Nikola Kavaja - Komandos

Никола Каваја
КОМАНДОС
Београд, 2000
Садржај:
КАВАЈСКИ КРУГ 9
Југословенство изнад свега / Резолуција Информбироа / Илегални рад у армији / Тито у Церкљу /
Потере мајора Бубање
1953. ПЕШКЕ ПРЕМА УСТРИЈСКОЈ ГРАНИЦИ 27

На стубу срама / Удбина заседа у Кули / Чудно друштво / Сусрет са Пеком
ВОЈНИ ЗАТВОР У ЉУБЉАНИ 45

Суђење у Емони / Казамат у Марибору / Затвореник Виктор Перш / Бегунац / Воз / Логор у
Салзбургу
МЕЂУ ПРАВИМ СРБИМА 69

Лагер Хелбурн /Не броје дане већ људе / Синови издате Србије / Паљење Титових аутобуса / Јесен
са козаком / Шпијунска посла / Далеко је Америка /
1957. КРАЉ МЕЂУ СРБИМА 92

1957. година / Моја прва жена / Ратник Легије странаца / Тајни улазак у САД
1961. СРПСТВО МЕ ЗОВЕ 100

Унука руског козака / Прелазак у Чикаго / „Свети Илија”- Никола Каваја / Краљ Петар II међу
Србима / Поноћна заклетва у манастиру
ПОТРАГА ЗА ТИТОМ 118

Рација ФБИ-ја / Глава Андрије Артуковића / У самици ФБИ-ја / У ОБРУЧУ / Ђавоље невоље /
Светосавска ноћ / Краљ у Њујорку / Тражио сам Тита у Кејмп Дејвиду
1971. ОДЛАЗАК ПРИЈАТЕЉА 150

Ликвидашор Богоје Панајотовић / Поп Стоиљко Кајевић
ЧОВЕК ЦИА 160

Кубанска прича / Тајни састанак СОПО-а
1997. ДЕТЕ НОЖЕМ ПРОБОДЕНО 174

Седница ценшралне управе СНО за Америку / Ко су Илија и Дивна Павловић / Славко-Славољуб
Пановић / Ко је фукара и нечовјек Михајло Шашкијевић / Сахрана српског витеза / Шта зна
Кајко? / Сумње, трагови и пометња
ИЗДАЈА 198
У затвору ФБИ-ја / Кум Павле Топаловић / Зли људи Америке
1979. НА СЛЕПОМ СУДУ 209

Улога Удбиног човека / Никола Костић против зликовца
РАТ У СУДНИЦИ 222

Како порота каже / Пркос је понекад већи и од победе / Кајевићева лозинка / Последња недеља у
кући
ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ У ИЗДАЈУ 240

Човек без карактера / Збогом, Америко!
МРТВА ТАЧКА 254

Обећана земља / Сломљених крила, али не и идеала / У канџама ФБИ-ја
П0МОЗ’ БОГ, РОБИЈАШИ! 266
Моја одбрана / Америчка правда / Прљава игра
МЕТАК ЗА ТИТА 278

Са Леном и деиом / Не тражим милост / Завршна реч Николе Каваје пред америчким судом
НОВИ АЛКАТРАЗ 293

Зашвор са рупом у зиду/ Људи под контролом / Титова смрт / Самит Несврстаних
САМ У СВОЈОЈ ЋЕЛИЈИ 306

Добио сам надимак „Убииа”
РОМАНСА У СПРИНГФИЛДУ 309;

Ко ради за ЦИА?
ЦРНА ТАБЛА 317

Убиство полицајца / Случајеви Мариони и Бајри
ПЕСМА ЗА ВИТЕЗА СРБИЈЕ 324

Погибија хероја Драгише Кашиковића / Одлазак за Ломпокњ / Раздвајање од Звонка Бушића /
Највећи Грех
ДВА НЕОБИЧНА ПРИЈАТЕЉА 335

Побуна Кубанаца / Завера против синова Србије /Појава Слободана Милошевића / Заточеник
храбрости / Наређење из Вашингтона / Ужељех се мајке ЦРНЕ ГОРЕ
ГЛАС ИСТИНЕ 352

Протеривање у Атланту / Распад друге Југославије
1997. ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ ИЗ ЊУЈОРКА 361

У избегличком логору / У избегличком логору
ЛАЖНИ ПУТ ЗА ВАШИНГТОН 369

Тајни договор са Грчком / Обећана земља - Того / Јакшић и Миљанић /Дон Бошко Радоњић
МИРИС РАТА У ОТАЏБИНИ 380

Тајна писма за Генерала Младића
ПРЕПИСКА 384
Са др Радованом Караџићем и Рашком Младићем / Порука за иредседника Караџића / Одговор
синовца Саве Ковачевића
ТРОСТРУКА ПРЕВАРА 393

Слепи путник / Предворје Београда / На нишану УДБЕ
НИЈЕ ТО ОНА СРБИЈА 402

Поново заједно са Леном
У РАТ ПРОТИВ АМЕРИКАНАЦА 408

Распад авнојевске Југославије
ДНЕВНИК АГРЕСИЈЕ 416
ПЕСМЕ
Умесшо иредговора
Дела великих људи, попут џиновских споменика, не могу се сагледати, нити оценити
из непосредне близине. Планина се далеко боље види из даљине него из њеног подножја. Да
би се непристрасно судило о раду, делу, пожртвовању и идеји Николе Каваје, потребно је да
зуб времена опере нетрпељивост, пакост и злобу оних који заклоњени војском и дресираном
полицијом обављају своје прљаве и мутне радње иза завесе. Тек када се хладно и трезвено
приђе великој души Николе Каваје онда ће и обилан рад и жртва овог великог и изузетног
Србина бити правилно схваћен и препуштени свеколикој историји.
Обимно дело „Командос” које писац предаје српској јавности на читање, свакако ће до-
принети да се убрза ход времена и да се пишчеве заслуге „на бранику вере и отаџбине” још
више испоље у светлости огољене истине.
Мора се одмах напоменути да Никола Каваја није студирао књижевност нити познаје фи-
несе белетристике. Он је трениран да буде пилот, војник и диверзант што је и био у најбољем
смислу те речи. Сви се људи, у основи, рађају са извесним талентом: за сликарство, за припо-
ведача, за вајара, за архитекту итд. док је Никола био талентован и веома вешт диверзант или
како он то често каже „командос”.
Дело је писано лаким и веома занимљивим стилом и испреплетано узбудљиивим
догађајима, доживљеним од стране самог писца. Ово дело је, у ствари, аутобиографија Николе
Каваје писана по сећању, забелешкама и опсежној документацији.
У овом делу нема пакости, нема злобе нити трага од неке осветољубивости упркос гоме
што је писац толико пута био извргнут грубим нападима. који су ишли од клевете и вређања
па све до злочиначких покушаја да се лиши живота. Широкогруд, као што доликује српском
витезу, он је својим противницима одавно опростио, онима који су схватили да су грешили и
огрешили се о њега, али није могао да пређе ћутке преко оних који су се огрешили о српски
народ који је од свих народа у Европи највише страдао и крварио у овом погубном двадесетом
веку.
Кажу да се на гробу Демwостеновом налазио следећи епитаф: „Да ти је снага, Демостене,
била као памет не би македонска власт надвладала Грчком”. Да је Каваја имао срећније окол-
ности да спроведе своје идеје у дело не би се Србија нашла у овом безнађу у коме се данас
налази.
Нека читаоци буду главни и једини арбитри у овом колосалном делу.
„Командос” - више од књиге
Ретко се догађа да човек за живота постане легенда и да за то плати пуну цену. Срећници или
несрећници, који понесу то тешко бреме којим их је судбина обдарила, имају шта да оставе свом
потомству.
Једног сунчаног зимског дана у Њујорку, пре двадесетак година, зазвонио је телефон у кући
мог пријатеља Бошка Радоњића у којој сам тада живео (он је већ био у Југославији), и када сам
подигао слушалицу зачух одлучан дубок мушки глас, јаког црногорског акцента: „Овдје, Никола
Каваја!».
Следио сам се. Знао сам много о Николи Каваји, а такође и то да је заточен на много година у
Мариону, Новом Алкатразу, најстрожијем америчком затвору, одакле се управо јављао. Представио
сам му се и рекао да његов кум није у Њујорку.
Пословично сумњичави Каваја ме је већ у другој реченици подвргнуо својеврсном тесту:
упита ме да ли знам неку народну песму напамет? Похвалих се да знам многе. „Знаш ли Убиство
Надвојводе Фердинанда у Сарајеву”. На срећу знао сам и почео да му је рецитујем:
Дошао си Босну походити,
српски незнаш добро говорити.
Ево, тебе, српска граматика
из мојега авутоматика!
Каваја настави истог часа ту чувену песму:
Пуче пуцањ, чу се до небеса,
ту падоше два мртва тјелеса...
Пуних пола сата говорили смо један другоме чувене стихове, док су, тамо негде, у америчком
затвору, снимали наш поетски разговор, да би га касније екипе слависта-преводилаца преносили
на енглески, ако је то уопште могуће, неби ли открили неку тајну шифру.
Тако сам, први пут у животу, разговарао са легендом.
А, ево, сада, после толико година, пишем овај скромни оглед о узбудљивој књизи „Командос”
коју је написао, као аутобиографију, Никола Каваја.
И читајући је пажљиво, непрестано мислим на његовог далеког претходника, Марка Миљанова,
војводу и развојводу из племена Куча који је повукавши се у миран живот после свих бојева,
војевања, пустоловина, прогонстава и немилости, након пуних педесет година бурног живота и
велике славе, узео у руку гушчије перо и написао својим невештим рукописом једну од најлепших
књига наше књижевности „Примери чојства и јунаштва”. У том делу, по први пут је црно на бело
објашњено шта је чојство а шта је јунаштво. Укратко, јунаштво је када човек брани себе и своје од
другога а чојство, када брани другога од себе.
- Ви, Пејовићу, треба да знате да је пред вама Никола Каваја, српски националиста и командос,
6• Никола Каваја
који се никад смрти није бојао, а поготово сад. Ви, Титове набигузице, сте издали и продали
Југославију. Ви ми сада приписујете да сам био против Југославије! Ви лажете! Моји саборци и ја
смо се борили против комунизма, а не против Југославије.
Сви полицајци су гледали и слушали мој и Пејовићев дуел. Мајор је изненада напустио
канцеларију. Схватио сам да је отрчао да неког свог претпостављеног пита шта да ради са мном.
Инспектор Фил из ФБИ-ја је схватио да Државна безбедност Југославије жели да ме саслушава на
аеродрому, па ми је дао парче папира на коме је био написан неки број телефона и име и презиме
човека који ће се јавити, ако га позовем:
- Каваја, ако будете имали потешкоћа у Југославији, назовите овај број телефона у
Вашингтону.
Узео сам тај папирић и ставио га у џеп. Југословенски полицајци су све то гледали и ћутали.
И ми смо ућутали. Стајали смо тако у тој канцеларији једно петнаестак минута, када се пред нама
појавио један господин у жућкастом оделу. Стар неких 45 година, витак и повисок. Разговарао је
са мојим пратиоцима, па после и са мном. Само је промрмљао:
- Господине Каваја, ја сам чиновник америчке амбасаде у Београду. Дошао сам на аеродром,
јер имам информације да југословенске власти праве питање да ли ће вам одобрити улазак у земљу
или не.
Било ми је криво да ме у рођеној земљи један Американац штити од наше полиције и
власти. Осећао сам се срамно због оних који представљају Србију или ту њихову Југославију
пред странцима, па праве питање да ли да добијем одобрење за улазак у земљу у којој сам рођен.
Нисам имао воље да се расправљам са нашима. Нисам желео да се брукам пред Американцима. да
помисле да морам да молим власт Југославије да ме отаџбина прими натраг.
Високи Американац као да је осећао о чему ја размишљам. Отишао је у другу канцеларију
да телефонира, односно да преговара уместо мене. Он и агенти ФБИ-ја су се трудили да изврше
задатак који су добили од своје државе Америке, да ме изруче мојој отаџбини. После сат-два
Американац у жућкастом оделу се вратио и још са врата ми пружио руку:
- Господине Каваја, вама је дозвољен улазак у Југославију!
И инспектори ФБИ-ја су ми срдачно честитали. У позној београдској ноћи ми смо се растали.
Били смо уморни за разговор, само сам им добацио:
- Господо Американци, надам се да ћу вас опет видети у мојој земљи, али само као туристе!
Насмејали су се и хитро напустили полицијску канцеларију, оставивши ме својим колегама
из Београда. Тад се око мене створи круг полицајаца у цивилу. Један од њих ми махну руком да
пођем са њима. Кренуо сам потпуно хладан, јер нисам желео да ме емоције савладају и воде. Све
је било готово, сада је само требало да издржим њихова пропитивања. Друга канцеларија била је
много удобнија и лепша, а човек који ме је дочекао пријатнији.
- Господине Каваја, ја сам шспектор Белић. Желео бих да нешто поразговарам са вама. Могу ли?
Било ми је јасно да се ради о члановима Службе државне безбедности, који су добили задатак
да ми приреде „дочек”. Они само нису знали да та служба, која је изгубила углед и у Србији, и у
тој другој Југославији, мене није нимало импресионирала. Белић је сео на једну ниску столицу, а
ја на велику. Тај бели, односно седи инспектор ми је постављао банална питања да је изгледао у
мојим очима смешан. Један детектив СДБ-а који је био лепо обучен, који је деловао интелигентно
имао је оловку у руци, али ништа није писао. Знао сам да се овај разговор тајно снима. Гледао сам
их. Да ли је могуће да овакви људи представљају Државну безбедност Југославије?
Командос •7
Белић ме је питао:
- Каваја, ко је убио Драгишу Кашиковића и Иванку Милошевић у Чикагу?
Понашао сам се дрско, јер сам видео да су то неозбиљни тајни полицајци пропале државе.
Прстом сам показао на њега:
- Па, ви сте га убили. А ко би други?
- Нисам ја - рече Белић.
- Наравно да ниси ти, али јесте иста тајна служба у којој сада радиш. Господине Белићу.
господо полицајци и агенти, ја сам са југословенском тајном полицијом, Удбом и Косом, увек имао
само бурне и непријатељске сусрете. Ја сам био кост у грлу обавештајној служби у Југославији, и
Удбе и Коса. Писма, телефони, претње преко телефона мојој жени и ћеркама у Америци су били
повећани 1970. године много више него раније јер су претпостављали да ћу престати са радом
против комунистичке Југославије. Удба је вршила терор против моје браће, сестара и остареле
мајке у Црвенки, у Бачкој. Стару мајку су избацивали и претресали кућу тражећи неки пропагандни
материјал, који сам ја наводно слао њима а то ја никада нисам чинио. Посебно је то вршила према
мом старијем брату Воји Каваји, који је одвођен на саслушавање и затваран због мене. Нисам се
деценијама јављао мојим драгим и милим у отаџбини само зато да не би имали проблема са тајном
полицијом СФРЈ.
Кад сам чуо од Љиљане Лубурић да Удба врши притисак на моју породицу, преко мојих канала
у ЦИА ја сам послао поруку службеницима у Амбасади СФРЈ у Вашингтону да ћу да их дигнем у
ваздух. Како је Удба наставила са репресалијама, ја сам амбасаду дигао у ваздух 1975. године.
Искрено речено, уопште се нисам плашио Титове Удбе, јер сам превише добро познавао
њихове методе. Строго сам водио рачуна да ми главе не дођу лажни пријатељи и то они који су
блиски мени и нашем заједничком антикомунистичком раду. Мали број емиграната је знао где ја
живим, шта радим, где се крећем. Већина српских емиграната није знала да ли је Никола Каваја
ожењен и да ли има децу. У свом бурном животу никада нисам био припит, а камоли пијан.
Титови плаћеници су неколико пута покушали да ме ликвидирају. У хотелу у Марсеју ми
је у собу бачена бомба. То је урадио Ненад Ћирић, југословенски држављанин који је радио у
марсејској луци. Био сам нападнут и у берберници у Орану, у северној Афици од стране два брата
Шиптара. Ту замало нисам изгубио главу.
Онда је мој испитивач променио тему:
- Ваш кум је Бошко Радоњић из Њујорка. Са колико је новца он ушао у Југославију, када се
вратио у Београд? Није унео више од два милиона долара, зар не?
- Шта ви мислите, ко је Бошко Радоњић? Није он ситна риба, унео је најмање десет милиона
долара - рекао сам му много већу цифру само да се спрдам са њим.
- Господине Белићу, ви нисте Србин, имате необичан акценат?
- Није то важно, господине Каваја!
- За вас можда није, али за мене јесте! Мени се чини да сте ви Хрват.
- Не, не, ја сам Ваљевац.
Изненада је устао и отишао у суседну собу, вероватно да добије наредбу која нова питања
да ми постави. Тај начелник Државне безбедности који се налазио у другом одељењу није имао
храбрости са мном да се састане и да ме саслушава. Остали инспектори су ми донели сендвич.
А неко је принео и флашу вискија. Попио сам са њима пар чашица. Нисам се бојао да ћу бити
отрован, јер смо пили из исте флаше.
8• Никола Каваја
Белић се вратио са новим питањима:
- Ко је убио Андра Лончарића, Бору Благојевића, Лотића Јакова и све остале емигранте?
Нисам ништа говорио. Само бих упирао прстом у њега.
Читаво то време док су ме људи из југословенске нове Удбе саслушавали ја сам очекивао да се
појави неко од мојих пријатеља или рођака и да ме потражи. Моја фамилија је од Радоша Стевлића
и Милутина Танасијевића из Америке сазнала да сам ја одведен из избегличког лагера Октел 2 у
Луизијани. Зато се уогапте нисам изненадио када ми један млади службеник СДБ-а, скоро ошишан
до коже са именом Ракочевић, рече:
- Каваја, вас ваши пријатељи и рођаци чекају напољу. Рекао сам им да ћете ви ускоро изаћи!
Само сам важно климнуо главом. Хтео сам да знају да нисам сам и да имам коме да причам
како су ме давили својим полицијским питањима. Инспектор Белић то као да је схватио. Његов
колега у лепом оделу је имао потребу чак и да ме убеђује, односно да се правда преда мном:
- Тосподине Каваја. ми смо све урадили да сачувамо ово Југославије што имамо!
Супротставио сам му се:
- Нисте довољно урадили. Ја сам. мој господине, радио против српског крвника Јосипа Броза
Тита. А те ваше Југославије неће никад бити, јер она и није потребна српском роду и народу.
Инспектор Државне безбедности, Белић, је хтео по сваку цену да заврши своју причу са мном:
- Каваја. није Удба убијала српске емигранте, него сте се ви убијали између себе!
Ту ме је увредио. Схватио сам да та Удбина измишљотина и данас служи тајној полицији
Југославије као лажни алиби за ликвидације које је КОС организовао уз помоћ југословенске
мафије и шпијуна у дијаспори. Нисам хтео да се свађам, јер сам овде само узалуд губио време.
Унео сам се Белићу у лице:
- Господине инспекторе, ја идем, чекају ме рођаци напољу!
Он ми је кроз смех, али заповеднички одговорио:
- Никола Каваја, ви још нисте слободни!
Нисам више био фин:
- Слушај ме, Белићу, да ли сам ја лишен слободе? Ако јесам, тад ме водите у затвор. Али знај,
читава западна штампа ће писати како ме је југословенска тајна полиција малтретирала!
- Добро бре, Каваја, ви сте од сада слободан човек! Одговорите ми само на још нека питања.
- Не желим!
- Само пар речи, мислим да би као српски јунак требало да се ангажујете, да нам помогнете
у српској борби против Шиптара на Космету. Ми се боримо, јер морамо народу и држави да
обезбедимо опстанак!
Гледао сам га право у очи. Тај јунак из Државне безбедности није имао зубе са стране. Био је
мајушан, средњег стаса са кратком косом, полу ћелав.
- Ко да брани српство и Космет? - скресах му у лице. - Због тебе и сличних теби, ми изгубисмо
Далмацију, Лику и Банију, Кордун. Крајину, Источну и Западну Славонију, више од пола Босне и
Херцеговине, а изгубићемо и Косово. И ти ми говориш како га ви браните. Овај рат су комуњаре
започеле, комуњаре су га завршиле на штету српског народа, а ви ми говорите како ћете сачувати
Југославију и обновити је!
Командос •9
Белића су издали живци. Нагло је устао и опет, по трећи пут, отишао у друго одељење. Брзо се
вратио. Изгледа да је и скривени начелник Државне безбедности изгубио живце. Инспектор Белић
ми се тада ритуално обратио речима:
- Господине Никола Каваја, ми ћемо вас пребацити где ви желите да идете у Београду. А ако
желите ми можемо опет да се видимо и да разговарамо о ситуацији у земљи.
- Слушај ме, друже Белићу, ја са вама нећу више никад да се сретнем, а ни да разговарам о
проблемима које сте ви створили. Поздравите тог вашег шефа сакривеног у оној соби, који није
имао муда да се са мном лично сретне.
Изашли смо у ходник аеродромске зграде у Сурчину. Била је дубока ноћ. Моји рођаци су
отишли кући уплашени за моју судбину. Неки су чак мислили да ме је СДБ ухапсила.
Инспектор Белић ме је питао код кога желим ноћас да одем. Извињавао се што смо се предуго
задржали у разговору. Дао сам му адресу стана мог брата од стрица Данила Каваје. Белић ме је
допратио до аутомобила. Пружио ми је руку и рекао:
- Каваја, ево, ови момци ће те пребацити до твог рођака Данила!
Сео сам у полицијски ауто између двојице агената. Било им је непријатно због мог претераног
задржавања у, како ми рекоше, просторијама станице милиције. У ћутању смо брзо стигли на
Звездару код мог брата Данила Каваје.
Од тог времена, па до данашњег дана, ја не сретох инспектора Белића нигде у Београду и
целој Србији. Само сам једном на Златибору видео оног „дебејца” Ракочевића. Био сам у друштву
мог кума Бошка Радоњића и његовог пријатеља, пензионисаног пуковника Александра Петровића.
Климнуо сам му главом, а и он мени. Подсетио ме је тад на оно непријатно саслушање у Београду
при мом доласку на аеродром Сурчин.
Тај разговор јс више личио на препирку, боље речено на препуцавање између мене и Белића,
него на саслушавање. Ја нисам тада видео да праве икакав записник, нити сам ишта после разговора
потписао. А нисам ништа ни обећао Служби државне безбедности Југославије. Нити је ико из
СДБ Југославије од мене тражио да у Србији, Црној Гори и Републици Српској не иступам јавно.
Јавност није била обавештена о мом доласку пуне две недеље, јер сам ја хтео да дођем у миру и да
спокојно проведем прве дане са својим најближима.
Била је то прилика да се испричамо и да још једном прођем кроз свој живот од 1933. године
у Пећи до данас.
10 • Никола Каваја
КАВАЈСКИ КРУГ
Презиме Каваја се први пут јавља у Црној Гори у време доласка Шћепана Малог. Легенда
каже да су Каваје дошле у Добрско село код Цетиња, на граници Отоманског царства, из Рашке,
негде одмах после пропасти рашке државе 1459. године. Тада су Каваје имале презиме Радишић,
али су због крвне освете и ради заштите братства Радишић од освете Турака, јер је један Радишић
усмртио турског бега од града Каваја, прозвани Каваја.
Врућа горштачка крв и народни обичаји дељења правде, прогон од Турака натерали су многа
црногорска племена да се деле, па се и братство Радишића после овог случаја изгона поделило на
Каваје и Радишиће. Јунак Каваја, који је усмртио турског бега, изласком из затвора наставио је да
ради код неког имућног сељака. Ту у Кавајама остаје све до нестанка тврђаве ободског кадије у
Ријеци Црнојевића, у којој је касније прорадила прва црногорска штампарија, када се стичу услови
за повратак у родни крај. Наш јунак Каваја вратио се ло као потпуно непозната особа. Људи су га
најчешће ословљавали са: „То је онај из Каваја!”
И тако, касније све његово потомство би названо Каваја. Како тад, тако и сад у Добрском
селу живе Радишићи и Каваје, род рођени, који славе исту славу, Светог Николу, деветнаестог
децембра. А међу собом се никада женили нису. Тако су о братсву Каваја писале београдске
„Вечерње новости” давне 1956. године, када је објављен текст под насловом „Кавајски круг.”
Добрско село се налази на падинама Вртијелке, која чува гроб Баје Пивљанина, углављено
између Добрштика и Макавца. Ту су домаћинства Сјеклоћа, Вукића, Пејиновића, Јаблана и
Филиповића, Радишића и Каваја. Куће су разбацане једна од друге по стотину и више метара.
Тако је и гробље, смештено код цркве Света Петка, раштркано, јер су се породице досељавале у
различита времена. Размак између кућа је био преко стотинак метара, па су и Радишићи и Каваје
имали своје гробље, удаљено од других братстава.
Братство Каваја је, како пише у историјској књизи „Ријечка нахија” А. Јовичевића из 1906. године,
још 1903. године имало у Добрском селу осам домаћинстава. Братство се ширило и селило, јер се
налази на граници држава, тако да данас Каваја има више у Цетињу, Никшићу и Београду, у Русији,
Бугарској, Америци, него у родном селу. Књижара „Браће Каваја» Илије и Ђура Каваје у Никшићу била
је на најбољем гласу. У едицији „Југословенско књижарство 1918-1943. године”, у издању „Народне
књиге” из Београда, стоји: „Књижара Илије и Ђуре Каваје у Никшићу била је 1926. године најбоље
организована књижара у Зетској бановини.”
Брат ових књижара, Марко Каваја, новинар и књижевник, бива упућен 1922. године за конзула
Краљевине Југославије у Вашингтон. Тај Марко Каваја је још у Америци почео да истражује
генезу братства Каваја и тако дошао до података које су објавиле „Вечерње новости” и новинар Д.
Марковић 1956. године.
Према подацима мог брата од стрица Данила Каваје и Новице Каваје из Подгорице наше
братство је, у међувремену, пристигло на све континенте света. Брат Ђуре Каваје, новинар и
књижевник Марко Каваја био је конзул Краљевине Југославије 1922. године у Вашингтону,
доктор Владимир Кавајев Каваја је био Лењинов сарадник у Октобарској револуцији. Момчило
Каваја је водио чете по Бугарској против Турака. Бугарски народ га је опевао као „војводу
Командос • 11
Кавајчета”. Отоманско царство преживело је срамоту и од Ђура Каваје, руског посланика у
Цариграду, који је наочиглед султана постао првак Турске у рвању.
Један други Каваја, Лабуд, био је шампион у борилачким вештинама у америчкој држави
Мичиген. Волео је на „излетима” да се клади у хиљаду долара на онога ко га обори. Ниједан
Американац није никада победио Лабуда Кавају. Његови потомци данас живе у Калифорнији. У
тој земљи, у којој је Никола Каваја био заточеник двадесет година, Андрија Милошев Каваја је
постао председник црквено - школске општине Раваница у Детроиту. И његова кћер Јелена Каваја
ушла је у историју Америке као лепотица државе Мичиген.
Родно Добрско село „српско стражарско мјесто”, како су га називали Црногорци, сваку мушку
главу братства Каваја опредељивало је да буде или војник или исељеник. Они који су остали у
отаџбини, мушке главе у фамилији Каваја, били су поносни војници и јунаци, штитоноше Црне
Горе и Паштровића. За своје војничке заслуге Милош Илије Каваја, поред медаље Обилића на
своје јуначке груди окачио је још седам највиших црногорских одликовања.
Није било рата и гробова без Каваја. Ристо Мишов Каваја је остао на Брегалници 1912. године.
Лењинов саборац Владимир Каваја вратио се у отаџбину 1923. године и страдао у Главњачи.
Јоко и Иво Каваја су као руски царски официри 1877. године ослободили Бугарску. А Арсеније
Јованов Каваја са седамнаест и Ђуро Марков Каваја са четрнаест година погинули су у Другом
светском рату. На манастирском здању Ћелија добрска, у којој је пре 159 година радила друга по
реду црногорска основна школа, коју је основао Петар Петровић Његош, стоји спомен-плоча палим
борцима. Постављена је 1954. године, а поред 74 имена јунака налазе се и Гојко Ј. Каваја, Арсеније
Ј. Каваја, Владимир М. Каваја, Васо А. Каваја, Периша И. Каваја, Павле Б. Каваја и Ђуро М. Каваја.
О братству Каваја писао је и „Цетињски лист” , 25. јула 1981. године у чланку о спомен-плочи
у Добрском селу. Али, седамнаест година касније нашао се један Каваја, брат Ратко В. Каваја из
Куле, да од првог маја до трећег маја 1998. године, у месту рођења нашег братства, Добрском селу,
окупи 120 породица Каваја. Припадници нашег братства су стигли из Црвенке, Куле, Новог Сада,
Бечеја, Београда, Крушевца, Колашина, Подгорице, Бара, Никшића, Будве и Сарајева.
Добрско село је данас зелена котлина, смештена неколико километара од Цетиња, на путу ка
Подгорици. Са светом га повезује танка асфалтна линија, која вијуга између љутог камена. Осим
пута и струје у селу је било готово све исто као пре много деценија. Највише ме је обрадовало
венчање Мире и Ратка Каваје, али и крштење многих мојих братственика, које је обавио митрополит
црногорско-приморски Амфилохије. Певало се „Село мало, село мало, Добрско се увек звало!”
Тог дана сам и ја, Никола Каваја, после 45 година одсуства стигао да се покажем међу својим
братственицима. Зато синовцу Ратку В. Каваји дугујем искрену захвалност.
Мој отац Митар Каваја није случајно изабрао жандармеријски позив, јер је ношење униформе
била наша породична традиција. Деда Шпиро Каваја служио је као перјаник код краља Николе,
а два моја стрица били су гардисти код кнеза Данила. Кад једном приликом кнез није испунио
обећање да им донесе са пута златне пиштоље, стричеви су се толико наљутили да су отишли чак
у далеку Америку да забораве увреду. Тамо су одлучили да се више никада не врате у свој родни
крај. И њихови синови су били војници, служили су као официри у америчкој армији.
Ја сам од ране младости учио да пушка вреди колико и образ. Причали су ми да је наш ђед увек
говорио да пушка служи да се сачува част, да се опере увреда и, што је најважније, да се одбрани
слобода. То ми је говорио и мој брат од стрица Неђо Каваја - стара комуњара. Он је 1936. године
пошао са својим истомишљеницима (њих око стоседамдесет) да учествује у пшанском грађанском
рату, али није стигао јер их је југословенска краљевска жандармерија ухапсила на броду који је
испловио из луке на Јадрану. Био је млад човек и његове приче су деловале свеже. Неђо Каваја је
повратио дух комунизма у варош. Интересовање за његове идеје се нагло пробудило, па је група
младића из имућнијих кућа створила кружок. И док су сиромашни младићи ишли у школу или се
бавили неким озбиљним послом, деца богатијих родитеља проводила су дане на обали реке, на
фудбалском игралишту, и у дугим разговорима о идеологији комунизма.
Од свих скојеваца Неђо Каваја је оставио најдубљи утисак на мог најстаријег брата Божа
Кавају. Остала три брата одушевљавале су само приче о Шпанији, док се Божа са необјашњивим
еланом бацио на комунистички политички рад.
Ја сам рођен и одрастао, како је то мој пријатељ Драгиша Кашиковић описао, тамо где се
завршавала пруга, која је од Ниша водила према југу Метохије. Некад малена касаба, између два
светска рата израсла је у варош Пећ. Српски народ је памтио по манастиру Дечаани, задужбини
Стефана Дечанског, а касније и по манастиру-искупници Пећкој патријаршији. Ми дечурлија
волели смо варош због дућана и слаткиша, али и због реке у којој смо се купали.
Полако, баш као река Бистрица за време лета, текао је живот пре Другог рата у Пећи. Млађи
људи су проводили дане слично као њихови очеви, од којих су, заједно са кућом и неколико оскудних
јутара земље, наследили старе обичаје и добре навике предака да пазе имање и породицу. Нису
желели да мењају тај начин живота и на све новотарије су гледали са пуно неповерења. Модеран
стил живота је ионако стизао у Пећ са великим закашњењем, већим од кашњења локалног воза
који би, брекћући и пиштећи од напора, довозио сељаке из околних насеља на градску пијацу.
Мештани су се на тај успорени живот и стално кашњење толико навикли, да и када би воз по који
пут стигао на време, њима није било право. Тако је у Пећи било и са свим осталим.
То, наравно, није значило да је живот у овој забаченој паланци, на самој албанској граници,
текао без узбуђења. За то су се, углавном, почетком овог века, бринули качаци, који су у сиромашном
граду и околини тражили себи зараду у пљачкама и разбојништвима. Неки качаци су, додуше,
постали одме тници из часнијих разлога, због крвне освете или убиства у свађи одметнули су се
у четовање по гудурама Проклетија. То им је било лакше и боље него робија у државном затвору.
Жандармерија је са таквима водила прави рат и многи качаци су свој буран живот угасили у
жестоким окршајима.
У Пећи су годинама без прекида кружиле страшне приче о стварним и измишљеним
подвизима ових људи. У мојој кући о качацима се увек говорило, јер је мој отац Митар Каваја,
жандармеријски наредник, лично учествовао у потерама за њима. Чак се и прославио када је 1919.
године успео да уђе у траг чувеном качаку Љуш Кошу, за кога су се људи клели да носи на души
седамдесет живота. После погибије овог разбојника захвални житељи Пећи носили су мога оца на
рукама. Дуго година потом мој отац Митар Каваја причао је својим пријатељима, са нескривеним
поносом, како је успео да надмудри опасног шиптарског бандита Љуш Коша.
Почетак рата у априлу 1941. није много забринуо грађане Пећи. Владало је оптимистичко
уверење да немачке трупе никада неће успети да стигну до вароши, јер ће им наша војска показати
шта зна! Сва четири брата отишла су у војску, док је отац са својом жандармеријском четом запосео
положај на албанској граници. Из кратког Априлског рата браћа су се убрзо вратила кући, заједно
са другим војницима, од којих многи нису опалили ни један метак.
С временом су сва браћа и сестре одлазили у планину. Неђо и Драго Каваја су били познати
као српске вође у Пећи, а и у Албанији. Милорад и Драго Каваја су погинули у Другом светском
рату, мислим још 1943. године. Остала тројица браће су преживели рат, у коме су се истакли као
борци и добили официрске чинове, али их је Информбиро сатро. Пали су у затвор и робијали у
Градишки. Билећи и на Голом отоку.
Воји и Божи Каваја је суђено на Војном суду, а брат Неђо Каваја је без суда пао у немилост. Од
свих њих Божо је имао највише изгледа да направи бриљантну официрску каријеру. Он се истицао
првих дана рата као један од вођа комунистичког покрета на Космету. Одмах по ослобођењу Божо
Каваја је упућен на војно и политичко школовање у СССР. Резолуција ИБ-а га је затекла и сасекла
у чину артиљеријског мајора.
Док су се моја браћа и отац борили у рату, ја сам остао код куће са мајком и три сестре.
Времена су била смутна и никада нисмо знали шта ће сутра да донесе. После капитулације
Југославије Пећ је потпала под Албанију, окупирану од стране Италијана. Са многим српским
породицама интернирани смо у албанске логоре Ћаф Пруше и касније у Куксу. Служили смо
Албанији као јефтина радна снага. Градили смо путеве, мостове и војне објекте. Поступање према
нама у логорима је било лоше, храна слаба, а неизвесност је чинила дане још тежим.
После капитулације Италије, 8. новембра 1943. године, тек уз интервенцију генерала Милана
Недића, са још педесетак породица пребачени смо у Србију. Са мајком, сестрама и педесет две
породице дошао сам у Јагодину. Тамо су четници генерала Драже Михаиловића господарили
тереном. Бунаре је било наш нови завичај. Први пут од почетка рата живот нам је био сређен, ја
сам после неколико година наставио прекинуто школовање. Наш спокој и срећа нису дуго трајали,
у селу су се појавиле јединице совјетске армије. За Совјетима су дошле партизанске јединице,
састављене махом од бораца из Црне Горе. Међу њима се налазио и мој брат Божо Каваја у чину
капетана. Захваљујући њему избегли смо комунистички прогон, али многе друге породице српских
националиста нису прошле добро.
Први пут сам тада, 1945. године, имао прилику да видим комунизам на делу. У дворишту
школе група партизана чистила је оружје. На одмору, ми ђаци смо радознало гледали у ове људе
у различитим униформама, али са црвеном петокраком на капи. Неки су држали оружје у рукама,
као да га никада пре нису ни видели. Одједном, одјекнуо је пуцањ. Разлегао се врисак деце по
дворишту. Један наш другар је лежао на земљи, у локви крви. Неки невешти партизан случајно је
опалио метак и смртно ранио дечака у главу.
Врло брзо у двориште је утрчао учеников отац. Усплахирен, не гледајући ни у кога, стасити
сељак притрчао је непомичном телу свога сина.
Клекнуо је на земљу и загрлио га још не верујући да му је син мртав. Онда се полако дигао
гледајући унаоколо неким чудним, одсутним погледом. Мицао је усне, али ми нисмо могли ништа
да разумемо. Када су се војници окупили око њега он је почео да плаче:
- Убили сте ми јединца... Злотвори! Убице! Нисте ви никаква војска, него обична банда...
Партизани су стајали неми. Нису знали шта да кажу. Међу њих је, изненада, улетео један
пуковник, вероватно партизански командант.
Ћути, стара будало! - викнуо је оштро сељаку. - Пази шта говориш. Ово је народна армија.
Немој више да те чујем да вређаш војску. Шта ако ти је син погинуо? Ми смо изгубили хиљаде
најбољих комуниста...
Заслепљен болом, сељак није слушао. Речи пуковника као да су га још више подстицале да
говори. Од његових оптужби одјекивало је двориште:
- Каква народна војска, какви јади! Шта вам је јадно дете скривило, реците ми ако можете?
Према Немцима нисте били тако храбри и брзи на оружју!
Сељак би још говорио, али га је пуковник зграбио и просто однео у затвор.
Убрзо после овог догађаја из Јагодине смо се преселили на север Војводине, у Сомбор, где
је Божо Каваја као првоборац добио од државе лепу кућу. Ја сам у Сомбору похађао гимназију.
Допустили су ми да полажем два разреда сваке године да би надокнадио време изгубљено у рату.
Тако да сам већ 1947. завршио малу матуру. Већ тада сам знао шта ћу даље. Одлучио сам се за
армију. Нас Каваје. традиционално, војска је увек привлачила. У раној младости мој отац Митар ми
је говорио да ћу кад одрастем сигурно бити официр. Видео је он како сам се ја дивио униформама
моје браће. Посебно је Божу лепо стајала, па су девојке облетале око њега.
Још као дете задивљено сам посматрао орлове како круже изнад стрмих литица Проклетија.
А када сам први пут видео авион моју машту фасцинирао је необичан призор човека који лети
у машини са крилима. Жеља да постанем пилот постала је с временом за мене права опсесија.
Показало се да је пилотски позив мени био предодређен. Везе мога брата Боже у армији лако
су уклониле све препреке око уписа. Конкурисао сам за Војно-пилотску академију у Панчеву и,
после успешно положених испита, постао сам један од седамдесет три питомца Пете класе Војно-
пилотске академије, будући чувар Титовог неба, како нам је првог дана објаснио политички комесар.
Југословенство изнад свега
У прво време ништа није могло да умањи моје одушевљење за пилотски позив. Напорна
обука није ми била тешка. Устајали смо у пет сати ујутру, а легали увече у девет. После бријања,
спремања собе и припреме за обуку долазио је доручак. У седам сати постројавали смо се за дочек
команданта. Од седам часова до подне обављали смо практични рад на авионима. Тај посао пру-
жао ми је највеће задовољство. Могао сам својим рукама да радим на металним птицама са којима
ћу ускоро да се винем у висину!
После ручка на програму је била политичка настава. Тај део дана падао ми је најтеже.
Предавања политичког комесара остављала су на мене лош утисак, јер су личила на идео-
лошке тираде.
Једном приликом пуковник Јерковић описао нам је идеалног Брозовог официра:
- Другови, ово није краљевина. Није код нас нарочито важно да официри буду врло интелигентни
и образовани. Најважније од свега је да извршавају сва наређења партије без поговора. Официр
мора да убије рођеног брата ако је то у интересу партије.
Комесари никада нису пропуштали прилику да нас подсете да смо ми будућа елита Југославије.
Отворено су нам говорили да ћемо имати све привилегије и да се од нас једино очекује безусловна
послушност и оданост.
- Ви сте на путу да будете мали богови у Југославији - још увек чујем глас пуковника
Јерковића.
- Ви ћете управљати овом земљом, а од вас се само тражи да будете верни Титу, партији и
народу.
Политичка настава била је популарна код мање интелигентних питомаца. Неки, који нису
имали никакву представу о Западу, примали су здраво за готово комесарове информације. Али
многи су лако уочавали колико су поједине изјаве провидне и пуне противречности. Ја сам био
један од њих, али сам се тада као питомац добро пазио да своја запажања задржим за себе.
У Војно-пилотској академији имали смо преко лета месец дана распуста. Али када би
наши руководиоци решили да је изградња социјализма важнија од одмора, онда распуста
није било. Година 1949. затекла ме је у Мостару где се Академија налазила једно време.
Приближавало се лето и ми питомци смо радосно очекивали дан када ћемо отићи на
одсуство. Једне ноћи, неколико дана пре почетка одсуства, у један сат, засвирала је труба за
узбуну. Нико није имао појма о чему се ради. Многи питомци су помислили да је почео рат.
Постројили смо се и у пуној ратној опреми пет минута чекали команданта. Појавио се у
пратњи двојице политичких комесара, и наредио нам да се укрцамо у камионе, који су кренули у
непознатом правцу. Негде на пола пута открили смо да идемо према Београду. Када смо стигли у
Земун, у војним баракама затекли смо ваздухопловне питомце других специјалности, али нико од
њих није имао појма о чему се ради.
Другог дана по доласку труба је засвирала збор. Шест стотина питомаца постројило се на
полигону. Ешалоном је командовао потпуковник Јосип Дејановић, који је предао рапорт пуковнику
Божу Божовићу, шефу Коса за Југословенско ратно ваздухопловство. Он нам је држао говор:
- Другови, од вас народ и партија захтевају да се одазовете позиву за изградњу аутопута
„Братство и јединство”. Постоји опасност да се план не испуни и због тога армија мора да помогне.
Поред двеста хиљада омладинаца из свих крајева Југославије на аутопуту сада ради осамдесет
хиљада припадника наше армије. Ово је добровољна акција. Ко не жели да иде нека изађе из
строја и нека то слободно каже.
Од шест стотина питомаца нашла су се тројица који су имали довољно храбрости да се јаве.
Три млада потпоручника иступила су из строја и рекли да ће радије да иду својим кућама. Још
нису ни завршили своје објашњење кад је пуковник Божовић, гласом пуним беса почео да урла
на њих и да прети:
- Ето, другови, видите ове народне издајнике које школује народ и партија. Они неће да се
одазову радној акцији. Како би се тек једног дана одазвали позиву партије да бране наш социјали-
стички систем у случају рата?
Младе потпоручнике лишили су слободе на лицу места и више се никада нису појавили
међу нама. Касније смо сазнали да им је суђено као издајницима и да је сваки добио шест година
строгог затвора.
Ми млади пилоти смо на радној акцији изградње аутопута добили секцију број седам код села
Врбова у близини Мале Капеле. Ту су, иначе, радиле све ваздухопловне бригаде. Ја сам припадао
бригади која је носила име бившег усташког пилота и касније Брозовог хероја Фрање Клуза.
После неколико дана рада на аутопуту „Братство-јединство”, команда је одредила нас двадесет
да се бринемо за обезбеђење интернационалних бригада. У то време постојале су у Славонији
неке диверзантске усташке групе које су вршиле саботаже по околним градилиштима. Комунисти
су бринули да се нешто не деси страним бригадирима, које је требало држати у уверењу да је у
Југославији све у савршеном реду.
- Странцима не сме длака са главе да фали - давао нам је упутства наш командант. - Лично
сте ми одговорни за њих. Ако им се ма шта догоди одмах вас шаљем на војни суд. Избегавајте
дискусије са њима, а са њиховим девојкама нећу да вас видим!
Тако је пуковник говорио службено. док је у приватном разговору имао другачије мишљење
о нашим интернационалним гостима:
- То су бре, све зевзеци!
Комунисти су знали да ће ови млади људи постати једног дана у својим земљама
професори универзитета, научници, инжењери и увек ће моћи са ауторитетом да говоре о
Југославији. Странци нису знали да је слика коју су добили о Југославији могла да се упореди
са Потемкиновим селима из времена руских царева. Њима није падало ни на крај памети да су
их комунисти, и поред сјајног дочека, сматрали за обичне идиоте које није тешко насамарити.
Резолуција Информбироа
Бурна 1948. година, када се Јосип Броз обрачунавао са Јосифом Висарионовичем, затекла ме
је у Панчеву, на Војно-пилотској академији. Тада сам први пут чуо за Резолуцију Информбироа
и за Стаљинов напад на Тита. До тада су нас на Академији непрекидно учили о најнапреднијој
земљи на свету
- Совјетском Савезу, о вечитом пријатељству између две комунистичке земље - Југославије
и СССР-а и посебно о непогрешивости друга Стаљина. Чак ни авиони произведени у Совјетском
Савезу нису могли да се покваре! Када би совјетски авион настрадао у неком удесу, увек се тврдило
да је посреди грешка пилота или механичара. Тако су нас наши војни професори учили. Ја сам
попримио нешто од тога, постао сам искрени русофил, али не и ибеовац. Био сам исувише млад
да бих се опредељивао за личности Стаљина или Тита.
Када се појавила Резолуција Информбироа сви активни официри и подофицири позвани су на
отворену партијску конференцију. Том приликом говорио је генерал-мајор Милан Ждралић:
- Другови, познато вам је да су између Београда и Москве настале неке мале несугласице.
Знамо да се међу људима дешавају неспоразуми и зато овоме не смемо да придајемо сувише велику
пажњу. Не заборавите да реакционари желе да искористе ову прилику да нанесу штету нашем
социјалистичком систему. Свако може слободно да изнесе . сврје мишљење по овом питању. Само
се по себи разуме да немате чега да се плашите. У правој другарској дискусији, све се може решити.
Генерал Ждралић је дуго говорио пажљиво избегавајући да напада Стаљина и Совјетски
Савез. У дискусији већина првобораца, који су имали положаје у Југословенској армији, изјаснила
се у корист Москве. Тај састанак се и завршио у правој „другарској дискусији”. Брозова генералска
клика навукла је своје противнике унутар партије на танак лед. Ова Конференција КПЈ у ЈА је
послужила као замка да се појединци јавно изјасне. Већина официра у командама ЈА у Панчеву
и Београду одобравала је Стаљинову критику. Када су официри Контраобавештајне службе ЈА
саставили спискове дискутаната. сви ти официри су у току ноћи ухапшени. На нашој Академији
нико се није изјаснио за Резолуцију ИБ-а. Акције Коса су нашим официрима утерале страх у
кости.
Резолуција Информбироа је, по мом суду, имала једну добру страну. Људи из Југословенске
армије су схватили да је идеологија само покривач комунизма. А да је сукоб Београда и Москве
био резултат немилосрдне борбе за власт између Стаљина, који је навикао да држи у гвозденој
дисциплини комунистичке партије, и Броза, који је уобразио да је први до Стаљина. Незгода је
била што за Стаљина други није постојао!
Политичка предавања су на нашој пилотској академији сада, после свађе са Москвом, изгледала
сасвим друкчије. Славопојке о Стаљину замењене су преко ноћи фантастичним оптужбама против
Совјетског Савеза и самог Јосифа Висарионовича. Потпуковник Рајко Бурић, који је често у
предавањима о Совјетском Савезу тврдио да је „то прави рај на земљи, где се на улицама само
виде насмејана лица радних људи”, говорио је сасвим другачије:
- Имао сам прилику да посетим једно руско село. Када сам ушао у кућу нека старица ми је
казала да жели да се наједе хлеба, јер углавном једе сточну репу. На све стране у СССР-у влада
глад. У селу су ми причали да су 1937. неке мајке појеле рођену децу!
У тим предавањима, међутим, моји наставници, а и у партијским расправама крајем четрдесетих
и почетком педесетих југословенски комунисти никада нису нападали стаљинизам као идеју. нити
су се одрицали учења Маркса и Лењина. Они су тврдили да су управо Југословени остали верни
комунистичким принципима. Многи чланови партије су искрено веровали да је Јосип Броз једини
исправан комуниста на свету!
Сукоб ФНРЈ и СССР-а, судар Тита и Стаљина, Београда и Москве, и сама Резолуција
Информбироа на мене је деловала на посебан начин. Суштина комунизма као диктатуре открила ми
се на најгрубљи начин. Моја браћа, верници комунизма, и Стаљиновог, и Титовог, страдали су због
своје политичке искрености. Претила је опасност да читава породица Каваја буде обележена као
непријатељ државе. Уплашен и за своју судбину, али и спреман да се супротставим комунистима, ја
сам 1949. године почео са групом питомаца да се договарам да пребегнемо армијским авионима на
Запад. У тој групи били су: Алојз Рокић, Никола Вуковић, Петар Вучинић и ја. За време школовања
на Војној академији никад нам се за то није пружила прилика. Комунисти су знали да увек постоји
могућност да некоме падне на памет да дезертира, па су строго контролисали резервоаре сваког
авиона, пазећи да у њима увек буде сасвим мало горива.
Свој план свако од нас остварио је тек касније. Алојз Рокић прелетео је авионом 1951. у
Италију и сада живи у
Немачкој. Никола Вуковић је пешке пребегао у Грчку. За њега сам чуо да је у Турској. Петар
Вучинић је, нажалост, погинуо у авионској несрећи.
Моја класа студије на Пилотској академији завршила је 1952. године када смо сви унапређени
у потпоручнике. Од седамдесет три питомца, ја сам са просечном оценом 4,83 био седми у рангу,
што се сматрало за леп успех. По устаљеној традицији имао сам зато право да бирам место службе.
Затражио сам Батајницу, јер сам веровао да ћу тамо наћи многе другове, али како нисам био члан
партије, прекомандован сам за Загреб. У главном граду Хрватске осећао сам се као странац. Никог
од мојих другова са академије није било у Загребу. Због тога сам у више наврата тражио премештај,
али без успеха. Када сам већ сасвим изгубио наду, у јесен прекомандован сам у Сомбор. Знао сам
да ћу тамо наћи мог најбољег школског друга Светислава Кулушића.
Свето и ја смо били нераздвојни. Читав дан, и вежбе, и службу и слободно време ми смо
проводили заједно. Водили смо ноћу дуге разговоре о политичкој ситуацији у Југославији и
сложили се у процени да би у случају новог светског рата Југославија неизоставно, и поред свађе
између Броза и Стаљина, била на страни Совјета. Комунисти не могу да ратују против комуниста.
Заједнички непријатељ свих комунистичких држава су западне демократије, резоновали смо
Светиелав Кулушић и ја.
Већ прве године службовања у Сомбору умало нисам изгубио живот. Са навигатором Славком
Тешићем летео сам редовну маршруту у совјетском авиону Л-2 „штормовик”. У повратку, на висини
од шест хиљада метара, мотор је одједном престао да ради. Сви покушаји да га поново покренем
остали су без успеха. Био сам у дилеми да ли да атерирамо или да искочимо са падобраном. Са
командног моста, међутим, добили смо наређење да спустимо авион на земљу по сваку цену.
Прелетео сам преко Апатина кад је авион почео да пропада великом брзином. На двадесет метара
од земље изгубио сам потребну брзину и контролу над авионом. Машина се свом тежином зарила
у меку војвођанску земљу, али, на моју срећу, није експлодирала. Разбио сам главу и повредио леву
ногу. Био сам у несвести тако да не знам када сам пребачен у гардијску болницу. Тек тамо сам
сазнао да је мој навигатор Славко Тешић теже повређен.
Официри Коса одмах су повели истрагу да утврде како је дошло до ове авионске несреће.
Њихов званични закључак гласио је да је посреди кривица механичког особља, које није повело
рачуна о машини пре узлетања. Ја сам имао другачије мишљење. У дотрајалом авиону престао је
довод бензина у мотор јер је отказала бензинска инсталација. Мене су у извештају похвалили и
предложили за одликовање.
Једног дана, док смо Свето Кулушић и ја шетали парком у Сомбору, он ме нагло ухватио за
руку. Никада нећу заборавити његовс продорне очи и озбиљан израз који је одударао од његовог
младалачког лица. Рекао ми је нешто што је и за њега и за мене било питање живота или смрти:
- Никола, пристајеш ли да почнемо са акцијама против комунистичког режима? Мени је свега
доста, ја сам спреман на све. Преко милион људи дало је животе да наша земља буде слободна - а
слободе нема. Наша је дужност да нешто предузмемо. Дошао је на нас ред. Ако ми официри нешто
не предузмемо, ко ће?
Светин глас је подрхтавао:
- Од тога ми никада нећемо имати личну корист, никад! Никад користи за себе лично! Нека
буде шта буде, али, тако ми Бог помогао, ја нећу стати док ова земља не буде слободна! У случају
неуспеха прогласиће нас издајницима и стрељати. Ако ти нећеш, ја ћу кренути овим путем, па
макар био потпуно сам!
Гледао сам свога друга задивљено. Свака његова реч погодила ме је право у срце и ја сам одмах
пристао да му се придружим. Чврсто смо стегли руку један другом, не слутећи у том тренутку
колико ће оваква одлука обојици да промени животе.
Истог дана смо се договорили да наша прва акција буде мала, лака и брза, као проба за будућа
дела. Купили смо масну фарбу и четке. Исте вечери тихо смо се прошуњали по војној бази и
по зидовима касарни фарбом исписали велики број парола: „Доле Тито!”, „Доле комунизам!”.
„Живела Слобода!”
Пароле су примећене тек кад је свануло. Дежурни официри су покушавали да их избришу, али
то није било лако, јер је боја била много масна. На крају су морали да донесу апарате за заваривање
и да пламеном истопе фарбу и тако избришу наше пароле. У команди гарнизона подигнута је
узбуна. Оцењено је да су пароле антидржавно дело првог реда. Поведена је обимна истрага да
би се пронашли кривци. Официри Коса одмах су извршили претрес свих касарни и то само код
војника. Комунисти нису хтели да признају да међу официрима постоје противници режима.
По наређењу команданта цео гарнизон је постројен и начелник дивизије, пуковник Душан
Видовић, одржао нам је оштар говор:
- Другови, војници и официри, чак и у нашим редовима постоје издајници који су на дрзак
начин исписали антидржавне пароле. Поручујем тим народним непријатељима да нећемо завршити
истрагу док их не пронађемо. Дајем вам своју комунистичку реч да ћемо их онда тешко казнити!
Пуковник нам је најстроже забранио да о овом случају говоримо у вароши. Не знам како, али
исте вечери цео Сомбор је знао шта се десило у гарнизону. Грађани су говоркали да се режиму не
пише добро кад и међу официрима ЈА има противника.
Проба са паролама премашила је Светина и моја очекивања. Страх комуниста од људи који
другачије мисле показао нам је да смо ударили у право место. У земљи у којој није било слободе штампе
и у којој је све било под контролом Комунистичке партије, сваки акт против режима представљао
је озбиљно дело. Реакција грађана на наш потез нас је охрабрила. Зато смо Светислав и ја одмах
решили да предузмемо акцију већег формата - да дигнемо у ваздух моторно одељење наше базе.
Месец дана смо покушавали да спроведемо овај план у дело. Није нам успело, јер је обезбеђење
било будно. Тада се, међутим, догодила једна друга саботажа. Огромне бензинске цистерне укопане
у земљу, на само километар од наших касарни, упалиле су се и експлодирале. Истрага је утврдила
да се пожар прво појавио на главном складишту бензина, а касније се раширио на више страна.
Саботери никада нису пронађени. Највише се сумњало у стражаре, али ништа није могло да се
докаже, јер су сва тројица погинула.
Свега неколико недеља после саботаже бензинских цистерни, у октобру 1952. године,
обавештени смо да се ваздухопловна база у Сомбору реорганизује. Мој ратни 89. пук прекомандован
је у Батајницу. Друга два ваздухопловна пука премештена су у Задар и у Загреб. Као званичан
разлог наведено је да се база налазила близу мађарске границе и да је била неподесна за евентуалне
ратне операције.
Илегални рад у армији
Премештање у Батајницу било је идеално за наш илегални рад. Ова ваздухопловна база била
је највећи војш аеродром у Југославији, имао је хиљаду војника и официра, па је ту лакше билс
остати незапажен. Већ тада мој пријатељ Свето Кулушић наговештавао би повремено да је он
постао припадник неке тајне организације. Још у Сомбору ја сам осетио да он ради по нечијој
директиви. Нисам му постављао питања о томе, чекао сам да сам проговори. И дочекао сам шести
октобар 1952. године, када ме је Свето позвао да посетимо неког „његовог пријатеља» у Земуну.
Прве наредне недеље отишли смо у град и зауставили се пред зградом број 13 у улици Петра
Драпшина. Ту смо у једном скромном стану затекли двојицу официра. Свето их је представио као
мајора Милутина Аврамовића и капетана Јанка Шабана.
Чврсто смо се руковали. Гледали смо се право у очи. покушавајући да погодимо шта онај
други мисли. Код мајора Аврамовића запазио сам нешто поштено и поуздано. „Овај човек зна шта
хоће” - прошло ми је тада кроз главу.
Дошло је време да се Свето Кулушић изјасни. На моје изненађење, он ми је без оклевања
признао да су моје сумње биле сасвим тачне и да он припада једној тајној групи официра ЈА. Онда
ми је саопштио да смо позвани на нови састанак у Београду. Пристао сам, јер сам имао поверења у
Светислава Кулушића и његове другове. Првих дана новембра 1952. поново смо се састали са мајором
Милутином Аврамовићем. Овога пута наши разговори су били отворени. Мајор ми је тада рекао:
Каваја, ми смо тебе проверили, знамо твоју прошлост и знамо за твоје антикомунистичке
активности. Ти испуњаваш услове да постанеш члан наше организације. Наш први и основни
задатак је да радимо на рушењу комунистичког система у Југославији. Наша је дужност да вратимо
нашој земљи изгубљену слободу по сваку цену. За то су потребне жртве и крв. Ми ћемо дати
своје животе ако је потребно. Ако нас комунисти ухвате и докажу наше акције стрељаће нас без
даљњега. Ми за наш рад никада нећемо добити награду, али ми то и не тражимо. Да ли пристајеш
да под овим условима ступиш у нашу тајну организацију?
- Приступам без оклевања свакој организацији која ради на рушењу комунизма, али под
условом да није у вези са Москвом. У мојим очима нема никакве разлике између комуниста код
нас и у другим земљама. Комунисти могу привремено бити у свађи, али у суштини они су једно.
Махинално сам подигао руку, мајор Милутин Аврамовић је прихватио у знак добродошлице
у официрску тајну организацију. Тада ми је објаснио да организација постоји од 1945. године.
Основали су је официри предратне Југословенске краљевске војске, који нису имали симпатије за
било коју врсту комунизма. Организација ради на увођењу демократског уређења у Југославији.
Мајор ми је још саопштио да ће он бити директна веза са организацијом и да ћу примати наређења
само од њега. Онда је додао озбиљним гласом да за покушај издаје постоји само једна казна: смрт.
Све до пролећа 1952. године нисмо се састајали, нити смо било шта предузимали против
армије и комуниста. Тек у мају 1952. године Свето ми је саопштио да мајор жели да нас види.
Опет смо отишли у Земун, у стан у улици Петра Драпшина број 13, где нас је Милутин Аврамовић
већ чекао. Рекао нам је да му је неопходно да дође до докумената, која се налазе у сефу Команде
ваздухо ваздухопловне базе у сомбору. Направили смо план да Свето и ја наредне суботе упаднемо
у Команду и украдемо та документа.
Стигли смо возом, у суботу предвече у Сомбор. У кукурузним пољима око војне базе сачекали
смо мрак. Око поноћи прескочили смо жицу и упутили се према згради Команде, кроз канал, који
су раскопали мајстори да би поправили водовод. Високи земљани насипи користили су нам као
заклон, јер је простор око зграде увек био јако осветљен. Опрезно смо изашли из рова и стали
поред зида на једном месту у сенци. Кретали смо се тихо напред са пиштољима на готовс.
Док су стражари на главним вратима разговарали, ми смо ушли кроз споредна врата, која
нису била добро закључана. Попели смо се на други спрат и ножем, без тешкоћа, отворили
канцеларију команданта базе. Из те канцеларије ушли смо у кабинет комесара, где се налазио
сеф са војном архивом. Био је то, заправо, један дебели гвоздени орман. Са гуменим рукавицама
на рукама одмах смо се бацили на посао, пазећи да правимо што мању буку. Имали смо потребан
алат али и недовољно искуства за овакве послове. Требало нам је скоро три сата да отворимо тај
орман. Покупили смо читаву архиву и сва документа ставили у наше војне ташне. Касније смо
установили да смо узели преко шест килограма докумената.
Истим путем, кроз канал, испод жице, изашли смо из војне базе. Кад смо одмакли километар-
два, легли смо обојица на земљу да се мало одморимо. Ту нас је затекла зора. Ујутро смо изашли
на друм и у близини села Чонопље зауставили један камион, који нас је пребацио неколико
километара даље. Од тог пута до кулских салаша, где је живела моја девојка Добрила Херцег,
отишли смо пешке. Добрила се изненадила када нас је видела, али је знала да не треба да ми
поставља никаква питања. Пошто смо доручковали, Свето и ја смо се затворили у једну собу да
прегледамо тајна војна документа. Била је то комплетна кадровска архива војне базе у Сомбору, са
свим војним распоредима официра и војника. Питао сам Свету Кулушића коме ће мајор Милутин
Аврамовић да преда ова поверљива документа. Он је рекао:
- Једној западној обавештајној служби!
Међу папирима запазили смо неколико неиспуњених војних објава. Узео сам их, мајору
Аврамовићу сигурно неће требати, мени хоће, јер ја сам радио у тој бази. Остали материјал, свих
шест кила докумената, разделили смо на више завежљаја. Тако упаковане дао сам их Добрили
Херцег са инструкцијама како да ми све то следеће недеље донесе у Батајницу. Преноћили смо
на салашу. Ујутро смо ухватили воз за Београд и поподне мајору Аврамовићу поднели рапорт
узбуђени због успеле акције. Био је задовољан што смо тајна војна документа оставили код моје
девојке. А онда нас је погледао право у очи:
- Хвала вам! Надам се да ћете једног дана у слободној земљи добити заслужено признање за
своје храбро дело. Да је више људи као што сте ви уништили бисмо комунизам без много муке.
Већ у недељу увече вест о провали у штабу сомборске базе стигла је на аеродром Батајница.
Пошто истрага војне полиције није уродила плодом, Кос је ухапсио дежурног капетана Ђорђа
Милића и подофицире, радисте који су те ноћи били на служби. Оптужени су за саучесништво и
после неколико месеци истраге они су све признали! Фанатични комуниста, капетан Ђорђе
Милић осуђен је на петнаест година строгог затвора. Тако је постао жртва система коме је
верно служио.
После неколико недеља Свето Кулушић и ја поново смо се састали са мајором Милутином
Аврамовићем. Насмешио се чим нас је видео и почео је да се шали:
- Нећу да сте незапослени. Имам за вас један послић. Ову кутију летака треба да избаците из
авиона, наредне ноћи.
Узели смо те летке од мајора Аврамовића, сакрили смо их у наше пилотске бунде и тако
унели на аеродром Батајница. Текст је био добро састављен. Говорио је о стању у Југославији и
позивао народ на отпор комунистима. И данас се сећам завршног дела тог летка:
• Радниии, комунисти су вам одузели права — сви у борбу за народна права!
• Сељаии, комунисти су вам отели земљу - сви у борбу против комунистичких разбојника!
• Омладино, комунисти су завели тешку тиранију - сви у борбу против комунистичке тираније!
• Војници, комунисти вас користе да браните ненародни режим - сви у борбу против
комунистичког режима!
• Грађани Југославије, комунисти су вам узели слободу - сви у борбу за слободу!
Прво ноћно летење у пролеће 1952. године Свето и ја искористили смо да избацимо летке
из авиона. Наша маршрута је повезивала Батајницу, Београд, Крагујевац, Ниш и Земун. Док је
машина јурила кроз мрак, леци су се полако спуштали према тлу Југославије.
Војна и цивилна безбедност, Кос и Удба су одмах спровеле тајну истрагу по Србији, али нису
успеле да пронађу починиоце ове политичке саботаже. У Батајници су на аеродрому и у само
ваздухопловној бази предузете мере појачане контроле пилота и летилица Приметио сам да су нас
приликом уласка у авион официри Коса пратили и испитивали погледима. С обзиром на то да смо
наш задатак успешно обавили Свето и ја нисмо више бацали летке из авиона.
Негде у време годишњих одмора, док сам правио планове да се после неколико година први
пут упутим на Јадранско море, мајор Аврамовић је Свети Кулушићу и мени заказао нови хитан
састанак. Саопштио ми је да је организација донела одлуку да се ликвидира командант базе у
Сомбору, Брозов херој, генерал-мајор Милан Зрилић. Објаснио нам је да је генерал-мајор Зрилић
велики комуниста и највећа сметња за рад било какве официрске тајне организације. Његовом
заслугом неки родољуби из ЈА су откривени и стрељани. Добио сам упутства да генерал-мајора
Милана Зрилића најлакше могу да пресретнем на отвореном друму према Сомбору, када одлази са
посла. Узео сам свој годишњи одмор, али се нисам упутио према Јадрану, него сам ухватио први
воз за Сомбор. Одсео сам код једне девојке, јер кући нисам смео да се јављам.
Већ прве вечери чекао сам у жбуњу поред пута, наоружан руским пиштољем „ТТ” и
падобранским аутоматом марке „МП”. Генерал-мајора Милана Зрилића сам чекао у заседи три
вечери, али се његов ауто уопште није појавио. Схватио сам да од тог атентата нема ништа. Вратио
сам се у Земун. Мајор Милутин Аврамовић је мирно примио моје објашњење:
Изгледа да је лисица нањушила шта јој се спрема! - рекао је мајор Аврамовић.
Онда ме је посаветовао да, ипак, одем на летовање, да не бих постао сумњив. Следећу недељу
провео сам на сунчаним плажама Јадранског мора. Када сам се крајем августа 1952. године вратио
у Батајницу од Свете и мајора Аврамовића сам сазнао да је нашој тајној организацији приступила
група млађих официра из Београда и околине.
Крајем 1952. године дошло је до зштрог спора између Југославије и Италије по питању Трста.
Јединице Југословенске армије концентрисале су се према граници Италије. Политички комесари
у ЈА су бесомучно нападали Америку и Енглеску због њихове подршке Италији. Комесари су тада
истицали да ће у случају рата ФНРЈ са Италијом „Совјети бити на нашој страни, јер подржавају
борбу против империјалиста.”
У нашој Команди у Батајници уведено је ванредно стање. Подигнута је војна готовост.
Било је питање дана када ће нас пилоте упутити на границу са Италијом. Тада сам опет рекао
Светиславу Кулушићу да ја желим да пребегнем на Запад. Свето се сложио са мојом идејом. али је
мајор Милутин Аврамовић ту идеју одлучно одбацио. Ја сам њему и нашој организацији још био
потребан за диверзантске акције против армије.
Чим се тршћанска криза смирила и атмосфера у гарнизону је опет постала нормална. Изненада,
на прагу 1953. године, у базу је почела да стиже велика америчка помоћ. Добијали смо авионе,
камионе, тенкове, џипове и ратну опрему. Нашим пуковима додељени су амерички млазни авиони
марке „Себре”, као и већи број малих авиона за обуку и извиђање. Обука пилота је била кратка и
успешна. Само три месеца касније почели смо да летимо на новим америчким машинама. Пилоти
ЈА у Батајници су са одушевљењем управљали америчким авионима, јер су били једноставни за
управљање и употребљиви и за ноћно летење.
Тито у Церкљу
Нову 1953. годину дочекао сам са колегама и пријатељима у Београду. Већ средином јануара
мој пук је пребачен у Никшић ради зимске обуке. Био би то још један рутински посао да крајем
марта 1953. године на никшићком аеродрому нису пронађени лешеви три официра Коса. По војној
бази се одмах пронела вест да су то учинили „одметници» Божо Бјелица, убијен 1951. и Вла-
до Шипчић заједно са својим људима. Нико није тада тачно знао јачину герилске групе Влада
Шипчића, али су је војни обавештајци процењивали на двадесет људи, убрајајући и јатаке.
У потеру за Владом Шипчићем кренуле су специјалне јединице КНОЈ-а, али и официри Коса
и Удбе. Почетком марта комунистима је пошло за руком да ликвидирају у народу омиљеног јунака
Божу Бјелицу, 1951. године. То им је успело, не у борби, него издајом и лукавством. Официри
Коса су пронашли љубавницу Боже Бјелице, обећали јој награду од пет милиона динара и она га је
јадница издала. Комунисти су потом донели тело мртвог Боже Бјелице на пијацу у Бијело Поље и
под јаком стражом га изложили пред народом. Од многобројних метака, којима је устрељен, лице
Боже Бјелице је било је унакажено, па се тешко препознавало. Својим сам ушима слушао како
неки сељаци шапућу један другоме:
То није Божо Бјелица. Нашли су неког њему сличног да нам покажу. Ја знам добро Бјелицу,
њега не бије метак!
Тако је Божо Бјелица отишао у легенду, а његова девојка у срамоту. Официри Коса су Божину
љубавницу са њена три брата пребацили из Бијелог Поља за Београд. Тамо их је неколико месеци
касније пронашао „одметник” Влада Шипчић и са своја два човека све ликвидирао. Тако је осветио
издајство због којег је изгубио живот његов вољени командант Божо Бјелица. Шипчић се потом
вратио у планине, где је четовао све до 1957. године када је у борбама са јединицом КНОЈ-а поги-
нуо. Преостале Бјеличине борце преузео је мајор Матовић. Последњи пут када сам за њега чуо
имао је уз себе још само неколико четника. Сви остали су изгинули.
У три сата после поноћи у никшићкој касарни засвирала је узбуна. То се одиграло 5. марта
1953. године. Сви смо мислили да су герилци напали базу да освете смрт свога команданта.
Курири су се разлетели на све стране моторбициклима да обавесте официре који су живели по
приватним становима. Чим је стигао на полигон, командант базе у Никшићу, пуковник Стеван
Глумац, постројио је преко хиљаду официра и војника. Озбиљним гласом, који је видно подрхтавао,
пуковник Глумац нас је обавестио да је први човек СССР-а, Јосиф Висарионович Стаљин умро.
У строју се зачуо жамор. И поред поновљене наредбе да стојимо у ставу мирно и да ћутимо,
жамор се појачао и у редовима официра. Многи једноставно нису могли да верују да је друг
Стаљин мртав. Неки су се у себи питали: -Зар совјетски научници нису могли да спасу живот
великом Стаљину својим специјалним инјекцијама?
Убрзо после ових догађаја, у пролеће 1953. године, мој пук је пребачен у Словенију, у
ваздуховопловну базу Церкље, код градића Брежице. Тамо сам као пилот ловца прикључен 37.
ваздухопловној дивизији, 89. јуришном пуку у 3-ој ескадрили. Пилоти који су се налазили дуже
времена у Церкљу одмах су мене и остале новодошле колеге опоменули да се чувамо гнева
команданта базе, пуковника Симовића. „Он је много опасан човек” - говорили су ми. У то сам
имао прилику врло брзо да се уверим.
За време тренинг лета поручник Глигоријевић, у фази атерирања, није могао да успостави
везу са командом базе услед неког техничког квара. Чим је Глигоријевић слетео пуковник Симовић
га је позвао на рапорт. Поручниково објашњење о техничкој грешци пуковника, очигледно, није
задовољило. Почео је пред нама пилотима да виче на поручника, тако да је цела база одјекивала:
Ти, Глигоријевићу, ниси никакав официр. Да смо за време рата имали такве официре, Швабе
би направиле од нас бечку шницлу. Пилоти као ти су обичне бабе. Кад не можеш да се снађеш за
време мира, шта би радио да су те напали они изроди са Запада?
У наступу беса пуковник је поручнику опалио топовски шамар, од кога је пилоту Глигоријевићу
слетела капа са главе. Пуковник Симовић је наставио да урла:
- Све ћу вас ја удесити за врбицу. Сви сте ви на земљи велики гилиптери, али кад уђете у
авион. прпа бато! Армији требају борци, а не швалери! Таквима ћу ја лично запржити чорбу!
Пуковник је био љубоморан, сазнао сам касније, на Глигоријевића, јер му се његова жена
једном приликом у Дому армије насмешила. Поручник Глигоријевић је хладно издржао ово
понижење и тортуру. Мирно је салутирао и изашао из канцеларије команданта Симовића. Тада
нисмо ни слутили какав план има млади Глигоријевић. Већ сутрадан, за време тренажног лета,
његов авион се удаљио и упутио према граници Мађарске. Касније смо сазнали да се поручник
Глигоријевић спустио у Чехословачкој, где је добио азил.
Од доласка на аеродром Церкље мој пријатељ Светислав Кулушић и ја одржавали смо само
повремено везу са мајором Милутином Аврамовићем. И то једино преко писама. Мајор нам је
саветовао да не предузимамо никакве акције, јер смо у Церкљу новајлије, већ да будно пратимо све
догађаје у бази и прикупљамо што више војних података. Како се криза око Трста опет појачавала
наши комесари су нас политички стално припремали за могући оружани сукоб са Италијанима
и западним савезницима. Једног дана, изненада, на аеродрому се појавио лично Јосип Броз са
његовом огромном пратњом у лимузинама. Титов долазак није био најављен.
Пред постројеним официрима и војницима Броз је одржао кратак, али врло ратоборан говор.
По њему би ми, у случају рата, јели шпагете већ седми дан у Риму, само да није америчке Шесте
флоте у Средоземном мору?! Одмах после говора диктатор и његова пратња изгубили су се у
правцу Љубљане. Стекли смо утисак да се плашио да остане дуже у нашој ваздухопловној бази.
Четрнаестог октобра 1953. године, тог датума се добро сећам, имао сам курс летења на
маршрути Церкље-Задар. Вратио сам се у базу са још двојицом пилота. Навече сам изашао са
Светом у Брежице, где смо се нашли са неким девојкама. Остали смо са њима на игранци до
једанаест сати и онда кренули да их испратимо. Тада нам је пришао питомац Илија Костић, кога
сам добро познавао, који рече да има нешто да ми саопшти. Извинио сам се девојкама и упитао
питомца о чему се ради.
- Друже поручниче, - рекао ми је питомац узбуђеним гласом - вас траже на све стране у
гарнизону. Потпуковници Душан Тишма и Петар Радаковић се распитују о вама и поручнику
Свети Кулушићу. Неколико официра је ухапшено. У гарнизону се говори да је откривена нека тајна
организација, која је радила против Тита. Чини ми се да хоће вас да саслушавају или ухапсе.
Испричао сам Свети шта се догодило: „Кос нам је ушао у траг!” Испратили смо девојке на
брзину и у улазу једне зграде стали да се договоримо шта да радимо. Ја сам сматрао да треба да
останемо једно време илегално у Југославији, док је Свето рекао да морамо одмах да бежимо преко
границе. Одлучили смо да свратимо у мој стан да узмемо све материјале и документа које смо
имали о нашој тајној официрској организацији и о ЈНА. Знали смо да је улазак у мој стан опасан
потез, али ми смо морали да уклонимо све доказе о нашем илегалном антикомунистичком раду.
Док сам ја улазио у стан, Свето је чувао стражу у дворишту. Кос није долазио, то сам закључио по
мојим стварима, које су биле нетакнуте. Узео сам официрску торбу, у којој су се налазиле мапе,
војне објаве, немачки шмајсер са три оквира и кратку бунду. Приликом изласка из стана оставио
сам на столу цедуљу са поруком:
- До виђења у слободним планинама!
На нашу срећу, време је било врло лепо и без тешкоћа смо напустили Брежице. Кренули
смо кроз шуме према Хрватској. Када смо препешачили неколико километара легли смо на наше
бундице да спавамо. Пробудили смо се ујутро када је сунце почело да нас греје својим топлим
зрацима. Тек тада смо Света и ја постали свесни да смо војни дезертери, политички илегалци и
људи ван закона. Пред нама се налазила само неизвесност. Сваки дан је могао да нам донесе смрт.
Зато смо пешачили у сумрак и ноћу, док се могло, а дању смо одмарали. После неколико дана,
уморни и измучени стигли смо у Загреб. Ту смо се, код једне познанице којој смо рекли да смо на
теренском задатку, одморили један дан и онда продужили неким теретним возом према Осијеку.
Планирали смо да одемо у Војводину, јер смо тамо одлично познавали терен и јер смо имали
много пријатеља. На зиму би се вратили у Словенију да се пребацимо преко границе. Ако би се
у Војводини добро пазили, Кос би, у међувремену, свакако закључио да смо одавно напустили
Југославију. А то значи да за нама неће више трагати.
Из Осијека смо, опет теретним возом, стигли до Црвенке. Дошли смо код моје сестре у улици
Симе Милутиновића број 125. Дочекала нас је сва усплахирена, јер је потера Коса већ стигла
до ње. А и цивилне власти и полиција су се распитивали за нас. Показало се да Кос рачуна са
могућношћу да ћемо Света и ја свратити у Војводину. Зажалио сам што нисам прихватио Светин
предлог да одмах пређемо аустријску границу. Овако, били смо принуђени да бежимо.
Одлучили смо да идемо из места у место, од јатака до јатака, јер сам ја у Војводини имао
много познаника. Већина њих није, срећом, имала појма да сам ја постао илегалац. Одлучили смо
и да останемо у нашим ваздухопловним униформама, јер смо се тако лакше кретали. Имали смо
велики број неиспуњених објава, које смо могли по потреби да попуњавамо. Осим тога, нас су по
закону могли да легитимишу једино официри Коса и Удбе, али не и милиција. А то је за бегунце
из ЈНА било велико преимућство.
Решили смо зато да прво одемо у Кулу, код Анице Миловић, моје девојке. Она и ја смо се случајно
упознали на перону железничке станице у Кули, када је брата испраћала у војску. Било је то, чини
ми се, 1951. године, док сам још био активни потпоручник. Аница Миловић је била ћерка солунског
добровољца, који је из далеке Америке дошао да брани отаџбину. После рата се населио у Бачкој. Као
гимназијалка није се мирила са животом у Југославији. Аница је имала проблема са комунистичким
властима, јер је пре неколико година осуђена због покушаја бекства из Југославије у Италију.
Са својом најбољом другарицом, која се звала Роса Радовић, осуђена је на шест месеци затвора.
Аница Миловић је била стасита, лепа девојка. Она није знала да сам ја дезертер ЈНА. Лепо
нас је примила. Живела је у уверењу да смо још увек активни официри. Одлично нам је користило
што штампа није писала о нашем случају.
Потере мајора Бубање
Крајем јесени 1953. године у Војводини се пронео глас о официрима армије, који су дезертирали
и налазе се у илегали, негде у земљи. Комунистичке власти су се предано бациле на посао да
разбију тајну официрску организацију и све нас ухвате. Официр Коса, потпуковник Милош Дубајић
одређен је да одржава везу са Удбом и координира потере за одбеглим официрима. Људи који су
директно трагали за мном и Светом Кулушићем мени су били сви махом познати. Мајор Бранко
Ромелић налазио се на дужности управника истражног затвора при Удби за Кулу, а капетан Симо
Кнежевић је био познат као његов брутални иследник. Главни међу њима је, свакако, био мајор
Милош Бубања. Под командом овог официра Удбе налазили су се: капетан К. И., мајор В. В., мајор
В. М., који је био тешко рањен у главу за време рата Петар Родић, који је радио за Италијане.
Да бисмо заварали потеру и замели траг, а и из жеље да тачно сазнамо шта се десило са
нашом организацијом, Свето и ја смо одлучили да идемо у Земун. Без већих неприлика стигли смо
на нашу тајну адресу у улици Петра
Драпшина број 13. Врата нам је отворио мајор Јанко Шабан, који је гледао у нас као у духове.
Мислио је, рече, да смо ухапшени. Затражили смо од њега обавештење о мајору Милутину
Аврамовићу. Држао сам руку у џепу, где се налазио откочен пиштољ, јер сам стрепео од издаје.
Шабан нас је обавестио да је у Батајници откривена група официра и да је затворено деведесет
два ли-ца на територији читаве Југославије. Међу ухапшенима су се налазили и цивили. У самој
Батајници ухапшено је, рече, преко петнаест официра и подофицира.
- Изгледа да је провалу организације извршио потпоручник Петар Коларчевић из Београда. Он
је ухваћен приликом једне диверзије и под мукама рекао официрима Коса имена својих другова.
После је клупче почело лако да се одмотава. Ускоро су комунисти имали у рукама већину чланова
организације. Неколико официра ЈНА успело је да побегне у Грчку, Италију и Аустрију. Само сте
још вас двојица на слободи - известио нас је Јанко Шабан.
За Свету Кулушића и мене била је то јасна опомена да морамо да наставимо бег. Из Земуна
смо се теретним колима пребацили у Бановце, где је живела Светина вереница. На напгу срећу,
Кос и Удба за њу нису знали, нити је она знала да смо у невољи. Нисмо дуго могли да останемо
код веренице, да не би изазвали сумњу код њених родитеља. После два дана кренули смо натраг, у
Кулу. код Анице Миловић и Добриле Херцег.
Те ноћи сипила је ситна киша. У мраку смо налетели на војну патролу покрај гробља. У једној
уској улици упалили смо лампе једни у друге. Викнуо сам гласно:
- Што палите светло?
Младе војне полицајце је мој узвик толико збунио, да су се чак извинили. Прошли смо поред
њих свесни да ће ускоро, када схвате да нас нису легитимисали, да крену за нама. Нисмо се
преварили. После педесетак пређених корака зачули смо повике и онда је почела јурњава улицама
Куле. Свето и ја кретали смо се брзо и опрезно кроз насеље. Чим смо приметили један камион
испред кафане, пришли смо и запитали шофера где иде. Он нам је рекао за Вепровац. Синуло ми је
у глави да тамо живи бивши капетан Петар Човић, који је још 1951. године дошао са комунистима
у сукоб и после био демобилисан.
Упитао сам шофера да ли хоће да нас повезе и он је пристао без речи.
Изашли смо из камиона неколико блокова даље од Човићеве куће и онда се брзим кораком
упутили улицом. Затекли смо га самог код куће. На његовом лицу сам могао да прочитам да је
знао шта се с нама догодило. Пустио нас је унутра и није постављао никаква питања. Замолио
сам Петра Човића да оде код моје мајке у Сомбор и да јој однесе моје писмо. Мајци сам поручио
да сам добро и да ми по Човићу пошаље паре. Док је Петар Човић путовао према Сомбору, Света
Кулушић и ја смо се одмарали са спремним за дејство шмај-серима и пиштољима. Размишљали
смо да се, ако нас Човић изда, забарикадирамо у његовој кући и бранимо до последњег метка.
Петар се вратио из Сомбора сам већ следећег дана. Испричао ми је да је морао да уђе у мајчину
кућу кроз двориште, јер му се учинило да удбаши пазе главни улаз са улице. Мајка му је дала сав
новац који је код себе имала, неких двадесет хиљада динара. Поручила ми је да се добро чувам,
јер ме на све стране косовци и удбаши траже.
Преспавали смо ту ноћ код Петра Човића, али нисмо знали куда да кренемо даље. Ишли смо
од салаша до салаша, скривајући се од људи. Живот у илегали учинио је и Свету и мене
нервозним и раздражљивим. Свето Кулушић се стално жалио на болове у ушима. А мене
је нервирала његова тврдоглавост. Наговарао ме је у једном салашу да опет идемо код његове
веренице у Бановце. Село је било далеко, а поновна посета исувише ризична. Сада сам ја био тај
који је заговарао одлазак у Словенију и преко у Аустрију. обавезно пре зиме. Моје резоновање
није имало никакав утицај на Светислава Кулушића. Почео је да се љути и да ме оптужује да се
спремам да га напустим.
Викнуо сам на Свету да се смири, али је он сасвим неочекивано потегао пиштољ на мене.
Нисам оклевао ни тренутак. Скочио сам на њега и левом руком му избио пиштољ из руке. Али
нисам стигао да га спречим да не опали метак. Извадио сам свој пиштољ и разоружао га. Наредио
сам му да дигне руке увис. Одједном ми се све згадило. После толико мука и патњи ја морам да
хапсим свог најбољег друга!? Бацио сам му пиштољ и рекао:
- Узми пиштољ и пуцај на друга ако хоћеш. Боље је да ме ти убијеш него комунисти!
Свето је узео пиштољ и загледао се у мене својим грозничавим очима. Онда ми је пружио
своју дрхтаву руку:
- Опрости Никола, видиш да сам у бунилу. Ни сам не знам шта радим. Мени је свега доста.
Ја сам тако уморан!
Сматрао сам да је најбоље да се поново вратимо код Петра Човића, јер нигде другде нисмо
могли да се склонимо.
Овога пута, Човић се видно уплашио кад нас је опет видео. Објашњавао сам му шта се десило,
када неко залупа на врата. Петар је отварао врата лагано, а ми смо чекали поред отвореног прозора
са упереним аутоматима. У кућу су ушла два цивила. Уперили смо шмајсере у њих и упитали их
шта хоће. Они су нам рекли да су из месне заједнице и да
су их грађани обавестили да су се два - официра на салашу посвађала и пуцала
- један на другог. Један се цивил представио као члан комитета и прилично ва жним гласом
нам је саопштио да, ако
смо ми ти официри, немамо право да пуцамо по селу.
Мени је одмах лакнуло, јер сам схватио да ова двојица ништа не знају. Свето и ја, па и Петар
Човић, нисмо морали да се плашимо потере, јер мајор Бубања, ни после неколико месеци истраге
није нам ушао у траг.
Наредио сам пренераженим цивилима да дигну руке увис да их претресемо. Код једног
смо нашли пиштољ и узели га. Везали смо обојицу. Петар Човић се бунио, узбуђено је корачао
по соби, говорећи да је пропао, да ће га Удба сигурно ухапсити. Предложили смо му да нам
се придружи, али он је само одмахнуо главом и срушио се на столицу. Нисмо више смели да
губимо ни секунда. Напустили смо очајног Човића и његову кућу. Пробили смо се кроз гомилу
радозналих грађана која се скупила на улици и кренули у центар града. Тиме смо хтели да
покажемо да немамо разлога да се кријемо, нити да од некога бежимо. Грађани су нас мирно
посматрали како одмичемо низ улицу.
Када смо избили на главну улицу, пред велику белу вилу, сетио сам се да у њој живи Брозов
посланик Љубо Лакетић. Пре пар година посетио сам га са још неким пилотима. Рекао сам Свети
да је то најсигурније место да се сакријемо неко време. Посланикова кућа је била окружена
поткресаним жбуњем, тако да из даљине није могло да се види када неко улази унутра или излази
напоље. Банули смо у кућу и затекли у дневној соби посланика Љубу Лакетића како пије шљивовицу
и мези пршут са гардијским капетаном Новицом Ракочевићем. Погледао нас је изненађено, али и
поздравио. Очигледно ме није препознао:
- Здраво, другови! - процеди кроз зубе. Није устао.
Руке увис! - командовао сам. - Ухапшени сте! Ако направите и један корак, изрешетаћу вас
на лицу места!
Везали смо руке посланику Лакетићу и капетану Ракочевићу, а потом их спровели у подрум.
Домаћици сам рекао да ћемо се задржати неко време и замолио је да нам спреми нешто за јело.
Зазвонио је телефон. Наредио сам жени да одговори да је посланик морао хитно да отпутује за
Београд. На вези је био мајор Бубања, који је водио потеру за нама. Узео сам тада слушалицу из
руке посланикове жене. Представио сам се као капетан Ракочевић, који се ту у стану случајно
задесио и упитао мајора шта жели. Бубања ме је обавестио, важним гласом, да је добио вест да су
у Вепровцу примећени неки официри, за које он претпоставља да су дезертери ЈНА. Уверио сам га
да је све то тачно, али да су ти официри запленили неки камион и одјурили за Сомбор. Штавише,
дао сам му и тачан опис камиона. Мајор ми се захвалио, говорећи да ће одмах да постави заседу на
друму да би похватао одбегле официре. Кад сам спустио слушалицу Света и ја смо почели, поред
свих наших мука, да се смејемо тако да су нам сузе кренуле на очи.
Касније смо сазнали да је мајор Бубања открио превару. Био је толико киван на нас да је пред
људима изјавио да ће нас својим рукама задавити, кад нас похвата.
У кући посланика Лакетића остали смо скривени једну ноћ. Падала је ледена киша, па смо
одлучили да никуда не идемо. Чим је киша престала кренули смо у село Крњаје. Одлучио сам
да посетимо бившег подофицира Марка Завођу, који је као и Човић избачен из армије. Да га не
бисмо уплашили рекли смо му да смо на ванредном одсуству и да се враћамо из лова. Растали
смо се од Марка Завође у добром расположењу и кренули бициклима према Апатину, обазриво
правећи широк круг око Сомбора. У граду нас је толико људи познавало да је увек постојала
опасност да нас неко препозна на улици.
1953.
ПЕШКЕ ПРЕМА
АУСТРИЈСКОЈ ГРАНИЦИ
У Апатину смо провели једну ноћ и дан, код моје старе познанице, а онда смо прешли у
Барању. Док смо бициклом пролазили кроз градић Дарду појавиле су се прве пахуљице. Било је то
прве недеље децембра 1953. године. Зима је те године поранила. Наш циљ је био да се докопамо
Осјека. Бацили смо бицикле и теретним возом стигли у Славонски Брод. На железничкој станици
је вршена контрола вагона. Избегли смо је у последњем тренутку. Снег у Хрватској је поново
почео да пада. Све теже смо се кретали. Свето Кулушић се лоше осећао. Уво га је толико болело
да ништа није могао да чује а, што је најгоре, из њега су цурили гној и крв. Више пута ме је
молио да га оставим. Храбрио сам га да нисмо далеко од Загреба и куће мог пријатеља, активног
потпоручника Стеве Опачића. Стева се налазио на служби у војном гарнизону Свесвете, али је
живео у Загребу.
Тек у децембру ушли смо у предграђе Загреба. Чекали смо да се спусти вече, јер је у полумраку
наша прљава униформа мање људима упадала у очи, а и нас двојица смо изгледали уморно и
запуштено. Знао сам да рескирам што са Светом идем код Опачића али ми није било први пут да
тако нешто учиним. Био сам добар пријатељ с њим, али ако је чуо да сам дезертер ЈНА, можда је
променио мишљење о мени. Можда ће се уплашити да прими двојицу војних илегалаца и дезертера.
У Југославији је то био тежак преступ који се кажњавао дугом робијом. Били смо толико уморни
и измучени да смо морали да ризикујемо. У Загребу нисмо имали коме другом да се обратимо а
Словенија је била далеко.
Стева Опачић нас је примио срдачно и пријатељски. Није показивао да зна о мом и Световом
бекству и дезертерству из ЈНА. Одморили смо се два дана и две ноћи у Загребу код потпоручника
Опачића. Он је обавестио своју јединицу да је болестан. Био је сигуран да га једно време из касарне
нико неће тражити. Сав новац који је имао код себе Опачић је потрошио за храну. Слутио је да
идемо на далек пут и да се можда више никада нећемо видети. Опачић је знао да ја знам да он има
стричеве у далекој Америци и да је још као гимназијалац прижељкивао да се једног дана нађе у
Америци код својих стричева, који су се иселили из Лике још пре Првог светског рата. Због тога
сам му напоменуо да му се пружа прилика да се прикључи нама двојици да се нађемо ван „Титовог
раја". После кратког ћутања само је климнуо главом и придружио нам се. Нашао је неког шофера
са камионом који је ишао према Вараждину. Он је нас тројицу из Загреба пребацио до Хрватских
Топлица у близини Вараждина. Зима и велики мраз су стезали а ми смо били такорећи на ивици
снаге. Ходали смо врло споро и пробијали се кроз шуме и снегове. Свето се кретао уз највећи
напор. Морали смо да га придржавамо. Напредовали смо споро по том јаком мразу.
Зора нас је затекла пред улазак у Хрватске Точице. Завукли смо се у један немачки бетонски
бункер, напуштен од Другог светског рата. Цео дан смо провели у њему и у сумрак смо кренули
даље. Зауставили смо се у близини железничке станице. Хтели смо да видимо да ли има неки
теретни воз који би нас пребацио до Марибора. Било је девет сати увече и Опачић је одлучио да
иде сам у извиђање. Заклоњени иза једне ограде Света и ја смо га чекали. Неочекивано, у позној
ноћи одјекнуло је неколико пуцњева и завладала је тишина. Прошло је пола сата-сат, а од Опачића
ни трага ни гласа. Знали смо да му се нешто трагично десило па смо одлучили да идемо даље. Тек
касније смо са-знали да је Опачић налетео на војну потеру. У пуцњави која је настала Опачић је
ранио једног водника али је пао патроли у руке. Забринути због Опачићевог нестанка ужурбано смо
корачали према Марибору. Кад смо се нашли ис-пред Марибора сакрили смо се у један шумарак
поред града и чекали сумрак да покушамо да уђемо у град. Хладноћа је била неподношљива,
па смо око три сата после подне одлучили да кренемо. Очистили смо униформе што смо боље
могли. Шмајсере смо сакрили испод кратких летачких бунди. Ишли смо обичним кораком да не
би скретали пажњу пролазника. Радници су излазили из фабрике аутомобила па смо се помешали
са њима. Прешли смо преко моста на реци Драви у Марибору без икаквих тешкоћа и препрека. У
касно поподне већ је пао мрак па смо, охрабрени, ушли у једну кафаницу да пристојно вечерамо
и да се огрејемо. Сели смо у замрачени угао да нас војна полиција не би приметила ако бане на
врата. У Марибору није било ваздухопловних јединица и због тога смо могли да будемо сумњиви.
Тешког срца, негде око осам сати увече, напустили смо топлу кафаницу и кренули према Калварији.
Снег је толико нападао да нисмо могли да пређемо то брдо које се дизало изнад Марибора. Сишли
смо натраг на железничку пругу која се губила у мраку и пружала према Шентиљу. Због умора и
хлашоће решили смо да рескирамо и прођемо кроз тунел на који смо наишли. Света је био сасвим
исцрпљен и изнемогао па сам морао да носим његов шмајсер. Кад је сасвим малаксао, сео је на
земљу и молио ме да га оставим.
- Никола, само ти продужи. Остави ме!
Такву одговорност нисам смео да преузмем на себе. Седели смо заједно у снегу на излазу из
тунела кад је друмом тихо поред нас пројурио моторцикл са два војника. То је била војна патрола
која контролише друм од Марибора до Шентиља, дуг неких 20 километара. Нисмо смели више
да чекамо. Прешли смо преко пута и опрезно пришли једној кући у којој се видело светло а која
је била на усамљеном месту. Било је тихо а снег је непрестано падао. Ја сам се бојао пса који би
могао да нас открије али се није огласио. Са пиштољима на готовс ушли смо у шталу. У њој није
било људи сем у кући где сам на светлу видео укућане који су се кретали у њој. У штали смо
затекли неколико крава. Топао задах тих животиња за мене и мог саборца био је привлачан јер се
осећала повољна атмосфера и топлота. Привукли смо се уз краве да се мало угрејемо. Оне почеше
да ричу, па смо се нас двојица попели на таван и сакрили у сено. Покрили смо се неким поцепаним
џаковима и уморни одмах заспали. Пре него што сам легао скинуо сам чизме. Ноге су ми биле у
голој води и ранама иако сам имао три пара чарапа на њима. Очигледно су снег и вода пробили у
чизме од дугог пешачења. Негде после пола ноћи пробудио сам се јер су ми ноге зебле. Покушао
сам да обујем чарапе и чизме али нисам могао јер су ми стопала и ноге отекле и постале живе ране.
Пробудио сам Свету који није скидао чизме. Изашли смо из штале и кроз снег дошли до једног
поточића. Сео сам и замочио обе ноге у воду. После пар минута ми је пошло за руком да обујем
један пар чарапа и чизме и онда смо продужили пут.
Била је већ увелико зора и чули су се петлови из правца штале у којој смо преноћили. Био је
14. децембар 1953. године. Јутарња хладноћа се пробијала кроз наша тела до костију. У штали, у
којој смо преноћили, није нас видео нико од укућана, сем крава, а оне, Богу хвала, нису могле да
нас оцинкаре код наших прогонитеља. Покушали смо што пре да се докопамо шуме. Морали смо
да избегавамо куће крај пута и да се скривамо од људи. Сваки грађанинпотказивач је добио оружје
да би могао да зароби бегунце. У пограничним зонама власти су давале велике награде за сваког
потказаног или ухваћеног бегунца. У многим словеначким кућама постављени су телефони баш
зато да би цинкароши могли милицији или армији да пријаве сумљива лица.
Прешли смо пут од 20 километара од Марибора до Горње Кугуте. У четири сата и тридесет
минута поподне избили смо пред село Горња Кугута која нам је остала са леве стране. Стајао сам
на једној козјој стази изнад понора и догледом посматрао према брдима која су прекривала брег
а тамо се налазила раница Аустрије. У том тренутку сам чуо бат корака. Нисам имао времена да
се сакријем иза неке букве а могао сам и да се сурвам у провалију јер нисам випе био стабилан на
ногама. Нека силуета кретала се право ка нама. Особа је била умотана у дебелу одећу и нисмо могли
да препознамо да ли је мушко или женско. Уперио сам шмајсер и препречио козји пут. Силуета је
стала. Чуо сам уплашен, пискав женски глас: „Ја учитељица. Враћам се кући." Претресао сам је.
Није била наоружана али је имала документа. Нисам знао шта да радим с младом учитељицом.
Видела нас је и могла је да нас ода. Ако би је завезао за букву, смрзла би се у року од два сата
и умрла од хладноће. Млада учитељица је схватила о чему размишљам. На моје питање она је
пружила руку у правцу аустријске границе која се налазила на другој страни провалије. Била је
уплашена и пустио сам је али сам се прибојавао да ће одмах јавити надлежнима.
Пажљиво смо се спустили низ амбис и наишли на планински поток који смо користили као
пут да бисмо заварали потерама траг да не би остављали трагове по снегу. Ходали смо кроз воду
убрзано и опрезно. Сад више није смео нико да нас види. Изашли смо из потока и упутили се
према граници кроз густу борову и букову шуму а оружје нам је било надомак руке. Хладноћа је
достигла врхунац. Дрвеће је пуцало од хладноће а снег је шкрипао под чизмама. Било је око десет
сати и тридесет минута ноћу а ми смо се пробијали и примицали граничном појасу. На месечини
се доста добро видео брисани простор. На смрзнутом снегу сам угледао отиске чизама граничара.
Свети сам саопштио да се налазимо врло близу граничног прелаза Аустрије. Са десне стране смо
изненада видели један објекат који је личио на караулу и био заштићен дрвећем и шумом. Хтели
смо да га обиђемо кад је испред нас одјекнула громогласна команда:
-Стој!
Без размишљања, обојица смо се бацили иза дебелих стабала јелки. Знали смо да смо налетели
на граничну караулу. Чули смо још једном оно „Стој!" а онда је праснуо рафал из „томпсона".
Меци су пљуштали по дебелим јеловим стаблима и одбијали се о залеђена стабла и гране. Чуо
сам повике граничара који су били удаљени од нас неких стотинак метара. Почели су да излазе из
карауле. Да смо покушали да побегнемо вероватно би нас изрешетали мецима
Није нам остало ништа друго него да прихватимо борбу. На ватру смо одговорили страховитом
ватром. Извадио сам ручну бомбу и бацио је међу граничаре. Одјекнула је страховита експлозија
и зачули су се јауци. Нисам чекао да видим колико сам војника онеспособио већ сам одмах бацио
и другу бомбу. Светислав Кулушић и ја, користећи панику код војника, почели смо полако да
одступамо. Из шумарка смо пуштали кратке рафале. На нашу срећу, иза леђа нас је скривала шума,
а граничари су били на брисаном простору недалеко од карауле. Нису знали колико нас има, нити
одакле ћемо да нападамо. Код њих је настала пометња а то нам је користило док смо узмицали у
дубину шуме.
Кад смо се повукли једно два километра у дубину, застали смо да се одморимо. Тек тада смо
имали времена да прегледамо један другог. Одахнули смо кад смо видели да нисмо ни окрзнути.
Шаржери су нам били празни, па смо шмајсере бацили у поток. На опасачима су нам једино
остали пиштољи. У мом пиштољу је било свега шест метака, а у Светином ниједан. То се све, како
сам већ написао, десило 14. децембра 1953. године у десет сати и тридесет минута ноћу на прелазу
југословенско-аустријске границе. У дубини југословенске територије 15. децембра 1953. године
смо се налазили удаљени неколико километара од аустријске границе. Седели смо под буквом и
размишљали шта нам је чинити и где и на ком месту да пробијемо југословснску границу да би се
нашли на тлу слободне Аустрије. Знали смо да су граничне страже и патроле утростручене и да су
потере за нама. Донели смо одлуку да идемо у правцу Шентиља, где је била најчувенија граница у
то време. Сматрао сам да је најефикасније ударати тамо где се погранични органи најмање надају.
Кретали смо се опрезно кроз густе шуме и већ смо 15. децембра 1953. године били око десет сати
ноћу на граници Аустрије.
Тек што смо коракнули у дубину шуме одјекнуо је глас:
-Стој!
Били смо затечени. Без бомби и шмајсера нисмо могли да се боримо. Да смо само направили
иједан корак више несумњиво би нас граничари, који год да су, изрешетали на лицу места. Све ми
је то пројурило кроз главу. Због тога сам исто тако гласно одговорио:
- Стали смо!
Исти глас је опет наредио:
- Напред!
Кренули смо полако напред. Шапнуо сам Свети да буде на све спреман. Кад смо се приближили
једном дебелом дрвету глас је поново командовао:
-Стој!
Стали смо као укопани. Иза дрвећа појавио се граничар са америчким „томпсоном" упереним
у нас. Иза њега су ступала још тројица граничара са упереним аутоматима. Бацио сам брз поглед на
Свету. Он је стајао као у бунилу, са неким чудно мирним изразом лица као да се њега све то ништа
не тиче. Очигледно је било да на њега, за неку акцију, више нећу моћи да рачунам. Прилазио сам
воднику који је командовао. Упитао ме је шта имам у џеповима.
- Ево, то је све што имам!
Извукао сам нагло рукавицу из левог џепа. Десну руку сам намерно завукао у десни џеп, где
се налазио мој набијен пиштољ.
- Ево, ни овде немам ништа - рекао сам и тргао пиштољ из џепа, уперио га у главу водника и
повукао ороз. Али, метак није опалио!
Нисам смео ни секунда да губим. Ударио сам га свом снагом по глави пиштољем. Водника
је мој напад тако изненадио да није имао времена да употреби свој аутомат. Пао је као свећа на
земљу. Хтео сам да јурнем на остале граничаре.
То је био мој последњи покрет ког се сећам. После тога потонуо сам у таму...
Кад сам се освестио око мене је стајало неколико војника са запетим аутоматима. Осећао сам
страховите болове у глави. Напипао сам рану из које је цурила крв. Један граничар ме је распалио
кундаком аутомата по глави, јер није смео да пуца из близине да не погоди свог водника. Свето
Кулушић је стајао по страни са рукама подигнутим увис. Водник је још лежао у несвести и два
војника су се спремала да га понесу. Граничари ЈНА су се журили да крену, јер смо се сви налазили
на територији Аустрије. Плашили су се да не наиђу аустријски граничари.
Потерали су нас испред њих. После краћег пешачења стигли смо пред главну караулу на
Шентиљу. Сачекао нас је један официр у чину капетана. Њему је предао рапорт водник, који рече
да се презива Новаковић:
- Друже капетане, на граничном сектору, у дубини аустријске територије, ухваћена су два
илегалца приликом покушаја да пређу државну међу. Овај илегалац - показа руком на мене покушао
је да убије водника Мишића да би побегао. Ми смо га савладали.
Предао је капетану мој револвер марке „ТТ". Капетан нас је обојицу добро погледао. Знао је
ко смо.
- Чекам вас неколико дана на граници. Ко је од вас Каваја?
- То сам ја! - рекао сам му.
Он је за време разговора прегледао мој пиштољ. Почео је да трза кочницу. Опоменуо сам га да
буде пажљив, јер пиштољ може да опали. Покушао је да репетира пиштољ и на крају му је пошло
за руком. Ради пробе опалио је два метка у ваздух. Та радозналост капетана ЈНА спасла ме је од
смртне казне.
Спроведени смо у караулу. Видео сам у соби како превијају водника Мишића. Он се већ
освестио и гледао ме без речи. Капетан је телефоном јавио Команди града Марибора да су на
његовом сектору ухваћена два дезертера, поручник Каваја и поручник Кулушић. И поред тужног
сазнања да смо ухваћени, осећао сам се пријатно. Први пут, после толико дана, могли смо да се
поштено огрејемо и да попијемо нешто топло. Осећао сам умор у сваком мишићу свога тела, а
глава ми је бучала од ударца. Био сам сломљен, али и опуштен.
После само два сата стигао је џип из Марибора са мајором Коса, шофером и два пратиоца.
Мајор је деловао одважно. Држао нам је придику и претио грозотама које су нас чекале у затвору.
После свих проживљених мука нисам био расположен да слушам предавање полуписменог
официра Коса. Оштро сам му скресао у лице:
- Мајоре, што се нас тиче ви сте нико и ништа. Ваша једина дужност је да нас спроведете у
Марибор и ту ваша надлежност престаје. Ови људи који су нас под тешким околностима заробили
ништа не говоре, а ви се овде кочоперите као кокот због свога чина!
Позеленео је од муке и ућутао. Наредио је да нам ставе лисице на руке и да нас посаде у
џип. Капетан нас је пратио погледом, у коме сам видео презир према официру Коса. Вожња ка
Марибору протекла је без икаквих догађаја, само је понижени мајор Коса, с времена на време,
стрељао нас двојицу својим надувеним очима. Чим се џип зауставио пред Командом града одвели
су нас у подрум и сместили у самице. Нисам стигао ни да се свучем, а већ сам заспао.
Вероватно се не бих дуго пробудио да ме рано ујутро један капетан Коса није грубо продрмао.
Наредио ми је да устанем и да идем на саслушање. Покушао сам да се покренем, али нисам могао.
Ноге су ми биле отечене и непокретне. Затражио сам од капетана да ми доведе лекара. Двојица
стражара просто су ме однели у купатило. Свукли су ме и занемели. Моје ноге биле су у ранама.
Држали су ме док сам се туширао. Доктор, по чину капетан, дао ми је да попијем неке прашкове и
опет су ме однели у самицу. Кад сам легао поново сам заспао. Следећих неколико дана капетан Коса
је стално долазио у ћелију да види како се осећам и да ме пита да ли сам спреман за саслушање.
После једног дана отоци на ногама су спласнули, модрице по телу су се губиле, а рану на глави
скоро нисам осећао. Физички сам се осећао врло добро и то сам рекао капетану. Он ме је спровео до
једне канцеларије где су ме чекали поред истражног официра, један мајор и дактилографкиња. На
писаћем столу приметио сам мој пиштољ, бодеж, чауре испаљене из мог пиштоља и војне објаве.
Мајор ми је понудио да седнем и обавестио ме је да је он истражни официр за подручје
Марибора. Одговррио сам да је то све добро, али да нећу да дајем никакве изјаве. Затражио сам да
ме спроведу у моју јединицу. Мајор је почео да ме убеђује да ће бити далеко боље за мене ако не
правим неприлике. Али како ја нисам попуштао он је почео да виче:
- Овде само ја говорим. Ти си затвореник, ти си дезертер и немаш никаква права. Да си ти
официр, ми бисмо те спровели у твоју базу, али ти си обичан издајник и за тебе не важе никакви
закони! Да се ја питам, ја бих ти пресудио по кратком поступку.
- Чувајте живце, друже мајоре - рекао сам му. - Требаће вам кад одете у пензију. За мене ваша
вика не значи ништа.
Нисам стигао да завршим, јер је мајор заурлао на сав глас да ме одведу натраг у ћелију. Већ
сутрадан извели су Свету и мене из ћелија и спровели под јаком стражом у Церкље. Нисмо имали
прилику да разговарамо. Свето је изгледао врло лоше и на моменте ми се чинило да бунца у грозници.
У десет часова ујутру пребацили су нас џипом до команде дивизије и спровели до канцеларије
пуковника Симовића. Он се нервозно шеткао по соби, у једном тренутку унео нам се у лице:
- Где сте птице, а?! Обрукасте мој пук, али зато ћете да пљујете крв. Комунисти знају како се
поступа са издајницима!
Падао је све више у ватру. Пришао је ка мени и почео је да кида еполете са моје униформе.
То је радио невешто, па је цепао и униформу. Гледао сам га равнодушно чудећи се какви све
пуковници командују у Југославији.
- Ви нисте заслужили да носите еполете официра комунистичке армије - праскао је пуковник
Симовић поносан на своју реторику. - Ето какве ми изроде имамо у својим редовима. Ја се питам
ко вам је дао чинове?
Нисам могао да се уздржим него сам одсечно рекао као да одговарам на његово питање:
- Друже пуковниче, декрет о мом унапређењу потписао је ваш врховни командант Тито!
У соби је нагло завладала тишина и пуковник Симовић је нешто мрмљао у себи. Онда је
кренуо на Свету Кулушића. Иако грозничав и изнемогао, Свето је полако подигао главу и пљунуо
пуковнику у лице:
- Јадна је земља у којој такве пропалице као ти командују официрима и војницима! - рекао је
Свето.
Више иије стигао да каже, јер су на њега скочили официри Коса и почели да га ударају где су
стигли. Њима се придружио пуковник који није хтео да остане по страни. Није им требало много
да Свету онесвесте. Тек тада су престали да га туку. Док су мене спроводили у ћелију, њега су
морали да вуку.
На стубу срама
Сутрадан у мојој ћелији појавили су се потпуковник Душан Тишма и потпуковник Петар

