sebi ženu da ne bi bio usamljen i da ja ne rastem bez majke. Glas mu je
zvučao ljutito dok je to govorio kao kada ja nešto pogrešno uradim ili kada Dejzi

4
Grad u državi Mali – prim. prev.
~ 68 ~
 Knjige.Club Books

žvaće njegov jastuk. I rekao je da će biti proklet ako se skrasi samo da bi održao
mir.”
„Razumem.” Ana je stisnula usne da bi zadržala ozbiljnost na licu. „Ne
verujem da bi on želeo da ti to ponavljaš, Džesi, posebno tim rečima.”
„Da li ti misliš da je tata usamljen?”
„Ne. Ne, ne mislim. Mislim da je on veoma srećan sa tobom i sa Dejzi. Ako
bude odlučio da se venča jednog dana, to će biti zato što će pronaći nekoga koga
ćete svi vi veoma voleti.”
„Ja volim tebe.”
,,Oh, sunce!” Sapunjavih i mokrih ruku Ana se sagnula, poljubila i zagrlila
Džesi. „I ja tebe volim.”
„Da li voliš tatu?”
Volela bi i sama to da zna. „To je drugačije”, rekla je. Znala je da kreće po
klizavom terenu. „Kada porasteš, ljubav ima neko drugo značenje. Ja sam veoma
srećna što ste se vi doselili ovde i što možemo biti prijatelji.”
„Tata nikada ranije nije pozvao neku ženu na večeru”
„Pa, ovde ste tek nekoliko nedelja.”
„Ja mislim nikada ranije, uopšte. Ni u Indijani. Tako da sam ja pomislila da
ćete se vi venčati i da ćeš ti živeti ovde sa nama. Onda bi mu se baka Sojer skinula
sa grbače i ja ne bih bila jadno dete koje raste bez majke.”
„Ne.” Ana je dala sve od sebe da sakrije smeh. „To je značilo da se mi
dopadamo jedno drugome i da želimo da večeramo zajedno” Pogledala je kroz
prozor da bi proverila da li se Bun vraća. „Da li on uvek ovako kuva?”
„On uvek napravi stvarno veliki nered i ponekad govori one reči - znaš koje?”
„Znam.”
„On to kaže kada mora da pospremi nered, a danas je zaista bio loše
raspoložen zato što je Dejzi pojela njegov jastuk i svuda je bilo perja, mašina za
pranje veša je eksplodirala i možda će morati da ide na poslovni put.”
„To je mnogo za jedan dan.” Ugrizla se za usnu. Zaista, nije želela da ispituje
dete, ali bila je radoznala. „Ide na put?”
„A možda će ići tamo gde prave filmove, pošto žele da naprave film na osnovu
jedne njegove knjige.”
„To je divno!”
„Mora da razmisli o tome. To kaže kada ne želi odmah da pristane, ali će
verovatno to uraditi.”
Ovog puta Ana se nije trudila da priguši smeh. „Ti ga baš dobro poznaješ!”
Kada su završile sa kuhinjom, Džesi je već zevala. „Hoćeš li sa mnom gore,
da vidiš moju sobu? Sve sam sklonila kao što je tata rekao da uradim kada nam
dolaze gosti.”

~ 69 ~
 Knjige.Club Books

„Volela bih da vidim tvoju sobu.”

Kutije od selidbe su nestale, primetila je Ana dok su iz kuhinje išle prema
dnevnoj sobi visokih plafona koja je izlazila na otvorenu terasu i gde su se nalazile
kružne stepenice. Nameštaj jarkih boja izgledao je smelo i udobno, ali i dovoljno
čvrsto da izdrži skakanje živahnog deteta po njemu.
Na prozorima je moglo da stoji neko cveće, pomislila je, i neke mirišljave
sveće na mesinganim držačima kod kamina. Možda tu i tamo po koji veliki,
pufnasti jastuk, međutim, atmosferi doma doprinosile su uramljene porodične
fotografije, kao i stari dedin sat. Ispred kamina se nalazila mesingana zaštita u
obliku zmajeve glave, a u ćošku, sklonjen, jednorog za ljuljanje.
Ukoliko je na ogradi stepeništa bilo malo prašine, to je samo davalo dodatni
šarm.
„Mogla sam sama da biram svoj krevet”, pričala joj je Džesi, „I kada se sve
bude sredilo, moći ću da izaberem tapete koje budem želela. Ovde tata spava.”
Pokazala je desno i Ana je bacila pogled na veliki krevet sa jorganom boje žada i
ukrasnim jastucima, a primetila je i lepu, staru komodu sa fiokama na kojoj je
nedostajala jedna ručka, kao i malo perja po sobi.
„On ovde ima svoje kupatilo, sa velikom kadom koja ima masažere, kao i tuš-
kabinu svu u staklu u koju voda dolazi sa obe strane. Ja koristim ovo ovde, koje
ima dva lavaboa i ovo što liči na ve-ce šolju, a nije to.”
„Bide?”
„Pretpostavljam. Tata kaže da je to baš moderno i da je uglavnom za dame.
Ovo je moja soba.”
Bila je to bajkovita soba za devojčice koju je opremio čovek koji je očigledno
shvatao da detinjstvo kratko traje i da je veoma dragoceno. Sve je bilo roze i belo.
Krevet sa baldahinom bio je na sredini sobe, a oko njega su se ređale police sa
lutkama, knjigama i raznim igračkama, snežno beli toaletni stočić sa zaobljenim
ogledalom, kao i mali, dečji radni sto pun šarenih papira i bojica.
Zidovi su bili ispunjeni uramljenim scenama iz bajki. Pepeljuga je bežala niz
stepenice srebrnog dvorca, a cipelica je ostala iza nje. Zlatokosa je pustila kosu
niz kulu i čežnjivo posmatrala svog princa. Bio je tu i prepredeni, ali ljubazni
vilenjak iz jedne od Bunovih knjiga i - na potpuno Anino iznenađenje - jedna od
nagrađenih ilustracija njene tetke.
„Ovo je iz Zlatne lopte.”
„Dama koje je to napisala poslala je ovo tati za mene kada sam bila baš mala.
Odmah posle tatinih, najviše volim njene priče.”
„Nisam znala za to”, promrmljala je Ana. Koliko je ona znala, njena tetka
nikada nije ni sa kim delila svoje crteže, osim sa porodicom.
„Tata je nacrtao vilenjaka, a sve ostalo moja majka.”

~ 70 ~
 Knjige.Club Books

„Predivno je!” Ne tako vešto, pomislila je Ana, i možda ne tako dovitljivo kao
Bunov vilenjak, možda ne ni tako elegantno kao crteži njene tetke, ali ipak lepo
naslikano i sa pravom magijom bajke.
„Nacrtala ih je za mene kada sam bila beba. Nana je rekla tati da ih skloni
kako ja ne bih bila tužna, ali nisam tužna zbog njih. Volim da ih gledam.”
„Imaš sreće što imaš nešto tako lepo da te podseća na nju.”
Džesi je trljala sanjive oči i borila se da ne zeva. „Imam i lutke, ali se sa njima
ne igram toliko. Moje bake vole da mi ih kupuju, ali ja više volim plišanog morža
kog mi je tata kupio. Da li ti se dopada moja soba?”
„Prelepa je, Džesi!”
„Mogu da vidim vodu i tvoje dvorište sa prozora.” Sklonila je zavese sa
prozora da bi joj pokazala pogled. ,,A to je Dejzin krevet, ali ona voli da spava sa
mnom.” Džesi je pokazala na krevet od pruća za pse sa velikim roze jastukom
„Možda bi želela da legneš dok se Dejzi ne vrati.”
„Možda.” Džesi je sumnjivo pogledala Anu. „Nisam baš puno umorna. Da li
znaš neku priču?”
„Mogla bih da smislim neku.” Podigla je Džesi i stavila je da sedne na krevet.
„Kakve priče voliš?”
„Magične!”
„Te su najbolje!” Mislila je koji trenutak, a onda se nasmejala. „Irska je jedna
stara zemlja”, počela je i stavila ruku preko devojčicinih ramena. „Puna je
tajnih mesta, mračnih brda i zelenih polja, a voda je tamo tako plava da mogu oči
da te zabole ako dugo gledaš u nju. U Irskoj već vekovima postoji magija i to je
bezbedno mesto za vile, vilenjake i veštice.”
„Dobre ili loše veštice?”
„I za jedne i za druge, ali oduvek je bilo više dobrih nego loših, ne samo među
vešticama već u svemu.”
„Dobre veštice su lepe”, rekla je Džesi prelazeći rukom preko Anine mišice.
„To je ono što ti znaš. Da li je ovo priča o dobroj veštici?”
„Zaista jeste. Veoma dobroj i veoma lepoj veštici i veoma dobrom i veoma
lepom vešcu.”
„Muškarci nisu veštice”, obavestila ju je Džesi kikoćući se. „Oni su
čarobnjaci.”
,,Ko ovde priča priču?” Ana je poljubila Džesi u glavu. „Sada, jednog dana,
pre ne tako mnogo godina, jedna lepa, mlada veštica putovala je sa svoje dve
sestre kako bi posetile svog dedu. On je bio veoma moćan veštac - čarobnjak - ali
je postao pomalo džangrizav i bilo mu je malo dosadno kada je ostario. Nedaleko
od kuće u kojoj je živeo nalazio se dvorac. Tamo su živela tri brata rođena istog
dana. Tri veoma moćna čarobnjaka. Koliko sećanje dopire u prošlost, stari
čarobnjak i porodica tri brata bili su u zavadi. Niko se više nije sećao zbog

~ 71 ~
 Knjige.Club Books

čega, ali ona je i dalje postojala, i porodice nisu govorile jedna sa drugom
generacijama.”
Ana je stavila Džesi na krilo i mazila ju je po kosi dok joj je pričala priču.
Smejala se u sebi i nije ni primetila da je počela da priča svojim izvornim
irskim izgovorom.
„Međutim, mlađa veštica, pored toga što je bila veoma lepa, bila je i veoma
tvrdoglava. I vrlo radoznala. Jednog lepog letnjeg dana krišom je izašla iz
čarobnjakove kuće, prešla preko polja i livada i krenula prema dvorcu gde su
živeli neprijatelji njenog dede. Na putu je naišla na jezerce i zastala da se odmori
i probrčka noge, ali i da bi proučila dvorac iz daljine. I dok je sedela tamo mokrih
nogu i kose puštene niz ramena, iz jezera je iskočila žaba, sela na obalu i obratila
joj se.
’Svetla damo’, rekla je, ’zašto lutaš mojom zemljom?’
Mlada veštica nije bila začuđena što žaba govori. Napokon, bila je dobro
upoznata sa magijom i naslutila je da je u pitanju neki trik.
’Tvojom zemljom?!’, rekla je. ’Žabe imaju samo vodu i močvaru. Idem putem
koji sama biram.’
’Ali tvoja stopala su u mojoj vodi tako da moraš da platiš.’
Ona se nasmejala i rekla da ona ništa ne duguje jednoj običnoj žabi.
Pa, nije ni potrebno reći da je žaba bila zbunjena devojčinim stavom. Ipak,
nije svaki dan izlazila iz vode i razgovarala sa prelepom ženom, pa je očekivala
makar neki vrisak ili malo strahopoštovanja. Žaba je veoma volela trikove i bila
je krajnje razočarana što ovaj nije ispao kako je ona zamišljala. Objasnila je gošći
da ona nije obična žaba i da će, ako devojka ne pristane da plati, morati da je
kazni. A šta je smislila žaba, tj. žabac? On je tražio poljubac, uz obećanje da će se
pretvoriti u zgodnog princa. Devojka je baš to i pretpostavila, pošto je, kao što
rekoh, bila mlada, ali ne i glupa. Rekla mu je da sumnja u njegovo obećanje i da
neće trošiti svoje poljupce na njega.
Sada je žabac bio veoma ljut i pokrenuo je svoju magiju. Dunuo je snažan
vetar i zanjihao grane, a ona je na to samo zevnula. Na kraju snaga, iscrpljeni
žabac skočio je u njeno krilo i počeo da je grdi. Da bi ga naučila pameti zbog te
drskosti, podigla ga je i bacila u vodu. Ali na površinu nije isplivao žabac, već
mladić, veoma mokar i besan što mu šala nije uspela. Kada je doplivao do obale,
počeli su da viču jedno na drugo, preteći činima i prokletstvima, bacajući munje
preko neba i probadajući vazduh gromovima. Iako mu je ona pretila proganjanjem
u paklu i nekim još gorim stvarima, on je rekao da će on naplatiti svoju cenu bez
obzira na sve, zato što je to bila njegova zemlja, njegova voda i njegovo pravo.
I onda ju je sočno poljubio!
I desilo se samo to da se žestina u njenom srcu pretvorila u toplotu, a bes u
njegovim grudima u ljubav, zato što čak i vešci mogu da padnu pod najmoćniju
od svih čarolija. Tada i tu, obećali su se jedno drugom, a nakon nekoliko meseci

~ 72 ~
 Knjige.Club Books

venčali su se baš tu, na obali jezera. I bili su srećni, tada i zauvek, živeći živote
pune ljubavi.
Iako više nije mlada, veštica još uvek, svake godine, u lep letnji dan, odlazi
do tog jezera, klati nogama po vodi i čeka besnog žapca da joj se pridruži.”
Ana je podigla usnulu devojčicu. Morala je da ispriča priču do kraja zbog sebe
- ili je tako mislila. Kada je pokrila Džesi, Bun je stavio svoju ruku na njenu.
„To je bila prilično dobra priča za jednog amatera. Mora da je irska.”
„To je stara porodična priča”, rekla je, misleći koliko često je čula priču kako
su se njeni otac i majka upoznali.
Vešto je odvezao pertle na Džesinim cipelama. „Pazi, možda je ukradem.”
Dok je ušuškavao Džesi, Dejzi je skočila i smestila se u dno kreveta. „Da li ti
je prijala šetnja?”
„Nakon što sam prestao da osećam krivicu što sam te ostavio sa svim tim
sudovima - a to je trajalo oko devet-deset sekundi!” Sklonio je Džesi kosu sa obrve
i sagnuo se da je poljubi za laku noć. „Jedna od stvari koje ne možeš da izbegneš
u detinjstvu je da ovako zaspiš.”
„Da li te još uvek muči nesanica?”
„Imam mnogo toga na pameti.” Uzimajući Anu za ruku, izveo ju je iz sobe
ostavivši vrata otvorena, kao što je uvek radio. „Veći deo toga si ti, ali ima tu još
toga.”
„Ne laska mi to. Žao mi je što loše spavaš.” Zastala je na vrhu stepenica.
„Zaista, Bune, mogu da ti dam nešto...” porumenela je i nasmejala se kada je
videla svetlost u njegovim očima, „veoma blag, veoma bezbedan biljni lek.”
„Radije bih imao seks.”
Odmahujući glavom, nastavila je da silazi niz stepenice. „Ne shvataš me
ozbiljno.”
„Naprotiv!”
„Mislim na lečenje biljem.”
„Ne znam ništa o tome, ali ne potcenjujem.” Niti je želeo da joj dozvoli da
mu kaže makar nešto o tome.
„Zašto se baviš time?”
„To me je oduvek zanimalo. U mojoj porodici već generacijama postoje
iscelitelji.”
„Doktori?”
„Ne baš...”
Bun je poneo čaše i vino kada su krenuli na trem.
„Nisi želela da budeš doktor?”
„Nisam se osećala dovoljno obrazovanom da studiram medicinu.”
„Pa sad, veoma je čudno da to kaže jedna moderna, nezavisna žena.”
~ 73 ~
 Knjige.Club Books

„Te dve stvari nisu povezane.” Prihvatila je čašu koju joj je ponudio. „Nije
moguće sve izlečiti. A ja... teško mi je da budem u blizini onih koji pate. Ono
čime se ja bavim je moj način da zadovoljim moje potrebe i zaštitim samu sebe.”
Osećala je da je to najviše što može da mu kaže. „I volim da radim sama.”
„Znam taj osećaj. Moji roditelji su mislili da sam lud. Pisanje je u redu, ali
mislili su da ću napisati neki veliki američki roman, u najmanju ruku. Bilo im je
teško, u početku, da progutaju činjenicu da pišem bajke.”
„Mora da su sada ponosni na tebe.”
„Na neki svoj način. Oni su fini ljudi”, rekao je polako, shvativši da o njima
nije razgovarao ni sa kim sem sa Alis, „Uvek su me voleli. Sam bog zna kako su
razmazili Džesi. ipak, teško im je da shvate da ja možda ne želim ono što oni žele.
Kuću u predgrađu, pristojnu partiju golfa i suprugu koja mi je posvećena.”
„Ništa od toga nije loše.”
„Nije, to sam nekada i imao - osim golfa. A ne bih da provedem ostatak svog
života ubeđujući ih da sam zadovoljan kako stvari trenutno stoje.” Uzeo je mali
pramen njene kose između prstiju. „Zar tebi tvoji ne pričaju isto? ’Anastasija,
kada ćeš da se skrasiš sa nekim mladim čovekom i zasnuješ porodicu?’ ”
„Ne”, nasmejala se nad čašom sa vinom. „Apsolutno ne.” Sama pomisao da
njeni otac ili majka to govore, ili čak to pomisle, naterala ju je da se ponovo
nasmeje. „Pretpostavljam da se može reći da su moji roditelji... ekscentrični.”
Udobno je zabacila glavu i pogledala zvezde. „Mislim da bi oboje bili
zaprepašćeni kada bih se skrasila sa nekim finim momkom. Nisi mi rekao da imaš
jedan od crteža tetka Brajne.”
„Kada si govorila o toj porodičnoj vezi, bila si u takvom raspoloženju da si
mogla da me sažvaćeš i ispljuneš. Pa, nije mi se činilo da je pravi trenutak da ti to
spomenem. Posle sam verovatno zaboravio na to.”
„Očigledno ima visoko mišljenje o tebi. Dala je samo jedan crtež Nešu posle
venčanja i on godinama žudi za još kojim.“
„Stvarno? Sigurno ću mu to natrljati na nos kada ga sledeći put budem video.”
Dotaknuvši vrhom prsta njenu bradu naterao ju je da okrene lice prema
njemu. “Prošlo je mnogo vremena od kada sam poslednji put sedeo na tremu i
ljubio se sa nekim. Pitam se da li je osećaj još uvek dobar.”
Prešao je svojim usnama preko njenih jednom, dva puta, tri puta, sve dok
njene usne nisu zadrhtale i otvorile se, pozivajući ga. Uzeo je čašu iz njenih
prstiju, stavio je sa strane dok je usnama uzimao ono što mu je bilo ponuđeno.
Njen sladak, tako sladak ukus ga je grejao, smirivao, uzbuđivao. Njen meki
dodir ga je zavodio, privlačio, opčinjavao. A tihi, tako tihi, ali brzi uzdah koji je
ispustila učinio je da mu niz kičmu prođe jeza brzo kao munja.
Međutim, on nije bio momčić koji napipava i traži u mraku. Vulkan želja koji
je bukteo u njemu sa uspehom je obuzdavao. Ali kada već nije mogao da joj
pruži punoću svoje strasti, mogao je da joj ponudi prednosti svog iskustva.
~ 74 ~
 Knjige.Club Books

Dok se opijao njom, lagano, bolno, malo po malo, pružio joj je pažnju i
nežnost zbog koje se ona bespomoćno klackala na toj poslednjoj prepreci pred
rađanjem ljubavi.
Da je neko ovako drži, pomislila je kroz maglu, sa toliko saosećanja
pomešanog sa željom! U svim svojim maštarijama nikada nije došla do toga.
Njegov jezik je plesao preko njenog, pružajući joj sve te tamne i mračne ukuse
muškarca. Njegove ruke su je milovale, ubeđujući je, a ona je osećala kako mu se
mišići na rukama stežu.
Kada su njegove usne napustile njene i krenule dalje niz njenu vilicu i preko
vrata, izvila se, željna, očajnički željna da joj pokaže još.
Osetio je kako se predala, jasno kao što je osetio noćni povetarac na svojoj
koži. Znajući da će ga to dovesti još bliže ivici, popustio je pod grozničavom
željom za dodirom.
Bila je mala, čudesno malena. Anino srce je fanatično udaralo pod njegovom
rukom. Mogao je skoro da oseti njen ukus, taj vreli satenski ukus na svojim
usnama, na svom jeziku, duboko u svojim ustima. Bilo je pravo mučenje da je ne
proba sada, da joj ne podigne haljinu do struka i naslađuje se.
Osetio je kroz svilu njene očvrsle bradavice i zbog toga je zastenjao dok je
ponovo svojim usnama doticao njene.
A one su bile podjednako strastvene, očajne. Ruke su joj lutale po njemu, kao
i njegove po njoj. Znala je da se potpuno predala i da nema povratka. Ali neće
sada voditi ljubav. To nije moglo da se desi sada, pod svetlošću zvezda na tremu,
ispod prozora gde je spavalo dete koje je moglo da se probudi i traži svog tatu
usred noći.
Međutim, nije bilo povratka od zaljubljivanja. Ne za nju. Nije mogla da
promeni plimu i oseku svojih osećanja kao što nije mogla da utiče na krv koja joj
je proticala venama.
I zbog toga, doći će vreme, veoma uskoro, kada će mu dati ono što nikome
drugom nije dala.
Preplavljena osećanjima, pomerila je glavu i zarila je u njegovo rame. „Nemaš
pojma šta mi radiš.”
„Onda mi reci.” Uhvatio joj je ušnu školjku zubima, od čega je zadrhtala.”
„Želim da čujem kako mi to govoriš.”
„Činiš da me sve boli od želje i čežnje.” I nade, pomislila je čvrsto zatvarajući
oči. „Niko to nije ranije činio!”
Posle dugog, drhtavog daha, izvukla se od njega. „Toga smo se oboje plašili.”
„Ne mogu to da poreknem.” Oči su mu bile kao kobalt pod slabom svetlošću.
„Kao što ne mogu da poreknem ni činjenicu da je moja želja da te sada odnesem
gore i spustim na moj krevet jednaka želji da i dalje dišem.”

~ 75 ~
 Knjige.Club Books

Od te slike srce je počelo ludački da joj lupa. „Da li veruješ u neizbežno,

Bune?”
„Moram.”
Klimnula je glavom. „I ja. Verujem u sudbinu, kaprice sudbine, trikove
nečega što je čovek ranije nazivao bogovima. Kada pogledam tebe, vidim
neizbežno.” Ustala je i stavila glavu na njegovo rame da bi ga sprečila da i on
ustane sa njom. „Da li možeš da prihvatiš da imam tajne koje ne mogu da ti kažem,
koje čine deo mene i koje ne mogu da podelim?” U njegovim očima videla je i
začuđenost, i poricanje. Odmahnuo je glavom pre nego što je progovorio. „Nemoj
sada da odgovoriš... Moraš da razmisliš o tome i da budeš siguran u vezi sa tim.
Kao i ja.”
Sagnula se da ga poljubi, a zatim se brzo i snažno povezala sa njim. Osetila
je u njemu trzaj od iznenađenja pre nego što se povukla. „Lepo spavaj noćas!”
rekla je znajući da će tako i biti, ali da ona noćas neće spavati.

~ 76 ~
 Knjige.Club Books

Sedmo poglavlje

Jedini poklon koji bi Ana uvek sebi poklanjala za rođendan bio je potpuno
slobodan dan. Mogla bi da bude ili sasvim lenja ili radna. Mogla bi da ustane u
zoru i da jede sladoled za doručak ili bi ostajala u krevetu do podne gledajući stare
filmove na televiziji.
Jedini plan za taj poseban dan u godini koji je pripadao samo njoj, bio bi da
nema plana uopšte. Ustala je rano, uživala u dugoj kupki sa svojim omiljenim
uljima i vrećicom od muslina punom osušenih travki koje su imale opuštajuće
dejstvo. Da bi dodatno razmazila sebe, stavila je i masku za zatezanje lica od
cvetova zove, jogurta i praha kaolina, slušala harfu i pijuckala ledeni sok dok je
pakovanje delovalo i otpuštalo svoju magiju.
Osveženog lica i svilene kose, namazala je svoje lično ulje za telo, a zatim
navukla svileni ogrtač boje mesečevih zraka.
Kada se vratila u spavaću sobu, razmišljala je da li da se ponovo uvuče u
krevet i da potpuno uživa u jutru. Međutim, na sredini sobe, gde se pre njenog
odlaska u kupatilo nalazila samo antička prostirka za molitvu, sada je stajala
velika drvena komoda.
Kratko ciknuvši od zadovoljstva, brzo joj je prišla i počela rukama da miluje
staro izrezbareno drvo, ispolirano tako da se u njemu moglo ogledati. Mirisalo je
na pčelinji vosak i ruzmarin, a pod prstima je bilo kao svila. To je bila stara
komoda, mnogo godina stara! Divila joj se od malena, kada je živela u dvorcu
Donovanovih. Čarobnjakova komoda, govorilo se da je nekada bila u Kamelotu i
da ju je mladi Artur naručio za Merlina.
Nasmejala se i uzdahnula, a zatim sela na pete. Uvek bi uspevali da je
iznenade, pomislila je Ana. Njeni roditelji, njene tetke i stričevi,., koji su bili tako
daleko, ali ne daleko i od njenog srca.
Udruženim moćima, šest veštica i čarobnjaka poslalo joj je komodu iz Irske
svetlucanjem kroz vazduh, kroz vreme, kroz prostor, sredstvima koja su bila
mnogo manje i mnogo više od uobičajenih.
Polako je podigla poklopac i miris starih vizija, drevnih čarolija, beskrajnih
čini, dopro je do nje. Bio je suv, aromatičan, kao miris smrvljenih suvih latica
cvetova, oštar od dima hladne vatre koju čarobnjak priziva noću.
Klekla je i podigla ruke, a zatim ih položila na komodu osetivši kako joj
dlanovi klize po njoj.

~ 77 ~
 Knjige.Club Books

Tu se nalazila moć koju je trebalo poštovati, prihvatiti. Šaptala je reči na

starom jeziku, jeziku Mudrih. Prizvala je vetar koji je pomerao zavese i činio da
joj kosa leti oko lica. Vazduh je pevao, na hiljade harfinih struna plakalo je na
vetru, a zatim je usledila tišina.
Spuštajući ruke, Ana je jednu zavukla u komodu. Amajlija od heliotropa,
krvavog kamena. Zbog tog kamena, crvenog iznutra, koji je krvario kroz
tamnozelenu boju, Ana je ponovo sela na pete. Znala je da je pripadao majčinoj
porodici generacijama unazad - isceliteljski kamen velike vrednosti i snažne moći
Oči su joj se napunile suzama kada je shvatila da je predat njoj da je označi kao
isceliteljku najvišeg reda, kao što se desilo i pola veka ranije.
Njen dar, pomislila je prelazeći prstima preko kamena, uglačanog tokom
vekova od mnogih prstiju. Njeno nasleđe.
Nežno ga je vratila u komodu i potražila sledeći dar. Podigla je kuglu od
kalcedona. Njegova skoro providna površina nudila joj je pogled na univerzum,
ako bi izabrala da to pogleda. To je bilo od Sebastijanovih roditelja, znala je, pošto
ih je osetila kada je stavila ruke na kuglu. Pored toga, bila je tu i ovčja koža sa
natpisom na starom jeziku. Vilinska priča, primetila je dok ju je čitala i nasmejala
se. Stara kao vreme, slatka kao sutrašnjica! Tetka Brajna i stric Metju, pomislila
je kada ju je vratila unutra.K nj i g e. C l u b.
Iako je amajlija bila poklon od majke, Ana je znala da ima uvek i nešto
posebno od oca. Pronašla je šta je tražila i smejala se kada je videla šta je u pitanju.
Žaba, veličine njenog nokta na palcu, detaljno izrezbarena u žadu.
„Izgleda baš kao ti, tata!” rekla je i ponovo se nasmejala. Vrativši je na mesto,
zatvorila je komodu i ustala. U Irskoj je po podne, pomislila je, i šestoro ljudi je
čekalo poziv da bi saznalo da li su joj se dopali darovi.
Kada je pošla prema telefonu, začula je kucanje na vratima. Srce joj je brzo,
neravnomerno poskočilo, a zatim se ponovo smirilo. Irska će morati da sačeka.

Bun je držao poklon iza leđa. Postojao je još jedan poklon, koji su Džesi i on
zajedno izabrali. Ipak, ovaj poklon je želeo da on da Ani sam.
Čuo ju je kako dolazi i osmehnuo se. Spremio se da se pozdravi sa njom, reči
su mu bile navrh jezika. Sreća pa nije progutao ceo svoj jezik kao i sve reči kada
ju je video.
Blistala je, njena kosa padala je kao svetio zlato duž leđa preko ogrtača boje
srebra. Oči su joj bile tamnije, dublje. Kako mogu da budu tako bistre kao voda,
pitao se, a da deluju kao da čuvaju na hiljade tajni? Veličanstveni miris žene koji
ju je obavijao skoro ga je bacio na kolena. Kada je Kvigli brzo došao do njegovih
nogu da bi ga pozdravio, Bun je poskočio kao da ga je neko ubo.
„Bune!” Prigušujući smeh u grlu, Ana je stavila ruke na vrata sa mrežicom.
„Da li si dobro?” “Da, da... Ja... Da li sam te probudio?”

~ 78 ~
 Knjige.Club Books

„Ne.” Mirna, onoliko koliko je on bio uznemiren, otvorila je vrata i pozvala

ga da uđe. „Ustala sam odavno. Samo sam bila malo lenja.” Pošto je on i dalje
stajao na tremu, nagnula je glavu i pitala ga. „Da li želiš da uđeš?”
„Naravno!” Zakoračio je unutra, ali je ostao na bezbednoj udaljenosti.
Suzdržavao se koliko je mogao tokom proteklih nekoliko nedelja, odolevao
je iskušenju da prečesto bude sam sa njom, trudeći se da održi lagano
raspoloženje kada su bili sami. Shvatio je sada da je njegova samokontrola bila za
obostrano dobro.
Bilo je bolno odoleti joj, čak i kada su stajali napolju na suncu i razgovarali o
Džesi ili o Aninoj bašti, njenom ili njegovom poslu.
Međutim, da stoji ovako blizu nje, u praznoj i tihoj kući, okružen ženskim
mirisom, mučilo je sva njegova čula, toliko da je to jedva uspevao da podnese.
„Nešto nije u redu?”, pitala je, ali se osmehivala kao da je znala.
„Ne, sve je u redu... Ah, kako si ti?”
„Dobro!” osmeh joj se raširio, smekšao. ,,A ti?”
„Sjajno!” Pomislio je da bi se pretvorio u kamen kad bi pokušao još malo da
se stegne. „Dobro.”
„Htela sam da napravim čaj, Možeš da mi se pridružiš. Nemam kafu, žao mi
je.”
„Čaj,” Ispustio je tihi uzdah. „Divno!” Posmatrao ju je kako odlazi do šporeta,
mačka joj se motala oko nogu kao sivo uže. Stavila je čajnik, a zatim sipala
Kvigliju doručak u njegovu činiju. Čučnuvši, pomilovala je mačora koji je odmah
prionuo na jelo. Ogrtač je skliznuo i otkrio mlečno-belu nogu.
„Kako su lazarkinja i blagovanj?”
„Ah...”
Zabacila je glavu unazad, pogledala ga i nasmejala se. „Dala sam ti ih da ih
presadiš u svoje dvorište.”
„A, to! Odlično izgledaju!”
„Imam i bosiljak i nešto majčine dušice zasađene u saksijama u stakleniku.
Možda bi želeo da ih uzmeš i držiš na kuhinjskom prozoru zbog kuvanja.”
Ustala je kada je voda u čajniku počela da vri. „Mislim da ćeš videti da su bolji
od onih kupljenih u prodavnici.”
„To bi bilo sjajno!” Skoro da je opet bio opušten, pomislio je. Nadao se.
Smirivalo ga je da je posmatra kako kuva čaj, zagreva mali porcelanski čajnik,
kašičicom uzima aromatično lišće iz svetloplave tegle. Nije znao da žena
istovremeno može da deluje umirujuće i zavodljivo. „Džesi dreždi nad onim
semenom nevena koje si joj dala k’o kvočka nad jajima.”
„Ne daj joj samo da suviše zaliva.” Stavila je čaj da se natapa i okrenula se.
„Pa?”
Trepnuo je. „Pa?”
~ 79 ~
 Knjige.Club Books

„Bune, hoćeš li mi pokazati šta ti je iza leđa ili ne?”

„Ne mogu te prevariti, zar ne?” Dao joj je kutiju uvijenu u svetloplavi papir.
„Srećan rođendan!”
„Kako si znao da mi je rođendan?”
„Neš mi je rekao. Zar nećeš da ga otvoriš?”
„Naravno da hoću.” Pocepala je papir i videla kutiju sa logom Morganine
prodavnice. „Odličan izbor!” rekla je. „Ne možeš pogrešiti ukoliko mi kupiš nešto
iz Vike.” Otvorila je kutiju i uzdahnula. Izvadila je malu figuricu čarobnice
izrezbarenu u ćilibaru.
Glava joj je bila zabačena unazad, a preko ogrtača padali su joj pramenovi
kose boje tamnog zlata. Tanke ruke bile su podignute, savijene u laktovima,
skupljenih dlanova - oslikavale su stav koji je Ana tog jutra imala za komodom.
U jednoj elegantnoj ruci držala je blistavi mali biser, a u drugoj tanki srebrni
štapić.
„Prelepa je”, promrmljala je Ana. „Apsolutno prelepa!”
„Svratio sam u prodavnicu prošle nedelje, i Morgana ju je tek dobila.
Podsetila me je na tebe.”
„Hvala ti!” Još uvek držeći figuricu, podigla je svoju slobodnu ruku do
njegovog obraza. „Nisi mogao da nađeš ništa savršenije.”
Nagnula se podigavši se na prste da bi svojim usnama dodirnula njegove.
Znala je tačno šta radi, baš kao što je znala, dok joj je uzvraćao poljubac, da se
maksimalno kontrolisao. Moć, sveža kao kiša, lagano je uplovila u nju.
To je čekala, zbog toga je provela celo jutro sprovodeći taj drevni, ženski
ritual sa travkama, uljima, kremama i parfemima.
Zbog njega. Zbog nje. Zbog njihovog prvog puta zajedno.
U stomaku mu se kidalo, a od želje u glavi mu je odzvanjalo kao da ga neko
udara čekićem. Iako su im se usne jedva dodirivale, njen ukus ga je omamio, od
čega su njegovo suzdržavanje i kontrola gubili svaku važnost. Pokušao je da se
povuče, ali njene ruke su kao svila skliznule oko njega.
„Ana...”
„Ššš...” Smirivala ga je i uzbuđivala dok su se njene usne nežno igrale sa
njegovim. „Samo me poljubi.”
Kako je mogao da to ne učini, kada su se njene usne tako nežno otvarale pod
njegovim? Obuhvatio joj je lice rukama, prsti su mu bili veoma napeti dok je
vodio žestok rat unutar sebe da ne ode predaleko.
Kada je telefon zazvonio, zastenjao je što zbog uzbuđenja koje ga je mučilo,
što zbog olakšanja. „Bolje da idem.”
„Ne.” Poželela je da se glasno nasmeje, ali samo se osmehnula kada se izvukla
iz njegovog zagrljaja. Nikada nije osetila slađu moć od ove. „Molim te, ostani.
Zašto ne sipaš čaj dok ja telefoniram?”
~ 80 ~
 Knjige.Club Books

Da sipam čaj, pomislio je. Biće srećan ako bude uspeo da podigne čajnik.
Potpuno sluđen, naslepo se okrenuo prema šporetu dok je ona uzimala slušalicu
sa zida.
„Mama!” Sada se zaista smejala, a Bun je u tom smehu čuo čistu radost.
„Hvala ti! Hvala vam svima! Da, dobila sam jutros. Predivno iznenađenje!”
Ponovo se smejala. „Naravno. Da, dobro sam. Osećam se predivno. Ja - tata.”
Zakikotala se kada se njen otac ubacio u razgovor. „Da, znam šta znači žaba.
Mnogo mi se sviđa. I ja tebe volim! Ne, hvala ti, više mi se sviđa od prave žabe.”
Nasmejala se Bunu kada joj je ponudio čaj. „Tetka Brajna? Divna je priča! Da,
jesam. Morgana je veoma dobro, kao i blizanci. Sada ima još malo vremena. Da,
stići ćeš na vreme.”
Sav uznemiren, Bun je tumarao po sobi, pijuckajući čaj koji je bio
iznenađujuće dobar. Pitao se šta je, kog đavola, stavila u njega. Samo od slušanja
njenog glasa sve ga je bolelo.
Mogao je da izađe na kraj sa tim, podsetio je samog sebe. Popiće čaj veoma
civilizovano - dok drži ruke podalje od nje. Zatim će pobeći, zatrpati se poslom
do kraja dana da ne bi razmišljao o njoj.
Njegova priča još nije bila gotova i uskoro je nameravao da počne sa
ilustrovanjem. Već je znao šta je želeo.
Anu.
Žustro je odmahnuo glavom i uzeo gutljaj čaja. Zvučalo je kao da će da
razgovara sa svim mogućim rođacima koje ima. To je bilo u redu, to je bilo
mangupski. Tako će imati vremena da se smiri.
„Da, i ti meni nedostaješ. I svi vi! Vidimo se za nekoliko nedelja. Zbogom!”
Oči su joj bile malo suzne kada je spustila slušalicu, ipak se osmehnula Bunu.
„Moja porodica”, objasnila je.
„Shvatio sam to.”
„Poslali su mi jutros komodu sa poklonima, a ja nisam uspela da ih pozovem
i da im se zahvalim.”
„To je lepo. Vidi, ja stvarno - jutros?” rekao je malo se namrštivši. „Nisam
video nikakav kamion za isporuku.”
„Rano je stiglo.” Sklonila je pogled i spustila šolju sa čajem. „Specijalna
isporuka, moglo bi se reći. Svi s nestrpljenjem čekaju da se vidimo krajem
meseca.”
„Biče ti drago da ih vidiš.”
„Kao i uvek. Svi su bili kratko ovde tokom leta, ali zbog sveg tog uzbuđenja
oko brze veridbe i venčanja Sebastijana i Mel, nije bilo vremena da budemo
zajedno.” Otvorila je vrata da pusti Kviglija napolje. „Da li bi hteo još čaja?”
„Ne, hvala, zaista! Trebalo bi da idem. Da počnem da radim.” Već se okretao
prema vratima. „Srećan rođendan, Ana!”

~ 81 ~
 Knjige.Club Books

„Bune!” Stavila je ruku na njegovu mišicu i osetila kako su mu mišići

zadrhtali. „Svake godine sebi za rođendan poklonim nešto. Nešto veoma
jednostavno, zaista.
Tog dana radim šta god poželim, šta god pomislim da treba da uradim.” Činilo
se kao da se uopšte ne pomera, ali je zatvorila vrata i stala između njih i njega.
„Ove godine biram tebe. Ako me i dalje želiš.”
Njene reči kao da su mu odzvanjale u ušima, dok je zurio u nju. Delovala je
tako smireno, tako krajnje spokojno, kao da razgovara o vremenu. „Znaš da te
želim.”
„Da” Nasmejala se. Bila je sasvim mirna. „Da, znam!” Kada je zakoračila
prema njemu, on se povukao. Da li je ovo zavođenje, pitala se gledajući ga u oči.
„Vidim to kada te pogledam i osećam kada god me dodirneš. Bio si veoma
strpljiv, veoma drag, održao si reč da se ništa neće desiti između nas dok ja to ne
odlučim.”
„Pokušavam.” Nestabilno je napravio još jedan korak unazad. „Nije lako.”
„Nije ni meni lako.” Stajala je tu, a srebrni ogrtač svetlucao je na njoj. „Ti
samo treba da me prihvatiš, da prihvatiš da sam spremna da ti pružim sve što
mogu. Uzmi to i neka to bude dovoljno.”
„Šta tražiš od mene?”
„Da budeš moj prvi ljubavnik”, jednostavno je rekla. „Da mi pokažeš šta sve
ljubav može biti.”
Usudio se da ispruži ruku i dodirne joj kosu. „Da li si sigurna?”
„Veoma sam sigurna.” Istovremeno nudeći i tražeći, ispružila je obe ruke.
„Hoćeš li me odneti u krevet i biti moj ljubavnik?”
Kako je mogao da odgovori? Nije bilo reči koje bi opisale šta se dešavalo u
njemu u tom trenutku. Zato nije trošio reči, već ju je uzeo u naručje.
Nosio ju je kao da je krhka i nežna čarobnica od ćilibara koju joj je poklonio.
On je, zaista, nju posmatrao na taj način i osetio je nalet panike pri pomisli da
neće biti dovoljno oprezan, ni uzdržan. Tako je lako oštetiti krhkost.
Kada je došao do stepenica i počeo da se penje uz njih, puls mu je snažno
lupao zbog iščekivanja i straha.
Za njeno dobro, želeo je da to bude noć, uz treperenje sveća, laganu muziku i
srebrnu mesečevu svetlost. Ipak, činilo se ispravnim da vodi ljubav sa njom,
prvi put, ujutru, kada je sunce postajalo sve jače na jasnom plavom nebu i kada se
čula pesma ptica iz njene bašte, kao i zvuk zvončića okačenih kraj njenih prozora.
„Gde?”, pitao ju je, a ona je pokazala prema vratima svoje spavaće sobe.
Mirisala je na nju, na mešavinu ženskih mirisa i parfimisanih pudera - i na još
nešto, na nešto što nije mogao tako lako da prepozna. Kao da je mešavina dima i
cveća. Sunčevi zraci radosno su se probijali kroz zavese koje su se talasale i

~ 82 ~
 Knjige.Club Books

svojom svetlošću zapljuskivali ogroman stari krevet sa veoma visokim

izrezbarenim uzglavljem.
Obišao je krevet, oduševljen duginim bojama koje su bacali kristali okačeni
o tanke žice ispred svakog prozora. Dugina svetlost umesto mesečeve, pomislio
je kada ju je spustio na krevet.
Glupo je da sada bude nervozna, rekla je sama sebi. Ipak, ruke su joj lagano
drhtale kada ih je ispružila prema njemu. Želela je ovo. Želela je njega. Međutim,
sva smirenost koju je osećala pre nekoliko trenutaka, nestala je pod naletom želje
i nervoze.
Mogao je da vidi želju i nervozu u njenim očima. Da li je ikako mogla da
razume da i on isto oseća? Bila je tako krhka i divna. Sveža i nedodirnuta.
Njegova, I znao je da je za oboje veoma važno da bude nežan.
„Anastasija”, gušeći sopstvene strahove, podigao je njenu ruku i prineo je ka
svojim usnama, „neću te povrediti. Kunem se”
„Znam to.” Spojila je svoje prste sa njegovim, poželevši da može da bude
sigurna da je to strah od trenutka koji žena doživi samo jednom u svom životu ili
je to strah od duboke ljubavi prema njemu koja ju je preplavljivala, zbog čega je
bila nestabilna i nesigurna. „Pokaži mi!”
Dok je duga plesala oko njih, spustio je svoje usne na njene. Dug, opojni
poljubac umirio je i mamio oboje. Vreme se zavrtelo, zanelo. Zaustavilo.
Postojale su samo njegove usne na njenima.
Dodirnuo joj je kosu, prolazio prstima kroz nju. Uživao u njenoj dužini. Da
bi udovoljio sebi, rasuo je njenu kosu svuda po jastuku, tako da je izgledala kao
gomila zlatne prašine na mekom irskom lanu.
Kada su mu se usne odvojile od njenih, krenule su na sporo, lenjo putovanje
po njenom licu sve dok nije osetio da je njeno nervozno drhtanje nestalo i da se
opustila. Čak i kada je svoje strahove predala blagim, slatkim osećajima koje joj
je pružio, nastavio je polako, tako lagano da se činilo kao da imaju čitavu večnost
samo za poljupce.
Čula ga je kako joj mrmlja reči podrške, lepa, lepa obećanja. Od blagog
mrmljanja njegovog glasa um joj je lebdeo, usne su joj se osmehivale kada su se
ponovo srele sa njegovim.
Trebalo je da zna da će sa njim biti ovako. Predivno, bolno lepo! Učinio je da
se oseća voljenom, čuvanom, bezbednom. Kada joj je sklonio ogrtač sa ramena
nije se plašila, već je radosno dočekala dodir njegovih usana na svom telu. Sada
puna želje, izvukla mu je košulju iz farmerki, a on je oklevao samo trenutak pre
nego što joj je pomogao da je skine.
Oteo mu se uzdah i telo mu je zadrhtalo. Gospode! Osećaj njenih ruku na
njegovim golim leđima! Borio se protiv pohlepe koja ga je obuzela i smirenih
ruku je otvorio njen ogrtač.

~ 83 ~
 Knjige.Club Books

Koža joj je bila mlečna. Nepodnošljivo meka i mirisna od ulja. Privlačila ga

je da je isproba, kao nektar. Kada je spustio usne na njene grudi, tihi, prigušeni
zvuk koji se čuo duboko iz njenog grla, odzvonio mu je u glavi kao grom.
Nežno je koristio svoj jezik i usne da bi je vodio ka sve većem zadovoljstvu,
dok su ga sopstvene strasti mučile, podsmevale mu se, zahtevajući od njega da
žuri, žuri, žuri.
Oči su joj bile tako teške; bilo je nemoguće otvoriti ih. Kako je mogao da zna
gde da je tačno dodirne, šta da isproba da učini da joj srce tako podrhtava u
grudima? Ipak, znao je. Uzdasi su joj se otimali kroz usne, dok joj je pružao još
ljubavi.
Tiha šaputanja, nežna milovanja. Miris lavande i nežnih ruža ispunjavao je
vazduh. Glatka posteljina postajala je sve toplija, koža sve vlažnija od strasti.
Svetlost duginih boja igrala joj je preko zatvorenih kapaka.
Lebdela je, podignuta magijom koju su zajedno stvarali. Dah joj se ubrzavao
dok se podizala sve više i više.
Osećala je žarku vrelinu od koje je gorela. Izlazila je iz nje tako brzo, tako
naglo da je uzviknula i uhvatila se za njega: „Ne! Ne, Bune, ja...” Zatim je usledio
bljesak, munjevito, probadajuće zadovoljstvo od čega se osećala kao da je
izgubila svu snagu, bila je ošamućena i drhtala je.
„Ana!” Morao je da zarije pesnice u dušek da bi sprečio sebe da uroni u nju,
i da ih oboje odvede tamo gde je znao da se nalaze tamne i očajnički žudne
nagrade. „Slatka Ana...” Poljubio ju je skoro progutavši njena dahćuća usta.
„Tako slatka. Nemoj da se plašiš.”
„Ne plašim se.” Uzdrmana do srži, držala ga je blizu sebe. Srce mu je snažno
lupalo blizu njenog, telo mu je bilo napeto kao struna. „Ne. Pokaži mi još!”
Potpuno je sklonio njen ogrtač izluđujući sebe prizorom njenog golog tela pod
obiljem svetlosti. Oči su joj sada bile otvorene, tamne i čvrsto su ga gledale.
Ispod tek probuđene strasti, video je poverenje, zbog čega se osetio poniznim.
Pokazao joj je još.
Strahovi su se istopili. Nije bilo mesta za njih kada joj je telo drhtalo pobuđeno
na desetinama osećaja. Kada ju je ponovo doveo do vrhunca, jahala je na oluji, na
veličanstvenoj vrelini, u očekivanju sledećeg talasa zadovoljstva.
Držao ju je, osećajući zadovoljstvo od njenog zadovoljstva, zadivljen
načinom na koji je reagovala na svaki dodir, svaki poljubac. Njena nevinost bila
je njegova, znao je. Zadržavajući svoj dah u plućima, dok mu je krv bučala u glavi,
ušao je u nju, pridržavajući je i očekujući da će se stegnuti i povikati. Znajući da
će morati da se zaustavi, bez obzira na to koliko njegovo telo bude želelo da
nastavi, ukoliko to zatraži od njega.
Međutim, nije se stegla, samo je uzdahnula njegovo ime kada ga je obgrlila
rukama. Kratak bol trenutno je bio prigušen zadovoljstvom jačim i većim od
svega što je ranije sanjala da je moguće osetiti.
~ 84 ~
 Knjige.Club Books

Njegova, pomislila je. Bila je njegova. I kretala se uz njega prativši nagon star
kao i vreme.
Dublje, sve dublje je klizio, ispunjavajući je, vodeći je do konačnog vrhunca.
Kada je uzviknula, dok joj je telo drhtalo, drhtalo od te veličanstvenosti, zario je
lice u njenu kosu i dopustio sebi da je prati.
Posmatrao je ples svetlosti na zidu, slušajući njeno srce kako se umiruje.
Ležala je mirno ispod njega, ruke su joj bile oko njega. Milovala je njegovu kosu.
Nije znao da može da bude ovako. To je bilo glupo, pomislio je. I ranije je bio
sa ženama. Štaviše, voleo je ranije, duboko koliko se može voleti. Ipak, ovo
ujedinjenje bilo je više od onoga što je ikada doživeo ili očekivao.
Nije znao na koji način to da joj objasni, kada ni njemu nije bilo jasno.
Kada joj je poljubio rame, podigao je glavu i pogledao ju je. Oči su joj bile
zatvorene, lice rumeno i krajnje opušteno. Pitao se da li ima predstavu o tome
kako je to jutro promenilo sve za oboje.
„Da li si dobro?”
Odmahnula je glavom, što ga je uspaničilo. U istom trenutku se zabrinuo i
oslonio na jednu ruku kako sva njegova težina ne bi bila na njoj. Pogledala ga je
kroz trepavice tako da je iza njih mogao da vidi te oči boje dima.
„Nisam dobro...”, glas joj je bio dubok i grlen, „...ja sam predivno! Ti si
predivan!” Blistav osmeh pojavio se na njenim usnama. „Ovo je predivno!”
„Zabrinula si me.” Sklonio joj je kosu sa obraza. „Mislim da nikada nisam bio
tako nervozan u svom životu.” Njene usne su iščekivale njegove kada je spustio
glavu da je poljubi. „Nije ti žao?”
Izvila je jednu obrvu: „Da li izgledam kao da mi je žao?”
„Ne.” Sada je polako proučavao crte njenog lica, prateći ih vrhom prsta.
„Izgledaš nekako zadovoljna sama sobom.” Zbog te činjenice osetio je nalet
dubokog zadovoljstva.
„Osećam se veoma zadovoljno. I lenjo...” Malo se protegla, a on se pomerio
da bi mogla da smesti glavu na njegovo rame.
„Srećan rođendan!”
Zakikotala mu se u vrat. „To je bio naj... najoriginalniji poklon koji sam ikada
dobila.”
„Poklon koji možeš iznova i iznova koristiti.”
„Još bolje!” Nagnula je glavu unazad i oči su joj sada bile ozbiljne. „Bio si
veoma dobar prema meni, Bune. Veoma dobar za mene.”
„To nije bilo ono što bih ja nazvao nekim nesebičnim činom. Ovo sam želeo
od prvog trenutka kada sam te video.”
„Znam, To me je plašilo - ali i uzbuđivalo.” Prešla je dlanom preko njegovih
grudi, poželevši da ovako ostanu zauvek, učaureni pod sunčevom svetlošću.

~ 85 ~
 Knjige.Club Books

„Ovo menja stvari ”

Ruka joj je zastala, postala je napeta. „Samo ako ti to želiš.”
„Onda, želim.” Seo je i podigao je i nju da sedne kako bi je gledao u lice.
„Želim da budeš deo mog života. Želim da budem sa tobom što je češće moguće
- a ne samo ovako.”
Osetila je kako stari, preterani strah pokušava da izbije na površinu. Odbijanje
bi sada sve uništilo. „Ja jesam deo tvog života. I od sada ću biti zauvek.”
Video je nešto u njenim očima, osetio je kako je napetost boravila zajedno sa
njima u toj prostoriji. „Ali?”
„Nema ali”, brzo je rekla i zagrlila ga. „Nema i. Sada nema ničega. Samo
ovo.” Poljubila ga je, unoseći sve što je mogla u taj poljubac, znajući da ih oboje
vara zadržavajući svoju tajnu.
Nije znala kako to da kaže, a da ga zadrži. „Biću ovde kada me budeš poželeo,
dokle god me budeš želeo. Obećavam!”
Ponovo ju je požurivao, prekoravao je samog sebe, kada se obesila o njega.
Kako je mogao da očekuje da bude zaljubljena samo zato što su vodili ljubav? Ni
sam nije bio siguran šta oseća. Sve se desilo isuviše brzo i on je pratio trenutna
osećanja. Dok je držao Anu, podsetio je sebe da nije mogao da razmišlja samo o
svojim potrebama. Tu je bila i Džesi.
Ono što se desilo sa Anom uticaće i na njegovu ćerku. Tako da ne može biti
grešaka, impulsivnog ponašanja i nikakve prave veze sve dok ne bude siguran.
„Ići ćemo polako”, rekao je, mada je osetio mrvicu ozlojeđenosti kada se Ana
istog trenutka opustila u njegovom zagrljaju. „Ali, ako se bilo ko drugi pojavi na
tvojim vratima sa poklonima ili da ti traži šolju šećera na zajam...”
„Izbaciću ga napolje!” Čvrsto ga je stegla. „Ne postoji niko osim tebe!”
Okrećući glavu, poljubila ga je u vrat. “Ti me činiš srećnom!”
„Mogu još više da te usrećim.”
Nasmejala se, zabacujući glavu unazad: „Zaista?”
„Ne tako...” Zabavljen i polaskan, zagrizao joj je donju usnu. „Svakako, ne
baš odmah. Više sam razmišljao u nekom drugom pravcu, da siđem dole i da ti
napravim ručak dok se ti razvlačiš po krevetu. A onda da ponovo vodim ljubav sa
tobom. I ponovo.”
„Pa...” To je bilo primamljivo, međutim, ona se suviše dobro sećala šta jedno
njegovo jelo može da učini sa kuhinjom, a ona je imala suviše tegli i flašica koje
možda on ne bi koristio na pravi način. „Zašto ne bismo ovako uradili - da ti
sačekaš mene dok napravim ručak?”
„Tvoj je rođendan!”
„Tačno!” Poljubila ga je pre nego što se izvukla iz kreveta. „Zbog toga ja
mogu da uradim sve na svoj način. Neće mi dugo trebati.”

~ 86 ~
 Knjige.Club Books

Trebalo bi da bude prilično glup čovek da ne prihvati takav dogovor, zaključio

je Bun kada se naslonio u krevetu prekrstivši ruke iza glave. Slušao je kako pušta
vodu u kupatilu pored sobe, a zatim je počeo da zamišlja kako bi bilo da provede
čitavo popodne u krevetu.
Ana je vezala ogrtač oko struka i sišla dole. Ljubav je, pomislila je, činila
predivne stvari za duh. Daleko, daleko više od bilo kog napitka koji je mogla da
napravi ili skuva. Možda će u pravo vreme, uz dovoljno te ljubavi, moći da mu da
i ostalo.
Bun nije bio Robert i bilo ju je sramota što ih je uporedila, makar i na trenutak.
Međutim, rizik je bio tako veliki, a dan tako čaroban.
Pevušeći za sebe, radila je u kuhinji. Sendviči će biti najbolji izbor, zaključila
je. Nisu baš elegantni, ali su zato praktični za jedenje u krevetu. Sendviči i
specijalno vino njenog oca. Praktično je dolebdela do frižidera ispunjenog
Džesinim crtežima.
„Još se nije ni obukla”, rekla je Morgana kroz mrežicu na vratima. „To sam i
pretpostavljala.”
Držeći u rukama ćureća prsa, Ana se okrenula. Nije samo Morgana bila na
vratima njene kuhinje, tu su bili i Neš, Sebastijan i Mel.
,,Oh!” Osetila je kako crveni u licu dok je spuštala meso za ručak na pult.
„Nisam čula kola...”
„Očigledno si bila previše zauzeta sama sobom, oko rođendana i svega”,
rekao je Sebastijan.
Svi su se skupiti, grleći se i ljubeći, dok su joj gurali kutije sa mašnama. Neš
je već otvarao bocu šampanjca. “Nađi neke čaše, Mel! Hajde da započnemo ovu
zabavu.” Namignuo je svojoj supruzi kada se ona srušila u fotelju. „Za tebe sok
od jabuke, dušo.”
„Suviše sam debela da bih se svađala.” Rasporedila je svoju težinu - ili je
makar to probala. „Da li si se čula sa Irskom?”
„Da... komoda od jutros. Prelepa je! Čaše su u drugom ormariću” rekla je
Ana. „Sa poklonima. Razgovarala sam sa njima baš...” Baš pre nego što je otišla
gore i vodila ljubav sa Bunom. Ponovo su joj se obrazi zarumeneli. „Ja, ah, ja
stvarno moram da...” Mel joj je gurnula čašu sa šampanjcem u ruku.
„Popiješ prvu čašu”, završio je Sebastijan umesto nje. Nagnuo je glavu na
stranu. „Anastasija, ljubavi moja, ti baš blistaš! To što puniš dvadeset sedam
godina svakako ti dobro stoji”
„Drži se podalje od moje glave”, promrmljala je i uzela gutljaj da bi dobila
malo vremena da smisli kako da objasni. „Ne mogu dovoljno da Vam se zahvalim
što ste ovako došli. Ako biste me izvinili samo na minut.”
„Nema potrebe da se zbog nas oblačiš.” Neš je napunio i ostale čaše.
„Sebastijan je u pravu. Izgledaš sjajno!”

~ 87 ~
 Knjige.Club Books

„Da, ali ja zaista moram da...”

„Ana, imam bolju ideju!” Zvuk Bunovog glasa koji je dolazio iz hodnika
naterao je sve da se ućute. „Zašto ne bismo...” Bez košulje, bosonog i izgužvan
ušao je u sobu, a zatim stao kao ukopan.
„Ups!”, rekla je Mel i nasmejala se u svoju čašu.
„Ukratko rečeno.” Njen muž je proučavao Buna skupljenih očiju. „Svratili
smo u posetu komšinici, zar ne?”
„Ućuti, Sebastijane!” To je rekla Morgana držeći obe ruke na stomaku i
osmehujući se. „Izgleda da smo nešto prekinuli.”
„Mislim da bismo prekinuli da smo došli malo ranije”, promrmljao je Neš
Mel na uvo, od čega je ona počela prigušeno da se kikoće.
Ana mu je uputila ubitačan pogled pre nego što se okrenula ka Bunu. „Moja
porodica je donela sa sobom malo zabave i svi se veoma zabavljaju pri pomisli da
bih ja mogla da imam privatan život”, pogledala ih je značajno preko ramena,
„koji se njih ne tiče.”
„Uvek je bila džangrizava kada bi ustala iz kreveta”, rekao je Sebastijan, rešen
da prihvati Buna, Za sada, „Mel, izgleda da će nam trebati još jedna čaša
šampanjca.”
„To je već rešeno!” Smejući se, prišla je Bunu i pružila mu čašu. „Ako ne
možeš da ih pobediš”, rekla je tiho i on je potvrdno klimnuo glavom.
„Dobro.” Uzeo je poveći gutljaj i uzdahnuo. Bilo je očigledno da će morati da
promeni svoje planove za ostatak dana. „Da li je neko doneo tortu?”
Morgana se oduševljeno nasmejala i pokazala prema velikoj kutiji. „Neše,
dodaj Ani nož da bi mogla da iseče prvo parče. Mislim da ćemo izostaviti svećice.
Izgleda da je već ispunila svoju želju.”