Радаковић. Они су још у октобру 1953. имали задатак да нас ухапсе. Када смо им Света и ја
побегли, они су то примили као личну увреду. Сада су хтели да нам наплате за то понижење које
смо им нанели. Саопштили су нам важним гласом да ће нас извести пред гарнизон где ће нас
војници линчовати. Знао сам да то нису празне претње, јер су већ имали такву лакрдију са мајором
Марицким у Сомбору. Комунисти су из неког свог разлога целу процедуру називали „срамни стуб"
и придавали јој велики значај. Вероватно су желели да створе код посматрача утисак да сваки
покушај борбе против режима може једино да се заврши катастрофално по побуњенике.
Под јаком стражом довели су нас до полигона, где се већ постројио цео гарнизон као за
параду. Са лисицама на рукама, завезани за стуб, стајали смо пред две хиљаде војника и официра,
док се пуковник Симовић попео на један џип да одржи говор:
- Другови, пљујте на ове разбојнике - пуковник је почео да губи глас због великог напрезања
- али немојте да се обрачунавате с њима. Сада није време за то. Пустићемо их прво да пропевају,
да кажу све што знају. А када открију своје мрачне тајне, добиће заслужену казну. Запамтиће они
када су дигли руку на социјалистичку Југославију!
Онако завезане, војници и официри су почели да нас пљују.
Ту и тамо чуло се како неко добацује:
- Да им одмах пресудимо! Смрт бандитима! Слуге западног империјализма!
Снажним гласом покушао сам да надјачам вику:
- Другови, и Арсу Јовановића су прогласили за издајника, а до јуче је био херој... Питајте
ваше комесаре колико је југословенских официра завршило на робији, колико их је стрељано...
Сумњам да су многи чули шта сам говорио, али сам ипак нешто постигао. Официри Коса су
пожурили, тако да смо одмах поново спроведени у гарнизонски затвор. Неколико пута саслушавали
су нас Петар Радаковић и Душан Тишма, али се видело да они нису главни иследници. У затвору
смо Светислав Кулушић и ја остали до почетка 1954. године.
Тек после две недеље, јануара 1954. године, војне власти су одлучиле да мене и Свету Кулушића
спроведу за Земун. У пратњи два водника и једног капетана кренули смо возом према Београду.
Све време смо имали лисице на рукама. Мада смо се налазили у посебном одељењу, цивили су
пролазили ходником и у чуду гледали официре са завезаним рукама. У Земун смо стигли око
четири сата после подне.
Мада сам и службовао на земунском војном аеродрому, никада нисам сазнао да се ту на
аеродрому налази затвор, који је споља подсећао на зграду магацина. Са нама је кренуо пуковник,
вероватно да спречи нове непријатности својих неспособних официра.
Зазвонио је на вратима затвора и појавио се стражар. Пуковник му је објаснио о чему се
ради и пустили су нас унутра. Ушли смо у канцеларију управника затвора, капетана Грчића. При
одласку. пуковник је хтео да покаже да има смисла за хумор па је рекао капетану:
- Хоћу да овим људима нађеш лепу собу. Они ће овде остати дуго времена. Нека се лепо
проведу.
Капетан је све озбиљно схватио и уверавао је пуковника да ће се побринути најбоље што
може. Пошто су му официри Коса предали наше торбе, цела група из команде напустила је
затвор. Управник је наредио стражару да изведе Свету Кулушића у ходник да сачека док заврши
формалности са мном. Командант затвора је с тешком муком писао и требало му је доста времена
да направи списак ствари из торбе. Приметио сам на столу војне објаве, које смо узели после
провале у Команду сомборске војне базе. Због ових објава Кос ЈНА ће моћи да нас терети и за то
дело.
У углу собе ватра је бучно горела у фуруни, јер је напољу стегла јака зима. Пришао сам
немарно столу, где је капетан пажљиво цртао слово по слово, и ухватио комад старих новина:
- Друже капетане, ово су неке старе новине - рекао сам немарно. - У њих сам завијао сланину
и хлеб. Могу ли да их бацим у пећ?
Сав удубљен у свој тешки посао. капетан Грчић је само климнуо главом у знак одобрења.
Узео сам са стола стару новину, али и објаве у исто време. Мирно сам пришао пећи и све бацио
унутра. Пламен је за тренутак прогутао веома важан корпус деликти. Управник затвора није
ништа приметио. Кад је капетан завршио свој посао, погледао ме је важним погледом и затражио
да потпишем списак мојих ствари. Потписао сам без речи. Капетан Грчић је онда позвао стражара
да ме спроведе до моје ћелије, док је другом стражару наредио да уведе Свету Кулушића у његову
канцеларију. На вратима сам Свети шапнуо да сам уништио објаве.
Капетан Грчић је устао од свог стола и изненада дошао до моје ћелије да ми нешто важно
каже:
- Прочитај и простудирај кућни ред на зиду. Ако се придржаваш свих прописа и правила нико
те неће дирати. Али ако нешто направиш, онда тешко си га теби. Ја сам овде Бог и батина!
На то сам одговорио сасвим озбиљно:
- Ви сте, капетане, сила од човека и вазда паметно зборите!
Капетан Грчић се испрсио пред својим подофициром. Њему су годиле похвале пред стражарима,
чак и од стране затвореника.
Када су се врата затворила почео сам да разгледам моју нову кућу. У ћелији се, осим гвозденог
кревета, није ништа друго налазило. По читав дан сам седео на ивици кревета. Од кревета до
излазних врата ширина је износила само две моје стопе. Није ми остајало ништа друго, па сам
легао да се одморим.
Првих дана марта 1954. године појавио се опет управник затвора капетан Грчић. Наредио
ми је да пођем с њим. У његовој канцеларији смо затекли једног мајора како седи за столом и
ножем реже саламу. Када сам ушао одмерио ме је погледом. Саопштио ми је да је одређен за мог
истражног официра КОСА. Рекао је капетану да напусти собу и поново је сео за сто. Мајор Коста
Вучинић, како се представио, ми је постављао питања о мом животу, од дана мог рођења, па све до
дана хапшења. Пажљиво је слушао моје одговоре трудећи се да упамти што више података.
Схватио сам да имам посла са интелигентним човеком и да са њим истрага и саслушање неће
ићи тако лако, као са капетаном Грчићем. Ја сам добро утврдио своју стратегију. Одлучио сам
да признам сва дела за која сам знао да истражни органи имају непобитне доказе. Све остало ћу
порицати. А као саучесника навешћу само свога друга Светислава Кулушића.
Мајор Вучинић је имао своју стратегију, хтео је да придобије моје поверење:
- Мени је добро познато - говорио је пријатељским гласом - да сте ви пали под утицај старијих
официра, од којих су неки пре рата служили краља. Монархисти увек користе младе официре за
своје циљеве. Ми то добро разумемо п то ћемо узети у обзир приликом истраге и суђења. Ако
будем задовољан истрагом, ја ћу лично да напишем препоруку да прођете са благом казном. Према
томе, пред вама је прилика да спасете своју официрску каријеру!
Знао сам да је посреди обичан трик иследника да добије што више података од затвореника.
Одговорио сам му да ме каријера више не интересује и да све што сам урадио није било за мене
лично, него за наш народ. Отворено сам му рекао да комунисти могу да се одрже на власти једино
грубом силом. Ако хоће да открију право расположење народа, зашто не допусте слободне изборе,
па да се види за кога ће народ гласати.
Мајор Вучинић је експлодирао и љутито је исцепао све што је дотле прекуцао на машини.
Ово су све лажи - викао је мој иследник - овде нема ни трунке истине. Овако се не води
истрага. Сачекајте док не скупим потребне податке, онда ми ваше изјаве уопште неће требати!
Већ је прошла поноћ када ме је стражар вратио у ћелију. На зиду моје ћелије затвореници су
урезивали рецке да знају колико су времена провели у истрази. То је био стари затворенички обичај.
Пребројао сам их. Ретко који затвореник је провео мање од осам месеци у истрази, а код једног
сам избројао читавих петнаест месеци. Закључио сам да ни моја истрага неће брзо да се заврши.
Од наредног дана, сваке друге вечери водили су ме у истражну канцеларију. Мајор је добио
помоћника, једног капетана, који се није мешао у испитивање, али је сваку реч прекуцавао на
машини. Мајор ми је скренуо пажњу да ћу морати да потпишем све што сам изјавио. Иследник је
захтевао од мене да у интересу бржег окончања истраге признам сва кривична дела која сам починио.
Свечано је обећао да ће да састави позитиван извештај о мени. Ја сам му на то одговорио:
- Ако ви имате документе, сведоке и корпус деликти против мене, што вам је уопште потребно
да водите истрагу?
Мајор Коста Вучинић је рекао да мора по прописима да води истрагу. И да то мени може да
користи. Добићу прилику, рече, да се браним за дела која заиста нисам починио! После оваквог
увода почела је права истрага. Војни иследник ме је одмах запитао да ли сам ја писао пароле
у сомборској ваздухопловној бази. Признао сам му да сам писао антикомунистичке пароле по
зидовима касарни у Сомбору. Сматрао сам да је то релативно незнатна кривица и нисам се трудио
да то сакривам. Иследник Вучинић је то признање искористио да ме оптужи за вршење неколико
саботажа у Војводини, од паљења задружне имовине и пожара у складишту бензина, ширења
непријатељске пропаганде, до киднаповања посланика Лакетића и капетана Ракочевића.
Одлучно сам порицао ове оптужбе, јер сам чекао да видим какве доказе има мајор. Мој иследник
је упорно настојао да извуче признање од мене. Понекад је показивао рајско стрпљење и сатима је
слушао моје излагање, а другом приликом би губио живце и са муком се уздржавао да не потегне
пиштољ на мене. Дани у истрази су пролазили у натезању и убеђивању са мајором. Враћао сам се
у ћелију, скоро увек, после пола ноћи, уморан, али непоколебљив да истрајем у својој стратегији.
Једне вечери мој иследнник Коста Вучинић ме је привидно мирним гласом изненада питао
шта је нађено код мене приликом мог хапшења у Словенији. Одмах сам знао на шта циља. Мајор
је имао у својим рукама списак свих мојих ствари, изузев објава и мапа које сам бацио у пећ.
Ови документи, од огром-не важности за истрагу, једноставно су нестали и поред великог труда
истражних органа да их пронађу. Немарно сам одговорио:
- Друже мајоре, ви добро знате шта сам имао код себе. Имате списак за све што сте нашли у
мојој торби и по џеповима.
Мајор Вучинић је поставио ново питање:
- Знам ја добро шта је код тебе нађено, али ја желим да ми ти то сам кажеш. Да ли се сећаш
шта си имао у торби када су те ухватили на граници Аустрије?
Навео сам разне предмете: официрски бодеж, совјетски револвер марке „ТТ", наливперо,
доглед, новац и друге неважне ситнице. Мајор се нервозно шетао по соби. Одједном је застао и
зграбио ме за оба рамена:
- Шта је са објавама и мапама?
Гледао ме је право у очи као да је хтео да ишчупа одговор из мене. Његов психолошки маневар
није оставио на мене нарочит утисак. Одсечно сам одговорио да сада први пут чујем за неке објаве
и мапе.
Друге вечери, пак, иследник ме је запитао да ли сам се и где састајао са мајором Милутином
Аврамовићем. Ово питање ме је непријатно изненадило, мада сам се трудио да то не покажем.
Нисам знао шта се догодило са мајором Аврамовићем и плашио сам се да ће му свака моја изјава
шкодити. Одлучио сам да поричем да уопште познајем мајора. Тај мој став је довео иследника до
беса. Шкрипао је зубима и заузео је положај као да хоће са мном физички да се обрачуна. Онда се
одлучио на нешто друго. Позвао је стражара и наредио му да ми стегну руке лисицама. Гвожђе се
засекло у месо, али ја сам отрпео бол. Нисам се жалио да мајор не помисли да сам слабић. Питао ме
је да ли ме боли, али ја сам му рекао да се пријатно осећам. На то је рекао војнику да још више затегне
лисице. Још једном сам порекао да познајем мајора Милутина Аврамовића. Иследник је, очито љут,
наредио да ме врате у ћелију. Тек сутрадан су ми скинули лисице са руку. Дубок ожиљак познавао
се на рукама неколико дана. После тога нисам видео мајора Косту Вучинића читавих недељу дана.
Два дана после овог разговора изненада су ме пребацили војним колима и под јаком стражом
у зграду Команде Југословенског ратног ваздухопловства у центру Земуна. Увели су ме у једну
канцеларију, где сам затекао неколико официра и два генерала. Официре нисам раније виђао,
али сам генерале одмах препознао. То су били генерал-потпуковник Зденко Улепић, командант
Југословенског ратног ваздухопловства и генерал-мајор Милија Станишић, комесар у ЈРВ. Генерали
су ме питали како се према мени поступа у затвору, а ја сам одговорио да немам никаквих жалби.
Разговарали су са мном уогапте не спомињући истрагу, нити моја дела. Упитали су ме на крају сусрета
да ли нешто желим, али ја сам се захвалио на пажњи и рекао да ми ништа од њих није потребно.
После краћег разговора у Команди ЈРВ са генералима вратили су ме у затвор. Никада нисам
успео да сазнам сврху овога сусрета. Можда су мислили да ћу у присуству високих војних
личности изненада проговорити или је посреди била пропаганда, да се покаже како војне власти
воде рачуна о својим затвореницима. Мени је лично вожња до зграде Команде добро дошла, јер
сам после толико месеци могао да видим град. Радознало сам гледао у људе и загледао у свако
лице у пролазу очекујући да видим неког познаника.
Током лета, више од месец дана нико није долазио у моју ћелију. Стрепео сам да су решили
да ме оставе у самици неко неодређено време, док не попустим и не решим да све признам. Када
се мајор Вучинић појавио, напокон сам до-био прилику да са неким проговорим коју реч. Добро
сам пазио да не покажем своја осећања, јер би иследник то умео да злоупотреби. Мајор је нешто
наслућивао, па ми је рекао да је мој друг Свето Кулушић, такође, испочетка био исто толико
тврдоглав као и ја, али да је касније признао сва дела која смо заједно извршили.
Рекао сам мајору Вучинићу да је то обичан иследнички трик. Наредио је стражару да доведе
Свету Кулушића у његову канцеларију. Свету сам једва успео да препознам. Очи упале, лице бледо,
кожа сива, откривали су тешког болесника. Од некада снажног младића остале су само кости.
Његова униформа је просто висила на њему. Нисмо смели да разговарамо, али сам из његовог
тврдог погледа разумео да Свето Кулушић није ништа признао. И ја сам њему покушао то исто да
ставим до знања.
Мајор Вучинић нам је обојици саопштио да је учинио за нас све што је могао, али с обзиром
на то да смо се показали изузетно тврдоглави, он је морао да одобри да нас пребаце у Кулу, где ће
локална Удба да настави истрагу. Ова вест није била за мене ни мало пријатна, јер се у Кули налазио
мајор Бубања коме сам ја остао у лошој успомени. Њега сам познавао од раније. И пре него што
је кренула потера за мном, Бубања је, као мајор Удбе, покушао да ме застраши. Ја сам се, наиме,
састајао са Добрилом Херцег, чији је отац био виђенији домаћин у Кули. Преживео је мађарску
окупацију, али је после ослобођења од стране комуниста ухапшен као народни непријатељ. Када
сам ја почео да се забављам са његовом ћерком, мајор Бубања ми је једном пришао у центру Куле
и „пријатељски" ме упозорио: „Добрила је из антикомунистичке фамилије и није пожељно да
се са њом виђаш, Каваја!" Ја сам тада мајору Удбе Бубањи једноставно окренуо леђа и отишао
низ улицу. Он је остао бесан јер сам га понизио. Сада му се пружила прилика да ми се освети.
Удбина заседа у Кули
Чим смо Свето Кулушић и ја из Земуна, у зиму 1954. године, пребачени у Кулу, у Удбин
затвор, у посету нам је дошао лично мајор Бубања. Своју добродошлицу започео је серијом сочних
псовки. Онда је почео да прича о страхотама које ме очекују...
- Сад си ми, Каваја, напокон пао у руке. Птицо побегуљо, за све ћеш ми крвљу платити. Туцао
си ме у главу три-четири месеца, али то није ништа према ономе што тебе чека. Скуваћу ти попару
тако врелу да упамтиш мајора Бубању док живиш!
Прва мера која му је пала на памет била је наредба дежурном подофициру да ми одмах уклони
сламарицу са пода ћелије и да ми остави лисице на рукама. Ноћи су ми постале мамурне и болне,
нисам могао лако да се навикнем да спавам на бетону и са завезаним рукама. Бубања је наредио да
ми се лисице скидају једино за време оскудног ручка.
На моју несрећу, време је било хладно. Био је фебруар 1954. године. Самица је била од бетона.
Ничег у њој није било. Изнад врата се налазио прозор са решеткама и разбијеним стаклом, па је
снег упадао у ћелију. Нисам смео да спавам на бетону, јер бих оболео од запаљења плућа и то
би био крај мог живота. Зато сам ноћи проводио седећи на кибли. Био сам неиспаван, хронично
уморан и због тога нервозан. Једва сам чекао да почне саслушање, јер би ме тада одводили у неку
топлу собу.
Тако је и било. После неколико дана чекања на вратима моје ћелије појавио се поручник
Јованов са пиштољем на готовс. Упитао сам овог удбаша шта ће му пиштољ, а он ми је одговорио да
са бандитима као што сам ја нема шале. Спровео ме је у канцеларију где ме је чекало, поред мајора
Бубање, још неколико официра Удбе. Међу њима сам запазио и једну другарицу поручницу.
Од самог почетка истраге у Кули видео сам да су присутни очекивали занимљиву представу.
Многи су ме познавали из чувења и сада су са највећим интересовањем пратили све што се
догађало. Мајор Бубања се удобно завалио у своју фотељу, толико се правио важан да је просто
прскао од ауторитета. Личио ми је на диктатора неке мале јужноамеричке државе.
- Другови, - саопштио је мајор иронично - дозволите да вам представим поручника Кавају,
чувара нашег неба!
Официри Удбе су се грохотом смејали. Њима је ово личило на одличан виц. Неки су од
задовољства лупали чизмама по поду. Изигравајући учтивост, мајор Бубања ме је упитао да ли
ми нешто треба. Нисам хтео да помисле да ме ова игра нервира, па сам се истим тоном најлепше
захвалио, изјављујући да је увек добро да се човек нађе међу старим пријатељима, који су уз то
прави џентлмени!
Охрабрени примером мајора Бубање и остали официри су почели да праве шале на мој рачун.
Нарочито се истицао неки М., мајор ЈНА. Он је чак почео да пућка дим из своје луле право мени у
лице. Препознао сам га, јер се он налазио у војној патроли када смо се сукобили у Кули и упалили
батерије једни другима у очи.
- Друже мајоре, - говорио сам полако, али довољно гласно - када сам држао оружје у рукама
оне ноћи кад смо се срели, нисте се баш показали као велики јунак. Сада је лако испрсити се кад
сам у ланцима!
Мајор М., сав црвен у лицу, почео је да виче. Хтео је да скочи на мене, али га је
задржао мајор Бубања. Он је прекинуо ову представу и почео да ми поставља узастопна
питања о диверзијама у сомборској касарни и киднаповању посланика Лакетића. Одговарао
сам механички и незаинтересовано, додуше, на велико задовољство присутних официра
Удбе и ЈНА, који су закључили да сам на измаку снага и стрпљења. Чуо сам како се
дошаптавају да је са мном свршено. Мајор Бубања је одмах почео да диктира у записник
да ја признајем сва дела за која ме терете, и за још нека која нисам починио. Гледајући
тријумфално у своје другове мајор ми је поднео записник и додао пенкало да га потпишем.
Узео сам записник у руке и прелетео погледом преко њега. Била је то моја властита пресуда.
Мени није падало ни на крај памети да потпишем записник који би ме одвео право на стрељање.
Исцепао сам записник и бацио га мајору Бубањи у лице. Да сам бацио бомбу не бих постигао
веће изненађење. За тренутак су сви официри занемели. Мајор Бубања се први прибрао. Великом
брзином, која се не би могла очекивати од људине какав је он био, скочио је са столице и треснуо
ме песницом по лицу. На моју срећу, ударио ме је преко стола, тако да његов ударац није имао пуну
снагу. Ипак, замало ме није оборио на земљу. Нисам хтео да останем дужан мајору. Бацио сам
писаћи сто са машином на мајора, који је слетео са своје фотеље. Официри су се као бесни вукови
бацили на мене. Онда сам изгубио свест.
Пробудио сам се увезан у конопце на гомили угља у подруму. Глава ми је бучала, чинило ми
се да ће сваког тренутка да експлодира. У устима сам осећао укус крви. Једно око ми је отекло,
тако да сам једва могао да гледам на њега. Осећао сам болове по целом телу као да је преко мене
прешао тенк. Изгледа да су ме официри Удбе и ЈНА после мог пада шутирали цокулама. Нисам
могао да се мрднем. Срећом, и поред свих удараца, ништа ми није било сломљено. Чак су ми сви
зуби били на броју. Остао сам да лежим у подруму цео дан и ноћ. Официри су долазили неколико
пута да ме погледају, гласно се чудећи што сам још жив.
Тек сутрадан су ме стражари преба-цили у моју ћелију. Чим сам се мало опоравио саопштили
су ми да ће ме одвести у Удбу ради суочавања са сведоцима. Скренули су ми пажњу да добро
припазим на своје понашање, иначе ћу да прокунем дан када сам стигао у Кулу. Знао сам да ово
нису празне претње. Када сам у пратњи стражара ушао у собу Удбе, затекао сам у њој десетак
сведока. Неколицину сам лично познавао, а пре свега, посланика Лакетића.
Сцена суочавања је неодољиво подсећала на процес из Кафкиног романа. У задимљеној
дворани налазили су се само људи спремни да ме растргну на комаде чим им се за то укаже прилика.
Са зида, иза мајора, оштро ме је фиксирао лик диктатора Јосипа Броза. У његово име, а не у
име народа - како је наглашено - водио се поступак суочавања са поручником Николом Кавајом!
Мајор Бубања је отворио заседање и представио Свету Кулушића и мене присутнима његовим
бираним речима:
- Другови, овде су пред вама највећи издајници наше социјалистичке отаџбине. Ви сви знате да
су они пљунули на своју униформу, да су дезертирали из наше армије и терорисали народну власт на
територији Аутономне покрајине Војводине. Када смо им ушли у траг, ови бандити покушали су да
побегну у Аустрију и да тамо наставе борбу против наше земље. Али, када су их наши погранични
органи зауставили они су прихватили борбу и убили двојицу припадника граничних јединица!
Посланик Лакетић је седео у првом реду и непрестано се вртео, једва се уздржавајући да нас
двојицу не нападне. Чим је добио реч, посланик Лакетић је отворио ватру. Његово неартикулисано
праскање подсећало је на све друго осим на излагање званичног посланика у парламенту једне
свропске земље. Потпуно се заборављајући, посланик је употребљавао кочијашке псовке када није
могао да нађе погодан израз да објасни своје мисли.
- Треба их одмах убити на лицу места! Оваквим издајницима нема места у нашој земљи.
Замислите, другови, шта би се десило да су успели да пребегну на Запад. Они би износили
најгоре лажи против наше земље и сигурно би организовали емигранте да се боре против нас.
Ја вам кажем са овог места, немојте да се ми много бакћемо са њима. Метак у чело и квит! За
овакве разбојнике само је метак лек!
Мој друг Свето, иако болестан и сасвим изнемогао, изненада се подигао:
- Ко си ти да нас оптужујеш? - викнуо је на сав глас. - Ко вас је изабрао на одговорне
положаје, ко вам је чинове дао? Бандо једна, докле ћете да живите на грбачи народа...
Посланик је зурио у Свету разрогачених очију, као да не верује својим ушима. Онда је с
дивљачким криком скочио на мог колегу и зграбио га за врат. Хтео је нешто да каже, али пре него
што је успео једну реч да изусти пљуно је Свету у лице и ошамарио га неколико пута. Присутни
удбаши држали су чврсто Свету тако да није могао да се брани. Сав избезумљен од беса, посланик
Лакетић је изјурио из зграде Удбе. Чак и сами сведоци гледали су забезекнуто за послаником
Скупштине који псује, пљује и шамара везане затворенике.
Преостали део суочавања протекао је углавном мирно и без инцидената. Сведоци су
објективно описивали што су знали о Свети Кулушићу и мени. Поновили су, углавном, оно
што је истрага већ одавно знала, а тужилаштво утврдило. Нису успели да изнесу ниједан нови
податак, тако да са тачке гледишта истраге, цело суочавање није донело никакве резултате.
Чудно друштво
Ту у Кули сам схватио да сам ја из Земуна пребачен у овај Удбин затвор само зато да би мајор
Милош Бубања могао да ме испребија. Ставили су ме у самицу, на голи бетон. Било је толико
хладно да ми се и флаша са водом замрзла. Намерно су нас водили напоље да се умивамо изнад
неког бурета, без сапуна и пешкира, да би нам лед цепао лице и мрзнуо кожу. Овај затвор са
дванаестак самица био је најгора моја казнионица, коју сам ја храбро издржао. То је мајора Бубању
толико изнервирало да ме је пребацио у Бачку Тополу, а Света Кулушић је упућен натраг у Земун.
Од тада се више нисам срео са Светиславом.
Један капетан и двојица подофицира пратили су ме у Бачку Тополу. Било је страшно хладно.
Фебруара 1954. године уведен сам у ћелију, у којој је већ био капетан Стеван Миловић. Уместо
кревета, две дрвене плоче са два олињала ћебета. И велика тучена кибла коју смо могли да
користимо само ноћу. Дању су нас стражари водили до клозета. Када сам после неколико дана
пуштен у двориште, у шетњу, схватио сам да је затвор у Бачкој Тополи луксузни хотел у односу
на удбашку самицу у Кули.
У овом затвору није било много затвореника. Шетали смо само Миловић и ја, један иза другог.
Нисмо смели да разговарамо. Петорица стражара са немачким шмајсерима у рукама бринула је о
нама двојици. Сви су они стајали, само је поручник Чедо Врањанац седео на столици поред мале
чесме. Био је уљудан, пуштао нас је да пијемо воду, а и да разговарамо.
Већ после неколико дана капетан Стеван Миловић и ја смо слободно причали пред
стражарима. Ту у дворишту док смо шетали настављали смо наше приче из ћелије. Ја бих обично
ћутао, а Миловић би причао, све док ме није дирнуо у срце. Питао ме је како сам допао затвора
као ваздухопловно лице. Све сам му искрено испричао.
- Никола, ти си храбар, али мислим да си и доста наиван човек. Нема у војсци шале. Мораш да
пазиш шта и са ким радиш. Није требало да бежиш на трули Запад, тамо нема будућности. Прави
Црногорци немају тамо шта да траже!
Искористио сам прилику да ја њега питам зашто је он у затвору?
- Због Резолуције ИБ-а. Очекујем да ће ме осудити на најмање десет година робије.
Капетана Миловића су саслушавали сваке друге ноћи. Мене су водили код истражног
официра КОС-а ноћу. Ипак, с временом Миловић се спријатељио са Чедом Врањанцем, као старим
партизаном, па га је овај пуштао и ноћу у клозет. То је мени дало идеју да бисмо у суботу и недељу,
када је само Чедо био дежурни, могли и да побегнемо из затвора.
- Ти га доведи до ћелије, ја ћу да га ударим киблом у главу и онесвестим. Узећемо шмајсер из
канцеларије и пробити се до излаза.
Капетан Стеван Миловић је гледао разрогачених очију.
- Никола, брате, како ћемо ти и ја заједно да бежимо из затвора, кад сам ја за Русе, а ти за
Американце?
То није битно, нама је најважнија слобода, коју нам је одузео Јосип Броз Тито. Када изађемо
на слободу, лако ћемо сваки својим путем!
- А како ћемо - наставио је Миловић - да бежимо кад немамо ни паре, ни јатаке?
- Лако. Ја имам јатаке, а они имају паре. Отићи ћемо код моје девојке.
- Како се она зове? Где се налази? Да ли јој је породица сигурна?
Била су то питања капетана Миловића на која ја нисам хтео одмах да одговорим. Како је,
међутим, он почео све чешће да их понавља, ја сам посумњао у његову искреност. Он је то
приметио:
- Да ти, Никола, ниси изгубио поверење у мене чим ми не говориш ништа о својој девојци?
- Не, капетане, само се трудим да послушам твој савет и да будем опрезан понекад!
После само неколико дана, једне ноћи, око два сата, упали су официри Коса у нашу ћелију и
уперили ми батеријску лампу у очи. Мислио сам да сањам нешто, док мајор Ђуро Граховац није
почео да ми псује мајку. Дигао ме са палаче и бацио на бетон, вичући:
- Никола Каваја, лишавам те слободе због издаје отаџбине и диверзије према армији!
- Мајоре, ја сам већ једном 15. децембра 1953. године лишен слободе, ово је март 1954. Не
можеш два пута да ме хапсиш!
Ударио ме је батеријом по глави тако јако да се сијалица угасила. Везали су ми руке на леђа
и извели у двориште. Бацили су ме у џип, позади, између двојице поручника и у великој брзини
извезли из гарнизона. Труцкали смо се сеоским путевима, све грабећи у још дубљу ноћ.
Помислио сам да ме воде према мађарској граници, да хоће да исценирају моје бекство и да
ме стрељају са леђа. Мајор Граховац није имао живце, па је наставио да псује, чиме је открио своје
намере:
- Мајку ти стаљинистичку! Твоја браћа су као информбировци бежали у Бугарску и Албанију,
а ти си хтео да побегнеш из затвора и да им се придружиш, а?
Одмах ми је било јасно да ме је капетан Стеван Миловић испровоцирао и потом пријавио
Контраобавештајној служби као могућег бегунца. Ућутао сам решен да ништа не прозборим. Џип
је после једног сата вожње улетео у двориште једног салаша, препуног војске. Када смо изашли
и кренули у зграду, нико на нас није обраћао пажњу. Закључио сам да је ово вероватно штаб неке
наше веће јединице. Мајор Граховац ме је довео до једне канцеларије у којој је седео црномањаст
официр, са парабелумом испред себе на столу. Рекао је кратко:
- Ја сам мајор Салај. А ти си Никола Каваја, дезертер и бегунац Југословенске армије.
Нисам стигао ништа да кажем, а мајор Салај ме је оним парабелумом треснуо по глави. Кад
сам се освестио, осетио сам да се преврћем по неком амбису и падам све дубље и дубље, као у неки
бунар. Руке су ми биле везане, па сам главом и лицем ударао наоколо. Болове нисам осећао. Било је
тамно као у рогу. Кад се моје тело зауставило, ногама сам напипао крај нечега што ми је личило на
степеник. Ту сам сео. Ћутао сам минут-два, док се нисам навикао на тмину, а онда сам почео да вичем:
- Да ли има кога у овој рупи?
У ваздуху сам осећао да се још неко налази у том паклу. Чуо сам тихи глас:
- Чувај снагу, требаће ти! Ко си ти?
Колико си здрав?
Нисам никог видео, али сам осећао човека поред себе:
- Имам двадесет и једну и мислим да сам здрав!
- Ја сам Душан. Ми смо затворени у подруму неког кулака. Мађара, ког је Кос ухапсио. Овде
нема светла.
По говору сам распознао лички дијалекат. Душан ме је саветовао да будем покоран, јер из
рупе другачије не може да се изађе. И да, када добијем две кофе, једну за храну, другу за нужду, не
дајем стражарима обе истовремено. Он је дао, па су му гадови у ношу сипали јело, што га умало
није отровало.
Ухватио ме је за руке и одвео до неке даске, да на њу легнем. Испипао, ми је крваво лице, да
види да није нешто сломљено. Тихо ме је посаветовао:
- Добро си прошао, младићу! Лези сада и опусти се, требаће ти и сан и снага!
Врло брзо сам заспао. Ја мислим да сам заправо опет пао у несвест од шока и болова. Када су
ме ујутро пробудили официри Коса био сам сав натечен. Руке и ноге нисам осећао. И када су ми
скинули лисице, ја сам још осећао гвожђе на зглобовима.
Одвукли су ме до мајора Салаја, који је захтевао од мене да му признам како сам припремао
бекство из затвора у гарнизону Бачка Топола. И ко су моји јатаци у Бачкој? Ништа му нисам
признао:
- Питајте капетана Миловића. Он је све то измислио да бисте га ви помиловали!
Ћутао сам, јер сам знао да би свака моја реч била потврда његових оптужби.
Бацили су ме натраг у подрум. Живео сам у тој тмини два и по месеца потпуно сам, јер је
Душан врло брзо одведен некуда. Официри су ме потпуно заборавили. Стражари су ми дотурали
неке сплачине да једем. Спавао сам на некој дасци са чизмом уместо јастука. Нисам могао да
излазим ни да се умијем. Смрдео сам као свиња која се ваљала у блату.
Мајор Салај, за ког сам посумњао да је Мађар, ме је саслушавао врло кратко. Овог пута
је тражио да признам да сам планирао убиство поручника Чеде Врањанца. Опет сам оћутао
његове клевете. Вратили су ме натраг у подрум. То ми није више сметало, навикао сам се на
пећински живот. Пео сам се и спуштао низ деветнаест степеника, да бих одржао кондицију и да
бих уморан ноћу боље спавао у тој тмуши. Ја заправо више нисам ни знао шта је дан, а шта ноћ.
Ни који је датум.
Када су ме следећи пут извукли напоље и одвукли у канцеларију, ја нисам могао да гледам,
колико ме је светлост сијалице заслепила. Држао сам капке затворене, јер су ме очи болеле од
толике светлости. Испред мене су стајала два официра. Испитивали су ме обичне формалности и
са оном истом суровошћу вратили натраг у подрум.
После неколико тренутака врата су се отворила и затворила. Неко је ушао у подрум. Нисам
видео ко. Глас мајора Салаја сам одмах препознао:
- Друже генерале, овај затвореник је покушао да врбује једног капетана да изврше убиство
поручника и организују бекство из гарнизонског затвора у Бачкој Тополи!
- Колико дуго је поручник био затворен у подруму када не може да отвори очи од бола? -
питао је мени непознат глас.
- Свега месец дана - слагао је мајор Салај.
- Да ли је то тачно, друже поручниче?
Изненадио ме је тон овог официра. Поверовао сам да је генерал поштен човек, па сам му
храбро одговорио:
- Друже генерале, ја не знам који је данас датум, али знам да је био март када сам бачен у овај
амбис. Оптужен сам невин, ја нисам бегунац, и нисам покушао никога да убијем. Мене је други
оклеветао да би себе спасао! Мени није суђено, а држе ме у овј рупи!
- Мајоре, ово је случај за Војни суд! Ви немате право сами да пресуђујете! Спремите поручника
за Бачку Тополу! - наредио је генерал.
Отворио сам некако очи и видео једног младог човека, од тридесет и нешто година, како
излази са мајором Салајем из канцеларије. Стражари су ме одвели у купатило да се окупам и
пресвучем. Неки момак ме је ошишао и обријао. Када сам угледао своје као лимун жуто лице,
преплашио сам се. Помислио сам да имам туберкулозу, чим сам тако пропао.
Обукао сам своју униформу и отишао код генерала на рапорт.
- Поручниче, да ли је то крв на вашој
блузи?
Сагнуо сам главу. Нисам хтео да клеветам мајора Салаја, јер сам схватио да ће генерал сам
закључити шта ми је овај официр мађар урадио.
- Мајоре, ви немате право да поручнику одузмете живот. Он није осуђен на смрт!
Мајор Салај је покушао да одговори, али га је генерал ућуткао. Ја сам то искористио да кажем
том Мађару у очи:
Ви нисте човек. Ви сте мени псовали мајку, а синови моје мајке бранили су ову земљу од
1941. године. Ја нисам издајник и већи сам патриота од вас, јер ово је моја земља, а ваша је преко
границе!
Генерал, чије име никада нисам сазнао, нагло је устао и кренуо према вратима. Стражари су
ме повели за њим. Напољу је било лето. Сунчано и топло, толико да сам мислио да ћу се спржити.
Опет су ме ставили у џип, позади, и истим путем вратили натраг у гарнизон Бачка Топола. Дочекао
ме је поручник Чеда Врањанац с питањем да ли сам заиста хтео да га убијем.
Ја сам се само насмејао и одговорио му питањем:
- А шта ти је рекао капетан Миловић?
Поручник је ућутао.
Нисам знао шта се све догађало у затвору, али сам претпостављао да је поручник Чеда
Врањанац, када је осетио да ће бити крунски сведок капетанове намештаљке, читав случај пријавио
Команди гарнизона у Бачкој Тополи. Одатле је лично командант, генерал, дошао по мене у подрум
на тај мени непознати салаш. Тада сам видео да ми у подруму имамо сијалицу, али је нико није
палио, нити нам је говорио да је користимо.
После недељу дана у касарни је одржано суочавање између капетана Стевана Миловића и мене,
које је водио пуковник, командант гарнизона. Капетан је говорио са пуно гнева о томе како сам смислио
план бекства и убиство поручника Чеде Врањанца. Када је завршио, окренуо се према мени и пљунуо:
- Јебем ти матер издајничку, Каваја! Пуковник је скочио:
- Капетане, како се то понашате? Ко је вама дао право да пљујете на поручника Југословенске
армије?
Миловић је нешто промуцао и умукнуо.
- Друже поручниче, шта имате да кажете на сведочење друга капетана?
Нисам желео да гњавим команданта гарнизона, јер сам видео да је спреман да ово суочавање
поштено оконча:
- Друже пуковниче, у овоме што је рекао капетан Миловић нема ни трунке истине. Капетан нема
ниједан доказ за своје тврдње, нема ниједног сведока, ја нисам ништа урадио. Јесам размишљао о
бекству, али реците ми који загвореник о томе не размишља?
Командант гарнизона је устао, држећи штап у руци, јер је имао једну дрвену ногу. Онако витак
са одликовањима на грудима деловао је импозантно. Видео сам му Споменицу и био сигуран да
као првоборац пуковник цени искреност и правду. Пришао је капетану Миловићу и упитао га:
- Капетане, кад сте тако велики патриота, зашто сте уопште били у ћелији са поручником
издајником и зашто сте толико дуго разговарали о бекству?
Ви сте обојица издајници, али си ти Миловићу дупло већи издајник од Николе Каваје! Губите
се обојица из моје канцеларије!
Стражари су нас ухватили за руке и извели у ходник. Стеван Миловић је ишао испред мене,
па сам искористио прилику да га шутнем шпицом цокуле право у дупе. Одлетео је два метра на
бетон. Скочио је да ме удари, али су нас стражари раздвојили. Мене су ставили одмах у џип и
вратили натраг у Земун. Капетана Стевана Миловића никада више у животу нисам срео.
Сусрет са Пеком
У пратњи официра Коса враћен сам натраг у Земун. Приликом одласка из Удбиног затвора у
Кули мајор Бубања ми је строго саопштио:
- Каваја, добро се пази да се још који пут не сретнемо. Дајем ти официрску реч да ћу те убити
као пса!
Одмах по доласку у Земун одведен сам опет на саслушање код мог иследника, мајора Косте
Вучинића. Видео је модрице на мом лицу, па ме је упитао како сам се провео у Кули. Одговорио
сам му да ми је било лепо као на летовању. Мајор Вучинић је одмах кренуо на посао. Рекао ми је да
прелазим у надлежност Пете војне области и да ће се истрага против мене наставити у Словенији.
Дао ми је да потпишем решење о мом преласку у Љубљану.
У Земуну је, рече мајор Вучинић, истрага против мене завршена, па могу током наредних
месеци да очекујем и суђење. Ово је за мене била лепа вест, јер нећу морати више да седим у самици.
Враћен сам у ћелију да чекам прлазак за Словенију. Једног суморног дана у фебруару 1954. године
врата ћелије су се отворила и преда мном је стајао официр кога сам одмах препознао. То је био
лично генерал-пуковник Пеко Дапчевић, начелник Генералштаба Југословенске народне армије.
Скочио сам са кревета и поздравио га:
- Друже, генерал-пуковниче, поручник Каваја, у истражном затвору од 15. децембра 1953.
због кривичних дела против државног уређења!
Пеко Дапчевић узвратио ми је поздрав и рекао:
- Друже поручниче, по наређењу врховног команданта дужност ми је да обилазим војне
затворе и да питам затворенике да ли имају какве жалбе на поступање према њима.
Нисам намеравао да се жалим, то је било испод мог достојанства, али Пеко Дапчевић је
приметио модрицу на мом оку - успомену од мајора Бубање из Куле. Питао ме је шта се десило и
ја сам укратко испричао шта се све дешавало на саслушању у Кули. Генерал је пажљиво саслушао
моју изјаву. Наредио је једном пуковнику да све забележи. За тренутак сам помислио да су из
Врховне команде заиста заинтересовани за поступак према затвореницима. Касније сам се уверио
да је пажња генерала Пеке Дапчевића, начелника Генералштаба ЈНА, престала чим је напустио
затвор.
Отприлике недељу дана после посете Пеке Дапчевића, управник затвора капетан Грчић
обавестио ме је да се спремим за путовање у Љубљану. Очекивао сам Свету Кулушића да ми се
придружи. али узалуд. Управник ми је рекао да је мој колега болестан и да се налази у болници.
Један од стражара ми је шапнуо да је Свето Кулушић умро. Та вест ме је страшно потресла.
Знао сам Светислава Кулушића од првих дана школовања на Академији. Био је пореклом
са Кордуна, где су усташе 1941. затвориле његове родитеље, браћу и сестре у кућу и запалиле.
Свето је преживео овај масакр, јер је био у забрану са стоком. Избезумљен од страха, имао је само
једанаест година, побегао је у шуму. Партизани су га нашли и прихватили, а Свето Кулушић је тако
постао најмлађи борац у одреду. У рату је два пута као курир рањаван, а четири пута је одликован
за храброст. То је била његова најбоља препорука за Војну академију. Ту је, међутим, схватио да
комунизам није обећано друштво слободног човека и окренуо се против њега.
Претпостављао сам да је Светислав Кулушић подлегао мукама и патњама у војном затвору.
Када сам га последњи пут видео он је изгледао јако лоше. У хладном затвору и без добре лекарске
неге, његов је организам, вероватно, подлегао болести.
ВОЈНИ ЗАТВОР
У ЉУБЉАНИ
Возом су ме спровели до Љубљане, где су ме чекала кола из Команде града. Пребацили су
ме у војни затвор Пете војне области у Метелковој улици број 2. Командант 7. корпуса у то време
био је генерал-пуковник Никола Карановић, а његов заменик генерал-мајор Милутин Морача.
Сам затвор налазио се у комплексу Седмог корпуса. Спровели су ме на трећи спрат, где су биле
канцеларије затвора. Док су узимали од мене потребне податке и правили списак мојих ствари,
неколико официра и подофицира гледали су са интересовањем у менс. Нарочито ме је упадљиво
посматрао један мали потпоручник, који је као петлић скакутао по соби.
- Је ли ти, бога ти, оклен си?- упитао ме је важним гласом.
Рекао сам му да сам Србин из Црне Горе.
- Аха, птицо, ти си дакле Црногорац. Е, такве ја највише волим. Показаћу ја теби ко је
потпоручник Лазаревић. Кажу за вас Црногорце да сте тврде главе, али ништа ви нисте према
мени!
Хтео сам да кажем потпоручнику да не лупа којешта, али га је пресекао један капетан и
презриво му наредио да ћути.
После су ме спровели у ћелију која је у поређењу са Земуном личила на хотелску собу. На
кревету ми је био чист бели чаршав, а поред зида столица и сточић. И поред велике зиме напољу,
у затвору су одржавали пријатну температуру.
Сутрадан ме је посетио у ћелији управник затвора, мајор Мијо Прпић. Истресао је читав
бараж питања са очигледним циљем да ми покаже како се интересује за сваког затвореника.
Наредио ми је да морам да променим униформу. Према прописима сви затвореници су морали да
носе униформе пешадијских редова, тако да се нису могли разликовати чинови.
После облачења нове униформе пребацили су ме у нову ћелију на другом спрату. На моје
велико изненађење, тамо се већ неко налазио. По прописима строго се пазило да затвореници
у истражном затвору буду сами. Посумњао сам да су ми подметнули цинкароша, па сам био
на опрезу. Затвореник је био врло млад, не бих му дао више од деветнаест година, тако да сам
помислио да је војник. Почели смо да разговарамо и он ми је испричао свој случај.
Име му је било Илија Јелић. У време хапшења носио је чин потпоручника. Нова 1954. затекла
га је у гарнизону у Крању, где се налазио центар за обуку регрута. На његову несрећу одредили су
га за дежурног официра у гарнизону. У току ноћи неко је запалио два магацина са војном опремом
и официрске касарне.
Сутрадан мајор је вршио инспекцију ћелија. Када је спазио нас двојицу у једној ћелији,
оштро је затражио од дежурног објашњење. Стражар се правдао да није имао ниједну празну
ћелију, али мајор му је одмах наредио да створи једну ћелију за мене. Пребацили су ме у ћелију
број 6 на другом спрату, где сам остао годину дана под истрагом. Ова ћелија импоновала је својом
величином. Измерио сам је, била је дуга четири метра и широка два метра. Кревет је за затворске
прилике био сасвим удобан.
Затвор у Љубљани подсећао је на санаторијум. Храна је била укусна. Три оброка дневно била
су довољно калорична. Једном недељно смо морали да се купамо у топлој води и да се шишамо.
Бријање је било обавезно свакогјутра. У шетњу смо излазили сваки дан и то по читав сат. Првог
дана кренуо сам са осталим затвореницима са другог спрата у двориште. Шетали смо један за
другим у круг. што ме је подсећало на једну чувену слику Ван Гога. Затвореници нису смели за
време шетње да разговарају.
Следећег дана на вратима ћелије појавио се онај малецки потпоручник Лазаревић и важним
гласом саопштио да пођем с њим. Пратио ме је до канцеларије председника војног суда, где нас је
зауставила жена са чином мајора, за коју сам касније сазнао да је због погуреног држања сви зову
„Грбава Стана”. Рекла је потпоручнику да чека, док ме је она увела у канцеларију генерала Јозе
Шегедина. Већ на првом кораку задивио ме је луксуз канцеларије. Зидови пресвучени црвеним
тапетама. под прекривен персијским теписима, а на крају собе, као неки споменик, стајао је
уметнички изрезбарен писаћи сто. Утонуо у велику кожну фотељу, налазио се генерал затрпан
бројним одликовањима.
Дошао сам до стола и поздравио:
- Друже, генерал-мајоре, затвореник Никола Каваја, јавља се на рапорт по наређењу управника
затвора мајора Мија Прпића.
Генерал ме је одмерио погледом и напућио усне, али није одговорио на мој поздрав. Као да
је његова помпезна појава била сама по себи довољна. Осетио сам неодољиву жељу да наљутим
надувеног генерала.
Упитао ме је да ли знам зашто сам позван код њега. Одговорио сам да претпостављам да
вероватно није једино због тога да се дивим његовој канцеларији. Генерал ме је гледао као да није
сасвим разумео мој одговор. Упитао ме је шта сам по занимању.
- Гуслар, друже генерале! - одговорио сам сасвим озбиљно.
Генерал је скочио као да га је погодио метак:
- Штааааа?! Да ли ти знаш где се налазиш?!
- У Федеративној Народној Републици Југославији! - рекао сам не мењајући тон.
Сада је генерал заборавио на своје достојанство и почео је да бесни:
- Ти се налазиш у затвору Пете војне области. Ја сам овде председник суда и за тебе свети
Илија! Видећемо се још, поручниче, али онда ћу се ја смејати, а не ти!
После тога позвао је потпоручника Лазаревића и истерао ме из своје канцеларије. Док сам
излазио напоље зачуо сам неки тресак. Стигао сам још да видим како генерал баца у бесу књиге
на патос.
По повратку у ћелију обавештен сам да сам кажњен са три месеца непримања поште или
посета. Ова казна ми није нарочито тешко пала, јер од дана хапшења нисам имао ни једну једину
посету. А онај покварењак потпоручник Лазаревић је обавестио моју мајку у Сомбору да сам
погинуо приликом покушаја преласка границе.
Почетком априла 1955. године позвали су ме у канцеларију управника затвора где сам затекао
мајора Ивана Троста и капетана Мрака. Они су се представили као моји иследници и понудили
су ми да седнем. Обојица су ме одмах импресионирала. Мајор Трост могао је да има својих 37
година, док је капетан Мрак био неколико година млађи. Мајор је имао танке бркове и црну косу,
тако да нико не би рекао да је Словенац. Говорио је српски скоро без акцента. Деловао је као прави
интелектуалац. Он је наставио истрагу отприлике где је мајор Коста Вучинић завршио свој део
посла - то јест о догађајима у Хрватској и Словенији.
Мајор ме је прво упитао да ли познајем потпоручника Стевана Опачића. Рекао сам да ми је
то име познато, мада не могу одмах да се сетим о коме се ради. Иследник ме је подсетио да се
Опачић налазио на служби у Свесветама и питао ме да ли сам тамо свратио приликом кретања
према Марибору. Опачић је био мртав и њему више није могло да се помогне, али нисам желео да
без потребе мешам његове пријатеље у мој проблем. Зато сам упорно одрицао да сам се у то време
нашао са Опачићем, јер сам добро знао да истрага не поседује о томе никакве доказе, нити мајор
Трост може да повеже моје дезертирање са Стеваном Опачићем. Постојале су само јаке сумње, али
то није било довољно. Мајор је зато убрзо дигао руке од приче о Стевану Опачићу.
Наредне недеље истрага мајора Троста је одмах почела да се врти око најважнијег догађаја у
Словенији - око борбе код карауле када су погинула два граничара ЈНА. Оптужница ме је теретила
да сам заједно са Кулушићем прихватио борбу и да су том приликом погинули припадници
Југословенске армије. Моја је одбрана била врло проста и због тога изузетно ефикасна. Тврдио
сам да смо Свето Кулушић и ја стигли у Марибор тек 15. децембра 1953. године, дакле читав дан
после окршаја код карауле.
Истрага није поседовала никакве доказе да установи када смо тачно стигли у Марибор, нити
када смо ишли у правцу границе. Код саме карауле ниједан граничар нас није видео. С друге
стране, тих дана, због лошег времена, нису примећена, а још мање ухваћена друга лица на истом
граничном сектору. Стево Опачић је био мртав, па није било живих сведока. Само простом
дедукцијом, истрага је закључила да смо ми убили пограничне органе, ми и нико други.
Мајор Иван Трост је био убеђен у моју кривицу, али је добро знао какве му тешкоће предстоје
да то докаже. Суочавање са граничарима није бацило никакво светло на догађаје код карауле.
Војници су отворено изјавили да ме никада пре у животу нису видели. Морам да признам да је
мајор водио истрагу савесно и беспрекорно. Није жалио труда да утврди чињенично стање. Лично
је ишао до карауле, али се вратио празних руку. Никада није дизао свој глас и свега сам га једном
видео да је пао у ватру. То се десило када је сазнао да је капетан приликом хапшења испалио два
метка из мог револвера. Стручњаци касније нису могли да утврде да ли је револвер употребљен
за време окршаја код карауле.
Са аутоматима истрага није имала више среће. Њих су војници нашли у потоку и док су их
предали својим официрима наши отисци прстију су нестали. А шмајсери су зарђали. У узбуђењу
после окршаја нико се није сетио да сними отиске наших стопа. Сутрадан је све покрио снег.
После пола године истраге мајор ми је саопштио да је истрага, што се њега тиче, завршена, и
да је послао цео материјал у Београд на разматрање. По његовом мишљењу, до суђења је могло да
дође у кратком року и саветовао ми је да узмем војне адвокате. Препоручио ми је капетана Антона
Лудвига и капетаницу Аничку Азно. Захвалио сам се мајору Тросту, пријатно ме је изненадило
његово поштење и при растанку смо се чврсто руковали.
Опет сам седео у ћелији и чекао да ме неко прозове. Прошло је опет неколико недеља. док ме
нису поново позвали у истражну собу, где сам затекао једну жену са чином капетана. Пришла ми
је раширених руку и весело рекла:
- Аха. ви сте онај поручник што је починио чуда на граници! Ја сам капетан Аничка Азно,
ваш бранилац.
Морао сам да се насмејем стежући јој руке. Ова жена средњих година, са плавом косом и
теном као да је управо стигла са мора, уливала је поверење. Поставила ми је читав низ питања
о мом случају. Обећала је да ће ме поштено заступати на процесу, а да ће стратегију за одбрану
почети да припрема чим добије оптужницу.
Време је пролазило и ја сам сваког дана очекивао оптужницу из Врховног јавног тужилаштва
из Београда. Рачунао сам да ће суђење да се одржи у Љубљани. Једва сам чекао да прође суђење,
без обзира на пресуду. Био сам прилично сигуран да ме не могу осудити на смрт због недостатака
доказа.
Када су ме следећи пут позвали у канцеларију сматрао сам да ће ми бити уручена оптужница
или да ме зове адвокат да припремамо одбрану. Тамо сам, међутим, опет затекао мајора Ивана
Троста. Држао је у рукама акт-ташну, док су му чизме биле блатњаве скоро до колена. То ми се
учинило необичним, јер мајор је увек пазио на своју униформу и деловао је елегантно. Саопштио
ми је да се истрага продужује за шест месеци. Истакао је да то није била његова препорука,
него да је одлуку донело Веће врховног суда, којим је председавао генерал-мајор Тописављевић.
Био сам љут због тог одуговлачења, оптужио сам мајора да није у стању да заврши истрагу.
Мајор ми је потпуно мирно одговорио да је урадио све што је могао да оконча истрагу. Показао
ми је копију своје писмене препоруке да свака даља истрага не служи никаквој сврси и да је
пожељно да до суђења дође што пре. Извинио сам се мајору Тросту, али то није поправило моје
расположење. Тај дан ми је био малерозан. Један стражар ми је саопштио да је моја сестра дошла
да ме посети, али да јој нису допустили да се види са мном. То ме је нарочито тешко погодило,
јер већ толико дуго времена нисам видео ниједног члана моје породице. Када сам први пут видео
мајора Прпића приликом инспекције, упитао сам га зашто није допустио мојој сестри да се види
са мном. Мајора је изненадило питање, јер није претпостављао да сам сазнао за посету. Промуцао
је да сам још увек технички под истрагом и да према прописима немам право на посете. Почео
сам да вичем на мајора. Када ми је он подвикнуо да ми никада неће дозволити посету зграбио сам
порцију са храном, коју су управо тада сервирали, и бацио му у лице.
Сав усплахирен, мајор је одјурио и већ после неколико минута позвали су ме на рапорт. У
међувремену, мајор Прпић обукао је чисту униформу, али није стигао да затегне опасач. Када сам
ушао и салутирао, он се тргао и каиш је пао на земљу. Приликом пада пиштољ је испао из футроле
и зауставио се код мојих ногу. Полако сам се сагнуо и узео пиштољ у руку. У канцеларији смо се
налазили само нас двојица. Гледали смо се неколико тренутака напето. Разне мисли пролетеле
су ми кроз главу, али сам добро знао да би свака моја акција била узалудна. Вратио сам мајору
Прпићу пиштољ без речи. Блед од страха и понижења, узео је пиштољ, а на мој рапорт је тотално
заборавио.
После одлуке да се продужи истрага имао сам утисак да ми дани још спорије пролазе.
Нарочито су ми ишле на живце сталне инспекције. Официри ЈНА и Коса, изгледа нису имали шта
друго да раде. него да обилазе војне затворе. Ја сам тада почео да правим планове да побегнем из
љубљанског затво-ра. У Земуну је то било немогуће. Имао сам статус “опасног затвореника” и зато
су ми увек давали ћелије из којих је постојала најмања нада за бекство. У Љубљани је било друтачије.
Зграда војног затвора у престоници Словеније подигнута је још за време Марије Терезије.
Истражни затвор налазио се близу војног суда и аутокоманде. То је била зграда на два спрата ограђена
зидом високим осам метара. На врху зида спроведена је бодљикава жица и жица са струјом. На
четири угла постављене су карауле у којима су вребали стражари наоружани пушкомитраљезима.
У самом затвору налазило се на служби око стотинак стражара. Они су патролирали, не само
кроз ходнике затвора него и по дворишту, које је могло за трен ока да се осветли рефлекторима са
караула. Поједини стражари имали су дужност да често гледају кроз шпијунке и тако контролишу
затворенике. После дугог размишљања, схватио сам да и из овог затво-ра не могу да побегнем.
Суђење у Емони
У пролеће 1955. године позвао ме мајор Иван Трост у своју канцеларију. Саопштио ми је да је
истрага коначно завршена. Цео материјал послао је Врховном војном тужилаштву у Београд и сада
је још једино остало да чекам оптужницу. Добио сам дозволу да се састанем са својим браниоцем,
капетаном Аничком Азном. Саопштио сам јој да је истрага завршена и да чекам оптужницу из
Београда. Другарица Азно је поновила своју одлуку да ме заступа на суду.
После месец и по дана уручена ми је оптужница. Држао сам у рукама
документ у коме се међу параграфима могла наслутити моја судбина. Вратио сам се у ћелију
и почео пажљиво да читам. Све у свему, оптужница ме је теретила за пет кривичних дела. Први на
листи је био параграф 342, ставка 2, за покушај илегалног бекства у иностранство. За време рата
најмања казна за ово дело је пет година, а предвиђена је и смртна казна. За време мира, међутим,
максимална казна је 12 година.
Параграф 135, став 2, теретио ме је за кривнично дело убиства. Казна од 5 година робије до
смртне казне. Параграф 118 за ширење непријатељске пропаганде. Казна је варирала од једне
године до смртне. Параграф 331: напад на војне органе при вршењу званичне службе. И још један
параграф за конспирацију против политичког уређења у Југославији.
Нисам се уплашио овако опширне оптужнице. Ја сам био преокупиран суђењем, које је
било заказано за 26. јули 1955. године. Тог јутра дозволили су ми да се обријем и да обучем
чисту униформу. Око пола девет појавио се у пуној парадној униформи један потпоручник да ме
спроведе до судске сале. Поред њега налазила су се два војника са немачким шмајсерима преко
груди. У ходнику суда ме је сачекала Аничка Азно и пожелела ми срећу. Приметио сам читаву
групу официра и подофицира у ходнику. Сви су они позвани да сведоче против мене. Тачно у
девет сати уведен сам у салу број 118 на другом спрату Војног суда у Љубљани.
Када сам ушао судије су већ биле на својим местима. На десној страни налазио се тужилац,
док се мој бранилац поставио одмах поред мене. Иза моје столице седели су војници из обезбеђења
са шмајсерима у стању приправности. На средини судијског стола, накићен орденима као лутке у
античкој радњи, поносно се испрсио генерал-мајор Јозе Шегедин. Он ми је упутио неколико
значајних погледа као да је хтео да каже: „Рекао сам ти ја да ћемо се још видети, причувај се
добро!”
Шегедин је важним гласом прочитао састав суда: председник суда генералмајор Јозе Шегедин,
судија потпуковник Јанез Лотрић, судија потпуковник Владимир Јовановић, мајор Франц Голдић
и капетан Обрад Балтић. Оптужницу заступа потпуковник Иван Тлакар из Београда. Записничар,
војна службеница десете класе, Милена Топликар. Оптуженога Николу Кавају, ваздухопловног
поручника. брани капетан Аничка Азно.
После председника суда добио је реч јавни тужилац Иван Тлакар. Говорио је једнолично и без
нагласка, али врло
озбиљно, као да чита смртну пресуду:
Оптужени Никола Каваја био је официр Југословенске народне армије, али уместо да
брани отаџбину он је радио на рушењу нашег друштвеног система. Поручник Каваја је постао
члан тајне организације. Када су органи безбедности ушли у траг овој организацији Каваја се
налазио у ваздухопловној бази у Церкљу. Успео је да избегне хапшење и заједно са својим другом
Светиславом Кулушићем настави рад против наше државе као дезертер и илегалац. У року од три
месеца он је извршио тешка кривична дела која су кулминирала ликвидирањем два припадника
ЈНА на граници Аустрије 14. децембра 1953. године.
Издајници Каваја и Кулушић били су примећени на граничном рејону код карауле Горња
Кунгута. На позив граничних стражара да стану они су отворили ватру из аутоматског оружја и
заузели бојне положаје иза дрвећа. Стражар је отворио ватру на ове издајнике, а капетан Никола
Савовић, који се налазио у караули са групом војника, будних чувара наше границе, излетео из
карауле са својим војницима. Тада је одјекнула бомба коју су бацили ови бандити, а одмах затим
пала је и друга бомба. Капетана Франуловића разнела је бомба, јер га је једно парче погодило у
слепоочницу и одбило поклопац главе.Поред њега на месту је погинуо водник Мемедов, док је
водник Васиљевић касније подлегао ранама у болници. Оптужени Каваја у току истраге покушао
је да обмане истражне органе да није одговоран за ово дело...
Читање оптужнице трајало је скоро сат времена и изнурени потпуковник сручио се на своју
столицу. Питања је тада почео да поставља лично генерал Шегедин. Упитао ме је да ли се осећам
кривим за дела наведена у оптужници. Одговорио сам да се осећам кривим за дела дезертерства,
покушаја илегалног преласка преко границе и рада против комунистичког државног уређења. Али
одлучно сам порицао одговорност за смрт три граничара. То је био далеко најопаснији параграф,
који је био довољан да ме пошаље на стрељање.
Истакао сам да ме је потпуковник Иван Тлакар приказао у врло лошем светлу, што је чудно
јер је за своју службу од 1948. до 1953. године више пута похваљен, па чак и одликован. Генерал
Шегедин је заједљиво приметио да то нема никакве везе са самим суђењем, па се према томе не
може узети у обзир. После његовог говора прешло се на саслушавање сведока.
Сведочили су преживели граничари, али они нису рекли ништа ново, па су само понављали
верзију догађаја код карауле. Њихове изјаве биле су углавном истините и ја нисам имао никакве
приговоре. Главни параграф целе оптужнице сводио се на смрт два граничара, који су погинули у
борби са непознатим лицима. И поред бројних сведока из ове карауле ниједан није рекао да ме је
препознао. Неки су чак чврсто веровали да их је напала група од седамосам људи. И поред сталног
притиска војног тужиоца војници су тврдили да нису никога видели за време борбе. Тужилац је
почео да ми поставља унакрсна питања, али ништа ново није сазнао од мене. Поновио сам да нисам
био на државној међи и да нисам убио граничаре ЈНА. Чак је истакао да у крајњој линији није
важно да ли ћу да признам ово дело. јер ће суд стећи своје мишљење према сопственом нахођењу.
Тада је устао мој адвокат протестујући да суд треба да интересује једино материјална истина,
а не мишљење поје-динаца, без обзира који положај заузимају. Чауре које су нађене после борбе
не доказују ништа, јер руски пиштољ марке „ТТ” био је у широкој употреби у армији и свако је
могао да га користи. Чак су и многи цивили поседовали овај пиштољ. Исто се могло рећи и за
метке шмајсера, јер их је поседовао велики број припадника армије и милиције. Осим тога, ни на
једном шмајсеру нису пронађени отисци прстију оптуженог. Експерти за ватрена оружја изјавили
су под заклетвом да је немогуће утврдити да ли је Каваја употребио свој пиштољ, јер је капетан
Шаровић - по сопственом признању - испалио два метка код карауле.
Резоновање капетана Аничке Азно оставило је снажан утисак због своје логике. Мада су
сви одреда у сали били потпуно убеђени у моју кривицу, одбрана мога адвоката није се могла
лако одбацити. Тада сам приметио да пуковник Јанез Лотрић спава на својој столици. Затражио
сам реч и повишеним гласом рекао:
За време овог суђења стално слушамо да је најважније да се утврди права истина. Од мене се
захтева да у име правде говорим истину. У исто време један од судија спава. Ето, колико је њему
стало да сазна праву истину!
Продрмали су пуковника да се пробуди и у сали се створила непријатна атмосфера. Генерал
Шегедин покушао је да спасе ситуацију:
Ако, оптужени Каваја, хоћете да прикажете овај суд да не жели да утврди истину, онда се
бацате блатом на нас све овде. Због тога вас опомињем да ако видим још један овакав испад, ми
ћемо вас одстранити из суднице. Ми можемо да обавимо суђење и без вашег присуства.
Опет сам узео реч:
- Друже генерале, ја се питам зашто данас присуствујем овом суђењу. У позиву јасно стоји да
војни суд може да изрекне пресуду и без присуства оптуженог. Ја се налазим под истрагом пуних
18 месеци. За то време истражни органи нису жалили труда да пронађу истину. Данас нисам
стекао утисак да се тражи истина, него осуда. Овај суд је само инструмент у рукама Комунистичке
партије, чија је главна брига да се обрачунава са противницима режима. Пред оваквим судовима
изричу се пресуде тешке робије и смртне казне синовима народа, а народ за то уопште не зна.
Питам се колико данас овде има представника народа...
Хтео сам још да говорим, али ме је генерал Шегедин пресекао и изјавио да је суђење
завршено.
Док сам чекао на клупи у ходнику, судије су решавале моју судбину. Прошла су скоро два сата.
Ја сам се стално питао да ли ће бити тачна прогноза мога адвоката. Онда су нас позвали да уђемо
унутра, где је у мртвој тишини председник суда генерал-мајор Јозе Шегедин прочитао пресуду:
- У име народа, на овом суђењу оптуженом поручнику Николи Каваји, суд је у саставу већа
донео пресуду да је оптужени проглашен кривим за кривична дела бекства, дезертерства, ширења
непријатељске пропаганде, што се на овом суду доказало и што је сам оптужени признао. За убиства
органа граничне страже суд је прогласио оптуженог кривим, али под сумњом. Због свега наведеног,
суд је донео одлуку да осуди поручника Николу Кавају на осамнаест година и шест месеци строгог
затвора и губљења чина и свих грађанских права, с тим да му се у казну ура-чуна време проведено
у истрази од 15. децембра 1953. године. Ова пресуда постаје правоснажна ако оптужени или јавни
тужилац не уложе жалбу. Уколико се буду жалили пресуда ће постати правоснажна после решења
жалбе оптуженог или војног тужиоца или обојице.
После тога генерал ми је рекао да могу да кажем своју завршну реч. Устао сам и одмереним
гласом почео да говорим:
О пресуди немам шта да кажем. Мада поступком нисам задовољан и нећу да се жалим. Казна
од осамнаест година робије није ме поколебала, нити деморалисала. Ја сам био свестан да могу да
очекујем најстрожу казну, али чврстог сам уверења да не постоји казна коју ја не могу издржати.
У току суђења називали сте ме издајником. Ја вас оптужујем у име поробљеног народа да сте
ви издајници. Оптужујем потпуковника Ивана Тлакара који је служио све до 1943. године као
усташки официр и онда прешао у партизане. Погазио је заклетву коју је дао свом поглавнику Анти
Павелићу. Зар ви нисте издајник, друже генерале, ако сте положили пре рата заклетву Краљу и
Отаџбини? И сутра, ако затреба, ви ћете променити свога господара!
Шта сте урадили са хиљадама својих другова са којима сте се заједно борили да дођете
на власт? Ја ћу вам рећи. Начелника генералштаба Арсу Јовановића убили сте у његовој
канцеларији у Београду и онда бацили његово тело на румунској граници. Дојучерашњег свог
хероја прогласили сте за издајника. Шта сте урадили са адмиралом Мићуновићем? Шта са
генералом Владом Петричевићем? Шта са вашим прослављеним ваздухопловним пуковником
Мирком Шћепановићем? Где је генерал Петар Драпшин, командант тенковске армије? Где је
најмлађи Титов генерал Славко Родић? Шта је са Титовим замеником Иваном Милутиновићем?
Сви су они ваши хероји и све сте одреда прогласили за издајнике и убили на најзвсрскији начин.
Ко је издајник, друже генерале: ви или ја?
Вероватно једини разлог што су ми дозволили да овако говорим био је њихова збуњеност
и смушеност због које нису могли тренутно да реагују. У потпуној тишини напустили смо салу.
Срдачно сам се руковао са капетаном Аничком Азном и најлепше се захвалио на њеној подршци.
- Добро је што нисте одржали говор на почетку суђења - шапнула ми је -сигурно би вас
осудили на смрт!
У затвору је моја пресуда углавном добро примљена, јер су многи мислили да ми не гине
смртна казна. Једино је гласно негодовао мали потпоручник Лазаревић:
- То тако не може да остане - климао је он главом. - Врховни војни суд ће ти смрсити конце. А
ако ни од тог суда не буде ништа, да знаш да те чека мој шмајсер. Ја ћу те изрешетати као сито.
Одавно сам научио да не придајем важност изјавама потпоручника Лазаревића. Скренуо сам
му пажњу да гледа своја посла, „иначе ћу ти забити главу у клозетску шољу!” После тога ме је
оставио на миру.
Сместили су ме у ћелију број пет, у којој је био официр Фазлија, ког су стрељали. По зидовима
је исписао пароле, тако да сам се неко време забављао читајући Фазлијине изливе мржње према
комунистима.
Неколико дана касније сазнао сам да се тужилац није жалио на пресуду, па је она постала
правоснажна. Према правилима казнионице преместили су ме у
војно-судски затвор, који је, такође био у згради Седмог корпуса. Добис сам собу са два
кревета. У једном сам затекао потпоручника Милутина Мршуља, осуђеног на дванаест година
због дезертерства и покушаја бекства. Често је тражио од стражара већу порцију хране и због тога
им се улагивао. Говорио сам му да као официр и политички осуђеник мора да има свој понос и
углед. Плакао је и говорио да је робија дуга и да мора некако да преживи.
- Мизеријо једна, - викао сам на њега - добро знаш да је свака робија тешка! Зашто се онда
ниси покорио Титу кад се сада свега плашиш? Овде те нико неће убити, једино неко од затвореника,
ако их будеш цинкарио!
Стражар је чуо наш разговор. па ме је пријавио мајору, јер, наводно, хоћу од Мршуља да
направим бунтовника. Управник затвора је зато Мршуља одмах преселио у другу ћелију. Одахнуо
сам, али не за дуго.
Довели су ми затвореника, који се представио као књижевник Михаило Лалић. Био је осуђен
јер је „шпијунирао за неку страну силу”. Из неких разлога овај цимер ми је био сумњив. Нисам
био сигуран да ли је то заиста писац Михаило Лалић или можда неки потказивач Коса. Питао сам
се у себи: зар би писац Лалић био у војном затвору? Ту нешто није било у реду, али нисам знао
шта.
После неколико дана писац Лалић ми је предложио да побегнемо из затвора. Претварао сам се
да пристајем. Поподне су га већ одвели на саслушање, када ми је један војник, мислим да се звао
Мирко, рекао да се чувам „тог Лалића”. Чим се вратио натраг у ћелију, зграбио сам га за гушу.
- Задавићу те, говори ко те је послао код мене?
- Официр Коса ми је обећао смањење казне ако те наговорим да бежиш.
Хтели су да те убију!
Ударио сам „писца” Михаила Лалића столицом по глави. Онда сам позвао стражаре да га
изнесу напоље.
Отприлике после месец и по дана добио сам званичну пресуду из Београда. Није више било
сумње да су ме комунисти осудили да следећих осамнаест и по година будем иза решетака. То ми
је саопштио лично мајор Иван Трост. који ме је посетио са тројицом виших официра:
- Сматрам да сте обавештени да је вашу пресуду потврдио Врховни војни суд. Мислим
да морате и поред строге казне да будете задовољни, јер је могло да буде и много горе. Нигде
није речено да морате да проведете свих осамнаест и по година у затвору. Ако будете пазили на
своје понашање. увек ће постојати нада за помиловање. Морате да обуздате свој темпсрамент, У
истражном затвору постоје против вас разне тужбе и већ су многи официри стекли уверење да сте
непоправљиви. Ја тако не мислим и зато сам овде. Све молбе за помиловање пролазе кроз мој суд,
који остаје надлежан за ваш случај!
Био је то мој последњи сусрет са мајором Иваном Тростом. Врло брзо сам пребачен у казнено-
поправни дом у Марибору. Лукави управник затвора у Љубљани се једини радовао мојој сеоби.
Ставили су ми лисице на руке и спровели ме у ходник, у коме је већ било двадесет и шесторо
осуђеника. Везали су нас по двојицу, а онда провукли још један ланац од челног до задњег у
колони. С тешком муком смо ушли у камион. Чим смо напустили љубљанску казнионицу заорила
се песма: „Доле ланци и окови, чим се вежу соколови!” да виде шта се то дешава. Мајор је наредио
шоферу да настави пут великом брзином. Била је ноћ када су нас пребацили у други затвор.
Казамат у Марибору
У Марибор смо стигли у три сата ујутро. Главна робијашница се налазила у Побрешкој улици,
број 20. Око ње биле су болница, лудница, породилиште, једна касарна и река Драва. После пријема
и карантина добио сам ћелију број 143, на другом спрату. Ћелија до моје, број 142, била је празна.
У њој је некада три године провео Јосип Броз, па су комунисти од ћелије направили Титов музеј.
Ђацима су причали да се Броз борио против капиталиста, а у ствари, провалио је са илегалцима у
неку цркву у Загребу, па је ухваћен на делу као лопов.
Живот у мариборском казамату био је напоран. Устајало се у пет и тридесет. До шест сати
намештали су се кревети и умивали смо се. Због превелике гужве у купатилу, многи се нису
умивали. Кафа. горког и непријатног укуса, дељена нам је тачно у шест сати ујутро. Срећом, била
је топла. У шест и тридесет смо, у колони по четворица, одлазили на поправни рад. Радионице
су се налазиле у затворском кругу, одељене зидом од главне казнионице у којој је било 2.500
затвореника.
У десет смо имали паузу од десетак минута, да би без престанка радили све до два по подне.
Тада смо враћани у блокове затвора на ручак. У порцији је, углавном, била нека неидентификована
чорба, највероватније од пасуља. Уз много среће неко од нас би у чорби нашао по које зрно. Понекад
смо добијали грашак или репу, са црвима. Изгладнели, јели смо све што нам се нудило, па и црве.
Старији осуђеници су нам причали да су се једном због тога жалили Моши Пијади. Он им је, док
је био у посети овом казамату, одговорио:
- Затвореници нису у затвору да их ми гојимо, него да им ребра бројимо!
У затвору смо носили униформе сиве боје са пругама. Имали смо на ногама цокуле. На грудима
смо имали бројеве, а на леђима натпис: КПД. Био је исписан јаркоцрвеном бојом. Ми смо ту шифру
„Казнено-Поправни Дом - КПД» одмах прекрстили у паролу „Краља Петра Добровољци». Чим су
Мариборчани чули са ову паролу побунили су се па нам је управа затвора променила униформе.
Више није било ни пруга, ни натписа КПД.
У то време управник казнионице у Марибору био је резервни пуковник Иван Плошт, заменик
му је био мајор Авдић. Пуковник је као шпански борац и некадашњи командант партизанског одреда
имао велики углед код комуниста. Трудио се да тај углед сачува. Главни затворски психијатар, а
уједно и референт за културу, био је један високи мајор, који је имао огромну главу па смо га
прозвали Коњска Смрт. Пре рата је био кочијаш, а чин мајора је зарадио у шуми. Затвореним
интелектуалцима, које је требало да култивише, мајор Коњска Смрт служио је за подсмех.
Водник Митић, који је увек имао неке оригиналне идеје, одлучио је да изиграва лудака, не
би ли лакше преживео робију. Тако је стигао до нашег психијатра. Кад му је мајор Коњска Смрт
рекао да седне на столицу, водник Митић је сео на патос. Мајор је узео монокл и дуго посматрао
водника. Онда га је упитао:
- Зашто људи носе капе?
- Да их не бије промаја!
- Зашто човек једе?
- Да би могао да прди!
- Зашто људи носе одело?
- Да сакрију своју срамоту - одговарао је Митић.
Психијатар звани Коњска Смрт, који је многе здраве осуђенике послао у лудницу, овог пута је
водника Митића послао у изолацију.
Командант обезбеђења затвора у Марибору звао се Рибник. И пре рата је био затворски чувар,
па је казамат постао његова друга кућа. Ту је добио чин мајора. Неки су причали да је Рибник и
Тита пазио у овом затвору. Једном приликом рекли смо му у лице да је служио и краља Александра,
и Хитлера, и Тита и да зато мрзи и себе и нас. Ради примера казнио је једног подофицира слањем у
бункер, али је после био много човечнији. Више се нико од нас није плашио мајора Рибника.
Страх и трепет, међутим, био је затворски комесар. потпуковник Здјелар. Имао је обичај да
позива политичке осуђенике у канцеларију и да тражи њихово покајање. Ко се не би покајао мајор
Здјелар га је кажњавао самицом. За непослушне најстрашнија мера била је изолација. По закону,
такву одлуку могло је да донесе само Министарство унутрашњих послова Словеније, али управа
казамата није имала времена да разговара са полицијом. Предлог управе био је бланко оверен, тако
да је казна изолацијом изрицана у трену. Затвореници су слати у подрумске самице, где су остајали
неколико недеља изоловани и од нас и од своје родбине. Зато се често дешавало да рођаци помисле
да је неки осуђеник преминуо, јер им се недељама није јављао.
Не знам зашто, али управа затвора ме је распоредила у радионицу за столарију. Учио сам да
правим намештај. Нисам се превише трудио, јер ме тај занат није интересовао, јер сам од осталих
робијаша добио препоруку да се не истичем. Ко је био превише ревностан на послу добијао је
батине, а неки осуђеници, који су се радом улагивали управи, линчовани су. Ми, војна лица, свесно
смо саботирали производњу.
Нисмо желели да нас претварају у раднике и занатлије, и да наше производе извозе у
капиталистичке државе. Управник затвора, и сам официр, ценио је наш став и није нас због тога
превише прогањао.
С временом је радна дисциплина у мариборском казамату попустила. А како машине у
радионици нису биле осигуране, због непажње, многи затвореници су страдали. Водник Митић,
који је био један весељак, вредан и забаван човек, радио је на гатеру. Занесен својим шалама,
у једном тренутку се саплео и пао право на сечиво гатера. Пре него што је ико од нас могао да
реагује, велика гиљотина је воднику Митићу одсекла главу.
Неколико дана после ове трагедије пронеле су се гласине да управник затвора Иван Плошт
одлази на лечење. Преко ноћи, режим у затвору се променио. Дисциплина је пооштрена толико да
смо кажњавани и за ситне прекршаје. Једне ноћи пробудио ме је рафал тешког митраљеза. Кад сам
провирио кроз прозор заслепила ме је светлост из огромних рефлектора. Ујутро сам сазнао да је
стража на зидинама казнионице изрешетала осморицу бегунаца.
Група политичких затвореника из механичке радионице исковала је себи мердевине. Суботом
су у купатилу изрезали решетке и кроз прозор изашли у двориште. Када су кренули преко зида
напоље, потпуковник Авдић, који их је чекао у заседи, наредио је паљбу. У киши метака сва
осморица затвореника је страдала на лицу места.
У априлу 1957. године на згради затвора у Марибору истакнута је велика црна застава. Брзо
су се пронели гласови да је Јосип Броз убијен. Нервозна управа затвора наредила нам је да се
сакупимо у дворишту. Преко разгласа нам је саопштено да је умро „друг Моша Пијаде”. После те
вести емитовали су нам снимак Титовог говора. Узнемирени овом врстом пропаганде политички
затвореници су почели да вичу: „Данас Моша - сутра Тито!”
То смо сви ми прихватили, па је двориште одјекивало од скандирања „Данас Моша - сутра
Тито!” Одједном се на раменима осуђеника појавио генерал Бирцлин, који је почео свој говор:
- Чујем повике да се обрачунамо са стражарима. То је погрешно. Стражари су само службеници
режима који је нас лишио слободе. Овог трена на нас су уперене цеви митраљеза. Ми немамо
оружје. Не смемо да дозволимо крвопролиће. Предлажем зато да смрт зликовца Моше Пијаде
прославимо генералним штрајком!
Запаљена маса није хтела да слуша. Једна група затвореника потпалила је нашу столарску
радионицу. Сав намештај намењен Американцима је изгорео. Већина је устукнула и покушавала
да организује генерални штрајк.
Изненада се пред нама појавио управник Иван Плошт. Упозорио нас је да је затвор опколила
војска са тенковима. Заплашени осуђени криминалци су, додуше, после неколико сати, од-устали
од побуне. Ми, политички затвореници смо наставили са штрајком. Повукли смо се у своје ћелије
и издржали шест дана без икакве хране.
То је приморало управу да преговара са нама. У почетку није било никаквих резултата, јер
смо ми захтевали да из Београда дође специјална комисија и утврди кривицу и одговорност људи
из управе за смрт осморице затвореника. Наш захтев је само делимично испуњен. Из Љубљане су
дошла тројица високих официра Министарства унутрашњих послова Словеније. Њихова истрага
је открила многе неправилности у руковођењу затвором. Предложено је чак да мајор Авдић за
казну буде премештен из Марибора. Ми смо прекинули штрајк. Међутим, само што је ова комисија
отишла из Љубљане је дошло тајно наређење да сви штрајкачи буду кажњени. Генерал Бирцлин
је био на листи од сто двадесет затвореника за изолацију. Пуна три месеца провели смо у својим
ћелијама потпуно изоловани од осталих људи.
У лето 1957. године тек што смо изашли из изолације, прочуло се да нам у посету долази
делегација Међународног црвеног крста из Женеве. Управа затвора озбиљно се припремала за
ову посету. Добили смо нове униформе, а зграда је окречена. Да би оставили што бољи утисак
руководиоци су одлучили да делегацији хуманитараца из Швајцарске покажу само један блок
са ћелијама, амбуланту, библиотеку и њихове канцеларије. Када су се појавили људи из Женеве,
угледали смо међу њима једног удбаша који им је служио као водич и преводилац. На сва љубазна
питања хуманитараца он је одговарао, уместо нас затвореника, са осмехом или би преводио наше
речи како је њему одговарало. Готово све политичке затворенике овај удбаш је представљао као
обичне криминалце. За једног студента је рекао да је у нервном растројству убио своју жену.
Ти странци су са дивљењем разгледали затвор, а један је гласно приметио да таквих поправних
установа нема ни на Западу. Кад су пришли Драгану Тошићу, том студенту из Сарајева, који је
робијао због вербалног деликта, он им је као из топа на енглеском рекао у лице:
- Ваш преводилац вас обмањује. Испричао вам је дирљиву, али измишљену причу о мени. То
све, међутим, није истина. Нисам криминалац, и нисам никога убио, нити сам се икада женио!
У двадесетој години осуђен сам на двадесет година робије јер сам припадао једној политичкој
организацији која се бори против режима. Мој једини злочин је што желим слободу и што сам то
гласно рекао!
Пренеражени чланови управе покушали су да спрече Тошића да говори. Хуманитарци су
махали рукама и говорили му да настави. Тошић је нагло скинуо кошуљу и показао ожиљке од
батинања, надувене нокте на прстима и искривљена ребра.
- Кад сам молио да ме убију, јер нисам могао да поднесем мучење, речено ми је да је то блага
казна за мене. У овом затвору има више политичких осуђеника него криминалаца. Ми хоћемо
слободу политичког говора! Тражимо поштовање наших права! Зар је то злочин? Реците то вашим
владама. Нама је потребна ваша помоћ!
Тада су стражари зграбили Драгана Тошића и напросто га одвукли у ћелију. Управник је
делегацији из Женеве објашњавао да је „момак полудео од гриже савести и прича свашта”. Посета
је нагло прекинута, тако да ми никада нисмо сазнали какав извештај је написан Међународном
црвеном крсту у Женеви о казамату у Марибору.
Затвореник Виктор Перш
Дани и месеци су споро пролазили у овој казнионици. У том великом скупу затвореника
свако је, па и ја, тражио себи одговарајуће друштво. Поред генерала Бринцлина и још неколицине
официра, желео сам да упознам и неког Словенца. Био ми је потребан неко ко познаје Словенију,
у случају да одлучим да побегнем из затвора. Мене мисао о бекству никада није напуштала, јер
сам веровао да људи који се жртвују увек нађу начина да остваре свој сан о слободи. Тај мој сан је
почео да се остварује савим случајно. Ја тога чак нисам био ни свестан.
Једног дана неки затвореник ударен ногом у стомак, пао је на земљу у дубоку несвест.
Прискочио сам му, раскопчао кошуљу, дао вештачко дисање и једва га повратио. Блед и исцрпљен
затвореник је сео на оближњу клупу, а ја сам наставио са осталима да играм фудбал. Сутрадан тај
човек ми је пришао да ми се захвали на помоћи. Рекао је:
- Ја сам Виктор Перш, бивши артиљеријски поручник. Осуђен сам због ширења непријатељске
пропаганде!
Ућутао је. Није одавао утисак снажног мушкарца. Његова плава коса и пегаво, бледо лице нису
одавали његову одлучност. Тек када смо се мало боље упознали, увидео сам да из његових речи избијају
снага и упорност, које његово лице није показивало. Сазнао сам да његови родитељи живе у кући
поред аустријске границе, да одлично познаје Марибор и околину. И што је било најважније за мене,
да немачки говори као матерњи словеначки језик. Тада сам схватио да је то мој сарадник у бекству.
Виктор ме је упознао са својим најбољим пријатељем Емилом Делибашићем. Због рањавања
на граници и тровања једна рука му је била одсечена, Био сам резервисан према њему као инвалиду,
али сам брзо схватио да је и Делибашић спреман на све само да се докопа слободе. Када смо се
спријатељили почели смо отворено да планирамо бег. Виктор Перш је био нестрпљив. Није хтео да
чека „повољну прилику», већ је желео сам да је створи. Случај осморице побијених затвореника
није га обесхрабрио. Викторова идеја је била да се најлакше може побећи из затворске болнице.
У њој је обезбеђење било најслабије. Проблем је био то што је Виктор Перш био потпуно здрав.
Једном приликом Виктор ме је толико убеђивао да ме је просто натерао да га неком шипком
ударим по прстима. Лева рука му је одмах отекла и Виктор је пребачен у амбуланту. На његову
несрећу, дежурни лекар му је само превио прсте и дао му неколико дана поштеде од рада. Тако је
бекство Виктора Перша пропало.
У међувремену, ситуација се у затвору толико променила да смо и ми наше планове о бекству
морали да мењамо. Крајем лета 1955. године у казамату су се ненадано појавили чланови неке војне
комисије. Предводио их је један бркати пуковник. Како је дошла, та комисија је тако нагло и отишла.
Ми смо са-мо нагађали да су дошли да воде неке војне осуђенике. Онда је неко од затвореника
рекао да је чуо да се ти затвореници пребацују на Голи оток. Била је то најгора казнионица у
Југославији. Гомила камења окружена морем. Острво без растиња и питке воде. И без наде за бекство.
Једне вечери чувар је промолио главу у моју ћелију и викнуо:
- Никола Каваја, број 7719! Спреми своје ствари и буди спреман за покрет!
Схватио сам да ме воде на Голи оток. За многе од нас то је била смртна казна без суда.
Стражар ме је одвео у магацин, где је било још неколико затвореника. Спазио сам међу њима
Виктора Перша. Погледали смо се. И разумели се: „То мора бити сада! Ако живи стигнемо до
Голог отока, готови смо!”
Мени је остало још че наест година робије, а Виктору још девет. На том отоку није се дуго
живело. Већ се причало да тамо затвореници умиру као муве, изморени и сувих уста. Ниједном од
њих није успело да доплива до обале.
Стајали смо у реду и ћутали. Сви смо тупо гледали у под. Свако од нас је размишљао да
ли ће преживети Голи оток. Неко ме је повукао за рукав. Окренуо сам главу и видео Емила
Делибашића:
- Никола, хоћемо ли? - упитао ме је неопрезно пред затвореницима и цинкарошима.
- Наравно да хоћемо, идемо на далек пут. Шаљу нас на летовање на Јадранско море - покушао
сам да се нашалим.
- Какво летовање, ово је наш крај! - говорио је панично.
- Видећеш, није тако лоше као што се прича замотавао сам причу да стражар поред мене не
би схватио да мислимо на бекство.
Срећом, ред се окренуо и Емил није могао више да ми поставља опасна питања. У трену
сам ухватио поглед Виктора Перша. И он је као и ја схватио да је Емил Делибашић непоуздан
сарадник. Отписали смо га.
У двојним редовима кренули смо низ степенице. Кораци су нам одзвањали злобно. Врата
испред нас су се отварала, а иза нас затварала. Полако, трапајући, одмицали смо се од зграде
мариборског затвора. Док смо се кретали кроз двориште око нас се формирао обруч стражара
са машинкама у рукама. На крају њихове колоне стајали су камиони. После команде „стој”, пред
нама се појавио командант обезбеђења, који нам је издао упутства о понашању:
- За време вожње не сме да се чује разговор или песма. За сваки прекршај поднећу рапорт
команданту логора на Голом отоку. Са њим нема шале. Овде сте се проводили као у санаторијуму.
Тамо ћете пљувати крв и проклињати дан када сте се родили. Изабрали смо вас за Голи оток јер сте
ви најгори затвореници међу највећим издајницима наше отаџбине. Памет у главу и пазите шта
радите! Ко покуша бекство, биће убијен без опомене!
У другим приликама неко би одговорио мајору, али сада, чак је и тенерал Бирцлин држао
погнуту главу. Стрпали су нас у три камиона, који су лагано прошли кроз затворску капију на
улицу. Марибор је био пуст. У даљини су се назирали планински венци Алпа у Аустрији. Тамо,
на мање од двадесет километара налазила се слобода. Са катедрале се чуо откуцај сата. Поноћ.
Почињао је шеснаести август 1957. године.
Вожња није дуго трајала. Камиони су се зауставили на перонима железничке станице Марибор.
Под будним оком наоружаних стражара пребачени смо у два путничка вагона. На сваком вагону, на
вратима седела су по двојица војника ЈНА. На коленима су држали руске аутомате ППШ, калибра 7,63
милиметара и са добошима у којима је било по 72 метка. Сео сам до прозора, а Виктор одмах до мене.
Моја је десна рука била везана лисицама за Викторову леву руку. Воз је одмах кренуо. Напустили смо
Марибор путујући према југу. Сећам се да је било облачно. Био је шеснаести август 1957. године.
Ноћ је била спарна и дуга. Лисице на рукама су ме жуљале. Уморни затвореници су заспали
један другоме на рамену. И стражари су почели да дремају. Старији водник Иван Крањц је био
старешина вагона у коме смо се нас двојица налазили. Крањц је био Словенац из Крања, па смо
му ми дали то презиме. Био је висок, плаве косе и плавих очију и јак човек, али и доброћудан, јер
је разговарао са будним затвореницима. Водник обезбеђења је обилазио стражаре сваких десет
минута и будио их. Када смо нас двојица донели одлуку о бекству већ је био седамнаести август
1957. године. Виктор Перш је знао лозинку споразумевања са овим Словенцем, па је покушавао
да ступи са њим у дубљи разговор.
Виктор и ја смо чекали погодан тренутак за бег. Ситуација је била јако сложена. Одуговлачење
нам је одговарало, јер је пажња стражара опадала, али нас је кретање према западу одвлачило све
даље од аустријске границе. Зато сам Виктору очима давао знаке да гледа кроз прозор и одабере
тренутак за скок. То је ипак био његов крај.
У том чекању дошло је до смене страже. У нашој близини појавио се водник Иван Крањц.
Виктор ме тада дрмну лактом.
- Друже водниче, ја морам у клозет! - рекао је Виктор гласно.
Водник Иван Крањц је имао привезане кључеве од лисица код себе. Откључао је Викторову
лисицу, али не и моју. Шалио се:
- Шта је, добили сте пролив?! Прејели сте се сланине!
Виктор је устао и кренуо ка клозету. Водник га је утерао у клозет, али је оставио врата
отворена. Стражари су дремали. Крањц је држао цигарету и пушио. Вратио се до мене и сео. Тада
сам му се и ја обратио:
- Друже водниче, и ја морам у клозет. Покварио сам стомак.
Иван Крањц се шалио и на мој рачуп. Повео ме је у клозет на другу страну вагона. Ставио
је ногу у врата, гледао ме и пушио. Војници и затвореници наоколо су спавали тврдим сном.
Одлучио сам да више не оклевам. Кренули смо натраг ка нашем седишту. Када само дошли до
Виктора Крањц је опет нешто причао. Тада сам се нагло окренуо и онако у замаху ударио га у
чело из све снаге десном руком на којој су висиле дебеле старе лисице. Само сам приметио да је
од тог топовског ударца из окрета старији водник Иван Крањц одлетео на крај вагона и сручио се
на затворенике.
У скоку сам се нашао крај нашег прозора и разбио га лактом те исте десне руке. Свеж ваздух
ме је ударио у лице. Тргао сам се корак назад, залетео и главачке скочио кроз разбијено стакло.
Излетео сам као торпедо. Бол у десном рамену је био знак да сам пао на земљу.
Вагони су одмицали поред мене. Точкови су клопарали. Из траве у коју смо
пали при искакању из воза, гледали смо како се он вијугаво губи у даљини. Бекство је успело,
ту није било сумње. Мој пријатељ је био повређен од прозорског стакла. Ја сам био теже повређен
од њега. Осећао сам болове у читавом телу. Глава ми је напрсла и данас имам ожиљак на лобањи
и на десној руци од лисица. Било је то 17. августа 1957. године.
Скочио сам на ноге и јурнуо у оближњу шуму. Светлост из вагона је осветљавала околину.
Одјекнули су рафали из машинке. Нисам чуо метке, али сам и даље јурио као без душе.
- Никола, Никола! - викао је Виктор иза мојих леђа.
Застао сам на самој ивици шуме. Пуцњи се више нису чули, воз се изгубио у мраку. Викнуо сам:
- Викторе!
Дотрчао је до мене. Тешко је дисао. Држао се рукама за чело.
- Моја глава!
Ухватио сам га за руке и осетио топлу, лепљиву крв. Напипао сам дугу посекотину на челу.
Расцепао сам рукав своје кошуље и завио му главу.
- Држи је чврсто. Немамо времена. Ускоро ће потера. Да ли можеш да ходаш?
- Могу - промуцао је Виктор Перш. - Идемо! Знам овај крај, неће они нас никад наћи!
Нисам био сасвим сигуран да је Викторова рана безопасна, али сваки тренутак одлагања
могао је да буде фаталан за нас. И ја сам осећао бол у рамену, али на то се уопште нисам обазирао.
Кренули смо кроз густе шуме Словеније. Месец се повремено пробијао између облака и осветљавао
нам пут. Видело се да је Виктор тачно знао којим путем треба да идемо. Да сам био сам сигурно
бих се изгубио после пет минута.
Ишли смо тако сат-два без застајања. Виктор је тада почео да се умара. Крв је још увек текла
из његове ране и он се с муком кретао. Морали смо да станемо. Уверавао ме је да смо већ далеко од
пруге и потере. Застали смо поред једног поточића. Виктор је сео на камен и ја сам му опрао рану.
Поново сам је прегледао и није ми се учинила опасном. Али крв се још увек у танком млазу сливала
низ његово лице. Исцепао сам рукав на својој кошуљи и направио завој. Пажљиво сам га превио.
- Никола, останимо овде десетак минута - рекао је Виктор. - Мути ми се у глави и уморан сам.
Сложио сам се. Одједном сам и ја осетио страховит умор. Сео сам на земљу да се одморим.
Тек сам тада схватио да сам поново на слободи, после скоро четири године проведене по разним
тамницама Југославије. Раме ме је болело. Осећао сам умор у свакој кости, а граница се налазила
негде далеко пред нама. Знао сам да су за нама одавно кренуле потере. Овога тренутка траже нас
на све стране. Граничари су већ добили инструкције да поставе заседе на целом сектору границе.
Лежао сам на лишћу. Свеж ваздух улазио је у плућа. Осећао сам се сигурним у себе као
никада пре у животу. Кроз гране су се назирале звезде. Далеке звезде у слободном свемиру. Хтео
сам да се придружим некој од звезда. Тамо комунисти још нису стигли! Виктор је лежао поред
мене потпуно непомичан. Сигурно се осећао слаб због губитка крви. Морао сам да га пустим да
се одмори. Једино је он могао да отвори врата слободе за мене. Шта бих дао у том тренутку да
сам имао код себе свој шмајсер или бар мој пиштољ!
Лежали смо једно пола сата и онда сам одлучио да је крајње време да кренемо даље. Остати
на једном месту било је опасно. Продрмао сам Виктора, али он се није покретао. За тренутак сам се
уплашио да није мртав, али сам се умирио када сам чуо његово дисање. Захватио сам шаку хладне воде
из потока и пљуснуо га преко лица. То га је пробудило. Скочио је на ноге гледајући ме разрогачених очију.
Доста спавања, морамо даље! - викнуо сам.
Ишли смо полако, али најважније је да смо ишли без прекида. Према Викторовој процени,
налазили смо се једно осамдесет километара од границе. На први поглед то није нарочита
удаљеност. Али пут нас је водио стрмим планинама. Много времена треба да се пребацимо са
једног виса на други.
Већ је почело да се раздањује, а ми смо још увек ходали. Виктор је са највећим напором
подизао ноге. Неколико пута је падао и ја сам му помагао да настави пут. Стигли смо до једне
планине у Похорју. Виктор је застао пред једном пећином. Погледао сам га упитно.
- Овде ћемо да проведемо цео дан - рекао је зналачки. - Једном сам као планинар преноћио
у овој пећини. Овде нас никада неће тражити. У први сумрак крећемо даље. До „меје”, баш је
тако рекао, сад није далеко.
Мада ме је инстинкт терао да идем даље, схватио сам да је најбоље да га послушам. Провели
смо цео дан сакривени у пећини. Поново сам превио Викторову рану и на своје олакшање приметио
да је крв престала да цури. Дан нам је добро дошао да се одморимо. Тачно као што је Виктор
рекао, у први сумрак кренули смо даље. Он је ишао тако сигурно као да се креће по дворишту
своје куће. Имао сам утисак да би нашао пут са завезаним очима. Мени је једино остало да га
пратим у стопу. Тако смо ишли цело вече и целу ноћ. На свом путу нисмо никога спазили. Виктор
је пажљиво избегавао насеља.
Почело је да свањива. На истоку су се појавили први зраци Сунца. Одједном, Виктор је застао.
Румен јутра обојила је његове образе.
- Да ли знаш шта је ово? - упитао ме је гласом који је подрхтавао.
- Не знам!
- Пријатељу, ово је граница између Слободе и Пакла!
Направили смо још неколико корака и нашли се на територији Аустрије...
Било је рано ујутро 21. августа 1957. године. После четири дана хода, нашли смо се на тлу
Аустрије. Виктор је био у праву. Код села Свемиоборци дочепали смо се слободе. Једна аустријска
шибица, коју нађосмо у трави, јасно је показивала где смо. Па ипак, били смо опрезни.
Виктор је хтео, пошто је био сигуран да смо сада у близини села његове тетке, да одмах
кренемо код ње. Ми неколико дана нисмо ништа јели. Ја сам се успротивио и после дуже расправе
сложили смо се да најпре Виктор предвече оде сам до те његове родбине, па ако све тамо буде у
реду да се врати по мене.
- Тебе, Никола, овде на Западу нико не чека и ти имаш времена. Не журиш. А ја сав
треперим, од како смо прешли границу. Моја жена и двоје деце су ту на слободи. У логору су
за избеглице у Салзбургу. Очекују мене. Једва чекам да их видим. Последњу вест о њима добио
сам пре годину дана. Боже, како ли су и шта раде?
Прекинух га:
- Викторе, рано је да о томе размишљаш. Можда је ово место где смо, још увек Титова
робијашница. Било би боље да кренеш према селу, ако си сигуран да је то село твоје тетке. Ја ћу
те чекати овде, заклоњен овим гранатим и дебелим дрветом.
Он се сложи и крену. Било је негде око осам сати и вече је прелазило у ноћ. Док је мрак
освајао и шума постајала све тамнија, ја сам се, седећи заклоњен дрвећем и мраком, препустио
сећању. Дуги и трновити пут сам прешао и то баш од ове границе до данас.
У неко доба зачуше се кораци. Пуцкетале су суве гранчице.
- Каваја, Каваја!
Напрегох очи и распознах Виктора Перша. Приђох му. Мирисао је на ракију, али није био
пијан. Видело се да је весео што се све добро одигравало. Седосмо и он ми укратко исприча да је
све у реду и да нас тетка и теча чекају. Презалогајих нешто хлеба и шунке, што ми је он донео, и
кренусмо ка селу. Кад се нађосмо на сеоском путу, осетих неко чудно узбуђење. Први пут, после
скоро четири године бићу стварно слободан човек у слободној земљи и са слободним људима.
Виктор је ишао испред мене пушећи и не кријући жар цигарете.
У кући је било упаљено јако светло. Причекасмо код капије, док пред нас не изађе Викторов
теча, човек педесетих година. Рукова се опет са њим и са мном, па нас поведе у кућу. Ту нас дочека
једна средовечна жена са ћерком и рече ми да је она домаћица, а да је Виктор њен сестрић. Сто је
био пун хране али и ракије. Нарочито српске шљивовице, коју је Викторов теча са уживањем пио.
Ни Виктор није за њим заостајао. Покушавао сам да Виктора одвратим од пића, али ништа није
помагало. Виктор Перш је стално понављао:
- Овде смо сигурни и слободни, Никола! Ово је Аустрија и ту нема комуниста. Шљивку нисам
ни омирисао од како сам пао у затвор 1951. године.
Нисам му одобравао, да не би постао еуфоричан. Веровао сам да ћемо ујутро возом узети
правац Вилаг-Грац-Салзбург, али од тога не би ништа. Виктор је чим смо отишли у нашу собу,
тако јако захркао, да ни ујутро нисам могао да га расаним, па сам се и ја предао сну уморан и
исцрпљен. Пробудили смо се тек после подне око два сата. Средио сам оно мало ствари што сам
имао и пребројао новац. Те паре ми је дао мој брат од ујака, Драгиша Чађеновић, поручник ЈНА,
кад сам му ја био последњи пут у посети, пре преласка границе.
Било је то када смо Виктор и ја пролазили поред Марибора, па сам се ја ушуњао у град да
бих посетио мог Драгишу. Разлог за посету је лежао у мојој жељи да се уз братову помоћ докопам
оружја, мапа словеначке границе и нешто новца. Виктор Перш се бунио због тога, али сам га ја
оставио код Драве и увукао се неприметно у град. Било је топло, а ја сам био у плавој униформи,
али и у чизмама. Брзо сам пронашао Драгишин стан, али га нисам затекао код куће. Врата ми је
отворила његова млада жена, која ме је позвала да сачекам брата, док не дође из гарнизона:
- Сад ће Драгиша, обично је тачан. Да ми попијемо кафу и он ће доћи - рекла ми је снајка.
Тако и би. Драгиша Чађеновић је ушао у кућу и занемео када ме је видео. Његова супруга
није ништа приметила, пазила је сина у колевци. Малом је било око годину дана. После неколико
куртоазних породичних речи, Драгиша рече гласно да га жена чује:
- Никола, хајде да ти покажем Марибор. Нека се жена и мали одмарају!
Чим смо изашли на улицу брат ми је рекао:
- Никола, потере су за тобом. Реци какав план имаш, да ти помогнем да не страдаш?
- Драгиша, мени су потребне твоје топографске карте. Видео сам их у твојој официрској
торби. Дај ми онај „валтер” што ти је у кући и мало пара да имам за храну!
- Сачекај ме овде, све ћу да ти донесем!
Драгиша је то рекао гласом који је одавао његову журбу да ме се отараси што пре.
Стајали смо крај неке продавнице док смо разговарали. Када је Драгиша отишао у стан, ја сам
прешао преко улице и ушао у један улаз од зграде. Бојао сам се да се не врати са војном полицијом.
Појавио се врло брзо, али у цивилном оделу. Ја сам га сачекао да дође до продавнице, да видим да
је сам, па сам му се појавио иза леђа.
- Никола, ти мени не верујеш?
- Брате, такво је време дошло да ни себи не верујем!
То га је утешило. Разумели смо се.
- Да немам оно мало дете и ја бих са тобом - рече ненадано.
Дао ми је једну платнену торбу са стварима и ја сам се после брзог и кратког руковања
опростио од мог брата од ујака Драгипге Чађеновића.
Нисам знао да је то наше последње виђење. Драгиша је страдао у саобраћајној несрећи, а
њсгов син је израстао у дивног човека. Срели смо се много година касније у Крушевцу.
Из Марибора сам изашао без проблема, јер је била ноћ. Виктора Перша сам нашао поред
моста на Драви. Када је видео мапу, пиштољ и 25.000 динара обрадовао се.
Мене је пиштољ чинио сигурнијим, а Виктора новац. Обећао ми је да ће његов теча сигурно
да размени те динаре за шилинге. А да ће његова сестра од тетке Марија да се брине о мени. Није
баш тако било.
Викторова сестра од тетке, дошла је око пет сати после подне, јер је живела у комшилуку
са мајком. Марија је радила у месној пошти. Била је спремна да нас њеним колима одвезе на
железничку станицу. Ствари су нам биле спаковане и спремне. Марија нас је женским оком
осмотрила и приметила Викторове прешироке панталоне. Хтела је бар да их испегла. Виктор се
противио, али девојка није попуштала.
- Идем из ових стопа да ти купим нове!
- Не треба! - бранио се. - Купићу их сам. Дај ми само новаца!
Опростисмо се од ових дивних људи, као од најрођенијих. У Вилаг стигосмо за нешто више
од пола сата вожње. Ту нам Марија купи возне карте, те се од ње ту и опростисмо. Позвала нас је
да дођемо опет у посету, чим средимо боравак у Аустрији. Ми смо јој обећали да ћемо сигурно
доћи до њене свадбе. Махала нам је док је воз полазио. Чим одмакосмо од Вилага, Виктор се
задуби у новине, а ја сам радознало разгледао брдовиту Аустрију.
У Грацу смо кофер, који смо вукли са собом, сместили код једне Викторове рођаке. Извадили
смо карте за јутарњи воз за Салзбург и кренули напоље у варош. Било је нешто после пола ноћи.
Грац је био велики и лепи град. Ходали смо његовим улицама, а да се нико није освртао за нама.
Виктор ми је показивао зграде важних институција и споменика, видело се да одлично познаје Грац.
Видиш, Никола, ово је Запад. Имаш ли новца, имаш све. Не гледају те како изгледаш, већ како
плаћаш. Али, чак и када ниси сиромах, овде је тешко ако си емигрант.
- То ти верујем, Викторе, али бити робијаш по Титовим казаматима је, сигурно, још теже.
До јутарњег воза време смо провели у кафани, у друштву веселих Аустријанки, музике и
чаша пива. Једва стигосмо да ухватимо воз за Салзбург. Чим смо ушли у вагон, потражили смо
празан купе и сместили се на широка и удобна седишта. Виктор је хтео одмах да спава. Упозорио
сам га да је боље да прво сачекамо кондуктера, да нам прегледа карте, па да онда на миру спавамо.
Послушао ме је. Утонули смо у дубоки сан, јер нам је до Салзбурга требало најмање пет сати
вожње. Стигли смо у раним поподневним часовима. Салзбург нас је дочекао са пуним перонима
људи, за које ми је Виктор Перш, онако у ходу рекао да су већином југословенски емигранти.
На основу прочитане књиге Поручник Каваја новинарка Наташа Рајковић-Миловановић у