~ 88 ~
 Knjige.Club Books

Osmo poglavlje

Ana je bila isuviše navikla na svoju porodicu da bi dugo bila ljuta na njih ili
da bi se osećala postiđeno. Bila je, takođe, suviše srećna zbog Buna da bi se
inatila. Kako su dani prolazili, oni su išli polako, oprezno, sve više učvršćujući
svoju vezu.
Iako mu je verovala srcem, i telom, još uvek nije mogla da mu poveri svoje
tajne.
Iako su njegova osećanja sazrela, produbila se u ljubav koju nije očekivao da
će iskusiti ponovo, bio je podjednako oprezan kada je u pitanju bio korak koji bi
spojio njihove živote.
U sredini svega nalazilo se dete koje nijedno od njih nije želelo da povredi
stavljajući svoje potrebe na prvo mesto.
Ako bi ukrali nekoliko sati tokom popodneva ili tokom kišnih jutara, to je bilo
ono što su uspevali da ukradu. Ana bi noću ležala sama i pitala bi se koliko će
trajati ta magična zabava.
Kako se Noć veštica približavala, ona i Bun su bili zauzeti svako svojim
spremanjem za to. Povremeno bi joj živci poskočili pri pomisli da će čitava njena
porodica baš na taj praznik upoznati njenog ljubavnika. Tada bi se smejala sama
sebi što se ponaša kao devojčica koja treba da predstavi svog dečka.
Trideset prvog oktobra u podne, već je bila kod Morgane i pomagala svojoj,
sada već veoma trudnoj rođaki oko priprema za gozbu za Noć veštica.
„Mogla sam da nateram Neša da to uradi.” Morgana je rukom pritisnula mesto
na leđima gde je osetila bol, pre nego što je sela za kuhinjski sto da mesi testo za
hleb u udobnijem položaju.
„Mogla si da nateraš Neša da uradi bilo šta samo pitajući ga.” Ana je seckala
jagnjetinu na kockice za tradicionalno irsko jelo. „Ali on se tako zabavlja
postavljajući svoje specijalne efekte.”
„Baš kao što laik misli da može da nadmaši profesionalca.” Napravila je bolnu
grimasu i zaječala zbog čega ju je Ana odmah pogledala.
„Dušo?”
„Ne, ne, nije porođaj, mada bih ja prokleto želela da jeste. Tako mi je strašno
neudobno sve vreme!” Čuvši mrzovoljnost u sopstvenom glasu, ponovo je
napravila grimasu. „I mrzim one koji se žale!”

~ 89 ~
 Knjige.Club Books

„Žali se slobodno koliko god želiš. Ovde smo samo ti i ja. Izvoli!” Uvek
spremna, Ana je sipala neku tečnost u šolju. „Popij to do kraja!”
„Već osećam kao da ću da odlebdim - kao Kleopatrin brod. Zato. što, boginje
mi, već sam dovoljno velika!” Ipak, popila je i poigravala se sa kristalom koji joj
je stajao oko vrata.
„Već imaš dvočlanu posadu!”
To je uspelo da je nasmeje. „Pričaj mi o nečem drugom”, preklinjala je i
ponovo počela da mesi. „O bilo čemu što će mi odvući misli od činjenice da sam
debela i džangrizava.
„Nisi debela i samo si malo džangrizava.” Ana je tražila način da joj skrene
pažnju. „Da li znaš da Sebastijan i Mel rade na još jednom slučaju zajedno?”
„Nisam znala.” To je poslužilo da joj pobudi interesovanje. „To me veoma
iznenađuje. Mel je veoma posesivna kada je u pitanju njen privatni, istražiteljski
posao.”
„Pa, ovog puta je popustila. U pitanju je begunac, ima samo dvanaest godina,
roditelji su izbezumljeni. Kada sam sinoć razgovarala sa njom, rekla mi je da
imaju neki trag i bilo joj je žao što ne može da uzme ovo popodne slobodno da ti
pomogne.”
„Kada je kuhinja u pitanju, tu Mel nije od pomoći!” U svakom slogu čula se
ljubav prema snaji. „Ona je sjajna sa Sebastijanom, zar ne ?”
„Da.” Smejući se sama za sebe, Ana je spustila jagnjetinu, krompire i crni luk
u Morganin veliki pekač, »Žestokog uma, tvrde glave, mekog srca. Ona je upravo
ono što je njemu potrebno.”
„A da li si ti pronašla ono što je tebi potrebno?”
Ne odgovorivši odmah Ana je dodavala začine. Znala je da će Morgana doći
do te teme pre kraja dana. „Veoma sam srećna.”
„Dopada mi se. Od početka sam imala dobar osećaj u vezi sa njim.”
„Drago mi je!”
„Kao i Sebastijan - mada je on malo rezervisan.” Namrštila se, ali joj je glas
ostao vedar. „Naročito nakon što je zaustavio Buna i bacio pogled na njegove
misli.”
Anine usne su se stanjile dok je podešavala jačinu šporeta. „Još mu to nisam
oprostila.”
„Pa”, Morgana je slegnula ramenima i stavila testo u činiju da naraste, „Bun
nije znao, a to je smanjilo Sebastijanovu nakostrešenost. Nije bio baš srećan što
je došao na tvoj rođendan i video kako si upravo izašla iz kreveta.”
„To se sigurno njega ne tiče.”
„On te voli.” Stisnula je Ani mišicu dok je prolazila pored šporeta. „On će
uvek biti zabrinut za tebe pošto si ti najmlađa - i jednostavno zato što te tvoj dar
čini tako ranjivom.”
~ 90 ~
 Knjige.Club Books

„Nije da nemam čime da se branim, Morgana, i imam zdrav razum”

„Znam. Draga, ja...” Osetila je kako joj se oči pune suzama i brzo ih je
obrisala. „Bio je to tvoj prvi put. Ni sam želela ranije da se mešam, ali... Bože,
nikada nisam bila tako osetljiva!”
„Bila si, samo si to bolje sakrivala,” Ostavljajući kuvanje na trenutak, Ana je
prešla preko kuhinje da zagrli Morganu. „Bilo je tako lepo, a on je bio tako nežan.
Znala sam da je postojao razlog zbog kojeg je trebalo da čekam i to je bio on.”
Povukla se i nasmejala. „Bun mi je dao mnogo više nego što sam mislila da mogu
da imam.”
Uzdahnuvši, Morgana je stavila ruke na Anino lice. „Ti si zaljubljena u
njega.”
„Da. Veoma sam zaljubljena u njega.”
„A on u tebe?”
Ana je oborila pogled: „Ne znam.”
„Oh, Ana!”
„Neću da se povezujem sa njim na taj način.” Ponovo je podigla pogled, a
glas joj je bio čvrst. „To bi bilo nepošteno da uradim kada mu već nisam rekla šta
sam, a nemam ni hrabrosti da mu kažem kako se osećam. Znam da mu je stalo do
mene. Ne treba mi nikakav dar da bih znala da mu je stalo do mene. I to je
dovoljno. Kada bude bilo više od toga, ukoliko bude bilo, reći će mi.”
„Uvek se iznenadim kada iznova uvidim koliko si prokleto tvrdoglava”
Ja sam od Donovanovih”, rekla je Ana. ,,A ovo je važno.
„Slažem se. Trebalo bi da mu kažeš.” Zgrabila je Anu za ruku pre nego je
njena rođaka uspela da se okrene. „Oh, znam! I ja prezirem kada mi neko daje
savet koji ne želim da čujem. Međutim, moraš da se oslobodiš prošlosti i suočiš
sa budućnošću.”
Ja se suočavam sa budućnošću. I volela bih da Bun bude deo nje. Potrebno mi
je još vremena.” Glas joj se prelomio i stisnula je usne sve dok nije osetila da je u
stanju da nastavi normalnim glasom. „Morgana, poznajem ga. On je dobar čovek.
Poseduje saosećajnost i maštu kao i velikodušnost koje nije ni svestan. Takođe,
ima dete.”
Kada se Ana okrenula, Morgana je morala da se pridrži za sto. „Da li se toga
plašiš? Da prihvatiš tuđe dete.”
,,Oh, ne! Ja nju volim. Ko je ne bi voleo? Džesi sam zavolela pre Buna. A ona
je centar svega, kao što i treba da bude. Ne postoji bilo šta što ne bih uradila za
njih dvoje.”
„Onda objasni.“
Odugovlačeći, Ana je ispirala tvrdo kuvana jaja koja je nameravala da napuni.
„Da li imaš malo mirođije? Znaš da stric Daglas voli punjena jaja sa
mirođijom.” Jedva dišući, Morgana je tresnula teglom o pult.

~ 91 ~
 Knjige.Club Books

,,Oh, ne znaš koliko imaš sreće sa Nešom! Da imaš nekog ko te voli bez obzira
na sve!”
„Naravno da znam”, rekla je nežno Morgana. „Kakve veze ima Neš sa ovim?”
„Koliko drugih muškaraca bi prihvatilo nekog od nas tako potpuno? Koliko
njih bi želelo brak ili da majka njihove dece bude veštica?”
„Za ime Fina, Anastasija!” Nestrpljenje u njenom glasu bilo je malo narušeno
zbog toga što je bila prinuđena da ponovo sedne. „Govoriš kao da smo mi
smežurane babe koje jašu na metlama i gačemo dok mleko u majčinim grudima
pretvaramo u sir.”
Nije se nasmejala. „Zar nas većina ljudi i ne doživljava tako? Robert...”
„Neka Robert dobije boginje!”
,,U redu, zaboravi na njega”, složila se Ana odmahnuvši rukom. „Koliko puta
smo tokom vekova bile proganjane, lovljene, zastrašivane i proterivane samo
zbog onoga sa čim smo rođene? Ja se ne stidim moje krvi. Ne žalim se zbog mog
dara ili nasleđa. Međutim, ne bih mogla da podnesem, kada bih mu to rekla, da
me pogleda kao da” - napravila je grimasu sa poluosmehom - „kao da u podrumu
imam kotao u kojem se kuvaju žabe i gušteri.”
„Ako te voli...”
„Ako”, ponovila je Ana. „Videćemo. Sada, mislim da bi trebalo da legneš na
sat vremena.”
„Samo menjaš temu”, počela je Morgana, a zatim je podigla pogled pošto je
Neš uleteo unutra. Imao je paučinu u kosi - srećom lažnu - i neki ludački sjaj u
očima.
„Društvo, ovo morate da vidite! Neverovatno je! Toliko sam dobar, da sam
sebe uplašio.” Uzeo je štapić celera sa pulta i počeo da ga gricka. „Hajde,
nemojte samo tu da stojite!”
„Amateri”, uzdahnula je Morgana i jedva se podigla na noge.
Dve žene divile su se Nešovim hologramima duhova u predvorju kada je Ana
čula kola kako dolaze.
„Ovde su!” Ispunjena oduševljenjem što će uskoro ugledati svoju porodicu,
poskočila je prema vratima. A onda stala u mestu kao ukopana. Bila je u sekundi
pored Morgane kada se ova oslonila na Neša.
Istog trenutka, on je prebledeo kao duh. „Dušo? Da li se ti... Oh, bože!”
„U redu je.“ Ispustila je dugačak, uzdah kada je Ana prihvatila njenu drugu
ruku. „To je samo podbadanje, Stvarno.” Oslonivši se na Neša, osmehnula se Ani.
„Pretpostavljam da je baš zgodno da dobijem blizance na Noć veštica.”

„Nemaš oko čega da se brineš”, Daglas Donovan je uveravao Neša. Kao i

njegov sin, on je bio visok muškarac, a njegova crna, gusta kosa dobila je tek
ponegde boju srebra. Izabrao je crnu kravatu i frak za tu priliku. Uklopio ih je sa
~ 92 ~
 Knjige.Club Books

fluorescentno-narandžastim patikama koje su mu se beskrajno dopadale zato što

su sijale u mraku. „Rođenje deteta. Najprirodnija stvar na svetu. Savršena noć za
to, takođe.”
„Da.” Neš je progutao knedlu u grlu. Njegova kuća bila je puna ljudi - veštica,
ako želite baš precizno - njegova žena je sedela na kauču, delujući kao da nije ni
najmanje zabrinuta zbog toga što se već tri sata porađa. „Možda je bila lažna
uzbuna.”
Kamila je stajala pored njega u svojoj šljokičastoj balskoj haljini i tapšala
Neša po ramenu svojom lepezom od perja. „Prepusti to Ani, drago dete. Ona će
se pobrinuti za sve. Kada sam se ja porađala sa Sebastijanom, to je trajalo trinaest
sati. Zbijali smo šale o tome, zar ne, Daglase?”
„Nakon što si prestala da bacaš kletve na mene, srce drago!”
„Pa da, naravno,” Otišla je prema kuhinji, gde je proverila varivo. Ana nikada
nije koristila dovoljno žalfije.
„Pretvorila bi me u ježa da nije bila zauzeta drugim stvarima”, poverio se
Daglas.
„Bolje se osećam zbog toga“, promrmljao je Neš. „Mnogo!”
Oduševljen što je pomogao, Daglas ga je zdušno udario po leđima. „Mi smo
zbog toga ovde, Deše!”
„Neš.”
Daglas se dobroćudno nasmejao: „Da, tačno!”
„Mama”, Morgana je stegnula ruku svojoj majci, „idi spasi jadnog Neša od
strica Daglasa. Izgleda malo uznemireno”
Brajna je predusretljivo stavila sa strane svoj blok za crtanje. „Hoćeš da
zamolim tvog oca da ga izvede u šetnju?”
„Divno!” Zahvalno je uzdahnula dok joj je Ana i dalje masirala ramena. „Još
uvek nema ništa što bi on mogao da uradi.”
Anin otac, Padrik, odmah je seo pored nje, čim je Brajna oslobodila mesto.
„Kako si, devojko?”
„Stvarno sam dobro. Još uvek je sve blago, ali sigurna sam da će se stvari
ubrzo zahuktati.” Nagnula se da ga poljubi u debeljuškasti obraz. „Drago mi je da
ste svi ovde.”
„Ne bismo voleli da smo na nekom drugom mestu.” Stavio je svoju punačku
ruku na njen stomak da ublaži bol i uputio svojoj ćerki jedan od njegovih
vilenjačkih osmeha. ,,I moja dušica! Lepa si kao slika! Baš si povukla na svog
oca, zar ne?”
„Prirodno.” Ana je osetila sledeću kontrakciju i zaustavila ruke na
Morganinim ramenima. „Dugi, opušteni uzdasi, ljubavi.”
„Hoćeš li joj dati malo plavog ženšena?”, upitao je svoju ćerku.

~ 93 ~
 Knjige.Club Books

Ana je razmislila, a onda odmahnula glavom. „Ne, još. Dobro je za sada, ali
mogao bi da mi dodaš moju vrećicu. Trebaju mi neki kristali.”
„Dogovoreno!” Ustao je i okrenuo ruku. Na dlanu mu se nalazio struk vresa
u punom cvatu. „Odakle se ovo stvorilo?” rekao je kao da je žena koja se porađa.
Molim te, čuvaj mi ovo. Imam neka posla.”
Morgana je prelazila vresom preko obraza. „On je najdraži čovek na svetu!”
„Razmaziće ovo dvoje ukoliko mu to dozvoliš. Tata je osetljiv na decu.”
Uspostavivši empatijsku vezu, znala je da je Morgani teže nego što pokazuje.
„Moraću da te odvedem gore, Morgana.”
„Ne, još!” Preko ramena je posegla za Aninom rukom. Tako je lepo biti ovde
sa svima. Gde je tetka Morin?”
„Mama je u kuhinji i verovatno se već prepire sa tetka Kamilom oko variva”
Malo zastenjavši, Morgana je zatvorila oči. „Gospode, mogla bih da pojedem
tonu toga!”
„Posle”, obećala je Ana i pogledala gore kada su zvuk lanaca i povici mučenja
ispunili prostoriju. „Neko je na ulaznim vratima.”
„Jadni Neš! Ne može dovoljno da se opusti da bi mogao da uživa u
sopstvenom ručnom radu. Da li je to Sebastijan?”
Ana je izvila vrat. ,,Uh-uh! On i Mel kritikuju holograme. Ups, evo mašine sa
dimom i slepih miševa!” Sebastijan je ušao u prostoriju. „Amateri!”

***

,,A Lidija se tako uplašila da je vrištala i vrištala”, rekla je Džesi, pričajući o

uzbuđenjima u školskoj kući u strave i užasa. „Frenki je pojeo toliko bombona da
je na kraju povratio.”
„Zvuči kao dan za pamćenje.” Da bi izbegao isti scenario, već je sakrio pola
slatkiša koje je Džesi sakupila tokom Noći veštica.
„Moj kostim je bio najlepši!” Kada su izašli iz kola ispred Morganine kuće,
Džesi se tako brzo okretala da je roze materijal sa zvezdicama lebdeo oko nje.
Veo ma zadovoljan samim sobom, Bun je čučnuo ispred nje i bolje joj namestio
krila od aluminijuma. Dobra dva dana smišljao je kako da napravi kostim za vilu,
ali vredelo je.
Dotakla je oca po ramenu svojim kartonskim čarobnim štapićem: „Sada si
lepi princ!”
„Šta sam bio pre toga?”
„Ružna žaba!” Vrisnula je od smeha kada ju je štipnuo za nosić. „Da li misliš
da će se Ana iznenaditi? Da li će me prepoznati?”

~ 94 ~
 Knjige.Club Books

„Nema šanse! Nisam siguran ni da te ja mogu prepoznati.” Rešili su da ne

stavljaju masku pa joj je Bun namazao obraze karminom, zacrveneo joj usne i
razmazao zlatnu senku sa šljokicama po kapcima, sve do obrva.
„Upoznaćemo čitavu njenu porodicu”, podsetila je svog oca - kao da mu je
bilo potrebno da se podseća! Brinuo se o tom događaju čitave nedelje. ,,A ja ću
ponovo videti Morganinu mačku i psa.”
„Tačno.” Pokušao je da se ne brine suviše oko psa. Taj pas je možda izgledao
kao vuk - uznemirujuće slično - ali bio je nežan i dobar prema Džesi kada su ga
poslednji put videli.
„Ovo će biti najbolja žurka za Noć veštica na celom svetu!” Podižući se na
prste pritisnula je zvonce na vratima. Usta su joj se nemo otvorila kada su se začuli
uzvici mučenja i zvečanja lanaca.
Krupan muškarac proređene kose i veselih očiju otvorio je vrata. Pogledao je
dobro Džesi i rekao glasom zlog duha najbolje što je mogao: „Dobro došli u
zamak duhova! Ulazite na sopstveni rizik!”
Oči su joj bile kao dve velike plave tacne. „Da li ga zaista opsedaju duhovi?”
„Uđite... ako smete...” Čučnuo je tako da su njegove oči bile u ravni sa njenim,
a zatim je izvukao plišanog zeku iz rukava.
„Ooh...” Očarana, Džesi ga je uzela i zagrlila uz obraz.
„Da li si ti mađioničar?”
„Naravno. Zar nije svako mađioničar?”
„Uh-uh! Ja sam princeza vila.”
„To je dovoljno dobro. A ovo je Vaš pratilac za večeras, princezo?” upitao je
bacajući pogled na Buna.
„Ne”, Džesi se radosno smejala. „To je moj tata! Ja sam stvarno Džesi!”
„Ja sam stvarno Padrik.”
Ispravio se i mada su mu oči i dalje bile vesele, Bun je bio siguran da ga
odmerava. ,,A Vi biste bili?”
„Sojer.” Pružio je ruku: „Bun Sojer. Mi smo Anastasijine komšije.”
„Kažete, komšije? Pa sumnjam u sve to, ali uđite, uđite!” Ispustio je Bunovu
ruku i uzeo Džesinu: „Da vidimo šta imamo u radnji za Vas?”
„Duhovi!” Skoro je iskočila iz cipela. „Tata, duhovi!”
„Nije loše za laika”, rekao je Padrik dovoljno ljubazno. ,,Oh, usput da vam
kažem, Ana je odvela Neša i Morganu gore u sobu. Večeras nam dolaze blizanci.
Morin, moj strasni cvete, dođi da upoznaš Anine komšije.”
Okrenuo se prema Bunu dok je upadljiva Amazonka sa grimiznim turbanom
dolazila hodnikom.
„Pretpostavljam da biste Vi želeli piće, gospodine”, rekao je Padrik Bunu.
„Da, gospodine”, Bun je ispustio dugačak uzdah. „Verujem da bi mi prijalo.”

~ 95 ~
 Knjige.Club Books

.
Sva uznemirena i sa oklevanjem, Mel je pokucala na vrata spavaće sobe, a
zatim je provirila glavom. Nije bila sigurna da li da očekuje klinički izgled sobe
za porađa nje - ili za njen um još strašnije - mistični sjaj magičnog kruga. Svakako
joj ni jedno ni drugo nije baš bilo potrebno.
Umesto toga, videla je Morganu kako leži podbočena jastucima na udobnom
krevetu, okružena cvećem i svećama. Morgana je bila malo rumena u licu, a
Neš mnogo više od prebledelog, ali sva normalnost situacije ohrabrila je Mel da
pređe prag kada joj je Ana dala rukom znak.
„Uđi, Mel. Ti bi trebalo da si do sada postala stručnjak za ovo. Napokon,
pomogla si Sebastijanu i meni da na svet donesemo ždrebe pre par meseci.”
„Osećam se kao kobila” promrmljala je Morgana, „ali to ne znači da ne cenim
saosećajnost.”
„Ne želim da prekidam, ili da smetam ili... Oh, bože”, prošaputala je kada je
Morgana zabacila glavu i počela da hukće kao parna mašina.
„Dobro, dobro.” Neš ju je stegnuo za ruku i gledao u štopericu. „Evo je još
jedna! Sasvim nam dobro ide.”
„Nama, do đavola”, procedila je Morgana kroz zube. „Volela bih da vidim
tebe...”
„Diši.” Anin glas je bio nežan dok je postavljala kristale na Morganin stomak.
Lebdeli su u vazduhu, sijajući nezemaljskom svetlošću, što je Mel pokušavala
mirno da prihvati.
Napokon, podsetila je samu sebe da je već dva meseca bila udata za vešca.
„U redu je, dušo.” Neš joj je poljubio ruku, želeći očajnički da bol prođe.
„Skoro je gotovo.”
„Nemoj da ideš!” Uhvatila ga je za ruku kada je kontrakcija počela da
popušta. „Nemoj da ideš.”
„Ovde sam. Ti si predivna!” Dok ga je Ana navodila šta da radi, hladio je
Morganino lice vlažnom krpom. „Volim te, lepotice!”
„Bolje bi ti bilo!” Uspela je da se nasmeje i da ispusti dug, pročišćavajući
uzdah. Znajući da će još da traje, zatvorila je oči. „Kako mi ide, Ana?”
„Sjajno. Još nekoliko sati.”
„Nekoliko... ”, Neš se ugrizao za jezik i namestio osmeh koji je na ivicama
usana bio kiseo. „Sjajno.”
Mel je pročistila grlo, Ana ju je pogledala. „Izvini, malo smo bile ometene.”
„Nema problema. Mislila sam da želiš da znaš da je Bun ovde - sa Džesi.”
,,Oh!” Ana je obrisala svoju obrvu rukavom košulje. „Zaboravila sam. Odmah
ću sići. Da li možeš da pošalješ tetka Brajnu gore?”
„Naravno. Hej, Morgana, svi smo uz tebe!”

~ 96 ~
 Knjige.Club Books

Morgana je imala osmeh nevaljalog deteta. „Divno. Hoćeš da menjamo

mesta?”
„Ne, ovog puta, hvala.” Uputila se prema vratima. „Samo ću ti se skloniti s
puta.”
„Nećeš dugo ostati dole?”, boreći se sa panikom, Neš je masirao Morganina
krsta, pogledavši molećivo Anu.
„Samo minut ili dva. I tetka Brajna je veoma vešta. Osim toga, treba nam
malo brendija”
„Brendija? Ona ne bi smela da pije.”
„Za tebe”, rekla je blago Ana dok je izlazila iz sobe. Prvo što je Ana primetila
kada je sišla u salon bilo je to da se Džesi veoma dobro zabavlja. Anina majka
smejala se svojim snažnim smehom od kog joj je treslo čitavo telo dok joj je Džesi
prepričavala svoje dogodovštine iz škole za Noć veštica. Budući da je Džesi
držala dve plišane životinje, Ana je zaključila da je njen otac već izveo par svojih
trikova.
Nadala se samo da je bio diskretan.
„Stvari idu dobro gore na spratu?” rekla je Brajna tiho kada su se mimoišle
kod vrata.
„Savršeno. Bićeš baka pre ponoći.”
„Budi blagoslovena, Anastasija!” Brajna ju je poljubila u obraz. „I zaista mi
se sviđa tvoj momak.”
„On nije...” ali njena tetka je već žurila uza stepenice. Bun je stajao kod
kamina, gde su plamenovi veselo pucketali, i pio je nešto što je, sigurno, napravio
njen otac, dok je sa izrazom oduševljene zbunjenosti na licu slušao jednu od priča
njenog strica Daglasa.
„I tako, smo, naravno, primili tu jadnu dušu da prenoći, pošto je napolju bila
oluja. A šta je on uradio, ujutru je samo vrištao, vikao i govorio nešto o vešticama,
duhovima i tome slično. Bio je sav uznemiren”, rekao je tužno Daglas, lupkajući
se prstom po glavi, gde se sada nalazio svileni, narandžasti šešir. „Tužna i žalosna
priča.” “Možda ima neke veze sa tim što si ti zvecakao naokolo onim oklopnim
odelom”, dodao je Metju Donovan, grejući brendi svojim dugim prstima.
„Ne, ne, oklopno odelo uopšte ne liči ni na kakvog duha. Mislio sam da je to
pištala Morinina mačka.” “Moje mačke ne pište”, rekla je uvređeno. „One se baš
lepo ponašaju.”
„Ja imam psa”, uskočila je Džesi. „Ali, volim i mačke.”
„Zaista?” Uvek spreman da udovolji, Padrik je izvukao plišano žuto, prugasto
mače između njenih vilinskih krila. „Šta kažeš na ovu?”
„Oh!” Džesi je zarila lice u njeno krzno, a zatim je oduševila Padrika tako što
je skočila na njegovo krilo i poljubila ga u rumeni obraz.

~ 97 ~
 Knjige.Club Books

„Tata!” Ana se nagnula preko sofe i poljubila njegovu proćelavu glavu.

„Nikada se ne menjaš.”
„Ana!” Džesi je poskočila na Padrikovom krilu i pokušala da ih oboje dohvati.
„Tvoj tata je najzabavnija osoba na svetu!”
,,I ja ga volim.” Upitno je nagnula glavu: „A ko si ti?”
„Ja sam - Džesi!” Kikoćući se, sišla je sa krila i napravila krug.
„Ne, stvarno?”
„Stvarno. Tata me je maskirao u princezu vilu za Noć veštica?”
„Pa, svakako zvučiš kao Džesi.” Ana je čučnula. „Poljubi me pa ćemo videti.”
Džesi je svojim obojenim usnama poljubila Anu, crveneći od zadovoljstva što
je njen kostim tako uspeo. „Nisi me prepoznala? Stvarno?”
„Potpuno si me prevarila. Bila sam sigurna da si prava princeza vila.”
„Tvoj tata kaže da si ti njegova princeza vila zato što je tvoja mama bila
kraljica.”
Morin je ponovo počela da se smeje i namignula svome mužu: „Moj mali
žabac.”
„Žao mi je što ne mogu da ostanem i pričam sa vama”, rekla je Ana Džesi.
„Znam. Pomažeš da Morgana dobije bebe. Da li one izlaze zajedno ili jedna
po jedna?”
„Jedna po jedna, nadam se.” Smejala se i vrtela Džesinu kosu, a zatim
pogledala Buna. „Znate da ste dobro došli i da možete da ostanete koliko god
želite. Ima toliko hrane!”
„Ne brini za nas. Kako je Morgana?”
„Veoma dobro. Zapravo, ja sam sišla da sipam brendi za Neša. Živci su mu
pred pucanjem.”
Klimnuvši glavom u znak razumevanja, Metju joj je pružio flašu brendija.
„Potpuno ga razumem ”
„Ne brini. Ja ću se pobrinuti za nju, striče Metju.”
„Niko nije bolji. Ti si najbolja koju poznajem, Anastasija.” Gledao ju je u oči
dok je prstom dodirnuo heliotrop koji je nosila oko vrata. „A mnogo sam ih
upoznao.” Zatim se malo osmehnuo. „Bune, možda bi želeo da otpratiš Anastasiju
do gore?”
„Biće mi drago!” Bun je uzeo flašu od Ane pre nego što su pošli na sprat.
„Tvoja porodica...”, počeo je Bun, odmahujući glavom na dnu stepeništa, ne
primećujući da se ona sva ukočila.
„Da?”
„Neverovatni su! Apsolutno neverovatni! Nije da se svakog dana nađem usred
grupe nepoznatih ljudi, dok se žena na spratu porađa sa blizancima, i dok vuk -
zato što, kunem se, to nije pas - žvaće nešto, što liči na kosku mamuta, ispod stola,
~ 98 ~
 Knjige.Club Books

i dok mi veštački slepi miševi lete iznad glave. Oh, zaboravio sam na duhove u
predvorju!”
„Pa, Noć veštica je.”
„Mislim da to nema suviše veze sa svim tim.” Zaustavio se na vrhu stepeništa.
„Ne sećam se da sam se ikada više zabavljao. Ana, oni su bajni! Tvoj otac izvodi
te magične trikove - izuzetne magične trikove. Čitav život mi ne bi bio dovoljan
da shvatim kako ih je izveo.”
„Da, ne bi. On je, ah... veoma uspešan u tome.”
„Mogao bi da živi od toga. Moram da ti kažem, ne bih propustio ovu žurku ni
za šta na svetu!” Stavio je svoju slobodnu ruku oko njenog vrata: „Jedino što
nedostaje si ti.“
„Brinula sam se da ti neće biti prijatno.”
„Ne. Mada jeste da mi to kvari planove da te namamim u neki mračni ugao i
da te nateram da drhtiš zbog neke priče koja ledi krv da bi se zalepila za mene da
te zaštitim.”
„Nije me lako zaplašiti.“ Osmehujući se stavila je ruke oko njega. „Odrasla
sam na pričama od kojih se ledi krv.”
„I sa stričevima koji su zveckali unaokolo u metalnom oklopu”, promrmljao
je prelazeći svojim usnama preko njenih.
„Oh, to je samo sitnica.” Naslonila se na njega, izvijajući glavu. „Kao deca,
igrali smo se u podrumima. A ja sam provela jednu čitavu noć u ukletoj kuli zbog
jednog od Sebastijanovih izazova.”
„Hrabro!”
„Ne, tvrdoglavo. I glupo. Nikada mi nije bilo neudobnije u životu.” Prepustila
se poljupcu, gubeći se u njemu. „Sve dok mi Morgana nije prizvala ćebe i jastuk.”
„Prizvala?” ponovio je, zabavljen tom rečju.
„Poslala”, ispravila se i predala se zagrljaju tako da nije mogao da misli ni o
čemu sem o njoj.
Kada su se vrata pored njih otvorila, izgledali su kao deca koja su nešto loše
uradila. Brajna je podigla svoje obrve, razmotrila situaciju i nasmejala se.
„Žao mi je što prekidam, ali mislim da je Bun upravo ono što nam je sada
potrebno.”
Čvršće je stegao flašu. „Unutra?”
Nasmejala se. „Ne. Ukoliko bi ostao ovde, ja bih poslala Neša na koji minut.
Dobro bi mu došlo malo muških razgovora.”
„Samo na minut”, upozorila je Ana. „Potreban je Morgani unutra.”
Pre nego što je Bun uspeo da se pobuni ili prihvati, ušla je unutra. Pomiren sa
sudbinom, sipao je sebi jednu čašu, uzeo dobar gutljaj, a zatim je ponovo
napunio kada je Neš izašao iz sobe.