егзилу у Западној Немачкој је саставила ову истиниту причу 1983. Године.
Бегунаи,
Посвећено брату Николи Каваји

Велика, тешка, гвоздена врата отворише се с треском. Јаукаше болно и кратко још неко
време а онда се зауставише. У вечерњој измаглици назирао се високи затворски зид. Караула на
углу бацала је слабу светлост обасјавајући део зида и дворишта. Црни круг отварао се горе и ми
смо видели део неба утонулог у право вечерње сивило. Полетела би још понека птица, у своје
гнездо, негде далеко свирао је радио и до нас су допирали нејасни, испрекидани звуци хармонике.
Надомак нас допирао је живот али се он није уклапао у овај амбијент, затвор је деловао аветињски
сиво и уморно. Преко дана, за време шетње, то двориште са турском калдрмом није деловало
тако суморно, али вечерас док чекамо на транспорт, тај велики сиви зид, са сломљеним шареним
стаклићима и бодљикавом жицом, личио ми је на чељусти неке аждаје...
Стојимо тихо и у муку, загледани у калдрму. За све нас одлазак за Голи оток значи сигурну
смрт... Изненада, као гром пукла је вест о одласку. Ошамућени, шокирани, отворених уста, нисмо
успели ништа да кажемо. То укле| острво, насред мора, црна камена мрља, чекала је да нас самеље...
Покушавам да не мислим на то, враћам неке прошле слике свог живота али узалуд...
То што се сад догађа ту на том дворишту, у тој сивој вечери, заокупило ме је и ја осећам
лаку дрхтавицу. Не знам зашто, тад сам се изненада сетио мајке... Видим како седи на прагу куће
у црнини. Милорадову смрт примила је врло тешко... Данима није веровала у то. Прошао ратни
пакао, а он поштен, одважан, храбар, херој!!! А онда смрт...
Како, зашто???!?!
„Не знате ви шта је комунизам”, говорио би нам у заносу... „Хлеба за све, свима исто, нема
разлике, лажи, корупције... Видећете што ћемо направити!!!” Његове очи ужарено су сијале.
радовао се као дете. „Ми морамо једном живети, дали смо доста овој земљи. Отац је од рана умро,
браца, све нам је попаљено. Ред је да нам се наше врати... Зашто смо се борили него за земљу
ову нашу, за ове њиве, за ову реку...” Мајка је седела са скрштеним рукама на крилу, ништа није
рекла... Видео сам да се не радује. Познавао сам јс добро. У све то она није веровала. Милорадова
смрт је дотукла... Како?!!! Због чега?!!! Зашто??? Понекад, кад би се враћао са лета, свратио би до
ње.
Увек би је затекао на прагу, где седи, ћути... Знао сам шта мисли - Милорад је жив!!! Овом
стазом што води од улице мора доћи, раздрагано и весело као увек. Сада мене чека, ја сам за њу
изгубљен без наде за повратак. Још једна рана пече и боли у грудима... Моја деца, моји синови...
Зашто тако?!!! Боже помози и мени, спаси ми бар мог Николу... Никола је најмлађи, волела сам
га највише... Хтела сам да остане са мном у кући. Кад је полазио на Академију три дана сам
плакала. Мајко ја то волим, сањам велики авион и ја у њему пилотирам, видећеш махаћу ти кад
овуда летим... „Марш напред” - врати ме у стварност... Тупи ударци цокула о калдрму и тихо,
испрекидано дисање, мук... Везани, одсутних погледа, јадни. У себи сам се питао ко ће од нас
отићи први...
Сви смо имали исте шансе, готово никакве... Смрт је сигурна, али зашто и она тако споро
долази? Треба све то прекинути, заборавити. Заувек закопати успомене. Оца, мајку, браћу,
безбрижно детињство, веселе дане на Бистрици. Пећ, и њене минарете, другове, Академију, први
лет... Муњевитом брзином, испрекидано, ређале су се слике једна за другом... Зашто сад, у овом
судњем часу, мислим на све те прошле дане??! Не, стварност је ту исувише истинска и тешка.
Дланови су ми стегнути и мокри, зарио сам нокте у њих. Морам то учинити, морам побећи, не
могу дозволити да ме тек тако убију!!! Издржаћу, успећу, нећу се предати... Издржао сам и горе.
Морам напред... Нека ме убију, могу ме убити само једном... Имам само тај голи живот... Све моје
наде, илузије, жеље умиру полако заједно са мном у тој мемљивој затворској самици... Не, нећу
се предати, не могу... Осећам језу која ме обузима... Дрхтим... Да ли је овај тренутак, мој тренутак
живота или смрти???!!!
Моја задња шанса!!!???
Сад, не, не сад!!!
И сувише је наивно, изрешетаће ме одмах... Рефлектор бије право у теме. Чисто је као на длану.
Мали трзај и крај. Стражари чекају на готовс, изазивачки... Не знам да ли је то закон природе???!!!
Стражари и затворски чувари су махом сви волели крв... Просто су уживали у нашој несрећи.
Изазивали су нас док смо везани и беспомоћни излазили у шетњу. И после тај смех, тај језиви смех
што се чује док неког туку... И сувише тога остало је у мојој души... Прљави тањири, сплачине,
голе и тврде даске, ислеђивања... Данима без воде и сна... Шта је мени донео комунизам? Смрт
браће, моја бачена, поцепана униформа без еполета, парче хлеба и бол у души... Шта је ово???!!!
Ако је сан и сувише дуго траје. Треба да се пробудим!!! Моје илузије су одав одавно срушене.
Као каква кула од карата, дечја игра... Нисам кукавица - шта ме то спутава!!!??? Оштар ваздух
ме удара по лицу, леђа су ми мокра, још јаче заривам нокте у дланове... Млако и лепљиво осећам
да тече крв. Видим капи на врховима цокула... Хладно ми је и ја опет дрхтим... Идемо везани
пут камиона... Наши кораци тромо одзвањају... Злобно јечи калдрма... Тај језиви звук упија се у
наше душе и у камени зид старе грађевине... Одсутан, потпуно скамењен, улазим у тешки војни
камион. Оштар, резак звук мотора враћа ме у стварност... Не, то нисам смео сада учинити...
Бекство, ту, сад, значило би сигурну смрт... Полако напуштамо град. Велика врата затворише се
за нама. Укочено, пар секунди остао сам загледан у њих...
Воз
Воз лагано и бучно клопара. Седим завезан до прозора, главе забачене уназад. Кроз
полуотворене очи посматрам део купеа и прозора. Погнутих глава, седе и дремају затвореници.
Наше униформе бачене леже испод наших ногу. Тежак задах ме гуши, смета ми нечије хркање...
Нервозно бацам поглед... Ко то још може да спава??? Кашљем... Осећам упитне погледе на себи...
Окрећем главу на другу страну, не могу да издржим те погледе. Зашто ме гледају, шта хоће од мене,
шта очекују???!!! Зашто сам их разочарао??? Не дугујем им слободу... Немам је ни за себе... Разумно
мишљење, подршку, помоћ, али сад у овом страдању ја исто осећам... Тонем заједно са њима...
Светло са таванице воза пада благо, разливајући жутило по нама... Видим стражара у ходнику...
Пуши... Између нас се испружио мук набијен напетошћу... Малаксало спуштам руку на крило...
Пар секунди остајем загледан у њих - црвене, отекле, болне... Поново их подижем на рам прозора,
нервозан сам, лупкам по стаклу. Промичу густе шуме. Захуктала машина стрмоглаво јури у ноћ.
Киша, прве крупне капи ударају у окно. У млазовима као сузе сливају се низ прозор. Бандере
се вртоглаво окрећу, клижу и нестају иза нас!!! Тако у ноћи личе ми на свеће што се јављају у
раном летњем сутону. Тамна кишна ноћ и мукли ударци ветра по крову вагона гасе и последњу
наду у мени... Како побећи, где, куда!!!??? Знојим се. Напет сам. Мене ништа више ништа не може
зауставити... Као кроз маглу допиру до мене речи судије: „Чули сте чињенице, ја на основу њих
изводим закључак. Криви сте. Судим вам у име народа, у име отаџбине. То је моја дужност.» Зуји
ми у ушима, падам у неки понор као кроз магновење чујем те речи, једва видим ту седу подбулу
главу!!! Ноге ме издају, осамнаест година тешке робије, у име народа, ког народа, мог народа...
Коме они суде? Зар ја нисам део тог народа који сам ја издао???!!!
Искрено, рекао сам све, нисам имао шта да кријем. Знао сам шта је цена моје робије... Сам,
по својој вољи, приступио сам организацији... После завршетка Војне академије полако, као кад
копни снег, отапала се, губила моја вера у комунизам, братство, јединство, равноправност. Све је
само лаж на папиру. Већи део нас на Академији убрзо је увидео да је јаз између нас, младих, и
комуниста велики и непремостиви... Народ, напаћени народ у чије име ми суди, изгубио је двеста
педесет хиљада правих синова, који падоше за остварење истинске слободе и демократије за све,
а сад, шта је то сада!!!??? Комунисти се богате отимајући и пљачкајући. Кога? НАРОД...
Тих двеста педесет хиљада хероја. побијено од стране комуниста, без суда, бачено и затворено
у заједничке гробнице вапило је за осветом... Њихове сене преклињале су ме и звале на освету...
Ислеђивања у дугим бесаним ноћима, самице, уцене, цинизам... Комунистички џелати, звери у
људском лику покушавали су да ме сломе, а моја вера у победу мог народа и демократије држала
ме је да не поклекнем и онда кад ми је било најтеже... То је цена љубави коју осећам за своју
браћу Србе, који падоше на Церу, Дрини, Кајмакчалану, и Мојковцу... Голи и боси кроз албанску
голготу... Ја нисам издао мој народ, моју Србију, која је одолевала и борила се ту на ветрометини
Балкана, издао сам комуњаре... Подмукло, подло, само на обећањима градили су своју политику
лажи и обмана... Хероји, генерали, официри, војска нестајали су преко ноћи покривени велом
мистерије... Те кукавице су своје политичке противнике убијали у тренутку несмотрености, на
спавању, за бусијом, с леђа а онда их бацали на граничне жице, под хладњаче и возове... Борио
сам се за све патриоте који се скупише на Равној гори под развијеном српском тробојком на зов
бесмртног генерала Драже Михаиловића да бране српске границе од усташа, Бугара, обесних и
дивљих Арнаута, који се заклеше да униште српско име наше...
Све њих продаде политика великих сила, Рузвелта и Черчила, те их уништише комунистички
зликовци и отворише ново страдање српске нације... Хтео сам још много тога да им кажем, ту,
у очи, у лице, али нисам имао прилике... Журило им се, бежали су, бојали се истине... Добро су
знали о чему ја говорим - о њима који сад ту удобно седе у фотељама и суде ми... Осамнаест година
тешке робије, упропашћена каријера, живот... Заборављају да сам део те Србије, у мојим жилама
српска крв струји и нема казне коју не могу издржати... Ја сам Србин а Срби се не предају, борићу
се до задњег атома снаге у мени, за Србију, за Српство, за мој напаћени народ... Устајем споро...
Стражар се прену као пробуђен. Морам у тоалет, кажем... Отвара ми лисице и ја осећам благо
олакшање... На отеченим рукама видим црвене, усечене трагове...
На длановима полуосушена крв љушти се и пада као церова кора... У устима ми је горак укус,
немам пљувачку... Обузима ме ватра, осећам ужасну жеђ... Спорим кораком излазим у ходник...
Под мојим ногама угиба се под, као пијан тетурам се са једне на другу страну... Слаба млечна
светлост и шкрипа локомотиве повећавају немир у мени. Сад, сад је, сад је тренутак... Не оклевам,
понесен страховитом жељом, обузет сам једном мишљу, напет до границе лудила, у ритму точкова,
паклено нешто ме тера, морам, невин сам... Имам још снаге... Руке су ми слободне... Секунда, не,
делови секунде су у питању... Изненада, муњевито, попут тигра, у дивљем скоку пантера, као
торпедо бацам се кроз прозор... Јак ветар и киша бацају ме уз шине, котрљам се низ насип још пар
секунди, задржава ме неки жбун крај пруге... Крај мене тутњи метална животиња, као у полусну
видим вагоне који промичу... Неко пуца, одјекују рафали, парају кишну ноћ... Подижем се, јурим,
јурим према шуми... Без заустављања у мрклој ноћи, сударам се са стаблима, падам, дижем се,
ниске гране шибају ме по лицу, не видим ништа...
Упадам у неко блато, тетурам се, даље, даље, немам душе... Срце ми је у грлу, удара као
лудо, немам ваздуха... Има ли краја овом паклу? Не осећам своје тело, једва корачам... Невидљива
сила ме гура даље, што даље од ове пруге, од овог воза, од овог уклетог места... Мокар, уморан,
исцрпљен, држим се за стабло да не паднем... Танки млазеви крви сливају ми се низ лице, хватам
са земље гомилу лишћа да се обришем, ослушкујем као звер, потера је већ за мном, кренули су са
машинкама и псима... Ту су, ту су близу, дивље, свом снагом трчим даље, не могу назад, напред...
Без одмора, у мрклој ноћи сабласно чујем своје кораке, шушти сиво опало лишће, ломе се гране
испод мојих ногу, падам... Остајем тако лежећи, покушавам да умирим тешко дисање, рукама
стежем прса, главу сам приљубио на мокру земљу, ослушкујем...
Нема потере, нема никог. сам сам... Жмурим. Да ли је могуће???!!! Да ли је ово сан ил’ јава?
Слободан сам... Жив сам... Пуним плућима осећам неодољиву радост, летим. У грудима моје срце
удара као велики метални чекић, искочиће... Зора свиће, буди се нови дан у васиони, нови дан у
мом новом животу... Густе гране, не видим небо, корачам лагано кад, кад се окренем... Чини ми се
да неког чујем, неке гласове. Идем на поток, брз планински... Као срна опрезно прилазим, клекао
сам да се умијем, у раном јутру, у моменту кад се ноћ опрашта од дана, наваљен над водом огледам
своје лице... Горе, у планинама диже се магла. назиру се оштри, снегом покривени врхови...
Преда мном, у широком луку, пропланак... Тамо, са друге стране је граница... СЛОБОДА...
Близу сам... У трави се злате капи, блесну и нестају у трену... Кроз гране, стидљиво, јављају се
први сунчани зраци... Рађа се дан... Бацам поглед према небу, тихо је, без ветра, идеално за летење...
Логор у Салзбургу
Сада је Виктор Перш био главни водич, Аустрија је била његов терен.
- Каваја, идемо најпре до логора Глазембаха, одакле се моја жена последњи пут јавила мојој
мајци и тетки. Тамо ћу сигурно још некога наћи, ко зна још нешто о њој.
Логор Глазенбах је био изван града, па смо до њега стигли градским аутобусом. Онерасположих
се када видех то место. Колико су били лепи аустријски градови, толико су им аустријски логори
били ружни. Глазенбах је био скупина разређених војних барака заосталих из времена рата и
смештених на огромној пољани ограђеној жицом. У том насељу чули су се сви језици из Источне
Европе, али мој српски највише. Нашег света је било много, као на вашару.
Виктор се код емиграната распитивао за своју жену. Сви су му говорили исто, да је била у
Глазенбаху, али да је са децом отишла за Немачку. Адресу у Немачкој нико није имао, ни знао, што
је Виктора Перша посебно растужило. Кренули смо према излазу када смо од групе Југословена
сазнали да се недалеко налази други логор Хелбурн, у коме има доста црногорских студената. „Води
их неки Драго» - казаше ми људи. Рекох Виктору да бих волео да сретнем своје људе у Хелбурну.
Он се сложио, јер је помислио да ће и он тамо наћи неку информацију више о својој породици.
До логора Хелбурн стигосмо за двадесет минута хода. И то је било насеље оронулих барака
са много народа. Кад сам на улазу упитао за Драга, један момак нас одведе на други спрат неке
зграде, у спаваоницу. И викну:
- Драго Ракочевићу, имаш посету!
Човек се одазва и сиђе са кревета. Преда мном се појавио младић, висок, црномањаст, кратке
косе и правилних црта лица. Рекао сам му да сам ја Никола Каваја, емигрант из Југославије и да
тражим моју браћу Црногорце у Аустрији да ми помогну, када и ја дођем у избеглички логор.
Млади Ракочевић ми рече да у логорима има доста Црногораца, а да је он добар пријатељ са
Радбјицом Никчевићем из Никшића и Илијом Радоњићем из Куча.
Упознао сам те младе људе, доскорашње студенте, који су из Београда илегално прешли у
Аустрију и сада чекају на папире. Најбоље везе у салзбуршкој полицији са властима, рече ми
Драго Ракочевић, имао је Предраг Радојко Радојковић, звани Шиша. Он је био потпуковник у
одредима Драже Михаиловића, и из Босне је избегао пред потерама КНОЈ-а 1948. године. Хтео
сам одмах да ме води к њему, али ми Ракочевић рече да је Шиша у трећем логору - Парс.
Када стигосмо у логор Парс, вече је почело лагано да се спушта. Тај логор је био преко реке
Салце, на обронку једне густе шуме. У бараци са бројем 14, нађосмо Предрага Радојковића. Седео
је у свом стану и писао нешто за својим столом. Када виде своје Црногорце, орасположи се. Драго
Ракочевић и Илија Радоњић нас представише. Тада сам Шишу боље осмотрио. Средовечан човек,
одлично грађен, средњег раста. Имао је војничко држање и проседу косу. Лице дугуљасто са
неколико бора. Очи сиве и бистре, мале, а као у лава неповерљиве. Поседасмо око његовога стола.
- Господине потпуковниче, ми хоћемо све да знамо!
Он се насмеја и слегну раменима, па поче мени и Виктору Першу да објашњава аустријску
процедуру са емигрантима:
- Морате неку недељу да проведете у затвору. То не можете избећи. Аустријанци пре него што
вам дају азил, морају о вама све да знају. И то што је могуће више.
Виктор се нашали:
- Затвор је за људе, али бојим се како је са мном и Кавајом почело, да нас затвор чека, ма где
ишли и дошли.
Питао га је како да нађе жену и децу у Немачкој, преко емигрантских власти или преко
полиције или сам. Потпуковник Радојковић је рекао Виктору да у овоме тренутку никако не иде у
Немачку да посети жену и децу:
- Све може да се окрене против тебе. Азил се тражи и добија у првој земљи у којој се нађеш
после бекства. Тај азил тек после важи за читаву Западну Европу. Не можеш ти сад да уђеш у
Немачку.
- Ви овде радите ваш посао! - допуних га, мислећи на националну борбу.
- Радим - сложи се он - само на мало друкчији начин. Помажем нашим људима, а помоћ им је
потребна као лебац. Не можеш, поручниче, веровати да је за последња два месеца, читава Титова
дивизија тајно прешла аустријску границу.
- Да није то превише, господине потпуковниче?
Он дохвати неке новине са стола, показа ми јучерашњи датум и цифру од 16.000 људи
придошлих из Југославије.
Пребегла је комплетна дивизија младих људи. Разуме се, не под оружјем. Али то не мења
ствар. Чињеница је да огромни број младића бежи и неће да живи под влашћу комуниста.
Слушајући ово сетих се приватних логора по отаџбини за оне који нису успели да побегну. На
хиљаде њих је у затворима своје општине чекало транспортовање у државне робијашнице. Тамо
су им судили. Оживљујући ту слику у своме сећању, сложих се са потпуковником Радојковићем.
- Титов рај има и свој пакао - допуних га. - Али у том паклу нађу се и Титови људи великих
и звучних имена. Један од таквих био је и шеф Коса Треће армијске области, генерал Мирослав
Бирлин. Смењен је са свих положаја и лишен слободе као информбировац. Затваран је по многим
казаматима, од Голог отока до Марибора. Коначно је пуштен 1955. године, али није дуго остао
слободан. Кренуо је илегално за Италију и ухваћен је на граници. Сада је опет на робији у
Марибору, где сам га ја и упознао.
Како су нам пријатељи са станице дотерали у међувремену онај кофер, ја га ставих на сто
и отворих. Руком којом сам одбацио поклопац, испод моје униформе, извукао сам мој „валтер”.
Сјајно, чисто, скоро ново оружје прикова Предрагу Радојковићу поглед. Пружих му га. Он га узе
без речи, разгледа зналачки, а онда примети:
- Леп комад. Сјајно оружје. По броју, рекао бих да је рађено почетком рата. Немци су имали
лепо, прецизно и опасно оружје. Свиђа ми се ова врста. Тако нешто нисам имао још од рата.
Намах сам донео једину одлуку коју сам могао у овој ситуацији, када Србин помаже брата
Србина: поклонићу потпуковнику генерала Драже - Предрагу Радојковићу овај пиштољ, мада ми
је био врло драга успомена на мога брата из Марибора. У овој ситуацији, свеједно, не смем га
држати код себе. Срдачно ми се захвалио на ненаданом поклону. Све остало из мога и Викторовог
кофера није било интересантно.
МЕЂУ ПРАВИМ
СРБИМА
Јутро које је увелико освануло, завршило се тако што је нас двојицу, Виктора Перша и мене,
две придошлице, потпуковник Радојковић послао са његовим четником Радивојем Цветићем на
доручак у логорску кантину.
Ми поседасмо око стола. Предраг је у међувремену пристигао, па нам је са очигледним
уживањем износио појединости аустријског избегличког протокола. А онда је важно рекао:
- Сутра имате сусрет са новинарима. Заказао сам састанак за преподне. Та цивилна одела вам
лепо стоје, али на конференцији за штампу, ви морате да имате на себи ваше униформе. То даје
важност вашем сведочењу и пропагира против Тита, а то нама и треба. За даље и не брините. Неки
моји пријатељи у полицији преко новина сазнају да сте ту. А ви ћете се после званично код њих
пријавити.
Ја сам се, пак, само интересовао за политичке азиле.
- То је оно на чему почињемо да радимо - уверавао ме је Предраг Радојковић. - Сви услови
су испуњени и ви ћете га добити. Вас двојица сте војна лица, били сте политички прогањани и
осуђени, побегли сте са политичке робије и илегално пребегли у слободан свет. Азил таквима не
може да изостане.
Погледах у Виктора Перша, чије је лице било развучено у велики осмех. Већ је себе видео у
Немачкој код жене и деце. Он је непрестано говорио о својој породици, ја о мојој нисам. Нешто ме
лецну око срца, па сам потпуковнику Радојковићу испричао кратку историју породичне трагедије
Каваја. Посебно сам му говорио о судбини мог старијег брата Боже Каваје, који је дугим затвором
као каријерни официр платио свој комунизам.
- Проглашен је народним издајником преко ноћи, а био је мајор и командант дивизије!
Потпуковник Радојковић је пажљиво слушао моју животну исповест. У једном тренутку ми
се извинио, морао је да иде да припрема наш сусрет са аустријским новинарима. Виктор Перш
и ја само остали са Цветићем, који нас је до поноћи водио кроз Салзбург. Када смо се изморили
вратили смо се у његову собу и спавали до седам ујутро.
Радивоје Цветић нас је рано пробудио, јер смо већ у девет сати морали да се скупимо код
Предрага Радојковића. Обукли смо војне униформе ЈНА и упутили се сви код Предрага.
- Одлично изгледате у тим униформама! нагласи он уместо поздрава, још док смо били на
вратима.
- Као разбијена талијанска војска! - одговорих ја.
Поред Предрага Радојковића је седео један човек четвртастог лица, коврџаве косе, црномањаст,
који се представио као Вуле. И рече шеретски да је мој шофер и да треба Виктора и мене да вози
у полицију да се пријавимо.
- Где су вам петокраке на шапкама, поручници? - упитао ме је Вуле тако мангупски да се није
могло оценити да ли се шали или се озбиљно интересује. Ја му одговорих у истом тону:
- Нису петокраке важне, на капама или без њих, јер нису нека опасност за овај слободни свет.
Опасност је када људи црвену петокраку носе у души и у глави. Гледао сам за време рата како су
многи краљеви официри похрлили назад у Југославију, код Тита. Тако журно као да су чланови
Комунистичке партије. Њима су петокраке, изгледа, биле урезане у главама.
- Има таквих људи и данас у емиграцији, мој Каваја! - допуни га Предраг. - Али ови наши
млади земљаци још не знају за то. Они су од официра постали робијаши, а после толико година
службе и емигранти!
Поседасмо у Вулетова кола. Напред су били Предраг Радојковић и Вуле. На задњем седишту
Виктор Перш и ја. Мада је било јутро, Салзбург је већ био необично живахан као да је увек будан. Леп
туристички град. Вожња колима је била кратка. Стигли смо у једно велико и мермером поплочано
двориште усред града. Чим су кола стала окружише нас новинари и сниматељи са телевизије.
Наш долазак у униформама био је за њих пријатно изненађење. Виктор се одмах снашао, почео
је да прича са новинарима. Његов сјајни немачки је и овог пута био од велике користи за обојицу.
Нисам разумео шта су га питали и шта је одговарао, али сам осећао да је реч о нашем животу у
ЈНА, о суђењима и бекству у Аустрију. Камере су зујале око нас. Нисам се осећао пријатно, јер
нисам могао да контролишем ситуацију.
Мислио сам да ћемо разговарати унугра, у некој соби, за столом, а не на дворишту. Један
новинар се обрати и мени са питањима зашто сам политички прогањан у Југославији и на колико
година робије сам осуђен. Предраг Радојковић је преводио моје одговоре. По реакцији новинара
видео сам да је био јако задовљан са мном. Рекао је Предрагу да ће за пола сата Радио и телевизија
Салзбург објавити ове интервјуе у главним деловима. А да ће сутрадан бити емитована посебна
емисија о случајевима Перш и Каваја. Био сам изненађен тако великим интересовањем новинара
за мене и Виктора Перша, а још више чињеницом да смо могли јавно да сведочимо о страдању
српског народа и југословенских официра под Титовим комунизмом.
Новинари су се брзо спаковали и отишли, ми остадосмо сами у дворишту. Чекали смо да се
из зграде појави неко службено лице да нас уведе у секретаријат полиције. Зграда је била слична
тврђави, чврста и велика, грађена још у доба Марије Терезије, али се на њој то није видело. Била
је лепо окречена, па је деловала свеже. На другом спрату зграде, пред вратима комесара срели
смо групу полицајаца у цивилу. Тад нас је главни инспектор полиције Рапел позвао у његову
канцеларију. Ушли смо Виктор Перш и ја заједно са Предрагом Радојковићем. Очигледно је било,
а нико од њих то није ни крио, да се Радојковић познавао са Рапелом и његовим колегама.
Одмах су нас отворено питали да ли имамо оружје. Одговорили смо да немамо. Инспектор
Рапел нам је потом дао емигрантске формуларе, да у њих унесемо основне податке и напишемо
кратке изјаве. Кад смо ту процедуру окончали инспектор нам је званично саопштио:
- Господо, ви морате неко време у затвор. Тако налажу наши закони, али ћемо се трудити да
ту останете што је могуће мање дана. Само онолико колико је потребно да проверимо ваше исказе
и обавимо најпотребније формалности око ваше евиденције и вашег смештаја у Аустрији.
Ја званично изјавих, у своје и Викторово име, да ми немамо ништа против. Говорио сам
истину. Живот смо заложили на југословенској граници да би се дочепали истинске слободе и
сада се нигде не журимо. Ми смо официри и знамо да државна процедура треба да се испоштује.
Предраг је то одмах превео, па је инспектор Рапел показао да је јако задовољан нашом сарадњом.
Искористио сам његово расположење да кажем још неку реч:
- Није ми намера да вас задржавам, господине инспекторе, али пре него што пођемо у затвор,
желим да вас подсетим да мој пријатељ Виктор Перш и ја, Никола Каваја, очекујемо, после свега
што се десило, политички азил у Аустрији. Без тога документа наша би судбина била и даље
неизвесна, зар не?
- Ви ћете политички азил добити! - категорички изјави инспектор. - Али је ово пут који
законски морате проћи! О свему ћете бити обавештени на време, чак ћу и доћи да вас посетим.
Поздравише нас и затворише, Виктора Перша у једну, а мене у другу самицу. Нисмо стигли
ни са потпуковником Предрагом Радојковићем да попричамо и опростимо се. Дани су у ћелији
почели брзо да се ређају. По мене нико није долазио, нити сам ја ма кога тражио. Мирно сам
подносио време у ћелији. Одмарао сам се од свега што сам доживео у последње време. Тако је
прошло недељу дана. Био је понедељак када ме је стражар позвао у главну канцеларију. Тамо сам
затекао двојицу цивила, мени потпуно непознатих. Пошто се званично поздрависмо и поседасмо,
један од њих ми се обратио на чистом српском језику:
- Господине Каваја, немојте бити изненађени због мог српског језика. Ја сам рођен у Врбасу, у
Бачкој. Овде сам полицијски службеник и преводилац. Треба само да нам званично ради евиденције
одговорите на нека питања. Потребна нам је ваша кратка биографија!
Тако је отпочео наш разговор. Трудио сам се да будем кратак и јасан, да им не дајем превише
података о себи:
- Рођен сам у Пећи октобра месеца 1932. године. Основну школу сам започео 1939. За време
Другог светског рата био сам са фамилијом депортован у Албанију и у логору боравио од 1941. до
1943. године, када смо пребачени натраг у Србију. Одатле су нас 1945. године власти колонизовале
у Сомбор, где сам живео до 1948. када ступам на Ваздухопловно-пилотску академију у Панчеву и
Мостару. Исту завршавам 1952. године. Тада сам унапређен у чин активног потпоручника пилота
и распоређен на службу на аеродром, смештен између Сомбора и Апатина. Већ 1952. године
пребачен сам у Батајницу, а потом је 1953. године мој 89. ловачки пук прекомандован у Словенију,
у војну базу Церкље.
Крајем године падам у затвор, тачније 15. децембра 1953. Дан раније водио сам борбу на
југословенско-аустријској граници са граничарима ЈНА. И сад се сећам тог рејона, звао се Горња
Кугута. Због тога ми је суђено на Војном суду Пете армијске области ЈНА у Љубљани где сам
осуђен на осамнаест и по година затвора.
Застао сам пребирајући мисли. Моји нови иследници су ћутали и пушили. Мој „земљак" из
Врбаса је нешто писао. Наставих своје сведочење:
Приликом пребацивања из једне казнионице у другу, побегао сам из воза, са мојим пријатељом
Виктором Першом. То се догодило 16. августа 1957. године у близини Зиданог моста. Границу сам
прешао илегално код Мурске Соботе, у близини села Свемиборци 21. августа 1957. године. То је,
господо, моја кратка биографија, а могла би бити узбудљива књига!
Тако је настао мој први избеглички досије. Инспектор из Врбаса, вероватно бивши
фолксдојчер, се сложио са мојим резоновањем, али није био расположен за дискусију. Наставио је
са пропитивањем. После извесног времена схватио сам да и они располажу са извесним детаљнијим
информацијама о Виктору Першу и мени. То ме није изненадило, чак ме је и обрадовало, јер
Виктор и ја нисмо имали шта да кријемо, па су Аустријанци могли да виде да смо искрене и
поштене пребеглице и прави антикомунисти.
Наши разговори су настављени током недеље. Једног дана мој Шваба из Врбаса рече да се за
нас интересују неки официри америчке и аустријске армије и да ће доћи на разговор. Замислио
сам се. Нисам одбио тај сусрет, али сам у себи размишљао какав став да заузмем. Догађаји су
већ почели брже да се одвијају. Тих дана посетио ме је и Предраг Радојковић. Рекао ми је да
је добио писмо од аустријског Министарства унутрашњих послова о нашем случају. Копију је,
рече, упутио у Рим, војводи Добросаву Јевђевићу.
Неколико дана чекао сам да ми у госте дођу амерички и аустријски официри. Третман у
затвору је био добар, храна одлична, па ми није било тешко да их чекам. Довео их је Предраг
Радојковић. Састали смо се у оној истој канцеларији. Љубазно су ме дочекали. Састанак је, уместо
оног Швабе из Врбаса, водио један од тројице америчких и аустријских официра. Мислим да је
био мајор по чину. И он је био фолксдојчер.
- Господине Каваја, нама тумач неће бити потребан. Ја сам родом из Земуна. Питање је само
да ли ћемо се споразумети?
- Ако се и не споразумемо, господине мајоре, надам се да ћемо се бар разумети.
Он се насмеја и преведе шалу и осталима. Они прихватише шалу и у добром расположењу
отпоче наш разговор. Мајор је брзо преводио моје одговоре на немачки. Официре САД и Аустрије
је интересовало све што сам могао да им кажем о Југославији и посебно о ЈНА. Ја као официр у
такву ширину и дубину нисам могао да идем и да сам хтео.
- Господо, за тако опширне разговоре ја би требало да останем у затвору бар годину дана, а
верујте да ми то није намера.
Покушао сам на духовит начин да им ставим до знања да нисам спреман за детаљно
испитивање. Они се сложише са тим. Њихова питања свела су се само на Југословенску народну
армију. Рекао сам неколико фраза, а онда сам им саопштио да је рано да се тако лако продам:
- Желео бих да ме правилно разумете, господо. Избеглица сам и затвореник који нема никакве
папире о садашњем и будућем статусу. Изабрао сам слободу по цену свога живота, али још не живим
на слободи. Када будем одавде пуштен као слободан човек, ја ћу вама бити на располагању.
- Ви ћете добити политички азил, господине Каваја - прекиде ме мајор. - Говорили ви са нама
или не, ви азил имате. Оно што ми желимо да сазнамо није уперено против вашег народа и ваше
земље, већ против оних људи који ваш народ држе поробљеним. Једном речју, против ваших и
наших заједничких непријатеља.
Сложио сам се са њим, али сам остао при своме.
- Ви, господо, треба да ме разумете. Мој став је: када будем слободан човек у овој слободној
земљи, стајем вам на располагање. Ја сам побегао из моје земље не зато да бих живео сам за себе,
већ да бих и мом народу помогао да дође до слободе. Наши циљеви су исти, али не на овоме месту
и у овом тренутку.
Аустријски мајор је све ово преводио другој двојици официра, а затим су неко време говорили
између себе. На крају су сва тројица устала. Ја такође. Ми се поздрависмо, док је мајор преводио.
На крају Шваба из Земуна рече:
- У реду је, господине Каваја. Надам се да ћемо се ускоро срести на слободи!
По финим поступцима према мени у затвору осетио сам да се дан мога изласка приближава.
Тако је и било. После три недеље проведене у овом затвору, позван сам у канцеларију главног
инспектора Рапела. Тамо ме је чекало још неколико службених лица из полиције. Међу њима био
је и онај Шваба из Врбаса. Он ми је превео саопштење салзбуршке полиције да данас Виктор Перш
и ја излазимо на слободу. Добили смо политички азил у Аустрији. Постали смо слободни грађани.
Добили смо и аустријску пропусницу, некврсту личне карте и пасоша, да би могли да живимо у
Аустрији или ако желимо да се иселимо у неку прекоморску земљу. Сви су ми честитали. Шваба
из Врбаса и ја сачекали смо у чекаоници Виктора Перша да му саопштимо лепу вест. Атмосфера
је била пријатна али је инспектор Шваба кварио наглашеним добацивањем да бисмо требали, „а то
вам је и дужност," да у будућности што присније сарађујемо са властима. То ми је мало загребало
уши. Шваба је хтео одмах да нас претвори у своје доушнике. Морао сам да му одговорим:
- Господине инспекторе, наши контакти са властима, а и евентуална сарадња, могу доћи у
обзир само по једном питању: борба против комунизма у
мојој земљи.
Он се обрадова:
- Ми то и тражимо од емиграната из Југославије, господине Каваја. То је управо оно о чему и
треба да разговарамо. Непријатељ не мирује. Комунизам је бацио своју шапу и на нас, и на цели свет.
Прекидох га:
- Господине, Никола Каваја ће увек бити војник слободе, када се о томе ради.
Шваба се, очито задовољан, руковао са мном и са Виктором, јако срдачно. Онда широким
потезом руке показа на улаз једног ресторана преко пута улице, где нас је чекао Предраг Радојковић
са пријатељима. И Дражин потпуковник је био љубазан и радостан чак. Виктора и мене је одмах
представио своме друштву. Било их је тројица. Један од њих, старији господин, одсечно рече
своје име: Драгољуб Вурдеља. Ја и нехотице упамтих то име. Друга су двојица били млађи људи,
ћутљиви и рекло би се немирних очију. Нису изговорили своја имена.
Разговор у салзбуршкој кафани је текао неповезано, јер нас је Предраг овим српским
емигрантима представио као два бивша официра Титове армије, који су изабрали слободу.
Господин, чије име беше Вурдеља, поче одмах да се интересује за моју биографију од времена
рођења. Рекао сам му одмах јасно:
- Знате шта, господине Вурдеља, ових дана много сам питан и испитиван, па бих предложио
да разговор крене у другом правцу. Уморан сам. Треба ви то да разумете. Извините.
- То је истина. Верујем да сте уморни, а све то и није тако важно. Ја иначе и не живим у
Аустрији. Мене је овде случајно нанео пут!
Нисам разумео зашто се правда. Вероватно му је било непријатно што сам одбио разговор са
њим као непознатим човеком. Ја сем Предрага Радојковића у никог другог нисам имао поверење.
Кад је у неко доба потпуковник Предраг предложио да одемо у логор Парс, да се пресвучемо у
цивилно одело, ја сам се одмах сложио. Желео сам макар мало да будем сам. Није ми се дало, јер
сам од полиције добио нову адресу становања - логор Хелбурн.
Рекао сам Радојковићу да морам да се јавим у логор још данас.
- У реду! - сложио се Предраг. -Идемо то да завршимо још за видела, што кажу наши стари.
Потом ћемо у Парс, ноћас сте моји гости!
Тако се ненадано нагло растадосмо од госнодина Драгољуба Вурдеље, за кога сам касније
слушао да је радио за ЦИА као и она два млада Србина. Предраг Радојковић је изгледа хтео да
изглади непријатан утисак, који је оставио мој одговор упућен Драгољубу Вурдељи.
- Вурдеља је Смедеревац. Он је мој дугогодишњи пријатељ, а наше познанство почиње још од
пре рата када је Вурдеља у Југославији био срески начелник. Данас је он трн у оку комунистима, као
председник црквено-школске општине у Трсту. Овде често долази јер ту има пријатеља, али се највише
задржава код попа Душана Аргиловића. Тог попа ћеш и ти морати срести да ти изда крштеницу.
- Ја то све о њему нисам знао! - одговорих ја. - Нешто не могу да се отмем утиску да је тај
Вурдеља шпијун.
Лагер Хелбурн
До логора Хелбурн ишли смо пешице. У њему је било доста барака, али и неколико зиданих
зграда. Отишли смо одмах код „лагер-фирера". Висок, сув Немац, са дубоким ожиљком на лицу.
Примио нас је коректно, али уздржано. Узео је моја и Викторова документа. Погледао нас је и упитао:
- Господо, да ли сте одлучили? Остајете ли у Аустрији или се исељавате?
Виктор Перш и ја се погледасмо:
- За сада не знамо куда ћемо, господине команданте! Видећемо касније - рекао сам му.
- Моје је да вас уведем у евиденцију и да вам обезбедим смештај, а ваше је да се одлучите где
ћете да живите. Оставићемо ту рубрику непопуњену - кратко је објаснио Немац.
Предраг Радојковић га је замолио да нам да собу у згради где су боравили браћа Илија и Весо
Радоњић, као и студент Драго Ракочевић. Немац нам је дао логорске легитимације и смештај до
наших земљака, у згради број два.
Тиме административне формалности нису биле завршене. Виктор и ја смо ишли из канцеларије
у канцеларију и свуда попуњавали некакве папире. Била су то овлашћења за преузимање постељине,
апарата, прибора, гаранција да нећемо оштетити државну аустријску имовину. И да ћемо одговарати
ако то учинимо. Чиновници су били љубазни, међу њима су појединци говорили и српски. Био
је чак и један Рус, ког ми је Предраг Радојковић представио: „Ово је господин Ђорђија Рибалко,
човек који помаже нашим људима да што пре напусте земљу Фрање Јосифа!"
- Помажем људима, брате Никола. Шта да ради овде међу Немицама и Немцима један српски
официр, него да се шепури и прави важан - весело је говорио Рус.
Погледао сам га радознало. Ђорђија Рибалко је био крупан човек, густе и седе косе, помало
крутих покрета. Лице му је било изборано, али чврсто, са неким ратничким изразом. Мора да је
био козак, јер такву тврдоћу и одлучност само они имају на лицу чак и кад спавају. Уосталом,
Предраг га је ословљавао са „пуковниче".
- Вас двојица у тим униформама изгледате као царски војници, и то они који су пришли
бољшевицима - шалио се пуковник Рибалко.
Потпуковнику Радојковићу та шала није пријала, иако се није односила на њега:
- Чекајте, пуковниче, ови људи су оставили Тита на цедилу и пришли нама у емиграцији.
Поређење ти није на месту. Каваја је Црногорац, може љуто да ти се замери, ако будеш и даље
претеривао!
- Ма, не претерујем, ја Србе волим, само ме интересује зашто су побегли од Тита? - додаде
Рибалко. - Ја сам најлепше дане живота провео у Србији, између два рата. Ту сам и научио ону
изреку „Нас и Руса двеста милиона, а без Руса, два-три камиона!"
Сви се насмејасмо. Рибалко нас је посматрао озбиљно, само му се брк смешкао. Овај предах
у разговору искористио је Предраг Радојковић да каже мени и Виктору да мора да скокне до Бобе
Здравковића. Кад потпуковник оде Ђорђија Рибалко се опусти и крену са својом причом:
- Ако хоћете у овом логору мирно да дочекате исељавање у неку прекоокеанску државу, ја ћу
вам требати. Илегално немојте нигде да одлазите, то вам не препоручујем. И ја сам емигрант и
знам шта је добро. Пореклом сам из Кубана, као млад тукао сам се са бољшевицима. Мој Кубан се
последњи предао када су бољшевици освојили Русију.
Па, ви сте, господине пуковниче, кубански козак - прекидох га изненађен његовим козачким
пореклом.
Тако је, господине Каваја. Да је наш козачки генерал Денкин био мудрији, ја не бих сада
био овде већ у слободној Русији. Али, шта ћемо, није дао ђаво или није дао Бог. Ја сам кренуо у
емиграцију 1921. године. Побегао сам из Русије у Југославију, а потом у Аустрију.
Ђорђија Рибалко је наставио да прича. али и да попуњава формуларе. Пружио нам је аусвајс,
легитимацију за боравак и исхрану у логору. Захвалио сам се. али ми пуковник рече:
- Немојте се захваљивати Каваја, вама то следује. Вама је и Тито дао чин поручника авијације,
па му се нисте захваљивали!
То ме лецну, нисам очекивао такву зафрканцију:
- Бога ти, ко теби даде да радиш овде и зафркаваш људе?
Он подиже обрве, па шеретски зачкиљи очима на мене:
- Дали су ми сто пута гори људи од мене, мој Каваја. Ја сам ти душа од човека, ја само хоћу да
вам помогнем. Овде се нико неће борити за вас. Морате све сами да урадите. Знам да Виктор има
жену и децу у Немачкој. Боље је да за сада говори да их нема, боље је да не иде у Минхен, јер може
имати велике компликације. Друго, чувајте се шпијуна, овде свако ради за некога. Такве људе не
интересује ваша приватна судбина. Ви то не можете и нећете да схватите. Боље је да изађете и
причекате вашег пријатеља напољу!
Козачки пуковник нам показа врата. Изашли смо у двориште и кренули према нашем новом
дому. У разговору, тако, стигосмо до једне веће зграде са два спрата. Нађосмо канцеларију у којој
је требало да нас чека Предраг Радојковић. Када смо ушли затекли смо Предрага заваљеног у
повећу фотељу, а преко пута њега, за столом је седео Бобо Здравковић. Предраг нас је упознао са
њим. Стегао сам руку том средовечном човеку, изванредног држања, густих обрва и проседе косе.
Био је поручник Краљевске југословенске војске, а то се и тада на њему могло видети.
Радојковић нас је упитао како нам се допао пуковник Рибалко. Одговорио сам му да је козак
велики покварењак. Здравковић се искрено насмејао мојој процени:
- Господине Каваја, судите брзо и површно. Стари Рибалко је шаљивчина. Њега је живот сурово
ошинуо, па сада покушава да га увесели. Пуковник Рибалко је био официр Царске Русије, а потом
и официр Краљевине Југославије. Срео сам га 1941. године у заробљеничком логору Осенбрик.
Био је са нашим заробљеницима, јер је заробљен као југословенски краљевски официр. Жена му је
Београђанка, иначе, сестра Косте Адамовића, генерала који се вратио Титу. Зато Рибалко не воли
ни Тита, ни официре пребеглице у комунизам.
- Тог генерала знам. Био је професор на Војној академији у Београду - упадох му у реч.
- То је то, мој Каваја, пуковник Рибалко је велики човек - закључио је своју беседу Боба
Здравковић.
Истог трена сам изашао напоље и одјурио код пуковника Ђорђија Рибалка у канцеларију. Он је
помислио да сам дошао да му се извиним за неспоразуме приликом првог сусрета. Исправио сам га:
- Господине пуковниче, нисам дошао да исправљам криву Дрину. Чуо сам од Здравковића да
сте ожењени сестром генерала Косте Адамовића, па сам дошао да вам кажем да сам ја тог генерала
лично познавао. Био је професор на Војној академији у Београду!
Та вест је обрадовала старог Руса:
- Кад је тако, ми морамо ускоро да се видимо. Моја жена би, свакако, волела да поразговара са
тобом о њеном брату. Можеш да ме позовеш ових дана телефоном овде у канцеларију, а суботом
и недељом у стану. И ми смо овде у логору. Не замерите ми на опаскама, мене је шала одржала у
животу. И не зовите ме пуковниче већ покојниче!
Тако ме је тим речима дирнуо у душу.
- Довиђења, покојниче - рекао сам и вратио се натраг у собу код Предрага Радојковића.
Боба Здравковић ме је одмах упитао како је било. Објаснио сам му да је пуковник Рибалко
постао покојник и да ме је позвао да га посетим. Здравковић је ликовао, јер је био у праву. У то
врсме Боба Здравковић је био главни службеник за исељавање православаца, Могао је много да
помогне нашим људима у избору земље за усељавање и у брзом одласку у прекоморске државе.
Изређао ми је све исељеничке земље од Северне и Јужне Америке, преко Африке, па до далеке
Аустралије. Рекох му да бих могао да останем и у Аустрији, то је био савет инспектора Рапела из
салзбуршке полиције.
- То је тачно, Каваја, али вам ја то не препоручујем. У том случају морали би да живите
у насељу Бесарабија штрасе, подигнутом нарочито за такве случајеве. А то не иде без дозволе
Високог комесара. Него, најбоље је да се пријавиш за САД. То је најбоља земља за емигранте,
поготову нас Србе, јер нас тамо има највише.
Сложио сам се, али уз напомену да ме региструје и за неке земље Јужне Америке:
- Па, ако ме ни једна земља не буде хтела, сам ћу се снаћи. Уверен сам да ће ме хтети француска
Легија странаца у Алжиру или у Конгу.
Боба се на ово насмеја и примети:
- Тамо ћеш најлакше добити папире, али не дај Боже и оно друго, неку болештину.
- То друго неће на свакога Црногорца! Сада се и Виктор од срца насмејао.
- Добро људи, да не претерујемо! -стишавао нас је Здравковић. - Ви, Викторе, морате се
регистровати у католичкој организацији задуженој за исељавање. Ја ћу вам дати адресу. Потражите
је, није далеко, ту је у кругу.
Када Виктор Перш оде, Предраг и ја смо отишли да посетимо једног Србина, који је радио
на исељавању. Чудио сам се колико људи познаје потпуковник Радојковић. Увео ме је у једну
канцеларију у којој је стајао човек висок два метра. Швабе су га због висине звале „црногорски
принц". Он ми рече да му је право име Душан Павичевић. Заједно са Бобом Здравковићем и Ратком
Ранчићем био је пријатељ Предрага Радојковића, а после саборац код Драже Михаиловића.
- Е, сад сте се упознали, па после можете да се виђате. Идемо даље, Каваја
- изненадио ме је Предраг Радојковић.
Од Душана Павичевића отишли смо до собе Драга Ракочевића, да од неког чујемо како
је. Радојица Никчевић, столар из Никшића, нам је рекао да је Драго у болници „због груди" и
да је боље. Свратили смо и до Радивоја Цветића, па се вратисмо у главну зграду по Виктора
Перша. Нас двојица смо мислили да се усељавамо у наш нови дом, али нам Предраг и Радивоје
нису дозволили. Натерали су нас само да се пресвучемо у цивилна одела и одвели у Салзбург на
вечеру. Требало је да прославимо добијање политичког азила и почетак живота у слободном свету.
Вечера је била предивна, јер је наше расположење било изузетно весело. Цветић и Радојковић
су толико попили да нису дали да одмах идемо у логор на спавање. Ноћ је била блага, летња.
Корачали смо полако према логору Хелбурн. Виктору се одвезао језик.
- Слободан сам, Никола! Слободан! После толико година сам слободан. Дође ми да паднем
на колена и захвалим се Богу, под овим великим небом. И небо је овде друкчије чини ми се...
слоббдније. Ова срећа почиње да ме вуче ка жени и деци. Они су у Немачкој, тамо је моја права срећа!
- Ту више неће бити проблема. Већ сам ти рекао - подсећао сам га ја. - Добићеш некакву путну
исправу и отићи ћеш да их видиш. Можеш и да останеш са њима, па то је твоја породица! Најбоље
би било да одете негде преко океана!
- Отићи ћу за Аргентину или Нови Зеланд. Морам најпре да се видим са мојима чим сазнам
где се моја жена пријавила. Биће ми жао да се растанемо. Са вама Србима сам се одувек дружио,
нарочито у војсци. Да није овог проблема са мојом породицом, ја бих се за исељавање регистровао
у вашој православној организацији.
Виктор Перш је био искрен. Желео је да ми каже да је за њега наше пријатељство важније
од католичке вере, али не и од његове породице. То је била истина и ја сам то знао и лрихватао.
Занети разговорима о блиској будућности, стигли смо до наше зграде у логору Хелбурн. Ушли смо
у собу, разместили кревете на брзину, не палећи светла, и легли. Били смо уморни и задовољни.
Први пут смо пошли на спавање, а да нас нико није ништа питао. Тек ујутро када смо прогледали
Виктор и ја смо видели да у нашој соби спава још четрдесетак младих људи.
Тог јутра хтео сам опет да видим Илију Радоњића. Одшетао сам до његове собе и пробудио
га. Када ме је видео, скочио је из кревета и загрлио ме.
- Драго ми је да те видим међу нама, Никола Каваја!
Викнуо је у правцу братовљевог кревета, одакле се појавио Веселин Радоњић, човек малог
раста, тихог гласа и великих бркова. И он ми је пожелео добродошлицу у логор. Питао је за
Виктора. Одговорих му да још увек спава. Илија се умешао у наш разговор:
- Сада ћу да га пробудим! - рече и оде до друге собе, отвори врата и викну још са врата, колико
га грло носи: - Устајте! Руси ушли у Беч!
Сва четворица смо кренули у ресторан „Код Геринга". Илија Радоњић ми је рекао да је нешто
млађи од мене, рођен је 1934. године. Веселин је био старији, јер је рођен 1928. Веселина је
закачила Резолуција ИБ-а. Веселин Радоњић је као несвршени студент машинства 1950. године
протеран на Голи оток. Како ни после одлежане казне није имао мира од комуниста, морао је да
бежи у иностранство, али није хтео без брата Илије.
Док смо пијуцкали ракију, ја приметих да Веселин носи под руком немачки речник. Помислио
сам да бих и ја морао да научим немачки, да не мољакам моје Србе стално за помоћ. Веселин
Радоњић је био пријатан човек. Питао ме је, онако како доликује Србину, најпре о здрављу, па о
мојој породици у Југославији и куда намеравам да емигрирам. Није био насртљив са питањима,
што ме је одобровољило и са пажњом сам га слушао.
- Моје детињство је било ратно и тешко. Избрисао бих га из сећања, када бих могао -
саопштио ми је Веселин. - Оставили смо све у отаџбини, и ето, ево нас у емиграцији. Удба је свему
томе допринела. Ко зна где ћемо се зауставити. Желим да наставим студије. Нешто су ми овде
Аустријанци обећали. Ако од тога не буде ништа, ићи ћу за Париз, да радим и да студирам.
- Зар то не би могао да оствариш у Америци или у Аустралији? - из чисте знатижеље сам га
запитао.
- Слаба су моја леђа. Здравље ми је озбиљно нарушено. Не бих могао да издржим темпо рада
у америчким фабрикама или аустралијским шумама.
Ућутао је као да прескаче и неке друге мисли.
Ја искористих тренутак да га питам за време, када можемо да посетимо Драгу Ракочевића у
болници. Објаснио ми да је посета сваког дана од два до пет после подне. Договорили смо се да одемо
до Ракочевића у прву суботу после подне. Изашли смо из овог лепог ресторана, сви задовољни што смо
још првог дана мог и Викторовог живота у логору више упознати и зближени са овим дивним Србима.
Не броје дане већ људе
Живот емиграната у избегличком логору заснивао се на двема стварима - на нади за скори

одлазак и на тим људским зближавањима. То је нас емигранте држало и храбрило, а поготову млађс
Србе антикомунисте. Предраг Радојковић нас је често обилазио и спајао. Није ми требало много
времена да видим да је он био главни човек за функционисање српских слободних, политичких и
националних организација. Према њему сам зато осећао не само наклоност већ и поштовање. Ми
смо се брзо спријатељили.
Његове честе посете Вулету, који је живео код нас у логору Хелбурн. биле су за мене прилика
за рашчишћавање ставова око комунистичке диктатуре у нашој земљи. Ја сам постао члан Српске
народне одбране првог дана, дакле 1957. године, мада Предраг Радојковић није журио да ми то
предложи из неких његових разлога. У подели рада између Предрага и Вулета, тешко је било
комунистима или њиховим агентима да се убаце у наше редове.
Логорска средина, пуна толико различитих људи, захтевала је не само прилагођавање, него
и налажење правог места за сваког у њој. Ја сам се држао свог пријатеља Виктора Перша и мојих
Црногораца, браће Илије и Веселина Радоњића. Прве суботе сва четворица смо отишли у посету
Драгу Ракочевићу. Дочекао нас је виталан и свеж, као да није био тежак болесник. Правили смо
шале на његов рачун, не би ли одагнали његове суморне мисли. Кад смо се растајали, Драго
Ракочевић ми је пророчански рекао:
- Е, мој Никола, да је било среће да се нађемо у шумама Југославије и боримо се са пушкама
у рукама против комунистичких злотвора. Молим се Богу да ће тај дан доћи и да ћемо га ти и ја
дочекати!
Растали смо се са Драгом у нади да ћемо га ускоро видети међу нама у логору Хелбурн.
По старој официрској навици ја сам рано устајао. Такав обичај је имао и Веселин Радоњић,
па смо често ујутро заједно пили кафу или чај и разговарали. Обично смо разговарали о томе где
ћемо да се иселимо из ове прохладне Аустрије. Рекао сам Веселину да сам се одлучио за Америку.
Једног јутра, међутим, причали смо о нашим пријатељима у логору и националним пословима, па
ми Веселин Радоњић као старији и искуснији емигрант скрену пажњу на мог пријатеља Предрага
Радојковића. Кад га помену, ја сам се претворио у ухо:
Сви ми политички емигранти и Брозови непријатељи желимо слободу за себе и наш народ -
почео је нашироко Веселин Радоњић. - Али, ми млађи емигранти се разликујемо доста од старије
генерације. Ти си се, видим, спријатељио са потпуковником Радојковићем и његовим људима.
Они, у суштини, нису лоши, али они раде послове који теби неће ићи у корист!
Ово упозорење нисам могао да пренебрегнем.
- Буди конкретнији, желим да знам, да бих заузео свој став према њима.
- Па добро, Никола! - сложи се он. - Ти знаш да је пуковник Предраг Радојкбвић пре рата
био активни капетан. Затим је током рата приступио покрету генерала Михаиловића и постао чак
потпуковник. Из земље бежи тек 1948. године.
- Све ја то знам од Предрага - реаговао сам стрпљиво. - Он ми је то лично причао.
- То ти је свакако причао. А да ли ти је рекао за колико страних обавештајних служби ради?
Ја ћу да ти их набројим.
- Не треба, Веселине, јер ја то не сматрам неким грехом. Све је то антикомунистички посао и
ја верујем да такав рад може убрзати долазак слободе у Југославији.
- Да је то антикомунистички посао, у то нема сумње, али да ће наша земља дочекати слободу
преко тих обавештајних служби, у то не верујем. Она је кроз њих и преко њих и слободу изгубила,
по завршетку Другог светског рата.
- Ти си, изгледа, Веселине, и заборавио ко је донео у нашу земљу комунизам, а са њима и
Броза - са благом иронијом, подсећао сам га ја. - Зар то није био совјетски маршал Толбухин и
његови тенкови?
- Не, не! - мало је нервозно реаговао Веселин. - Ја сам друкчијег мишљења. Да Енглези нису
хтели Тита, он никада не би дошао на власт у Југославији. Зашто је Дража одбачен? То још није
потпуно јасно али после 1948. године постаје све јасније.
Слушајући овога тихог, али веома упорног човека у свом мишљењу, ја се сетих напомене
његовог брата Илије. Године проведене на Голом отоку су се виделе.
- Веселине, ти си информбировац?
- Јесам, Никола, и ја ћу увек радити против Тита и његовог фашистичког покрета, па ма где
био у свету. Ја се по питању тога и не слажем са оним тикваном, братом Илијом, ни са Драгом.
Али да се прв разумемо и ово - ја не потичем из партизанске куће. Мој отац је читавога рата био
четник. Али шта је то вредело? Он је изгубио борбу, али не против Титовог шљама. Мој отац и
четници изгубили су борбу против Енглеске, те светске проститутке!
Схватио сам. Он је исповедао догму, а не политичко уверење. Даље није ишло, али му ипак рекох:
- Можемо ми годинама да разговарамо, Веселине, али ће сваки остати при своме.
Он се сложи и истим путем пођосмо назад, ка нашем логору. Остали смо у добрим односима,
али смо о политици ретко говорили. Једног дана је Веселин Радоњић стварно отишао у Париз.
Његов брат Илија Радоњић је остао у Аустрији да чека неку стипендију. Неколико година касније
чуо сам да је Веселин Радоњић факултет завршио, али догму променио није.
Моје дружење са Предрагом Радојковићем довело ме је у додир са Драгишом Ковачевићем,
генералом Краљевске војске. Он је у то време био председник Српске народне одбране за Аустрију,
а Предраг Радојковић секретар. Он се трудио да што више младих Срба учлани у СНО. Новембра
1957. године потпуковник Радојковић повео је такав разговор и са мном, али га ја предухитрих:
- Предраже, много сам читао о заслугама СНО-а у минулим ратовима, за ослобађање и
уједињавање српства, а посебно о улози СНО-а на Космету, Старој Србији, Босни и Херцеговини.
Знам да од оснивања 1908. године Српска народна одбрана није престајала да ради за добро
српског народа.
Пажљиво ме је слушао. А онда ме допуни:
- Не знам да ли си чуо, али Српска народна одбрана је имала извесног учешћа чак и у атентату
у Сарајеву 1914. године?
- Нешто сам о томе чуо, али појединости не знам. Овде у слободном свету имаћу прилику да
више о томе сазнам.
Из стана Предрага Радојковића изашао сам тог новембарског дана као члан СНО-а. Пребацио
ме је из Хелбурна у логор Парс, да бих био ближи српским националистима. Тек касније сам
схватио разлог томе. За мене је потпуковник Драже Михаиловића одмах имао и задатак. Предраг
и његови људи су имали податак да је један Брозов агент убачен међу емигранте. Име му је било
Богдан Јовановић, дошао је из Беча, а рођен је у Србији и представљао се као несвршени студент.
Дајући ми његову слику, Предраг ми је рекао:
- Ти треба да га пратиш, да видиш са ким се највише дружи, а суботом да сазнаш куда се
креће по Салзбургу. Можда има задатак да повеже неке удбаше овде или чак да са нашим људима
емигрира у неку другу државу. За ово нико не треба да зна осим тебе, мене и Вулета. Он се већ
„спријатељио" са њим!
Добро сам погледао фотографију. На њој је био млад човек, стар око тридесет година,
водњикавих очију, ниска чела и неугодног лика, који се лако памти.
- Предраже, Титови пси нам ни овде не дају мира. Ја ћу тог Титовог агента лако удесити, за то
ми не треба пиштољ - говорио сам у бесу и са мржњом.
- То Никола одмах отпада! Мораш да се придржаваш онога што ти ја кажем - само га прати
и натерај да он теби први приђе. Немој да му придајеш значај и да он то примети. Јовановић се
пријавио за исељење у Америку или Аустралију. Све што о њему сазнаш, одмах да ми јавиш -
наредио ми је Предраг Радојковић.
Када сам се вратио у Хелбурн отишао сам до Вулета да поразговарамо о Титовом шпијуну
Богдану Јовановићу. Он је то искористио, међутим, да ми мало прича и о себи, и о другима:
- Пре рата сам био обичан каплар, пушкомитраљезац. У оном кратком Априлском рату 1941.
угнездио сам се у Качаничкој клисури и ркватио Немце на нишан. Смакао сам их барем двадесет, а
ови моји из села ми приписаше педесет. Ту сам стекао углед великог борца. Пораз од Немаца ми је
зато тешко пао. Морао сам да спасавам живу главу. Сад, ево, овде пратим Титове агенте. Јовановића
пратим већ неколико дана. Јутрос је отишао у град, са кишобраном у руци. А сунце сија не може
јаче. Дошао је чак у Аустрију да нас шпијунира. И кад нема шта о нама да чује, он прислушкује
нас шта говоримо о отаџбини, о свом народу, пријатељима, па чак и о нашим фамилијама. После
његових извештаја Удба код куће злоставља наше породице и пријатеље.
Сетих се тада оног Предраговог упуства да први не прилазим агенту Јовановићу, па сам
запитао Вулета како се упознао са тим шпијуном.
- Он је мени први пришао, да ме пита за неке четничке песме. Позајмио сам му неке плоче, а
он се распричао о томе како ће да се исели у Америку - саопштио ми је Вуле.
Баш у том тренутку појавио се Богдан Јовановић са оним кишобраном у руци, па право на Вулета
и мене. Поздравио се са Вулетом, а онда и са мном. Трудио се да јаким стиском руке остави утисак
карактерног човека. Задржао се Јовановић неколико минута крај нас, а потом оде. Вуле ће за њим:
- Види га стрвина, смрди на комунизам! Добро су га истренирали да слуша четничке песме!
- Ех, брате мој, такве сам ја напустио. Душа ме је болела од њих!
Рекао сам то дижући се са столице. Оставио сам Вулета и отишао у своју собу. Узео сам лопту,
обуо неке старе копачке и кренуо на игралиште. Непрестано сам размишљао о Радојковићевим
речима и Титовом шпијуну. Нисам га ни приметио када ми је на игралишту пришао и лагано ме
лупнуо по рамену. Смешећи се, Богдан Јовановић ми предложи:
- Земљаче, дај мало лопту мајстору да пгутира!
Дао сам му, а он поче да жонглира са таквом лакоћом, да се видело да је вешт фудбалер. Ту
он заподену разговор:
- Ви ми рекосте презиме, али ја сам га већ заборавио!
- Ја сам Каваја!
- Ви нисте Србин, одакле сте?
- А како ви то закључујете?
- Па не презивате се на „ић", како је обично код Срба. Одакле сте?
- Из Пећи. Ја сам Србин, Црногорац без „ић". То није реткост код нас Црногораца!
- Шта сте радили у Југославији?
Ту је већ претерао са испитивањима, па сам се нашалио да бих га збунио:
- Био сам кочничар на теретним возовима на релацији Загреб-Љубљана. Волео сам своју земљу,
али сам морао да је напустим због комунизма. Народ и даље волим, али режим не подносим.
- Мора да се и данас тако осећате, када сте одскора у емиграцији!
Та реч „одскора" ми је била знак да Јовановић зна тачно од када сам ја у Аустрији.
- Ко вам рече, Јовановићу, да сам ја одскора у емиграцији? Тај се сигурно шалио. Да вам није
Вуле рекао, он воли да се шали?
- Није Вуле, не знам, не сећам се - почео је да се упетљава Богдан Јовановић.
Дошло ми је да га одаламим песницом у главу, не би ли му истерао истину из ње, али сам се
уздржао. Јовановић, осетивши опасност од мене, поздрави се на брзину и оде.
Пратио сам га наредних дана. Састајао се у логору са једним човеком који није био емигрант.
а није личио ни на Аустријанца. Изгледао је као Шиптар, а имао је држање Црногорца. Сретали
су се у једном ресторану на обали реке Салце. Обично би ручали, а онда би Јовановић нешто
шапутао том човеку, да конобари и људи за суседним столовима не чују.
Кад су се растали кренуо сам за оним Шиптаром што је личио на Црногорца, али ме је он
приметио и шмугнуо у једну златарску радњу. Био сам довољно дрзак да уђем за њим. Он је нешто
показивао трговцу, али га овај није разумео, па сам ја, да бих започео разговор, гласно промрмљао
на српском:
- Вама, господине, треба тумач!
Он ме погледа оштро и крену према мени. Завукао сам руку у десни џеп, који је био унутра
поцепан, да бих могао да дохватим бодеж, који сам везао за бутину. Ударио ме је раменом у груди,
али сам се ја окренуо у страну и узвратио му коленом у стомак. Савио се од бола, тако да сам га
ударио по глави дршком од ножа. Скљокао се на под. Гледао сам да неће можда опет да скочи на мене.
Док смо се ми тукли, продавац је истрчао напоље и позвао полицију. Салзбуршки чувари реда
утрчали су у златару са пиштољима на готовс. У то се онај Шиптар што личи на Црногорца придигао
и однекуд извадио пиштољ. Махао је њиме и показивао руком да је мој. Продавац је исто показивао
руком на мене, ваљда, сведочећи да сам ја први започео тучу. Полицајци су, међутим, претресли
Јовановићевог пријатеља, и у задњем џепу панталона, нашли му шаку метака. Лакнуло ми је.
Обојицу су нас одвезли у полицијску станицу. Нисам хтео да разговарам са полицајцима док
није дошао Предраг Радојковић. Објаснио им је да је овај човек кренуо на мене пиштољем, да ме
убије, јер сам видео да илегално долази у логор за емигранте. У одбрани ударио сам га бодежом и
спасао себи живот.
- Мало је фалило да погинем. Титови агенти у Аустрији носе пиштоље. Ни ја више никуда не
идем без оружја - рекао сам љутито потпуковнику Радојковићу.
И он је био бесан. Зграбио је Титовог шпијуна и дрекнуо:
- Ко си ти, мајку ти шпијунску? Одакле си? Ко те је послао у логор?
- Ја сам Ук Даут, господине - промуцао је човек. - Дошао сам да посетим једног земљака у
Салзбургу! Ја сам из Призрена, ја ништа нисам урадио!
- Ви онда мене познајете? - питао сам га на шиптарском.
- Не, господине, први пут сам вас данас видео у оној радњи. Никад пре!
После првих тренутака напетости и галаме, салзбуршка полиција је преузела овог Шиптара:
Предраг Радојковић је гарантовао за мене, па су ми полицајци дозволили да се вратим у логор
Хелбурн. Успут ми је потпуковник рекао да је Богдан Јовановић, чим је чуо да је његов пријатељ
ухваћен, купио возну карту и утекао за Грац. Био сам разочаран.
- Њих двојица је требало једноставно да нестану - рекао сам Предрагу Радојковићу.
- Није то тако једноставно као што ти мислиш, Каваја. Они су већ регистровани код
Аустријанаца као Титови шпијуни и ми им не можемо ништа. Сада је касно за ликвидацију, али
није за робију. Отераће њих Аустријанци у затвор!
Радојковић је био само делимично у праву. Аустријска полиција је ухватила и Богдана
Јовановићја, који је заједно са тим Ук Даутом послат у затвор. Само шест месеци касније.
Југославија је са Аустријом у размени осуђеника и шпијуна ову двојицу вратила кући.
Синови издате Србије
У антикомунистичком раду широм Европе међу Србима се осећала искусна рука војводе
Добросава Јевђевића. Живео је у Риму, али иако у поодмаклим годинама, увек је налазио снаге да
се лично појави на митинзима слободних Срба. Тог јунака четничких одреда срео сам у Салзбургу.
Предраг Радојковић му је заказао сусрет са Србима у ресторану „Код Геринга" осамнаестог
новембра 1957. године. Мој задатак је био да окупим што већи број младих Срба из логора Хелбрун,
Глазенбах и Сицејхзјм. Одзив је био изванредан.
Са Предрагом и још неколико виђенијих Срба сачекао сам војводу Јевђевића на железничкој
станици у Салзбургу. Био сам изненађен његовим достојанственим држањем. И изванредним
говором. Војвода је говорио без папира и бележака, гласно, јасно, повезано и језгровито:
- Ви млади Срби, ви сте синови ваших очева са Мојковца, Брегалнице, Цера и Колубаре. Зато
морате ићи њиховим путем. Они су знали да компромиса са непријатељем нема и зато га нису ни
тражили. Победили су. Данас су комунисти највећи непријатељи српског народа. Са њима нема
компромиса и не може бити. Комунисти су наши злотвори...
После митинга у ресторану, док смо причали о српству, војвода Добросав Јевђевић ми је рекао:
- Каваја, чујем да си доста тога урадио. Много тога је, међутим, остало још да се уради. Држи
се старе изреке „Што можеш да урадиш данас, не остављај за сутра!"
- Разумем, војводо, али ми немамо средства за велике послове!
- Прави борац, мој Никола, увек нађе средства - одговорио ми је војвода Јевђевић.
После неколико дана војвода се вратио у Рим. Упамтио сам његове речи као завет који сам
настојао да испуним у својој борби против комунистичке тираније.
Пријатно изненађење у логору приредио ми је мој стари пријатељ Виктор Перш. Недељама
је био одсутан. Отишао је у Минхен да посети жену и децу, али се није јављао. Забринуо сам се.
Једног касног поподнева Виктор се наједаред појавио у нашој соби. На себи је имао лепо одело и
мантил, а у руци флашу вотке. Као да више није био онај исти човек. Он затворен, а ја радознао:
- Викторе, где си, побогу?
- Е, мој брате Никола. Заглавио сам у апс. Три недеље сам био затворен у Немачкој. И три зуба
су ми избили. Што сам тражио, то сам и добио - причао је као за себе.
У једном даху ми је саопштио да је после пет година нашао своју жену Стану Перш, али у
туђем кревету. Опсовао јој је мајку покварену и ударио. Њен швалер му је песницом сасуо три зуба
у уста. Виктор није стигао да му узврати, јер га је полиција напала с леђа и ухапсила. Судија за
прекршаје му је одредио две недеље притвора. Виктор је у Минхену изгубио слободу, жену, али и
своју децу. Било ми га је жао. Обећао сам му да га више никуда нећу пуштати да иде сам.
- Идемо код Руса Рибалка, тамо ћеш чути све!
- А шта ћеш са том вотком? Зар нећеш да је најпре пробамо у част твог свечаног повратка из
Немачке?
И тако причајући стигосмо до Рибалкове бараке. Уђосмо унутра, нађосмо и стан, али имена
нема. Нешто је писало ћирилицом на вратима. Бог зна шта. Обојица читамо: Изгубљен човек.
Дође ми у главу да је то тај ударени Рус и лупим рукама у врата. Ништа. Лупим јаче, кад се неко
раздра као да га деру:
- Напред!
Ја за кваку, Виктор за мном. Насред собе стоји Рибалко са једном кутлачом у руци, чека да
неког удари. На њему се не виде ни страх, ни узбуђење. Да ли циркусира или игра неку улогу, ко
зна где научеш у емиграцији? Кад виде да смо то ми, поче да се шали.
- Где сте ми црвеногардејци?
Прешао сам преко те упадице и поздравио сам га:
- Помоз' Бог, Ђорђија!
- Лепо нам је помогао, друже Каваја!
Не чекајући да ја нешто кажем Рибалко пређе на Виктора:
- Видим, жена те је лепо дочекала, као да те неко извукао из каце са киселим купусом.
Ја се умешах:
- Викторе, што ме наговори да вечерас дођем овде, ноге поломио! Зар не видиш да је старац
полудео? - Окренух се ка њему. - Краљевска војска је пропала због таквих шкартова као што си
ти, Рибалко!
Већ смо прелазили на ти.
- Одлично, одлично, Каваја! - слатко се смејао Рус. - Тако те волим. Проговори и ти језиком
којим се ја служим.
Био сам спреман да напустим његов стан, али ми он приђе, потагала ме по рамену и понуди
да седнем.
- Хајде, Каваја, има Ђорђија још племићког карактера.
Седох да видим шта још крије овај козак. Седе и Виктор. Рибалко је још држао ону кутлачу у
руци, па га питах:
- Шта радиш са том кутлачом? Што не седнеш?
Рибалко и не трепну:
- Ја са њом дочекујем незване госте!
- Да, у праву си - сложих се ја.
Рибалко оде у другу собу. Врати се без кутлаче, али са три чаше у руци. Уз пиће, Виктор Перш
нам је детаљније испричао шта је све доживео код његове жене у Немачкој.
Даљи разговор о несрећном Виктору прекиде долазак госпође Ане, жене Ђорђија Рибалка.
Причао сам јој о њеном брату онолико колико сам га знао са Војне академије. А Ана је мени
говорила о патњама читаве њене породице за време Првог светског рата и повлачењу кроз
Албанију. Растали смо се касно у ноћи од Рибалка и од већ празне флаше. Рус се захвалио Виктору
на поклону са којим смо се почастили и испрати нас са својом омиљеном упадицом:
- Лаку ноћ, гардисти!
Кад смо већ били код изласка из бараке Рибалко добаци Виктору:
- Ниси ти изгубио жену већ три зуба!
Паљење Титових аутобуса
Салзбург је био туристички град. Преко године био је пун странаца, што мене није посебно
интересовало. Једног дана, међутим, Предраг Радојковић ме је обавестио да се у граду одржава
Моцартов фестивал, на који долазе и туристи из Југославије. Плануо сам:
- Волео бих да дочекам ту црвену господу!
- Стани, Каваја! Долазе три аутобуса из Сарајева. Ми треба Титовим туристима да приредимо
наш концерт. Треба запалити те аутобусе, али тако да те полиција не ухвати!
- То није тешко, међутим, тешко ми је да дођем до средстава!
- Зар си заборавио војводин савет? - упита ме Предраг Радојковић.
Знам, знам, добар борац налази средства сам!
Растали смо се. Био сам задовољан што сам добио тако поверљив задатак. Успео сам да
убедим Виктора Перша да ми помогне. Нећкао се неко време, али је потом пристао. Предраг ми
је јавио да су сарајевски аутобуси паркирани код фестивалске зграде, у старом делу Салзбурга.
Како бензин нисам смео да купујем, одлучио сам да га позајмим од Вулета, шофера и механичара.
Међутим, Вуле је волео да се коцка, па је данима и ноћима седео у соби попа Душана Агриловића
и играо покер. Рекао сам Предрагу Радојковићу да извуче Вулета напоље, макар на сат времена.
Било је довољно да му Предраг напише кратку поруку, па да Вуле дође у гаражу на састанак
са мном. Наточио нам је две канте бензина из свог аутомобила. Наредне ноћи, пречицом, поред
неког игралишта и женског манастира, Виктор и ја смо се неопажено примакли паркиралишту са
аутобусима. Чувара није било. Публика је била у сали. Улице су биле празне. Отворио сам хаубе
аутобуса и бензин просуо по моторима. Затим сам залио и задње гуме. Код последњег аутобуса са
сарајевском регистрацијом, пролио сам гориво до заклона. Вратио сам се до прве хаубе и унутра
убацио своје замазане рукавице. Онда сам из заклона бацио палидрвце на расуту стазу од бензина.
Пламен се винуо у небо као ватрена змија. Светлост ватре обасјала је читав паркинг и околне
зграде. У два корака био сам на тротоару. Ходао сам као радознали пролазник, који повремено баца
поглед на пожар у комшилуку. Неки твуди су потрчали према паркингу. Стигла је полиција, а за
њом и ватрогасци. Нису прилазили аутобусима, који су све више горели, јер су се бојали експлозије
резервоара. Чуо сам експлозију, прво резервоара, а потом и мотора. Титови аутобуси су претворени
у гомилу чађавог гвожђа. Био сам задовољан. јер Титови туристи те ноћи неће моћи мирно да
спавају. А ни наредних месеци, увек ће мислити да их нека тајна рука прати. Пожелео сам да осетим
њихов страх. Вратио сам се натраг на паркинг. Ослушкивао сам Сарајлије како говоре да су им
то Швабе приредиле дочек. Неки су помињали подземље. А један пискави, мушки глас је кречао:
- Знам ја, то су урадили четници. Мени је пријатељ из Удбе рекао да је Салзбург пун
емиграната!
Прођох кроз уплашену гомилу сарајевских комуњара и одох у логор Парс. Како су дани и
месеци пролазили ја сам све дубље улазио у поре српске емиграције. Био сам млад, али су стари
емигранти у мене имали поверења. Једног дана сам се ненадано нашао у друштву пуковника
Драгише Бојовића, потпуковника Славка Поповића и мог, тако рећи, претпостављеног потпуковника
Предрага Радојковића. Путовали смо возом за Минхен, на митинг виђених емиграната из земаља
под влашћу Совјета. Бојовић је био краљевски официр и обавештајац. Поповић је био артиљеријски
командант. Обојица су прошли немачко заробљеништво. Ту је Поповић постао шпијун. Предраг
Радојковић је био Дражин официр и командант. Он је тврдио да је српском народу једини пут
до слободе рушење Југославије и стварање своје државе, Србије. Бојовић и Поповић су се томе
противили, тврдећи да су њихови дедови погинули у Првом рату за Југославију. Дискусија се
скоро претворила у свађу, јер су Бојовић и Поповић сматрали да Бугарска треба да уђе у неку нашу
балканску унију. Предраг се толико због тога изнервирао да је изашао из купеа. Он није могао да
замисли живот Срба са својим црним непријатељима Бугарима. Тада ми Поповић тихо рече да му
се јавим када будемо опет у Салзбургу. Одговорих му:
- Не знам зашто не трпите Предрага?
- Погрешно ме разумете, Никола. У питању је Југославија, у чије темеље су узидане кости
најбољих српских синова!
Даље његово излагање прекиде Предрагов повратак. Како смо били све ближе Минхену даља
дискусија је обустављена. Ћутке и журно потражили смо први хотел да преноћимо. Бојовић и
Поповић остадоше заједно, а ја и Предраг.
- Видиш, Никола, њих двојица ме мрзе јер сам ја био командант код Драже Михаиловића. Дошао
сам на овај митинг, јер он окупља антикомунисте који се боре за слободу. Биће овде емиграната
свих словенских нација, само неће бити Хрвата, јер се они боре за државу, а не за слободу!
У Украјински дом на митинг словенских емиграната дошло је тридесет и шест представника
из осам држава. Најзначајнији гости били су наш пуковник Вељко Пилетић из Париза и Станислав
Бандера, који је дигао пољски део Украјине против СССР-а. На том митингу ја сам био посматрач.
Тада сам срео украјинског фашисту Станислава Бандеру, који је био један мали и ћелави човек
одвратне појаве. Нико до њега није могао да дође док се пре тога није са мном руковао. Том
приликом би сваког емигранта руком потапшао по леђима и грудима, не би ли открио какво оружје.
Предраг Радојковић звани Шишо је у име Срба на митингу говорио о покрету Драже Михаиловића
и његовом значају за антифашизам и антикомунизам. Поздрављен је бурним аплаузом. Једино
му нису аплаудирали његови земљаци Драгиша Бојовић и Славко Поповић. Митинг је завршен
објављивањем Резолуције о слободи грађана у комунистичким државама. После ове конвенције
антикомуниста нисам умео пред Предрагом да сакријем свој песимизам:
- Све је ово лепо, али како ће људи у комунистичком лагеру да чују за ову резолуцију?
- Не брини се ти за то. Радио жСлободна Европа' ће их обавестити - рекао ми је кратко Предраг
Радојковић.
Тако је и било. Међутим, и руска тајна полиција КГБ је знала за митинг у Минхену. Да би
се осветила антикомунистима, две године касније, 1959, усред Минхена КГБ је ликвидирао
Станислава Бандеру.
Јесен са козаком
Дубока јесен се спустила на логор. Смењивала се хладна киша са суснежицом. Фудбалско