~ 99 ~
 Knjige.Club Books

Gurnuo je Nešu čašu. „Uzmi ovo!”

„Nisam mislio da će ovo ovoliko dugo da traje.” Nakon što je duboko
uzdahnuo, uzeo je gutljaj brendija. „Niti da će je toliko boleti. Ako ovo nekako
prebrodimo, kunem se, nikada je više neću pipnuti.”
„Ma, da!”
„Ozbiljno mislim.“ Iako je znao da je to bio kliše za nekog ko samo što nije
postao otac, počeo je da hoda gore-dole.
„Nese, ne želim da se mešam ali zar se ne bi osećao bolje - bezbednije - kada
bi Morgana bila u bolnici, sa nekim doktorom i svim tim medicinskim
aparatima?“
„Bolnica? Ne.” Neš je protrljao rukama lice. „Morgana je rođena u istom
krevetu. Ne bi želela da sa blizancima bude drugačije. Pretpostavljam da ne bih
ni ja.”
„Dobro, onda doktor.”
„Ana je najbolja.” Kada se toga prisetio, malo mu je laknulo. „Veruj mi,
Morgana ne bi mogla da bude u boljim rukama.”
„Znam da bi babice trebalo da budu sjajne i da rade prirodnije,
pretpostavljam.” Slegnuo je ramenima. Ukoliko je Neš bio zadovoljan situacijom,
nije bilo na njemu da brine o tome. „Pretpostavljam da je to radila i ranije.”
„Ne, ovo je Morgani prvi put da se porađa.”
„Mislio sam na Anu”, rekao je Bun uz osmeh. „Na porađanje.”
,,Oh, da! Naravno! Ona zna radi šta radi. Nije to u pitanju. Zapravo, mislim
da bih poludeo da ona nije tu. Ali...” Uzeo je još jedan gutljaj i malo manje se
šetao. “Mislim ovo traje satima. Ne znam kako ona može to da izdrži. Ne znam
kako bilo koja žena može to da podnese, Samo, čini mi se da bi mogla da uradi
nešto po tom pitanju. Prokletstvo, pa ipak je veštica!“
Bun je muški prikrio još jedan smešak i potapšao Neša po ramenu hrabreći
ga. „Neše, nije baš zgodno vreme da je nazivaš tim imenima. Žene postanu
malo nezgodne kada se porađaju. Imaju pravo na to.”
„Ne, mislio sam...”, zastao je, uviđajući da prelazi granicu. „Moram da se
saberem!”
„Da”
„Znam da će biti u redu. Ana neće dozvoliti da se bilo šta desi. Samo, tako je
teško posmatrati nekoga ko se toliko muči.”
„Kada voliš nekoga, to je nešto najteže na svetu. Ali, u ovom slučaju, posle
svega, dobićeš nešto predivno!“
„Nikada nisam ni pomislio da mogu ovo da osećam za bilo koga. Ona mi je
sve!”
„Znam na šta misliš.”

~ 100 ~
 Knjige.Club Books

Osećajući se bolje, Neš je vratio čašu Bunu. „Da li je tako i tebi sa Anom?”
„Mislim da bi moglo da bude. Znam da je posebna”
„Da, jeste.” Neš je oklevao, a kada je ponovo počeo da govori, pažljivo je
birao reči. Odanost, podeljena po pola, bila je jedan od najtežih tereta. „Moći ćeš
da je razumeš, Bune, sa svojom maštom i tvojim gledištem koje je izvan onoga
što stvarnost prikazuje. Ona je veoma posebna dama, i ima osobine koje je čine
drugačijom od bilo koje druge žene koju si ikada poznavao. Ako je voliš i želiš
da bude deo tvog i Džesinog života, ne dozvoli da te tê njene osobine spreče u
tome.”
Bun se namrštio: „Mislim da te ne razumem.”
„Samo zapamti da sam ti to rekao. Hvala na piću!” Duboko je uzdahnuo, a
zatim se vratio kod svoje žene.

~ 101 ~
 Knjige.Club Books

Deveto poglavlje

„Diši. Hajde, dušo, diši!”

„Pa dišem!” Progunđala je Morgana dahćući i nije uspela da uputi Nešu
blistavi pogled. „Kako bi, dođavola, ovo nazvao, ako ne disanje?”
Neš je shvatio da je već prevazišao svoju kriznu tačku. Ona ga je nazivala
svim mogućim imenima i stalno je smišljala neka nova. Ana je rekla da su skoro
pri kraju i on se držao toga kao Što se Morgana držala za njegovu ruku. Tako da
se samo smeškao i brisao joj znoj sa čela hladnom krpom.
„Mumlaš, pljuješ, režiš.” Prineo je svoje usne do njenih, srećan što ga nije
ugrizla. „Nećeš da me pretvoriš u puža golaća ili u dvoglavog vodozemca, zar
ne?”
Nasmejala se, zaječala i ispustila poslednji dah vazduha iz sebe. „Mogu da
smislim nešto mnogo kreativnije. Moram da sednem više. Ana?”
„Neše, dođi na krevet iza nje. Pridržavaj joj leđa. Sada će da ide brzo.”
Povezala se još jednom sa njom da bi proverila da li je sve bilo spremno. Osećala
je u sopstvenim leđima bol koji je reflektovao Morganin bol. Topla ćebad kod
vatre bila su spremna, voda zagrejana, stezaljke i makaze već sterilisane, sjaj
kristala koji su pulsirali od moći.
Brajna je stajala pored svoje ćerke, blistavih očiju koje su odavale
razumevanje i zabrinutost. Kroz glavu su joj prolazile slike kako se u tom istom
krevetu i sama borila da na svet donose život. U tom istom krevetu, pomislila je
zamagljenih očiju, gde se njeno dete sada porađalo, upravo pri kraju porođajnih
muka.
„Nema guranja dok ti ja ne kažem! Samo diši. Diši!“, ponovila je Ana
osećajući i sama u sebi kako kontrakcija raste - slatka i užasna muka od koje se
ponovo preznojila. Morgana se stegla, boreći se da uradi kako joj ona kaže.
„Dobro, dobro. Skoro smo pri kraju, draga, obećavam! Da li ste izabrali imena?”
„Meni se sviđaju Kerli i Mo”, rekao je Neš, dišući zajedno sa Morganom sve
dok ona nije uspela da ga slabašno ubode laktom. ,,U redu, u redu, Ozi i Harijet,
ali samo ako budemo dobili dečaka i devojčicu.”
„Nemoj sada da me zasmejavaš, idiote!” Međutim, ona se smejala i bolje malo
popustio. „Želim da guram! Moram da guram!”
„Ako su dve devojčice”, nastavio je skoro razočaran, „biće Lusi i Etel.“
Naslonio je obraz uz njen.

~ 102 ~
 Knjige.Club Books

„Ako budu dva dečaka, biće Boris i Bela.” Morganin smeh je postao skoro
histeričan kada se naslonila unazad i okačila ruke o Nešov vrat. „Pobogu, Ana,
moram da...”
„Popusti”, brzo je rekla Ana. „Hajde, guraj!”
Između smeha i suza, Morgana je zabacila glavu i borila se da donese život u
sobu. ,,Oh, bože!” Napolju je munja sevnula preko neba bez ijednog oblaka i grom
se prolomio. Začuo se nebeski bič groma,
„Bravo, šampione!”, počeo je Neš, ali onda mu se um potpuno ispraznio.
„Pogledaj! Oh, Gospode, vidi ti to!” U dnu kreveta, Ana je nežno, vešto okrenula
malu, tamnu glavu. „Sada ne guraj, dušo. Znam da je teško, ali uzdrži se makar
na minut, Diši. Tako je, tako je. Još jednom i biće gotovo.”
„Ima kosu”, rekao je Neš slabo. Lice mu je bilo mokro od znoja i suza kao i
Morganino. „Vidi ti to. Šta je to?”
„Još uvek nije do kraja izašlo.” Ana je uputila blistavi osmeh svojoj rođaki.
„Dobro, a sada za veliku nagradu! Popusti, dušo, i hajde da vidimo da li je Ozi ili
Harijet!”
Smejući se, Morgana se porodila i Ana je prihvatila dete U ruke. Kada se prvi
divlji, razjareni životni plač prolomio sobom, Neš je zario lice u zamršenu kosu
svoje žene. „Morgana... Dragi bože, Morgana! Naše...”
„Naše.” Već je zaboravila na bol. Blistavih očiju, Morgana je ispružila ruke
da bi joj Ana u njih stavila majušni, koprcajući smotuljak. Na svom maternjem
jeziku, mrmljala je nešto bebi, dok ju je rukama nežno prihvatila.
„Šta je?“ Drhtavom rukom, Neš je krenuo da dotakne majušnu glavu.
„Zaboravio sam da pogledam.”
„Imaš sina”, rekla mu je Ana.

***

Na prvi snažan plač, razgovor u salonu na prizemlju naglo se prekinuo. Svi

pogledi bili su usmereni ka gore. Sve je bilo tiho, mirno. Dirnut, Bun je pogledao
sopstveno dete, koje je mirno spavalo na sofi, stavivši udobno glavu u Padrikovo
krilo.
Osetio je podrhtavanje pod stopalima, video je kako se vino pomera u čaši
koju je držao. Pre nego što je mogao da progovori, Daglas je skinuo svoj cilindar
i lupio Metjua po leđima.
„Novi Donovan!”, rekao je i podigao čašu za zdravicu. „Novo nasleđe!”
Pomalo suznih očiju, Kamila je prišla svom deveru i poljubila ga u obraz.
„Neka je blagosloveno!” Bun je i sam želeo da čestita kada je Sebastijan prešao
preko sobe. Upalio je belu sveću, zatim zlatnu. Uzeo je bocu neotvorenog vina i
polomio pečat, a zatim sipao tečnost boje svetlog zlata u ukrašeni srebrni putir.

~ 103 ~
 Knjige.Club Books

„Jedna zvezda je zasijala i osvetlela noć. Život od života, krv kroz krv da
pokaže svog svetla moć. Kroz ljubav dat mu je dar rođenja, da od prvog daha do
smrti hoda zemljom posvećenja. Drugi dar dolazi kroz krv i kosti, na njemu je da
ga prihvati i iznosi. Moć meseca i moć sunca će imati, pamteći zauvek da nikoga
ne sme povrediti.”
Sebastijan je pružio putir Metjuu, koji je prvi uzeo gutljaj. Oduševljen, Bun
je posmatrao Donovanove kako ga dodaju jedno drugom. Neki irski običaj,
pitao se. Svakako je bio dirljiviji, šarmantniji od dodavanja cigare.
Kada je njemu dodat putir, bio je počastvovan i zbunjen. Kada je krenuo da
uzme gutljaj, začuo se još jedan zvuk jakog plača, objavljujući dolazak još jednog
života.
„Dve zvezde”, rekao je Metju glasom punim ponosa. „Dva dara.”
A onda je svečano raspoloženje prekinuto pošto je Padrik prizvao kišu traka i
konfeta, a dok je duvao u papirnate trubice, njegova žena se grohotom smejala.
„Srećna Nova godina!”, rekla je, pokazujući na sat koji je upravo otkucavao
ponoć. „Ovo je najbolja Noć veštica još od one kada je Padrik naterao svinje da
lete.” Osmehnula se Bunu: „On je takav šaljivdžija.”
„Svinje”, počeo je Bun, ali svi su se okrenuli kao jedan kada je Brajna ušla u
sobu. Prišla je pravo svom mužu, koji ju čvrsto prihvatio u zagrljaj.
„Svi su dobro.” Obrisala je suze radosnice. „Svi su dobro i prelepi su. Imamo
unuka i unuku, ljubavi! A naša ćerka nas sve poziva da dođemo gore da im
poželimo dobrodošlicu.”
Ne želeći da smeta, Bun je zaostao iza, dok je grupica izlazila iz sobe.
Sebastijan se zaustavio na vratima i podigao obrvu. „Zar ti ne dolaziš?”
„Mislio sam da porodica...”
„Prihvatili smo te”, rekao je Sebastijan kratko, ne potpuno siguran da se slaže
sa ostalim Donovanovima. Nije zaboravio koliko je duboko povređena
Ana jednom bila.
„Čudno da to kažeš”, Bun je zadržao blag ton koji je bio potpuno suprotan
naletu besa koji je osetio, „posebno zato što ne osećaš tako.”
„Bez obzira na to”, Sebastijan je nagnuo glavu na način koji se Bunu učinio
istovremeno upozoravajućim i izazivačkim. Međutim, kada je Sebastijan bacio
pogled na sofu, smekšao je. „Pretpostavljam da bi Džesi bila razočarana ukoliko
je ne bi probudio i poveo gore da baci pogled.”
„Ali tebi bi bilo draže da to ne uradim.”
„Ani bi bilo draže da to uradiš”, suprotstavio se Sebastijan. ,,A to ima više
smisla.” Ponovo je došao do vrata, zatim se zaustavio. „Ti ćeš je povrediti.
Anastasija ne lije suze, ali zbog tebe će ih liti. Pošto je volim, moraću da
ti oprostim zbog toga.”
„Ja ne vidim...”

~ 104 ~
 Knjige.Club Books

„Ne”, Sebastijan je kratko klimnuo glavom. „Ali ja vidim. Povedi dete,

Sojeru, i pridruži nam se! Ovo je noć ljubaznosti i malih čuda.”
Bun je zurio u prazan hodnik, nesiguran zbog čega su ga Sebastijanove reči
toliko razljutile. Dođavola, on nije morao da se dokazuje nekom preterano
zaštitnički nastrojenom rođaku koji im se mešao u vezu. Kada se Džesi pomerila
i otvorila oči kao sova, izgurao je Sebastijana iz svojih misli.
„Tata?”
„Ovde sam, žabice.” Sagnuo se i uzeo dete u naručje. „Pogodi šta se desilo!”
Protrljala je oči. „Spava mi se.”
„Uskoro idemo kući, ali mislim da bi pre toga volela da vidiš nešto.” Kada je
zevnula i oslonila otežalu glavu na njegovo rame, poneo ju je na sprat.
Tamo su se svi bili okupili i pravili veliku buku, što je po Bunovom mišljenju
bilo suviše za dom u kom se upravo desio porođaj, Neš je sedeo na ivici
kreveta pored Morgane, držao je mali zamotuljak i cerio se kao budala.
„Liči na mene, zar ne?” upitao je tek tako. „Nos, on ima moj nos.”
„To je Alisija”, obavestila ga je Morgana, trljajući svoj obraz o glavu svog
sina. „Ja držim Donovana.”
„Dobro. Pa, ona ima moj nos.” Provirio je da pogleda svog sina. „On ima
moju bradu.”
„Bradu Donovanovih”, ispravio ga je Daglas. „Jasno kao dan!”
„Ha!”, Morin se borila za svoju poziciju. „Oni su oboje od Koriganovih, Naša
strana porodice je uvek imala jake gene.”
Dok su se oni tako prepirali, Džesi se razbudila i ispravila. „Da li su to bebe?
Da li su se rodile? Da li mogu da ih vidim?”
„Pustite dete unutra.” Padrik je laktom odgurao svog brata. „Pustite je da
pogleda.”
Džesi se jednom rukom držala za očev vrat dok se naginjala napred. „Oh!”
Njene umorne oči su zasijale kada je Ana uzela po jednu bebu u svaku ruku i
podigla ih kako bi ih Džesi videla. „Izgledaju baš kao male vile.” Veoma nežno
dodirnula je vrhom prsta obraz jedne bebe, a zatim i druge.
„Oni su upravo to”, Padrik je poljubio Džesi u nos. „Potpuno novi vilinski
princ i princeza.”
„Ali oni nemaju krila”, rekla je Džesi, kikoćući se.
„Nekim vilama nisu potrebna krila”, Padrik je namignuo svojoj ćerki, „zato
što imaju krila na svojim srcima.”
„Ovim vilama je sada potreban odmor i tišina”, Ana se okrenula i vratila bebe
u Morganine ruke, „kao i njihovoj mami.”
„Nakon svega...“ Ana je uputila upozoravajući pogled preko ramena, zbog
čega su Donovanovi nevoljno počeli da izlaze.

~ 105 ~
 Knjige.Club Books

„Bune”, pozvala ga je Morgana, „da li bi sačekao Anu i odvezao je kući?

Iscrpljena je.”
„Ja sam savršeno dobro. On bi trebalo...”
„Naravno da ću to uraditi.” Namestio je Džesi, koja je zevala, malo bolje na
rame. „Bićemo dole kada god budeš spremna.”
Bilo je potrebno još petnaest minuta da bi Ana bila sigurna da je Nešu dobro
objasnila sve što treba da radi. Morgana je već polako tonula u san kada je Ana
zatvorila vrata i ostavila novu porodicu samu.
Bila je iscrpljena, a moć kristala iz njene vrećice bila je skoro potpuno
istrošena. Skoro dvanaest sati prolazila je kroz porođaj sa svojom rođakom,
povezavši se sa njom što je više bilo moguće. Telo joj je bilo teško od umora, a
um potpuno ošamućen. To je bila uobičajena posledica jake empatične veze.
Zateturala se jednom na vrhu stepeništa, ispravila se, a zatim čvrsto uhvatila
svoju amajliju sa heliotropom kako bi se održavala na poslednjim izdisajima
njegove snage.
Kada je stigla u salon, osećala se malo stabilnije. Tu je bio Bun, koji je dremao
na fotelji pored vatre sa Džesi sklupčanom na njegovim grudima. Otvorio je oči i
nasmejao se.
„Zdravo, šampione! Moram da priznam da mi je sve delovalo pomalo šašavo,
ali ti si gore obavila izuzetan posao.”
„Uvek je zapanjujuće doneti život na svet. Nisi morao da ostaneš sve vreme.”
„Želeo sam to.” Poljubio je Džesi u glavu. „Kao i ona. Biće pravi hit u
ponedeljak u školi sa ovom pričom.”
„To je bila duga noć za nju i jedna od onih koju neće zaboraviti.” Ana je
protrljala oči, skoro kao i Džesi pre nego što je ponovo zaspala. „Gde su svi?”
„U kuhinji, pretresaju frižider i opijaju se. Odlučio sam da to preskočim, pošto
sam popio više vina od moje uobičajene mere.” Nevino se osmehnuo. „Malo pre
sam se mogao zakleti da se kuća tresla, pa sam se prebacio na kafu.” Pokazao je
rukom prema šolji pored njega na stolu.
,,I sada ćeš biti budan pola noći. Idem samo da im se javim da odlazim, ako
hoćeš možeš da odneseš Džesi u kola.”
Kada je izašao napolje, Bun je duboko udahnuo hladan noćni vazduh. Ana je
bila u pravu, bio je potpuno budan. Moraće da radi nekoliko sati dok ne
prestane dejstvo kafe i zbog toga će verovatno sutra morati da plati. Međutim,
vredelo je. Bacio je pogled preko ramena prema svetlu koje je sijalo u Morganinoj
spavaćoj sobi - totalno je vredelo.
Skinuo je Džesi krila sa njenih ramena, a zatim ju je spustio na zadnje sedište.
„Prelepa noć“, promrmljala je Ana iza njega. „Imam utisak da su sve zvezde
izašle.”

~ 106 ~
 Knjige.Club Books

„Dve nove zvezde.” Udubljen u misli, Bun joj je otvorio vrata. „To je rekao
Metju. Bilo je lepo. Sebastijan je izgovorio zdravicu o životu, darovima i
zvezdama, a zatim su svi redom uzimali po gutljaj vina. Da li je to neki irski
običaj?”
„Na neki način.” Naslonila je glavu na sedište kada je on pokrenuo motor. Za
nekoliko sekundi, ona je zaspala. Kada je Bun parkirao automobil ispred svoje
kuće, pitao se kako će uspeti da ih obe prenese u krevet. Pomerio se, polako
otvarajući vrata, ali Ana je već bila budna.
„Pusti me samo da unesem nju unutra, pa ću se vratiti da pomognem tebi.”
„Ne, ja sam dobro.” Mutnog vida Ana je izašla iz kola. „Pomoći ću ti sa
njom.” Smejala se dok je sakupljala skoro čitavu prodavnicu plišanih životinja.
„Tata uvek preteruje. Nadam se da ti nije smetalo.”
„Da li se šališ? Bio je divan sa Džesi. Hajde, dušo!” Podigao ju je, a ona je,
kako deca obično budu, ostala potpuno olabavljena. „Veoma joj se dopala i tvoja
majka, kao i ostali, ali tvoj otac je definitivno bio heroj večeri za nju. Očekujem
da će me sada daviti da idemo u Irsku, da bi mogla da ga poseti u njegovom
zamku.”
„On bi to voleo.” Uzela je i srebrna krila i pošla za njim prema kući.
„Samo ih spusti bilo gde. Da li želiš brendi?”
„Ne mogu, stvarno.” Spustila je plišane životinje na kauč i krila pored njih, a
zatim je počela da isteže svoja bolna ramena. „Prijao bi mi čaj. Mogu da ga
napravim dok je ti smestiš u krevet.”
„Dobro. Brzo ću doći.”
Čulo se slabo režanje ispod Džesinog kreveta kada ju je Bun uneo u sobu.
„Sjajan pas čuvar! To smo samo mi, budalo.”
Potpuno oduševljena, Dejzi je iskočila ispod kreveta mašući repom. Sačekala
je da Bun skine Džesi cipele i kostim, a zatim je skočila na krevet i smestila se
kod Džesinih nogu.
„Probudi me u šest i zašiću ti ta pseća usta!”
Dejzi je lupkala repom i zatvorila oči.
„Ne znam zašto nismo mogli da dobijemo pametnog psa”, govorio je Bun dok
je ulazio u kuhinju. „To bi bilo...” zastao je usred reči.
Čajnik je bio na šporetu i voda je počinjala da vri. Šolje su bile pripremljene,
takođe. Ana je naslonila glavu na svoje ruke za kuhinjskim stolom i bila je u
dubokom snu. Pod jakim svetlom, trepavice su joj bacale senku na obraz. Bun se
nadao da je samo zbog jačine svetlosti izgledala tako bledo. Kosa joj je padala
preko ramena. Usne su joj bile meke i malo otvorene.
Posmatrajući je, pomislio je na mladu princezu koju je začarala ljubomorna
čarobnica da spava stotinu godina dok je ne probudi nežni poljubac prave ljubavi.

~ 107 ~
 Knjige.Club Books

„Anastasija... Tako si lepa!” Dodirnuo joj je kosu udovoljivši sebi. Nikada je

nije posmatrao kako spava, a imao je iznenadnu, jaku potrebu da je odnese u
svoj krevet kako bi ujutru otvorio oči i video nju pored sebe. “Šta da radim?”
Uzdišući, sklonio je ruku sa njene kose i pomerio se da bi isključio čajnik.
Nežno, kao što je uradio i sa Džesi, podigao ju je u naručje, a ona je, isto kao
Džesi, ostala oklembešena. Stežući vilicu zbog čvorova koji su mu se stvarali u
stomaku, odneo ju je na sprat i položio na svoj krevet.
„Ne znaš koliko sam želeo da budeš ovde”, rekao je sebi u bradu dok joj je
skidao cipele. „U mom krevetu, noću. Čitave noći...” Pokrio ju je, a ona je
uzdahnula pomerajući se u snu i nameštajući se na njegovom jastuku.
Kada se sagnuo da usnama dodirne njene usne, čvorovi u njegovom stomaku
su popustili. „Laku noć, princezo!”

U gaćicama i majici, Džesi je pred zoru upala u spavaću sobu. Sanjala je ružan
san o ukletoj kući u školi i želela je udobnost i toplotu svog oca.
On bi uvek učinio da čudovišta nestanu.
Jurnula je u krevet i popela se na njega oslonivši se na tatu. Tek tada je
primetila da to nije bio njen otac, već Ana.
Oduševljena, Džesi se sklupčala. Radoznalim prstima igrala se Aninom
kosom. Ana je u snu mrmljala i ušuškala Džesi pored svoje ruke kako bi joj bila
što bliže. Čudni osećaji prolazili su Džesi kroz stomak. Drugačiji mirisi, drugačije
teksture, a opet, osećala se voljeno i bezbedno kao kad ju je njen tata mazio.
Naslonila je sa poverenjem glavu na Anine grudi i zaspala.

Kada se Ana probudila, osetila je ruke oko sebe, male, labave ruke. Ne znajući
gde se nalazi, piljila je u Džesi, a zatim pogledala oko sebe. To nije bila njena
soba, uvidela je. Niti Džesina, već Bunova.
Držala je dete uz sebe dok je pokušavala da shvati šta se dogodilo.
Poslednje čega se sećala bilo je da je sela nakon što je stavila vodu za čaj.
Umorna, bila je tako umorna. Naslonila je glavu na trenutak i... i očigledno upala
u dubok san.
A gde je bio Bun?
Oprezno se okrenula, nesigurna da li je bila razočarana ili joj je laknulo što je
videla da je drugi deo kreveta prazan. Naravno, to je bilo nepraktično, s obzirom
na okolnosti, ali bilo bi tako lepo da je mogla da ga zagrli, čak i dok je dete grlilo
nju.
Kada je ponovo pogledala Džesi, njene oči bile su širom otvorene i posmatrale
su je.
„Sanjala sam ružan san”, rekla joj je devojčica, prigušenim, jutarnjim glasom.
„O bezglavom konjaniku. On se smejao i smejao, i jurio me je.“

~ 108 ~
 Knjige.Club Books

Ana se sagnula da poljubi Džesi u obrvu. „Mogu da se kladim da te nije

uhvatio.”
„Uh-uh! Probudila sam se i došla kod tate. On uvek otera čudovišta. Ona u
ormanu i ispod kreveta, kao i kod prozora i svuda.”
„Tate su dobre u tome”, nasmejala se, sećajući se kako se njen tata pretvarao
da ih tera magičnom metlom svake noći tokom njene šeste godine,
„Ali ti si bila ovde i ni sa tobom se nisam plašila. Da li ćeš ti sada noću spavati
u tatinom krevetu?”
„Ne.” Prošla je rukom preko Džesine kose. „Mislim da smo i ti i ja zaspale, a
tvoj otac je morao da nas stavi u krevet.”
„Ali krevet je veliki”, istakla je Džesi. „Bilo bi mesta. Dejzi sada spava sa
mnom, ali tata mora da spava potpuno sam. Da li Kvigli spava sa tobom?”
„Ponekad”, rekla je Ana, pošto joj je laknulo zbog brze promene teme. „On
se verovatno pita gde sam ja.”
„Mislim da on zna”, rekao je Bun sa vrata. Nosio je samo farmerke,
raskopčane u struku i izgledao je krmeljivo i izmučeno, dok mu se siva mačka
uvijala oko nogu. “Mjaukao je u grebao na zadnja vrata sve dok ga nisam pustio
unutra.”
,,Oh!” Ana je prešla rukom preko svoje raščupane kose kada je sela. „Izvini!
Pretpostavljam da te je on probudio.”
„Da, prvi put.” Gurnuo je plačeve u džepove kada je mačor skočio u krevet i
počeo da se žali i mrmlja svojoj gazdarici. Ponovo je osetio čvorove u stomaku,
sada dvostruko veće. Kako je mogao da objasni šta oseća kada je video Anu kako
se mazi sa njegovom ćerkom u velikom, mekanom krevetu? „Džesi, šta ti radiš
tu?”
„Sanjala sam ružan san.” Naslonila je glavu na Aninu mišicu i mazila je
mačora. „Pa sam došla kod tebe u krevet, ali Ana je bila ovde. Ona je oterala
čudovišta kao i ti.” Kvigli je mjaukuo, zbog čega se Džesi nasmejala. „On je
gladan. Jadno mače. Ja mogu da ga nahranim. Mogu li da ga odvedem dole i da
ga nahranim?”
„Naravno, ako to želiš.”
Pre nego što je Ana završila rečenicu, Džesi je skočila iz kreveta i pozvala
mačora da je prati.
„Izvini što te je probudila.” Bun je oklevao, a onda je seo na ivicu kreveta.
„Nije me probudila. Izgleda da je ušla u krevet i odmah nastavila da spava.
Trebalo bi da ti se izvinim što si se tako namučio sa mnom. Mogao si da me
prodrmaš i pošalješ kući.”
„Bila si iscrpljena.“ Ispružio je ruku, slično kao Džesi, da bi joj dodirnuo kosu.
„Potpuno iscrpljena i neverovatno lepa”
„Doneti bebe na svet je naporan posao”, nasmejala se. „Gde si ti spavao?”

~ 109 ~
 Knjige.Club Books

„U gostinjskoj sobi“, napravio je bolnu grimasu zbog pucketanja u leđima,

„zbog čega je nabavljanje pristojnog kreveta za tu sobu postao prioritet.”
Istog trenutka stavila je ruke na njegova leđa i počela da ih masira. „Mogao
si mene tamo da baciš. Ne verujem da bih primetila razliku između kreveta i daske
od iverice.”
„Želeo sam da budeš u mom krevetu.” Pogledi su im se sreli i zaledili.
„Veoma sam želeo da budeš u mom krevetu.” Zakačio se za njenu kosu da bi mu
prišla bliže. Mnogo bliže. „Još uvek to želim.”
Njegove usne bile su ne njenima, sada ne više tako strpljive, ne tako nežne.
Ana je osetila brzo uzbuđenje i paniku kada ju je pritisnuo tako da je legla na
jastuk. “Bune...”
„Samo minut.” Glas mu je bio na granici da zvuči očajno. „Potreban mi je
minut sa tobom.”
Uhvatio ju je za grudi, njegova strast joj je pržila kožu kroz tanku svilu
izgužvane bluze. Dok su mu ruke prelazile preko njenog tela, usta su mu uzimala
i uzimala, gutajući njena prigušena stenjanja. Telo ga je bolelo od želje da prekrije
njeno, da čvrsto pritisne uz meko, da uzme brzo, skoro divljački, ono što je znao
da mu može dati.
„Ana.” Zubi su mu grebali niz njen vrat pre nego što ju je bliže privukao samo
da bi je držao. Znao je da nije fer, ni za jedno, i zato se borio da se povuče. „Koliko
je potrebno da se nahrani mačka?”
„Ne dovoljno dugo.” Drhtavo se osmehujući, spustila je glavu na njegovo
rame. „Ne dovoljno dugo...”
„Toga sam se i plašio.” Povukao se i prešao dlanovima preko njenih mišica i
uhvatio je za ruke, „Džesi me juri da je pustim da prespava kod Lidije. Ukoliko
bih se nekako organizovao, da li bi ostala sa mnom? Ovde?”
„Da.” Prinela je njegovu ruku na svoja usta, a zatim na svoj obraz. „Kad god
budeš želeo.”
„Večeras.” Terao je sebe da je pusti, da se udalji. „Večeras!” ponovio je.
„Pozvaću Lidijinu majku. Moliću, ako budem morao.” Umirio je i usporio samog
sebe. “Obećao sam Džes da ćemo ići negde na sladoled, možda na ručak na
pristanište. Hoćeš li sa nama? Ako se sve bude složilo, ostavićemo je kod Lidije,
a zatim idemo negde na večeru.”
Ustala je iz kreveta i pokušavala bezuspešno da ispravi izgužvanu bluzu.
„Zvuči dobro.”
„Sjajno! Izvini zbog odeće. Nisam bio baš toliko hrabar da skinem odeću sa
tebe.”
Osetila je brzo uzbuđenje pri pomisli kako joj otkopčava dugmiće na bluzi.
Polako, veoma polako, svojim strpljivim prstima i vrelim pogledom. Pročistila je
grlo. “Ispraviće se. Moram da se presvučem i odem da proverim Morganu i
blizance.”
~ 110 ~
 Knjige.Club Books

„Mogu da te prevezem.”
„Ne treba. Moj otac će da me pokupi da bih mogla da uzmem svoja kola. Kada
si mislio da idemo?”
„Oko podneva, za nekoliko sati.”
„Savršeno. Ovde ćemo se naći.”
Privukao ju je sebi pre nego što je stigla do vrata i zaustavio joj je srce još
jednim pohlepnim poljupcem. “Možda bismo mogli da usput kupimo neku hranu
i jedemo ovde.”
„To, takođe, lepo zvuči”, promrmljala je, uzvraćajući poljubac. „Ili bismo
mogli samo da naručimo picu kada ogladnimo.”
„Bolje. Mnogo bolje.”

U četiri sata Džesi je stajala na Lidijinim vratima i radosno im mahala dok su

odlazili. Njen roze ranac bio je prepun neverovatnih stvari potrebnih
šestogodišnjoj devojčici za noćenje kod drugarice. Ono što je dodatno ulepšavalo
taj prelepi događaj, bila je činjenica da je sa njom pozvana i Dejzi.
„Reci mi da se ne osećam krivim”, rekao je Bun kada je još jednom bacio
pogled na retrovizor.
„Zbog?”
„Zbog toga što želim da moja ćerka večeras ne bude i kuće.”
„Bune!” Obožavajući ga, Ana se nagnula da ga poljubi u obraz. „Znaš
savršeno dobro da je Džesi jedva čekala da odemo da bi mogla da započne svoju
malu avanturu kod Lidije.”
„Da, ali... ne radi se o tome što sam je spakovao i poslao, već o razlozima
zbog kojih sam to uradio.”
Znajući koji su to razlozi Ana je osetila vrelinu u stomaku. „Ona se zbog toga
neće lošije provoditi - naročito pošto si joj obećao da će moći da pravi žurku u
pidžamama za nekoliko nedelja. Ukoliko se i dalje osećaš krivim, misli o tome
kako ćeš se osećati kada ti pet ili šest malih devojčica budu došle na žurku.”
Pogledao ju je iskosa. „Nadao sam se da ćeš ti pomoći - pošto i ti imaš iste
razloge ”
„Jesi li?” Osetila je veliko zadovoljstvo zbog toga što joj je to rekao. „Možda
i hoću.” Stavila je ruku preko njegove. „Za jednog paranoičnog oca koga izjeda
krivica, odlično ti ide.”
„Samo tako nastavi. Osećam se bolje.”
„Previše laskanja nije dobro za tebe.”
„Zbog toga ti neću reći koliko je muškaraca povredilo vrat izvijajući ga da bi
te još jednom pogledalo, dok smo se danas šetali pristaništem.”
,,Oh?”, zabacila je unazad svoju blistavu kosu. „Mnogo njih?”

~ 111 ~
 Knjige.Club Books

„Zavisi od toga šta podrazumevaš pod mnogo. Osim toga, suviše laskanja nije
dobro za tebe. Pretpostavljam da bih mogao da kažem da ne znam kako
možeš tako dobro da izgledaš nakon onoga što se desilo prethodne noći.”
„To je možda što sam spavala kao top.” Protegla se kao mačka. Narukvice od
ahata zablistale su na njenoj ruci. „Morgana je neverovatna! Kada sam jutros
stigla kod nje, hranila je obe bebe i izgledala kao da je provela nedelju dana
oporavka u nekoj skupoj banji.”
„Da li su bebe dobro?”
„Bebe su sjajno! Zdrave su i pogled im je blistav. Neš je već postao stručnjak
za menjanje pelena. Tvrdi da su mu se obe bebe nasmejale.”
On je poznavao taj osećaj i upravo je shvatio da mu nedostaje. „On je dobar
momak.”
„Neš je veoma poseban.”
„Moram da priznam, bio sam baš iznenađen kada sam čuo da se oženio. Neš
je uvek bio vuk samotnjak.” “Ljubav menja stvari” promrmljala je Ana i
pažljivo oterala svu zamišljenost sa svog lica. „Tetka Brajna kaže da je to
najčistiji oblik magije.”
„Dobar opis. Kada te jednom dodirne, počinješ da misliš da ništa nije
nemoguće. Da li si ti ikada bila zaljubljena?”
„Jednom.” Pogledala je na drugu stranu, posmatrajući biljke kako su
podrhtavale duž obale. „Pre mnogo vremena. Međutim, ispostavilo se da magija
nije bila dovoljno jaka. Tada sam naučila da to nije kraj moga života i da mogu
da budem savršeno srećna i sama, i tako sam kupila kuću blizu vode”, rekla je uz
osmeh, „posadila moju baštu i krenula iz početka.”
„Pretpostavljam da je i za mene bilo slično.” Postao je zamišljen kada su
napravili poslednje skretanje prema kući. „Da li to što si savršeno srećna sama
znači da misliš da ne bi mogla da budeš srećna sa još nekim?” Osećala je
istovremeno i nelagodnost i nadu. „Pretpostavljam da to znači da mogu da budem
srećna kako stvari stoje, sve dok ne nađem nekoga ko, ne samo što će mi doneti
magiju, već će je i razumeti.”
Zaustavio je kola, ugasio motor. „Postoji nešto među nama, Ana.”
„Znam.”
„Nikada nisam ni pomislio da ću ponovo osetiti nešto ovako snažno.
Drugačije je od onoga što sam nekad imao. I nisam siguran šta to znači. Ne znam
da li želim da znam.”
„To nije važno.” Ponovo mu je uzela ruku. „Ponekad moraš da prihvatiš da je
sadašnjost dovoljna,”
„Ne, nije.” Okrenuo se prema njoj, oči su mu bile tamne, pogled čvrst. „Ne sa
tobom.”

~ 112 ~
 Knjige.Club Books

Smireno je udahnula: „Ja nisam ono što ti misliš da jesam, niti ono što bi ti
želeo da budem. Bune...”
„Ti si upravo ono što ja želim!” Ruke su mu bile grube dok ju je privlačio ka
sebi. Njen uzdah od iznenađenja bio je prigušen njegovim čvrstim, požudnim
usnama.

~ 113 ~
 Knjige.Club Books

Deseto poglavlje

Talas uzbuđenja, nalik na onaj u panici, prošao je kroz nju kada joj je odvezao
pojas i stavio je sebi na krilo. Njegove ruke kao da su joj stvarale modrice, a
usne kao da su je žigosale. Ovo nije bio Bun koji ju je tako nežno voleo, tako
slatko uzimao, strpljivih ruku, dok je šaputao obećanja. Njen ljubavnik tihih jutara
i lenjih popodneva postao je tamniji, nekako opasniji, tako da ona nije mogla
nikako da mu odoli.
Mogla je da oseti kako joj krv cvrči pod kožom dok je tim nestrpljivim rukama
prelazio preko njenog tela. Po prvi put je osetila ovakvu žestinu u mesečinom
okupanoj bašti punoj mirisa zrelog cveća. Ovakav izliv nagle želje bio je
nagovešten pod svom onom kontrolom i strpljenjem koje je ranije pokazivao.
Prihvativši to bez razmišljanja priljubila se uz njega, puna želje, nestrpljiva,
spremna da zajedno idu putem strasti koji je izabrao.
Telo joj je divlje zadrhtalo kada ju je doveo do ponora. Čuo je kako pokušava
da priguši jecaj o njegova pohlepna usta, okusio njegovu zrelost dok je
nemilosrdno zabadala prste u njegova ramena. Kroz glavu mu je ludački prolazila
misao da je uzme baš ovde, u kolima, pre nego što razum bilo koga od njih dvoje
uspe da spreči u tome.
Pocepao joj je bluzu, žudeći za ukusom njene kože. Zvuk cepanja bio je
prigušen njenim brzim uzdahom dok joj je ljubio vrat. Pod njegovim gladnim
ustima, njen puls je lupao nepravilno, erotično. Njen ukus je već bio vreo, meden
od strasti.
Žestoko opsovavši, gurnuo je vrata i izvadio je napolje iz kola. Pola ju je
nosio, pola vukao preko trave.
„Bune...” Pokušala je da stane na noge i izgubila cipele. „Bune, kola! Ostavio
si ključeve...”
Uhvatio ju je za kosu i povukao joj glavu unazad. Njegove oči! Oh, bože,
njegove oči, pomislila je, drhteći zbog nečeg dubljeg od straha. Vrelina u njima
opekla ju je do dna duše.
„Dođavola sa kolima!” Nasrnuo je svojim usnama na njena, ljubeći je sve dok
se nije ošamutila. Počelo je da joj se vrti u glavi toliko da je morala da se bori za
dah. “Da li znaš šta mi radiš?” rekao je dok se ona borila za vazduh. „Svaki put
kada te vidim!” Vukao ju je uza stepenice, dodirujući je, stalno je dodirujući.
„Meka, vedra, sa nečim tinjajućim u pogledu.”

~ 114 ~
 Knjige.Club Books

Gurnuo joj je leđa uz vrata, mrveći, osvajajući te pune, sočne usne svojim
usnama. Sada je bilo još nečeg u njenim očima. Mogao je da vidi da se plaši. I da
je bila pobuđena. Kao da su oboje bili potpuno svesni da se životinja, koja je
nedeljama surovo držana na lancu, konačno oslobodila.
Kada je hrapav uzdah prešao preko njegovih usana, uhvatio joj je lice rukama.
„Reci mi, Ana! Reci mi da me želiš! Sada! Na moj način!”
Plašila se da neće biti u stanju da progovori, grlo joj je bilo suvo, a ova nova
želja tako ogromna. „Želim te!“ Njen promukli glas učinio je da se vatra u
njegovoj utrobi još više rasplamsa. „Sada. Na bilo koji način.”
Zakačio je ruke za nju i posmatrao kako joj oči poprimaju boju dima, baš pre
nego što joj je pocepao bluzu. Kada je šutnuo vrata da bi ih otvorio, za teturala se,
ali on ju je uhvatio u vreli zagrljaj. Kao i od njene bluze, od njegove kontrole
ostali su samo delići. Čvrsto ju je uhvatio za struk i podigao je od zemlje da bi
obljubio njene grudi. Sada, izgubivši kontrolu kao i on, izvila se unazad dok se
rukama držala za njegovu kosu.
„Bune! Molim te!” Zaridala je, mada nije imala pojma šta traži od njega. Osim
ako to nije bilo još.
Spustio ju je, samo da bi mogao ponovo da dođe do njenih usana. Zubi su mu
erotično grebali njene otekle usne, njegov jezik je duboko ponirao. Činilo se kao
da će mu srce eksplodirati u grudima kada je počela ludački da vuče njegovu
odeću.
Spotakao se dok je išao prema stepenicama, istovremeno skidajući košulju.
Dugmići su pootpadali i rasuli se po podu, ali njegove željne ruke ponovo su
potražile njene. Povukao je do struka tanki kombinezon kada su došli do
odmorišta. „Ovde.” Povukao ju je nadole zajedno sa njim. „Baš ovde!”
Konačno se naslađivao, prelazio je usnama preko njenog drhtavog tela,
bezobzirno istražujući njegove tajne, neumoljivo ju je vodio tamo gde je tako
očajnički želeo da je odvede. Više nije bilo strpljenja, ni stroge kontrole zbog
njene krhkosti. I zaista, žena koja se pomerala pod njim na stepeništu bila je sve,
sem krhka. Osećala se snaga u rukama koje su ga grabile, strast koja ga je pekla na
usnama koje su ga tako željno ljubile, neverovatna gipkost tela koje se izvijalo
pod njegovim.
Osetila se nepobedivom, besmrtnom i neverovatno slobodnom. Telo joj je
bilo živo, nikad življe, a vrelina joj je ludački prolazila kroz krv. Sve joj se vrtelo,
zamagljenih boja i zaslepljujućih svetala, kovitlajući se sve brže i brže, sve dok
nije morala da se uhvati za gelender da ne bi pala.
Zglobovi su mu pobeleli pošto se jako držao za drvenu ogradu, dok joj je
cepao pantalone i tanku čipku ispod njih. Njegove usne, oh, njegove usne,
nezasite, pomamne, grozničave. Ana je zagrizla usne da priguši vrisak kada ju je
poslao u vreli, bezvazdušni prostor.

~ 115 ~
 Knjige.Club Books

Njena bezumna mrmljanja bila su na jeziku koji nije mogao da razume, ali je
znao da ju je poveo izvan granica zdravorazumnog, racionalnog. Želeo ju je tu,
baš tu, gde su zajedno uplovili u ludilo žive strasti bez ikakvih zakona i
ograničenja.
Čekao je, i čekao. Sada se njeno tanano belo telo izvijalo. Čistokrvna ždrebica
bila je spremna za jahanje. Drhteći kao pastuv, zajahao ju je, ulazeći u tu
vlažnu, spremnu vrelinu. Izdigla se da bi bila naspram njega, munjevito
pomerajući kukove i trkajući se sa njim kroz vrišteći mrak.

Ruke su joj bile slabe i skliznule su sa njegovih vlažnih leđa. Bila je suviše
utrnula da bi osetila udarac kad su pali na stepenice. Želela je da se drži za njega,
ali više nije imala snage. Nije bilo moguće da se usredsredi na ono što se desilo.
Sve što je dolazilo bih su bljeskovi osećaja, izlivi emocija.
Ukoliko je ovo bila mračna strana ljubavi, ništa nije moglo da je pripremi za
to. Ukoliko je ova strašna želja bila ono što je on držao u sebi, nije mogla da
razume kako je uspevao da je toliko dugo obuzdava. Za njeno dobro. Okrenula je
svoje vlažno lice prema njegovom vratu. Samo za njeno dobro.
Ispod njegovog tela koje je još uvek podrhtavalo, bila je mlitava kao da je
voda. Bun se borio da se vrati u realnost. Morao je da se pomeri. Nakon svega što
joj je uradio, sigurno ju je svu smrskao. Međutim, kada je počeo da se pomera,
zbog nelagodnosti je ispustila tihi zvuk, koji mu je tek malo došao do svesti.
„Evo, dušo, daj da ti pomognem!”
Pomerio se, podižući dronjavi rukav njene bluze sa idejom da je pokrije.
Grizući usnu, opsovao je i ponovo ga bacio. Okrenula se malo na stranu,
očigledno tražeći neki zgodan položaj. Gospode bože, uzeo ju je, pomislio je sav
zgrožen, kao da je đavo ušao u njega, i to na stepeništu. Na stepeništu.
„Ana.” Pronašao je ono što je ostalo od njegove košulje i pokušao da to
obavije oko njenih ramena. „Anastasija, ne znam kako da objasnim...”
„Da objasniš?”, jedva se čulo. Grlo joj je bilo suvo i bila je strašno žedna.
„Ne postoji nikakvo moguće... Da ti pomognem...” Njeno telo je klizilo kao
vosak između njegovih ruku. “Daću ti neku odeću, ili... Oh, prokletstvo!”
„Mislim da ne mogu da ustanem.“ Liznula je usne i poljubila ga. „Bar dan ili
dva. Mada, to je u redu. Ostaću baš ovde.”
Mršteći se prema njoj, pokušao je da protumači ono što je čuo u njenom glasu.
To nije bila ljutnja. Nije zvučalo kao nevolja. Zvučalo je kao - ponadao se -
zadovoljstvo. „Nisi ljuta?”
„Hmm? Da li bi trebalo da budem?”
„Pa, zato što... praktično sam te napao. Prokletstvo! I jesam te napao! Skoro
sam te uzeo na prednjem sedištu kola, pocepao sam ti odeću, dovukao sam te
ovde i praktično sam proždrao ono što je ostalo od tebe na stepenicama.”

~ 116 ~
 Knjige.Club Books

Oči su joj i dalje bile zatvorene, duboko je udahnula, a zatim ispustila dah
kroz usne koje su se osmehivale. “Sigurno je da si to uradio. Ovo je prvi put da
budem proždrana. Mislim da penjanje i spuštanje niz ove stepenice nikada više
neće biti isto.”
Nežno joj je lupkao prstom ispod brade sve dok nije otvorila oči. „Mislio sam
da ćemo stići do spavaće sobe.”
„Pretpostavljam da ćemo na kraju doći i do toga.” Prepoznavši brigu, lagano
mu je dodirnula ruku. „Bune, da li misliš da bih mogla da se ljutim zato što si
me toliko želeo?”
„Mislio sam da se možda ljutiš zato što ovo nije ono na šta si navikla.”
Uz veliki napor, uspravila se i sela, praveći mučnu grimasu zbog bolova za
koje je bila sigurna da će uskoro postati modrice. „Nisam od stakla. Svaki način
voljenja je ispravan. Ipak...” Stavila mu je ruke oko ramena i nasmešila se pomalo
nevaljalo. „Pod ovakvim okolnostima, drago mi je da smo uopšte ušli u kuću.”
Dlanovima je prešao preko njenih ruku i mišica, klizeći do kukova da bi
približio njeno telo uz svoje. „Moja komšinica je veoma širokih shvatanja.”
„Čula sam za to.” Uhvatila je svojim zubima njegovu donju usnu. Sećajući se
koliko joj je zadovoljstva priuštio dok je usnama prelazio preko njenog lica i
vrata, počela je lenjo da uzvraća. „Srećom, moj komšija veoma dobro razume
strasti. Sumnjam da bi ga bilo šta šokiralo. Čak i kada bih mu rekla da ja često
maštam noću o njemu, kada sam sama u krevetu.”
To nije bilo moguće, ali osetio je kako vri u njemu, tako priljubljenom uz nju.
Duboka, mračna želja ponovo je počela da tinja. „Zaista? O čemu maštaš?”
„Da dođe kod mene” Dah je počeo da joj se ubrzava dok su njegova usta bila
kod njenog ramena. „Da dolazi u moj krevet noću kao košmar, dok se oluja
probija kroz vazduh. Mogu da vidim njegove oči, kobaltno-plave zbog sevanja
munja i znam da me želi kako me niko pre nije želeo, niti će.”
Znajući da će ostati ispruženi na stepeništu ako sada ne učini nešto, podigao
ju je. „Ne mogu da ti stvorim munje.”
Nasmejala se dok ju je nosio na sprat. „Već jesi.”

Kasnije, nekoliko sati kasnije, klečali su na rasturenom krevetu, jedući picu

pod svetlošću sveća. Ana je izgubila pojam o vremenu i nije joj ni bilo potrebno
da zna da li je ponoć ili se približava zora. Vodili su ljubav i razgovarali i smejali
se i ponovo vodili ljubav. Nijedna noć u njenom životu nije bila savršenija. Kakve
veze ima koje je doba?
„Ginevra5 nije bila heroina.” Ana je polizala sos sa svojih prstiju. Razgovarali
su o epskoj poeziji, modernim crtanim filmovima, drevnim legendama,

5
Žena kralja Artura i ljubavnica ser Lanselota - prim. prev.

~ 117 ~
 Knjige.Club Books

mitologiji i klasičnom hororu. Nije bila sigurna kako su se ponovo vratili na

Artura i Kamelot, ali kada je u pitanju bila Arturova kraljica, Ana je imala čvrst
stav. ,,I sigurno nije bila tragična figura.”
„Mislio sam da će žena, posebno tvoje saosećajnosti, imati više razumevanja
za njenu situaciju.” Bun se pitao ko će uzeti poslednje parče iz kartonske kutije
stavljene nasred kreveta.
„Zašto?” Ana je podigla to parče pice i počela da ga hrani. „Ona je izdala svog
muža, pomogla je da se sruši kraljevstvo, sve zbog toga što je imala slabu volju i
što je bila popustljiva.”
„Bila je zaljubljena!”
„Ljubav nije opravdanje za sve postupke.” Zabavljalo ju je to što je on
govorio, pa je nagla glavu i proučavala ga pod treperavom svetlošću zvezda.
Izgledao je beskrajno muževno u sportskom šortsu, razbarušene kose i lica
osenčenog bradom od dva dana. „Zar to nije tako muški? Da iznalazi razloge za
nevernost žene samo zato što to predstavlja ljubavnu priču.”
Nije smatrao da je to bila baš uvreda, ali malo se štrecnuo zbog toga. „Ja samo
mislim da ona nije mogla da kontroliše situaciju.”
„Naravno da je mogla. Imala je izbora. A ona je loše izabrala, baš kao i
Lanselot. Sve te bajne priče o galantnosti i viteštvu, herojstvu i odanosti, a njih
dvoje pravdaju izdaju čoveka koga su oboje voleli samo zato što nisu mogli da
kontrolišu sami sebe?” Zabacila je kosu unazad. „To je besmislica!”
Nasmejao se pre nego što je sipao sebi vino. „Iznenađuješ me. A ja sam mislio
da si ti romantična. Žena koja po mesečini bere cveće, koja skuplja figurice vila
i čarobnjaka, a s druge strane osuđuje jadnu Ginevru zato što je volela bez
razmišljanja.”
Planula je: „Jadna Ginevra!?”
„Sačekaj...” Kikotao se, beskrajno se zabavljajući. Nijednom od njih nije palo
na pamet da se raspravljaju o ljudima za koje većina smatra da su izmišljeni. „Da
ne zaboravimo tu neke druge učesnike. Zar nije Merlin trebalo da nadgleda tu
čitavu situaciju. Zašto on nije učinio nešto po tom pitanju?”
Brzo je otresla mrvice sa svojih golih nogu. „Nije čarobnjaku posao da se
meša u sudbinu.”
„Hajde, ovde govorimo o šampionu. Jedna mala čarolija i mogao je sve da
sredi.”
„I promeni bezbroj sudbina”, istakla je, pokazujući svojom čašom. „To je
iskrivljena istorija. Ne, nije mogao ništa da uradi, čak ni za Artura. Ljudi - veštice,
kraljevi, smrtnici - odgovorni su za sopstvene sudbine.”

~ 118 ~
 Knjige.Club Books

„A nije mu predstavljalo nikakav problem da podstakne preljubu tako što je

maskirao Utera kao vojvodu od Kornvola i poslao ga u Tintagel da obljubi
Igrejn.“6
„Zato što je sudbina bila takva”, rekla je strpljivo, kao da je razgovarala sa
Džesi. „To je bila svrha čitave Merlinove moći, njegove veličine - njegovo
najvažnije delo bilo je da stvori Artura.”
„Meni to zvuči kao cepidlačenje.” Progutao je poslednji zalogaj pice. „Da je
jedna čarolija u redu, a da druga nije.”
„Kada dobiješ dar, na tebi je odgovornost da znaš kada i gde da ga koristiš, a
kada i gde ne. Da li možeš da zamisliš koliko je patio dok je posmatrao kako neko
koga voli biva uništen? A znao je, čak i kada je Artur tek bio začet, kako će se sve
završiti! Magija te ne razdvaja od osećanja ili bola. Retko štiti onoga ko je
poseduje.”
„Pretpostavljam da je tako.” On je u pričama koje je pisao svakako imao
veštice i čarobnjake koji su patili. To im je davalo ljudski element, što mu se činilo
veoma zanimljivim. „Kada sam bio mali, zamišljao sam da živim u tom dobu.”
„Da spasavaš mlade dame od strašnih zmajeva?”
„Naravno. Da idem na turnire, da izazovem Crnog viteza i ubijem boga u
njemu.”
„Naravno!”
„Onda sam odrastao i otkrio da mogu da imam od oba sveta, da ovde
proživljavam ono što se tamo dešava...”, prstom je dodirnuo glavu, „...dok pišem,
a da pri tom imam udobnosti dvadesetog veka.”
„Kao što je pica.”
„Kao što je pica”, složio se. „Kompjuter umesto pera, pamučni donji veš.
Toplu vodu. Kada smo već kod toga...”, rekao je. Igrajući se porubom majice koju
joj je dao do obuče. Naglo se pomerio, prebacio Anu preko ramena i sišao kreveta,
na šta je ona vrisnula od smeha. “Šta to radiš?”
„Topla voda”, ponovio je. „Mislim da je vreme da ti pokažem šta mogu da
uradim pod tušem.”
„Počećeš da pevaš?”
„Možda kasnije.” U kupatilu, otvorio je vrata tuš-kabine i pustio vodu da teče.
„Nadam se da voliš vrelu.”
„Pa, ja...” Još uvek ju je držao prebačenu preko ramena kada je ušao pod tuš.
istog trenutka je bila sva mokra. “Bune!” Počela je da pljuje. „Daviš me!”
„Izvini.” Pomerio se da bi uzeo sapun. „Znaš, ova tuš kabina je bila jedna od
prednosti ove kuće. Prostrana je.” Prešao je mokrim sapunom preko lista njene
6
Prema legendi, kralj Artur je rođen nakon što je kralj Uter uz Merlinovu pomoć uzeo obličje
vojvode od Kornvola i obljubio njegovu ženu Igrejn - prim. prev.

~ 119 ~
 Knjige.Club Books

noge. “Prilično je dobro imati dva tuša u jednoj kabini.” Uprkos toploj vodi, Ana
je zadrhtala kada je on sapunom napravio spore kružne pokrete iza njenog kolena.
„Malo mi je teško da iz ove pozicije to shvatim.” Zatim je sklonila kosu sa
lica i primetila da su na podu pločice kao ogledalo. ,,Oh, bože!”
Nasmejao se i polako prešao na njenu butinu. „Pogledaj plafon!”
Uradila je to nagnuvši glavu i zurila u njihov odraz. „Ah, zar se ne zamagle
od pare?”
„Obrađeno staklo. Malo se zamagle, ako si baš dugo pod tušem.” A
nameravao je da budu ovde dovoljno dugo. Počeo je da je spušta niz svoje telo,
centimetar po centimetar sve opasnije. „Samo doprinose atmosferi.” Nežno ju je
pritisnuo uza zid i stavio joj šake na grudi preko mokre majice. „Da li želiš da
čuješ šta ja zamišljam?”
„To - oh!” Trljao je palac preko jedne bolne bradavice. „Tako je jedino
pravedno!”
„Imam bolju ideju.” Okrznuo je njene usne svojima, izazivajući je, povlačeći
se, sve dok njen dah nije počeo da se prekida. „Zašto ti ne bih pokazao? Prvo da
se oslobodimo ovoga.” Skinuo joj je mokru majicu preko glave i bacio je sa
strane. Pala je na pod uz pljusak zbog čega je njeno telo još jednom zadrhtalo.
„Počeću odavde”, poigravajući se sa njenim ustima, klizavim sapunom prelazio
joj je preko ramena, ,,i neću prestati dok ne dođem do tvojih nožnih prstiju.”
Imala je osećaj da će se tuš-kabina pridružiti stepenicama po erotskim
dubinama njene mašte. Držeći se za njegove bokove da ne bi pala, izvijala se
unazad dok je on kružio vlažnim, sapunjavim rukama preko njenih grudi.
Para, Bila je svuda oko nje i unutar nje. Gusti, vlažni vazduh u kojem je bilo
skoro nemoguće disati. Tropska oluja, udarci vode, podizanje vreline. Zbog
klizavog sapuna tela su veličanstveno klizila jedno o drugo. Ruke su joj bile pune
pene dok je prelazila preko njegovih leđa, grudi. Iako su njegove usne bile u
osvajačkom pohodu, mišići su mu podrhtavali pod njenim dodirom, a njen smeh
bio je tih i pobedonosan.
Ukoliko ona gori, i on će! Jedna moć susretala se sa drugom. Više nije bilo
sumnje da je ona mogla da uzvrati divlje, razuzdano, nevaljalo zadovoljstvo koje
joj je on pružao. Zadovoljstvo toliko slađe, bogatije, zato što je nastajalo iz
ljubavi, kao i iz strasti.
Želela je da mu pokaže. Pokazaće mu!
Ruke su joj klizile niz njegovo telo, preko snažnih ramena, čvrstih grudi.
Mrmljala je sa odobravanjem dok je vrhovima prstiju prelazila preko njegovih
rebara i niže niz njegov ravni stomak.
Odmahnuo je glavom da bi mu se razbistrilo. Očekivao je da će on nju da
zavede ovde, međutim, on je bio zavođen. Nežne ruke prelazile su preko njegove
klizave kože i budile strelice želje u njegovom telu.