игралиште је опустело, а и круг у логору. Дане смо проводили по баракама, у собама, салама за
стони тенис. „Рупа" код Бугарина је била пуна. Канцеларија је оживела. Људи су тражили исељење,
писали су нове молбе, жалбе и дугачка писма својим гарантима. У такав један дан, тмуран и пун
суснежице, свратих до старог Руса Ђорђија Рибалка.
Била је субота, дан када Рибалко није радио у канцеларији, па смо имали времена да седимо
и разговарамо. Питао ме је за Виктора, јер је хтео и њега да види. Рекао сам му да је Виктор Перш
отишао у Немачку да се опет види са својим земљацима.
- Жао ми га је. Виктор је трагична личност - рече Рибалко. - Он се не учи на искуству већ
се држи научених или прихваћених начела. Зато у судару са стварношћу извлачи дебљи крај.
Међутим, иако је Виктор у приватном животу наглашено несрећан, многи народи у својој историји
имали су трагичнију судбину од појединаца. Узмимо за пример мој руски или твој српски народ.
Оба су у периоду од двадесет година доживела најстрашнију судбину у историји модерног света,
да без своје воље падну под власт најизопаченије догме која се појавила у историји људског рода.
Та догма звана комунизам обезвредила је људски живот и са народом, који је био под његовом
влашћу, чини што јој је воља. Уместо праведнијег социјалног поретка, који су обећали, комунисти
граде невиђену ратну машину. Свет стоји као опчињен и мало чини за своју одбрану.
Слушао сам са пажњом старог руског пуковника Рибалка, јер је по први пут говорио са мном
као руски родољуб и официр. Поменуо је у свом монологу и вишегодишње борбе белих и црвених,
као и своје учешће у њима. Највише ме је одушевио са говором о свом напуштању Русије 1921.
године.
- Генерал Вангрел је био последњи који је под борбом напустио Русију - са сузама у очима
причао је стари козак. - Био сам међу најбољим белогардејцима. Огромна маса одличних руских
пукова сручила се у Галипоље, на турску територију, и одатле раселила по целом свету. Имао
сам среће да са хиљадама земљака емигрирам у Краљевину Југославију. Тамо сам примљен у
југословенску војску са чином поручника и тако сам отпочео војничку каријеру. У борби против
бољшевика изгубио сам целу фамилију. И оца старог 84 године, кога су као генерала руске
каваљерије убили црвени. Седамдесет мојих рођака је пало у одбрани Русије. Само је један Павел
Гурмајски Рибалко пришао бољшевицима. Из овог се види какав је био однос између белих и
црвених. Они су тога били свесни па су Думу раселили заједно са белом војском 1918. године.
После тога је отпочео грађански рат. Да није било Првог светског рата и абдикације цара Николе II
Романова, никада црвени не би дошли на власт у Русији. Нешто се слично догодило вама Србима
1941. године. Ушли сте у рат, у погрешно време, на један скроз погрешан начин. О савезницима,
које нисте ни имали, нећу да говорим. Резултат је био губитак државе, хрватска издаја, безвлашће
и геноцид над српским народом. Оно што је генерал Дража Михаиловић покушао да спасе,
уништено је совјетским тенковима и енглеском издајом. Резултат је била комунистичка власт и
сламање кичме српском народу.
Овде пуковник Рибалко застаде, затресе своју крупну главу као да се ослобађа неких далеких
и тешких мисли, куцну са мном чашу и на душак је искапи. Погледа ме и као да се сети да сам и
ја ту, поче нову причу са другог краја:
- Видиш, Никола, ову моју бабу Ану. Не могу да разумем шта је она Богу згрешила. Њен
старији брат Коста паде у немачко заробљеништво, а млађи брат, мајор по чину, погибе 1941.
године у борби са Немцима. Зато што је била њихова сестра заточена је у логор Матхаузен. После
капитулације Немачке Ану сам срео у једном белогардејском логору. Од тада смо заједно и, даће
Бог, бићемо до краја живота.
Још је Ђорђија причао о заробљеничком логору и животу у њему, али ми то није остало
у сећању. Нисам заборавио, међутим, његову тврдњу да је 1.500 Хрвата, официра Краљевске
југословенске војске, потписало петицију Хитлеру да би допринели победи немачких трупа. После
рата су пришли Титу, другом крволоку, и наставили исти антисрпски посао започет 1941. године.
Даљи разговор окренуо се ка заједничким пријатељима и познаницима. Многе је виђао дуже
него ја. Када је чуо да знам Славка Поповића, рекао ми је:
- Слушај ме, Никола, ја знам зашто имам доста пријатеља. Мене нико не мрзи, јер никоме не
чиним зло, само добро. А ако и имам непријатеље, то могу бити само комунисти. Знам много о
људима, јер ми један говори о другоме, други о трећем и тако их све упознајем. Славко Поповић
је био способан официр. Пре рата је командовао артиљеријским пуком. Могао је да се исели у
Америку, али је остао овде јер му је боље. Гледај да се ти што пре иселиш у Америку, а ако ниси
почео да радиш са Поповићем, не хватај се тог посла!
Знао сам шта Рибалко мисли, али сам хтео то и да чујем. Козак Ђорђија Рибалко ми је то јасно
и поручио:
- Никола Каваја, зар ти не знаш да Славко Поповић ради за америчку обавештајну службу?
Зар ти то није рекао?
Треснуо је бесно руком о сто.
- Није ми рекао. А и да ради, шта је у томе лоше?
- У томе нема ништа лоше по антикомунистичкој линији, али има по твојој личној линији.
Знао сам неке младе људе који су радили за Славка Поповића и његовог шефа Драгишу Бојовића,
па зато нису могли да се иселе, јер су им требали за обавештајни рад у избегличким логорима по
Аустрији.
Одговорио сам Рибалку:
- Не мислим скоро да идем у Америку. Хоћу овде да се светим комунистима, а посебно за
затворе моје браће!
- Како сам чуо, Каваја, твој брат је био са комунистима. Имао је и командантски чин. Зар није
окрвавио руке са њима?
- Читаво време рата и револуције мој брат је био у Албанији. У Југославију је дошао тек 1944.
године са Трећом албанском бригадом, коју су сачињавали Црногорци. Био је мајор. Војни суд га
је осудио на двадесет година затвора због Резолуције ИБ-а, од чега је седам одробијао.
- Никола, ти можеш и из Америке да се бориш против комунизма, али легалним средствима,
јер комунизам на Западу није забрањен. А илегални антикомунистички рад у САД знаш и сам где
води!
Супротставио сам се искусном козаку:
- Напротив, сматрам да је дужност сваког политичког емигранта да зауставља комунисте где
год може, јер су они злочинци и убице. И у земљи и у емиграцији против нас примењују сва
средства борбе и ликвидације. Зашто бисмо им остали дужни? Једино је правило те борбе да не
будемо откривени!
Рус заћута, дубоко ми се загледа у очи и закључи:
- Ти си нов емигрант. За коју годину заборавићеш ове своје приче.
- Дај Боже да ми ти. Ђорђија, толико поживиш и видиш тај дан када ћу ја да променим
мишљење и заборавим борбу против комунизма.
- Шта га знам, Никола, оболео сам и остарио. И моја баба Ана је попустила са живцима. Нема
нигде боље медицинске неге него у Америци. Тамо имам синовца који ме зове да дођем и ја ћу
свакако прихватити тај позив. Учићу руску децу у руским црквама матерњем језику и историји и
тамо ћу чекати свој крај, који неминовно долази!
Растао сам се тог дана од Ђорђија Рибалка Гурмајског са сетом у души. Стари официр руске
армије био је уморан од борби и година. Обећао сам му да ћу опет доћи, али са Виктором Першом,
на руски боршч.
Шпијунска посла
Кад сам се вратио у Салзбург, нисам журио да опет сретнем Славка Поповића. Мој добри
козак Ђорђија Рибалко Гурмајски ми је у поверењу рекао да он сумња да Поповић ради за ЦИА.
То је био разлог што сам почео да избегавам Славка. Он ми се, међутим, јавио једног дана
телефоном и позвао ме да га посетим. Врата стана ми је отворила његова млада жена Верица
Мохар. Потпуковник није желео пред њом да разговарамо, па ме је одвео у своју радну собу.
Посумњао сам да ме овај шпијун у соби тајно снима, али се нисам бунио, јер сам рачунао да смо
заједно на антикомунистичком задатку. Славко Поповић се према мени понашао као према свом
оперативцу:
- Ви ћете, Каваја, прикупљати војне податке од новодошлих емиграната из Југославије.
Добићете од власти путне исправе да можете да крстарите Аустријом, али и Немачком. О томе
нећете никоме ништа говорити!
Хтео сам да га збуним:
- Мени је то јасно, господине Поповићу. Будите само прецизнији, колико пријава недељно
треба да вам достављам и колико ће ми се плаћати те изјаве по особи?
Он поћута неко време. Меркао је да ли се зафркавам или сам озбиљан. Кад је одмерио рече:
- Све зависи са каквим информацијама дотична особа располаже. Сами ћете то видети, па
је према томе и награда. Ја могу платити од 50 до 100 долара, али информације морају бити из
блиске прошлости. Посебну пажњу поклањајте контакту са бившим и резервним официрима. Они
имају најбоље податке о командном особљу, о њиховим претпостављенима, затим о наоружању и
локацији јединица. Све је то важно, али најпотребнија су имена официра Коса.
Још је објашњавао неке ситнице, па се завали у фотељу, чекајући мој сигуран пристанак.
Намерно поћутах да га учиним нервозним, па рекох:
- Хтео бих, пре него што се прихватим овог посла, да чујем од вас да ми ово неће сметати за
исељавање у неку прекоокеанску земљу. Чуо сам да су Верица и Штефица радиле за вас и да су
још увек овде.
Спремно ме је дочекао:
- Нису оне овде зато што им смета рад са мном већ због болести. Разговарај са њима, па ћеш
се лично уверити!
- Добро, пуковниче, али хоћу још нешто да кажем. Ја се овога посла прихватам, не толико због
новца, већ због моје жеље да се осветим комунистима и радим против њихове власти у мојој земљи.
Старога шпијуна све је интересовало у мом излагању. Али. када је чуо да ја пристајем да радим
за њега, скочи из фотеље, нађе неке папире и стави их на сто. Он ми објасни да су то формулари које
треба да попуњавам са казивањима оних које будем контактирао, а да је он задовољан са две-три
информације недељно. Само да буду што тачније и веродостојније. Посао којега сам се прихватио
био је занимљив, али понекад и напоран, јер је било дана када сам и по десет бивших припадника
Титове армије саслушавао. Неки су покушавали и да ме обмањују. Такве сам ја брзо откривао.
Пролазио сам кроз све логоре где су боравили емигранти из Југославије, али сам се највише
задржавао у салзбуршким сабирним центрима, као што су били: Сиценхајм, Хелбурн, Глазембах,
Астен, Филах, а у Немачкој логор Нинберг. Знао сам да наши људи не воле комунизам, али сам се
изненадио колико је њих млађих желело да ми помогне са информацијама о југословенској армији
и полицијском апарату Јосипа Броза. Шпијун Славко Поповић је био презадовољан, јер њему није
ишло за руком да као ја сакупи тако много квалитетних информација. Био је у годинама и није
имао петљу да се упушта у разговор са сваким ко би му се јавио. А ја сам млађим југословенским
емигрантима уливао поверење због свог лошег искуства из Титове Југославије. Због тога ме је било
тешко и обманути. Све у свему, шпијунски посао се добро развијао на обострано задовољство.
Славко је добијао одличан материјал, а ја пристојну награду, али и лично задовољство да Титовим
комунистима задајем ударце у најосетљивија места. Било је договорено, затим постало и уобичајено,
да се са Славком виђам сваке суботе после подне и доносим материјал. Међутим, десило се да сам
са њим морао да се видим дан раније, пре уобичајеног времена. Хитно ми је требао новац и позвах
га телефоном, али га не добих. Телефон је био стално заузет. То ме скоро наљути те узех такси.
Пред само вече нађох се пред његовим станом. Позвоних. Верица је журно сишла низ степенице и
отворила ми врата, па поче да ме испитује зашто долазим ненајављен, када ме господин Поповић
не очекује. Ја промрмљах нешто о заузетом телефону и бојазни да им се није нешто десило, па
поред ње улетех право у стан. Поповић се журно појавио на вратима гостинске собе, а пре него
што је затворио врата ја погледах преко њега, тако да успех да видим, иза његових леђа, ко је у тој
соби. Препознао сам неколико људи, али се направих невешт.
- Кога то Славко имаш у тој соби? Не видех. Сигурно нека млада жена, па је кријеш.
Он је незадовољан љутито одбрусио:
- Који те ђаво нанесе овде, зар ниси могао да сачекаш суботу?
Видео сам да он не прихвата шалу, па сам му одвратио озбиљно и кратко:
- Треба ми новац. Нисам могао да чекам суботу, зашто бих иначе долазио?
Он брзо извади новчаник, одброја неколико стотина шилинга и даде ми их и не гледајући ме.
- Верице, води овог сељака из куће!
- Нисам ја, Поповићу, за вођење већ да водим. Ајде Верице са мном у биоскоп. Славко те је
више пута наговарао да изађеш са мном, само да ме се отараси. То исто хоће и сада.
Поповић је то једва дочекао.
- Идите, молим вас, где хоћете! Имам госте!
И Верица Мохар као да је то једва дочекала. Отишли смо у биоскоп и гледали неки суморни
филм о животу у избегличким логорима Европе. После смо свратили у кафану. Био сам љубазан
према Верици, јер сам схватио да је то једна напаћена душа. Она ми се поверила. Страдала је од
Удбе само зато јер је била жена окорелог титовца Крсте Малушића, који је њој уништио здравље.
Морала је да побегне из Југославије. И онда ми рече:
- У Аустрији сам добила политички азил без потешкоћа. Покушавала сам да се иселим
за Америку. али ме је комисија одбила због болести. Радила сам неко време код Американаца
у Минхену, јер у то време Аустрија није имала пуну независност. Касније сам се преселила у
Салзбург да радим код Славка Поповића. Остало знаш. Али неке ствари бркаш, Никола. Славко
Поповић није мој претпостављени, већ ја само преводим његове, па и твоје извештаје који стижу
код њега. Све што радим, радим из мржње према комунизму, који хиљаде људи као што је мој муж
Крсто, гура још у веће злочине према свакоме ко се супротстави њима и хоће и најмању слободу.
Комунизам је мени одузео здравље и сина ни због чега. Другима свакодневно одузима животе.
Ћутао сам из поштовања према овој жени. Јучерашња лепа и симпатична жена Верица, само
за неколико сати ове ноћи изгледала ми је као савремена Јованка Орлеанка. Уз саму границу
комунистичке Југославије, она се борила за правду и слободу. Као и Јованка Орлеанка и Верица је
изгорела на комунистичкој ломачи. Убили су је у Бечу агенти злогласне Титове Удбе, негде одмах
после сусрета Кенеди-Хрушчов у том истом граду.
Далеко је Америка
Кад год сам имао времена навраћао сам код Ђорђија Рибалка. Једнога дана ме позвао кући на
чувени руски боршч. Јели смо и разговарали о Виктору Першу. који је одбио ручак да би неке људе
илегално пребацио из Југославије. Тако у пријатељском ћаскању Ђорђије Рибалко ми рече да се
ближи крај нашим виђањима и сусретима:
- Одлазим за Америку, мој Никола. Примили су ме и првим транспортом крећем. Позваћу те
за који дан да дођеш да ми помогнеш у паковању моје сиротиње!
Стари козак ме је изненадио, мада сам ја и очекивао да ће добити право на усељење у Америку.
Помогао му је синовац који се већ налазио у Њујорку. Позвао ме је како је и обећао, па сам пажљиво
са старим козаком увезивао његове књиге и документа. Имао је доста велику архиву и хтео је са
собом да је понесе у Америку, јер је осећао да Европу и вољену Русију неће више видети. Нас
двојица смо радили заједно против комунизма, али ми је Ђорђија Рибалко често говорио:
- Већ сам ти, Никола, више пута рекао да си се ухватио опасног посла у Аустрији. Не заборави,
ти си још увек на самим вратима комунистичке Југославије.
Био је хладан јесењи дан 1957. године када су ми Ђорђије Рибалко и његова жена рекли да
путују за Америку. На свој непосредан начин наговарао је и мене да то учиним:
- Не губи време, пожури, исели се у Америку. Нас су примили, првим транспортом крећемо.
Дођи код нас одмах, чим стигнеш у Америку!
Обећао сам му само да га нећу заборавити, да ћу му писати. Негде дубоко у срцу осећао сам
да ћу овог козака ипак срести једног дана. Пуковника Рибалка и његову жену испратили су сви
Срби који су се тог дана затекли у логору Хелбурн. Било нам је драго, а и криво што се растајемо.
Стари козак, рођен још давне 1882. године, сишао је до једне тополе и стао мирно пред њом.
Радивоје Цветић ме гурну благо лактом и рече:
- Гледај ово, Никола. То никада ниси у животу видео. Пуковник ће се поклонити овој тополи
као свом цару!
Ћутао сам. Нисам знао шта да кажем. Можда се Цветић шали, можда се козак не шали?
Лице Ђорђија Рибалкова постало је још чвршће, а речи хладније. Глас му је био одмерен, јак, на
моменте трептав од узбуђења:
- Ваше Царско Империјаторство! Дозволите да Вам поднесем рапорт као командир Првог
коњичког гардијског ескадрона у служби Вашег Императорског Величанства...
Нисам успео да чујем сваку реч, јер се пуковник Рибалко окренуо на страну, али сам га гледао
пет минута, како салутира као прави официр. Групица Срба, која је стајала на путу, кад је стари
козак завршио свој обред, почела је да му добацује подругљиве речи. Ђорђија Рибалко се окренуо
према њима и просуо свој гнев:
- Покварена комунистичка копилад! Изроди! Животиње!
Бесан, крупним корацима се удаљио, ухватио своју жену под руку и нестао у даљини. У себи
сам се питао да ли ћу га опет видети.
1957.
КРАЉ МЕЂУ СРБИМА
Са првим топлим летњим данима 1957. године стиже ми у посету један мој „ужи" земљак,
родом из Пећи, што ме изненади, а и обрадова. Он је био и политички емигрант, такође и војни
бегунац из Титове армије. По имену Спасоје Цицовић, а по некадашњој војној служби припадник
Железничког батаљона инжињерске пешадије. Поручник по чину, био је додељен Одреду
југословенске армије у саставу јединице Организације уједињених народа. Та јединица је 1956.
године посредовала као снага мира у рату између Израела и Египта.
Мој пријатељ Спасоје је боравак на слободи искористио и одбио да се врати у Југославију,
при повратку југословенске јединице. Преко Француза, који су се у то време заједно са Енглезима
налазили на Блиском истоку, докопао се Париза и ту затражио политички азил. Убрзо после
добијања азила, он одлази у Шпанију. Ту је чуо за мене, јер смо заједно као дечаци одрасли
у Пећи, па је у јесен 1957. године навратио до Салзбурга из Немачке. Тако смо познанство из
детињства обновили и поново се спријатељили. Тада сам га упознао са Драгом Ракочевићем и
још неким пријатељима.
Његов долазак у Салзбург, био је, у ствари, краће одсуство из Легије странаца у Алжиру, којој
је Цицовић припадао. Желео сам да га проведем кроз град, па сам га позвао да одемо до Драга
Ракочевића и са њим пођемо у шетњу. Спасоје Цицовић је волео друштво, па се лако спријатељио
са стидљивим Ракочевићем, кога је још мучила плућна болест. Отишли смо на језеро да се сунчамо
и одмарамо, а понајвише разговарамо. Срели смо и неке лепушкасте Аустријанке, па нам је у
друштву било пријатно, све док Спасоје Цицовић није направио гужву. Наиме, у бару ресторана на
језеру срео је неке људе који говоре српски и закачио се са њима. Свађали су се на немачком језику.
Када се Цицовић вратио до нашег стола, испричао ми је да је видео најдебљег комунисту на свету у
друштву, исто тако, најдебље комунистичке другарице. Од одмора више није било ништа. Ја нисам
могао да седим и пијем сок, док је нека дебела комунистичка фукара шеткала по Аустрији у време
кад је српски народ гладовао и патио. А и стрепео сам како ће да се заврши та Цицовићева свађа.
Отишао сам лично да видим тог дебељка. Сео сам за суседни сто и после неког времена
сазнао да је то директор предузећа „Раде Кончар" из Загреба, друг Божа, а његова швалерка је била
госпођа Милка, његова секретарица. У Аустрију су дошли службеним „мерцедесом" да склопе
неки посао и да се швалеришу. Када сам све то испричао Спасоју, у трен ока смо се договорили да
ова швалерација дебелим комунистима мора да преседне.
Када су дебели Божа и његова љубавница Милка кренули у хотел већ је падао мрак. Спасоје је
дао Драгу паре за такси, да се врати у логор, а нас двојица смо другим таксијем пратили „мерцедес" са
југословенским таблицама. И док су директор Божа и секретарица Милка у клозету покушавали да се
отарасе вишка пића и хране, ја сам кроз прозор ушао у спаваћу собу. Одврнуо сам сијалицу. Милка је
у том тренутку ушла, покушала да упали светло и пожалила се Божи да је у соби мрак. Он је из клозета
посаветовао да узме сијалицу из кухиње и зашрафи је у соби. Лепушкаста плавуша је дохватила
столицу, попела се на њу да одвије сијалицу. Ја сам се извукао испод кревета и ударио је у главу.
Секретарица Милка се сручила на патос без речи, док се столица преврнула и лупила о под.
Директор Божа је мрзовољно опсовао Милку, јер је неспретна да замени једну сијалицу. С тешком
муком је изашао из купатила и ушао у мрачну собу. Тог тренутка сам га са колцем који сам држао
у рукама из све снаге ударио у груди. Дебели је застао и као бандера пао на леђа. Прескочио сам га
и тихо изашао из његовог директорског апартмана. Спасоје Цицовић ме је сачекао испред врата,
ухватио за руку и онако другарски, као два пријатеља која ћаскају, извео из хотела.
Не знамо више шта је било у соби. Тек сутрадан смо прочитали у новинама цртицу да су
двоје југословенских туриста нападнути од стране непознатих разбојника. Према изјави дебеле
секретарице, разбојници су били „остаци фашистичких снага, којих још има по Европи". Дебели
директор није дао никакву изјаву или за то није био способан.
После неколико дана дружења растасмо се Спасоје Цицовић и ја. Он је отишао за Шпанију, а ја
сам остао у Салзбургу. Више се у Аустрији нисмо виђали. Врло брзо, нажалост, растао сам се и од
Драга Ракочевића. Преминуо је 1958. године. Сахрањен је на салзбуршком гробљу, парцела број 53.
1957. година
По повратку у Салзбург, много шта се у мом животу почело мењати. Али, најпре ћу се осврнути
на мој први сусрет са краљем Петром Другим Карађорђевићем. Колико год је било верзија о пропасти
Краљевине Југославије, толико их је више било о улози краља Петра у том трагичном времену.
Зато је моје интересовање да видим краља и са њим проговорим коју реч било у емиграцији јако
велико. Пошто је новембра месеца 1957. године краљ био у посети српској антикомунистичкој
емиграцији у Немачкој, то су српски прваци у Аустрији настојали да краљ посети и Салзбург, град
пун избегличких логора и политичких емиграната. У том настојању највише су се истакли генерал
Драгиша Ковачевић, председник Српске народне одбране за Аустрију, те Предраг Радојковић звани
Шишо, Душан Павичевић и пуковници Ристо Вученић и Миле Јаковљевић.
Са овим еминентним официрима Краљевске војске састајао сам се више пута пре краљевог доласка
у Салзбург. Договарали смо се о његовом смештају, обезбеђењу, о организацији састанака и иступања
краља Петра II. Одређен сам да са још једном групом официра бринем о краљевом обезбеђењу. То
сам сматрао највећим знаком поверења и са радошћу сам прихватио ту дужност. Краљ Петар је
у Салзбургу дочекан достојанствено и са радошћу. Сви смо ми организатори дочека краљу били
представљени. Његово величанство се према сваком држало неусиљено и природно, а и подједнако
срдачно. Одмах сам добио утисак да Краљ Петар II жели да покаже да су му сви Срби једнаки и драги.
Касније на банкету, који је приредио капетан Ђока Анђелковић у једном салзбуршком хотелу,
имао сам прилику да будем у краљевој близини. Краљ, вероватно обавештен о мојој прошлости у
Титовој армији, постави ми и једно интересантно али и компликовано питање:
- Шта ви, господине Каваја, мислите, да ли би Тито имао пуну подршку садашњег официрског
кора? С обзиром да сте и сами били официр у садашњој Југославији, верујем да имате своје
мишљење о томе, јер по мом мишљењу ту лежи кључ будућности наше земље. Такво питање
нисам очекивао. Размишљао сам шта да кажем, па кратко одговорих једном сентенцом:
- Ваше величанство, ја се извињавам што ћу Вам одговорити једном политичком анегдотом,
која се приписује Стаљину: „Питали комунисти Стаљина, шта више воли - да га људи воле из
убеђења или да му показују љубав из страха?" Кажу да је Стаљин одговорио: „Убеђење се мења,
а страх остаје!" Тако је и данас у Југославији под Титом, а тако је и његовом официрском кору.
Страх од полиције, шпијуна, достављача и тајне службе прожима све, па и последњег војника ЈНА.
Краљ се задовољно насмејао. Свима је касније причао то што је од мене чуо. Настао је општи
смех и одобравање. Краљ Петар II је расположен и весео остао са нама до дубоко у ноћ.
Моја прва жена
Нисам срео човека који је намерно правио грешке у свом животу, али је изгледало да своје
грешке намерно сам правим. Једна од таквих грешака била је и моја женидба са једном младом
Немицом, Маријом Мосер. Она је похађала медицинску школу за болничарке у Салзбургу. Упознао
сам је децембра месеца 1957. године, када је Драго Ракочевић по други пут био на лечењу у
болници. Марија је била млада и симпатична девојка. Када сам се ожено Маријом Мосер имао сам
двадесет и четири године. Напустио сам логор Хелбурн и отишао у град да живим са породицом
Мосер. Брачна заједница захтевала је читавог човека и миран живот. Ја сам читав, осим оних
осећања која сам имао за ту своју жену, припадао борби против тирана у мојој земљи. Имао сам
свој пилотски позив и национални задатак, који сам волео, али сам знао да ми за њега треба још
знања и искуства. Зато сам приволео моју жену Марију да разуме моја дужа одсуства и путовања.
Марија Мосер ме је волела и разумела. Ја сам је оставио саму и у другом стању.
Мој таст је био пореклом из Баварске. Рођен је 1891. године у Минхену. У Првом светском рату
је био млади немачки поручник. Са Хитлером се лично познавао и мислим да му је до краја свог
живота остао одан. Био је велики противник Јевреја што у друштву није крио. Мом тасту, Јакову
Мосеру, је због нацизма после Другог светског рата суђено на америчком војном суду. Добио је
казну од десет година затвора. Пуштен је са робије после пет година због слабог здравља.
Породица Јакова Мосера је била многобројна, имао је шест синова и четири кћерке. Сви
синови су били официри немачке војске у Другом светском рату. Три сина су погинула на Источном
фронту, а три преживела Други светски рат. Кући се вратио само најмлађи син, који је био мајор
оклопних јединица Хитлерове Немачке. Он се звао Курт Мосер. Добро сам га познавао и често са
њим дискутовао о прошлости Словена и Германа.
Марија Мосер је била најстарија кћерка Јакова Мосера. Рођена је 1937. године у Аустрији,
у граду Браун Науму, иначе родном месту Адолфа Хитлера. Венчали смо се 1958. године и поред
противљења њене мајке да се уопште виђамо. Наша кћерка Елизабета је рођена 13. јуна 1959.
године. Брак са мојом бившом супругом Маријом Мосер је био брзо склопљен. Љубав између нас
је била искрена све до оног дана када је Марија схватила да сам ја само „летећи муж". Наиме, од
самог почетка брака видело се да неће бити чврст и да неће дуго трајати, највише због тога што ја
нисам био човек привржен породичном животу.
На то ме је терала моја служба и борба против комунизма, чему сам се посветио више него
својој жени и породици. После добијања политичког азила од стране ОУН, прешао сам на Запад
где сам се убрзо повезао са обавештајном службом САД, која је и те како дејствовала у свим
источним земљма а, наравно. и у авнојевској Југославији. Марија је била млада и мислила је да
ће ме то проћи, да ћу се брзо повући у миран породични живот, а ја нисам ни помишљао на то.
Чињеница је да сам волео Марију, али се на томе све завршавало. Нисмо се скоро уопште
свађали јер смо се ретко и виђали, поготово када сам ступио у француску Легију странаца на
тло Африке. Алжира, Чада и Конга. Кад би се сабирало, од склапања до распада нашег брака, са
Маријом нисам провео заједно ни три месеца. Марија је настојала да одемо код њеног брата у
Канаду, у Ванкувер. То сам прихватао само да је одобровољим, али никада нисам ни помишљао
да одем у Канаду јер сам био обавезан према ЦИА.
Све то је за мене било прече, важније од мог брака са Немицом Маријом Мосер - Каваја,
иако сам је истински волео. Моје опредељење и све што се у то време догађало било је разлог
да тај брак буде осуђен на пропаст од самог почетка. Развод сам затражио ја и то за време свог
боравка у Мексику 1964. године. Марија ми није дала развод али сам га ипак добио уз помоћ
познанстава и америчких долара. Са Маријом и са нашом ћерком Елизабетом сам се последњи
пут видео 1961. године.
Моја ћерка из првог брака - Елизабета Каваја је новинарка. Живи још у Ванкуверу са својим
ујацима и са својом мајком Маријом која се више није удавала. Док сам био у Америци и на Западу
дописивао сам се и чуо телефоном више пута са Маријом и ћерком Елизабетом. Марија Мосер-
Каваја је радила у болници као дипломирана болничарка, а Елизабета је као новинарка чак написала
и један чланак о мени када сам у Америци 1978. године отишао у затвор. Све у свему, брак између
Марије и мене је био брак из љубави и са своје стране сносим пуну одговорност за распад тог брака.
Ратник Легије странаца
Ја сам у француској Легији странаца боравио од 1958. до 1961. године. Наиме, пуковник
Вељо Пилетић се са мном на крају сложио да треба да потражим заштиту у Марсеју, да ступим у
француску Легију странаца, јер ми је тамо било много сигурније него у Западној Европи. Кренуо
сам возом и у рану зору сам се нашао у Марсеју, граду који се налази на обали Средоземног
мора где је клима блага и тропска. Тамо је у то време била и команда за примање добровољаца,
односно најамника у Легији странаца. После увида у препоруке од стране П.В.П. и моја документа,
примљен сам у састав француске Легије странаца под именом Адолф Милер. Тим именом ћу се
служити све до мог доласка у Америку 1961. године. Мој матични број је био А.1794. У логор сам
примљен марта 1958. године после краће обуке. Ја сам у Легији странаца, у батаљону 212, важио за
једног од најбољих познавалаца ратних вештина у борби прса у прса са хладним оружјем, ножем и
кундаком. Све је то за мене било лако, јер сам већ био професионални војник. Отишао сам у главни
град Алжира, где је била команда Легије странаца за територију Северне Африке. По доласку у
Алжир одмах сам успоставио контакте са неким бившим америчким подофицирима који су били на
служби у Западној Немачкој да би извршили пар убистава америчких војника и официра. Ни они се
нису служили својим правим именима. Упозна-ли смо се преко једног протестантског свештеника,
такође Американца који је био у Вијетнаму, Лаосу, Камбоџи, где су Французи имали доминацију. Ту
је Легија странаца била потучена од стране Северовијетнамаца, под командом генерала Ђапа, новог
Наполеона Бонапарте, како је био назван од стране свог народа и припадника Легије странаца.
Американци су, морам нагласити, помагали Хо Ши Мина у борби да избаце са тла Индокине
колонијалне трупе Француске да би они сами запосели Индокину, као што ће се убрзо и обелоданити.
Французи и Легија странаца су поражени у Индокини 1954. године. Државе Индокине су добиле
самосталност, а Вијетнам је подељен на Северни и Јужни и претвориће се у жариште већ 1958.
године, а не како Американци тврде 1964. године. Американци су у Индокину послали прве своје
Мисионаре, „елитне трупе" које су имале задатак да ликвидирају све политичке и војне личности
које су заступале народ и самосталност. Председник Америке генерал Двајт Ајзенхауер је послао
те најамнике 1958. године. Већи број њих сам познавао и сви су радили за ЦИА или М5. То није
знао амерички народ, то није знала ни Западна Европа. Масовни рат је захватио такорећи читаву
Индокину. У рату са Американцима од 1964. до 1975. године ће нестати више милиона људи.
Губитком Индокине, Французи су остали да бране своје колоније на тлу Северне Африке,
централне Африке где су Европљани имали колоније и то под управом Белгије, Француске,
Португалије и Шпаније. Пада у очи да су Французи били, такорећи, најјача европска колонијална
сила по Африци и Азији, али их је најлакше и губила по завршетку Другог светског рата. У Алжиру
и северној Африци уз обалу Атлантског океана, односно Средоземног мора, доминира оазни
облик насељености везан уз долине, узвишења и оазе које су међу собом одвојене пространим
ненасељеним пустињама. То је огромни простор од Египта, Судана и Либије. Овде је нови арапски
утицај мање преобразио старију хамичку подлогу, па су супротности биле јаче и израженије од
европске доминације а поготово француске.
По доласку у град Алжир, после краће обуке и то више у обавештајној струци, ја сам био
пребачен у град Оран. Радио сам са припадницима Легије странаца, а највише немачког порекла,
на прикупљању података о алжирским илегалцима који су деловали претежно ноћу против
Француза.
Афрички континент су помагале скоро све европске и азијске комунистичке земље, а поготово
Совјетски Савез. Ја сам лично проучавао модерне гериле почетком и средином XX века и морам
рећи да ће вијетнамска герила остати забележена у историји војних уџбеника као специфична за
проучавање. Не заостаје ни наша, југословенска, за време Другог светског рата, било да се ради о
националистима или комунистима.
Тако помаган од стране комунистичких земаља, афрички континент је био осуђен на губитак
свих колонијалних поседа и на десетковање француске Легије странаца. Читав народ Алжира био
је против Француза, посебно легионара који су били најамници, бегунци од правде и закона. Такав
сам био и ја, Никола Каваја, дезертер из ЈА, пребеглица из комунистичке Југославије и борац за
демократију, а од 1958. године и против демократије.
Нема тог задатка или наређења које нисам у потпуности извршио па чак и ако ми је живот
висио о концу, а све сматрајући да радим за добро и спас слободе од најезде комунизма. Све то је
узроковано и мојом младошћу и тиме што сам у раној младости много испаштао од стране комуниста.
Оран, Оујда, Делфа, Бискра, Тезеур, Оуаргла, Ел-Голћа, Фи-Гордел, АинШалах и у осталим
мањим градовима ја сам био у потерама за Алжирцима и њиховим герилцима. Ми из 212. десантног
батаљона смо учествовали у сталним потерама за припадницима Алжирског ослободилачког
покрета и тукли их на бојиштима. Алжирци би се после краће паузе прегруписали и тукли нас
на сопственим положајима онда кад смо се најмање надали. Сав арапски народ је био против
европске доминације а поготово против припадника француске Легије странаца која је била под
командом чувених генерала Салама и Чарлија Рабидуа.
У Версају је већи број посланика био за то да се француске снаге повуку из свих својих
колонија, а поготово из Алжира. Међутим, то мишљење није делио ни генерал Салам, а ни Чарли
Рабиду, па су формирали тајну организацију за рушење Пете републике и склањања са њеног
чела Шарла де Гола, прослављеног генерала из Другог светског рата. Де Гол је први од европских
председника схватио да су поробљене колоније са побуњеницима само терет Француској.
За време мог боравка на црном афричком континенту, највише сам се кретао по Алжиру, Чаду,
Либији, Конгу, Кенији као мисионар и обавештајац и прикупљао податке о ситуацији у овим земљама,
па и у читавој Африци. Учествовао сам у хватању просовјетских шпијуна и уништавању њихових
пунктова, који су били организовани од стране КГБ-а по читавој Африци. Имао сам тада незгоду,
зарадио сам рањавање ногу од нагазне мине. Само захваљујући мојој снази и отпорности нисам остао
без леве ноге у којој и сада носим остатке гелера. Као легионар открио сам југословенски трговачки
брод, који су зауставили француски колонијални органи у алжирским водама Средоземног мора.
У њему је било пешадијско стрељачко и аутоматско оружје намењено алжирским побуњеницима.
То се десило 1958. године. Тада су се односи између Француске и Југославије погоршали.
Никад за време свог живота генерал Де Гол није посетио Београд, нити самозваног маршала
Тита само зато што су Јосип Броз и његова банда погубили његовог великог пријатеља и првог
герилца у окупираној Европи, бесмртног генерала Дражу Михаиловића и зато што је председник
Југославије помагао афричке герилце. Све оружје у том Титовом теретном броду било је
нерегистровано и без порекла производње. Дотурало се тајно афричким дивљим племенима.
За време мог боравка у Африци с времена на време сам посећивао Западну Европу, Јужну
и Централну Америку. Ишао сам службено под лажним именом Адолф Милер. О свим мојим
путовањима знали су органи ЦИА. Више месеци сам провео у Чилеу и обучавао специјалне јединице
које су биле припремане за гушење побуна и револуција, наклоњених совјетској империји у свету.
Рушење америчког шпијунског авиона УU, званог „црна удовица" над Совјетским Савезом 1960.
године затекло ме је у болници у Орану.
Генерал Шарл де Гол, пошто се драстично обрачунао са командантима француске Легије
странаца и пошто их је послао на доживотне робије, обећао је да ће повући трупе из Алжира и
предати легалнимлгутем алжирским представницима. Тако је и поступио и почетком 1961. године
припаднике Легије странаца испоручује, и то не у Француску него на оствро Корзика, родно
место највећег војсковође свих времена, Наполеона Бонапарте. Снаге Легије странаца на Корзици
биле су смештене у близини градова Цаиви, Ајацио. а и у главном граду тог француског острва
Бастио. Од 1960. па до 1962. године је извршено пребацивање свих оружаних снага које су биле
под командом Врховне команде Француске, па и Легије странаца из Чада и Алжира. Те две државе
су добиле независност, прво Чад 1960. године, а касније и Алжир 1962. године.
Ја сам провео скоро више од две и по године на тлу Алжира, Чада, Конга у борбама против народа
који су се борили за своју независност. Ми легионари смо се борили за неку западну демократију.
Мој уговор од пет година је распуштањем Легије странаца пропао. Ја сам напустио Корзику,
јер сам добио наређење од Американаца. Отпутовао сам у Немачку, јер је то био најсигурнији
пут изласка из Легије странаца. Наиме, гро трупа легије сачињавали су припадници бивших
Хитлерових оружаних снага, који су се борили у Европи, Африци, а који се нису хтели вратити у
Немачку, да не би дошли под удар савезничких војних судова за почињени геноцид. У времену кад
сам био у Легији странаца, број припадника легионара са Балкана кретао се преко 1800. Скоро сви
ми Балканци смо бежали од неких кривичних дела.
Чињеница је да је са губитком колонија Француска изгубила и ту некадашњу елитну војску,
која је била састављена од свих нација Европе и само од белаца. Садашња „симболична" француска
Легија странаца је састављена од Француза, странаца, црнаца који немају криминална дела и који
нису под ударом неке земље која их кривично гони. Легија странаца сад има састав од пар хиљада
припадника и они служе више као симболичне снаге Француске.
Тајни улазак у САД
Ја сам уз помоћ Слободана Здравковића потом добио визу за улазак у Чиле. Отишао сам у
ову земљу да видим какве су могућности да се тамо скрасим. Намеравао сам да останем два до
три месеца, али се ипак задржах више. После пуних девет месеци вратио сам се назад у Европу.
Код Слободана Здравковића дочекало ме је писмо са информацијом да ме америчка Комисија за
усељавање позива на разговор. То је значило да постоји велика могућност да се иселим у САД.
У Салзбургу сам се опет нашао са многим мојим старим пријатељима и познаницима. Још
увек су ту били и Радивоје Цветић, и Душан Павичевић, четнички командант Саша Тодоровић,
као и пуковник Драгиша Бојовић и потпуковник и стари шпијун Славко Поповић. Разговарали смо
о свему и свачему, али највише о нашој земљи и њеној трагичној ситуацији. Славко Поповић ми
је чак понудио да поново радим за обавештајне службе, нудећи ми веће награде и боље услове.
Одбио сам га. Нисам хтео да доводим у питање могуће усељавање у САД.
Растао сам се са овим шпијуном, за кога никада нисам марио. Он је увек много започињао,
а мало остваривао. Чак је и људе увлачио у оно за шта ни сам није био способан. Једна група
командоса, која је у његовој организацији требало да се илегално пребаци у Југославију, умало
није цела изгинула, да њен одлазак није у последњем тренутку спречен. Славко Поповић, својим
неспретним радом, дозволио је да Удба целу ствар открије. На моју несрећу, и ја сам био у тој
групи командоса, па је моје нерасположење прерасло у мржњу према Славку Поповићу. Био сам
чак спреман и да га ликвидирам. Један од његових старих сарадника је то чак и тражио од мене, да
би се осветио за издају. То нисам учинио јер сам добио чврсте доказе да је Поповићева неопрезност
према Удби била последица његове немарности.
Испричао сам му то у његовом стану, убеђен да ће то на Поповића поразно да делује. Напротив,
шпијун као и сваки искусни агент није ни трепнуо. Него ми још и пребаци:
- Знам ја, Каваја, ко је тебе наговарао и зашто да ме ликвидираш. Заборави, то је већ стара
ствар. Него ти, када се вратиш из Америке, дођи да радимо против комуниста. Посла има и превише
- рече мирно као да говори о времену и пружи ми руку. Шта сам могао друго него да се поздравим
са овим превејаним старцем шпијуном.
- Не идем за Америку да правим капитал и стичем имовину. Неправда коју је мени нанео Титов
комунистички систем жива је у мени и живеће докле и ја живим. Зато се ја не могу повући у миран
живот. Ако тамо не нађем људе, борце као што сам ја, вратићу се. Мој боравак тамо удаљиће нишан
Брозове Удбе на неко време од мене. Ја сам угрожен од стране њихове банде агената. Налазим
се у великој опасности. Много ми је жао проверених пријатеља овде и широм Европе, али ми
је жао и моје мале ћерке Елизабете, коју морам оставити њеној мајци, јер развод је неминован.
Пред сам полазак у Америку срео сам бившег капетана Титовог ратног ваздухопловства,
Славка Поточника. Знао сам га још из Југославије, дакле ни овај сусрет није нам био први.
Капетан је пребегао из Југославије још за време тршћанске кризе 1953. године. из мени сасвим
непознатих разлога. У нашим виђењима избегавао је да говори о томе, али је заузимао врло
чудне политичке ставове, тако да је са њим било чак и немогуће дискутовати. Све његове приче
сводио је на то да су Срби криви за све, по његовом од 1910, године, да је Хрватима било боље
под старом Аустро-Угарском, да Тито није Хрват. Да је Тито створио Југославију само ради
српских интереса и чува је. Врхунац његове теорије о српству била је тврдња да су Црногорци
нико други него Хрвати и то црвени Хрвати.
Поточника је сада, као политичког емигранта и некадашњег Титовог првоборца, интересовало
само да руши Југославију као државу. Тада смо се растали доста хладно, а касније и потукли
у логору Сицехајму при следећем сусрету. Том приликом Титов првоборац је добио озбиљне
батине. После се жалио да га Срби свуда тужакају да је Титов шпијун и прикривени комуниста.
Жалио ми се да га је и жена оставила, али како ја нисам имао живаца да слушам капетана Славка
Поточника. брзо смо се растали.
Пре пута у САД неко време сам се одмарао у кући мога таста у маломе месту Браун Наум
код Салзбурга у Аустрији. Мој таст, господин Мосер, имао је лепу кућу. Све сам ја то, међутим,
морао да напустим. Позив Боба Здравковића да хитно дођем у Беч, затекао ме је спремног
и за такав пут. Најпре сам пошао у Салзбург да се видим са Здравковићем и свим мојим
пријатељима. Недостајао ми је највише Предраг Радојковић. Он је већ дуже време боравио
код пријатеља у Енглеској, па је и одлучио да тамо остане. Последњи пут смо се видели 1957.
године када ми је на свадби био мој венчани кум.
Са старим пријатељима из логора бистрио сам и старе теме, али су се током разговора појавиле
и неке сумње да ћу се изменити у Америци.
- Америка топи нације и мења људе, као хартија боју - тврдио је Никола Николић, ваздухопловни
мајор, који се баш вратио из САД да опет живи у Аустрији.
Тако је мислио и поручник Ратко Ранчић, који је и сам службено кратко време боравио преко
Атлантика. Слушао сам их, ценио сам њихова искуства, али сам познавао себе и своју вољу:
- Господо и пријатељи! Имали сте прилику да видите ових неколико година и мој
антикомунистички рад, и мој лични и приватни живот. Овде сам се оженио и имам ћеркицу,
поседујем све услове за добар живот, али ја нисам заборавио зашто сам у емиграцији. Будите у то
сигурни. Нећу заборавити борбу за српство ни у Америци. Комунизам који је на власти у нашој
земљи је толико зло, да га цело моје биће одбија. Уз то, комунизам је мене толико задужио и док
му дуг не вратим, нећу ни умрети.
Слушали су ме и веровали ми. Знао сам, а то су и они осећали, да ни преко мора нећу бити
сам у тој племенитој борби за слободу.
И нисам био сам...
1961.
СРПСТВО М Е ЗОВЕ
Дан мог сусрета са Америком је унапред био одређен. Био је то петак 21. јули 1961. године.
Тада је требало да се јавим Комисији за усељење у САД, при америчкој амбасади у Бечу. Сва
документа, која су ми за то требала, добио сам од Слободана-Бобе Здравковића. Тог дана у девет
часова ујутро, нашао сам се на лицу места. Био сам међу првима јер сам веровао да ћу тај посао тог
дана свакако да завршим. Службеница амбасаде САД је узела мој позив и показала ми чекаоницу.
После неког времена. позвао ме један службеник и даде ми неколико формулара да испуним, у
којима је требало да наведем све о мојој биографији за последњих десет година. Све је ту било,
чак и бројеви кућа у којима сам живео. Памћење ме је служило, то ми је Бог подарио, а нисам хтео
ништа да сакријем, па сам тражио још папира.
Испуњавајући ове папире, смешкао сам се у себи, мислио сам како ће одбијени Срби из
америчке Комисије за усељавање стићи пре мене у Салзбург, Слободану Здравковићу да кажу да
сам ја још у Бечу. Знао сам да су многи Срби одбијени за усељавање у САД због малих грешака
у емиграцији. Ја сам за Американце био проверени антикомуниста. Читав живот сам провео у
сукобу са властима Титове Југославије, а у емиграцији сам и код Аустријанаца окарактерисан као
антикомуниста, спреман да примени и најгрубља средства против комуниста. Једна чињенњ ца ми
је стално ишла у прилог - све моје акције и сама пресуда из Југославије биле су политичка дела.
Добра два сата узеше ми ти формулари, али када сам их предао, преостало ми је само чекање
и опет чекање. Када се то чекање отегло и до послеподне, ја рекох тој чиновници да оде и пита
колико ја још морам да чекам: „Идем и ја на ручак, ако је и конзул на паузи!?" За неколико минута,
службеница се врати и рече ми да могу да идем на ручак и да дођем мало касније. Имао сам
осећај да и послеподне нећу бити примљен. Прави разлог нисам знао, али сам слутио да конзулу
и члановима комисије нека информација о мени недостаје или је у питању нека врста психичке
пробе. Када сам се вратио прошло је три сата после подне, унутра су још само двојица емиграната
чекала пријем. Јасно ми је било да ме остављају за понедељак. То ми је онај исти чиновник који ми
је дао формуларе и рекао да чекам. Обећао ми је да ћу у понедељак сигурно бити примљен први.
Напустио сам америчку амбасаду и отишао код Александра Тодоровића у логор Траскирхен.
Изашли смо на вечеру. Испричао сам Саши како ми све то изгледа смешно и сумњиво, јер сам цео
дан провео у залудном чекању. Посаветовао ме је да будем стрпљив и да се са Американцима не
упуштам у препирку. Ја сам имао своје мишљење.
- Слушај, Саша - рекох му. - Ја и не морам да идем за Америку. Ако ме приме добро, ако не,
враћам се за Алжир, јер за мене тамо увек има посла.
- Никола Каваја, ја тебе разумем, али ти си сада најпотребнији српству. Ако треба главе да
дајемо, онда морамо да их жртвујемо само за српске интересе.
Остао сам са Сашом Тодоровићем скоро до поноћи, затим сам отишао у један хотел на спавање.
Два дана сам провео у Бечу, разгледајући његове знаменитости, покушавајући тако да угушим
нервозу у себи. У понедељак, 24. јула 1961. године, сам опет био у америчкој амбасади у девет
сати ујутро. Све се опет поновило, као и прошлог петка, с том разликом што нисам тражио да идем
на ручак. Рекао сам чиновници да ћу отићи заувек из амбасаде ако ме ускоро неко из Комисије за
усељавање у САД не прими на разговор. Она је обавестила кога је требало. Врло брзо се појавио
онај исти службеник који ми је уделио формуларе и лепо ме замолио за разумевање:
- Господине Каваја, ми ћемо сигурно данас да завршимо са вама. Имајте још мало стрпљења!
- рече ми и нагласи оно „да завршимо".
Ја то наглашавање прихватих, подвлачећи га.
- Ако ви, господине, не завршите са мном, верујте да ћу ја да завршим са посетом.
Присутни се насмејаше, јер видеше да ја нисам много одмерен.
Убрзо ме позваше да уђем у канцеларију конзула за усељавање. Дочекао ме је његов тумач,
једна жена педесетих година. И она се извинила се чекање:
- Ви Црногорци немате стрпљења ни да седите чак и када је то у вашем интересу!
- Тачно. госпођо, али ако сте Српкиња, ви онда сигурно знате да ми Црногорци не волимо да
радимо много, ни у нашој Црној Гори, а камоли у Америци!
Изменисмо још по коју реч и жена ми рече да је Рускиња, која је 1921. године пребегла са
породицом у Краљевину Југославију. У Америку је дошла као емигрант из Београда, у коме је
мало научила српски. У то дође конзул и фино се представи. Ја му пружих руку и рекох:
- Господине, нисам имао срећу да моја земља буде слободна да бих вам сада пружио руку
као њен амбасадор!
Американац је тражио да му се преведе све што сам ја рекао. Кад је чуо он се насмеја и понуди
ми да седнем. Испитивања су почела у форми разговора, али су се касније претворила у класична
питања и одговоре као у истрази. Највише смо се задржали око његове претпоставке да сам ја
морао да будем члан Комунистичке партије Југославије, по мом војном положају у Југословенском
ратном ваздухопловству. Ја сам то одбијао, јер у мом случају то није било тачно.
- Моја браћа су били у партизанском покрету од 1941. године, а касније су заузимали високе
положаје у војсци све до 1949. године. Ја нисам имао ни потребу, ни разлог да се прикључујем
партији. По завршетку школовања добио сам потребне квалификације у Ратном ваздухопловству,
а затим постепено и чин поручника. Можда би после вршили притисак на мене да се учланим, али
ја сам се ускоро супротставио и партији, и Титу и његовом режиму, тако да сам допао на робију.
Конзул је разгледао некакве папире на свом столу и климао главом. Било је речи још и о
пресуди Пете армијске области, којом сам кажњен на 18 година и 6 месеци затвора, због насилног
покушаја преласка преко границе. Тиме се информативни разговор ближио крају. Када је исцрпео
питања конзул је средио папире на столу, устао и пружио ми руку.
- Ви сте, господине Каваја, примљени у САД и можете да се уселите у Америку чим вам
стигне гаранција од ваших организација. Знам да сте два дана чекали да будете примљени на
разговор, али и ја сам чекао на неке информације. Све је добро што се добро сврши, зар не?
Изашао сам мало чудно расположен из америчке амбасаде и пожурио да телефонирам Слободану
Здравковићу да сам „добио пролаз" код Американаца. Боба ми је честитао и затражио да дођем да ову
лепу вест обавезно прославимо. То је била и моја жеља. Чим сам из Беча стигао у Салзбург, отишао
сам право код Слободана Здравковића. Показао ми је решење о мом усељавању у САД, које је стигло
пре мене. Више није било сумње ни са које стране. Мој пут у Америку је био остварљив. Договорили
смо се да позовемо петнаестак пријатеља у ресторан код Ђоке Анђелковића. Нисам заборавио на оие
две младе болничарке, које су неговале покојног Драгу Ракочевића, а понекад му и гроб обилазиле.
Частили смо се, веселили и певали до дубоко у ноћ. Сваки дан сам очекивао да пођем на пут.
па сам се сав предао домаћој атмосфери, која је владала у кући мога таста. Понекад је долазило и
до интересантних дискусија између мог шурака Курта Мосера и мене. Курт је имао симпатија за
мене, па ми је понекад предлагао да не идем у Америку, већ примим аустријско држављанство и
останем са њима. Ја сам то увек одбијао. Понекад бих то одбијање везивао и реваншом Словена
према Немцима, за оно што су чинили за време Другог светског рата. Курт је био доследан себи.
За време Другог светског рата био је мајор оклопних јединица са само двадесет и шест година. У
нашим расправама није било личних нота.
- Ја мислим, Никола, да се вама Словенима неће пружити прилика за реваншизам, јер вам је
комунизам помрсио рачуне. Ми Немци смо били послати од Бога да ослободимо свет од проклетих
Јевреја. То ће нам једног дана и историја дати за право.
Тај мој шурак поседовао је изграђену логику, али му нисам давао за право:
- Да ви Немци нисте масовно убијали словенски народ у последњем рату и тако их бацали
Стаљину у загрљај, сами Руси би срушили комунизам и сада га не би било.
- Комунизам је јеврејско дело - инсистирао је Курт. - Они су га измислили, а ви Словени
прихватили.
Његов отац је увек те наше дискусије посматрао под ширим углом, па би добронамерно
закључио:
- Никола, ви Словени и ми Германи не би требало више да ратујемо. Сваки Немац, који мисли
својом главом, мора да зна да сте ви Срби племенити народ!
Писмо, које ми је једног дана дала моја свастика, прекинуло је моје летовање поред лепог
језера. Стигле су ми визе и авионске карте. Имао сам лет 14. августа 1961. године. Пут за Америку
је био готова ствар. Кад сам Слободану Здравковићу показао авионске карте, он је мени показао две
гаранције, које су на моје име дошле из Америке. Једна је била од Тике Топаловића, потпредседника
Српске народне одбране за САД, а друга од четничког команданта, инжењера Владимира Зечевића
из Чикага. Определио сам се за првог домаћина, за Тику Топаловића из Патерсона, јер је он
познавао Здравковића још из заробљеничког логора у Немачкој.
Увече су ми пријатељи приредили опроштајну вечеру. Том приликом ми је Здравковић пренео
неке новости о мом старом и добром пријатељу Виктору Першу. Јавио се писмом чак са Новог
Зеланда. Оженио се једном младом Немицом и опет емигрирао. Поздрављао нас је све, а од мене
је тражио тачну адресу. Рекао сам Слободану Здравковићу да пише Виктору Першу да одлазим
за Америку и да ћу му се ускоро јавити. Много пута те вечери пријатељи су испијали чаше за мој
срећан пут. Било ми је драго што су се искрено радовали мом одласку у Америку, јер су веровали
да ћу и тамо наставити борбу за Српство.
Два преостала дана провео сам код Радивоја Цветића, који ми је помогао да се спремим за
пут. Опростио сам се од Салзбурга, али и од породице Мосер. Знао сам да мој брак са Маријом
није више могућ, али сам јој из пристојности обећао да ћемо се, можда, видети у Ванкуверу. За
минхенски аеородром кренуо сам са шураком Куртом Мосером и свастиком Гертом колима. Са
собом сам имао један мали кофер и у њему неколико кошуља и једну војну бусолу, коју сам са
собом носио још из Југославије. О ременику сам имао пиштољ „парабелум".
Растали смо се срдачно, јер су Мосерови журили натраг у Салзбург. Четрнаестог августа 1961.
године, у девет сати увече, кренуо сам из Минхена бел-гијским авионом за Америку. Спуштали
смо се прво у Брисел, па онда у Шанон, у Ирској, одакле смо полетели за Њујорк.
Када смо се примакли Њујорку, други пилот је нама емигрантима поделио повеће коверте, са
именима сваког од нас. Били су запечаћени и пуни докумената. Речено нам је да их држимо код
себе до спуштања на аеродром, а онда да их предамо чиновнику Усељеничке службе. Нико ништа
не рече, да ли се ти коверти могу отворити или не, па сам ја отворио мој коверат. Унутра сам нашао
моје слике из Југославије. Неке су биле истргнуте из моје официрске легитимације. Сећао сам се
тих слика, али ја њих никоме нисам давао. Путници око мене, неки Пољаци, видеше шта ја радим,
па и они почеше да отварају своје коверте. Стјуардеса нас је, међутим, упозорила да то не радимо,
јер су то службени папири. а не приватни. Други пилот је устао са свог места и покупио све те
коверте, па се ми без њих спустисмо на њујоршки аеродром.
Ту нас, емигранте, редари издвојише и уведоше у канцеларију Имиграционе службе. Уз
помоћ преводиоца чиновници су ме испитивали зашто смо отварали коверте. Кад сам им рекао
да није речено да их не отварамо, они ме пустише да одем у другу просторију. где ме је чекао
мој „гарантор" Тика Топаловић. Срдачно сам га поздравио, пренео му поздраве од Слободана
Здравковића и захвалио му се на поверењу и подршци. Тика Топаловић је скромно рекао да он
помаже само правим Србима и да је много њих ушло у Америку са његовом гаранцијом. Чим сам
узео свој кофер, сели смо у ауто и Тикиним колима кренули за Патерсон. Било је после подне, 15.
августа 1961. године.
Тика Топаловић ми је у колима говорио да је о мени чуо све најлепше и да му је драго што
долазим на његову гаранцију:
- Нама су овде у Америци увек потребни млади Срби антикомунисти!
Посматрао сам Тику. Био је то добродржећи човек од педесетак година, који је својом појавом
уливао поверење. Пут до Патерсона био је дуг, па ми је Тика Топаловић говорио о својој породици.
Жена и два сина још су били у Југославији. Скоро му је дошла ћерка јединица, која се у САД убрзо
удала. У Патерсону је, рече, држао ресторан „Стара Европа" и као добростојећи човек, а и позната
личност у српској емиграцији, имао намеру да организује бржи и већи долазак младих Срба у
околину Њујорка.
- Незгода је у томе - говорио је Тика - што је код наших младих људи развијен смисао за
нереалност. Чим зараде који долар, одмах одлазе за Калифорнију, у намери да учествују у
пустоловинама на филму. Нико од њих неће да ради, сви би да се проводе!
Не знам какав сам утисак ја оставио у тим тренуцима код Тике и шта је он знао о мени,
али се сећам да ми је нагласио, да се у Америци треба живети мирним животом. А да се против
комунизма треба борити само легално.
Патерсон, у који смо стигли после дуже вожње, личио је на раштркане вој-вођанске вароши,
без великих зграда и облакодера, али са много фабрика и трговина. Поред европских емиграната
у Патерсону је било и много црнаца и Шпанаца. У Тикином бару није било пуно гостију, они су
пристизали предвече. Ту сам срео првог познаника, Богољуба Миловановића из Аустрије, а касније
и мог класног друга Стевана Стојковића. Из Југославије је побегао у Аустрију 1953. године. Био је
као стручњак за електрику, па ми је обећао неки посао у фабрици, где је радио.
Дани су у Патерсону брзо пролазили. Сваким даном стицао сам нова познанства. Једном
приликом био сам веома изненађен када сам у Тикином бару видео, никог другога до курира Војног
суда у Љубљани. Срели смо се 1955. године у Истражном војном затвору 7. корпуса, где сам ја
био затворен. Знао је и курир мене. Када ме је видео код Тике Топаловића, пришао ми је и пружио
руку, али је одмах изашао из ресторана. Прошло је неколико дана и ми смо се опет срели. Тада
ме је позвао да изађемо у неки други ресторан и поразговарамо. Пристао сам и ускоро смо били
у једном немачком бару. У почетку се он држао као да ме не зна од пре 6-7 година из Истражног
војног затвора, па сам ја морао да му поставим отворено питање да ли ме се сећа. Тек тада ми је
признао да је он лично Ранко Радосављевић, да је дошао у Америку преко Грчке, пре неколико
месеци. У Грчкој је добио политички азил, јер је рекао да сада мрзи комунисте, али да његову
прошлост крије пред Србима, јер га, наводно, не би разумели.
Један негативни лик. какав је био Ранко Радосављевић, није много утицао на моје расположење
тих првих дана у Америци, јер сам баш у то време наилазио на људе, који ће годинама касније постати
моји пријатељи, а неки и више од тога. Српска народна одбрана, односно њен одбор у Њујорку, био
је у то време пун младих људи - добрих Срба и вредних антикомуниста. Међу њима нарочито су
се истицали: Миомир Миле Радовановић и Драгиша Кашиковић. Упознао сам се са Кашиковићем,
Радовановића сам знао из Париза, и убрзо се зближио са њима. Миле Радовановић је рођен 1919.
године у Трстенику и за време рата био је у одредима генерала Михаиловића. Из Југославије је
избегао 1945. године, па преко Италије и Француске након 14 година долази у Америку. Са њим
долази и његова жена и двоје деце, који су рођени у Француској. Ја сам Милета Радовановића
упознао први пут 1958. године у Француској, а сада смо се у Њујорку упознали још једном.
Драгиша Кашиковић је био 13 година млађи од Милета. Рођен је 1932. године у Сарајеву, а
после рата покушао је да мирно живи и студира. То му није успело због комунистичке пресије и
неправде, па је и он побегао из Југославије 1955. године за Аустрију.
Када је стигао у Америку није наставио студије права, које је започео у Југославији, већ
неко време проводи у америчкој војсци у Азији и Европи. Из армије је изашао 1960. године и
од тог времена живео је у Њујорку. Ту се ја повезујем са Драгишом Кашиковићем и Милетом
Радовановићем, као и са десетинама осталих активних чланова СНО-а. Тика Топаловић је све нас
помагао у организационом и саветодавном смислу. Са њима сам путовао у Кливленд на конгрес
СНО-а за источни део САД. Тада сам се упознао и са др Урошем Сеферовићем, председником
СНО-а за целу Америку, који је председавао конгресу. Доктор Урош ми је са задовољством дао
прве информације о мом стрицу Андрији Каваји, кога никада нисам видео. Стриц је у то време,
када сам чуо за њега, био покојник, али је његова бројна фамилија живела у Детроиту, па сам је
касније радо посећивао. Вратили смо се веома задовољни из Кливленда, са оним што смо видели
на поменутом конгресу, али и са високом оценом др Уроша Сеферовића о нашем националном
раду у Њујорку. Круг мојих познаника и сарадника се ширио и по томе сам јасно видео да наш
српски антикомунистички покрет расте.
Унука руског козака
Ту у Патерсону код Тике Топаловића упознао сам и једну Српкињу из Шапца. Рскла ми је да
се зове Зора и да је члан СНО-а, јер јој је муж погинуо као четник у отаџбини. Сада је живела са
другим мужем Иваном, који је Рус, па ме је позвала да дођем до њих на ручак, да се испричамо о
Србији и српству. Наредног викенда сам посетио Зору и њену породицу. Чим сам упознао њеног
мужа Руса, ја сам Зору одмах питао да ли познаје Ђорђија Рибалкова. Одмах ми је одговорила:
- Нас од Ђорђија дели само десетак кућа! Сад ћу да га зовем телефоном!
Зора Српкиња је неколико пута окретала телефонски бројчаник и чим је успоставила везу
пружила ми је слушалицу. Ја сам напросто викнуо у њу:
- Хало, бивши! Хало!
- Шта говориш, Иване? - питао је стари козак.
А онда је он викнуо:
- Каваја! То си ти, богаму?
Хтео је одмах да ме види. Нисам смео да врдам, поздравио сам се са Зором и Иваном и
просто одјурио до куће пуковника Ђорђија Рибалкова. Двоје мојих старих пријатеља дочекали су
ме раширених руку и обасули пољупцима. Тетка Ана Рибалко је заплакала од радости.
То поподне, вече и ноћ били су мали и кратки за наше дуге приче из Аустрије, па сам се јавио
Тики Топаловићу да ћу остати код пријатеља на спавању. Ђорђија ми је причао да су он и Ана добили
америчке старосне пензије. Нису биле велике, али је било довољно за њих и за ситне поклоне њиховим
унуцима. Пред одлазак на спавање обоје су ме озбиљно убеђивали да пређем да живим код њих.
Недељно јутро провели смо за столом, тетка Ана је припремила богат доручак, пун меса.
Знала је она шта ја волим да једем. Ђорђија Рибалко ми је испричао да има малу канцеларију за
савете и помоћ емигрантима. Пише људима разне молбе и захтеве, жалбе, попуњава им формуларе,
преводи и тако зарађује свој џепарац. Молили су ме да одмах останем код њих, али ја нисам могао
док се не посаветујем са Тиком Топаловићем.
После доручка отишао сам код Тике Топаловића и испричао му о мом сусрету са Рибалком,
као и о намери да пређем код њега да станујем. Тика се сложио, тврдио је да ћу се боље осећати
тамо због мирније атмосфере и мање галаме. Већ сутрадан прешао сам код Ђорђија Рибалкова.
Код њега ми је било лепо, јер сам имао поподневни мир, који у Тикиној кафани није постојао.
Суботу и недељу, када нисам радио, проводио сам на разне начине. Обично сам са Ђорђијем и
његовим Русима одлазио на велико руско имање „Нова Дивеја". Недељу сам увек проводио у
нашој великој српској цркви Свети Сава на 26-ој улици, на Менхетну. Ту сам сретао наше људе и
упознавао их. Договарали смо се како да развијамо наш национални „посао". Нисам за то жалио ни
моје слободно време, ни моју духовну и физичку снагу. Радио сам на томе да тирани моје земље,
Тито и његови комунисти, осете моје присуство у Америци. Ђорђија Рибалко ме је непрестано
опомињао. Пророчки су, понекад, одзвањале речи овог старог Руса:
- Смири се. Никола Каваја, иначе ћеш тешко настрадати због политике коју водиш по
Америци.
Нисам се смирио, нисам ни поклекнуо у борби против комунизма, нити хоћу док сам жив, па
ма где се налазио.
На све сам помишљао крајем те 1961. године, али да ћу да се заљубим, и то у унуку мог
великог пријатеља Ђорђија Рибалка, то нисам помислио ни у сну. Причали су мени и Ђорђија и
Ана о својим унуцима и унукама, али ја нисам знао да су то одрасли људи и девојке, све док се
једног јутра једна лепотица није појавила на вратима њихове куће. Била је то Лена Осмоловски.
Ја сам јој отворио врата, јер се Ђорђије нешто мувао по дневној соби. Испред мене је стајала врло
млада и врло лепа жена. Имала је плаве, бистре и продорне очи. Питала је за свога деду. Ја се
нисам збунио већ једва дочеках прилику да старог Руса мало поткачим.
- Ко сте ви? - подигох намерно глас даме Рибалко чује. - Што питате за тог старог
разбојника?
Али ни Рибалко се није збунио већ је, идући ка вратима, грмео:
- Лено, унуко моја! Немој да се плашиш овог дивљака! Он виче и кад треба и кад не треба, јер
је такве нарави. Зато ја с њим тако и говорим!
Лена је ушла у дневну собу. Била је у капуту испод ког се оцртавала складна фигура. Нисам
имао времена да разговарам са њом, само смо се поздравили и отпоздравили. Обукао сам се и
кренуо напоље, јер ме је чекао Тика Топаловић. Онако са врата, Ђорђију, а и Лени, добацих:
- Довиђења и немојте ми замерити што сам према вама био онако слободан. А вашем деди не
верујте ни речи, поготову ако вам о мени буде говорио све најлепше!
Не чекајући одговор, излетео сам на улицу и ускочио у Тикин ауто. Отишли смо заједно у
Њујорк, у нашу цркву. Рад у цркви много ме је зближио са Тиком Топаловићем, толико да је и он
волео да ме има поред себе. Често сам размишљао о томе како Тика Топаловић личи на Предрага
Радојковића. Обојица су ми несебично помогли да се снађем у туђини. Предраг у Аустрији, Тика
у Америци. При повратку из цркве, Тика ми је најавио пут у Питсбург за петак, где је имао да
заврши извесне послове око црквеног имања у Шетланду. Све његове позиве, па и тај, ја сам
радо прихватао, јер сам видео да Тика чини све што може у борби против комунизма и тиранства.
Када сам се вратио кући Ђорђија Рибалко ме је обавестио да ме је тражио мајор Михајло
Пејчић из Неварка. Нисам био расположен да у недељу узнемиравам мајора. Следећег јутра сам га
позвао телефоном. Мајор Михајло Пејчић је желео да се нађемо и поразговарамо о неким важним
стварима. Хтео је да што пре дођем код њега. Договорили смо се да то буде у следећу суботу.
Тако да сам следеће суботе, негде предвече, отишао код мајора. Затекох га код куће и, као и увек,
у дневној соби. Ту је била и његова, за емигрантске прилике, велика библиотека. Он је увек био
весео и оран за причу, широ ких погледа и великог српског срца. Били смо сами. После неколико
уобичајених вицева и шала пређосмо на озбиљан разговор. Реч је била о Ранку Радосављевићу.
- Видиш, Каваја, ти си са њим неколико пута долазио код мене. Он је почео да шири гласине
како ти је помогао да побегнеш из љубљанског војног затвора и томе слично, да се ви знате врло
добро и пре сусрета у Америци. Хтео бих да знам шта је истина, јер према многим индикацијама
он је нечастан човек. Врло је могуће да је убачен од стране Титових органа.
Био сам изненађен овим што сам чуо. Мајору Пејчићу сам одмах рекао да Ранко најординарније лаже.
- Нити је он мени помогао, господине мајоре, нити је могао да ми помогне. Он је у љубљанском
затвору био обичан курир, а само понекад је спроводио затворенике до суда. Зашто и како је побегао
из Југославије, ја то не знам. Он ми је једном приликом рекао да за то знају надлежни у Америци, „они
који треба да знају". О њему врло лоше мишљење имају и Тика Топаловић, и још неки Срби, којима
ја верујем. Ви, господине мајоре, можете преко ваших пријатеља сазнати и више, ако то желите.
Мајор Пејчић се сложио са мојим закључком, али примети:
- Оно што се већ сада види, то је да тај човек доста зна и да се тиме безобзирно служи, а труди
се да још више сазна.
Разговор се затим протегао на многе друге ствари, које су биле актуелне у то време у српској
емиграцији. Када дођох кући негде после поноћи, ја сам све испричао пуковнику Рибалку. Он
лаконски примети:
- Ко то зна, Каваја, шта се све ради у емиграцији. На хиљаде комунистичких агената је дошло
у ову земљу да вас шпијунирају.
Прелазак у Чикаго
Конгрес Српске народне одбране 1962. године био је за мене доживљај и могућност да се
сретнем и упознам са многим виђенијим Србима из Чикага и целе Америке, али и да проверим
неке своје сумње. У Чикагу сам сретао многе моје познанике из Европе, па и мога доброг
пријатеља Србина, који је после мене успео да дође у Америку. Право име му је било Љубиша
Миловановић.
Посебно сам био задовољан што сам представљен владики Дионисију, који је на мене оставио
незабораван утисак. Владика Дионисије је, по мом мишљењу, био најборбенији човек у српској
емиграцији и зато је био и трн у оку Комунистичке партије Југославије. Његово преосвештенство
владика Дионисије ми је рекао да је већ доста тога доброг чуо о мени. Питао ме је да ли намеравам
да се доселим у Чикаго. Одговорио сам преосвештеном да Чикаго мени и мојим пријатељима
из Патерсона и Њујорка највише одговара за наш национални рад и да размишљамо о сеоби.
Све околности су и говориле да би било најбоље да Драгиша Кашиковић, Миле Радовановић
и ја пређемо да живимо и радимо у Чикагу. То је доктор Урош Сеферовић и предлагао, али се
Тика противио. Био је донекле у праву, јер није требало ни Њујорк остављати без политичких
активиста, и без добрих српских бораца и националиста. Било је то време када је Српска народна
одбрана захтевала већи прилив нових, млађих снага, посебно у редакцији листа „Слобода", па је
уредник и новинар Драгиша Кашиковић први напустио Њујорк и отишао у Чикаго. Тамо је одмах
постављен за техничког уредника „Слободе". Настанио се у дому СНО-а. И Миле Радовановић
и ја смо одлучили да неизоставно идемо за Драгишом. Када сам то рекао Тики, није се много
изненадио, али му није било право:
- Сви одосте тамо, као да нама овде нису потребни добри Срби и борци. Остављате ме овде
да се сам рвем са комунистима.
Оставио сам још и Ђорђија Рибалка и његову Ану. Није ми било лако да им кажем збогом. А
ни стари козак није хтео са тим да се помири:
- Никола, шта ти фали у Патерсону? Имаш добар посао, имаш стан, можеш и да се ожениш,
пријатеља имаш на претек...
Одговорих му онако како сам се и осећао:
- Ништа ја, Ђорђија, немам кад српски народ нема слободу.
- Добро, Никола, ти мислиш да са емиграцијом донесеш слободу своме народу. Не знаш ти,
Никола, колика је била руска емиграција, а колико је била мала њена снага.
- Знам, али ја верујем да могу да помогнем свом народу да добије слободу!
Последњег понедељка у августу 1962. године Миле Радовановић, Златан Стаменић и ја кренули
смо из Њујорка за Чикаго, Милетовим колима. Златан се потом предомислио и продужио је сам за
Вашингтон да заврши неке националне послове. У њега сам имао поверење. Златан Стаменић је
био члан покрета Драже Михаиловића. Борио се и у Африци као члан Легије странаца, због чега је
одликован високим француским знамењем. Један од тих ордена лично му је уручио генерал Шарл
де Гол.
Миле Радовановић и ја свратили смо код Љубе Беливука у Кливленд да код њега ноћимо.
Сутрадан смо стигли пред дом СНО-а у Чикагу. Дочекао нас је Драгиша Кашиковић и одвео у
његов велики стан да се распакујемо и раскомотимо. Тада смо приметили да је из Милетових кола
нестао велики кофер са гардеробом и приватним стварима. Нестао му је у Кливленду, неко га је
украо, а да ми то нисмо ни приметили. Миле се тешио да су му све књиге на броју и да има са
чиме да ради.
Увече смо се ту у дому СНО-а састали са групом виђенијих Срба. Још увек се сећам Петра
Милинића, Иванке Ђорђевић, Наде Рашовић, др Уроша Сеферовића и др Ђуре Радојевића.
Проведосмо пријатно вече у разговору и добром расположењу. После смо отишли на вечеру у
познати српски ресторан „Београд" код Злате и Мије Максимовића. Био је то тада најпознатији
српски ресторан у Чикагу, у коме су Американци чекали сатима у реду да би ручали или вечерали.
Долазак наше „њујоршке тројке" у Чикаго одмах се осетио на националном и антикомунистичком
пољу. Миле Радовановић је постао спикер на радио часу СНО-а и сваке недеље преко америчког
радија говорио о злочинима Јосипа Броза и његових комуниста. Откривањем подмуклог подземног
рада Удбе међу Србима у емиграцији. Миле је враћао веру у слободу и бољу будућност српског
народа. Позивао је Србе да се прикључе слободним српским националним организацијама, да би
се лакше борили против комунистичке диктатуре у земљи. Поједини чланци листа „Слобода",
штампани су у мањем формату и илегално слати за Југославију. Убрзо по доласку у Чикаго, Миле
Радовановић бива постављен за главног уредника листа „Слобода". Његово оштро перо допринело
је да лист нагло повећа свој тираж.
Појава новог сатиричног листа „Чичак", који су уређивали Драгиша Кашиковић и Миле
Радовановић, унела је ведрину у редове српске колоније у Чикагу, јер је кроз хумор изказана сва
прљавштина и изопаченост Титовог режима.
Скоро сваке недеље одржавали смо у дому СНО-а различите политичке скупове на којима се
запажало све веће присуство српске омладине. Зато смо и формирали омладинску групу, која је
добила име по српском јунаку из Првог светског рата „Гаврило Пришгап". Око четрдесет младих
људи било је стално у директној вези са Милетом, Драгишом и са мном. Млади су формирали
нову фолклорну групу и литерарну секцију. То су некако приметили комунисти из југословенског
конзулата и њихови симпатизери из емиграције, па су појачаним културно-забавним акцијама
покушали да одврате српску омладину од дома СНО-а. Конзул је био Владета Селић, познат
по томе што је 1941. у Колашину, са групом партизана, побио стотине Срба због њиховог
антикомунистичког става. Појачани национални рад СНО-а дао је ускоро и прве резултате. Крајем
1962. године. једног зимског дана једна група Срба изашла је испред Титовог и југословенског
конзулата да демонстрира. Било је неколико стотина људи. Демонстрације су биле и масовније и
жешће него ранијих година, па смо били јако задовољни због тог успеха.
Ја сам тада одлучио да више радим на пословима безбедности емиграције, али и да припремам
контраакције против комуниста у САД. Из искуства у Европи, знао сам да долази време када ће
Удба своје злочиначке методе са старог континента да пренесе на Америку. То је значило да ће
Тито почети са ликвидацијом српских политичких емиграната. Ми смо морали да се бранимо. Зато
сам са стотинак младих Срба одржао тренинг са ватреним оружјем. Вежбали смо у стрељанама
смештеним у великом подруму дома СНОа и на имању манастира Свети Сава у Либертивилу.
Подучавао сам младе Србе савременим методама грађанске гериле, коју је комунистичка банда из
Удбе већ годинама примењивала широм света. Млади Срби у Чикагу су све то пажљиво пратили и
учили да би сутра знали да бране своје голе животе од Титове разбојничке Удбе.
Комунисти из Београда су будно пратили наш рад и правили план за цепање српске
антикомунистичке емиграције. Још почетком 1962. године, по Чикагу су кружиле гласине да
Верска комисија КПЈ у Београду ради на деоби америчко-канадске епархије на три дела и на
смењивању владике Дионисија, дотадашњег поглавара цркве за Америку и Канаду, који је на том
положају био још од пре рата. Због тога је у чикашкој колонији, из дана у дан, расла напетост
и узнемиреност. Једног мартовског дана 1963. године та узнемиреност је достигла свој врхунац
због једног прљавог и само комунистима својственог чина. Тог дана Миле Радовановић, неки
наши пријатељи и ја отишли смо у нашу цркву, у којој је служио свештеник Душан Поповић. На
црквеним вратима комунисти су црвеном фарбом исписали своје пароле: „Доле четници", „Доле
краљ Петар", „Живео друг Тито". Људи који су дошли на свету литургију били су згранути и
огорчени оваквим скрнављењем православног храма. Чуо сам њихове коментаре:
- Докле ови комунисти иду, не дају нам ни да се Богу молимо!
- Слободна Америка им даје толико слободе да нам и светиње скрнаве!
- Идемо да демонстрирамо пред Титовим конзулатом!
Миле Радовановић је после службе позвао све присутне Србе, а остале касније преко листа
„Слобода" и радио часа, да дођу на чикашке демонстрације 4. марта 1963. У заказано време, пред
домом СНО-а, сакупило се преко две хиљаде особа. Био је то највећи број људи који је икада
демонстрирао против Тита и његових комуниста у граду који су Индијанци звали „Поље лука".
Окупљеним Србима су говорили ^Шгнички командант Вељко Радовић, а потом и Миле Радовановић
и Драгиша Кашиковић. Људи су били узбуђени. Појединци су покушали силом да уђу у Титов
конзулат. Једва смо их зауставили. Организовали смо велику поворку, на чијем челу су се вијориле
две заставе: српска и америчка. Српску заставу сам носио ја, а америчку један млађи Србин.
Улицама Чикага, којима смо пролазили, заустављали смо саобраћај. Драгиша Кашиковић је, преко
уграђених звучника на колима, на енглеском обавештавао пролазнике о злоделима југословенских
комуниста и њиховог конзула у Чикагу. Американци, изненађени оваквим говором, застајали су и
узимали летке штампане на енглеском о тероризму југословенских комуниста у САД.
Пред самим Генералним конзулатом Југославије пришло нам је педесетак америчких
студената. Њих је предводила млада Тексашанка Марша Смит. Огромна маса гневних људи,
после демонстративне шетње у центру Чикага, заталасала се од узвика и протеста пред уклетом
југословенском зградом, коју су чували амерички полицајци постављени у чак три реда. На
прозорима Генералног конзулата биле су спуштене тешке завесе. Добијао се утисак да унутра
нема живе душе. Комунисти су се посакривали у подруме околних зграда. Тражили смо да се пред
нама појави конзул Владета Селић, али тај Брозов комесар није смео ни глас да пусти.
Млади Срби су му довикивали:
- Ми не памтимо рат и револуцију, Селићу, али знамо гробове наших очева! Тито и партија су
их побили без суда!
- Домове сте нам попалили! И браћу поубијали! Без суда и без правде! Изађи, Владета
Селићу!
Једна девојка му је поручивала:
- Изађи, комесаре, макар на прозор! Изађи на кров! Ми не убијамо за речи! Изађи. Владета
Селићу!
Али убица невиних људи из Колашина није био херој, ни човек. Јер конзул Селић је био
тиранин, комуниста без душе човека. Залуд га је из првог реда демонстраната изазивао његов
комшија Вељко Радовић, да га запита зашто се за време рата додворивао Хрвату Јосипу Брозу
и старом Јеврејину Моши Пијади тако што је убијао Србе! Ређали су се протестни покличи и
узвици. Срби у слободи дали су одушка свом гневу за све што су комунисти чинили у њиховој
поробљеној земљи. Режим у Југославији добро је упамтио ове демонстрације слободних Срба које
су одржане 4. марта 1963. године, а Американци их обележише на свој начин преносом преко свих
телевизијских станица, широм Америке.
„Свети Илија" - Никола Каваја
Тек што сам устао тог јутра 5. марта и спремао се да изађем, кад је у мој стан упао Драгиша
Кашиковић са јутарњим издањем чикашких новина, сав радостан и узбуђен.
- Никола, јеси ли чуо шта се догодило? Неко је ноћас бацио две бомбе у Генерални конзулат
Југославије, испред кога смо ми јуче демонстрирали. Унутра је, како пишу новине, направљен
русвај. Избио је пожар, па су морали и ватрогасци да интервенишу.
- Није могуће, па ту Брозову јазбину полиција чува даноноћно!
- Вала, Никола, од виших сила полиција није у стању да спаси комунисте. Нека жена са другог
спрата је повређена. Вероватно је то била нека Селиће-ва другарица, чим јој име није објављено.
- Драгиша, амерички ватрогасци помажу свима. Ту ждругарицу од друга конзула' није требало
да спасавају кад може да живи са тим злочинцем!
Југославија и сам конзулат су за диверзију оптужили СНО и „повампирене" четнике. То су и
покушали да докажу америчкој полицији, мада нису имали материјалне доказе. Зато су по Чикагу
почеле да круже гласине да је такав препад могао да изврши само свети Илија - Громовник, јер су
комунисти и Богу додијали.
Америчка телевизија је дозволила да чланови СНО-а јавно одговоре на комунистичке оптужбе
и лажи. Др Ђура Радојевић је у кратком али сажетом говору одбио комунистичко извртање истине
и смело подвукао да се комунисти увек, па и сада, служе провокацијама против слободне српске
емиграције. Многим Србима је познато да су они још у време рата и револуције знали да се обуку
у четничке униформе и врше најгрозније злочине по забитим крајевима Југославије. Тако су
покушавали да направе од других злочинце, а себе борцима за слободу и демократију.
- Како онда, тако и данас! - закључио је доктор Ђура Радојевић.
Какво је тих дана било расположење слободних Срба према том комунистичком брлогу,
званом Генерални конзулат, сведочи још један догађај. Једна група Срба је препознала неког
службеника југословенског конзулата на чикашким улицама, ухватила га и испребијала. Да није
било благовремене интервенције полиције, овај комуниста би можда прошао још горе. Из свих тих
догађаја комунисти из Југославије су извукли праву поруку, па је Министарство спољних послова
повукло свог конзула и убицу Владу Селића из Чикага. Камо среће да су и Американци умели
оштро да се поставе према комунистима из Београда, па да нам такви људи и не долазе у Чикаго.
Неколико дана после ових догађаја добио сам поруку од Милета Радовановића да је неопходно
да одржимо један састанак са младим Србима, по једном веома важном питању. Састали смо се у
стану Петра Миленића. Поред мене, домаћина и Милета Радовановића, ту су били још и: Блажо
Божић, Драгиша Кашиковић, Ваљевчанин Драган Марковић, Љубиша Миловановић Србин и
још неколицина, млађих људи, чијих се имена не сећам. Миле Радовановић је први узео реч и у
кратком, сажетом говору изнео циљеве нашег састанка:
„Браћо! Састали смо се да би донели одлуку, можда судбоносну, о нашој слободној епархији
америчко-канадској. Видели сте пре неки дан, на сахрани нашег јунака Милана Цветичанина, да
наш велики владика покрај раке није могао да опоји нашег српског витеза. Ми млади људи треба
да дамо пуну подршку владики Дионисију, не чекајући на остале наше прваке. Млади су увек
били покретачи борбе и слободе. Ми, браћо, морамо да схватимо да нема слободе без жртава,
али ми знамо и да смо и део српске антикомунистичке емиграције и да треба да идемо напред без
освртања. Треба први да кажемо владики Дионисију да више не признаје одлуке комунистичке
Верске комисије, нити наредбе њиховог послушника, патријарха Германа. И то све дотле док
Српска православна црква не постане слободна.
Дошао је тренутак да то што знамо јавно и покажемо. Како ми мислимо и осећамо, тако
мисли и СНО, а и сав српски антикомунистички народ у слободном свету. Дошао је тренутак да
се оном београдском бабжибозлуку и његовој Верској комисији покаже да ми знамо да они као
безбожници вршљају по српској цркви. Српска антикомунистичка емиграција ће тако збити своје
борбене редове уз витеза владику Дионисија и уз СНО. А према обавештењима која имам, будите
уверени да је и краљ Петар на нашој страни. Његов долазак овде у Америку је само питање кратког
времена. Када се ускоро и „круна" нађе са нама и последњи Србин на свету знаће где му је место."
После излагања Милета Радовановића, настала је дужа дискусија у којој су расветљени извесни
моменти политичке и националне ситуације. Постигнута је потпуна сагласност присутних по овом
питању. Миле Радовановић је зато затражио од чланова Српске народне одбране овлашћење да једна
делегација посети владику. Била је тачно поноћ кад смо Драгиша Кашиковић, Србин Миловановић,
Миле Радовановић и ја позвали епископију и договорили се да посетимо Либертивил и манастир
Свети Сава. Владика Дионисије је седео у својој фотељи, савијен над мноштвом неких папира на
столу. Зачудо, није изгледао уморно. Лице му је било ведро и светло и са њему увек својственим
осмехом, зрачило је светачком добротом. Приступисмо у собу, пољубисмо владику у руку, а он
нас благослови и понуди да седнемо. Нас је владика добро познавао. Од свог верног игумана
Димитрија Балаћа затражио је да донесе флашу ракије и послужи нас по српском обичају. Пошто
пописмо по једну, владика Дионисије нас је упитао којим добром смо дошли у ово поноћно време.
Миле Радовановић је информисао преосвештеног о нашем састанку у дому СНО-а и посебно је
нагласио суштину наше одлуке следећим речима:
- Ваше преосвештенство, ми долазимо да Вам дамо пуну подршку, да устанете јавно, као што
то радите још од 1941. године, и осудите комунисте, а са њима и федералце, а затим да саопштите
поштеном Српству да не признајете никакве одлуке из Београда, док наш народ не буде слободан
са нашом Мајком, намученом Српском православном црквом. А то значи да не признајете њихово
суспендовање и да ћете наставити да служите по нашим црквама. Са Вама смо, будите уверени,
сви ми, поштени Срби светосавци.
Владика је седео замишљен. Увукао се у фотељу, па нас гледа и размишља. Личио је на
човека који се спремао да на своја плећа натовари велики терет, али оклева да то учини. Владика
проговори забринуто:
- Ко мени, Миле, гарантује да ће ме подржати и остали главари? Неки су ми годинама „седели
уз колено", а сада истежу вратове према Београду и добро слушају шта се отуда чује.
- Владико, заборавите на те кукавице. Они су већ са Београдом! - без уви-јања иступио је
Миле Радовановић. - Ја Вам гарантујем да ће Вас српски анти-комунистички народ подржати и
поћи са Вама, а то значи на првом месту СНО, а затим ту је и лист „Слобода", па друге српске
националне и антикомунистичке организације. Све је спремно, Ваше преосвештенство, да Вас
подржи и Његово величанство краљ Петар, само се чека на Вашу изјаву. Ви треба да позовете сву
антикомунистичку српску емиграцију да пружи достојан отпор најезди комуниста преко цркве и
Верске комисије.
Владика је ћутао. Израз лица му се није мењао, само су му очи постајале светлије и топлије.
Изгледало је да смо успели.
- Одлучио сам да од данас служим свету службу Божију и да више не признајем наредбе
Патријаршије и патријарха, којим диригује Верска комисија, све дотле док народ у отаџбини не
буде слободан. Ви Миле, дођите током недеље, добићете моју поруку упућену мом драгом српском
народу, па је објавите преко новина и српског радија.
Отишли смо из манастира јако задовољни и поносни што смо ми млади емигранти били први који
су дали подршку нашем владики Дионисију и што је он ту подршку прихватио. Миле Радовановић
и Драгиша Кашиковић потрудили су се да „Слобода" што пре изађе. Појава листа са саогаптењем
Његовог преосвештенства изазвала је велико интересовање у емиграцији и узбуђење у Југославији
код комуниста и у Патријаршији. На првој страници листа владика Дионисије се обраћао Србима
у слободном свету и отаџбини са апелом да не слушају наредбе из Београда. Српски радио је у
својим емисијама објашњавао такву одлуку и сведочењима прогањаних Срба и тиме бацао пуно
светло на тајни комунистички рад и на злоупотребу Српске православне цркве у „разбијачке" сврхе.
После иступа владике Дионисија и нас из СНО-а заталасала се читава српска емиграција од
Северне до Јужне Америке, Европе, све до Аустралије. Српски борци стали су под барјак српских
антикомунистичких организација и под барјак Америчко-канадске епархије, на чијем је челу био
витез владика Дионисије. Он је високо уздигао српску заставу против комунизма, као што је то
урадио 1941. године бесмртни генерал Дража Михаиловић против Хитлерових злочиначких армија.
Краљ Петар II међу Србима
Увиђајући пуну озбиљност насртаја комуниста и њихове Верске комисије на слободну српску
епархију америчкоканадску, Извршни одбор СНО-а сазвао је у лето 1963. заједничку седницу са
другим српским националним организацијама. Окупљени Срби су се лако сагласили по питању
хитног позивања краља Петра II да што пре дође из Монака за Америку. Краљ је требало да. као
носилац круне и наследник српске династије Карађорђевић, позове српски народ да се збије уз
владику Дионисија и националне српске организације.
Зато је при Српској народној одбрани у Чикагу основана привремена Краљевска канцеларија
и Одбор за дочек краља Петра II. У том одбору главни су били бригадни генерал Свето Савић и
судски пуковник Томо Томић. Ја сам са још неколико чланова тог одбора водио рачуна о смештају
чланова Краљевске канцеларије, а генерал Савић ми је ставио у задатак и бригу о краљевом
обезбеђењу, баш онако како су то учинили и потпуковник Предраг Радојковић и генерал Драгиша
Ковачевић, пре седам година у Аустрији. Краљ је из Француске дошао на аеродром 0'Хара у Чикагу,
једног јулског дана 1963. године. Сачекали су га: владика Дионисије са више српских свештеника,
председник СНО-а - доктор Урош Сеферовић, Миле Радовановић, Драгиша Кашиковић, Љубиша
Миловановић Србин, као и читава наша омладинска група. Ја сам био на челу краљевог обезбеђења,
које сам организовао са још неколико поузданих људи. Рапорт краљу Петру Карађорђевићу предао
је мој пријатељ и побратим Србин.
Било је неколико дирљивих сусрета српских емиграната са краљем. Упамтио сам његов
загрљај са Милетом Радовановићем:
- Где си, мој Миле? - упитао га је топло краљ Петар Карађорђевић.
- Овде у Америци, на бранику Српства и монархије, Ваше величанство - одговорио је Миле
Радовановић.
Познавао је краљ Милета од раније и овим гестом је хтео да покаже младим српским
генерацијама да је он као монарх био и остао са нама емигрантима. То није остало незапажено од
стране неких људи из краљеве пратње, нарочито генерала Свете Савића, који је почео да пребацује
нама и Милету Радовановићу због присности са Његовим величанством:
- Нисте, бре, ви пајташи па да се грлите и љубите. Пред краљем се клечи!
Тако је то увек било међу Србима. Увек је неко од наших знао да нађе разлог за несугласице
и свађе само да би се направио важнијим него што јесте. Супротна страна, федералци, који су
остали при поробљеној цркви у Југославији, били су у паници због свега што се догађало, највише
због подршке коју је краљ Петар Карађорђевић дао владики Дионисију.
Ипак, боравак краља Петра II међу Србима у Чикагу, а касније и по целој Америци и Канади,
дао је подстрек и наду Србима да озбиљније раде на одбрани слободне епархије за Канаду и
Америку. Све америчке радио-станице извештавале су о боравку краља Петра Карађорђевића
у српској колонији, а телевизијске станице су преносиле његове изјаве и емитовале снимке са
важнијих краљевих сусрета са америчким политичарима. Круна свега била је посета краља Петра
II америчком Конгресу и величанствени банкет, приређен у његову част у хотелу „Бизмарк".
Банкет у хотелу „Бизмарк" приредили су Срби из Чикага, са руководством СНО-а и виђенијим
српским представницима. Хотелска сала је била мала да прими више од две хиљаде људи, па су
многи свога краља чекали напољу. Његово величанство се појавило у пратњи владике Дионисија,
Уроша Сеферовића, америчког сенатора Џона Травера и више српских представника. Народ у
сали је на ногама дочекао свога краља уз бурне овације:
„Живео краљ Петар Ш", „Живео владика Дионисије!"
Миле Радовановић, који је, такође, био у пратњи краља, одушевљено прихвата те пароле и
узвикује нове:
„За Србију, за мајку отаџбину, живели!". „За српску круну, за Карађорђевиће, живели!"
Овације дуго нису престајале. Када се клицање стишало, одржана је најпре Комеморативна
академија палим српским борцима за слободу отаџбине, на којој је главни говорник био Петар II
Карађорђевић. Краљ је истакао да сви Срби треба да устану у одбрану слободне епархије у Америци
и Канади од насртања комуниста преко Верске комисије и да треба да се боре за демократи-ју у
својој отаџбини и повратак кући.
Овај говор и овације. приређене у краљеву част, никада нећу заборавити. Чак су и Американци
из краљеве пратње истакли да тако нешто у свом животу нису видели.
Краљ је био смештен у хотелу „Шерман" са дивизијским генералом Тодором Милићевићем,
шефом Краљевског кабинета у слободном западном свету, и другим Србима из његове
канцеларије. Његова соба била је број 503. Испред апартмана Петра II ја сам био верни краљев
стражар. Свако ко је улазио код Његовог величанства морао је да ми пријави да ли носи оружје
или не и да дозволи да га претресем. Одузимао сам од наших Срба и перорезе, јер нисам хтео да
ризикујем да неко у љутњи потегне ножић на Његово величанство или да се брука пред краљем
да перорезом чисти нокте.
Његово величанство је око два месеца провело у Америци, а стална резиденција му је била
у Чикагу. За то време је Петар II Карађорђевић посетио Србе у Милвокију, Герију, Детроиту, Лос
Анђелесу, Њујорку и у још неколико градова. Ја сам га као његов чувар пратио у стопу. Увек би се
после посета српским колонијама враћао задовољан у Чикаго. При крају посете САД краљ је обишао
и Канаду, где је, такође, био одушевљено дочекан од стране тамошњих Срба. У Европу се вратио
крајем августа 1963. године, веома задовољан оним што је видео и доживео у српској колонији на
америчком тлу. Срби су у огромној већини били уз краља Петра II и епархију Слободне српске цркве.
И сам краљ је до смрти, а умро је З.новембра 1970. године, био уз владику Дионисија и Слободну
српску цркву. Петар II Карађорђевић је умро баш када нам је био најпотребнији. Сахрањен је у
манастиру Свети Сава у Либертивилу, покрај владике Мандарија Ускоковића, српског епископа за
Америку. Краљ Петар II је био први српски монарх који је сахрањен у САД. Нека је слава и хвала
краљу Петру II Карађорђевићу!
Југословенска антикомунистичка политичка емиграција се састојала само од два народа. То
су били Срби и вечити бечки коњушари Хрвати. Срби су били јачи од Хрвата на тлу Француске,
Енглеске, САД и Аустралије. А Хрвати су били јаки у Немачкој, Италији, Аустрији и Јужној
Америци, а највише су добијали подршку од Ватикана и католичких цркава.
Кад сам прешао на Запад, ја сам тамо затекао једну јаку политичку српску емиграцију по
читавој западној Европи. То није било чудно. Велики број активног и резервног официрског кадра
Краљевске југословенске војске је остао у емиграцији после завршетка Другог светског рата, јер су
одбили да се врате у комунистичку Југославију. Претежно су то све били млади, здрави, способни
људи, и војнички и интелектуално. Та армија је бројала преко 100.000 људи. Али круна емиграције
је био наш Петар II Карађорђевић, краљ свих Срба који су били ван отаџбине све до 1963. године.
Наше антикомунистичке организације су биле: Српска православна црква, Српска народна одбрана,
Равногорски четнички покрет, Југословенска краљева војска, Српски клуб „Свети Сава", и још
многе мање организације. Сви Срби су се тада окупљали око својих вођа, као што су били: војвода
Добросав Јевђевић, војвода Момчило Ђујић или војвода Радован Иванишевац из Јужноафричке Уније.
Комунисти су успели да заваде своју браћу Србе преко Верске комисије, коју су сачињавале
улизице које су донеле зло емиграцији. Тај мучки напад поделио је Српску православну цркву на
Слободну раскољничку цркву у дијаспори, коју је водио владика Дионисије и Федералну цркву
у Југославији на челу са патријархом Германом. Тврдим и јамчим да је седамдесет и пет одсто
расељених Срба стало на страну владике Дионисија. Све оно што је вредело било је на страни
краља Петра и владике Дионисија, а то су били: др Урош Сеферовић, Милутин Бајчетић, Вукајло
Вукотић, Тихомир Топаловић, Видак Ћеловић, Стеван Трифунац, генерали Свето Савић, Тодор
Милићевић, адвокат Ранко Брашић, мајор Милан Цветичанин, командант Ђока Марић и стотине
политичких и бивших војних старешина.
Једини који је повлађивао Верској комисији био је некадашњи јунак Тромеђе - војвода
Момчило Ђујић, који је гро својих елитних јединица извео ван отаџбине 1945. године. Да није било
војводе Момчила Ђујића, ја сам убеђен да не би било ни поделе унутар српскс антикомунистичке
емиграције. Са војводом Момчилом Ђујићем упознао сам се у дому СНО-а у Чикагу. Био је цењен
као ратник и војник, као спаситељ Срба из Далмације и Лике. Војводу Ђујића сам сретао уз десно
колено витеза владике Дионисија у манастиру Свети Сава у Либертивилу. И то све до избијања
жалосног раскола у Српској православној цркви у слободном свету.
Од 1963. године, нико и никад није више блатио витеза владику Дионисија, до некадашњи
командант Динарске дивизије, војвода Момчило Ђујић. Сваки поштени Србин и Српкиња у емиграцији
ће потврдити ово о чему ја пишем у вези са Момчилом Ђујићем. Ја лично поштујем борбу тог
некадашњег славног четничког команданта војводе Момчила Ђујића од 1941. па до 1963. годпне. То
мора да поштује сваки поштени Србин и Српкиња. Од 1963. године немам поштовање према војводи
Момчилу Ђујићу, јер је био и против владике Дионисија и против краља Петра II Карађорђевића.
Зато ће Момчило Ђујић сносити једну велику одговорност пред историјом јер је стао
уз београдске мангупе који су лажно тврдили пред америчким судовима по Америци против
владике Дионисија и против честитих Срба и Српкиња. Сви Срби православци и светосавци су
избачени из свете Српске православне цркве указом Верске комисије и Комунистичке партије
Југославије. Тај раскол траје и данас и трајаће све док је моја генерација у животу јер не може
да се заборави какве су ране задате баш оној страни која је бранила интерес светосавске цркве
у слободном свету па и у отаџбини. Каква је његова права антикомунистичка улога, то ћу
препустити времену и историчарима да кажу.
Поноћна заклетва у манастиру
Једно поподне у јесен 1963. године дошао ми је изненада мој пријатељ Србин да ме обавести да
треба да идемо код владике Дионисија. Свратио сам до Милета Радовановића, који је у канцеларији
припремао материјал за радиочас. Био је задовољан што може да ми пренесе мишљење краља
Петра II о свом боравку у Чикагу и Америци:
- Краљ је задовољан нашим радом, Каваја. Он не само да га одобрава, већ и жели да са
њим наставимо, да окупљамо српске емигранте и учимо их како да бране српство, монархију и
православље!
За мене је то било не само задовољство, већ и подстрек за даљи рад. Разговарали бисмо Миле
и ја још неко време, да нас није прекинуо Србинов долазак. Драгиша Кашиковић ме позва на
страну. Рекао ми је да из подрума узмем један повећи сандук. Средио сам у сандуку неке папире и
документа, али и специјално оружје које је у њему било, па га затворих катанцем и изнесох горе.
Сандук сам убацио у камионет за разношење новина. Седосмо у кола и кренусмо за Либертивил.
У манастир Свети Сава смо стигли око један сат после поноћи.
Владика Дионисије је био будан. Сачекао нас је у црквеном дворишту. Ноћ је била без
месечине, а ми нисмо имали никакво светло, сем фара на камионету. Септембарско небо је било
спуштено и црно. Ништа нисмо чули приближавајући се манастиру, осим саплитања уморног
ветра са Мичигенског језера по околном жбуњу и крештање неке уплашене птице у даљини. Кад
смо ушли у манастир дочекали су нас мирис нагорелог воска, блага светлост две упаљене велике
свеће испред олтара и благи дах мемле са каменог поДа. Ту, у том камену био је гроб владике
Мандарија Ускоковића. Нас тројица нађосмо се испред олтара, а владика иза. Стаде пред нас,
отпева кратку молитву, са крстом у руци закле нас да се часно и поштено боримо за Српство и
слободну цркву и даде нам благослов за наш предстојећи пут у Јужну и Централну Америку.
Наиме, чим је јављено путем штампе и радија о Титовом обиласку Јужне и Средње Америке,
моји пријатељи и ја одмах смо размотрили план могућег атентата на Јосипа Броза ван граница
САД. Тај убица толиких невиних људи, доживотни диктатор и највећи богаташ међу комунистима,
требало је да плати животом за све што је учинио Србима у Југославији. У јесен 1963. године Тито
је већ данима шетао по Јужној Америци, као да је неки индијски махараџа, и расипао народни
новац са својом свитом, гардом и женом Јованком Будисављевић, која је заборавила да је Српкиња.
Знали смо да ће на путу за САД председник комунистичке Југославије прво да посети Мексико,
па смо Драгиша Кашиковић, Србин Миловановић и ја одлучили да га ту сачекамо и убијемо.
Имали смо разрађене планове за атентат на Тита у Бразилу, па у Чилеу и у Мексику. Драгиша
Кашиковић, који је по том плану први требало да оде за Мексико, почео је интензивно да учи
шпански језик. За неколико недеља знао је шпански боље него ја, који сам у Јужној Америци
провео скоро годину дана. Одлетео је авионом директно за град Мексико. Драгишин задатак је био
да прикупи прецизне податке о Титовој турнеји и местима боравка у Бразилу, Чилеу и Мексику.
Везу са нама требало је да одржава телефоном. Три дана касније добили смо и прве вести од њега.
Јавио нам је да је одсео у америчком студентском хотелу, у центру Мексика, да је ситуација за наш
подухват повољна, јер нема никакве специјалне контроле по хотелима, нити јаког обезбеђења на
улицама мексичке престонице.
И америчке новине су јављале да се Титов долазак из Сантјага у Мексико очекује са великим
интересовањем. Дан и сат слетања Брозовог авиона у Мексико, међутим, нису објављивани.
Драгиша се нама у Чикаго јављао скоро сваке ноћи. Био је то добар предзнак за нашу акцију.
Србин и ја почели смо наше интензивне припреме. Чистили смо и паковали оружје, спремали
одела за прерушавање, слагали све могуће легитимације, које смо могли да носимо. Ја сам
посебно пажљиво монтирао један револвер у новинарску камеру. Србин је имао идеју да се као
прерушени сниматељ може највише приближити Титу. Тај пипави посао ми је, међутим, узео
неколико дана. Труд се исплатио, камера је била невидљива футрола за „колт магнум 357". Србин
је носио револвер „357 магнум", а ја сам спремио пиштољ, „аутоматик 45" са седам метака.
Драгиши сам понео пиштољ „бровингер" од 9 мм, јак и поуздан, прецизан и до сто метара.
У моју ташну ставио сам црну кошуљу са белим оковратником и црно одело, јер је у Јужну
Америку требало да уђем као католички поп. Велике наочаре са дебелим обичним стаклом
требале су да буду још боља допуна изгледу смотаног јужноамеричког "фратра. Драгиша и
Србин су данима вежбали да ме ословаљавају само са „падре". Поред свих ових припрема,
Србин и ја ишли смо свако вече на вежбе гађања из пиштоља и „колта" из непосредне близине,
али и са удаљености од педесетак метара.
Наше припреме за атентат на Тита биле су тајне. Није била тајна, међутим, чињеница да
Драгиша Кашиковић није у Чикагу. Пријатељи су долазили у дом СНО-а да се распитују за њега,
а нас двојица смо говорили да је отишао до Кливленда, па до Либертивила, па до Детроита и
тако у круг. Пазили смо коме шта говоримо јер је међу нашим исељеницима било људи, какав
је био, на пример, неки Никола Галовић, иначе рођен у САД. Он је био агент ФБИ-ја задужен за
југословенску емиграцију. Врло брзо је и Федерални истражни биро из државе Илиноис почео
да се распитује за Драгишу Кашиковића. Србин и ја смо ћутали, чекали смо да људи из ФБИ-ја
званично затраже одговоре на своја питања. Како нам је у међувремену Драгиша из Мексика јавио
да дођемо хитно у Ал Пасо, држава Тексас, и нас двојица смо се неприметно извукли и нестали из
Чикага. Било је то првог октобра 1963. године.
Путовали смо авионом за Ал Пасо и предвече смо Љубиша Миловановић и ја стигли у тај
град. Драгиша Кашиковић нас је чекао на аеродрому. Био је обучен у право мексичко одело, лица
препланулога од сунца и личио је на бледуњавог Мексиканца. Поседали смо у његов изнајмљени
„шевролет" и одвезли се у један ресторан на вечеру. Ташне смо оставили у ауту, а оружје нам је
било за појасом. Србин је своју „новинарску" камеру носио преко рамена. Ту у ресторану Драгиша
нас је известио шта је до тада урадио:
- Разгледао сам улице којима Броз треба да пролази, видео сам и палату коју треба Тито
да посети за време боравка у Мексику. Дознао сам где ће му бити резиденција. Наш план може
да има успеха, само ако се Тито појави у отвореном аутомобилу и упути се главном авенијом
Мексика према председничкој палати. Народ је весео и расположен због ове посете југословенског
председника. То би могло да нам само олакша извођење атентата, јер због скандирања, клицања
и одушевљења народа, Тито који воли да му масе аплаудирају, би могао да одустане од неких
правила понашања свог обезбеђења. А онда, ако Бог да - Тито је наш.
После овог Драгишиног излагања, прешли смо и на решавање проблема преласка из САД
у Мексико. За Драгишу Кашиковића није било проблема, јер је имао амерички пасош, али са
нама јесте. Србин је имао „зелену карту", а ја фалсификовани пасош САД. Граница на овом делу
била је ограђена великом жицом, а при врху чак и бодљикавом. И Американци и Мексиканци
на прелазу су тражили документа и вршили понекад претрес кола због страха од шверцера
дроге. Ни илегални прелаз преко жице, ни прелаз колима није долазио у обзир. Остајао нам
је трећи начин, један народни аутобус, који је сваких сат времена полазио са америчке стране,
из Ал Паса, за мексички град Хуарез, са друге стране реке Рио Гранде. Према Драгишиним
информацијама, аутобус су претежно користили амерички и мексички војници, полицајци,
цариници, али и локални трговци и муваре. Обично је био пун као кошница. Американци зато
нису пажљиво контролисали те аутобусе. Само би отворили врата, погледали летимице унутра
и махнули руком да се вози даље.
Драгиша нас је вратио аутом за Ал Пасо и оставио код аутобуске станице. Он је отишао за
Хуарез, да нас сачека. Ми смо неко време шетали унаоколо и чекали згодну прилику да ухватимо
препун аутобус за Мексико. Угурали смо се у један, у коме је било нешто Мексиканаца, а много
Американаца у цивилу. Сви су они кренули у Хуарез на провод, јер је мексичка текила била
јефтина као и мексичке девојке.
После краће вожње нађосмо се поред моста где је чекао амерички полицајац и цариник. Погледали
су са врата и дали знак да можемо да идемо даље. И то је било све. Мексички нолицајац није уопште ни
заустављао аутобус. Тако смо Љубиша Миловановић Србин и ја прешли америчко-мексичку границу
као од шале. На територији Мексика нашли смо се 3. октобра 1963. године, баш на дан мог рођења.
Сад смо, међутим, имали други проблем. Требало је стићи до главног града Мексика. Кренули
смо колима, али нас је мексичка полиција вратила у Хуарез, јер нисмо имали визе за путовање по
унутрашњости земље. Драгиша Кашиковић се извинио саобраћајцима и уљудно их упитао како
се те визе добијају. Они су нам објаснили да треба да одемо до полиције. Нисмо желели ништа
да ризикујемо, отишли смо до продавнице и Србин и ја смо купили мексиканску одећу и два
велика сомбрера. Сада смо сва тројица личили на бледолике Мексиканце. Једноставно смо купили
три возне карте до Мексика и стигли без проблема у престоницу, која је чекала високог госта из
Југославије. Сместили смо се у онај амерички студентски дом и, изигравајући радознале туристе
из САД, лако закупили једну собу са три кревета. Била је то наша база за дочек Јосипа Броза Тита.
ПОТРАГА ЗА ТИТОМ
Идућих неколико дана, провели смо у извиђању и разматрању места, улица, авенија, палате,
свих места где би требало да се појави црвени диктатор Тито. О њему и његовој комунистичкој
Југославији мексиканска штампа је писала сваког дана, али тачан датум и време доласка није
најављивала. Сазнали смо за једну зграду да ће бити Титова резиденција. Отишли смо да је видимо,
али је вила била опкољена војском. Разгледали смо и зграду мексичког парламента. И она је била
добро обезбеђена, али није била затворена, па је Драгиша као амерички туриста питао да ли може
да га разгледа изнутра. Пустили су га. Добио је неког официра за водича, који му је рекао да због
Титовог доласка од сутра у парламент ће се улазити само са специјалним пропусницама. Тако смо
сазнали када Мексиканци очекују Титову посету.
Видевши све ово обезбеђење око мескичке резиденције, палате и зграде парламента, одлучили
смо да останемо при нашем првобитном плану да пуцамо на Тита кроз масу Мексиканаца, ако у
његовој великој лимузини наиђе главном улицом Мексика. Чекали смо стрпљиво у студентском
дому тај дан. Настојали смо да будемо непримећени. Драгиша Кашиковић је сваког дана куповао
новине и читао нам вести о Титовом кретању. Најзад, тек 14. октобра 1963, тај црвени маторац
стигао је у град Мексико. Од полицајца на улици смо сазнали да Тито има крај себе око стотину
својих агената које је довео из Југославије, а Мексико му је дао исто толико мотоциклиста. Војска
је била свуда распоређена у густим кордонима.
Буквално опкољен толиком масом полицајаца, Јосип Броз је прошао поред зграде парламента,
а да није могао честито ни да види како улази унутра.
Обавештени да ће Тито потом сигурно проћи главном авенијом, ми смо се распоредили.
Заузели смо места поред киоска или степеништа, да би могли да се на њих попнемо и одатле пуцамо
на црвеног маршала. Тито се појавио у црном „мерцедесу", окружен масом људи и мотоциклиста,
који су се кретали тако брзо да из те гужве није било шансе да се нишани и пуца у њега. На пола
авеније његов „мерцедес" је скренуо и изгубио се у другом правцу, тако да до мене, при крају
авеније, Тито није ни стигао.
Драгиша Кашиковић, Љубиша Миловановић и ја крстарили смо главном авенијом и око
зграде парламента још неко време и, како се Тито више није појављивао, вратили смо се у наш
студентски хотел. Ту ноћ смо провели у анализи ситуације. Закључили смо сва тројица да немамо
никакве шансе, па ни могућности, да реализујемо наш план о убиству Јосипа Броза у Мексику.
Обезбеђење је било исувише јако за нас тројицу усамљених стрелаца, а ризик од неуспеха акције
исувише велики. Нисмо желели да компромитујемо СНО и Србе у Америци. Мени наших живота
није било жао, ако би акција имала успеха. Није нам се гинуло улудо. Зато смо одлучили да се што
пре вратимо у САД и видимо да ли можемо тамо нешто да учинимо против црвеног маршала из
Београда.
Следећег дана смо у 11 сати ујутро стигли авионом до Хуареза. Драгиша је одмах потражио
„свог" таксисту, неког познаника, док смо га Србин и ја чекали у некој биртији. Кад су стигли,
таксиста нам је објаснио да он не може да нас пребаци илегално у САД већ да то ради његов
пријатељ. А до њега треба да нас вози неколико сати. Ми смо се двоумили. Све је то било
сумњиво и ризично, али други начин за улазак у Америку за мене и Љубишу Миловановића није
постојао. Решили смо да идемо „до пријатеља", са непознатим човеком у непознато. Путовали
смо кроз ноћ неким излоканим друмом. Прашина нас је давила, знојили смо се и ћутали. Не знам
колико је трајала та вожња док се испред нас под светлом фарова није појавила мала бела кућа.
Таксиста нас је оставио у колима да чекамо неколико минута док се он договарао са пријатељем.
Изашао је насмејан из куће. То је био знак да је водич пристао да нас пребаци преко реке Рио
Гранде у Америку. Драгиша је рекао да одмах иде натраг. Србин га је задржавао, да сачека док ми
кренемо преко, да нам се нешто случајно не догоди, а и да се њему нешто лоше не деси. Први пут
сам видео Љубишу Миловановића како се боји за свог друга. Шапутао је да му је таксиста сумњив
и да може у мраку да нападне Драгишу, када остану сами. Договорисмо се ми да се Драгиша са
тим шофером врати таксијем легално, асфалтним друмом у Америку и да му не плаћа док не уђе
у САД. А Србин и ја ћемо са нашим водичем пешке преко реке. Тако се и растадосмо. Драгиша
оде са таксистом, а Србин и ја са водичем. Врло кратко смо ишли путем, јер је водич у погодном
моменту скренуо право у Рио Гранде. Ми за њим.
Вода је била плитка, јер дуго није било кише. Месечина пала по нама, као свила. Скинули смо
ципеле и боси ходасмо. Дно је било неравно и местимично каменито. Први је ишао водич, Србин
за њим, ја позади. Само што сам помислио да је све добро кренуло, кад се Љубиша оклизну и паде
на леђа у воду. Хвала богу што вода није дубока, иначе оде Србин. Шчепах га за руку и помогох му
да устане. Мексиканац сад пусти Миловановића да крене даље први, ја други, а он позади. Гуркао
ме је руком и тражио паре. Дао сам му 50 долара и он ми се дубоко поклони у знак захвалности.
После неколико минута лаганог хода по води реке Рио Гранде, Србин и ја се нађосмо на америчкој
обали. Изнад ње се протезао аутопут са ниском металном оградом. Лако сам је прескочио и нашао
се на асфалту. Љубиша је чучнуо испред неког жбуна и скрушено гледао испред себе. Помислио
сам да мокри, па му рекох:
- Ни ту најобичнију ствар ниси стигао да обавиш у Мексику.
- Напротив, пишао сам у Мексику. У благословеној Америци клекнуо сам да пољубим ову
богом дату земљу и помолим се Богу за срећу.
Знао сам да се моли да ухватимо диктатора Тита и ликвидирамо га. Пустио сам Љубишу
Србина да се помоли до краја. Ја сам гледао у мрак, ишчекујући да се појави Мексиканац са
таксијем и Драгишом Кашиковићем. Видео сам два светла како се приближавају и жути леви
жмигавац. Знао сам да су то они, јер нам је Мексиканац већ рекао да одлично познаје овај терен.
Драгиша се смешкао кад нас је видео мокрих ногавица.
По савету таксисте, узели смо собу у једном оближњем мотелу, да би се одморили и пресвукли. Све
се, ипак, добро завршило. Таксисти је Драгиша Кашиковић дао нешто пара и рекао да дође рано после
подне да нас пребаци на аеродром у Ал Пасу. Мексиканац је био тачан и дискретан човек. Поклонио
сам му мој сомбреро и мексиканску гардеробу као награду. Србин му је дао свој мали празни кофер,
а Драгиша још нешто долара. Растали смо се задовољни што је наша авантура прошла без проблема.
Према нашем плану, са аеродрома у Ал Пасу кренули смо авионом за Вашингтон. Стигли смо
у главни град САД око пет сати по подне. Ту је Драгиша изнајмио један мали „форд". Одвезли смо
се на саму периферију Вашингтона да ручамо и да се договори-мо шта и како даље да радимо. У
ресторанским новинама смо видели да Јосип Броз долази у Вашингтон 17. октобра 1963. године,
да посети Белу кућу, где ће да га прими председник Џон Кенеди, са потпредседником Линдоном
Џонстоном. Предвиђено је да прође кроз центар града на путу до Беле куће. Такав распоред Титове
посете није нам одговарао. Демонстранти, којих ће бити на хиљаде, затим полиција, па агенти
ФБИ-ја, затим Титови удбаши, чиниће озбиљне сметње за извршење нашег задатка. Драгиша
је предлагао да се боље информишемо о местима Титовог одседања, као што су Вилијамсбург
у Вирџинији, или Кејмп Дејвид у држави Мериленд, јер је у једном од њих маршал морао да
одседне. Сложили смо се да Драгиша најпре телефонира пуковнику Воји Пантелићу а потом га
посети. Пуковник је у Вашингтону имао ресторан, јер је код њега било много емиграната. Србин
и ја остадосмо у том ресторану, да чекамо Кашиковића да оконча разговор. Љубиша Миловановић
је показивао знаке нервозе.
- Каваја, ако овом комунистичком злочинцу Титу не дођемо главе овде, онда више шансе
немамо. Његови га удбаши чувају тако добро, да не може чак ни до некога инцидента не дође.
Мислим да поред нас има још нека група Срба или Хрвата, усташа, која је спремна као и ми да
га ликвидира.
Наш разговор прекиде Драгишин повратак. Испричао нам је да је код пуковника Пантелића у
канцеларији за-текао много виђених Срба. Разговарао је телефоном и са Милетом Радовановићем,
који му је рекао да су га у СНО-у више пута тражили агенти ФБИ-ја, али да им је речено да смо нас
тројица отишли у Њујорк. То му је исто рекао и Тика Топаловић, код кога су агенти ФБИ, такође,
долазили. Тако смо успели да избегнемо хапшење пре него што ишта покушамо да урадимо Титу.
Кашиковић нам је саопштио да има врло поуздане вести да ће Јосип Броз одсести у Вилијамсбургу,
па ми одмах и решисмо да кренемо у тај град.
- У овим околностима - закључио је Драгиша Кашиковић - налазимо се у још тежој и
безизгледној ситуацији. Гомила америчких агената нам је за петама, а обезбеђење тог црвеног
диктатора је још јаче. У Вашингтону не верујем да постоји икаква шанса да пуцамо у Тита. Једино
има шансе у Вилијамсбургу или у Кејмп Дејвиду. Идемо, браћо!
Иза поноћи 16. октобра 1963, стигли смо у Вилијамсбург. Због опрезности од претреса нисмо
преноћили у граду, већ у неком мотелу поред пута. Од власника смо сазнали да је Вилијамсбург
пун федералне полиције и да се сви странци контролишу. Србин и ја смо легли да спавамо, а
Драгиша је остао будан да би чуо најновије телевизијске вести.
- Јављају - шапутао је Драгиша - да је Тито са здрављем слаб. Има јак назеб и не зна се колико
дуго ће остати у Америци.
Ујутро смо кренули у извиђање по Вилијамсбургу. У градићу није било великих кућа. Све на
два до три спрата. Није било ничег необичног и упадљивог. Угледали смо две заставе, америчку и
југословенску, са крвавом петокраком на једној већој згради. Испред ње су стајала два америчка
војна полицајца, са белим опасачима и пиштољима за појасем. „Ту смо дакле", помислих. Дебели
Тито, ипак, стиже у Вилијамсбург. Драгиша и Србин су нагло замакли у суседну улицу, да би видели
двориште ове зграде. Висока и јака жица опкољавала је цео простор око зграде. Ми смо пролазили,
без застајкивања и окретања. Погледом смо испитивали двориште. Личило је на игралиште за
бејзбол. Унутра су се шеткала нека војна лица и неколико полицајаца у локалним униформама.
Одшетали смо у оближњи парк и као уморни туристи скљокали се на клупу. Шапатом смо се
договарали да Драгиша Кашиковић са својим пиштољем чека Тита код његове резиденције, а да
Љубиша и ја будемо у непосредној близини на главној улици. Моје задужење је било да проверим
оружје и филмску камеру, коју је Србин и даље носио на рамену. Када смо завршили договор,
Драгиша је отишао да купи новине. Донео нам је и сендвиче и вест, коју му је саопштио продавац,
да „данас послеподне долази у посету председник неке београдске општине".
Шетали смо се Вилијамсбургом са новинама у рукама. Драгиша је из џепа извукао транзистор.
Рече да ће сад вести. У неко време, када смо већ почели да губимо стрпљење, огласи се једна
станица: „Југословенски председник Јосип Броз Тито биће гост председника Џона Кенедија
17. октобра у Белој кући". Погледасмо се. Овако нешто нисмо очекивали! Имали смо погрешне
информације. И шта сад? Неко је лагао: продавац сендвича, или радио? Нисмо дуго анализирали
насталу ситуацију. Закључили смо да лаже радио-станица, како председник Тито у САД не би био
узнемираван од стране демонстраната. Дакле, на посао.
Вратили смо се натраг ка центру града и вили, где је Броз требало да одседне. Кретали смо се
један иза другог. Нисмо више говорили српски. Код једног излога приметио сам тројицу младих
људи у црним тесним оделима и са црвеним значкама на реверима. Такве сам момке већ виђао
у Вашингтону, али и у Мексику. Била је то Титова Удба. Младићи су тихо између себе говорили
српски. Удбаши из Титове пратње „парили су очи" на америчким излозима, прижељкујући да купе
по нешто за себе или своје жене. Изгубио сам агенте Удбе из вида, јер ми је пажњу привукла бука
мотора. Погледао сам у небо. Три велика војна хеликоптера лебдела су над Вилијамсбургом.
То је Тито! - помислих. - Не сме ногом да крочи на земљу или лимузином да се провезе по
Америци. Зна шта га доле очекује.
Појава хеликоптера привукла је пажњу грађана, па су се улице Вилијамсбурга брзо напуниле
радозналим људима. Морао сам да се пробијам кроз тај свет на тротоарима да бих био ближе
дворишту Титове резиденције, где су хеликоптери намеравали да атерирају. Видео сам и Драгишу
и Србина како се гурају да приђу што ближе огради од виле. Даље се од тротоара није могло.
Војска под шлемовима и наоружана полиција спречавали су свако приближавање. Хеликоптери су
слетели иза зграде. Попречне улице су блокиране, па се резиденцији није могло прићи ни са које
стране. Народ је са интересовањем посматрао хеликоптере. За путнике није показивао превелико
интересовање, јер грађани Вилијамсбурга нису знали да је то долетео председник комунистичке
Југославије.
Драгиша је стајао на самој улици крај тротоара, лицем у лице са војницима. Србин је мало
даље од њега држао своју камеру на готовс. Ја сам био у линији са њим. Ишчекивали смо да се
у предњем дворишту виле појави маршал Тито. Стајали смо тако, напети и спремни за десант на
Тита, око пола сата, све док народ није почео да се разилази. Ми кренусмо лагано да кружимо око
тог блока где је Тито одсео. На улици су се појавили агенти Удбе, у групицама по тројица. Сви су
били у тамноплавим оделима са југословенским заставицама на реверу. Чуо сам их како задовољно
коментаришу што у Вилијамсбургу „нема четничких демонстраната". Неки су гласно и псовали
српским емигрантима „четничку мајку". Чопор Титових чувара брзо се размилео по Вилијамсбургу,
што је за нас био знак да је Тито смештен на сигурном, па су агенти Удбе добили излаз у град.
Драгиша Кашиковић, Љубиша Миловановић и ја смо закључили да не одустанемо сада када
је Тито ту, у згради поред нас. Све је било могуће, па и да се комунистички маршал појави на
улицама града. Волео је он да га народ гледа. Читаво поподне смо шетали улицама Вилијамсбурга,
али не видесмо ништа необично. У сумрак се чула нека галама. Код велике робне куће у центру
полиција је ухватила и везала једног Американца. Ухапсили су га јер се који тренутак раније појавио
пред Титовом вилом са огромним транспарентом, на коме је писало: „Напоље, комунистички
убицо!" Док су га држали и стављали му лисице на руке, Американац је викао из свег гласа: „Доле
комунизам!!! Доле Тито!!!"
Касно вечерње издање локалних новина објавило је на насловној страни фотографију
градоначелника Вилијамсбурга у фијакеру са Титом, његовом Српкињом Јованком, и његовим
српским пратиоцима - Кочом Поповићем и Мијалком Тодоровићем. У потпису је стајало како се
председник Југославије возика са мајором града Вилијамсбурга.
- Шта кажете на ово? - сиктао је Србин. - Ову америчку штампу можеш да купиш за пишљив
боб. Штампају, не само лажи, него и оно што се није ни десило.
Пажљивијим посматрањем те фотографије могло се видети да је снимљена у дворишту
Титове резиденције. Маршал није ни излазио у град, а градоначелник му је дошао на ноге, да му
се поклони. Из тих новина смо сазнали за инцидент са демонстрантом. Био је то неки амерички
војник из Другог светског рата који је, очигледно, знао какво је Тито комунистичко ђубре.
Вратили смо се у наш мотел. Америчке вести су увече поновиле информацију да ће Јосип
Броз 17. октобра да посети председника Кенедија у Вашингтону. Разговарали смо шта нас тројица
да радимо. Србин је био за то да зором кренемо за Вашингтон. Ја сам се противио јер су нам у
престоници САД шансе за атентат на Тита биле најслабије, због великог броја демонстраната и
још већег обезбеђења. „Бољу шансу од ове нећемо имати" - рекао сам им. На крају смо се сложили
да и ми останемо у Вилијамсбургу, све док остаје и тај комунистички тиранин.
Сутрадан смо тек око подне, кад је градић оживео, изашли до центра. Драгиша је пропитивао
продавце новина шта знају о Титовој посети. Они су незаинтересовано вртели главом. У новинама
није више било никаквих вести о Јосипу Брозу. То је за мене био знак да Тито одлази или је већ
отишао из Вилијамсбурга. Пожурили смо према његовој резиденцији и сели на клупу у оближњем
парку. Даље се није могло јер су удбаши шеткали око виле. Значи, маршал је још унутра.
Тачно у један сат, три војна хеликоптера дигла су се у ваздух из дворишта Титове виле. Ми
смо беспомоћно гледали како гробар Срба и Србије бежи из Вилијамсбурга. Наш план број два
је пропао. Нисмо тог тренутка знали одакле треба почети поново. Договорили смо се само да
останемо у Вилијамсбургу све док се југословенске заставе са крвавим петокракама буду вијориле.
Надали смо се да ће се Тито са својом Јоком можда вратити да преноћи у овој вили. Отишли смо
у неки ресторан на ручак, поподне смо ишли и у биоскоп, али смо на смену излазили напоље да
видимо да ли заставе још стоје. Тек кад су пред саму поноћ спуштене и америчка и југословенска
застава испред резиденције, ми смо одлучили да истог трена кренемо за Вашингтон.
Стигли смо брзо у главни град Америке. Одвезли смо се право до Беле куће. Све је око ње
било мирно. По околним тротоарима нигде никога, чак ни полиције. Србин је почео гласно да
размишља:
- Хајде, Каваја, да прескочимо ову ограду. Можда ћемо унутра имати среће да налетимо на
убицу српског народа!
- Е, мој Љубиша, није Тито ноћас у Белој кући. Он спава у некој тајној резиденцији у
Вашингтону. Ово нико не чува, јер ту никог и нема, а и Сецрет Сервице верује да нико не сме да
рескира напад на Белу кућу.
Драгиша Кашиковић ме је допунио:
- Србин види неуспех наше мисије, па се нервира. Боље је, Љубиша, да псујеш Кенедија што
је позвао Тита у посету, него маршала. Броз је дошао да моли за нове доларске кредите, а Кенеди
је већи српски непријатељ, ако овом комунисти да те паре!
И осамнаести октобар провели смо у Вашинттону. Чули смо да Тито са Јованком и пратњом
треба да лети за Калифорнију. У престоници више није било српских демонстрација. Људи су се
заморили од викања и претњи Титу и разишли се кућама. Ми смо чекали да видимо где ће се Тито
појавити, па смо остали у Вашингтону. Становали смо у неком студентском преноћишту, јер је у
њему спавање било најјефтиније. Иако смо пазили на сваки цент, новац нам је понестао. Драгиша
је покушао од неких наших емиграната да добије на зајам, али се вратио у стационар празних руку:
- Људи, доктор Милан Гавриловић није имао 200 долара да ми позајми!
Био сам запањен. Србин такође. Он се није контролисао, опет је почео да псује. Сетио сам
се тада да мени руководилац СНО-а из Чикага дугује неких 800 долара, па сам решио да позовем
председника Уроша Сеферовића у његовој канцеларији у Чикагу. На телефон ми се јавио докторов
службеник Павловић, који је оставио слушалицу отворену, да би видео да ли је Сефер у канцеларији.
Брзо се вратио са поруком да је доктор Сеферовић „пре неки минут изашао". Прекидох везу и
погледах у Драгишу који рече:
- Он је у канцеларији, али се боји да ти се јави, Каваја. Неће да има било каквог додира са
тобом и са мном. Зовни ти њега мало касније. Промени глас и реци да га зове Воја Пантелић или
Тико Топаловић.
Послушао сам Драгишу Кашиковића и, гле чуда, одмах добих доктора Сефера. Мислећи да је
Тика на телефону, доктор ми назва добро вече и хтеде да настави разговор, али га ја прекидох:
- Овде Никола Каваја! Зовем вас хитно из Вашингтона! Зашто ми се нисте јавили?
- Извини Никола, био сам у послу! Прекидох га грубо:
- Пошаљите ми оних 800 долара што ми дугујете на ову адресу. Хитно је. А ако можда Миле
иде овамо, дајте њему новац. Он ће га мени сигурно донети.