~ 120 ~
 Knjige.Club Books

„Sačekaj...” Ruke su mu napipale njene i čvrsto ih stegle. Znao je da ukoliko

ga sada dodirne, više neće biti u stanju da se uzdržava. „Pusti mene...”
„Ne...” Prepuna novog znanja koje je tinjalo iznutra, svojim usnama je pržila
njegove i osvajala. „Pusti ti mene...”
Prsti su joj bili svuda po njemu, klizili su, grabili, lagano stezali dok je njegov
dah promuklo zvučao pored njenog uveta. Novi bljesak pobede eksplodirao je u
njoj kada je osetila njegov brzi, bespomoćni drhtaj, zatim je osetila žudnju da ga
ima, celog, duboko u sebi.
„Ana!” Osetio je da poslednji tragovi stvarnosti polako nestaju. „Ana, ja ne
mogu...”
„Želiš me?” Zanesena od moći, zabacila je glavu unazad. Oči su joj izazovno
sijale. „Onda me uzmi! Sada!” Izgledala je kao boginja koja se rodila iz mora.
Mokri pramenovi glatke kose padali su kao tamno zlato preko njenog ramena.
Koža joj je svetlucala i sijala od vode. U očima su joj se nalazile tajne, mračne
misterije koje nijedan muškarac neće nikada otključati.
Bila je veličanstvena. Predivna: I bila je njegova.
„Drži se za mene.” Oslanjajući je na zid, podigao je, držeći je za kukove.
„Drži se za mene.”
Zagrlila ga je, ne zatvarajući oči. Uzeo ju je tu gde su bili, uranjajući u nju
kao voda koja je tekla oko njih.
Dahćući njegovo ime pustila je da joj glava padne unazad. Kroz maglu koja
se podizala, videla je njihove odraze - predivni splet udova - i nije bilo moguće
odrediti gde počinje ona, a gde on.
Zaječavši od neizrecivog zadovoljstva, spustila je glavu na njegovo rame. Bila
je izgubljena. Izgubljena. Hvala bogu na tome! „Volim te.” Nije imala predstavu
da li su te reči bile u njenoj glavi ili su došle na njene usne. Međutim, ponavljala
ih iznova, i iznova, sve dok joj se telo nije zgrčilo.
Ispraznio je sebe u nju i mogli su samo da stoje tako, oslonjeni o zid, pošto je
snaga izašla iz njega. Njeno srce mu je još uvek bučalo u ušima kada je stavio
ruke na njeno rame.
„Reci mi sada.”
Usne su joj se osmehivale, ali ona se pomalo njihala i zurila u njega
zamagljenih očiju. „Šta da ti kažem?”
Prsti su mu pojačali stisak, od čega joj se pogled razbistrio. „Reci mi da me
voliš. Reci mi sada!”
„Ja... Zar ne misliš da bi trebalo da izađemo na suvo? Bili smo dugo u vodi.”
Nestrpljivim, naglim pokretom isključio je vodu. „Želim da te gledam dok to
govoriš i da mi je prisutan makar neki deo razuma. Ostaćemo ovde sve dok ne
čujem da mi to ponovo kažeš.”

~ 121 ~
 Knjige.Club Books

Oklevala je. Nije mogao da zna da ju je prisiljavao da napravi sledeći korak

ka tome da ga ima - ili da ga izgubi. Sudbina, pomislila je, i izbori. Bilo je vreme
da napravi svoj izbor. „Volim te. Ne bih bila ovde sa tobom, ne bih mogla da
budem ovde, da te ne volim.”
Oči su mu bile veoma tamne, pogled žestok. Polako, njegov stisak je
popuštao, a lice mu se opuštalo. „Osećam se kao da sam godinama čekao da mi
to kažeš.”
Sklonila mu je mokru kosu sa obrve. „Trebalo je samo da pitaš.“ .
Uzeo joj je ruke u svoje. „Ti ne moraš.“ Budući da je počela da drhti, povukao
ju je van kabine i uvio je u peškir. Držao ga je čvrsto oko nje, a zatim je zagrlio da
bi je još više ugrejao. „Anastasija” pretvorio se sav u nežnost dok joj je usnama
dodirivao kosu, obraz, usta, “ti ne moraš da pitaš. Volim te! Ti si ponovo donela
u moj život nešto sam mislio da nikada više neću imati, da nikada više neću
želeti.”
Presekao je uzdah i prislonio joj lice na svoje grudi. Ovo je bilo stvarno,
pomislila je. Ovo je bilo njeno. Naći će način da to zadrži. „Ti si sve što sam ikada
želela. Nemoj prestati da me voliš, Bune! Nemoj prestati,”
„Ne bih to mogao.“ Udaljio ju je. „Nemoj da plačeš.”
„Ne”, suze su joj svetlucale u očima, ali nisu padale, „ne plačem.”
Anastasija ne plače, ali će liti suze zbog tebe.
Sebastijanove reči neprijatno su odzvanjale u Bunovoj glavi. Odlučno ih je
blokirao. To je bilo smešno. Nikada je ne bi povredio. Otvorio je usta, ali ih je i
zatvorio. Zamagljeno kupatilo nije bilo mesto za to što je želeo da kaže. I bilo je
stvari koje želeo pre toga da joj kaže.
„Daj da ti damo neku drugu majicu. Moramo da razgovaramo,”
Bila je isuviše srećna da bi obraćala pažnju na nelagodnost koju je osećala.
Smejala se kada ju je vratio u spavaću sobu i navukao joj jednu od svojih majica
preko glave. Sanjivo je sipala još dve čaše vina dok je on navlačio farmerke.
„Hoćeš li poći sa mnom?”, pružio joj je ruku, a ona je rado prihvatila.
„Gde idemo?”
„Želim da ti nešto pokažem.” Poveo ju je kroz mračni hodnik u svoju
kancelariju. Oduševljena, Ana se okrenula oko sebe.
„Ovde ti radiš!”
Tu su se nalazili široki prozori bez zavesa sa okvirom od trešnjinog drveta.
Nekoliko ishabanih, izbledelih podnih staza bilo je razbacano po podu od tvrdog
drveta. Sunčeva svetlost padala je kroz dva krovna prozora. Jedan kompjuter,
skladište papira i police pune knjiga govorili su da se radi o radnom mestu. On je
dodao u tu prostoriju uramljene ilustracije, kolekciju zmajeva i vitezova koja joj
je pobudila radoznalost. Vila sa krilima koju je kupio kod Morgane imala je
istaknuto mesto na visokom izrezbarenom postolju.

~ 122 ~
 Knjige.Club Books

„Potrebne su ti neke biljke”, odmah je zaključila, razmišljajući o belim i žutim

narcisima koje je gajila u stakleniku. „Pretpostavljam da provodiš dosta vremena
u ovoj prostoriji svakog dana.” Bacila je pogled na praznu pepeljaru koja je stajala
pored kompjutera.
Prateći njen pogled, namrštio se. Čudno, pomislio je, danima nije zapalio
cigaretu - potpuno je zaboravio na to. Moraće kasnije da čestita sam sebi.
„Ponekad gledam kroz prozor kada si ti u tvojoj bašti. Tada mi je teško da se
usredsrèdim.”
Nasmejala se i sela na ćošak njegovog radnog stola. „Nabavićemo ti neke
zastore.”
„Nema šanse.” Nasmejao se, ali je nervozno gurnuo ruke u džepove. „Ana,
moram da ti ispričam nešto o Alis.” “Bune”, zbog saosećanja ponovo je ustala i
došla do njega, „ja razumem. Znam da je bolno pričati o tome. Nema potrebe da
mi objašnjavaš bilo šta.”
„Za mene ima.“ Držeći je za ruku, okrenuo se i pokazao na crtež koji je stajao
na zidu. Predivna, mala devojčica klečala je pored izvora i stavljala zlatnu kofu u
srebrnu vodu. „Ona je to nacrtala, pre nego što se Džesi rodila. Dala mi je taj crtež
za našu prvu godišnjicu braka.”
„Predivan je! Bila je veoma nadarena.”
„Da. Veoma nadarena, veoma posebna.” Uzeo je gutljaj vina da bi nesvesno
nazdravio svojoj izgubljenoj ljubavi. „Poznavao sam je veći deo svog života. Lepa
Alis Rider!”
Bilo mu je potrebno da govori, pomislila je Ana. Ona će slušati. „To je bila
ljubav iz srednje škole?”
„Ne.” Smejao se zbog toga. „Ništa slično tome. Alis je bila vođa navijačica,
predsednica učeničke organizacije, divna devojka koju su svi voleli. Kretali smo
se u drugačijim društvima, i ona je bila nekoliko godina mlađa od mene. Ja sam
prolazio kroz obavezni period buntovništva i pomalo sam se pravio važan u školi.
Izgledao sam opasno.”
Nasmejala se i dodirnula ga je po gruboj bradi na obrazu: „Volela bih da sam
to mogla da vidim.”
„Krišom sam unosio cigarete u toalet, a Alis je slikala panoe za školske
predstave. Poznavali smo se, ali to je bilo sve. Ja sam krenuo na koledž i završio
u Njujorku. Činilo mi se da je neophodno, budući da sam hteo da se bavim
pisanjem, da nađem neko potkrovlje i da malo gladujem.”
Prebacila je ruku preko njegovih ramena, nagonski mu nudeći utehu i čekajući
da sabere misli.
„Jednog jutra bio sam u pekari odmah iza ćoška, blizu mog stana i, kada sam
sklonio pogled sa krofni, ona je bila tu, kupovala je kafu i kroasane. Počeli smo
da pričamo. Znaš... Otkud ona ovde, u kraju, šta se desilo svakom od nas... Te
stvari. Bilo je prijatno i uzbudljivo.
~ 123 ~
 Knjige.Club Books

Našli smo se tu, dvoje klinaca iz malog grada i razgovarali o velikom zlom
Njujorku.”
I tako ih je sudbina bacila jedno drugom u naručje, pomislila je Ana, u
milionskom gradu.
„Ona je bila u umetničkoj školi“, nastavio je Bun, „stan je delila sa nekoliko
devojaka, samo par ulica dalje. Ispratio sam je do podzemne. Neko vreme smo
provodili zajedno, sedeli po parkovima, upoređivali crteže, ostajali zajedno
satima. Alis je bila tako puna života, energije, ideja. Nismo se naglo zaljubili
jedno u drugo, već polako, postepeno.” Dok je posmatrao crtež, pogled mu
je smekšao. „Veoma polako, veoma slatko. Venčali smo se malo pre nego što sam
prodao moju prvu knjigu. Ona je još uvek bila na koledžu.”
Morao je ponovo da zastane, preplavljen uspomenama. Instinktivno je stavio
ruku preko Anine. Ona se otvorila, dajući mu svu snagu i podršku koju je mogla
da mu dâ.
„U svakom slučaju sve je izgledalo tako savršeno. Bili smo mladi, srećni,
zaljubljeni. Već je dobila narudžbinu da naslika jednu sliku. Otkrili smo da je bila
trudna. Zato smo odlučili da se vratimo kući, da odgajamo dete u lepoj prigradskoj
atmosferi blizu naših porodica. Onda je došla Džesi i činilo se da ništa ne može
da krene po zlu. Osim što Alis nikako nije uspevala da nakon porođaja povrati
svoju energiju. Svi su govorili da je to prirodno, da je normalno da bude umorna
sa malom bebom i svojim poslom. Izgubila je dosta na težini. Šalio sam se da će
da nestane.” Za trenutak je zatvorio oči. “Upravo se to i dogodilo. Polako je
venula. Kada je došlo do toga da smo počeli da brinemo, uradila je analize, ali u
laboratoriji je došlo do neke zabune i nisu ga otkrili na vreme. Kada smo otkrili
da ima kancer, bilo je suviše kasno da se zaustavi.”
„Oh, Bune! Žao mi je... Veoma mi je žao!”
„Patila je. To je bilo najgore. Mučila se, a ja nisam mogao ništa da učinim.
Posmatrao sam je kako umire svakog dana pomalo. I mislio sam da ću i ja umreti.
Međutim, tu je bila Džesi. Alis je imala samo dvadeset pet godina kada sam je
sahranio. Džesi je tek napunila dve.” Duboko je uzdahnuo pre nego što se okrenuo
ka Ani. „Voleo sam Alis. I uvek ću je voleti.”
„Znam. Kada neko dotakne tvoj život na taj način, tom se nikada ne izgubi ”
„Kada sam je izgubio, prestao sam da verujem u srećan kraj, osim u knjigama.
Nisam ni želeo da se ponovo zaljubim. Da rizikujem da ponovo osetim taj bol -
zbog mene ili zbog Džesi. Ipak, ponovo sam se zaljubio. Ono što osećam prema
tebi je tako snažno i zbog toga ponovo verujem. To nije isto što sam ranije osećao.
Nije ni manje. To smo samo mi.”
Dodirnula mu je obraz, mislila je da razume.
„Bune, da li si mislio da bih tražila da je zaboraviš? Da bih mogla da budem
uvređena ili ljubomorna zbog onoga što si imao sa njom? Zbog toga te samo više
volim. Ona te je činila srećnim. Ona ti je dala Džesi. Mogu samo da poželim da

~ 124 ~
 Knjige.Club Books

sam mogla da je upoznam.” Neopisivo dirnut, naslonio je svoje čelo na njeno:

„Ana, udaj za mene!”

~ 125 ~
 Knjige.Club Books

Jedanaesto poglavlje

Zaledila se. Ruke, koje je podigla da bi ga zagrlila, zaustavile su se u vazduhu.

Učinilo joj se da joj je nestalo vazduha u plućima. Iako joj je srce poskakivalo od
nade, razum ju je upozoravao da sačeka.
Veoma polako, izvukla se iz njegovog zagrljaja. „Bune, ja mislim...”
„Nemoj mi reći da ubrzavam stvari.” Bio je neverovatno miran sada kada je
napravio taj korak - odluku, koju je doneo u glavi nekoliko nedelja ranije. „Ne
zanima me da li je previše brzo. Želim te u svom životu, Ana.”
„Ja sam već u tvom životu.” Nasmejala se, pokušavajući da održi vedru
atmosferu. „Rekla sam ti to.”
„Već je bilo dovoljno teško dok sam te samo želeo. Još je bilo teže kada san
počeo da gajim osećanja prema tebi, ali sada kada sam zaljubljen u tebe, to je
neverovatno teško. Ne želim da budemo komšije.” Čvrsto joj je stegnuo ramena
da bi bila mirna. „Ne želim da negde šaljem svoje dete da bih proveo noć sa
tobom. Rekla si da me voliš.”
„Volim te.” Rekla je to i sva očajna se priljubila uz njega. „Znaš da je tako,
više nego što sam mislila da mogu. Više nego što sam želela, ali brak je...”
„Prava stvar!” Prešao je rukom preko njene vlažne kose. „Prava stvar za nas.
Ana, rekao sam ti jednom da prisnost ne shvatam tek tako i pri tom nisam govorio
samo o seksu.” Pomerio ju je unazad želeći da joj vidi lice i da ona može da vidi
njegovo lice. „Govorim o onome što se dešava u meni svaki put kada te pogledam.
Pre nego što sam tebe upoznao, bio sam zadovoljan svojim životom, onakvim
kakav je. Međutim, to više nije dovoljno. Neću da trčim kroz žbunje da bih te
video. Želim “ te sa sobom, sa nama!”
„Bune, kada bi sve bilo tako jednostavno.” Okrenula se, pokušavajući da nađe
pravi odgovor.
„Može biti.” Borio se protiv brzog naleta panike. „Kada sam jutros ušao u
sobu i video te u krevetu kako grliš Džesi - ne mogu da ti opišem šta sam osetio
u tom trenutku. Shvatio sam da je to ono što želim. Da ti budeš ovde. Samo da
budeš ovde. Da znam da mogu da je delim sa tobom, zato što bi je ti volela. Moglo
bi biti još dece. Budućnost.”
Zatvorila je oči, zato što je slika bila tako slatka, tako savršena, a ona im je
oboma poricala mogućnost da se to može i ostvariti, zato što se bojala. „Ukoliko
bih ja sada rekla ’da’, pre nego što me shvatiš, pre nego što me upoznaš, to ne bi
bilo u redu.”
~ 126 ~
 Knjige.Club Books

„Ja te poznajem.” Ponovo ju je okrenuo. „Ja znam da ti imaš strast i

saosećajnost, da si odana, velikodušna i iskrena. Da gajiš snažna osećanja prema
svojoj porodici, da voliš romantičnu muziku i jabukovo vino. Znam kako zvuči
tvoj smeh, kako mirišeš. I znam da bih mogao da te usrećim, ako mi to dozvoliš.”
„Ti me stvarno usrećuješ! I ja bih želela tebe da usrećim, zato i ne znam šta
da radim.” Počela je da hoda da bi smanjila napetost. „Nisam znala da će ovo tako
brzo da se desi, pre nego što budem sigurna. Kunem se, da sam znala da razmišljaš
o braku...”
Da budem njegova žena, mislila je. Vezana za njega činom venčanja. Nije
mogla da smisli nijedan dragoceniji način pripadanja.
Morala je da mu kaže, tako da on ima izbor da li da to prihvati ili da odbije.
„Ti si bio mnogo iskreniji sa mnom, nego ja sa tobom,”
„U vezi sa?”
,,U vezi sa tim ko si.” Sklopila je oči i uzdahnula. „Ja sam kukavica. Lako
mogu biti razorena lošim osećanjima; bojim se, tako se jadno bojim bola - fizičkog
i emotivnog. Tako sam grozno ranjiva zbog onoga na šta su drugi ravnodušni.”
„Ne znam o čemu pričaš, Ana.“
„Ne, ne znaš.“ Skupila je usne. „Da li možeš da razumeš da postoje osobe
koje su osetljivije od ostalih na snažne emocije? Neko ko mora da nauči kako da
se brani od kovitlajućih, mnogobrojnih emocija oko njega? Ko mora to da uradi,
Bune, zato što u protivnom ne bi mogao da preživi?”
Potisnuo je svoje nestrpljenje i pokušao je da se nasmeje: „Da li ti to postaješ
mistična?”
Nasmejala se, pritisnuvši rukom oči. „Ne znaš ni pola od svega toga. Moram
da objasnim, a ne znam kako...” Počela je polako da se okreće prema njemu rešena
da mu sve kaže, kada je slučajno oborila blok za slikanje sa njegovog stola.
Sagnula se da ga podigne.
Možda je bila sudbina da je blok pao licem nagore, otkrivajući nedavno
završen crtež. Odlična skica, pomislila je Ana uzdahnuvši duboko dok ga je
posmatrala. Žestoke i zlokobne crte lica veštice sa crnom kapuljačom zverale su
u nju. Zlo, pomislila je. Savršeno je prikazao zlo.
„Ne brini zbog toga.” Krenuo je da uzme blok, ali je ona odmahnula glavom.
„Da li je ovo za tvoju priču?”
„Srebrni zamak, da. Hajde da ne menjamo temu!”
„Nećemo onoliko koliko misliš” promrmljala je. „Udovolji mi samo minut”,
rekla je uz oprezan osmeh. „Pričaj mi o ovoj skici.”
„Dođavola, Ana!”
„Molim te.”

~ 127 ~
 Knjige.Club Books

Uznemiren, prošao je rukom kroz svoju kosu. „Baš je onako kako izgleda. Zla
veštica je bacila čini na princezu i zamak. Morao sam da smislim da postoje čini
koje sprečavaju da bilo ko uđe u zamak ili izađe iz njega.”
„Pa si izabrao vešticu.”
„Znam da je očigledno. Međutim, priča kao da ju je sama tražila.
Osvetoljubiva, ljubomorna veštica razjarena zbog princezine dobrote i lepote,
baca čini, tako da princeza ostane zarobljena unutra, odsečena od ljubavi, života i
sreće. A zatim, kada se pojavi prava ljubav, razbiju se čini i veštica biva pobeđena.
I oni su živeli zauvek srećno!” “Pretpostavljam da su za tebe veštice zle i
proračunate.” Proračunate, setila se! To je bila jedna od reči kojima ju je Robert
zasuo, sa tom i sa mnogo, mnogo gorim rečima.
„Uklapa se u priču. Moć kvari ljude, zar ne?”
Spustila je blok. „Ima onih koji veruju da je tako.” To je bio samo crtež, rekla
je sama sebi. Samo deo priče koju je on stvorio. Ipak, to ju je podsetilo koliko je
veliki jaz između njih dvoje koji treba da savladaju. „Bune, zamoliću te za nešto
večeras.”
„Pretpostavljam da večeras možeš od mene da tražiš šta god hoćeš.”
„Vreme”, rekla je. „I veru. Volim te, Bune, i ne postoji niko drugi sa kim bih
želela da provedem svoj život, ali potrebno mi je vreme. Kao i tebi. Nedelju dana”,
rekla je pre nego što je uspeo da se pobuni. „Samo nedelju dana. Do punog
meseca. Zatim ću ti reći neke stvari. Nakon što to budem uradila, nadam se da ćeš
me ponovo pitati da budem tvoja žena. Ako to budeš uradio, ako budeš mogao,
tada ću ti reći ’da?’
„Reci sada da? Privukao ju je bliže, zarobljavajući joj usne. Nadajući se da
može da je ubedi samo svojom voljom. „Šta će biti drugačije za nedelju dana?”
„Sve”, prošaputala je, čvrsto se priljubivši uz njega. „Ili ništa.”

Nije mu bilo teško da čeka. Činilo ga je nervoznim i nestrpljivim to što je

imao utisak da dani mile. Jedan, pa dva, konačno tri! Da bi utešio samog sebe,
mislio je o tome kakav će se preokret desiti u njegovom životu kada ova
beskrajna nedelja bude gotova.
Više noću neće biti usamljen. Uskoro, kada se tokom noći bude nemirno
okretao, ona će biti tu. Kuća će biti puna nje, njenog mirisa, mirisa njenih trava i
ulja. Tokom dugih, tihih večeri, moći će da sede zajedno na tremu i razgovaraju
o danu koji je protekao, o narednim danima.
Ili će možda ona želeti da se oni presele u njenu kuću. To nije bilo važno.
Mogli bi da se šetaju po njenoj bašti, ispod njenih senica, a ona bi mogla da ga uči
kako se zove svaki od njenih cvetova.
Mogli bi da putuju u Irsku i ona bi mu pokazala sva važna mesta iz njenog
detinjstva. Bilo bi mnogo priča koje bi mu ispričala, kao što je bila ona o veštici i
žapcu, a on bi mogao o tome da piše.
~ 128 ~
 Knjige.Club Books

Jednog dana bilo bi još dece i on bi gledao kako ona drži njihovu bebu kao
što je držala Morganinu i Nešovu.
Još dece! Ta misao ga je naglo vratila u realnost i počeo je da zuri u uramljenu
fotografiju na svom radnom stolu, sa koje mu se smešila Džesi.
Njegovo dete. Samo njegovo, i sad već tako dugo vremena. Zaista je želeo još
dece. Nikada do sada nije shvatio koliko je to želeo. Koliko je uživao u tome što
je otac. To je jednostavno bilo nešto što je on, nešto što ga je okupiralo. Sada,
kada je njegov um počeo da se poigrava tom idejom, mogao je da vidi sebe kako
noću umiruje malo dete kao što je nekad uljuljkivao Džesi. Kako pruža ruke dok
dete pravi te prve, nesigurne korake. Baca loptu u dvorištu, kako drži zadnji deo
sedišta na nestabilnom biciklu.
Sin. Zar ne bi bilo neverovatno da dobije sina? Ili još jednu ćerku. Džesinog
brata ili sestru! Ona bi to volela, pomislio je i shvatio da se ceri kao idiot. On bi
to voleo.
Naravno, nije čak ni pitao Anu šta ona misli o proširenju porodice. To je
svakako bilo nešto o čemu su morali da razgovaraju. Možda bi to bilo isuviše
brzo, kada bi joj to sada pomenuo.
Onda se setio kako je izgledala kada je rukom milovala Džesi u njegovom
krevetu. Način na koji je njeno lice sijalo kada je držala dve male bebe da bi
njegova ćerka mogla da ih vidi i dodirne.
Ne, odlučio je. Poznavao ju je. Ona se samo brine, kao i on, kako će njihovu
ljubav pretvoriti u život.
Do kraja nedelje, pomislio je, počeće da prave planove o njihovoj zajedničkoj
budućnosti.

Ani su dani prolazili mnogo brže. Satima je smišljala kako da na pravi način
Bunu sve kaže. Zatim bi se predomislila i borila da misli drugačije.
Postojao je drski način.
Zamišljala je kako sede u njenoj kuhinji sa čajnikom između njih. „Bune”
rekla bi, „ja sam veštica. Ako ti to ne smeta možemo da počnemo da planiramo
venčanje.”
Postojao je fini način.
Sedeli bi napolju u njenom dvorištu. Dok bi pijuckali vino i posmatrali
zalazak sunca, razgovarali bi o detinjstvu.
„Pretpostavljam da je odrastanje u Irskoj malo drugačije od odrastanja u
Indijani”, rekla bi mu. „Međutim, Irci smatraju da je normalno da u komšiluku
imaju veštice.” Zatim bi se osmehnula: „Još vina, ljubavi?”
Ili intelektualni način.
„Sigurna sam da bi se složio da većina legendi ima osnove u onome što se
zaista desilo.” Ovaj razgovor bi se dešavao na plaži, uz zapljuskivanje talasa i

~ 129 ~
 Knjige.Club Books

krike galebova. „Tvoje knjige pokazuju veliku dubinu razumevanja i poštovanja

za ono što većina smatra mitologijom. Pošto sam i sama veštica, cenim tvoje
pozitivno gledište po pitanju vila i magije. Naročito cenim način na koji
si prikazao vilu u knjizi Treća želja za Mirandu“
Ana je želela da može da se smeje svakom od ovih mizernih scenarija.
Svakako će morati nešto da smisli, sada kada joj je preostalo manje od dvadeset i
četiri časa.
Bun je već bio strpljiviji nego što je imala pravo da traži od njega. Nije
postojao nijedan razlog zbog koga bi duže čekao.
Ove večeri će makar imati moralnu podršku. Morgana i Sebastijan, kao i
njihovi supružnici, dolazili su kod nje na večeru poslednjeg petka u mesecu. Ako
je to ne bude ohrabrilo za suočavanje sa Bunom narednog dana, ništa drugo neće.
Kada je zakoračila u dvorište, poigravala se sa cirkonom dijamantske čistoće, koji
je nosila oko vrata. Očigledno je Džesi imala oko sokolovo, pošto je iskočila iz
žbuna, dok je Dejzi trčkarala za njom. Da bi štenetu pokazao svoju
nezainteresovanost, Kvigli je seo i počeo da čisti svoje zadnje šape.
„Dolazimo kod tebe na večeru”, rekla je Džesi. „Dolaze i bebe. Možda ću
moći da držim neku od njih, ukoliko budem veoma, veoma pažljiva.”
„Mislim da će to moći da se sredi.” Ana je odmah bacila pogled na susedno
dvorište, tražeći Buna. „Kako je danas bilo u školi, sunce?”
„Prilično dobro. Umem da napišem svoje ime, i tatino i tvoje. Tvoje je
najlakše. Mogu da napišem i ’Dejzi’, ali ne znam kako da napišem ’Kvigli’, pa
sam napisala ’mačor’. Tako sam nabrojala celu porodicu, baš kao što je učiteljica
rekla.” Zastala je, počela da vuče noge i prvi put je, od kako ju je Ana upoznala,
izgledala stidljivo. „Da li je bilo u redu što sam rekla da si i ti moja porodica?”
„Više nego u redu!” Ana je čučnula i dugo grlila Džesi. Oh, da, pomislila je,
čvrsto žmureći. Ovo je ono što želim, što mi je potrebno. Mogla bih da mu budem
supruga, majka detetu. Molim te, da nađem način da sve to imam. „Volim te,
Džesi!”
„Ti nećeš otići, zar ne?”
Pošto su bile veoma blizu jedna drugoj i to nije mogla da spreči, Ana je
dotakla detetovo srce i razumela je da je Džesi mislila na svoju majku. „Ne, dušo.“
Povukla se unazad i pažljivo je birala reči. „Nikada ne bih želela da odem. Ipak,
ako budem morala, ako ne bih mogla to da sprečim, i dalje ću biti tu u blizini.”
„Kako možeš da odeš, a da i dalje budeš blizu?”
„Zato što ću te držati u svom srcu. Ovde.” Ana je uzela tanki, zlatni lančić sa
četvrtastim cirkonom i stavila ga Džesi oko vrata.
„Ooh! Kako sija!”
„Veoma je poseban. Kada se osećaš usamljeno ili tužno, uhvati taj kamenčić
i pomisli na mene. Ja ću to znati i poslaću ti sreću.”

~ 130 ~
 Knjige.Club Books

Zbunjena, Džesi je okretala kristal, a on je zablistao od boja i svetlosti. „Da li

je magičan?”
„Da.”
Džesi je prihvatila taj odgovor sa dečjom verom. „Želim da ga pokažem tati!”
Krenula je da trči, a zatim se setila svojih manira: „Hvala ti!”
„Nema na čemu! Da li... ah, da li je Bun unutra?“
,,Uh-uh, on je na krovu.”
„Na krovu?”
„Pošto je sledećeg meseca Božić, počeo je da postavlja ukrasne svetiljke da
bismo znali koliko još treba da kupimo. Čitava kuća biće osvetljena. Tata kaže da
će ovo biti najlepši Božić.”
„Nadam se!” Ana je zaštitila oči rukom i pogledala ka njihovom krovu. On je
bio tamo, sedeo je na vrhu kuće i gledao u nju. Srce joj je neverovatno
poskočilo, kao i svaki put kada bi ga videla. Uprkos svojim živcima, nasmejala
se, podigla jednu ruku i mahnula mu, dok joj je druga ostala na Džesinom ramenu.
Nadam se da će biti sve u redu, rekla je sama sebi. Mora da bude!
Bun nije obraćao pažnju na upetljane božićne svetiljke koje su stajale pored
njega i zadovoljno ih je posmatrao sve dok Džesi nije počela da trči ka kući i dok
Ana nije ušla unutra.
Biće sve u redu, rekao je sam sebi. Mora da bude.

Sebastijan je uzeo veliku crnu maslinu sa poslužavnika i strpao je usta. „Kada

ćemo jesti?”
„Ti to već radiš”, rekla je Mel.
„Mislim na pravu hranu.” Namignuo je Džesi. „Hot dogove.”
„Piletinu sa začinima”, ispravila ga je Ana, okrećući batak koji je cvrčao na
roštilju.
Svi su se raštrkali po dvorištu. Džesi je sedela u stolici od kovanog gvožđa,
pažljivo držeći Alisiju koja je gugutala u njenom krilu. Bun i Neš su bili obuzeti
raspravom o odgajanju dece. Morgana je držala Donovana na grudima i udobno
ga hranila, slušajući Mel koja je govorila o srećnom kraju njene i Sebastijanove
potrage za odbeglim tinejdžerom.
„Dete je bilo u jadnom stanju”, govorila je. „Bilo mu je užasno žao što je
pobegao i plašio se da se vrati. Kada smo ga pronašli - bilo mu je hladno, bio je
sav slomljen i gladan - i shvatio je da su njegovi roditelji uplašeni, a ne ljuti. Jedva
je čekao da dođe kući. Mislim da će biti u kazni do tridesete godine, ali nije se
činilo kao da bi mu to smetalo.” Sačekala je da Morgana podigne sina
da podrigne. Veoma je želela da dodirne bebu. „Da li hoćeš da ga ja vratim u
kolica umesto tebe?”