Урош Сеферовић се још извињавао, али је, ипак, обећао да ће ми по Радовановићу послати
доларе. Спустио сам слушалицу љут због неповерења председника СНО-а према мени и мом
националном задатку да спасем српски народ од тиранина и Хрвата - Јосипа Броза.
Драгиша Кашиковић, међутим, и даље у оваква Урошева објашњења није веровао. Зато је
телефоном позвао своју пријатељицу Маршу Смит у Далас. Познавали су се две-три године, са
њених студија у Чикагу, када је са колегама учествовала на српским демонстрацијама против
комуниста. И овог пута Марша Смит је била спремна да помогне српским националистима.
Обећала је Драгиши да ће сутра са новцем бити код нас у Вашингтону. Са овако лепом вешћу
остадосмо још једну ноћ да спавамо у студентском преноћишту.
Сутрадан ујутро, тек што смо доручковали угледали смо на рецепцији ту дивну девојку
Маршу Смит из Тексаса. Био сам сигуран да је волела Драгишу Кашиковића и да се надала да ће
та љубав прерасти у озбиљнију везу. Свеједно какви су били њени мотиви, она се показала као
особа од речи и дивног карактера. После доручка, сви четворо отишли смо да вратимо изнајмљени
ауто. Свратили смо у један бар да нешто попијемо и договоримо се шта ћемо све да радимо и ко
ће на коју страну да иде. Најновије информације су говориле да је Тито стварно болестан и да зато
не лети за Калифорнију већ директно за Њујорк. Његова посета се скраћује и убрзава, да би се
комунистички војсковођа што пре вратио кући у Београд.
Драгиша Кашиковић и ја смо одмах решили да и ми идемо за Титом у Њујорк. Хтели смо
још једном да покушамо да Титу дођемо главе. Љубиша Миловановић Србин, одустао је од даљег
пута, јер није више веровао у нашу акцију. Хтео је по сваку цену да се врати назад за Чикаго. Ја сам
одмах позвао Милета Радовановића да дође у Њујорк и заузме Љубишино место атентатора. Он
се спреман одазвао мом позиву. Марша се још истог дана вратила у Далас, држава Тексас. Дакле,
растајали смо се и одвајали у три авиона.
При растанку, Драгиша је узео новинарску камеру са револвером од Србина. Планирали смо да
је дамо Милету Радовановићу, јер он је и био прави новинар. Из Вашингтона смо авионом за непун
сат стигли у Њујорк. Нисмо се никоме јављали, него смо директно пошли до Драгишиног пријатеља
Миће Раденковића. Заједно су служили у америчкој војсци, па је Кашиковић у Раденковића имао
пуно поверење. Мића се обрадовао нашем изненадном сусрету. Одмах нам је признао да се по
српској колонији прича да смо Кашиковић, Миловановић и ја ухапшени. Обавестио нас је да Срби
у Њујорку имају демонстрације сваког дана, од како је Броз стигао у Америку, па се људи питају:
- Где су Миле, Каваја и Драгиша да нас воде?
- Демонстрира се испред Генералног конзулата и Мисије комунистичке Југославије, али
и испред хотела „Асторија", где ће крвник Тито, како се чује, да одседне. Американци су
страшно узбуђени због наших демонстрација. Боје се напада на Тита, зато будите опрезни -
рекао нам је братски Мића Раденковић.
Током дана код Миће је стигао и Миле Раденковић, који је из Чикага стигао у Њујорк преко
Вашингтона. Тако је покушао да завара цинкароше из СНО-а и своје пратиоце из Федералног
истражног бироа. Пошто смо сва четворица знали за потеру ФБИ-ја за нама, нисмо могли да
дозволимо да нас ухвате у стану Миће Раденковића. Тика Топаловић ми је преко својих поверљивих
људи јавио да се нигде не оглашавам, чак ни телефоном да не зовем ни њега, нити било кога,
јер ми је ФБИ направио заседу у Патерсону и Њу Џерсију. Одлучили смо да изађемо напоље и
да се скривамо по околним хотелима. Одатле смо с времена на време звали Раденковића да нас
информише шта се дешава код српских демонстраната. Нисмо смели да стојимо на улици и да
чекамо сатима да се појави тај разбојник на улицама Њујорка, јер би нас ФБИ лако открио и
ухватио. Договорили смо се са Мићом, који је стално био са демонстрантима, да нас обавести чим
полиција почне пред хотелом „Асторија" да поставља препреке.
Тито је, према званичним информацијама, требало да стигне у Њујорк 23. октобра 1963. године.
Мића Раденковић нам је потврдио да полиција града Њујорка поставља металне ограде око хотела
„Асторија". Миле Радовановић је преко својих колега из њујоршких редакција сазнао да је Тито стигао
и да се са својом комунистичком гардом и свитом сместио на 35. спрат хотела „Асторија". Тај спрат
је био под посебно јаким обезбеђењем. Срби емигранти, антикомунисти, националисти, из читаве
Америке, њих преко хиљаду демонстрирало је пред хотелом „Асторија" тог дана до касно у ноћ.
Српски четници и родољуби тукли су се са агентима Удбе, где год су их сретали по Њујорку,
а највише око самог хотела. Генералу Милану Жежељу, команданту Титове гарде, кога српске
патриоте нису ни препознале на барикадама, су отели актн ташну. Њу смо код Драгише Кашиковића
и Милета Радовановића у Чикагу отворили и нашли важна документа о српској политичкој
емиграцији. Генерал Жежељ је изашао из хотела да се прави важан, да провоцира борце за српство,
а и да нам се руга. Њега су демонстранти буквално оборили на земљу и изгазили, па је генерал
Жежељ једва извукао живу главу.
Испод ногу српских националиста извукла га је америчка полиција. Титови ађутанти су
одмах протестовали код мајора града Њујорка. Тражили су још већу заштиту полиције, која би, по
њиховом мишљењу, требало да носи машинске пушке. Градоначелник је одбио захтеве Титових
улизица, јер „због њега не могу да мењају важеће прописе и традицију".
Њујоршка полиција је била наклоњена српским демонстрантима. Како наши напади нису
престајали, лично Броз је од Џона Кенедија тражио појачање и добио је још 150 агената ФБИ-ја
и Сецрет Сервице, директно из Вашингтона. Нас тројицу, Драгишу, Милета и мене, све то није
много узбуђивало. Надали смо се да ће бар једном та бедна кукавица Тито да напусти свој бункер
у хотелу „Асторија" и прошета улицама Њујорка. Једном смо од Миће Раденковића добили позив:
„Тито излази напоље!" Тада се није појавио.
Тек 25. октобра добили смо нову поверљиву информацију да ће Тито изаћи напоље. Изјурили
смо напоље и поставили се на своја места. Ја сам био у одећи свештеника сигуран да ме полиција
неће дирати, и ако приђем близу хотела. Миле Радовановић је са Драгишом Кашиковићем заузео
место на другом углу хотела „Асторија". Саобраћај у Њујорку је био заустављен. На улици је било
на стотине полицајаца на коњима и на моторима. Тротоари су врвели од детектива ФБИ-ја и Удбе у
цивилу. Коњица је збијала народ на тротоарима. Окружене јатом полицајаца на моторима, коловозом
су клизиле три црне лимузине, са затвореним и тамним прозорима. Кроз црна стакла ништа се
није видело. У једној од тих лимузина скривао се Тито са Дином Раском, министром спољних
послова Америке. Лимузине су ишле тако брзо, биле су тако добро маскиране полицајцима да смо
их нејасно видели. Упињао сам се да дођем до ивице тротоара, да се макар бацим на хаубу Титове
лимузине и одатле да пуцам. Од крупних полицијских коња, даље од тротоара се није могло. Док
сам ја стигао до ивице коловоза, лимузине су већ измицале даље. Било ми је јасно да нисам у
прилици да пуцам на Тита. Мирио сам се са чињеницом да ми злочинац опет измиче.
Ни Драгиша и Миле нису имали бољу прилику. Били су просто заковани масама за зид хотела.
Радовановић је подизао камеру, покушавао да је упери према лимузинама, али није „снимао", јер
није знао у ком ауту је Тито. Били смо очајни због овог неуспеха. Дух нам се повратио када смо
чули од Миће Раденковића да су двојица српских младића, који су радили у хотелу „Асторија",
успели да заварају агенте њујоршке полиције и да се лифтом попну до седмог спрата. Тамо су
откривени и враћени натраг у кухињу. Момци нису имали оружје, али су имали среће. Да су их се
којим случајем дочепали Титови удбаши, они би већ били покојни. Овај инцидент је показао да
ипак има начина да се неко од нас приближи Титу и просвира му метком главу.
Највећи злотвор Срба у Југославији, диктатор Јосип Броз Тито, напустио је Њујорк бродом
26. октобра 1963. године, а да није добио заслужену казну. Моји саборци Драгиша Кашиковић
и Миле Радовановић су разочарани нашим неуспесима одмах по одласку Броза из САД
кренули натраг за Чикаго. Ја сам остао код Миће Раденковића, јер сам морао да се побринем
за оружје. Стрпао сам пиштоље у једну повећу ташну, опет навукао свештеничку одећу на
себе, са Мићом отишао на аутобуску станицу на Менхетну и ухватио аутобус за Патерсон.
Рација ФБИ-ја
После једног сата вожње био сам опет у Патерсону. Нисам хтео никога да виђам пре него
што одем до Ђорђија Рибалка. У мом одсуству променио је стан. Становао је сада на Мил стриту
број 105. Када ме је угледао, збунио се, јер сам ја изгледао као прави поп. Баба Ана, запањена
мојим изгледом. прекрстила се. Загрлили смо се као најрођенији, били су срећни што ме виде. Чим
седосмо, Ђорђија ми рече:
- Долазили су људи из ФБИ-ја да те траже. Требало би да им се јавиш, тек толико да схвате да
си озбиљан човек, па да те други пут не јуре!
- Не бих ја да им излазим на очи. Тражили су ме због Тита, а сада када је Броз утекао кући,
зашто да се јављам агентима ФБИ-ја. Неће они мене више да траже - одговорио сам пуковнику
Рибалку.
Бојао сам се, наравно, да би инспектори Федералног истражног бироа одмах дошли да ме
испитују, али и претресају. А ја се нисам отарасио оружја. Револвере сам сакрио испод шпорета у
кухињи, тамо где сам мислио да ће их неко најмање тражити, јер су на виделу. Ђорђије Рибалко се
није противио, а и није хтео ни да зна где су моје ствари:
- Тако је, мој Никола, најбоље! Немој више да идеш у Чикаго. Имаш овде две собе, па бирај
која ти је лепша!
- Морам ја до Чикага, само да завршим неке послове, али нећу се дуго задржавати - обећао
сам мом пријатељу, који је бринуо о мени као о сину.
Предвече сам отишао да посетим Тику Топаловића. У кафани, која је била полупразна,
затекао сам и мог познаника Стевана Стојковића. Отишли смо до хотела „Хамилтон" да на миру
попричамо, јер је у кафани увек неко од наших људи могао да нам се уплете у разговор.
Треба неко да ме колима хитно пребаци до Чикага. ФБИ ме јури, а ја сам пун оружја - рекао сам.
Стеван Стојковић ми забринуто рече да и он зна да ме ФБИ тражи већ недељама:
- Инспектор Џон Ред ме је неколико пута питао за тебе. Не иди никуда са оружјем. Сачекај
мало. Ја ових дана идем за Лос Анђелес, па ћу да те пребацим за Чикаго.
Те вечери смо дуго причали о Титовој посети Америци. Тика Топаловић и Стеван Стојковић
нису били као ја толико разочарани српским антикомунистичким и антититовским акцијама.
Демонстрације су, рекао ми је Тика, биле тако успешне да је Тито због њих напустио Америку. Грип
је био само изговор. А то што ми нисмо добили прилику да пуцамо у њега, то је била последица
одличног америчког обезбеђења око Јосипа Броза. Ове речи су ме донекле умириле, јер нисам
више кривио себе због нашег неуспелог атентата на крвника српског народа Јосипа Броза Тита.
Растали смо се у добром расположењу, па сам и ја након толико дана спокојно заспао.
Кад сам се пробудио у кухињи су ме чекали Ђорђија Рибалко, доручак и његова унука Лена.
Нисам је видео од 1961. године. Не знам да ли је стари козак то приметио или не, али је почео да
ми држи очинску придику. Саветовао ми је да ја останем у Патерсону и дигнем руке од српског
националног посла и антикомунизма:
- Млад си Никола. Треба да живиш. Повуци се јер ћеш настрадати. Ја не знам али осећам да си
у некој опасној игри, јер ти овде у Америци прате сваки корак. А то не води добру. Кад заглавиш -
мислиш да ће ти неко рећи хвала? Добро је што ћеш остати неки дан код мене овде, да ти по нешто
кажем што ниси чуо. Још прошле године када си отишао са Милетом Радовановићем у Чикаго
дођоше до мене службеници ФБИ-ја и затражише да их обавестим где си отишао. Из њиховог
даљег разговора са мном видим да знају сваког твог пријатеља који је долазио код тебе док си
становао овде. Ја сам, Никола, био војни судија и ја знам шта је истрага и пратња једне особе од
стране власти. Зато ти саветујем да се оставиш свега и повучеш у миран живот.
Шта сам на то могао да му кажем него истину. Зато му је и рекох:
- Ја се, Ђорђија, никада нећу повући из борбе против комунизма, па ако и паднем у затвор ја
ћу и одатле да наставим да радим против црвених ђавола.
Дигао сам се и потапшао пуковника Рибалка по рамену. Отишао сам потом у собу да
телефонирам Драгиши Кашиковићу у Чикаго. Све сам му реферисао о ФБИ-ју у Патерсону. Он је
мени одговорио са готово идентичном причом:
- Држали су ме у просторијама ФБИ-ја само два сата и пустили! Питали су ме за тебе. Рекао
сам им да си ту негде у Чикагу и то је све! Када долазиш?
- За који дан!
После разговора са Драгишом вратио сам се натраг у башту. Ђорђија Рибалко је за столом
превртао неке своје папире, а Лена је простирала рубље. Приђох јој и упитах је да ми опере једну
кошуљу за пут. Она одмах пристаде и нагласи да ће то још данас бити готово. Онда ме изненада
упита:
- А где ти живиш?
Гледала ме је испитивачки, схватио сам да не очекује неки озбиљан одговор. Прихватио сам
њену игру:
- Живим у Америци!
Није била задовољна, желела је, ипак, детаље. Хтела је да зна моје намере.
- То знам, али мислим где тачно?
- У Чикагу, мада мислим да се селим за Калифорнију. Чини ми се да је тамо много боље.
Ђорђија је слушао наш разговор повремено дижући своје густе обрве до средине чела. У
једном моменту се умеша:
- Чуј, Лена, познајем Николу од 1957. године. Увек је исте нарави и мишљења. Такви су ти
Срби из Црне Горе.
Хтео је он још нешто да каже, али ме његова унука узе у одбрану:
- Ја мислим, деда, да људи који не мењају мишљење имају увек пријатеље на које се могу
ослонити. Такви људи немају два лица!
Било ми је мило. Пуковник Рибалко не стиже да одговори Лени јер је телефон зазвонио, па је
отишао да се јави. Искористио сам транутак да Лени кажем да ценим њеног деду као свог великог
пријатеља. Нисам знао како другачије да јој поручим да и њу ценим. Она је то осетила па је тихо
проговорила:
- Деда је хтео да те доведе у Америку и он би волео да останеш увек поред њега. А стварно,
што не останеш? Шта би ти фалило?
Уто се Ђорђија врати и седе за сто. Одговорио сам као да се правдам:
- Ова твоја унука ме скоро наговорила да останем овде код тебе. Могло би се то и десити, али
не сада, можда касније!
Како хоћеш, Никола. Знај да те волим као најрођенијег. Драг си и мојима, имаш овде доста
пријатеља. Веруј ми, боље ти је у Патерсону, него у Чикагу или Калифорнији. Остави се тих
послова, у њима нема личне среће и будућности!
Погледао сам у Лену. Нисам више владао ситуацијом.
- Можда једног дана, али сада морам за Чикаго!
Изговорио сам то као из топа и упутио се без поздрава у собу.
Већ сутрадан Стеван Стојковић ми је јавио да ће још исте ноћи доћи по мене да ме вози у
Чикаго. Узео сам један револвер, док сам друге оставио у Ђорђијевом стану. После дванаестак сати
вожње стигли смо у Чикаго. Обојица смо отишли право у дом СНО-а, јер сам имао стан код Милета
Радовановића и јер је требало од Крсте Милојевића, благајника, да узмем плату. Намеравао сам
да прекосутра отпутујем за Калифорнију заједно са Стеваном. Дочекало ме је разочарање, Крсто
није имао новац у благајни и замолио ме је да причекам који дан. Стеван Стојковић није хтео више
да ме чека, дао сам му имена неких људи које треба да потражи у Лос Анђелесу и растали смо се.
Глава Андрије Артуковића
Продужио сам боравак у Чикагу, очекујући тај новац, а и сређујући неке своје ствари. Некако
баш у то време зближио сам се са Драганом Марковићем, позоришним глумцем из Београда. Он
је често долазио у просторије СНО-а, јер је сарађивао са Милетом Радовановићем у емисијама
српског радио-часа. Радио је и на оснивању српске позоришне групе, али је и сањао да као
глумац оде у Холивуд. Надао се извесној могућности пробијања и на америчкој сцени. У то
време је и причао како жели да путује у Калифорнију, па се некако и договорисмо да идемо
његовим колима. Нисам Марковићу ре-као да са собом носим револвер и један смотуљак са
експлозивом, који ми је дао Милан Родић.
Мој план је био да, кад нисам убио првог крвника српског народа, Јосипа Броза Тита,
ликвидирам другог зликовца Српства, усташу Андрију Артуковића, за ког сам једном од неких
припитих Хрвата чуо да борави у Калифорнији. То је био тај мој „посао" о коме нисам желео да
говорим ни пуковнику Ђорђију Рибалку, али ни људима из СНО-а, јер је међу њима било доушника
из Удбе и Федералног истражног бироа. Кренуо сам „на слепо", па шта буде. Нисам имао шта да
изгубим. Мој посао је био борба за Српство против највећих српских непријатеља, ма где они били.
У Лос Анђелес глумац Драган Марковић и ја стигосмо без икаквих неприлика. Отишли смо
код мог доброг старог познаника Милана Гајића, који ме је очекивао. Код њега смо затекли Стевана
Стојковића и јШп неке људе, које сам познавао са српских манифестација. Морао сам да извучем
Милана Гајића из гужве, па сам му рекао да имам неке ствари у гепеку за њега.
- Да изађемо да ти то сада дам, касније ћу заборавити!
Милан је схватио моју поруку, па се извинио гостима и изашао напоље да поразговарамо у
четири ока. У шетњи око његове куће испричао сам му све о нашој неуспелој мисији у Мексику,
Вилијамсбургу, Вашингтону и Њујорку. Нисам за то никога кривио, само сам му описивао
околности и услове за ликвидацију Тита. Он ме је пажљиво саслушао, рекао је да ме разуме и да
кривца за неуспех нема. А онда ме је директно упитао:
- Шта је прави циљ твог доласка у Лос Анђелес?
- Потрага за Андријом Артуковићем. Треба ми веза са оним твојим Херцеговцем који зна где
овај зликовац живи!
- Не могу да ти помогнем. Сувише је рискантно. Тај Херцеговац, кога ти је препоручио владика
Дионисије, уверио сам се није човек од речи. Он сигурно зна адресу Андрије Артуковића, али се
нечега боји и може да нас обмане и да нас навуче на полицију.
- То сам и ја осетио када сам лане овде долазио са Љубишом Миловановићем Србином.
Херцеговац врда, али ми је помогао да пронађем моје рођаке, стрину Љубицу Кавају и њене синове
и кћери. Она живи овде у Витијеру. Тада ми је твој Херцеговац обећао да ће продужити потрагу за
Артуковићем. Ти кажеш да није учинио ништа за годину дана. Ја ћу сада учинити све да пронађем
тог зликовца, који је као министар унутрашњих послова наказне НДХ одговоран за уништење и
покољ преко 700 хиљада Срба. Зато ми помози!
Милан Гајић је само тихо рекао: „Добро, Никола" и ми смо се вратили натраг у његову кућу,
међу госте. Гајио сам наду да ће ми заиста помоћи да нађем Андрију Артуковића. Али, Милан
Гајић није био тај тип трагача, па сам ја морао да се ослоним на свој инстинкт. Овог пута, међутим,
помогла ми је чиста срећа.
У недељу сам отишао до стрине Љубице и њеног сина Душана, па смо као права породица
Каваја отишли у цркву. Ту нам се после литургије придружио и мој познаник из аустријских логора
Радојица Никчевић, па смо утроје провели преподне у црквеној порти. Никчевић је живео у Канади,
али је дошао у Калифорнију да посети родбину. Када су стрина и Душан отишли, Радојица ми рече
да не би било лоше да свратимо до његове сестре од стрица Јованке. Нисам био расположен за
посете, али ме је он убедио рекавши да ће она бити радосна да ме види и угости. Јелена је била удата
за доктора Хитреца, брата чувеног хрватског фудбалера, али је остала привржена својој породици.
Радојица је, међутим, мало стрепео како ћу ја издржати сусрет са једним другим Хрватом:
- Молим те, Никола, да ме разумеш. Када дођемо пред Јеленину кућу, ја ћу први ући унутра.
Ти ме чекај у колима, јер код њих понекад долази Андрија Артуковић са женом, па не бих волео да
се сударите, јер ти имаш тешку нарав.
Ја се пренух. Шта овај човек говори? Ја месецима трагам за тим ратним злочинцем и то
без успеха, а познаник Радојица Никчевић говори о њему, као о најобичнијем посетиоцу његове
фамилије. Та вест ме је толико унервозила да сам врло кратко време провео код Никчевићеве
сестре Јелене Хитрец. Правдао сам се да ме чекају људи на заказаном састанку код Милана Гајића,
па је Радојица на крају пристао да ме вози у град. Чим смо остали сами у колима ја сам почео да
га испитујем ко је тај Артуковић који свраћа код породице Хитрец.
То је бивши министар Хрватске, коме је Америка дала папире. Он овде живи као слободан
грађанин - рекао ми је готово равнодушно мој познаник Радојица Никчевић.
Нисам то сазнање могао да отрпим:
- Какве људе, зликовце прима у кућу, та твоја сестра. Како може она само да говори са њим,
када је прошла босанску голготу, па и рођеног брата изгубила на том путу. То ја не разумем,
Радојице!
- Она га не штеди, кад се поведу разговори о томе, али он се брани да није имао удела у
свему што му се пребацује. Чак и не покушава да брани његове усташе одговорио ми је Радојица
Никчевић.
Испричао ми је да Артуковић у Америци има доста рођака, који су познати као предузимачи
грађевинских радова. То су били синови Артуковићевог брата од стрица, све млађи људи, рођени
Американци који нису трпели Андрију. Чим је стриц Артуковић умро, његови синови су Андрији
дали отказ на послу у њиховој фирми. Нису желели ништа да имају са усташким министром и
хрватском емиграцијом у САД. У једном тренутку Радојица ми је признао да је његова сестра Јелена
намеравала да га ожени са Вишњом Артуковић, једном од три ћерке овог усташког министра. Због
тога је Радојица Никчевић лично већ неколико пута био у кући Андрије Артуковића, тог усташког
ратног злочинца. Нисам више био љут ни на Јелену, ни на Радојицу Никчевића, јер сам од њих
нехотице добио тражене податке о Андрији Артуковићу.
Сутрадан сам све то рекао Милану Гајићу. Он ме је уверавао да је боље д а ангажујем
познаника Радојицу Никчевића него да чекамо на сумњивог Херцеговца. Сложио сам се са овом
идејом, али сам од Милана тражио да ми нађе један посебан стан за мене и да ми помогне да
сакријемо негде експлозив који сам донео са собом. Врло брзо Гајић ми је код неких времешних
Црногораца у Витијеру нашао и стан и подрум да сакријем експлозив. У тој кући смо се састали
са мојим рођацима, Душаном и Госпавом Каваја, који су били забринути, јер су агенти ФБИ-ја
већ стигли на њихова врата. Морао сам да им објасним да ме ФБИ тражи због мог националног и
антикомунистичког деловања.
- То је обична ствар, која вас не треба да забрињава!
Некако сам умирио рођаке, и обећао им да ћемо се идуће недеље опет видети у цркви. Када су
они отишли стигао је у мој нови стан и Радојица Никчевић. Осим нас тројице, ту није било никога,
па сам ја без било каквог околишања прешао на ствар. Подсетио сам Радојицу на нашу причу
о његовој женидби са Вишњом, ћерком Андрије Артуковића. Он је брзо схватио шта ја желим.
Побледео је и процедио кроз зубе, гледајући ме право у очи:
- Дакле, због Артуковића си дошао у Калифорнију? А ја сам мислио да си се ти, Никола,
изменио.
- Изменио сам се, Радојице! - одвратих му ја. - Али само у жестини борбе против српских
душмана. Сада сам немилосрднији. Од тебе као брата не тражим ништа друго, него да ми покажеш
кућу у којој живи Андрија Артуковић. То је све.
Видео сам да му је тешко. Подиже главу и погледи нам се сретоше. Одлучивао се, да би на
крају јасним речима потврдио оно што сам ја и очекивао од њега:
- Ја ћу вам показати где живи Андрија Артуковић, али ништа више да не тражите од мене.
Одмах смо сели у кола. Милан Гајић и Радојица Никчевић седоше напред, а ја се сместих
позади. Према Радојичиним упутствима, кренули смо за Сел Бич у улицу Пацифик стрит. Ту смо
успорили вожњу, јер Радојица рече да добро обратимо пажњу на куће Б-62 и Б-64, јер оне припадају
Андрији Артуковићу. Продужили смо даље и изашли на аутопут 101. Ту смо се зауставили код
првог ресторана, да би нам Радојица Никчевић рекао још неке детаље:
- Артуковић у кући живи са женом Маријом и ћеркама Вишњом и Дрином. Син му је у Лос
Анђелесу на колеџу, а трећа ћерка на државном универзитету. Он се понаша као нормалан човек,
мада је скоро подигао високу ограду око куће. што значи да се ипак скрива од погледа пролазника.
Живи овде јер је у близини војна поморска база, што му даје сигурност да се сумњиви људи не
мувају око његове куће. Живи од америчке пензије и донација усташких клубова из САД и Јужне
Америке.
Видевши да се Радојица распричао, ја сам му ненадано показао Артуковићеву слику. Потврдио
ми је да је то човек о коме непрестано причамо. Сви смо тада били сигурни да смо на правом трагу
убици Срба у Јасеновцу и Хрватској.
Преостале две недеље више пута сам ишао са Миланом Гајићем у Сел Бич и уходио кућу
Андрије Артуковића. Једном сам се осмелио, прескочио сам високу ограду и дошао до прозора
кухиње у којој је Андрија Артуковић прао суђе. Поред њега се налазила његова ћерка и нешто
чаврљала са њим. Посматрао сам га неко време. Био је средњег раста, светле и ретке косе, високог
чела и нешто мало пегавог лица. На себи је имао тамну кошуљу и црвени џемпер. Овај сасвим
„обичан човек" убио је на хиљаде људи, жена, па и мале деце као што је његова ћерка. Ја нисам
хтео да пуцам у овог зликовца пред његовим дететом. Повукао сам се и вратио натраг у свој
стан.
Било је јасно да не могу сам да ликвидирам Андрију Артуковића, а да Срби из Лос Анђелеса
за то нису спремни. Морао сам некако да придобијем Љубишу Миловановића Србина за ову акцију.
Вратио сам се зато, средином новембра 1963. године, натраг у Чикаго. Био сам у својој соби у дому
СНО-а када је стигла вест да је у Даласу убијен амерички председник Џон Кенеди. Атентатор је
био Ли Освалд, русофил, непроверени комуниста. Била је то за мене слатка освета за америчко и
посебно Кенедијево шуровање са југословенским комунистима и маршалом Титом.
Вратио сам се у Калифорнију последње недеље децембра 1963. године. Био сам сОм. Нову
годину сам дочекао код пријатељице Д.С. јер сам желео да измакнем контроли ФБИ-ја. Понекад
бих само отишао на Пацифик стрит до куће Артуковића и посматрао. Приметио сам да Андријина
породица живи само у једној кући, док другу држе празну, мада намештену. Вероватно је била
спремна за његове госте - усташе. Кад су прошла новогодишња славља позвао сам Србина да
хитно дође у Лос Анђелес.
Моја идеја је била да уђемо кришом у празну кућу и да у њој чекамо прилику да се пребацимо у
кућу где је Артуковић живео. Србин је био скептичан. Није му се свидело баратање са експлозивом.
Ни то како сам ја намеравао да уђемо у Артуковићеве обе куће. Мислио је да је превише ризично
да седимо данима у празној кући. Неко би могао случајно да нас примети. Љубиша је био за брзу и
ефикасну акцију, као што је револверашки десант. Бојао сам се да би недужни људи из Артуковићеве
околине тако страдали. Онда смо се договорили да то буде атентат само на Андрију Артуковића,
ако се за то укаже прилика. Напад би извели Србин и ја, а Милан Гајић би нас чекао у колима.
Била је субота увече, априла 1964. године, када смо из Санта Монике кренули за Сел Бич.
Када стигосмо до Артуковићеве куће Милан стаде, а Србин и ја изађосмо. Били смо наоружани
са пиштољима највећег калибра. Ја сам поред пиштоља имао и маску за лице и повећи бодеж.
Журно смо прешли пругу и стигли до црне ограде. Сада је изгледала виша него гледана из кола.
Србин није могао да дохвати ивицу. Ја га подигох и он се нађе са друге стране ограде. И ја сам се
пребацио преко, па у погнутом ставу, претрчасмо до куће у којој није горело светло. Стали смо
под најближи прозор. Отворио сам га мојим ножем. Полако смо се, један по један, увукли унутра.
Упалио сам моју малу џепну лампу величине оловке и видео да се налазимо у кухињи.
Кретали смо се споро и опрезно, да не бисмо натрапали на какву замку или направили буку.
До кухиње је била трпезарија, затим дневна соба, одакле су водиле степенице за спаваће собе горе
на спрат. Попео сам се горе. Легао сам на под и вирио кроз прозорско стакло. Одавде сам могао
да видим другу Артуковићеву кућу и све њих унутра. Светла су свуда била упаљена. Са Андријом
Артуковићем у трпезарији седео је један човек средњих година и разговарали су. Жена Марија
водила је ћеркицу на спавање у собу. Када је мала после молитве легла, мајка је проверавала
прозоре, затим угасила светло у соби и сишла доле.
Позвао сам Србина горе да и он осматра шта се дешава код Артуковића. Желео сам да га први
пут види, да се навикне на његов иглед и да га упамти. Србин је гледао кроз одшкринуте завесе.
Видели смо да Андријин посетилац одлази и поздравља се са свим укућанима. У гаражу, која је
била поред куће, није улазио, напољу се није чуло паљење мотора аутомобила, па сам закључио да
је то неки комшија који је пешице отишао кући.
Андрија му рече гласно „лаку ноћ" на нашем језику. Вратио се натраг у кућу и са женом оде
на спавање. Друга ћерка, која је била са њима у кухињи, учини исто. Светла се погасише. Србин
и ја смо сишли доле и сели да чекамо да се кући врати и трећа Андријина ћерка. Отворио сам
Артуковићев фрижидер и нашао ракију и нешто америчког сира. Мезили смо вишњевачу и сир и
чекали. У неко доба стиже и трећа ћерка. Сместила је кола у гаражу, ушла у кућу и намакла ланац
на улазним вратима. Посматрао сам је иза завесе са даљине од једва три метра. Претпостављао
сам да је то Вишња Артуковић, наша српска вереница. Можда се враћа са виђења са Радојицом
Никчевић, али ме та помисао не узнемири. Осећао сам да нас нико од Срба неће издати.
Кад је и та девојка отишла на спавање, у кући Андрије Артуковића је завладао мир. Сада је
требало да чекамо да Артуковић остане сам. Ја сам стражарио на првом спрату, а Србин је отишао
на други. У овој празној кући провели смо и сутрашњи дан, недељу. Код Артуковића је било живо.
Жена је спремала јело, ћерке су намештале собе, а зликовац је или телефонирао или читао новине.
Увече су, готово истим редоследом отишли на спавање. Прво најмлађа ћерка, па Андрија и жена, а
потом Вишња. И нас двојица смо спавали, али „нагједно око". Бојао сам се да неко од нас не почне
да хрче, па да се у тихој ноћи откријемо.
Са наступањем понедељка, 14. априла 1964, опрезност је достигла врхунац! Тада је, по свим
мојим прорачунима, када жена одведе ћерку у обданиште, а старије ћерке оду на факултет, Андрија
Артуковић требало да остане сам у кући. То је тренутак који је нама требао. Од јутра је почело све
да се одвија како смо предвидели. Око осам сати, обе девојке су селе у кола и кренуле ка граду.
Вероватно на колеџ. Жена је нешто касније села у кола и са малом ћерком кренула. Веровао сам
да је пошла на посао, а успут повезла малу у школу. Андрија је за тренутак остао сам. Седео је у
трпезарији, лагано јео и листао новине.
Србин и ја смо дошли до излазних врата, спремни да истрчимо, банемо у кухињу и убијемо
усташког скота. Зауставио нас је изненадни звук мотора. Марија се вратила, ушла је у двориште,
а за њом се појави и онај суботњи посетилац, комшија. Ушао је у кућу и руковао се са Андријом
Артуковићем. Напрегнуто сам осматрао шта ће се догодити. Да ли ће жена излазити напоље или не?
Кретала се споро, никуда јој се није журило, па сам закључио да ће они и овај дан провести унутра.
Нисам знао шта да радимо. Одједном, кад сам то најмање очекивао, на вратима се појавио лично
Андрија Артуковић. Носио је две кесе смећа у рукама. Прође поред нашег прозора, иза кога сам
га ја нетремице посматрао. Пожелео сам да уђе у ову другу кућу, па да му сломим врат. Артуковић
се, међутим, вратио натраг у дневну собу и наставио са пријатељем да разговара и игра шах.
Тако је било све до предвече. Онда су се две ћерке вратиле. Комшија је око девет сати отишао
својој кући. Фалила је Вишња Артуковић. Питао сам се да ли ће уопште долазити. Можда ће
ноћити у граду? Србин је задремао. Он је држао револвер у руци. Бојао сам се да не опали у сну,
па сам сваки час устајао и гледао га да ли се врти у фотељи. Све је било мирно до пола два ујутро,
када су фарови аутомобила најавили Вишњин долазак. Пробудио сам Србина и рекао му да пази
на њу, јер је ја са свог првог спрата нисам добро видео. Вишња је отишла у купатило да се тушира.
У тихој ноћи чуо се шум воде. А онда је престао.
Наједном синуше сва светла у кући, једно по једно, из просторије у просторију. Настаде
комешање и трка. Гледао сам и у првом моменту нисам знао шта се дешава код Андрије Артуковића.
Одједном се са другог спрата сјурио Србин вичући:
- Откривени смо! Откривени смо! Вишња ме је видела како пушим. Узбудила је читаву
кућу!
Бацих још један поглед преко пута и видех како Артуковићи главачке, једни преко других,
излазе кроз прозоре, на супротну страну од нас. Рекох Србину:
- За мном!
Истрчали смо из куће у двориште. Рефлектори на гаражи синуше нам у очи. Дохватих се
прве сенке, те клекох са аутоматским пиштољем на готовс. Ушао сам у кухињу и трпезарију
са револвером у руци, да пуцам у зликовца ако га видим. Није га било ни у кући, ни у задњем
дворишту.
- У помоћ, полиција! - викао је неко из суседног дворишта.
Светла у околним кућама су почела нагло да се пале. Нисам знао где је Србин, истрчао сам на
супротну улицу и журно прешао преко пруге до Милана Гајића и нашег аутомобила. Одатле сам
посматрао гужву која се стварала око Артуковићеве куће и ишчекивао да се Љубиша Миловановић
однекуд појави. Није га било. Милан Гајић и ја смо сели у кола и лагано кренули низ улицу. Нисмо
остали незапажени. Једна полицијска кола налетеше право пред нас. Полицајци нас зауставише и
претресоше. Нашли су ми револвер испод седишта аутомобила. На позив радио-станицом, стиже
још неколико полицијских патрола. Милана и мене лишише слободе. Одмах смо пребачени за
Ханингтон Бич. Ја код себе нисам имао никаква документа. Имао сам само неколико адреса, нешто
мексиканских пезоса и 700 америчких долара.
У самици ФБИ-ја
Сместили су нас у локални градски затвор са курвама и лоповима. Врло брзо. после само два
дана почело је саслушавање. Испитивали су нас инспектори Федералног истражног бироа из Лос
Анђелеса. Они су тврдили да сам ја припремао ликвидацију Андрије Артуковића и да то треба да
признам, пошто су ми у аутомобилу нађени и револвер и маска. За оружје сам имао дозволу, па сам
рекао да га увек носим ради заштите од комуниста. За маску сам једноставно говорио да није моја,
јер ни аутомобил није био мој. Причао сам агентима ФБИ-ја да сам са мојим пријатељем Миланом
Гајићем ишао у посету једном нашем земљаку у близини Сан Дијега. Нисам им ништа признао.
Видео сам да шефу истражне групе ФБИ-ја није било ни стало много до мог признања. Није било
суочавања са сведоцима, није било ни Артуковићеве тужбе за упад у кућу, није било никаквог
трага да сам ја боравио у његовој близини. А и био сам сигуран да шеф ФБИ-ја, иначе пореклом из
Италије, није волео ни Андрију Артуковића, ни његове усташке емигранте у Калифорнији, какав
је, на пример, био Богдан Радица, а ни НДХ.
Усташког новинара Богдана Радицу лично сам упознао у Њујорку негде 1961. године а
можда и раније. Био је добар новинар све док је био при амбасади Краљевине Југославије до
1944. године. Кад се Радица уверио да је краљевина пропала, та усташка пришипетља одмах се
прикључила Титовој банди. Измишљао је све најгоре о покрету генерала Драже Михаиловића, као
и о краљевској Влади у Лондону. У Југославију се вратио са баном Иваном Шубашићем, који је
био амерички човек. И у Југославији усташа Богдан Радица је говорио све најгоре о краљу Петру
„„ и ђенералу Дражи Михаиловићу. Чим је, међутим, увидео да му тај посао неће донети неки
капитал, Радица се почетком шездесетих вратио у САД и прикључио се усташама. Писао је за
хрватску емигрантску штампу. Осуо је паљбу не на Тита и КПЈ већ на Србе и на србокомунизам у
Југославији.
Ја сам Богдана Радицу упознао преко мог пријатеља Ивана Лазаревића у Њујорку 1961.
године. Био сам присутан када је тај хрватски лупеж блатио Србе, јер су му Срби били „криви за
уживамо у летњој ноћи. Лена ми је отворено рекла да има поверења у мене, јер је, каже, видела да
се трудим, да поштено поступам, да искрено саосећам са патњама свог српског народа. Знао сам
да је њен деда Ђорђија много допринео овом њеном лепом мишљењу о мени. Испричао сам Лени
како ме је живот кажњавао у комунистичкој Југославији и како сам с муком дошао у Америку. Ни
њена животна прича није била веселија. Дирнула ме је сурова судбина њене породице за време
рата, када су Немци одвели у логор њену мајку, док су јој два брата погинула у рату. Глад и патња за
време рата и у ослобођењу цод комунистима намучили су целу породицу. Сада су овде у Америци,
после толико година, осетили праву слободу и срећу.
Вратили смо се кући нешто пре поноћи. Деда нас је чекао.
- Свиђа ти се Лена? - упита, па не чекајући мој одговор настави: - Мени би било мило да се ти
њом ожениш, јер је она најбоље дете од свих у фамилији. А и ти јој се свиђаш. Она мени све каже...
Нисам хтео да разговарам са пуковником Рибалком о његовој унуци и мени. Било је исувише
рано за такве приче, а и нисам волео када то мушкарци раде. Поздравио сам га и отишао на
починак.
Идућих дана изненада сам добио позив из Емиграционог одељења у Неварку, главног града државе
Њу Џерси, у коме су се налазила моја документа о усељењу у САД. Било је већ време да добијем ту
„зелену карту". Надао сам се да ме због тога зову. Дошао сам у Емиграционо одељење тачно у 9 сати
ујутро, како је писало на позиву, али сам се нашао пред њиховим службеником тек у два сата после
подне. Није се уопште освртао на мој протест због предугог чекања. Рекао је само кратко да је и он чекао
на нека документа. Знао сам да је по среди била игра живаца. Тако се ФБИ понашао према српским
националистима, не би ли нас провоцирао да почнемо да псујемо или претимо да ћемо се осветити.
Није то било први пут, па сам ја ућутао. Морао сам да чекам, јер је у питању био мој боравак, јер
сам веровао да се то исплати због моје борбе за правду и истину, коју сам читавог живота исповедао
и тражио. Три сата су ме у Емиграционом одељењу саслушавали. На крају ми је један чиновник
рекао да ће ми јавити какву су одлуку донели поводом добијања дозволе за боравак и рад у САД.
Пожалио сам се Тики Топаловићу како ме и ФБИ и Емиграционо одељење муштрају, али сам
му рекао да ме не би погодила одлука да ми ускрате боравак у САД кад видим шта се све ради у овој
земљи. Овај српски лидер из Патерсона ме је тешио да то не може да се догоди док ми тајна полиција
и Емиграционо не нађу неку велику кривицу. Обећао ми је да ће преко неких својих пријатеља у
Вашингтону да поради на решавању тог мог проблема, али ме је и посаветовао да се скрасим: „Време
ти је, Никола!" Док је Тика тако гладио моју муку, сетио сам се речи Слободана Боба Здравковића:
„Каваја, у установама увек има прокомуниста, па и невин човек може да настрада врло лако!"
Лена је умела да осети све те моје проблеме и да ме утеши. Говорила ми је да будем стрпљив,
да се посветим послу и породици. Прећутно смо већ обоје прижељкивали брак, јер били смо под
једним кровом, са људима које смо волели и поштовали, а и Лена је прешла код мене, па смо већ и
живели заједно. Изнајмили смо стан до стана Ђорђија Рибалкова, тако да су нам од августа 1964.
године Ленини деда и баба постали прве комшије. Нисмо могли да се венчамо 1964. јер ја званично
нисам био разведен од Марије Мосер из Аустрије. Адвокат је успео да раскине тај пропали брак
тек 1965. године. Тако сам се ја оженио други пут, али у суштини нисам променио свој начин
живота. И даље су ми антикомунизам и српство били на првом месту, а потом мој лични живот.
Ђавоље невоље
Једног зимског дана 1965. године свратио сам до ресторана „Стара Европа" да видим да ли
се Тика Топаловић вратио из Чикага. Ишао је на седницу Епархијског савета. Уместо Тике затекао
сам неколико познаника, који су ме обавестили да ће Тика остати још неколико дана у Чикагу.
Пошто Тика није био ту, кренуо сам кући, али сам се на вратима сударио са мојим земљацима
Божом Спајићем и Зеком Шабовићем из Улциња. Вратили су ме назад у бар да поразговарамо, јер
се нисмо дуго видели. Спајић је био мој даљи рођак по мајчиној линији. Увек смо имали о чему да
причамо. Овог пута ми се пожалио да су неки људи увредили Тику Топаловића и српску колонију
у Патерсону. На Тикиној слави у његовом ресторану било је доста гостију, а међу њима и Трајче
Македонац, ватрени присталица „Велике Македоније" и Ванча Михаилова. Тај Трајче је долазио у
српски бар да би врбовао младе људе из Македоније за македонску ствар, али је и роварио против
Срба. Тика Топаловић, међутим, није обраћао много пажње на Трајчета, што је овај користио, па је
међу српским емигрантима хвалио Титову политику разједињавања Срба и стварања нових нација
од српског стабла. На Тикиној слави Трајче је урадио нешто слично, а када га је Спајић опоменуо
да слава није место за политику, загрејан дискусијом, Трајче је опсовао Божи мајку српску. Мој
рођак, како рече, то није отрпео, па је тако пребио Трајчета да су болничка кола морала да дођу
по њега. Трајче му то није опростио. По изласку из болнице, напујдао је своје Македонце на Божу
Спајића, не би ли се осветио за батине које је добио.
Та освета треба да стигне и мене, али и Зеку, јер је он мој пријатељ и Црногорац као и ја! -
закључио је Божо Спајић.
Предложио сам одмах Божи и Зеки да одемо у околне кафане и потражимо Трајчета Македонца.
Причало се да Трајче радо седи код Тонија из Истре, Хрвата који је имао локал на Маркет стриту.
Веровао сам да је пријатељски разговор са Трајчетом могућ. Желео сам да се тај сукоб стиша.
Упутили смо се у тај бар, за који сам чуо да је некада припадао Ал Капонеовој дружини. Чим
смо ушли погледали смо по сали, али Трајчета Македонца ја нисам ви-део. Сели смо за сто близу
врата. Конобар Србин, неки Јовановић, кога су звали Ћоро, донео нам је коњак. Питао сам га за
Трајчета, али ми келнер Ћора само руком показа на једног млађег човека: „То је Трајчетов син!"
Рекао сам Божи и Зеки да ће Трајче кад-тад доћи у бар, јер га син чека.
Моја пропитивања за Трајчета Македонца код конобара нису остала незапажена, јер сам
приметио да се Македонци око шанка врте и комешају. Неки Димче је приметно жустро телефонирао
- позивао је браћу Македонце са разних страна да одмах дођу у бар, јер су ..стигле Србенде!"
У тако наелектрисаној атмосфери пришао нам је један Македонац, неки мршави дугајлија
познат по имену „Кинески војник". Без речи и поздрава сео је за наш сто. Није нас чак ни питао
за дозволу. Одмах је почео да испитује Божу Спајића о тучи између њега и његовог „пријатеља и
македонског лидера" Трајчета. Мој рођак Божо га је опсовао. Позвао га је напоље да се обрачунају.
Спречио сам нову тучу, тако што рекох том „Кинеском војнику" да више не прилази непозван за
наш сто. Он се љутит, али без речи врати својим Македонцима за шанк. Ми смо устали и кренули
напоље, нисмо желели неприлике у хрватском бару. У том тренутку неки Димче, који је дотле
играо билијар, викну из свег гласа:
Удритс Србе, да им мајку српску ј...м! - и полете на нас са билијарским штапом.
Пратила га је гомила од преко педесет Македонаца. Божо, Зеко и ја дођосмо до излаза и ту
остадосмо. Даље нисмо могли, јер су врата била затворена. Један делија је држао врата. Били смо
опкољени. Димче Македонац отпоче први да нас гађа куглама и пивским флашама. Распалише по
нама и остали Македонци. Гађали су нас тешким тањирима. У таквој ситуацији, опасној по живот,
видео сам да Божо Спајић вади револвер. Викнух му да пуца. Он послуша и пуцњи се разлегоше.
Извадио сам и ја „колт", одмакао се корак у страну од врата и насумице опалио неколико метака
према гомили Македонаца. Угаси се главно светло, пуче телевизор. Настаде полутама у којој су се
јасно видели само одсјаји пуцњева од наших револвера.
Димче, који је предводио напад на нас, превијао се на поду. Био је погођен. Цвилео је: „Не,
Божо, брате!" Било је касно за милост, Божо Спајић га је погодио још једним метком. Тада Димче
ућута. Гомила Македонаца устукну и у паничном бекству јурну кроз задња врата и прозоре. Божо
је био у крви, неко је на њега пуцао, али се држао на ногама. Зеку је глава била нагрђена ударцима
пивских флаша. Изнели смо га напоље. У рукама смо држали наше револвере. Македонци су се
разбежали главом без обзира. Неки су бауљали четвороношке само да стигну до својих кола, само
да побегну са овог места и од полиције, која је сваког часа могла да наиђе.
Мени је текла крв са левог образа. Метак неког мањег калибра ме је добро закачио. Срећом,
вилица је била неозлеђена. Ја сам прошао добро, али је мој рођак Божо Спајић добио два метка.
Један у раме, а други му је добро окрзнуо главу. Зеко је ипак прошао најгоре. Растали смо се да
сваки од нас ухвати своју страну. Нисам отишао кући код Лене, него код мог пријатеља Богољуба
Миловановића. Остао сам код њега целу ноћ. Образ ми је био отекао и поплавио, али нисам
тражио никакву лекарску помоћ. Лени се нисам јављао, јер сам знао да стари Рибалко прати
новости на телевизији, па ће јој сигурно рећи шта је било у Тонијевом бару. Телефонирао сам
Тики Топаловићу у Чикаго и о свему га детаљно обавестио. Он ми је посаветовао да останем
код Богољуба Миловановића, јер треба ујутро са адвокатом да се пријавим полицији. Тако сам и
учинио, знао сам да Тика Топаловић мени мисли добро и да ме добро и саветује.
Када сам се сутрадан срео са адвокатом, он ме је обавестио да у оружаном сукобу са
Македонцима код Тонија из Истре није било мртвих. Четворица Македонаца су били теже рањени
и још су били у болници. Димче је имао три кугле у телу, „Кинески војник" погођен је једним
метком у стомак, Лаза келнер је лежао са хицем у колену и Коста Македонац са метком у грудима.
Од наших, Божо Спајић је био ухваћен на улици, у близини поште, и затворен. Зеко Шабовић је
потражио болничку помоћ. Све у свему, Македонци су извукли дебљи крај.
Био сам у притвору врло кратко, јер је Тика Топаловић дошао из Чикага већ сутрадан и
положио кауцију за Божа и мене. Роберт Гутман је узео овај случај у своје руке, па се процес
отегао пуне две године. Тика Топаловић је својим везама успео да уклони део доказа, пре свега
чауре из бара и да пронађе „поштене сведоке". Божо Спајић је намерно изгубио свој „колт",
а мене нико није видео да сам пуцао, јер је у ресторану био мрак. Зеко Шабовић није ни имао
ватрено оружје. Сведоци, келнер Ћора Јовановић и нека жена Тања, прави власник бара, па чак и
један Македонац, Благоје Косталовски посведочили су да смо ми Срби били нападнути хладним и
ватреним оружјем. Тонијева жена и Благоје Македонац су рекли да су Македонци први почели да
пуцају и да је Божа Спајић пуцао тек када је Димчету отео револвер. Наш Србин, келнер Јовановић
је био најлошији сведок. Божа и ја смо морали неколико пута да га посетимо у његовом стану и
да га научимо шта треба да каже на суду. На основу свега тога, порота је донела одлуку да нисмо
криви, а суд нас је ослободио сваке одговорности.
Моја жена Лена је искористила ово суђење да ме убеђује да одустанем од српске националне
борбе. Бојала се моје робије и своје самоће. Морао сам да је подсетим да смо се пре венчања
договорили да се она не меша у „моје патриотске послове".
- Морам Никола да се мешам. Морам да штитим нашу децу!
Разумео сам је, имали смо ћерку, чекали смо друго дете, а луди Македонци су ми једне ноћи
пуцали у прозоре. Сва су нам стакла поразбијали. Лена се озбиљно уплашила.
Извесне неприлике, које нисам очекивао, почеле су 21. децембра 1966. године. Тада сам опет
позван у Емиграциони одсек у Неварку и опет у девет часова ујутро. Стигао сам тамо на време, јер
сам после пет година чекања очекивао да добијем „зелену карту". Преко Тике Топаловића за мене
се заузео и један тадашњи конгресмен из Патерсона. После чекања од преко пет сати, обратио
сам се службеници, којој сам предао позив, са мало ироничним питањем: „Да ви нисте можда мој
позив бацили у корпу за отпатке?"
уживамо у летњој ноћи. Лена ми је отворено рекла да има поверења у мене, јер је, каже, видела да
се трудим, да поштено поступам, да искрено саосећам са патњама свог српског народа. Знао сам
да је њен деда Ђорђија много допринео овом њеном лепом мишљењу о мени. Испричао сам Лени
како ме је живот кажњавао у комунистичкој Југославији и како сам с муком дошао у Америку. Ни
њена животна прича није била веселија. Дирнула ме је сурова судбина њене породице за време
рата, када су Немци одвели у логор њену мајку, док су јој два брата погинула у рату. Глад и патња за
време рата и у ослобођењу цод комунистима намучили су целу породицу. Сада су овде у Америци,
после толико година, осетили праву слободу и срећу.
Вратили смо се кући нешто пре поноћи. Деда нас је чекао.
- Свиђа ти се Лена? - упита, па не чекајући мој одговор настави: - Мени би било мило да се ти
њом ожениш, јер је она најбоље дете од свих у фамилији. А и ти јој се свиђаш. Она мени све каже...
Нисам хтео да разговарам са пуковником Рибалком о његовој унуци и мени. Било је исувише
рано за такве приче, а и нисам волео када то мушкарци раде. Поздравио сам га и отишао на
починак.
Идућих дана изненада сам добио позив из Емиграционог одељења у Неварку, главног града државе
Њу Џерси, у коме су се налазила моја документа о усељењу у САД. Било је већ време да добијем ту
„зелену карту". Надао сам се да ме због тога зову. Дошао сам у Емиграционо одељење тачно у 9 сати
ујутро, како је писало на позиву, али сам се нашао пред њиховим службеником тек у два сата после
подне. Није се уопште освртао на мој протест због предугог чекања. Рекао је само кратко да је и он чекао
на нека документа. Знао сам да је по среди била игра живаца. Тако се ФБИ понашао према српским
националистима, не би ли нас провоцирао да почнемо да псујемо или претимо да ћемо се осветити.
Није то било први пут, па сам ја ућутао. Морао сам да чекам, јер је у питању био мој боравак, јер
сам веровао да се то исплати због моје борбе за правду и истину, коју сам читавог живота исповедао
и тражио. Три сата су ме у Емиграционом одељењу саслушавали. На крају ми је један чиновник
рекао да ће ми јавити какву су одлуку донели поводом добијања дозволе за боравак и рад у САД.
Пожалио сам се Тики Топаловићу како ме и ФБИ и Емиграционо одељење муштрају, али сам
му рекао да ме не би погодила одлука да ми ускрате боравак у САД кад видим шта се све ради у овој
земљи. Овај српски лидер из Патерсона ме је тешио да то не може да се догоди док ми тајна полиција
и Емиграционо не нађу неку велику кривицу. Обећао ми је да ће преко неких својих пријатеља у
Вашингтону да поради на решавању тог мог проблема, али ме је и посаветовао да се скрасим: „Време
ти је, Никола!" Док је Тика тако гладио моју муку, сетио сам се речи Слободана Боба Здравковића:
„Каваја, у установама увек има прокомуниста, па и невин човек може да настрада врло лако!"
Лена је умела да осети све те моје проблеме и да ме утеши. Говорила ми је да будем стрпљив,
да се посветим послу и породици. Прећутно смо већ обоје прижељкивали брак, јер били смо под
једним кровом, са људима које смо волели и поштовали, а и Лена је прешла код мене, па смо већ и
живели заједно. Изнајмили смо стан до стана Ђорђија Рибалкова, тако да су нам од августа 1964.
године Ленини деда и баба постали прве комшије. Нисмо могли да се венчамо 1964. јер ја званично
нисам био разведен од Марије Мосер из Аустрије. Адвокат је успео да раскине тај пропали брак
тек 1965. године. Тако сам се ја оженио други пут, али у суштини нисам променио свој начин
живота. И даље су ми антикомунизам и српство били на првом месту, а потом мој лични живот.
Ђавоље невоље
Једног зимског дана 1965. године свратио сам до ресторана „Стара Европа" да видим да ли
се Тика Топаловић вратио из Чикага. Ишао је на седницу Епархијског савета. Уместо Тике затекао
сам неколико познаника, који су ме обавестили да ће Тика остати још неколико дана у Чикагу.
Пошто Тика није био ту, кренуо сам кући, али сам се на вратима сударио са мојим земљацима
Божом Спајићем и Зеком Шабовићем из Улциња. Вратили су ме назад у бар да поразговарамо, јер
се нисмо дуго видели. Спајић је био мој даљи рођак по мајчиној линији. Увек смо имали о чему да
причамо. Овог пута ми се пожалио да су неки људи увредили Тику Топаловића и српску колонију
у Патерсону. На Тикиној слави у његовом ресторану било је доста гостију, а међу њима и Трајче
Македонац, ватрени присталица „Велике Македоније" и Ванча Михаилова. Тај Трајче је долазио у
српски бар да би врбовао младе људе из Македоније за македонску ствар, али је и роварио против
Срба. Тика Топаловић, међутим, није обраћао много пажње на Трајчета, што је овај користио, па је
међу српским емигрантима хвалио Титову политику разједињавања Срба и стварања нових нација
од српског стабла. На Тикиној слави Трајче је урадио нешто слично, а када га је Спајић опоменуо
да слава није место за политику, загрејан дискусијом, Трајче је опсовао Божи мајку српску. Мој
рођак, како рече, то није отрпео, па је тако пребио Трајчета да су болничка кола морала да дођу
по њега. Трајче му то није опростио. По изласку из болнице, напујдао је своје Македонце на Божу
Спајића, не би ли се осветио за батине које је добио.
Та освета треба да стигне и мене, али и Зеку, јер је он мој пријатељ и Црногорац као и ја! -
закључио је Божо Спајић.
Предложио сам одмах Божи и Зеки да одемо у околне кафане и потражимо Трајчета Македонца.
Причало се да Трајче радо седи код Тонија из Истре, Хрвата који је имао локал на Маркет стриту.
Веровао сам да је пријатељски разговор са Трајчетом могућ. Желео сам да се тај сукоб стиша.
Упутили смо се у тај бар, за који сам чуо да је некада припадао Ал Капонеовој дружини. Чим
смо ушли погледали смо по сали, али Трајчета Македонца ја нисам ви-део. Сели смо за сто близу
врата. Конобар Србин, неки Јовановић, кога су звали Ћоро, донео нам је коњак. Питао сам га за
Трајчета, али ми келнер Ћора само руком показа на једног млађег човека: „То је Трајчетов син!"
Рекао сам Божи и Зеки да ће Трајче кад-тад доћи у бар, јер га син чека.
Моја пропитивања за Трајчета Македонца код конобара нису остала незапажена, јер сам
приметио да се Македонци око шанка врте и комешају. Неки Димче је приметно жустро телефонирао
- позивао је браћу Македонце са разних страна да одмах дођу у бар, јер су ..стигле Србенде!"
У тако наелектрисаној атмосфери пришао нам је један Македонац, неки мршави дугајлија
познат по имену „Кинески војник". Без речи и поздрава сео је за наш сто. Није нас чак ни питао
за дозволу. Одмах је почео да испитује Божу Спајића о тучи између њега и његовог „пријатеља и
македонског лидера" Трајчета. Мој рођак Божо га је опсовао. Позвао га је напоље да се обрачунају.
Спречио сам нову тучу, тако што рекох том „Кинеском војнику" да више не прилази непозван за
наш сто. Он се љутит, али без речи врати својим Македонцима за шанк. Ми смо устали и кренули
напоље, нисмо желели неприлике у хрватском бару. У том тренутку неки Димче, који је дотле
играо билијар, викну из свег гласа:
Удритс Србе, да им мајку српску ј...м! - и полете на нас са билијарским штапом.
Пратила га је гомила од преко педесет Македонаца. Божо, Зеко и ја дођосмо до излаза и ту
остадосмо. Даље нисмо могли, јер су врата била затворена. Један делија је држао врата. Били смо
опкољени. Димче Македонац отпоче први да нас гађа куглама и пивским флашама. Распалише по
нама и остали Македонци. Гађали су нас тешким тањирима. У таквој ситуацији, опасној по живот,
видео сам да Божо Спајић вади револвер. Викнух му да пуца. Он послуша и пуцњи се разлегоше.
Извадио сам и ја „колт", одмакао се корак у страну од врата и насумице опалио неколико метака
према гомили Македонаца. Угаси се главно светло, пуче телевизор. Настаде полутама у којој су се
јасно видели само одсјаји пуцњева од наших револвера.
Димче, који је предводио напад на нас, превијао се на поду. Био је погођен. Цвилео је: „Не,
Божо, брате!" Било је касно за милост, Божо Спајић га је погодио још једним метком. Тада Димче
ућута. Гомила Македонаца устукну и у паничном бекству јурну кроз задња врата и прозоре. Божо
је био у крви, неко је на њега пуцао, али се држао на ногама. Зеку је глава била нагрђена ударцима
пивских флаша. Изнели смо га напоље. У рукама смо држали наше револвере. Македонци су се
разбежали главом без обзира. Неки су бауљали четвороношке само да стигну до својих кола, само
да побегну са овог места и од полиције, која је сваког часа могла да наиђе.
Мени је текла крв са левог образа. Метак неког мањег калибра ме је добро закачио. Срећом,
вилица је била неозлеђена. Ја сам прошао добро, али је мој рођак Божо Спајић добио два метка.
Један у раме, а други му је добро окрзнуо главу. Зеко је ипак прошао најгоре. Растали смо се да
сваки од нас ухвати своју страну. Нисам отишао кући код Лене, него код мог пријатеља Богољуба
Миловановића. Остао сам код њега целу ноћ. Образ ми је био отекао и поплавио, али нисам
тражио никакву лекарску помоћ. Лени се нисам јављао, јер сам знао да стари Рибалко прати
новости на телевизији, па ће јој сигурно рећи шта је било у Тонијевом бару. Телефонирао сам
Тики Топаловићу у Чикаго и о свему га детаљно обавестио. Он ми је посаветовао да останем
код Богољуба Миловановића, јер треба ујутро са адвокатом да се пријавим полицији. Тако сам и
учинио, знао сам да Тика Топаловић мени мисли добро и да ме добро и саветује.
Када сам се сутрадан срео са адвокатом, он ме је обавестио да у оружаном сукобу са
Македонцима код Тонија из Истре није било мртвих. Четворица Македонаца су били теже рањени
и још су били у болници. Димче је имао три кугле у телу, „Кинески војник" погођен је једним
метком у стомак, Лаза келнер је лежао са хицем у колену и Коста Македонац са метком у грудима.
Од наших, Божо Спајић је био ухваћен на улици, у близини поште, и затворен. Зеко Шабовић је
потражио болничку помоћ. Све у свему, Македонци су извукли дебљи крај.
Био сам у притвору врло кратко, јер је Тика Топаловић дошао из Чикага већ сутрадан и
положио кауцију за Божа и мене. Роберт Гутман је узео овај случај у своје руке, па се процес
отегао пуне две године. Тика Топаловић је својим везама успео да уклони део доказа, пре свега
чауре из бара и да пронађе „поштене сведоке". Божо Спајић је намерно изгубио свој „колт",
а мене нико није видео да сам пуцао, јер је у ресторану био мрак. Зеко Шабовић није ни имао
ватрено оружје. Сведоци, келнер Ћора Јовановић и нека жена Тања, прави власник бара, па чак и
један Македонац, Благоје Косталовски посведочили су да смо ми Срби били нападнути хладним и
ватреним оружјем. Тонијева жена и Благоје Македонац су рекли да су Македонци први почели да
пуцају и да је Божа Спајић пуцао тек када је Димчету отео револвер. Наш Србин, келнер Јовановић
је био најлошији сведок. Божа и ја смо морали неколико пута да га посетимо у његовом стану и
да га научимо шта треба да каже на суду. На основу свега тога, порота је донела одлуку да нисмо
криви, а суд нас је ослободио сваке одговорности.
Моја жена Лена је искористила ово суђење да ме убеђује да одустанем од српске националне
борбе. Бојала се моје робије и своје самоће. Морао сам да је подсетим да смо се пре венчања
договорили да се она не меша у „моје патриотске послове".
- Морам Никола да се мешам. Морам да штитим нашу децу!
Разумео сам је, имали смо ћерку, чекали смо друго дете, а луди Македонци су ми једне ноћи
пуцали у прозоре. Сва су нам стакла поразбијали. Лена се озбиљно уплашила.
Извесне неприлике, које нисам очекивао, почеле су 21. децембра 1966. године. Тада сам опет
позван у Емиграциони одсек у Неварку и опет у девет часова ујутро. Стигао сам тамо на време, јер
сам после пет година чекања очекивао да добијем „зелену карту". Преко Тике Топаловића за мене
се заузео и један тадашњи конгресмен из Патерсона. После чекања од преко пет сати, обратио
сам се службеници, којој сам предао позив, са мало ироничним питањем: „Да ви нисте можда мој
позив бацили у корпу за отпатке?"
Она се наљути и рече да је тај папир предала где треба и да то што ја дуго чекам није
њена кривица. Знао сам да су Американци пажљиви и учтиви људи, али ове њихове државне
службе нисам могао да разумем. Радили су посао или намерно аљкаво или са видљивом намером
дискриминације, или по наређењу свемогућег ФБИ-ја. Око четири сата по подне решио сам да
напустим чекаоницу, у којој више никог није било. Тада ме баш позваше да уђем. Био сам љут,
повређен и без жеље да добијем ту „зелену карту".
У канцеларији се налазило неколико службеника. За посебним столом седео је главни комесар
за емиграцију државе Њу Џерси. Ту је био и преводилац, неки хроми Далматинац, коме сам
повишеним тоном казао да пренесе моје протесте због малтретирања. Комесар је промрмљао неко
извињење због неких докумената, затим се нагло негде изгуби. Ја седох безвољно и депримиран
оваквим развојем догађаја. После неколико минута, комесар се вратио са неком црном књигом
у руци. Приђе ми, па затражи да устанем и да се закунем да ћу да говорим истину. Поставио је
испред мене католичку Библију. Стекао сам утисак да су хтели да наставе своју комедију. Плануо
сам. Узвикнух:
- Склоните то, господине комесаре! Ја сам одавно положио заклетву на верност Америци.
Због борбе за истину сам страдао од комуниста у мојој земљи, па сада, изгледа. треба и овде.
Тражиш да се ја теби исповедам? Ко си ти да се теби кунем? Нема данас ни разговора са тобом, а
камоли заклетве.
Тумач је покушао да ме смири. Хватао се рукама за главу:
- Каваја, шта то радите? Знате ли ко је он?
- Ја знам да је он нечовек. Нас двојица смо неколико пута већ разговарали. Испитивао ме је док
ме језик није заболео. И сада хоће опет да ме мучи, па нисам ја стока. Имам ја своје достојанство
и понос. Ја сам Србин из Црне Горе. Преведите му то!
Зграбио сам капут и пошао ка вратима:
- Господо, ако имате нешто против мене, ви радите како ваши закони налажу, протерајте ме
из Америке!
- Господине Каваја, за двадесет и пет година мог рада са емиграцијом, ви сте једини досељеник
који ми је овако нешто рекао. То ме вређа - рече ми узнемирено комесар.
Ја му скресах:
- То је зато, господине, што нисте наишли на правог човека!
Он ми на то сасвим мирно рече:
- Срећна вам Нова година, господине Каваја!
Ја му не одговорих и изађох.
Када сам стигао кући Лени нисам ништа говорио. Нисам имао воље да говорим о овом
инциденту. Био сам исувише нервозан. Лена је то разумела и брзо променила тему нашег
разговора. Вечерао сам и отишао до чика Ђорђија. Њему сам све испричао. Био је замишљен, рекао
ми је да мисли да је Тика Топаловић исцрпио све своје могућности и да ја треба да се обратим
Министарству правде САД за помоћ. Знао сам да иза свега тога стоји ФБИ, па сам био скептичан
према пуковниковој идеји. Прихватио сам је јер ми је стало да добијем дозволу сталног боравка и
рада. Планирао сам да добијем посао на неком аеродрому, што сам као бивши пилот, авијатичар,
одувек желео. А и пружила би ми се могућност за пут до Европе, где сам имао многобројне
познанике и пријатеље.
Због свих ових поступака државе САД према мени, уочи Нове 1967. године нисам имао жељу
нигде да изађем са Леном. Остали смо код куће. Јануарски дани у Патерсону били су пуни снега.
Лена и ја смо се спремали да идемо у Њујорк, на црквену славу. Наша црква Свети Сава је 27.
јануара 1967. славила српског свеца, јер је носила његово име. Славље је било свечано и велико.
Лена и ја се нисмо дуго задржали због мрака који је рано падао, и вратили смо се у Патерсон.
Светосавска ноћ
Те ноћи на Савиндан сви конзулати комунистичке Југославије у САД и Канади дигнути

су у ваздух. Било је погођено седам Титових представништава и то: амбасаде у Вашингтону и
Отави, конзулати у Сан Франциску, Чикагу, Торонту, Питсбургу и Њујорку. Све експлозије су
биле синхронизоване и изведене истовремено, мада су ови комунистички објекти били расути
по целом америчком континенту. То су могли да изведу, како су касније тврдили у ФБИ-ју, само
добро организовани људи. Сумња је пала на српске националисте, припаднике тајне организације
Српски ослободилачки покрет Отаџбина - СОПО. То се догодило у зору 28. јануара 1967. године.
Ја сам лично учествовао у тој акцији СОПО-а.
„Српски ослободилачки покрет Отаџбина" - под скраћеницом СОПО, колико је мени познато,
а мислим да ми је познато јер сам био један од главних и водећих чланова, није основан од стране
ниједне полиције. Лаж је да је Удба организовала и оформила СОПО као противтежу усташким
тајним организацијама на Западу. То је једна лаж која се у последње време протура у нашој
отаџбини Србији, а и у српској дијаспори.
Први Србин који је покренуо СОПО и дао му име био је Миомир - Миле Радовановић. То је
учињсно још далеке 1961. године у Њујорку. Чињеница је да је таква организација, али легална, већ
постојала кратко време при Српској народној одбрани у Америци. Први покретач те организације
био је Ђуро Ђуровић и остали равногорци који су били у затворима комунистичке Југославије,
а поготово у Сре-мској Митровици. Огранак СОПО-а је по принципу „Црне руке" деловао и у
оквиру СНО-а у Чикагу. Постојала је и једна мања илегална организација при СНО-у у Чикагу,
која се звала ЦРНА РУКА. Ја сам био и њен члан. И она је многе акције против комуниста извела
по Америци, Канади и Јужној Америци. Сви њени чланови су касније прешли у СОПО. На то је
утицала само личност Андре Лончарића.
Морам, међутим, и ово напоменути, да је свака акција која је била уперена против комуниста
југословенских, па и кубанских, америчких или, боље речено. против интернационалног комунизма,
била урађена са знањем ЦИА. Само са њеним одобрењем се ступало у акцију. Ко другачије говори
и каже, обмањује и себе и све Србе света.
Ја сам први српски антикомуниста и командос који је повео оружану борбу против
интернационалних комуниста, а поготово против комуниста Јосипа Броза Тита. Ником и никад
нећу дати за право ко жели из неког интереса да оспори и демантује моје казивање. Извео сам
директно у слободном свету 29 акција против комуниста. Од стране америчког ФБИ-ја обележен
сам као седми терориста у свету и тако сам и регистрован у најчувенијем затвору на свету у
Новом Алкатразу. Од 29 извршених акција, за двадесет осам су знали представници ЦИА. Само
за једну нису знали.
На самом нашем суђењу ни ФБИ, ни суд, није могао да докаже где и кад је основан СОПО!!!
Службенике ФБИ-ја нисам морао дуго да чекам, јер су били пред мојом кућом тог понедељка.
Сео сам у њихов ауто и они ме одвезоше у мени већ познату Главну пошту, где им је у Патерсону
била канцеларија. Све се поновило, као и више пута пре тога: испитивање, подозрења, алузије.
Инспектори ФБИ-ја нису имали ништа, никакав доказ против мене. Размишљао сам да устанем
и одем, али сам имао пиштољ за појасом, па сам стрепео да би у препирци могли да се сете да ме
претресу. Зато сам остао са њима до 11 часова. Када сам одлазио рекао сам им:
- Мило ми је што је неко тим Титовим пгаијунима у САД утерао страх у кости, јер они већ
више од две деценије застрашују читав српски народ у Југославији!
Имао сам жељу да се провеселим, па сам одмах отишао у „Стару Европу" код Тике Топаловића.
Затекао сам га да чита новине о ноћашњим експлозијама у Титовим јазбинама. Честитао сам му
„празник". Тика се нагло уозбиљио. Очински ме је упозорио да ће починиоци, ако су нађени, бити
озбиљно кажњени. Док смо ми разговарали, за баром се појави неки смутљивац Петар Ђокић и
поче да се уплиће у разговор. Почео је доушнички да ме пропитује:
- Да ли знаш, Никола, ко је те мине потурио Титу? То мора да су храбри људи?
- Не могу да ти кажем, јер ћеш ти одмах да отрчиш у ФБИ, али мислим да је то учинио свети
Илија Громовник!
У том тренутку ушао је и Мишо Бељаковић, који је живео у Њујорку, и почео да се жали
на инспекторе ФБИ-ја. Америчка тајна полиција је, наиме, рече Бељаковић, добила на руке
писмо Драгише Кашиковића, уредника листа СНО-а „Слобода". У том писму, Драгиша је Миши
наговестио могућност извесних експлозија на југословенским представништвима у Америци и
Канади. То писмо није имало својеручни Драгишин потпис, али то није омело ФБИ да ухапси
Кашиковића. Одмах је пребачен у централу ФБИ-ја у Вашингтону на испитивање. Као доказ против
њега Федерални истражни биро је имао само отисак Драгишиног прста на поштанској марки од
писма. После једанаест месеци истраге, Драгиша Кашиковић у ФБИ-ју ништа није признао, нити
је поменуо иједно српско име. На крају истраге је агентима ФБИ-ја рекао:
- Моје знање о диверзијама на југословенска дипломатска представништва је делимично и
бледо. Ја вам ни то нећу рећи, јер ја сам српски борац и антикомуниста. А ако бих било чије име
поменуо, знам да би његова породица у Југославији моментално била стављена на црну листу
прогоњених и обесправљених.
Велики Драгиша, који је у мојим очима био раван Гаврилу Принципу и другим Србима из
Младе Босне, пуштен је на слободу и то само захваљујући америчком председнику Линдону
Џонсону, који није желео да удовољи Титу и да прогони његове противнике по Америци.
Краљ у Њујорку
Знам да апсолутна правда не постоји, јер би то значило постојање савршенства. Савршено је