~ 131 ~
 Knjige.Club Books

„Hvala ti!” Morgana je posmatrala Melino lice dok je uzimala bebu.

„Razmišljaš da imaš svoju, ili dve?”
„Zapravo”, Mel je osetila onaj poseban miris bebe i kolena su joj klecnula,
„mislim da...” Bacila je brz pogled preko ramena i videla da je njen muž zauzet
zadirkivanjem Džesi. „Nisam još sigurna, ali mislim da sam već u tome.”
,,Oh, Mel, to je...”
„Ššš!” Nagnula se prema njoj, koristeći bebu kao štit. „Ne želim da on zna,
niti da posumnja, inače nikada neću moći da sprečim da sam to pogleda. Želim
da mogu ja da ga obavestim o tome.” Nasmejala se. „Pašće od iznenađenja!”
Mel je nežno položila dete u njegovu polovinu duplih kolica za bebe.
„I Alisija spava”, rekla je Džesi, prstom prelazeći preko bebinog obraza.
„Da li hoćeš da je spustim pored njenog brata?” Sebastijan se nagnuo da bi
pomogao Džesi da ustane sa bebom. „Tako!” Držao je ruke ispod njenih dok je
išla sa bebom. „Bićeš divna mama jednog dana.”
„Možda ću i ja imati blizance.” Okrenula se kada je Dejzi počela da laje.
„Ššš”, prošaputala je, „probudićeš bebe”
Međutim, Dejzi je bila uzbuđena zbog jurnjave. Videvši otvoren prostor,
Kvigli je proleteo kroz ogradu od ruža i odjurio u susedno dvorište, mjaučući.
Oduševljena zbog te igre, Dejzi je pojurila za njim.
„Ja ću ga uhvatiti, tata!” Praveći podjednaku buku kao i životinje, Džesi je
potrčala za njima.
„Mislim da škola za poslušnost nije pravi izbor” rekao je Bun, uzimajući
gutljaj piva. „Razmišljam o nekoj mentalnoj ustanovi.”
Pomalo zadihana, Džesi je pratila zvuk laveža i mačjeg šištanja. Kroz
dvorište, preko trema, oko kuće. Kada je stigla Dejzi, stavila je ruke na kukove i
počela da je grdi.
„Morate da budete drugari. Ana te neće voleti ako i dalje budeš zadirkivala
Kviglija.“
Dejzi je samo lupnula repom o zemlju i ponovo zalajala. Stojeći na sredini
merdevina koje je Bun koristio da bi se popeo na krov, Kvigli je šištao i svađao
se.
„Dejzi, on to ne voli.” Uzdahnuvši, sagnula se da pomazi psa. „On ne zna da
se ti samo igraš i da ga nikada ne bi stvarno povredila. Uplašila si ga.” Pogledala
je uz merdevine. „Dođi, maco! U redu je. Sada možeš da siđeš.”
Kvigli je zasiktao i skupio oči, a zatim je poskočio uz merdevine kada je Dejzi
ponovo počela da laje.
,,Oh, Dejzi, vidi šta si uradila!” Džesi je oklevala na početku merdevina. Njen
otac je bio veoma izričit kada joj je rekao da im se ne približava, ali on nije mogao
da zna da će se Kvigli tako uplašiti. I mogao bi da padne sa krova i da pogine.

~ 132 ~
 Knjige.Club Books

Zakoračila je unazad, razmišljajući da ide da pozove svog oca. A onda je začula

Kviglija kako mjauče.
Dejzi je bila njena odgovornost, zapamtila je. Ona je trebalo da je hrani i pazi
da ne upadne u nevolju. Ukoliko bi se Kvigli povredio, to bi bila njena greška.
„Dolazim, maco! Nemoj da se plašiš.” Držeći donju usnu među zubima,
počela je da se penje uz prečke na merdevinama. Videla je kako se njen otac penje
uz njih i nije izgledalo uopšte teško. Kao da se penje na času fizičkog u školi ili
uz veliki tobogan. „Maco, maco”, pevušila je, penjući se sve više i kikotala se
kada je Kvigli zakačio glavu za krov. „Ti smešna mačko, Dejzi se samo igrala.
Ja ću te spustiti, ne brini“
Bila je skoro na vrhu kada je njena patika promašila sledeću prečku na
merdevinama.

„Sjajno miriše”, mrmljao je Bun, dok je njušio Anin vrat, a ne piletinu koju
je ona slagala na poslužavnik.
„Ukoliko hoćeš da je poljubiš, uradi to i pomeri se. Svi mi smo gladni i
čekamo večeru.”
„Dobro.” Stavljajući ruke oko usplahirene Ane, spustio je svoje usne na njene
i pružio joj dugi poljubac. „Vreme je skoro isteklo”, rekao joj je dok su mu usne
bile priljubljene uz njene. „Možeš da me spaseš muka i...”
U tom trenutku začuo se Džesin vrisak i Bun je zaćutao. Sa srcem u grlu,
potrčao je preko dvorišta, dozivajući je. Proleteo je kroz ogradu, posrćući po travi.
,,Oh, bože! Oh, moj bože!”
Imao je utisak da u sebi nema ni kapi krvi kada ju je video sklupčanu na
zemlji, ruka joj je bila savijena u nemogućem uglu, a lice bledo kao krpa.
„Dušo!” Uspaničen, pao je pored nje. Bila je suviše mirna - čak je i njegov
grozničavi um to primetio. Kada je prišao da je podigne, na rukama mu je bila
krv, njena krv.
„Ne pomeraj je!” Brzo je rekla Ana, bacivši se pored njih. Otežano je disala,
potiskujući užas koji je osećala, ali ruke su joj čvrsto stegle njegove zglobove.
„Ne znaš kako, niti gde je povređena. Mogao bi da je povrediš pomerajući
je.”
„Ona krvari!” Stavio je obe ruke na lice svoje ćerke. „Džesi! Hajde, Džesi!”
Drhtavim prstom tražio je puls na njenom vratu. „Nemoj to da radiš... Dragi bože,
nemoj to da radiš! Moramo da zovemo hitnu pomoć.”
„Ja ću”, rekla je Mel koja je stajala iza njih.
Ana je samo odmahnula glavom. „Bune”, osetila je mir kada je shvatila šta
mora da uradi. „Bune, slušaj me!” Uhvatila ga je za ramena i čvrsto držala kada
je pokušao da je skloni od sebe. „Moraš da se pomeriš. Pusti me da je pogledam.
Dozvoli mi da joj pomognem.”

~ 133 ~
 Knjige.Club Books

„Ona ne diše” Mogao je samo da zuri u svoju malu devojčicu. „Mislim da ne

diše. Njena ruka... Ruka joj je polomljena.”
Bilo je i više od toga. Čak i bez povezivanja, Ana je znala da je mnogo više
od toga. I da nema vremena za hitnu pomoć. „Ja mogu da joj pomognem, ali moraš
da se pomeriš.”
„Potreban joj je doktor! Pobogu, neka neko pozove hitnu pomoć!”
„Sebastijane”, tiho je rekla Ana, njen rođak je prišao i uhvatio Buna za mišicu.
„Pustite me!” Bun je počeo da se otima kada je shvatio da ga Sebastijan i Neš
čvrsto drže. „Dođavola, šta nije u redu sa vama? Moramo da je odvedemo u
bolnicu!”
„Pusti Anu da uradi ono šta može”, rekao je Neš boreći se da obuzda svog
prijatelja kao i sopstvenu paniku. „Moraš da joj veruješ, za Džesino dobro.”
„Ana...” Bleda i potresena, Morgana je dala jednu od beba Mel. „Možda je
suviše kasno. Znaš šta može da ti se dogodi ukoliko...”
„Moram da pokušam!”
Veoma nežno, oh, tako nežno postavila je ruke sa obe strane Džesine glave.
Pridržavala je, čekajući da se njeno sopstveno disanje uspori i produbi. Bilo je
teško, veoma teško blokirati Bunova agresivna i prestravljena osećanja, ali ona se
usredsredila na dete, samo na dete. I otvorila je sebe.
Bol. Vrela, bolna probadanja, prolazila su joj kroz glavu. Suviše bola za tako
malo dete. Ana ga je izvlačila iz deteta i uvlačila u sebe, puštajući da ga njeno telo
upije. Kada su bolovi i mućenje pretili da uguše snagu neophodnu za tako dubok
i delikatan rad, sačekala je da prođu. Zatim je nastavila.
Toliko oštećenja, pomislila je dok su joj se ruke polako niže spuštale. To je
bio dugačak pad. Savršena slika bljesnula joj je u glavi. Zemlja se brzo
približavala, bespomoćan strah, iznenadan, tup udarac o zemlju.
Prelazila je prstima preko duboke rane na Džesinom ramenu. Identična slika
pojavila se na Aninom ramenu, udarac i prolivena krv. Zatim su obe rane nestale.
„Moj bože!” Bun je prestao da se otima. Telo mu je bilo suviše utrnulo. „Šta
to ona radi? Kako?!”
„Potreban joj je mir”, promrmljao je Sebastijan. Odmakao se od Buna i
uhvatio Morganu za ruku. Mogli su samo da čekaju.
Unutrašnje povrede bile su ozbiljne. Na Aninoj koži, počeo je da se pojavljuje
znoj dok je ispitivala, upijala, popravljala. Pevušila je dok je radila, znajući da joj
je potrebno da produbi trans da bi spasila dete, ali i samu sebe.
Ali, bol! Cepao ju je i pekao kao vatra, od čega je drhtala. Ostajala je bez daha
dok se borila sa potrebom da se povuče. Ne gledajući, rukom je uhvatila cirkon
koji je Džesi još uvek nosila i postavila ga iznad detetovog tihog srca.
Kada je povukla glavu unazad, oči su joj bile boje olujnih oblaka i providne
kao staklo.

~ 134 ~
 Knjige.Club Books

Svetlo je bilo jako, zaslepljujuće jako. Jedva je gore mogla da vidi dete.
Dozivala je, vikala, sa željom da požuri, znajući bi da jedan pogrešan korak u
ovom trenutku značio kraj za obe.
Zurila je u svetlo i osetila kako Džesi polako odlazi sve dalje i dalje.
„Ovaj dar je dat meni da ga koristim ili prezrem.” Bol i moć su istovremeno
zasijali u njenom glasu. „Ovaj izbor je dat meni od dana kada sam rođena. Ono
što povređuje dete, daj meni. A ja ću ga pretvoriti u česticu.”
Tada je kriknula, plaćajući previsoku cenu, koja mora da se plati da bi se
prevarila smrt. Osetila je kako život u njoj opada, kako se klacka, klacka prema
zaslepljujućem svetlu kada je Džesino srce počelo drhtavo da kuca pod njenom
rukom.
Borila se za obe, prizivajući i zadnju trunku svoje snage, i najmanji delić svoje
moći.
Bun je video kako je njegova ćerka počela da se pomera, posmatrao je kao joj
se mrdaju trepavice, kada se Ana zaljuljala unazad.
„Džes - Džesi?” Priskočio je da je podigne u svoje naručje. „Dušo, da li si
dobro?”
„Tata?” Njene prazne, neusredsređene oči postajale su bistre. „Da li sam
pala?”
„Da.” Lud od olakšanja i zahvalnosti, zario je lice u njen vrat i ljuljao ju je.
„Da.”
„Nemoj da plačeš, tata.” Potapšala ga je po leđima. „Ja sam dobro.”
„Da vidimo...” Drhtavo je udahnuo pre nego što je rukama prešao preko nje.
Otkrio je da nema krvi. Ni krvi, ni modrica čak ni najmanje ogrebotine. Ponovo
ju je zagrlio, zureći u Anu kojoj je Sebastijan pomogao da stane na noge. „Da li
si negde povređena, Džesi?”
,,Uh-uh!” Zevnula je i naslonila glavu na njegovo rame. „Išla sam kod mame.
Izgledala je tako lepo u svoj toj svetlosti, ali je bila tužna, kao da je htela da plače
kada me je videla da dolazim. Onda je došla Ana i uzela me za ruku. Mama je bila
srećna kada nam je mahala dok smo odlazile. Spava mi se, tata.”
Srce mu je bilo u grlu i jedva je govorio: ,,U redu, dušo.”
„Zašto mi ne dozvoliš da je ponesem?” Pošto je Bun oklevao, Neš je tiho
dodao: „Ona je dobro. Ana nije” Uzeo je dete koje je već dremalo. „Nemoj da
dozvoliš da ti zdrav razum stane na put, druže”, rekao je, ponevši Džesi unutra.
„Želim da znam šta se ovde dogodilo.” Bojeći se da će početi da brblja, Bun
je prisiljavao sebe da sporo govori: “Želim da znam šta se tačno dogodilo.”
„U redu.” Ana je bacila pogled na članove svoje porodice. „Ukoliko biste nas
ostavili same samo na minut ja bih...” nije više govorila, pošto joj je svet postao
siv. Psujući, Bun ju je uhvatio dok je padala, zatim ju je podigao u naručje.

~ 135 ~
 Knjige.Club Books

„Šta se, dođavola dešava?”, zahtevao je da zna. ,,Šta je uradila Džesi?”

Pogledao je ka njoj, uspaničen zbog prozračnog bledila Aninih obraza. „Šta je
uradila sebi?”
„Spasila je život tvoje ćerke”, rekao je Sebastijan. „I rizikovala sopstveni.”
„Ćuti, Sebastijane”, promrmljala je Morgana. „Već je dovoljno propatio.”
„On?”
„Da.” Položila je ruku na mišicu svog rođaka, „Bune, Ani je potreban odmor,
mnogo odmora i tišina. Ako bi mogao da je odneseš njenoj kući. Jedno od nas će
ostati i brinuti se o njoj.”
„Ona će ostati ovde.” Okrenuo se i uneo je u kuću.

***

Lelujala je, ulazila i izlazila iz svetova bez boje. Sada više nije bilo bola,
nikakvog osećanja, bila je nematerijalna kao izmaglica. Jednom ili dva puta začula
je Sebastijana ili Morganu kako ulaze u njen um u dubokom snu da bi je podržali.
I drugi su im se pridruživali, njeni roditelji, njene tetke, i stričevi, i drugi.
Nakon dugog, dugog putovanja, osećala je kako dolazi sebi. Boje i nijanse su
počele ponovo da cure u svet bez boja. Počela je da oseća peckanje po koži.
Uzdahnula je - to je bio prvi zvuk koji je napravila za više od dvadeset četiri sata
- zatim je otvorila oči.
Bun ju je posmatrao kako se vraća. Odmah je ustao sa stolice i prineo joj lek
koji mu je Morgana ostavila.
„Evo!” Pridržavao ju je, približavajući šolju njenim usnama. „Trebalo bi ovo
da popiješ.”
Poslušala je, prepoznajući miris i ukus. „Džesi?”
„Ona je dobro. Neš i Morgana pokupili su je ovog popodneva. Noćas će
prespavati kod njih.”
Klimnuvši glavom, ponovo je pila iz šolje. „Koliko dugo spavam?”
„Spavaš?” Osmehnuo se zbog njenog prozaičnog naziva za stanje slično komi
u kojem se nalazila. „Bila si van sebe dvadeset šest sati”, pogledao je na sat, ,,i
trideset minuta.”
Najduže putovanje na kojem je ikada bila, shvatila je Ana. „Moram da
pozovem moju porodicu i da im kažem da sam dobro.”
„Ja ću to uraditi. Da li si gladna?”
„Ne.” Trudila se da je ne vređa njegov ljubazni i hladni ton glasa. „Ovo je sve
što mi je potrebno za sada.”
„Onda se vraćam za minut.”

~ 136 ~
 Knjige.Club Books

Kada ju je ostavio samu, pokrila je lice rukama. Sama je bila kriva,

prebacivala je sama sebi. Nije ga pripremila, odugovlačila je, pa joj je sudbina
pomogla. Ispustila je umorni uzdah, ustala iz kreveta i počela da se oblači. “Šta
to, dođavola, radiš?” pitao je Bun kada je ponovo ušao. „Trebalo bi da se
odmaraš.”
„Dovoljno sam se odmarala.” Ana je zurila u svoje ruke dok je pažljivo
zakopčavala bluzu. „I kada već pričamo o ovome, uskoro ću biti na nogama.”
Živci su mu poskakivali, ali samo je klimnuo glavom. „Radi kako hoćeš.“
„Da li možemo da izađemo napolje? Dobro bi mi došlo malo svežeg
vazduha.”
„U redu.” Uhvatio ju je za mišicu i poveo niz stepenice napolje na trem. Kada
je sela, izvadio je cigaretu i upalio šibicu. Jedva da je zatvorio oči od kada je Anu
odveo na sprat; i živeo je na duvanu i kafi. „Ako osećaš da si u stanju da to uradiš,
voleo bih da čujem neko objašnjenje.” “Pokušaću da to uradim. Izvini što ti ranije
nisam rekla.” Ana je čvrsto držala ruke na krilu. „Želela sam da to uradim, ali
nikako nisam uspevala da nađem pravi način.”
„Samo reci”, rekao je, uvlačeći dugo dim cigarete.
„Potičem od veoma stare porodice - sa obe strane. Drugačije kulture, ako više
voliš da tako kažem. Da li znaš odakle potiče naziv Vika?“7
Osetio je neku hladnoću na koži, ali to je bio samo noćni vazduh.
„Veštičarenje.”
„Zapravo, pravo značenje je 'mudar’. Međutim, i ’veštica’ može da posluži.”
Podigla je pogled i njene sjajne, sive oči susrele su njegove umorne, zamagljene.
„Ja sam veštica po nasleđu, rođena sa empatijskim moćima koje mi omogućavaju
da se sa drugima povežem na emotivnom i fizičkom nivou. Moj dar je
isceliteljski.”
Bun je još jednom povukao dug dim. „Sedećeš ovde, gledati me u lice i reći
mi da si veštica.”
„Da.”
Razjaren, bacio je cigaretu. „Kakva je ovo igra, Ana? Zar ne misliš da, nakon
onoga što se sinoć desilo, zaslužujem razumno objašnjenje?”
„Ja mislim da zaslužuješ istinu. Možda nećeš misliti da je ona razumna.”
Podigla je ruku pre nego što je on uspeo da progovori. „Reci mi kako bi ti objasnio
ono što se dogodilo.”
Otvorio je usta i odmah ih zatvorio. Radio je na tome da smisli rešenje više
od dvadeset četiri sata i nije uspeo da nađe nijedno zadovoljavajuće. „Ja ne znam,
ali to ne znači da ću da poverujem u ovo.”

7
U originalu Wicca (engleski), složenica nastala od reči witch (veštica) i craft (zanatstvo) -
prim. prev.

~ 137 ~
 Knjige.Club Books

„U redu.” Ustala je i stavila ruku na njegove grudi. „Umoran si. Nisi dovoljno
spavao. U glavi ti odzvanja i imaš čvorove u stomaku.”
Podrugljivo je podigao obrvu: „Mislim da ne moraš da budeš veštica da bi to
shvatila.”
„Ne.” Pre nego što je mogao da se izmakne, jednom rukom mu je dodirnula
obrvu, a drugu mu je stavila na stomak. „Bolje?”, pitala je nakon nekoliko
trenutaka.
Morao je sadne, ali plašio se da više neće moći da ustane. Dodirnula ga je,
jedva da ga je dodirnuta - i najmanji trag bola je nestao. „Šta je ovo?!
Hipnotisanje?”
„Ne. Bune, pogledaj me!”
Pogledao ju je i video nepoznatu osobu zamršene plave kose koja se talasala
na vetru. Čarobnica od ćilibara, tupo je pomislio. Da li je to bilo čudo što ga je
toliko podsećala na nju.
Ana je videla i šok i početak verovanja na njegovom licu. „Kada si me pitao
da se udam za tebe, tražila sam da mi daš vreme kako bih smislila pravi način da
ti ovo kažem. Bojala sam se,” Ruke su joj pale pored tela, „Plašila sam se da ćeš
me gledati upravo ovako kako me sada gledaš. Kao da me ne poznaješ ”
„Ovo je besmislica! Vidi, ja živim od pisanja o tome i znam da razlikujem
fikciju od činjenica.”
„Moje veštine za magiju su veoma ograničene.” Ipak, posegla je rukom u
džep, gde je uvek nosila nekoliko kristala. Gledajući u Buna, stavila ih je na dlan.
Oni su polako počeli da sijaju. Potamnela je ljubičasta boja ametista, roze boja
rozenkvarca je posvetlela, zelena boja malahita je počela da svetluca. Zatim su se
podigli za jedan, a zatim za nekoliko centimetara gore, okrećući se i praveći
krugove u vazduhu, bacajući naokolo svoju svetlost. “Morgana ima više dara za
ove stvari.”
Zurio je u kristale koji su se pomerali, pokušavajući da nađe logično
objašnjenje. ,,I Morgana je veštica?”
„Ona je moja rođaka”, rekla je jednostavno Ana.
„Što Sebastijana čini...”
„Sebastijanov dar je vidovitost.”
Nije želeo da veruje, ali bilo je nemoguće umanjiti ono što je video
sopstvenim očima. „Tvoja porodica”, počeo je. „Magični trikovi tvog oca...”
„Magija u svom najčistijem obliku.” Pokupila je kristale u vazduhu i gurnula
ih u džep. „Kao „što sam ti i rekla, on je, veoma vešt. Kao što je i svako od njih
na svoj način. Mi smo veštice. Svi mi.” Krenula je prema njemu, ali on se
povukao. „Žao mi je.”
„Žao ti je?” Poljuljan do srži, prošao je obema rukama kroz kosu. Ovo mora
da je bio san, noćna mora. Međutim, stajao je na sopstvenom tremu, osećao je

~ 138 ~
 Knjige.Club Books

vetar i čuo je more. „To je dobro. To je sjajno! Tebi je žao. Zbog čega, Ana? Zbog
toga što jesi ili što nisi smatrala da je to važno da se pomene?”
„Nije mi žao što sam to što jesam.” Ponosno je ispravila leđa. „Žao mi je što
sam pronalazila izgovore da ti to ne kažem. I žao mi je, najviše od svega, što ne
možeš da me pogledaš onako kako si me gledao samo dan ranije.”
„Šta očekuješ? Da li bi trebalo da tek tako pređem preko ovoga, da nastavimo
tamo gde smo ranije stali? Da prihvatim činjenicu da je žena koju volim nešto
iz mojih sopstvenih priča i da o tome nemam nikakvo mišljenje?”
„Ja sam isto ono što sam bila juče i što ću biti sutra.”
„Veštica.”
„Da”, podbočila se. „Veštica, rođena sa tom veštinom. Ja ne pravim otrovne
jabuke, niti namamljujem decu u kuću od čokolade.”
„To bi trebalo da mi olakša?”
„Čak ni ja nemam moć da to uradim. Kao što sam ti rekla, svi smo mi
odgovorni za sopstvenu sudbinu.”
Ipak, znala je da on drži njenu sudbinu u svojim rukama. „Moraš da napraviš
izbor.”
Trudio se da se smiri, ali jednostavno nije mogao. „Tebi je bilo potrebno
vreme da mi kažeš. Pa, bogami meni je potrebno vreme da razmislim šta da
uradim po tom pitanju.” Počeo je da hoda tamo-amo, a zatim je stao kao ukopan.
„Džesi. Džesi je kod Morgane.”
Ana je osetila kako se pukotina na njenom srcu još više proširila. ,,Oh, da! Sa
mojom rođakom, vešticom.” Jedna suza joj je krenula niz lice. „Šta ti misliš da
će Morgana da uradi? Da baci čini na nju? Da je zatvori u kulu?”
„Ne znam šta da mislim. Pobogu našao sam se usred bajke! Šta bi trebalo da
mislim?”
„Ono što hoćeš”, rekla je Ana umorno. „Ja ne mogu da promenim ono što
jesam i ne bih to nikada ni uradila. Čak ni zbog tebe. I neću stajati ovde da me
posmatraš kao da sam nakaza.”
„Ja nisam...”
„Hoćeš li da ti kažem kako se ti osećaš?” upitala ga je kada je još jedna suza
pala. „Izdano, ljuto, povređeno. I sumnjičavo zbog onoga što sam ja, šta mogu da
uradim ili šta ću uraditi.”
„Moja osećanja su moja stvar”, uzvratio je potreseno. „Ne želim da ulaziš u
mene na taj način.“
„Znam. I kada bih ja sada zakoračila ka tebi da te dodirnem kao žena, ti bi se
samo povukao. Tako da ću nas poštedeti oboje. Laku noć, Bune!”
Kada je sišla sa trema i nestala među senkama, nije mogao da natera sam sebe
da je pozove.

~ 139 ~
 Knjige.Club Books

Dvanaesto poglavlje

„Pretpostavljam da si još uvek pomalo zapanjen”, Neš se naslonio na ogradu

Bunovog trema, uživajući u pivu i prohladnom večernjem povetarcu.
„Nikada nisam bio malo zapanjen”, rekao mu je Bun. „Vidi, možda sam ja
čovek uskih pogleda na svet, Nese, ali činjenica da sam otkrio da je komšinica
koja živi pored mene veštica, potpuno me je poremetila ”
„Posebno kada si zaljubljen u tu komšinicu.”
„Posebno tada! Ne bih poverovao u to. Ko bi mogao da poveruje? Ali video
sam šta je uradila sa Džesi. Onda sam počeo da slažem kockice.” Kratko se
nasmejao. „Po nekad se još uvek probudim usred noći i pomislim da je to bio
samo san.” Prišao je ogradi, naginjući se prema vodi. „To ne bi trebalo da bude
stvarno. Ona ne bi trebalo da bude stvarna.”
„Što da ne? Hajde, Bune, naš posao je da malo pomeramo granice.”
„Ovo zaista pomera granice”, istakao je Bun. „A ono čime se mi bavimo, služi
za knjige, za filmove. To je zabava, Neše, ne život!”
„Meni je to sada i život.”
Bun je ispustio uzdah: „Pretpostavljam da jeste. Ali zar ti nisi... Zar se nikad
nisi pitao o tome ili brinuo zbog toga?”
„Naravno da jesam. Mislio sam da me zeza sve dok me nije bacila u vazduh i
ostavila da tamo visim.” Nasmejao se setivši se toga, čak i kada je Bun zatvorio
oči. “Morgana nije prefinjeni tip. Kada sam shvatio da je sve na tom nivou, bilo
je ludo, znaš?”
„Ludo!” ponovio je Bun.
„Da. Hoću da kažem, proveo sam veći deo svog života izmišljajući priče o
tim stvarima i na kraju sam se oženio pravom vešticom. Vilinska krv i sve to!”
„Vilinska krv” Od tog izraza Bunu se zavrtelo u glavi. „Zar ti to ne smeta?”
„Zašto bi mi smetalo? To je čini onim što jeste i ja je volim. Moram da
priznam da sam pomalo sumnjičav kada su deca u pitanju. Mislim, kada budu
porasli, biće ih više.”
„Blizanci” Bun je morao da prisili sebe da zatvori usta. „Da li hoćeš da mi
kažeš da su te bebe... da će biti...”
„Prilično sam siguran da hoće. Hajde, Bune, neće im izrasti bradavice i neće
početi da gaču! Samo će imati dodatnu veštinu. I Mel je trudna. Upravo je saznala.

~ 140 ~
 Knjige.Club Books

Ona je najrazumnija žena koju poznajem. I, ona se snalazi sa Sebastijanom kao

da je čitavog života živela sa vidovnjakom.”
„Znači ti hoćeš da kažeš: ’Opusti se, Bune, koji je tvoj problem?”’
Neš se spustio na klupu. „Znam da nije tako lako.”
„Samo da te ovo pitam... Koliko dugo ste ti i Morgana bili u vezi kada ti je
rekla to o svom - kako da to već nazovem - nasleđu.”
„Praktično odmah. Radio sam istraživanje za jedan scenario i čuo sam za nju.
Znaš kako mi ljudi uvek pričaju o čudnim stvarima.”
„Da.”
„Nije da sam verovao, ali mislio sam da bi bilo zanimljivo napraviti intervju
sa njom. I...”
„A Mel i Sebastijan?”
„Ne mogu sa sigurnošću da kažem, ali ona ga je upoznala kada je neki njen
klijent želeo da angažuje vidovnjaka.” Neš se namrštio dok je držao pivo. „Znam
šta hoćeš da kažeš i imaš pravo. Možda je trebalo da ti odmah kaže.”
Prigušio je smešak. „Možda?”
,,U redu, trebalo je, ali ti ne znaš čitavu priču. Morgana mi je rekla da je Ana
bila zaljubljena u nekog tipa pre nekoliko godina. Imala je samo dvadeset
godina, mislim, i bila je luda za njim. On je bio na početku svoje doktorske
karijere u bolnici i ona je mislila da bi mogli zajedno da rade, da može da mu
pomogne. I tako mu je sve rekla, a on ju je ostavio. Veoma gadno! Izgleda da je
bio baš grozan oko svega toga, a ona sa svim tim svojim empatijskim osećanjima,
zaista je veoma ranjiva, pa... prema svim lošim vibracijama, da tako kažem.
Bila je potpuno razorena. Odlučila je da će u životu ostati sama.” Pošto Bun nije
ništa rekao, Neš je nastavio. „Vidi, ne mogu da ti kažem šta da uradiš ili šta da
osećaš. Samo želim da ti kažem da Ana nikada ne bi uradila ništa da namerno
povredi tebe ili Džesi. Ona jednostavno nije u stanju to da uradi.”
Bun je pogledao prema susednoj kući. Prozori su bili prazni i mračni, kao što
su bili čitave te nedelje. „Gde je ona?
„Želela je da ode negde na neko vreme. Da svima dâ dovoljno prostora,
pretpostavljam.”
„Nisam je video od te noći, kada mi je sve ispričala. U početku sam mislio da
je najbolje da se držim podalje od nje.” Osetio je kratko žiganje krivice. „Sklonio
sam i Džesi. Onda, pre nedelju dana, ona je nestala.”
„Otišla je u Irsku. Obećala je da će se vratiti pre Božića.” Pošto su mu
osećanja još uvek bila sveža, Bun je samo klimnuo glavom. „A ja sam mislio da
odvedeni Džesi u Indijanu malo pre praznika. Samo na dan ili dva. Možda ću
uspeti da sve ovo sebi razjasnim, pre nego što se svi vratimo kući.”

~ 141 ~
 Knjige.Club Books

„Badnje veče.” Padrik je probao vosejl8, cmoknuo usnama i uzdahnuo.

„Nema bolje večeri u godini!” Napunio je šolju sa pićem i dodao je svojoj
ćerki. „Nek’ ti se malo zarumene obrazi, moja draga.”
,,I nek’ mi vatra zažari krv, onako kako ti voliš.” Nasmejala se i probala. „Zar
nije neverovatno kako su blizanci porasli?“
„Da.” Nije ga zavarao njen vedri ton. „Ne mogu da podnesem da gledam moju
princezu tako tužnu.”
„Nisam tužna.” Stegla mu je ruku. „Dobro sam, tata. Stvarno!”
„Mogu da ga pretvorim u ljubičastog magarca za tebe, draga. Bilo bi mi
zadovoljstvo.”
„Ne.” Znajući da u svakoj šali ima i malo istine, poljubila ga je u nos. ,,I
obećao si mi da nećemo morati da pričamo o tome kada svi dođu ovde.”
„Da, ali...”
„Obećao si”, podsetila ga je i pomerila se da pomogne svojoj majci oko
šporeta.
Bilo joj je drago što je njena kuća bila puna ljudi koje voli, puna buke koju
pravi porodica. Tu su bili mirisi koji su je uvek podsećali na ovaj praznik. Cimet,
muskatni oraščić, bor, mirika... Kada je pre nekoliko dana stigla kući, bacila se na
pripreme za praznike, Obrezivanje drveća, pakovanje poklona, pravljenje kolača.
Sve, i bilo šta, što bi joj skrenulo misli sa činjenice da je Bun otišao.
Da nije razgovarao sa njom već mesec dana. Ipak, preživeće. Već je odlučila
šta će da uradi i neće dozvoliti da njeno lično nezadovoljstvo pokvari porodičnu
proslavu.
„Biće nam drago da se vratiš sa nama u Irsku, Ana” Morin se sagnula da
poljubi svoju ćerku u glavu. „Ukoliko je to ono što zaista želiš.”
„Nedostaje mi Irska”, Ana je samo rekla. „Mislim da je guska skoro gotova.”
Otvorila je rernu, pogledala, pomirisala i klimnula glavom. „Još deset minuta”,
rekla je. “Idem da vidim da li je sve na stolu.”
„Nikada neće hteti da priča o tome”, rekla je Morin svom mužu kada je Ana
izašla.
„Da ti kažem šta bih ja voleo, moja golubice. Voleo bih da uhvatim tog
mladog čoveka i pošaljem ga na neko fino zaleđeno ostrvo. Samo na dan ili dva,
što da ne!”
„Da Ana nije tako osetljiva po tom pitanju, ja bih mu napravila fini napitak
da ga osvesti.”
Padrik je potapšao svoju ženu po zadnjici. „Imaš tako nežan dodir, Morinice,
da bi se taj mladić našao usred venčanja ne trepnuvši - što bi bila najbolja stvar
8
U originalu wassail (engleski), alkoholno piće koje se tradicionalno pije za Božić, nalik
kuvanom vinu - prim. prev.

~ 142 ~
 Knjige.Club Books

koja mu se dogodila, kao i tom njegovom dragom detetu.” Uzdahnuo je i gricnuo

ženinu mišicu. „Ipak, Ana nam ne bi nikada oprostila zbog toga. Moraćemo da je
pustimo da se sa ovim izbori na svoj način.”

Iznerviran zbog otkazanih i pomernih letova, Bun je zalupio vrata od kola.

Ono što je želeo, bila je duga, topla kupka, a ono čemu je morao da se raduje, bila
je beskrajna noć u kojoj se borio sa tim užasavajućim recima: Potrebna je neka
montaža.
Ukoliko Deda Mraz želi da se pojavi, Bun Sojer će morati da radi
prekovremeno.
„Hajde, Džes!” Trljao je umorne oči. Putovao je više od dvanaest sati, ukoliko
se računa i onih šest koje je proveo vrteći palčeve u avionu. „Hajde da ubacimo
stvari unutra!”
„Ana je kod kuće.” Džesi mu se obesila o ruku i pokazala prema svetlu.
„Pogledaj, tata! Tu su Morganina i Sebastijanova kola i velika crna kola, takođe.
Svi su kod Ane.”
„Vidim.” Osetio je kako mu je srce malo jače zakucalo, a zatim samo što mu
nije stalo kada je video znak: Na prodaju ispred njene kuće.
„Da li možemo da svratimo i poželimo im srećan Božić? Molim te, tata!
Nedostaje mi Ana!” Stavila je ruke na cirkon koji je nosila oko vrata. „Da li
možemo da odemo i poželimo im srećan Božić?”
„Da.” Gledajući u znak, uhvatio je ćerkinu ruku. „Da, hajde da to uradimo!
Odmah sada!”
Da se odseli, to bi uradila - pomislio je dok je prelazio preko travnjaka. Malo
sutra! Da proda kuću dok on ne gleda i da samo nestane? Još će videti oko toga!
„Tata, hodaš suviše brzo.” Džesi je morala da trči da bi ga pratila. „I stežeš
mi ruku!”
„Izvini.” Duboko je udahnuo, a potom izdahnuo. Podigao ju je u naručje i
preskakao po dva stepenika. Pokucao je na njena vrata, ne blago, već skoro
zahtevajući da uđe.
Padrik je otvorio vrata. Njegovo okruglo lice bilo je prekriveno lažnom belom
bradom, a na njegovoj ćelavoj glavi nalazila se crvena viseća kapa. Čim je video
Buna, sjaj iz njegovih očiju je nestao.
„Vidi, vidi, šta nam je mačka dovukla! Dovoljno si hrabar kad smeš da dođeš
dok smo svi ovde, zar ne, dečače? Nismo svi tako ljubazni kao Ana.”
„Voleo bih da je vidim.”
„Oh, sada bi to hteo? Sačekaj ovde!” Uputio je Džesi jedan svoj šarmantni
osmeh i uzeo je iz Bunovih ruku. “Izgleda da sam ovog puta dobio pravu vilu. Da
ti kažem nešto, draga, uđi unutra i odmah otrči do jelke. Vidi da li tamo ima nečeg
sa tvojim imenom.”

~ 143 ~
 Knjige.Club Books

„Oh, mogu li?” Snažno je zagrlila Padrika, a zatim se okrenula ka svom ocu:
„Molim te, mogu li?”
„Naravno.” Kao i Padrikov, i njegov osmeh je izbledeo čim je Džesi utrčala
unutra. „Došao sam da vidim Anu, gospodine Donovane.”
„Pa, sada vidiš mene. Šta misliš šta bi uradio kada bi neko uzeo srce tvoje
Džesi i iscedio sav život iz njega?” Iako je bio niži za glavu od Buna, krenuo je
prema njemu podignutih pesnica. „Neću protiv tebe koristiti ništa sem ovoga.
Imaš moju veštičju reč! Hajde, podigni ih!” Bun nije znao da li da se smeje ili da
se povuče. „Gospodine Donovane...”
„Udari me prvi!” Izbacio je svoju belu bradu, zaličivši mnogo na ljutitog Deda
Mraza. „Toliko ću ti dozvoliti i to je više od onoga što zaslužuješ. Slušao sam je
kako noću plače zbog tebe i od toga mi je ključala krv. Rekao sam sebi: Padriče,
ukoliko budeš imao prilike da se sretneš lice u lice sa tom lasicom od čoveka,
moraćeš da ga uništiš. To je stvar ponosa.” Zamahnuo je i zavrteo se i promašio
Buna za metar. „Nije mi dozvolila da sredim onog drugog ljigavog beskičmenjaka
kada je slomio njeno jadno srce, ali ti si mi tu.”
„Gospodine Donovane”, Bun je ponovo pokušao da izbegne vatrene udarce,
„ne želim da Vas povredim.”
„Povredi me! Povredi me!” Padrik je sada plesao, razjaren zbog te uvrede.
Njegova kapica Deda Mraza pala mu je preko očiju. „Zašto, mogu da te sredim
k’o Panta pitu. Da ti glava pukne kao tikva! Mogu da...”
„Tata!”, odsečnim glasom, Ana je prekinula svog oca dok je brbljao preteći.
„Uđi unutra, princezo. Ovo je muški posao.”
„Neću da se tučeš na mom pragu na Badnje veće. Sada prekini!”
„Pusti me samo da ga pošaljem na Severni pol. Samo na sat ili dva. Samo to
je pravedno.”
„Nećeš uraditi ništa slično.” Iskoračila je napolje i stavila ruku na njegovo
rame, opominjući ga. „Sada uđi unutra i lepo se ponašaj ili ću poslati Morganu da
se pozabavi tobom.”
„Pih! Mogu da izađem na kraj sa dvostruko mlađom vešticom.”
„Ona je prepredena.” Ana ga je poljubila u obraz. „Molim te, tata! Uradi to
za mene.”
„Nikada ni za šta nisam mogao da te odbijem”, promrmljao je. Zatim je uputio
svoj blistav pogled ka Bunu. ,,A ti mladiću, pripazi se!” Pripretio mu je punačkim
prstom. „Kada se kačiš sa jednim Donovanom, imaš posla sa svima nama.”
Frknuo je i ušao unutra.
„Žao mi je”, počela je Ana, nameštajući vedar osmeh na lice. „Veoma je
zaštitnički nastrojen.”
„To sam razumeo,” Pošto ipak nije morao da se brani, nije znao šta da radi sa
rukama, pa ih je gurnuo u džep. “Želeo sam - da kažem srećan Božić.”

~ 144 ~
 Knjige.Club Books

„Da, Džesi je to upravo uradila.” Zavladao je trenutak čudne tišine. „Dobro

došao si unutra, probaj malo vosejla.”
„Ne želim da smetam. Tvoja porodica...” Skoro da je uspeo da se osmehne.
„Osim toga, ne želim da rizikujem svoj život.”
Slab osmeh joj je nestao sa lica. „On te ne bi nikada stvarno povredio. To nije
naš način.”
„Nisam mislio...” Šta da joj, do đavola, kaže? „Ne krivim ga što je uznemiren
i ne želim da tebi i tvojoj porodici bude neprijatno. Ako bismo mogli, ja bih
samo...” Malo se okrenuo i pogledao prema znaku za prodaju. Odmah se
iznervirao. „Šta je ovo, dođavola?!”
„Zar nije dovoljno jasno? Prodajem kuću. Odlučila sam da se vratim u Irsku.“
„Irsku? Misliš da možeš tek tako da se spakuješ i preseliš deset hiljada
kilometara dalje?”
„Da, mislim. Bune, žao mi je, ali večera je skoro gotova i zaista moram da
uđem. Naravno, pozivam te da nam se pridružiš.”
„Ako ne prestaneš da budeš tako prokleto ljubazna, ja ću...” Ponovo je zastao.
„Ne želim da večeram”, procedio je kroz zube. „Želim da razgovaram sa tobom.”
„Ovo nije pravo vreme za to.”
„Učinićemo da bude pravo vreme.”
Povukao ju je kroz vrata baš kada je Sebastijan došao niz hodnik i stao iza
nje. Spuštajući blago ruku na Anino rame, uputio je Bunu pogled pun upozorenja.
„Da li imaš neki problem, Anastasija?”
„Ne. Pozvala sam Buna i Džesi na večeru, ali on ne može da nam se pridruži.”
„Šteta”, Sebastijanov osmeh je bio zlokoban. „Pa, onda nas izvini, Sojeru!”
Bun je zalupio vrata za sobom od čega je sva graja unutra prestala. Nekoliko
pari očiju se okrenulo u njegovom pravcu. Bio je suviše besan da bi primetio da
je Sebastijan sada sve vedro posmatrao, ludo se zabavljajući.
„Sklonite mi se s’ puta”, rekao je Bun tiho. „Svi vi. Ne zanima me ko ste ili
šta ste.” Više nego spreman da se bori sa gomilom zmajeva, zgrabio je Anu za
ruku. „Ti ideš sa mnom!”
„Moja porodica...”
„Dođavola, može da sačeka.“ Izvukao ju je napolje. Ispod novogodišnje jelke,
Džesi je zurila u njih širom otvorenih očiju. „Da li je tata ljut na Anu?”
„Ne.” Toliko srećna zbog onoga što je videla da se činilo da će da pukne po
šavovima, Morin je stegla malu devojčicu. „Mislim da su otišli samo da bi smislili
još jedan Božićni poklon za tebe. I verujem da će ti se taj dopasti najviše od svih.”
Napolju, Ana se trudila da drži korak. „Prestani da me vučeš, Bune!”
„Ne vučem te”, rekao je dok ju je vukao sa strane po dvorištu.

~ 145 ~
 Knjige.Club Books

„Ne želim da idem sa tobom.” Osetila je kako joj se suze, sa kojima je mislila
da je završila, ponovo skupljaju u očima. „Neću ponovo da prolazim kroz sve
ovo.”
„Misliš da možeš da staviš glupi znak u dvorište i time sve rešiš?” Vođen
mesečinom, poveo ju je do kamenih stepenica koje su vodile ka plaži. „Baciš
bombu na moju glavu, a onda odeš u Irsku?”
„Mogu da radim ono što želim.”
„Bila veštica ili ne, bolje ponovo razmisli o tome.”
„Nisi hteo ni da razgovaraš sa mnom.”
„Sada razgovaram.”
„Pa, sada ne moramo da pričamo.” Okrenula se i počela da se penje uz
stepenice.
„Onda ćeš me saslušati.” Uhvatio ju je za struk i stavio preko ramena. ,,I to
ćemo uraditi dovoljno daleko od tvoje kuće da mi tvoja porodica ne bi disala za
vratom” Kada je došao do kraja stepenica, spustio ju je da stoji na nogama. „Jedan
korak!”, upozorio je. „Napravi samo jedan korak i dovući ću te nazad.”
„Ne bih ti pružila to zadovoljstvo.” Borila se sa suzama, birajući bes. „Hoćeš
da te saslušam, u redu. Onda ćeš i ti mene saslušati! Prihvatam tvoj stav o našem
odnosu. Duboko žalim što osećaš da je neophodno da držiš Džesi dalje od mene.”
„Ja nikada...”
„Nemoj da to poričeš! Danima pre nego što sam otišla u Irsku, držao si je u
kući,” Podigla je punu ruku kamenčića i bacila ih u more. „Napokon, zar bi želeo
da tvoja mala devojčica bude u blizini jedne veštice?” Brzo se okrenula prema
njemu. „Pobogu, Bune, šta si očekivao od mene? Da li si me video kako trljam
ruke i kreštim: ’Uhvatiću te moja lepa - kao i tvog malog psa?’”
Usne su mu se na to osmehnule i krenuo je rukom prema njoj, ali ona se
udaljila. „Imaj malo vere u mene, Ana.”
,,I imala sam. Možda više nego što je trebalo, ali jesam. I ti si mi okrenuo
leđa. Baš kao što sam i znala da ćeš uraditi.”
„Znala?” Iako je bio umoran od sve te koreografije, ponovo ju je okrenuo.
„Kako si znala kako ću reagovati? Da li si gledala u kristalnu kuglu ili je tvoj
vidoviti rođak zavirio u moju glavu?”
„Ništa od toga”, rekla je, uz ono malo samokontrole što joj je preostalo. „Ne
bih dozvolila Sebastijanu da pogleda, niti sam ja sama gledala, zato što mi se
činilo da to nije ispravno. Znala sam da ćeš mi okrenuti leđa zato što...”
„Zato što je to neko drugi pre uradio.”
„Nije važno, činjenica je da si to uradio.”
„Morao sam da razumem.”
„Videla sam kako si me gledao te noći.” Zatvorila je oči. „Videla sam taj
pogled i ranije. Oh, ti nisi bio okrutan kao Robert! Nije bilo ružnih reći, optužbi,
~ 146 ~
 Knjige.Club Books

ali rezultat je bio isti: ’Skloni se od mene i mojih. Ne prihvatam to što jesi.”
Obgrlila je svoje mišice i uhvatila se za laktove da bi se zagrejala.
„Neću da se izvinjavam zbog reakcije za koju mislim da je normalna. I,
prokletstvo, Ana, bio sam umoran, polulud! Posmatrao sam te kako ležiš u
krevetu, tako bleda, sve te sate. Bojao sam se da se nećeš povratiti. Kada si došla
sebi, nisam znao kako da se ponašam. A onda si mi sve to ispričala.”
Pokušavala je da nađe mir, znajući da je to uvek najbolji način. „Trenutak je
bio potpuno pogrešan; Nisam bila dovoljno jaka da izađem na kraj sa tvojim
osećanjima.”
„Da si mi ranije rekla...”
„Ti bi drugačije reagovao?” Bacila je pogled ka njemu. „Ne, ne verujem, ali
u pravu si. Trebalo je to da uradim. To nije bilo u redu. Zbog moje slabosti
dozvolila sam da stvari odu predaleko.”
„Nemoj da mi stavljaš reči u usta Ana. Osim ako nisi, kako ti to zoveš -
povezana? Ukoliko nisi povezana sa mnom, ne znaš šta ja osećam. Povredilo me
je to što mi nisi verovala.”
Klimnula je glavom brišući jednu suzu sa obraza. „Znam. Žao mi je.”
„Plašila si se?”
„Rekla sam ti da sam kukavica.”
Namrštio se i posmatrao kako joj kosa leprša oko lica, dok je gledala u more
obasjano mesečinom. „Da, jesi. Te noći kada si videla moj crtež. Onaj sa
vešticom. To te je uznemirilo.”
Slegnula je ramenima. „Ponekad sam suviše osetljiva. Radilo se samo o
raspoloženju u tom trenutku. Htela sam...”
„Da mi kažeš, a onda sam te ja zaplašio mojom zlom vešticom.”
„Činilo se da nije pravi trenutak da ti to kažem.”
„Zato što si kukavica”, rekao je blago, posmatrajući je. „Da te pitam nešto,
Ana. Šta si tačno uradila Džesi tog dana?”
„Povezala sam se sa njom. Rekla sam ti da ja lečim empatijom.”
„To te je povređivalo. Video sam” Uhvatio ju je za mišicu, okrećući joj lice
prema sebi. „Jednom si uzviknula, kao da je bol nepodnošljiv. Nakon svega si se
onesvestila, a zatim spavala kao mrtva više od jednog dana.”
„To je deo toga.” Pokušala je da odgurne njegovu ruku. Suviše ju je bolelo da
je dodiruje kada je bila bez odbrane. „Kada su povrede tako ozbiljne, to je cena.”
„Da, razumem. Pitao sam Morganu. Rekla je da si mogla da umreš. Rekla je
da je rizik bio veoma veliki zato što je Džesi...“, jedva je to mogao da izgovori,
„već je skoro bila otišla zauvek. A ti nisi samo popravljala slomljene kosti, već si
je vratila sa ivice. Ta linija je veoma tanka i veoma lako iscelitelj može da postane
žrtva.”
„Šta je trebalo da uradim? Da je pustim da umre?”
~ 147 ~
 Knjige.Club Books

„Kukavica bi to uradila. Mislim da se tvoja i moja definicija kukavičluka

razlikuju. To što se neko plaši ne čini ga kukavicom. Mogla si da spaseš samu
sebe i da je pustiš da ode.”
„Ja je volim.”
„I ja. A ti si mi je vratila. Nisam ti se čak ni zahvalio.”
„Da li misliš da ja želim tvoju zahvalnost?“ To je bilo suviše, pomislila je.
Sledeće što će ponuditi biće sažaljenje.
„Ne želim. Ja ne želim to. Ono što sam uradila, uradila sam slobodne volje
zato što ni ja nisam mogla da podnesem da je izgubim. I nisam mogla da
podnesem da ti...”
„Da ja...?”, rekao je nežno.
„Da izgubiš još nekog koga voliš. Ne želim da mi se zbog toga zahvaljuješ.
To je ono što sam ja.”
„To si i ranije radila? Ono što si uradila Džesi?”
„Ja sam isceliteljka. Ja isceljujem. Ona je...” Još uvek ju je bolela pomisao na
to. „Ona je polako klizila. Iskoristila sam ono što sam morala da je vratim nazad.“
„To nije tako jednostavno.” Sada su njegove ruke nežno prelazile preko njenih
mišica. „Čak ni za tebe. Ti osećaš više nego drugi. I to mi je rekla Morgana. Kada
si bez odbrane, ranjivija si za osećanja, bol, sve. Zbog toga ti ne plačeš.” Vrhom
prsta obrisao je suzu sa njenog obraza. “Ali sada plačeš.”
„Eto, sad znaš sve što treba da znaš. Koja je svrha svega ovoga?”
„Svrha ovoga je da se vratimo na noć kada si mi sve objasnila. Da pokušaš da
se još jednom otvoriš za mene.”
„Suviše tražiš.”
Jecala je dok je to govorila, a onda je rukama pokrila lice. ,,Oh, pusti me! Daj
mi malo mira! Zar ne vidiš koliko me povređuješ?”
„Da, vidim.” Zagrlio ju je, trudeći se da je umiri, dok se ona borila da se izvuče
iz zagrljaja. „Smršala si, bleda si. Kada pogledam u tvoje oči, vidim svaki delić
bola koji sam ti naneo. Ne znam kako to da izbrišem. Ne znam kako je tvoj otac
uspeo da se uzdrži da me ne učini prokletim, kojim god moćima da raspolaže.”
„Mi ne možemo da koristimo moći da bismo povredili druge. To je protiv
onoga što mi jesmo. Molim te, pusti me!”
„Ne mogu. Skoro sam pomislio da mogu. Govorio sam sebi: ’Lagala me je.
Izdala je moje poverenje. Ona nije stvarna.”’ Čvrsto ju je držao za mišice. „To
nije važno. Ništa od toga nije važno. Ako je to magija, ne želim da je izgubim. Ne
mogu da izgubim tebe. Volim te, Ana! Volim sve što si ti! Molim te...” svojim
usnama je dodirnuo njene, „molim te, vrati mi se...”
Dodir nade bio je skoro bolan. Držala se za to, za njega.
„Želim da verujem.”

~ 148 ~
 Knjige.Club Books

Zurila je u njega. „Misliš da možeš da prihvatiš sve ovo? Sve nas?”

„Mislim da sam prilično dobro pripremljen da to uradim. Naravno, možda će
mi trebati neko vreme da ubedim tvog oca da ne uradi ništa drastično mojoj
anatomiji.” Prešao je prstima preko njenih usana koje su se nasmejale. „Nisam
znao da li ćeš se ikada ponovo zbog mene nasmejati. Reci mi da me još uvek voliš.
Učini mi i to.”
„Da, volim te.” Usne su joj podrhtavale pod njegovim. „Uvek!”
„Neću te ponovo povrediti.” Palcem je obrisao njene suze. „Iskupiću se za
sve.”
„To je učinjeno.” Uhvatila ga je za ruke. „To je učinjeno! Imamo sutra!”
„Nemoj više da plačeš.”
Nasmejala se, trljajući skupljenim rukama obraze. „Ne, neću. la nikada ne
plačem.”
Uhvatio je te vlažne ruke i poljubio ih. „Rekla si da“ te ponovo pitam. Prošlo
je više od nedelju dana, ali nadam se da nisi zaboravila koji će tvoj odgovor biti.”
„Nisam zaboravila.”
„Stavi ruku ovde.” Prislonio je njen dlan na svoje srce. „Želim da osetiš ono
što ja osećam.” Drugom rukom ju je uzeo za ruku. „Mesec je skoro pun. Prvi put
kada sam te poljubio bila je mesečina. Bio sam očaran, začaran, opčinjen. Uvek
ću biti. Potrebna si mi, Ana.” Mogla je da oseti kako snaga te ljubavi prelazi na
nju. “Imaš me.”
„Želim da se udaš za mene! Da sa tobom delim dete koje si mi povratila. Ona
je sada tvoja koliko i moja. Hajde da imamo još dece! Prihvatiću te takvu kakva
jesi, Anastasija. Kunem se da ću te paziti dokle god sam živ!” Podigla je svoje
ruke prema njemu. Kosa joj je bila boje sunčeve svetlosti. Oči boje dima. A zraci
mesečeve svetlosti sijali su oko nje kao baklja.
„Čekao sam te.”

~ 149 ~
 Knjige.Club Books

Epilog

Usamljen na divljoj litici, okrenut divljem moru, stajao je zamak

Donovanovih. Ove mračne noći, munje su svetlele po crnom nebu, a prozorska
okna u obliku dijamanta podrhtavala su od vetra.
Unutar zamka, pucketala je i poskakivala vatra u ognjištu. Oni koji su bili
veštice i oni koji nisu, okupili su se, čekajući da plač označi novi život.
„Da li varaš, deko?”, pitala je Džesi Padrika, dok je on pregledao svoje karte.
„Da li varam?!” veselo se nasmejao i mrdao obrvama. „Naravno da varam!
Hajde igraj!”
Zakikotala se i uzela kartu sa gomile. „Baka Morin kaže da ti uvek varaš.”
Iskrivila je glavu. „Da li si ti stvarno bio žabac?”
„Bio sam, dušo. Fini zeleni žabac.”
Prihvatila je to, kao što je prihvatila i druga čuda svog života sa
Donovanovima. Mazila je usnulu Dejzi, koja je držala svoju veliku, zlatnu glavu
na Džesinom krilu. “Hoćeš li jednom ponovo da budeš žabac, da ja vidim?”
„Možda te iznenadim.” Namignuo je i pretvorio karte u njenoj ruci u lizalice
duginih boja.
,,Oh, deko!” rekla je popustljivo.
„Sebastijane?” Mel je užurbano silazila niz glavne stepenice i vikala po
salonu, gde je njen muž pijuckao brendi i posmatrao partiju karata. „Šon i Kili su
budni i prave galamu. Imam pune ruke posla pomažući Ani.”
„Budi ovde.” Ponosni tata tromesečnih blizanaca završio je svoje piće i pošao
je na sprat da promeni pelene.
Neš je cupkao jednogodišnju Alisiju na krilu, dok je Donovan sedeo u
Metjuovom krilu i igrao se njegovim džepnim satom. „Pazi da ga ne pojede”,
rekao je Neš. „Ili da učini da nestane. Imamo malih problema da ga držimo pod
kontrolom.”
„Dečko mora malo da raširi svoja krila.”
„Ako ti tako kažeš! Ali kada sam ga pre neki dan uzeo iz kreveca, bio je pun
zečeva. Pravih zečeva.”
„Kao i njegova majka!”, rekao je ponosno Metju. „Ona nas je iscrpljivala.”
Alisija se naslonila na svog oca i nasmejala se. Istog trenutka Dejzi se
probudila i prišla. Za nekoliko sekundi, soba je vrvela od svih pasa i mačaka u
kući.
~ 150 ~
 Knjige.Club Books

„Ali”, rekao je Neš uzdahnuvši, „seti se šta smo rekli, po jedna životinja.“
„Kuće!” Ciknuvši, Ali je nežno povukla za uši Metjuovog velikog srebrnog
vuka, „Mace!”
„Sledeći put, samo jedna, u redu?” Neš je sklonio mačku sa svog ramena i
gurnuo drugu sa fotelje. „Pre nekoliko nedelja dozvala je sve lovačke pse na
udaljenosti do pet kilometara da zavijaju u dvorištu. Hajde, čudovišta!” Ustao je
i uzeo Alisiju, a zatim Donovana, po jedno u svaku ruku kao fudbalske lopte.
Šutirali su se i kikotali. „Mislim da je vreme za krevet.”
„Priča”, zahtevao je Donovan. „Teča Bun!”
„On je zauzet. Moraćeš da se zadovoljiš pričom svog starog.”
On je zaista bio zauzet posmatrajući čudo. Soba je bila puna mirisa cveća i
travki, topla zbog vatre koja je sijala u ognjištu. Čvrsto je držao Anu koja je
donosila njihovog sina na svet.
Zatim njihovu ćerku. Zatim njihovog drugog sina.
„Trojke.” Stalno je to ponavljao, čak i kada mu je Brajna stavila jednu bebu
u naručje. „Trojke!” Rekli su mu da će biti trojke, ali on nije stvarno poverovao u
to.
„Dešava se u porodici.” Iscrpljena, ushićena Ana je uzela još jedan zamotuljak
od Morgane. Nežno je prislonila usne na svileni obraz. „Sada ih imamo po dvoje.”
Osmehnuo se prema svojoj ženi dok je Mel stavljala treću bebu u Anino
naručje. „Mislim da će nam trebati veća kuća.”
„Dodaćemo sprat!”
„Da li bi želela da se ostali popnu gore?”, pitala je nežno Brajna. „Ili bi radije
da se malo odmoriš?”
„Ne.” Ana je iskrivila glavu da bi je naslonila na Bunovu mišicu. „Zamoli ih
da dođu gore.”
Svi su se nagomilali, praveći suviše buke. Ana je napravila mesta na velikom
krevetu da bi Džesi sela pored nje, a zatim joj je stavila jednu bebu u naručje.
„Ovo je tvoj brat, Trevor. Tvoja sestra, Mejv. I još jedan brat, Kajl.”
„Lepo ću ih čuvati. Uvek! Pogledaj, deko, sada imamo veliku porodicu.”
„Imate, zaista, moje malo jagnje.” Zdušno je dunuo u svoju kariranu
maramicu. Obrisao je suzne oči i nejasno pogledao Buna. „Dobro je što te nisam
spljoštio kada sam imao priliku za to.”
„Evo”, Bun je pružio bebu koja je cičala, „uzmite svog unuka!”
„Ah, Morin, moja šećerna pito, pogledaj ovo! Ima moje oči.”
„Ne, moj prinče žapce, ima moje oči.”
Prepirali su se sa ostalim Donovanovima o tome na koga bebe liče. Bun je
prebacio ruku preko ramena svoje žene. Čvrsto je držao svoju porodicu na okupu,

~ 151 ~
 Knjige.Club Books

dok je njegov sin pohlepno sisao majčino mleko. Munja je udarila kod prozora,
vetar je zafijukao, a vatra je poskočila u ognjištu.
Negde duboko u šumi, visoko u brdima, igrale su vile.
I zauvek su živeli srećno.

Scan i obrada:
Knjige.Club Books

~ 152 ~