немогуће, јер човек није савршен, па ипак верујем да треба да доминира логика и осећај мере. Баш
ово последње је недостајало Србима приликом једне од краљевих посета Њујорку 1968. године.
Краљ Петар Други је био добар човек и, што је најважније, имао је увек добре намере, што се за
људе у Њујорку, који су једну његову племениту замисао претворили у лакрдију, не може рећи.
Краљ је у Њујорк дошао са генералом Тодором Милићевићем, шефом своје канцеларије,
да посети српску антикомунистичку емиграцију. Одсео је у хотелу „Принц Џорџ". Позив за
долазак упутио је Његовом величанству доктор Ранко Брашић, тадашњи председник Краљевске
југословенске војске у Америци. Обезбеђење краља Петра Карађорђевића водили смо Иван
Лазаревић и ја. Велики банкет у луксузном хотелу „Принц Џорџ" припремао је Александар
Ступников, стари руски емигрант и пријатељ покојног краља Александра Карађорђевића. Био је
испуњен и последњи сто, јер су Срби дошли да виде и поздраве свог краља.
За једним столом приметио сам Вјекослава Радовића. Мада га нисам видео више од осам
година, ја сам га одмах препознао. Већ тада се говорило, а било је и података, да је Радовић
из Аустрије убачен у српску емиграцију као титовац и шпијун. О томе је мени говорио Саша
Тодоровић, бивши четнички командант. У Америку је Вјекослав Радовић дошао као националиста,
али преко Италије, тако је барем причао. Није имао одређен и јасан став према српском питању и
антикомунизму као остали наши емигранти. Ако је био са Србима лукави Радовић се представљао
Србином, а са Хрватима био је „њихов" Хрват. Да би колико-толико покрио свој доушнички рад
Вјекослав Радовић је учествовао на демонстрацијама 1963. године у Њујорку против Тита.
Пришао сам му и затражио да одмах напусти банкет и хотелску салу и Вјекослав Радовић
ме је познао. Сетио се Аустрије, помињао је моје познанство са Ранком Радосављевићем, као
неку чињеницу од поверења. Један стари Далматинац је покушао да гарантује за њега. Тада сам
рекао и том Далматинцу да заједно са Вјекославом Радовићем напусти хотел. Ивану Лазаревићу
није баш било право шта радим, али је одобрио, јер је обезбеђење краља Петра II морало да
функционише сложно и јединствено. Касније се показало да сам био у праву. Вјекослав Радовић
је све чешће отворено сарађивао са југословенским конзулатом, због чега је 1978. примио и
одликовање од председника Тита, када је овај те године посетио Вашингтон. Радовића је неко
„смирио" са три метка. Преживео је атентат и заувек напустио Америку. Вратио се својим
комунистима у Југославију.
Банкет организован у част краља Петра II у Њујорку протекао је како се само пожелети може.
Свечаност је донекле покварила подела краљевих признања и ордења. Ратни крст је имао два лика.
Са једне стране био је лик краља Петра II, а са друге лик ђенерала Драже Михаиловића. Идеја је
била да одликовања приме прави борци и часни следбеници генерала Драже Михајловића, а не
људи који су били антикомунисти само на речима. А то се баш и десило, јер су Ратни крст добили:
Душан Доцић, неки Ужичанин Марковић, Драган Стаматовић, Мићо Раденковић и Петар Ђокић.
Тај Доцић је, на пример, био прво наклоњен Немцима и Љотићу, а после ослобођења и Титу.
Чак се и запослио у некој државној установи, преко које је 1956. дошао у иностранство и остао
у САД, али је сваке године одлазио у Југославију. Марковић је био као краљев подофицир у
немачком заробљеништву. После рата се вратио у Југословенску армију, која га је слала у Москву
на школовање. Због ИБ је побегао на Запад, али се враћао у Југославију и сам хвалио како су
га у Удби Ужица испитивали о вођама српске емиграције у САД. И Дражин „летећи борац"
Стаматовић путовао је редовно у Јагодину, мада је нас обмањивао да одлази у Париз „код деце".
А за Ђокића се знало да ради за свакога, а најмање за српство. Једини од њих ко је заслуживао
орден који им је доделио краљ Петар „„ био је мој пријатељ и борац Иван Лазаревић. С временом,
због оваквог начина поклањања Ратног крста овај орден је изгубио углед и важност међу Србима.
Мајор Михаило Пејчић, некадашњи Дражин командант Краљевског одреда, је тај орден чак у
шали нудио свим својим познаницима по Америци.
За Краља Петра може да се каже да је био несрећан владар и несрећан човек. Као владар,
тек је био проглашен краљем 1941. године од стране пучиста генерала Душана Симовића и
генерала Бора Мирковића, када је морао да на-пусти земљу под навалом Хитлерових армија.
Тај пуч који се одиграо 27. марта 1941, по мом мишљењу, био је катастрофалан за српски
народ. У емиграцији сам лично упознао доста учесника тог пуча којим је збачен намесник
Павле Карађорђевић. Сви они су оправдавали пуч, сем потпуковника Воје Пантелића,
Дражиног команданта. Знао сам лично и мајора Живадина Кнежевића, коме сам у неку руку
био и потчињен, јер сам сакупљао информације о Источном блоку и достављао их Пентагону
под његовом обавештајном контролом. Мајор је касније постао пуковник америчке армије.
Пуч који се одиграо 27. марта 1941. године, по мом мишљењу био је катастрофалан по наш
српски род и народ. Што време више пролази од тог дана злокобног, уочавају се катастрофалне
грешке тог мартовског пуча. Иако је књаз Павле Карађорђевић био такорећи аполитичан, али он
је био тако далековид за добро српског народа и зато је потписао ПАКТ са Хитлеровом.Немачком
25. марта 1941. године.
Пошто сам ја провео скоро пола века ван моје отаџбине Србије ја сам се упознао лично са доста
учесника у том војном ПУЧУ. који су збацили са ТРОНА књаза намесника Павла Карађорђевића.
Скоро сви они, са којима сам био у добрим односима, су бранили своје учешће у ПУЧУ, сем
Дражиног команданта потпуковника Воја Пателића. Знао сам лично и мајора Живадина И.
Кнежевића, коме сам у једном моменту био и потчињен, кад сам скупљао информације са Источног
блока и достављао их у Пентагон. Господин Живан Л. Кнежевић је достигао у америчкој војсци чин
пуковника. Од пучиста сам знао: капетана фрегате Јакова Јововића из Аргентине, потпуковника
Војислава Д. Пателића из Вашингтона, капетана Александра М. Перишића из Чикага, капетана
Вељка Т. Гостиљца из Чикага, потпуковника авијације и браниоца Београда 1941. године Божидара
Костића из Западне Немачке и ваздухопловног мајора Николу Николића из Салзбурга из Аустрије.
Заправо, још десетак њих сам знао који су директно или индиректно били учесници у пучу од 27.
марта 1941. године.
Имао сам прилику да се сретнем и упознам са човеком који је био на челу војне обавештајне
службе Сједињених Америчких Држава Билом Данованом. Генерал Бил Данован, министар
спољне политике Велике Британије, Антони Инд су се тајно састали марта 1941. године у Грчкој
са генералом Боривојем Мирковићем и припремили и организовали пуч од 27. марта 1941. О пучу
нећу писати у мојој књизи само сам се дотакао неких војних личности које сам знао у емиграцији.
У овом материјалу прилажем фотографије Југословенске владе у егзилу из 1942. године са
почившим краљем Петром ИИ Карађорђевићем, првим краљем који је сахрањен у САД. Нека је
слава краљу Петру II Карађорђевићу...
Од пучиста сам знао и капетана фрегате Јакова Јововића из Аргентине, потпуковника Војислава
Д. Пантелића из Вашингтона, капетана Александра М. Перишића из Чикага, капетана Вељка Т.
Гостиљца из Чикага, потпуковника авијације и браниоца Београда 1941. године, Божидара Костића
из Западне Немачке, као и ваздухопловног мајора Николу Николића из Салзбурга у Аустрији.
Имао сам прилику да сретнем и Била Донована или како су га звали Дивљи Бил, првог
начелника америчке Војне обавештајне службе - ОСС. Од њега сам лично сазнао да се 1941.
године у Грчкој тајно састајао са Антони Идном, министром спољних послова Велике Британије и
са генералом Боривојем Мирковићем да би припремили пуч 27. марта, који су комунисти касније,
уз сагласност Лондона, приписали себи, занемарујући потпуно краљеве високе официре.
Од стране западних савезника краљ Петар спречен је да се врати на престо својих предака у
Београду 1945. године. Од истих савезника због којих је и Југославија улазила у рат. Као човек имао
је и несрећан лични живот, јер жена којом се оженио, у време трајања рата, противно моралном
схватању свога народа, није остала са њим у браку. Чинећи њој на вољу и женећи се у невреме,
довео је чак у питање и круну.
Краљ Петар Други после завршетка рата остао јеу емиграцији, као и хиљаде и хиљаде војника и
официра из заробљеничких логора. Њима се у то време придружују и преживели четници генерала
Драже Михаиловића. Та огромна српска емиграција раселила се широм слободног света, остајући
верна својим идеалима слободе и демократије, своме краљу емигранту Петру Карађорђевићу.
Краљ је доста дуго живео у Француској, а затим се привремено настанио у Америци. Целог
свог релативно кратког живота, мислио је на свој народ, како овај у емиграцији, тако и онај у
комунистичкој Југославији и радио је колико је могао за његово добро и слободу.
Умро је 3. новембра 1970. године савладан тешком болешћу у Денвер Колораду, а пренет
је у српски манастир Свети Сава, где је сахрањен. Сахрани у Либертивилу, недалеко од Чикага,
присуствовало је преко двадесет хиљада Срба, придошлих са свих страна слободног света да
испрате краља на његов последњи пут, а у присуству његовог најмлађег брата, принца Андрије
Карађорђевића.
Наш краљ је био сиромашан монарх. Тачније, био је онолико богат колико и српска
емиграција, мало. Неки људи су и из тога знали лукаво да извуку корист. Такав је био мој сарадник
у националним и другим пословима Иван Лазаревић. Краљ Петар се упокојио, а кратко време
после његове смрти почеле су да круже вести у њујоршкој црквено-школској општини Свети
Сава, да је члан те општине, Иван Лазаревић, разбио црквени подрум и одатле изнео слике, које
њему нису припадале, те да их је покушао продати, преко неке Јеврејке, која се бавила продајом
уметничких ствари. О томе је почело да се шапуће, затим и гласно говори, али у прво време нико
није хтео Ивану да каже у брк. Људи су избегавали да се замере са њим због његових веза и
незгодног карактера. Ипак, осећало се да тако неће остати. Једне недеље, на седници црквено-
школске управе, игуман Василије Веиновић је пред свим члановима изјавио да је Иван Лазаревић
однео слике које су припадале сликару Поповићу. Иван Лазаревић је признао да је све то урадио,
али се бранио тиме да му је била намера да новцем од продатих слика помогне краља Петра, који
је тада био жив. Међутим, игуман Веиновић је истрајао у својој тврдњи да је то најобичнија крађа
у коју Иван сада покушава да умеша и самог краља. Седница је завршена, а да се по том питању
није ништа одлучило.
У паузи, Лазаревић је покушао и мене да увуче у свој прљави посао:
- Каваја, молим те, да кажеш свакоме ко те пита убудуће, да си био присутан кад ми је краљ
рекао да узмем те слике и однесем их тој Јеврејки, која има свој атеље за продају уметничких
слика. Тако би та ствар легла и приче би престале, а тиме и могућност да се баца љага на краља.
- Ја, Иване, не могу да пре узмем одговорност на себе, јер ја нисам бпо присутан кад ти је то
почивши краљ рекао.
Он нервозно рече:
- Па, краљ је мртав, Каваја, а мени је потребно да ми ти будеш сведок.
- Иване, ја никада не бих потврдио такву лаж о краљу!
Нисмо имали шта више да кажемо један другоме, али сам Лазаревићу тада обећао да о овоме
нећу никоме ништа да горовим. Без обзира на моје ћутање, та ствар није могла да се заташка.
На 13. црквеном народном сабору у Либертивилу 1973. године, дошло је до објашњења између
Ивана Лазаревића и Петра Салате, делегата из Лос Анђелеса. Петар Салата је тада на другом
спрату манастирског конака отворено рекао Ивану Лазаревићу да то парче папира са краљевим
потписом не представља ништа:
- Ти си, Лазаревићу, два дана изнуђивао краљу потпис, мада је Петар Карађорђевић био у
агонији.
Ја сам тако коначно схватио какве су се непоштене ствари радиле чак и Његовом величанству
и то од стране Ивана Лазаревића, краљевог пратиоца.
Једног дана Иван је донео у црквену канцеларију три кофера краљевих ствари: поморску
униформу, одела, кошуље, кравате и ципеле. Ја сам све то ставио под кључ и марљиво чувао,
док једног дана Иван Лазаревић није затражио да те кофере отвори и прегледа. Тада сам позвао
Новицу Симића да и он буде присутан. Кад су кофери отворени, ја сам препознао одела и ципеле
краља Петра „„, али његове поморске униформе није било. Иван рече да је у њој сахрањен. Новица
и ја добисмо по једну краљеву машну. За краљев револвер, „Смит Ветсон", калибра 38, који је
мене интересовао, Иван Лазаревић је рекао да се налази код др Уроша Сеферовића у Чикагу.
Краљев кум на крштењу био је британски краљ Ђорђе, који је том приликом поклонио свом
кумчету једну малу слику од чувеног уметника Рембранта. Та слика је до 1941. године била у
Београду, а тада је изнета да је Немци не би узели. Краљ Петар је кроз цео свој живот чувао
тај драгоцени поклон и ни у ком случају није хтео да га отуђи од себе, а камоли да га прода.
Краљев пратилац Иван Лазаревић ми је говорио пре краљеве смрти како „ће неко украсти ту скупу
Рембрантову слику". Онда се причало да Лазаревић има туђе албуме са маркама, вредне 80.000
долара. Ја све ово Лазаревићево причање нисам сматрао озбиљним, док ми се једног дана није
показао резултат његове игре око краља Петра II Карађорђевића. Иван Лазаревић је непуне две
године после краљеве смрти купио кућу у Њујорку за 190 хиљада долара. Као главницу за кредит
положио је у готовом 75 хиљада долара. Две године касније, купује кућу још лепшу и на бољем
месту и то за 200 хиљада долара. Свака од ових кућа је имала преко 20 станова, које је Лазаревић
изнајмљивао. Људи у српској колонији су се питали одакле овом старом шпијуну и шоферу у
једној компанији код милијардера Ротчала толики жив новац.
Смрт мени драгих особа увек ми је падала тешко. Као да сам са њима губио део себе. У
туђини, без својих најближих, везивао сам се за људе који су ме разумели, поштовали и волели
на свој начин. Мој живот у Њујорку био је растрзан између српских послова, обавеза на радном
месту и породице. Пуковник Ђорђија Рибалко и његова Ана били су као чланови моје фамилије.
Већ су зашли у године када су побољевали, Ана је добила шећерну болест, па сам и о њима морао
много више да водим рачуна.
У лето 1969. године био сам на двонедељном одмору у Атлантик Ситију, са мојом женом
Леном и ћеркама Тањом и Наташом, када једног дана добих вест од деде Рибалка да је баба Ана
умрла у болници. Прекинули смо одмор и вратили смо се назад у Патерсон. Сахранили смо баба
Ану на руском гробљу, по вољи њеној и деда Рибалка. Није прошло ни два дана од бабине смрти,
а стари козак Рибалко се разболео, па смо и њега морали да сместимо у болницу. Имао је рак на
плућима, што нико није хтео да му каже. Снага и срце су га издали тако да је мој пријатељ Ђорђија
Рибалко преминуо крајем августа 1969. године. Сахранили смо га покрај његове баба Ане, по свим
обредима Руске православне цркве. У свој тој невољи највише терета и обавеза су понели Тика
Топаловић и моја Лена. Нисам имао тада, а немам ни сада, речи којима бих могао да овековечим
успомене на овог поштеног и храброг руског козака, пуковника Царске руске армије - Ђорђија
Рибалка Гурмајског. У мојој души он ће заувек остати синоним свега онога што је царска Русија
имала и чиме се поносила.
Тражио сам Тита у Кејмп Дејвиду
Било је у неким тренуцима исувише јасно да је српска емиграција била пуна комунистичких
симпатизера, доушника, али и правих шпијуна и ликвидатора. То се могло догодити само зато
јер су сами Американци дозвољавали Титу и његовој Удби да се на тлу САД обрачунавају са
српским националистима. Нови амерички председник Ричард Никсон, који је инаугурисан 1969.
године, имао је као и Џон Кенеди идеју да преко Југославије и Тита успостави било какав контакт
са СССР-ом и Москвом. Никсон је први отишао Титу на ноге у Београд. Тамо су се сигурно и
договорили како да прогоне српске националисте. Отуда је и ФБИ добио налог да прати и стеже
сваку антикомунистичку акцију српских бораца у САД или да барем дозвољава контролисани
бунт српске емиграције.
Нове демонстрације против Јосипа Броза припремале су се 1971. године, јер је овај „гробар
Србаља" требало да узврати посету Никсону. Поводом тога ја сам отишао до Чикага да се видим
са Драгишом Кашиковићем. Желео сам са њим да разговам о новој могућности атентата на Јосипа
Броза. Драгиша ми је рекао да неке групе Срба имају сличну идеју и да се већ и припремају да
ликвидирају крвника српског народа. Казао ми је и њихова имена, али ја те људе нисам добро
познавао, па ми нису уливали повсрење. Без обзира на то, ја сам Кашиковићу изнео свој план
напада на Тита, са мојим људима из Њујорка и Њу Џерсија. Драгиша Кашиковић није имао шта
да приговори мом плану, а у могућност великог успеха је био сумњичав, јер се прибојавао строгог
америчког обезбеђења и могуће издаје у нашим редовима. Пошто смо још неке ствари у вези са
тим расправили, ја сам се вратио у Њујорк.
Најпре сам у великој тајности разговарао са Иваном Лазаревићем да пође са мном у акцију.
Планирао сам да ликвидирам Тита у Кејмп Дејвиду, где ће, како сам сазнао, Јосип Броз да проведе
дан или два. Иван је волео да говори о убиству комунистичког маршала и диктатора, али је стално
избегавао да да његов пристанак за учествовање. Тврдио је да је атентат на Тита у Америци
немогућ. Али се здушно трудио да ме испита како сам ја дознао да ће разбојник Броз да борави
који дан у чувеној летњој резиденцији америчких председника. Ја одбих да му кажем.
Није се увредио, али ми је два дана касније Лазаревић отворено рекао да неће да ми се
придружи, јер му се још живи.
- Теби је, Каваја, живот вероватно досадио, па зато идеш у ту авантуру. Човече, ФБИ прати
сваки твој корак. Ако те ухвате, одмах ћеш бити враћен за Немачку!
После овог обесхрабрујућег става Лазаревића ја сам му јасно рекао:
- Ја, Иване Лазаревићу, имам само 37 година. Имам младу жену, троје малолетне деце и
пристојан живот, али бих увек жртвовао своју главу за добро српског народа. Желим да видим
Тита мртвог, барем две секунде ире мене, па нека после и ја одем Богу на исповест.
Нисам био много љут на Лазаревића, јер је био искрен према мени. Наставили смо наш разговор
о томе како ћемо ми у Њујорку да организујемо одлазак на српске демонстрације у Вашингтон.
Други човек на кога сам рачунао да крене са мном на Тита био је Новица Симић, ког сам ја
у свом дневнику водио као Вељко Чарапић. Њега је Иван познавао као четника из италијанских
кампова 1945. године, а ја сам га знао из неких акција против комуниста. Није се ником поверавао
и није подбацивао, био је тврд Србин. Са породицом је дошао из Француске и настанио се у
Патерсону. Кад сам му поменуо шта треба да се уради против Тита, он је одмах пристао са
речима:
- Ја сам Дражин четник и увек сам спреман да томе злочинцу дођем главе.
Интересовао се да ли ће још неко поћи са нама. Ја му рекох да се Иван Лазаревић још
колеба.
- Предомишљаће се он, Никола, све до нашег поласка, а са нама неће отићи. Иван је мени
сумњив из више разлога. А највише због његове сарадње са инспекторима ФБИ-ја, а затим и због
женидбе са женом која је директно дошла из Југославије.
После овога, Новици и мени није ништа друго преостало него да тражимо трећег човека, који
би ишао са нама за Кејмп Дејвид да ликвидирамо комунистичког председника и Хрвата Јосипа
Броза. Али ни друга страна, која је чувала Броза, није мировала. Удба је преко ФБИ-ја тражила
мене. То ми је рекао једне вечери Симо Петковић, доушник америчке агентуре, старији човек,
такмичар у хвалисању и шпијунским подвизима. Он је покушао да дозна нешто о мом одласку
на демонстрације у Вашингтон. Одговорио сам му да не идем, јер сам знао да та стара, исушена
мумија све преноси полицији као микрофон. Зато се и мувао по Тикиној кафани у Патерсону.
У међувремену, мој стан је посетила једна специјална екипа тајне службе САД. Инспектори
ФБИ-ја су код Ђорђија Рибалка, а потом и код Лене, тражили само мене. Незадовољни што ме
нису нашли, малтретирали су Лену, која није хтела ни да говори са њима. Запретили су да ће
ме протерати из Америке „због почињених кривичних дела". Омаловажавали су је што се као
америчка држављанка удала за „једног таквог бандита". Лена је ћутала, јер сам је тако научио да
ради. Агенти ФБИ-ја и тајне службе Сецрет Сервице посетили су мој стан још једном. Пристао
сам тада на разговор. Убеђивали су ме да не идем на демонстрације у Вашингтон, Испред зграде
поставили су двојипу стражара да пазе на мене. Једнс ноћи је било тако хладно да сам их позвао
унутра. Два сата смо разговарали као људи. Обојица су мрзели комунизам као и ја. Упознали су га
у Вијетнаму.
Ја сам, међутим, тим мојим чуварима утекао. Нашао сам и трећег човека за реализацију мог
командоског плана. Био је то Раде Ђорђевић, млађи човек, не баш запажен у акцијама против
комуниста, али карактеран и поверљив. Био је родом из Стругара код Лапова. Стриц му је био
Дражин поверљиви официр. Сам Раде је страдао од комуниста као ђак. Осуђен је због пропаганде
и покушаја бекства на Запад на две године робије. Успело му је да побегне у Америку. Пристао је
да буде трећи у покушају атентата на Тита. Тиме је тај проблем био решен. Требало је сада да се
наоружамо. За Новицу Симића и мене набавио сам два пиштоља марке „парабела", калибар девет
милиметара. Имали смо и две бомбе.
Чим са добио телефонски позив од Драгише Кашиковића из Чикага и вест да Тито стиже у
Америку, заказао сам састанак Радету Ђорђевићу и Новици Симићу. Договорили смо се да одмах
кренемо на пут. Раде Ђорђевић је возио Новицина кола, која су била лепа и нова, па је вожња
била пријатна. Тек сутрадан после подне смо стигли у Вашингтон. Састанак са Кашиковићем
био је договорен у једном ресторану. Драгиша није имао неке изузетне новости, осим што је у
међувремену сазнао да Тито стиже авионом на војни аеродром. Одатле иде право у Белу кућу. Тек
онда одлази за Кејмп Дејвид, где ће остати дан-два. О Кејмп Дејвиду Кашиковић није много знао,
осим да се налази у држави Мериленд.
- Пазите се, Никола, Кејмп Дејвид је данас најобезбеђеније место у САД. Можете лако пасти
полицији у руке и пре него што ишта покушате против Броза.
Драгиша ми је обећао да ће бити увек у близини телефона на који треба да му се јављам.
Растали смо се пријатељски и кренули на пут. Ишли смо заобилазно, опрезно и после доста мучног
лутања стигли у Кејмп Дејвид. Налазио се у у брдима, неких 80 миља од Вашингтона. У њему се
налазила само председничка резиденција, окружена вековним буквама и таблама, на којима је
писало да је забрањено ношење оружја и забрањено заустављање у овој зони државе Мериленд.
Поред председничке резиденције био је ловачки дом, удаљен око миљу. Оба објекта чували су
Тајна полиција и ФБИ.
Да не испаднемо сумњиви, нисмо се распитивали за резиденцију председника САД. Неколико
пута су нас сретали војници Националне гарде, који су нас загледали без заустављања. Рекао сам
Новици Симићу и Радету да, ако нас гардисти и зауставе, да не кријемо да смо Срби који су дошли
демонстрирају против Тита. Оружје сам добро сакрио. Веровао сам да га код евентуалног претреса
официри Тајне полиције не би пронашли. Тако би могли да се извучемо, ако и до тога дође.
После краће шетње колима по парку угледали смо таблу на којој је писало: Резиденција
председника САД. Паркирали смо кола и изашли да се договоримо како даље да радимо. Предложио
сам Новици Симићу и Радету Ђорђевићу да ме сачекају док осмотрим околину. Упутих се у гушћи
део парка иза резиденције и попех се на једно високо дрво. Одатле сам јасно видео цело двориште
и зграду. Била је то ниска грађевина од бетона. Иза куће је била мала писта за слетање и полетање
хеликоптера. Око ње је било неких буради. По дворишту су се ту и тамо кретали неки цивили,
вероватно агенти и полицајци. Понека лимузина би излазила и улазила.
Пажљиво сам посматрао распоред у кретању људи из обезбеђења. Пожалио сам што нисам
понео моју снајперску пушку ЕМ -1, па кад сутра Тито стигне, бар да ону бурад упалим хицима,
ако њему не бих могао ништа. Остао сам на тој мојој осматрачници двадесетак минута, а онда сам
се вратио назад. Почело је да се смркава, нисам хтео да оставим Новицу и Радета да ме чекају.
Напустили смо Кејмп Дејвид и отишли седам миља даље у неки градић. Нашли смо неки
хотел ван града и у њему преноћили.
Следећег дана на телевизији су јавили да Тито треба данас да дође у Вашингтон. Његову
посету Кејмп Дејвиду нису помињали. Шетали смо по путу и шуми. Опет је ту било света, као и
јуче. Многи су Американци посећивали дрвену зграду ловачког музеја. То пробуди наду у мени да
ће и онај ловац на људске главе, Тито, можда изразити жељу да посети тај музеј. По припремама
око резиденције видело се да ће неко доћи. Није се знало да ли аутомобилом или хеликоптером,
све док нису на писти уцртани нови бели кругови. То је био видљив знак за пилота где да спусти
своју летилицу са важним гостима.
У касно подне велики хеликоптер са америчким грбом лагано се спустио на средину дворишта
тог добро чуваног „бункера". Али диктатор се још није помаљао напоље. Тајна полиција и градска
полиција су кордонима почеле да растерују грађане са околних улица. И нас тројица смо морали да
се склонимо. Пао је и рани мрак. па више нисмо ни могли да видимо шта се дешава у председничкој
резиденцији. А нисмо ни смели да покушамо да се овој згради другачије приближимо. Зато сам
донео одлуку да одемо у неки други хотел на вечеру и спавање.
Ујутро смо се вратили на исто место у парк до резиденције. Официри ФБИ-ја су били са
својим местима. Ништа се није догађало. Негде око једанаест сати у дворишту Титове виле зачула
се хука и бука хеликоптерског мотора и велике елисе. Летилица се дизала у ваздух. Диктатор Тито
се наспавао па је кренуо на посао у Вашингтон. И овог пута ми је бежао испред носа. Гласно
опсовах:
- Крвниче, јебем ли ти матер!
Новица Симић и Раде Ђорђевић су час зурили у мене, час у ту металну птицу са великим
америчким грбом на вратима. Ја сам и даље сиктао од беса:
- Ех, да је сада неколико оваквих група, са пушкомитраљезима, па да запрашимо по њему,
пукла би му смрдљива машина и загадио би овај парк кад би треснуо о ледину.
1971.
ОДЛАЗАК ПРИЈАТЕЉА
Био је хладан децембарски дан 1971. године. Нисам ишао на посао, јер сам био јако прехлађен.
Ручао сам са женом и децом. Намеравао сам да цео дан останем у кући. На вратима стана појавио
се Иван Лазаревић. Одмах сам знао, чим се он упутио по овако хладном дану из Њујорка мени у
Патерсон, да има нешто важно да ми саопшти. Лена нас је понудила кафом, мада сам ја мислио
да је са Лазаревићем попијем негде напољу. Она ми није дозволила да прехлађен излазим, него је
узела децу и отишла код њених родитеља у Батлер.
Када смо остали сами, Иван ми одмах рече да је јутрос дошао из Вашингтона и да има идеју
за нову акцију против комуниста, коју треба да изведемо у Балтимору још пре поноћи. Нагласио
ми је да су „средства обезбеђена”. Ја сам увек био спреман да задам ударац југословенској црвеној
банди, али нисам да у акције улећем на слепо и по хитним „поруџбинама”. Ивану Лазаревићу се
много журило и хтео је одмах да пођемо, само он и ја, да дигнемо у ваздух комунистички брод.
Тражио сам да још неко пође са нама, Новица Симић, на пример. Лазаревић се одмах сложио и оде
да нађе Симића. Ја сам сишао у подрум да се спремим за један овакав изненадни случај. Узео сам
револвер и нешто експлозива. Потрпао сам то у торбу и чекао да се њих двојица врате.
Новица Симић је довезао свој велики ауто, па смо се лепо у њега сместили и пошли за
Балтимор. На неколико километара од града Симић је упитао Лазаревића шта кажу лекари за
његову жену. када ће је пустити из балтиморске болнице кући. Тада сам схватио да Иван Новици
није рекао да ми идемо у акцију већ да га води у посету својој жени. Питао сам Лазаревића зашто
обмањује човека. Било је, међутим, касно да операцију откажемо.
Иван се правдао да се бојао да га Симић не одбије, јер у том случају ја не бих кренуо само
са њим у акцију. Новица и ја смо се само погледали. Обојица смо мислили исто: Иван Лазаревић
је био обичан смутљивац. У тој дискусији и стигосмо у Балтимор. Нисмо се нигде заустављали,
већ пођосмо право у део пристаништа где су долазили и пристајали совјетски теретни бродови.
Иван Лазаревић ми је показао „објекат у који треба да се гађа”. Изашао сам из кола да разгледам
околину. Брод је био пуст, на крми је жмигало неко светло. На доку није било живе душе. Иван ми
је дошаптавао да паклену машину убацим до улазних врата од капетанове кабине, па да бежимо.
Рекао сам му да ћути.
Узео сам торбу и под фаровима аутомобила увукао детонатор у експлозив. Попео сам се
степеницама до палубе и експлозив спустио између буради са нафтом. Вратио сам се натраг
и заклонио се иза једног контејнера. Активирах паклени строј, што изазва паљевину и треску
буради на броду. Експлозија са јаком ватром захвати и бензинску бурад на доку, коју ја нисам
видео јер су била покривена снегом. Јурнуо сам према колима, али је било касно. Запаљени
бензин и уље падоше по мени и ја се нађох у ватри. Леђа, глава и ноге били су ми у пламену.
Иван Лазаревић искочи из аутомобила и брзо ме уви у његов мантил. што најпре стиша, а онда
и угаси пламен. Имао сам срећу да сам на ногама имао дубоке чизме, на себи кожну бунду, а на
глави шубару, па сам прошао са мањим опекотинама.
Није било времена за губљење. Улетесмо сва тројица у кола и дадосмо се у бег. На раскрсници
поред пристаништа налетесмо на аутобус, али га Новица вешто заобиђе. Његови путници су видели
да горим, али су мислили да је посреди снимање неког филма. То су и полицајцима, и новинарима
рекли, што смо ми после и чули на вестима за време вожње према Њујорку. Чули смо завијање
ватрогасних сирена, али што смо одмицали све даље постајали смо сигурнији да нас нико неће
зауставати.
Био сам уморан и нервозан због неопрезности. Није ми било до приче, мада је Иван Лазаревић
био спреман да се хвалиса. Да бих га прекинуо, ја му рекох:
- Хвала ти, Лазаревићу, што си ме спасио да не сагорим и да не паднем у руке ФБИ-ја. жХвала
ти’ и на оваквој аматерској акцији, због које смо могли сви да заглавимо у затвор. Мој пријатељу,
ти си нас обмануо, ти уопште ниси извидио терен. Ниси ми рекао да око брода има буради са
бензином. Могли смо и да изгинемо. Овако нешто ми се није у животу десило.
После тога смо сва тројица ућутали. Било нам је ваљда јасно да смо једва остали живи. У
Патерсон смо стигли тек ујутро. Пре растанка ја сам наредио Ивану Лазаревићу да ћути. Ова наша
ноћна пустоловина остаје наша тајна. Ни наши пријатељи о томе не смеју ништа да знају. Иван
ми се заклео да ће ћутати. У Новицу Симића сам имао поверење. Он је само климнуо главом. Па
ипак није било тако како се зарекосмо. Неколико месеци касније, срете ме у дворишту цркве Свети
Сава у Њујорку велики Лазаревићев пријатељ и конкурент у обавештајном послу Сима Петковић.
Заустави ме да ми каже нешто „у поверењу”:
- Никола Каваја, ја тебе ценим као антикомунисту и борца. Што коме мислиш, то му и кажеш
у лице. Али, ипак, ово ти морам рећи, ти се исто некад превариш, у процени људи. Ето, на пример,
са Иваном си могао да настрадаш!
Правио сам се невешт, све то сам одрицао, али сам схватио да се Иван „избрбљао” овом
сараднику ФБИ-ја. Растадосмо се као да није било речи о озбиљнијим стварима. У црквеној сали,
пресрете ме Лазаревић, јер је видео да сам стајао са Симом. Упозорио ме је одмах да треба да се
клоним Симе Петковића, који „хоће све да купи”, а ништа да прода.
- То ти, Иване, и Сима, треба најбоље да знате, јер сте полицајци још од пре рата, а нарочито
ти, који се тим бавиш још од 1932. године, када се ја још нисам ни родио.
Иван је осетио жаоку, али није о томе више говорио, уосталом као ни ја. Окренуо сам му
леђа и отишао из цркве право кући за Патерсон код мог правог пријатеља Тике Топаловића. Таква
су времена дошла да је у Њујорку и околини било мало Срба од поверења и храбрости са којима
си могао да радиш националне послове. Тика Топаловић је био човек из народа, али није био
командос. Њега је више привлачила политика. Умео је са народом, зато је и биран за председника
црквеношколске општине Свети Сава у Њујорку. У марту 1972. године, међутим, мој гарант, мој
пријатељ и саборац Тика Топаловић је преминуо.
Умро је, званично, од срца, у колима, али се сумња да га је српска Удба намамила напоље и
ликвидирала усред Патерсона, у пет сати ујутро и то зато што је био велики антшсомуниста. Тика
Топаловић је био потпредседник Српске народне одбране у САД и Канади, затим члан Покрета
четника „Равна Гора” и председник црквеношколске општине у Њујорку пуних петнаест година.
Преко ових организација Тихомир Топаловић је имао огроман утицај на српске исељенике у
Метрополитен региону који обухвата Пенсилванију, Њујорк, Њу Џерси и Конектикат. Он лично је
дао гаранције за 16.000 досељеника, од чега је већину сам и дочекивао на аеродрому и у њујоршкој
луци, давао им је први оброк и први посао. Комунистички конзули су то одбијали да раде. Тика
Топаловић је незванично био и први организатор демонстрација против Јосипа Броза Тита, када је
овај 1963. године долазио у Америку. Зато је Удби и био опасан противник.
Тикина сахрана је била манифестација искрене и дубоке туге огромног броја Срба, не само
у Њујорку, већ и из целе Америке за овим великим Србином. Хиљаде поштених људи које је
помогао да уђу у ову земљу и настане се у њој, дошло је да се последњи пут поздрави са њим.
Они нису могли да забораве доброту Тике Топаловића. Његов поштени антикомунистички рад и
његова борба против комуниста, кроз цели његов живот, изградили су од њега правог народног
трибуна, за којим су људи искрено жалили. У тој борби, он је и поднео жртве. Његов старији син
Петар био је затваран и мучен по комунистичким затворима, јер се није одрицао свог оца, па је
тако и оболео. Када је коначно успео да дође на Запад и дочепа се слободе, умро је код свог оца.
Нељуди у војном затвору прекратили су његов млади живот. За собом је оставио две малолетне
ћеркице близнакиње, о којима се његов отац Тика старао све до краја живота.
До његове вечне куће Тику Топаловића поред народа испратили су и српски свештеници и
епископ новограчанички господин Иринеј Ковачевић. Тика Топаловић је сахрањен на Флешинг
гробљу у Њујорку. Његово председничко место у црквеном одбору добио је потпредседник Жика
Станковић, врло способан човек, али не тако популаран као покојни Тика Топаловић. Он је то знао
и није хтео да се кандидује на следећим изборима за црквену управу. На његово место јавио се
млади Тикин син, Павле Топаловић, лекар који је у то време већ завршио студије. Једна друга група
људи, која је хтела смену читаве управе из времена Тике Топаловића, истакла је свог кандидата
Владимира Аџемовића. Обе групе су завеле живу агитацију и велику пажњу посветиле ставу
игумана Василија Веиновића, који је водио црквену службу у храму Свети Сава. Он је, мада је био
кум др Павла Топаловића, њему окренуо леђа због докторовог дружења са Иваном Лазаревићем.
Са друге стране, Павле Топаловић је сматрао да је боље Ивана имати са собом, него против себе.
Павле Топаловић, син Тике Топаловића, млади, енергичан српски патриота и националиста је
победио на изборима и ми смо у црквено-школској ошптини Свети Сава у Њујорку врло брзо
завели ред.
Владика Дионисије је сменио Василија Веиновића, а на његово место поставио проту Андрију
Димитријевића за пароха наше цркве. Долазак овог проте одмах се осетио. Он је био прави српски
поп, борац као што су били и сви наши свештеници за време Турака. Сваке недеље у цркви се
могла, поред Божије речи, чути слободна реч једног српског свештеника, који је опомињао народ,
наш српски, да се пази комунистичких подвала и агената.
У ово време зближавам се са једним млађим студентом економије, Бошком Радоњићем из
Ужица који је у Њујорку успео да отвори паркиралиште, да се осамостали у послу и још запосли
неколико својих Ужичана. Почео је да помаже цркву, а и више српских антикомунистичких
организација. У Бошку Радоњићу сам добио искреног пријатеља и саборца. Заједно смо свуда
ишли, тако да сам Бошка упознао са многим младим српским националистима. Ствара се један
јачи покрет младих људи и често се сви састајемо у Шетланду, на великом црквеном имању. Ту је
био председник Милан-Мићо Граховац, рођени брат Ђорђија Граховца са којим сам се побратимио.
Ова фамилија је живела у Јангстауну и многе новодошле Србе је помогла, колико је могла. Ђорђија
Граховац је био прави револуционар и антикомуниста. Познавао је много Американаца, па је и
нас упознавао са њима. Тако сам имао прилике да сретнем више пута и Џона Николина, бившег
америчког дипломату у Београду. Период од 1971. до 1976. године био је у Америци најуспешнији
у раду против комуниста. На наше националне скупове СОПО-а тада је редовно долазило по
четрдесетак људи, српских делегата из свих крајева Америке, па чак и Европе. Састајали смо се
обично у Норт Лајму, држава Охајо, или на манастирском имању у Шетланду. Драгиша Кашиковић,
као организатор свих ових антикомунистичких састанака, био је јако задовољан одзивом српских
емиграната. То је био најбољи знак да смо ми наш антикомунистички посао радили озбиљно.
Свима је било јасно да се боримо за повратак слободе у српске земље и комунистичку Југославију,
што је у крајњој линији користило и самој Америци. Њујоршка српска група је била најактивнија
и најборбенија, а пошто смо и цркву имали у нашим рукама, то смо увек могли да пружимо и
гостопримство многим Србима који су са стране долазили у Њујорк тим српским послом.
Ликвидашор Богоје Панајотовић
Удба је због наших активности непрестано покушавала да избаци из игре неког од српских
националних бораца. У Њујорку је, на пример, непрестано прогањала оца Андрију Димитријевића.
Од руку Удбиних ликвидатора страдали су Андрија Лончарић и Васа Чубриловић. Бивши агент
Коса о коме су ми причали био је Слободан Митрић, који је касније добио политички азил на
Западу, син мајора Удбе, касније управник затвора у Зеници. Он је боравио у више западних
земаља, а конкретно је покушао да ликвидира пуковника Владу Дапчевића у Бриселу. Зато смо ми
у Њујорку јако пазили да се у српске редове не убаци неки Удбин доушник.
Скоро да није било конгреса СНО-а да нисам одлазио у Чикаго и био присутан на њима. Били
су то најважнији догађаји у српској политичкој емиграцији у слободном свету. Српски прваци
долазили су у Чикаго тада из Америке, Канаде, Аустралије, Велике Британије, Француске и
Немачке. Најважније је било да утврдимо циљеве наше националне борбе и да у српске организације
уведемо што више млађих људи. Са њима сам волео да измењам по коју реч ван дворане конгреса.
Обично би рагиша Кашиковић, а у то време и
п Стоиљко Кајевић и ја узели повећу хотелску собу и у њој водили разговор са тим младим
Србима. Остајали бисмо до дубоко у ноћ са њима у разговорима око Српства и нашег антикомунизма.
Од почетка 1970. године ја сам почео на тим скуповима да уочавам једно ново лице у чикашкој
групи, о коме до тада нисам никад ништа чуо. То је био Богоје Панајотовић, родом из околине
Ниша.
Први пут сам тог младог човека видео у канцеларији СНО-а. Драгиша Кашиковић ми га је
лично представио. На мене Панајотовић тада није оставио никакав утисак. Изгледао је старији него
што је био, млитав, ћутљив и могло би се рећи безвољан човек. Приметио сам да га је Драгиша
Кашиковић држао поред себе као старог познаника, али ми је било необично присуство тог човека,
који се по просторијама СНО-а кретао као по својој кући. Када ми се указала прилика, питао сам
Кашиковића ко је тај Богоје Панајотовић. Са неком лежерном сигурношћу Драгиша ми је објаснио
да је Панајотовића њему и попу Стоиљку Кајевићу препоручио покојни Андра Лончарић. То ме је
донекле умирило, јер сам у разговору са тим човеком приметио да доста зна о мени.
Следећих година када сам долазио у Чикаго или када су националисти из чикашке групе
боравили у Њујорку, на нашим састанцима је стално био и Богоје Панајотовић. Поново сам
тада скренуо пажњу попу Стоиљку Кајевићу на тог незнанца, али је он поновио да је то човек
коме се мора веровати. А да би то и потврдио поп га је лично доводио на наше стастанке.
Напослетку, дигао сам руке од провере Богоја Панајотовића, јер је чикашка група знала шта
ради, а ми из Њујорка и да смо хтели, нисмо могли да се мешамо у њене послове и кадрове.
Они су одговарали за свој рад и своје људе, али ја сам, колико сам могао, све то посматрао
са стране. Драгиша Кашиковић, имајући неограничено поверење у Богоја Панајотовића, није
од њега ништа крио, па ни планове акција против комунистичке Југославије. Панајотовић
је уз Драгишину помоћ чак успео да ангажује две млађе Американке, туристкиње да понесу
пропагандни материјал и преко поште га растуре у Југославији. Удба је, међутим, ухватила
ове две туристкиње и комунистички суд им је доживотно забранио посету Југославији.
Дуже времена Иван Лазаревић ми је говорио о мени познатом службенику југословенског
конзулата Младену Младеновићу. За њега је тврдио да је главни удбаш за њујоршко подручје и
да би га требало на сваки начин макнути. Рекао сам Ивану да ја о Младеновићу ништа не знам и
да нећу да будем учесник у таквим пословима. Не налазећи заједнички језик, ствар је остављена
времену. Међутим, време или догађаји нису нас оставили на миру. Једног дана Иван Лазаревић ми
као узгред рече:
- Никола, треба да знаш да сам по налогу ФБИ-ја био у друштву са Младеном Младеновићем.
Не могу ти сада рећи о чему се радило, али у разговору је било споменуто и твоје име. Младен зна
да му ти претиш, али он те се не боји, јер је стално наоружан.
Био сам пренеражен оним што овај човек говори. Никада нисам имао намеру да убијем тог
човека. То је била Иванова идеја, која није чак ни теоретски разрађена, а камоли планирана за
реализацију. Али сам зато имао разлога да сумњам. С временом неке друге околности почеле су
да избијају на видело. Откривено је да је Иван Лазаревић виђан у југословенском конзулату у
Њујорку и то још од 1969. године. То ми је једног дана потврдио и Драган Рашковић. Од тада сам
почео да избегавам Ивана Лазаревића, колико сам то могао.
Није прошло дуго времена од разговора око Младена Младеновића кад се чуло да је човек, за
кога је Иван Лазаревић тврдио да је главни удбаш у југословенском конзулату у Њујорку, затражио
од Американаца политички азил. Американци су дали азил југословенском конзулу Младену
Младеновићу, а он је њима, вероватно „продао” многе државне тајне комунистичке Југославије. Није
немогуће да је Младеновић и раније радио за Американце. Кад сам касније разговарао са Бошком
Радоњићем, сложили смо се да по питању ликвидације Младена Младеновића не предузимамо
ништа, јер би то у овом тренутку био посао Удбе. Конзул Младен Младеновић је издајом државе
Југославије нанео срамоту комунистима, па му титовци не желе ништа друго до уклањања са
овог света. Али, насупрот њима, Иван Лазаревић је желео смрт Младена Младеновића више него
Удба и више него када је овај био неко и нешто у југословенском конзулату у Њујорку. Чак ми је
сликовито описао како то треба да се и изведе:
- Пролеће нам иде на руку. Младен у ово време рано отвара радњу. Ја ћу те, Никола, довести у
близину, а ти прерушен, са пиштољем и пригушивачем, упадаш унутра и завршаваш посао за трен
ока. Ја ћу ту одмах да се створим са колима. Нестаћемо непримећени и неоткривени!
Овакво Иваново наваљивање натерало ме је да му кажем да би такав атентат на Младена
Младеновића највише користио Удби, која и сама жели да се освети бившем конзулу СФРЈ за
дезертерство и издају. Иван то није разумео или се претварао да не разуме. Међутим, сам није смео
ништа да предузме против Младена Младеновића. Због оваквог његовог двосмисленог држања ја
сам га чекао да му скрешем у очи:
- Иване, престани са интригама које шкоде нашем националном раду, јер ћу бити приморан
да теби покуцам на врата!
И поред упозорења, Иван Лазаревић се није мењао. Бошко Радоњић и ја смо га зауздавали,
али га никада нисмо разоткрили.
Средином 1973. године, у лето, у Вашингтону је био заказан Свесрпски сабор. И то на
великом степеништу Конгреса САД. По завршетку тог скупа Бошко и ја остали смо на имању
Ђорђија Граховца, па смо свратили у Шетланд код епископа Иринеја Ковачевића. Ту је освећена
нова српска црква. Одатле смо кренули за Њујорк. Бошко је био доста нервозан јер је желео што
пре да види свог брата, ког није видео пуних пет година. Њихов сусрет био је дирљив, али и весео.
Бошков брат Пипо, био је само две године старији од њега и ту није била велика разлика међу
њима, али у свему другом нису личили један на другога. Док је Бошко био плаховит, али добра
душа, дотле је Пипо био благе нарави и по свему се видело да је фамилијаран човек. Мада се
налазио у Америци, изгледао је уплашен и повучен. У бару, где су се налазили и Иван Лазаревић и
Живорад Алексић осећали смо се слободно и гласно говорили, а он је причао тихо и опрезно, као
да се налази у Југославији. Сећам се да нам је чак и скренуо пажњу:
- Бошко и ви, пријатељи мог брата, код нас у Југославији, Удба много зна о вама. Мене често
Удба позива на саслушање због Бошка и Моме Петровића. Из њихових питања ја видим да су
одлично обавештени. Чак су ми и за тебе, Каваја, говорили, мада те лично до сада нисам знао.
Волео сам са Бошком Радоњићем да путујем по САД, јер сам ја познавао многе људе, а он је
био срдачан и весео. Једном сам обећао Бошку Миленићу да ћу га посетити, и првом приликом, у
лето 1973. када смо Радоњић и ја отишли опет у Вашингтон, свратили смо у ресторан „Ловћен”.
Ту смо Бошко Миленић и ја дуго разговарали о српској националној политици.
Бошку Миленићу и мени касније приђоше и Американци, који су разговарали са Радоњићем,
заинтересовани о чему тако дуго дискутујемо. Ја им у шали рекох да ми Црногорци ударамо
међе наше државе, јер Тито, самозвани маршал, и његова Комунистичка партија морају да оду.
Боб се смејао и одобравао јер је добро познавао Србе, Црногорце, Албанце, а и друге народе
под комунистима, пошто је као припадник ОСС-а још 1944. године често боравио у Источној
Европи.
Али, док су сви људи у ресторану „Ловћен” имали симпатије за борце против комунизма,
дотле је полиција из Вашингтона имала сасвим друго мишљење. Она је мене и Бошка Радоњића
будно пратила, кад год бисмо долазили у Вашингтон. То је чинила и овог пута, али ми нисмо
мицали из ресторана, а свети Илија је гађао својом муњом баш комунистичку јазбину, нажалост,
звану југословенска амбасада. Сутрадан смо чули, да је експлозија била тако јака да је уздрмала
темеље злочиначког гнезда, да је ранила војног аташеа и његову жену, а натерала је страх у кости
и осталим пацовима Титотовог режима, да су престали да ноћивају у својој амбасади, већ су
потражили приватне станове.
И данас се сећам неких од тих сјајних момака, које сам упознао у ресторану „Ловћен”. Сви
су они имали одличне резултате рада против комуниста на разним тачкама света, а неколико њих
летели су у авиону У-2 над самим Совјетским Савезом. Имена им нећу спомињати, јер борба
против непријатеља још није завршена. На једном банкету у „Ловћену” упознао сам и две бивше
сараднице Титове Удбе. које су у амбасади Југославије званично радиле као чиновнице, а у ствари
шпијунирале за југословенски комунистички режим. Оставиле су то једног дана и изабрале слободу,
па почеле да раде опет исто, али за америчке момке. Поред Бошка Миленића, у Вашингтону је
било још доста Срба, правих националиста и антикомуниста. Неке сам и од раније знао, али сам и
већину упознао током седамдесетих година. Један од њих, којег сам прво срео у Њујорку још 1961.
године, био је Златан Стаменић. Он је припадао групи која је заједно са мном напустила тај град
1962. године. Ту је касније успео да отвори један од најбољих ресторана „Српска круна”.
Златан је био активни четник Драже Михаиловића за време рата. Пао је у руке Немаца,
који га шаљу у концентрациони логор. Касније, 1944. године. он је успео да побегне и дође у
Француску и прикључи се њиховом покрету отпора. Са Французима је остао до краја рата и био
одликован. Лично је познавао и генерала Шарла де Гола. Када је дошао у Америку повезао се са
српским антикомунистичким организацијама, а касније у свом ресторану окупљао је младе Србе,
помагао их и лично давао пример како се живи и ради за Српство. Његов ресторан је стекао велики
углед, па су се у његовом ресторану виђали и амерички конгресмени и сенатори. За мене је била
охрабрујућа чињеница да сам код Златана срео више одличних Срба који заслужују да их поменем.
Војо Стаменић, Златанов брат од стрица, био је један од првих, које сам упознао. Имао је завршену
ликовну академију и бавио се сликарством са пуно талента и способности. Из Југославије је
побегао пред само хапшење и стигавши у Америку, развио је политички и национални рад, тако
да је са земљом имао сталне контакте, што је комунисте доводило до немоћног беса. Урадио је, кад
сам ја запао на робију, предивну слику „Детант”, којом Војо Стаменић показује да се по репресији
капитализам не разликује од комунизма, због које је у САД био прогоњен. Јер, као што је Брежњев
прогонио Солжењицина, тако је Џими Картер прогонио мене, Николу Кавају. То је насликао Војо
Стаменић, који данас живи са женом у Мајамију, Флорида.
За њим ништа није заостајао ни Милутин Танасијевић, бивши поморски официр, који није
крио да је припадао комунистичкој партији, као млад човек, али када је увидео сву лаж и беду и
злочиначко лице те партије, обрео се једног дана у Италији и затражио политички азил. Прошао
је кроз италијанске избегличке логоре и дошао у Америку. Ја сам га звао „капетан”, јер је увек
остављао утисак племенитог човека и часног официра. Био је тачан и човек од поверења, па сам
увек када сам долазио до Вашингтона, желео да ме он сачека са Војом Стаменићем на станици.
Оваквом друштву припадао је и један старији господин, Војо Пантелић, пуковник Краљевске
југословенске војске. Он је био увек цењен међу нама, јер се држао као прави српски четник и
командант код Драже Михаиловића. Није потцењивао млађе снаге и са њима је увек сарађивао.
Тако су за неколико последњих година расле и шириле се групе српских националиста широм
Америке и Канаде.
Поп Стоиљко Кајевић
Ја сам био члан Српске народне одбране од 1957. године, када сам приступио овој највећој
српској организацији у Аустрији. У Њујорку сам био делегат 1971. године на конгресу СНО-а.
А потом сам 1973. био делегат на годишњој конвенцији СНО-а у држави Илиноис. Чим сам
из Њујорка стигао у Чикаго, отишао сам до мог старог пријатеља Николе Живовића. Када сам
се мало одморио, он ми предложи да одемо мало до цркве Свети Никола, на службу, где ћемо
чути и видети попа Стоиљка Кајевића, о коме ми је Живовић говорио све најпохвалније, као о
свештенику, борцу, револуционару и антикомунисти. Радовао сам се да упознам таквог попа, јер
је то била реткост. Кад смо дошли у цркву, света литургија је већ почела. Служио је свештеник
Стоиљко Кајевић, са својим братом Живком. Одушевио сам се кад сам чуо проповед коју је поп
одржао присутном народу у цркви. Са светог олтара отац Стоиљко је указивао на сву изопаченост
и наказност безбожног комунизма.
После, када се божја служба завршила, Живовић ме је упознао са попом Стоиљком Кајевићем
и његовим братом. Ја, који иначе мало говорим, одмах сам приметио да поп Стоиљко Кајевић
много говори о себи, још више обећава и да даје неке инструкције за рад. Изгледало је да није чуо
за антикомунистичке активности српских националиста у Њујорку и Чикагу, а посебно не о мојим
акцијама против комуниста. Поп Кајевић је познавао Драгишу Кашиковића, Милета Радовановића,
Љубишу Миловановића Србина, Уроша Сеферовића, Николу Живовића и стотине других Срба,
мојих пријатеља, који су знали да сам ја прекаљени борац и антикомуниста. Поп Кајевић после
ручка поздрави се и оде због неког црквеног посла, а Живовић и ја остадосмо још неко време у
разговору. Питао ме је шта мислим о оцу Кајевићу.
- Не могу, Живовићу, одмах да донесем суд, али ми се чини да је отац Стоиљко склон да само
прича о себи.
Живовић је био одушевљен са њим.
- Веруј ми, Каваја, да је то најбољи борац од свих српских свештеника и да заслужује нашу
пуну пажњу.
- Дај Боже да је тако! Ти знаш да ја волим јунаке, а поготову када је још поп српски јунак.
По завршетку конгреса СНО-а приређена је вечера за делегате и госте у доњој сали. Био сам
за столом са Драгишом Кашиковићем и Милетом Радовановићем, и неким пријатељима из Канаде.
Ускоро нам се придружио и поп Кајевић, па смо дискутовали о политичкој ситуацији у отаџбини и
дијаспори. Кајевић је, међутим, причао вицеве, који њему као српском попу нису баш доликовали.
Упитао сам тада Драгишу за мишљење о попу Кајевићу.
- Он је код нас дошао преко Париза. Препоручио га је Андра Лончарић. Не могу ништа да
кажем лоше за њега, јер је добар антикомуниста. Има ману да много говори, што теби вероватно
није по вољи, али ако је само то, онда ко да је нема.
Нисам се неко време виђао са попом Кајевићем, јер сам ретко одлазио у Чикаго, али сам
чуо да он има своју групу људи са којима ради против комуниста. Већина тих људи похвално
се изражавала о попу, мада неки Срби нису делили њихово мишљење. Замерали су попу његове
пречесте проводе по баровима. Мени је лично сметало његово интимно пријатељство са Богојем
Панајотовићем, човеком у кога сам сумњао да заиста има препоруке од легенде српске емиграције
Андре Лончарића. Чак сам сазнао да су поп Кајевић и Панајотовић путовали по специјалном
задатку у Европу, што ми је и Драгиша потврдио. Поп Стоиљко Кајевић хвалио је Панајотовића
и код Драгише Кашиковића, што само по себи није имало логике. Приметио сам уз то да Богоје
Панајотовић показује да исувише много зна о тајним акцијама српских националиста и командоса,
мада није био у позицији да то може да зна.
Када сам приметио да Драгиша Кашиковић више у својој канцеларији у дому СНО-а није сам
и да је Панајотовић увек уз њега, ја сам му искрено и рекао да „то није у реду”. У том тренутку
је наишао и Кајевић, па сам ја ућутао. Чим је Драгиша изашао, ја сам и оца Стоиљка питао ко је
Богоје Панајотовић.
- Он је добра душа. Веруј ми, Каваја. Није неки јунак, али је добар за пропаганду, за обавештајне
послове и да нешто пребаци и извиди. Панајотовић много жали за Андром Лончарићем. Када год
се о Андри поведе реч, он се одмах заплаче.
Прешао сам преко оваквих плачљивих констатација, подсетио сам Кајевића на важећа правила
наших група да нико из једне групе не сме да зна за дела и рад друге групе, којој не припада. Стоиљко
Кајевић се сложио са мном и невољно обећао да ће убудуће да води више рачуна о дискрецији.
Сматрао сам то искреним признањем. Како је наш антикомунистички рад постао живљи, то је и
поп Стоиљко Кајевић све чешће посећивао Њујорк и одседао код Бошка Радоњића. Био је чести
гост и у мојој кући. У Чикаго се обично враћао са новим идејама за рад против комуниста.
Њујоршка група, како сам већ нагласио, била је најактивнија и најударнија. Томе је доприносила
и једна околност о којој сам и раније нешто рекао. Ја сам имао јаке и тесне везе са кубанским
националистима и све што ми је било потребно набављао сам преко њих. Чак су ми се стављали
на располагање да их употребим за неке акције, како бих заварао трагове ФБИ-ју. У томе сам и
успео. Моји чести одласци са Бошком Радоњићем до Вашингтона и Чикага имали су више пута и
циљ да се покрене и сличан антикомунистички рад и у Западној Европи, па је поп Кајевић одлазио
два пута тамо да би контактирао са извесним људима. Неког успеха је било, али не толико колико
смо ми очекивали. А поп Кајевић је много обећавао.
У то време, наиме, Удба је харала по српској емиграцији у Европи и тиме давала наговештаје
да ће ускоро кренути и на нас у Америци. Ми смо често већали шта да предузмемо да би стали
на пут крвавој Удби. Поп Кајевић је говорио о одмазди, али ја сам тражио да одмах почнемо са
ликвидацијама удбаша. Поп је ту почео да оклева, јер „није све припремљено, немамо савремена
средства, аутоматско оружје без звука”. Ја сам све то набавио преко мојих веза. Имао сам читав
арсенал оружја за градско герилско ратовање, али Кајевић као вођа групе није доносио наређење
да кренемо у одмазду. Напротив, Стоиљко Кајевић је изненада напустио најјачу српску националну
групу у Чикагу и Њујорку и прешао у Вашингтон.
Поп је отишао да живи код Златана Стаменића, који му је био наклоњен, па га је обезбеђивао
са станом и храном. Касније, Кајевић прелази код Милутина Танасијевића - Капетана, па код
Воја Стаменића и постаје лидер читаве групе Срба у Вашингтону. Много је причао, али је мало
радио са њима против комуниста. Времена је имао, али га је трошио у друштву Американаца и
Американки, трудећи се да добије посао у Конгресној библиотеци или место преводиоца у Стејт
департменту, што ће се касније све обелоданити.
Ја сам све то гледао и трпео, али сам му једном приликом рекао:
- Попе Стоиљко, Удба нам је убила неколико пријатеља у Европи. Кад ћеш једном да решиш
да побијемо ову комунистичку гамад у Вашингтону? Упамти, кад Удба смири Србе у Европи,
почеће да нас ликвидира и у Америци.
Поп је бучно реаговао:
- То се, Каваја, у Америци не може догодити. ФБИ ми је дао гаранцију да Удба неће овде тако
нешто ни покушати.
Мој пријатељ Бошко Радоњић је подржавао попа Кајевића, а ја сам остао при своме. Са ФБИ-
јем нисам имао сарадњу као поп, нити сам тражио било какву заштиту, мада сам добијао претећа
писма из Европе, Канаде, па чак и из Југославије. Бошку сам само рекао:
- Ја мислим да би требало да купимо у Либертивилу, код нашег манастира, једно парче земље
на гробљу, јер Удба ће да пренесе свој крвави посао и на овај континент. Чланови СОПО-а биће
први на удару.
У том неслагању по питању обрачуна са Удбом и њеним агентима и шефовима у Америци, као
и по питању неких мање важних проблема, дочекасмо и 1975. годину. Сложисмо се једино пред
конгрес СНО-а да би требало да се председник Урош Сеферовић смени, јер његов рад није био
више у интересу српског народа у земљи и иностранству. Међутим, ни ту није ишло како треба,
јер гласање није било тајно, како смо претпостављали, већ јавно, па многи чланови из наших
група нису хтели да се замере Урошу из разноразних разлога. Због оваквих проблема, који су се
нагомилали, и дисхармоничности, решили смо да се састанемо одмах други дан по завршетку
конгреса. Рано ујутро Бошко Радоњић и ја отишли смо до зграде СНО-а, где смо се састали у
најужем кругу, па смо онда отишли по Стоиљка Кајевића. Поп нам рече да нас неће бити много,
јер је он узео само пробране људе. Одвео нас је у један чикашки хотел и ту обавестио да имамо
хитан састанак.
Поп Стоиљко Кајевић је отворио српску седницу молитвом, а онда је затражио да говори
први о неким питањима и смерницама СОПО-а. Поднео је кратак реферат о раду у Вашингтону.
Подвукао је потребу за стрпљивошћу у планирању освете Удби и Југославији за нашу побијену
браћу у Европи. Говорио је о склопљеним пријатељствима и везама са виђенијим Американцима,
па чак и са гувернером Реганом. Поп је признао да је у сталном контакту са ЦИА, те да добија врло
важне информације из Југославије о њеном дипломатском особљу у Вашингтону. Из тог особља
нарочито је издвајао неког удбаша Александра Отовића, као веома опасног човека.
Бошко Радоњић у свом излагању био је за што чвршћу везу са нашим људима у Југославији,
док сам ја заступао моју вазда понављану тезу за осветом у чишћењу комуниста у Америци. Поп
Кајевић се није са овим слагао, а као најновији аргумент наводио је да „су утицајни Американци
против тога да се комунистичка крв пролије у Америци.” Циљ овог било је нешто сасвим друго,
што је Кајевић почео да излаже када се седница приближавала крају. Говорио је толико срчано да
је изгледало театрално:
- Браћо моја, ја немам ближих од вас који сте на овом састанку, зато сам вас позвао да ми
дате одрешене руке у прихватању једног посла који ми нуде Американци, а који би могао да нам
помогне да се докопамо и веза са Стејт департментом. Имам понуду да водим важне југословенске
туристе по САД и Вашингтону. Тако ћу стећи поверење код Американаца, а знаћу шта се дешава
и у Југославији!
Људи су били пренеражени овим што су чули од попа Кајевића. Сви смо били скамењени
од изненађења осим његовог брата Живка, који је био упознат са тим планом. Никола Живовић
плану:
- Јеси ли ти луд, попе? Мислиш ли ти шта ће да каже српска емиграција кад чује да ти водиш
Титове туристе по Америци?
Тада ја узех реч:
- Прво, попе Стоиљко Кајевићу, ја не знам како си ти стекао то поверење код Стејт департмента,
да ти они дају да баш ти водиш те делегације и туристе из Југославије по Америци. Сам си говорио
да те Брозов режим категорише као прворазредног непријатеља. Па Вашингтон ће јавити Београду
ко је њихов водич. Тај Титов режим мора да је луд кад има поверења у тебе, да му ти водиш
делегације по САД.
Кајевић се бранио да југословенске власти не знају за његово право име и презиме, а да ће се
он служити другим именом. Ја се опет умешах:
- Тачно! Може да буде и то што кажеш, али ти исту ту главу имаш, а сам се уби доказивањем
да ти је Удба за петама, а сад одједном они не знају Стоиљка Кајевића!
Бошко Радоњић устаде и првим речима сложи се да поп Кајевић прихвати тај посао.
- Људи, нека га, нека он води те Југовиће, али ако некада поведе неке веће руководиоце нека
нам јави да се достојно осветимо нашој браћи која су побијена.
Поп Кајевић, као да то једва дочека, сложи се:
- И то можемо касније да урадимо, ако нам се пружи шанса.
Ја нисам био задовољан оваквим објашњењима за која сам осећао да мало вреде.
- Слушај, попе Кајевићу, шанса ће ти се пружити, али ти то нећеш да урадиш, јер теби је у
интересу да радиш за Американце и ништа више. Сада ја лично верујем да си и нас све позвао на
овај скуп само зато да би пред народом имао наше покриће да можеш да се примиш тог посла.
Све ово није помогло. Поп Кајевић је на крају обелоданио да је он већ склопио уговор са Стејт
департментом и да не може и не жели да се повуче. Све сам ја то знао, јер сам и ја као „нечији
човек” био одлично обавештен.
ЧОВЕК ЦИА
По доласку на Запад, међутим, и ја сам упловио у мутне воде шпијунаже ради прикупљања
свих војних података из Источне Европе. Стално ми је била глава у торби. У ЦИА сам спонтано
упловио преко обавештајаца пуковника Славка Поповића, пуковника Драгише Бојовића и
пуковника Предрага Радојковића. Они су били активни краљевски официри. Славко Поповић и
Драгиша Бојовић су пали у немачко заробљеништво 1941. године. Пуковник Предраг Радојковић
се прикључио првом герилцу поробљене Европе, у то време бесмртном пуковнику Дражи
Михаиловићу и остао у авнојевској Југославији у илегали све до 1948. године. Преко њих
тројице сам био у сталном контакту са пуковником америчке војске и мајором краљеве гарде
Живаном Кнежевићем који је 27. марта 1941. године извршио војни удар и збацио кнеза Павла
Карађорђевића.
Чим сам прешао југословенско-аустријску границу, колико се сећам то је било 21. августа 1957.
године, био сам пријављен у Салзбургу аустријским властима и као војно лице и лице из војних
затвора ја сам поред аустријских обавештајних официра био саслушаван и од стране америчке
војне обавештајне службе М5, а боље речено од стране ЦИА. После добијања политичког азила
од стране УН и Женевском конвенцијом од 1951. године, мене тад преузимају Американци и
пребацују из Беча за Минхен у седиште 7. америчке армије. Чињеница је да ту нисам био у затвору
али за то време нисам могао да напустим штаб ове армије. Више од месец дана сам остао у том
војном штабу и био саслушаван од стране официра који су поступали према мени коректно.
Све што их је интересовало са тла авнојевске Југославије састојало се само од војно-политичких
података. Био сам добро упознат са спремношћу ЈНА и давао сам официрима само она обавештења
која сам ја лично сматрао потребним да би се помогло Западу, а поготово Америци у борби против
комунизма за добро западне цивилизације. Американце је много интересовао рад обавештајних
служби из Источне Европе, наравно и Југославије, коју су они сматрали комунистичком земљом
али не и земљом „тврдог комунизма".
У соби, у самом гарнизону где сам провео око седам недеља, добијао сам папир у ролни, као
папир за тоалет, и на постављена откуцана питања, морао сам да одговорим. Био сам обдарен
божијом милошћу још од ране младости даром за добро памћење, па сам одговоре пажљиво писао
на српском језику и то светом ћирилицом, а други су то преводили. Писао сам претежно ноћу.
Добио сам хиљаду питања и исписао сам три ролне папира. Многа питања су била безначајна и
банална. Сви ти обавештајни официри су знали, и то добро, неки од словенских језика, јер су им
преци потицали из словенских земаља. Сви су се и правили да не говоре наведене језике. У то
сам се уверио после тог темељног саслушања, кад су ми честитали на тачности у исказима и то
на српском, руском и бугарском језику. Био сам свестан да је извршена темељна истрага о мени и
мом пријатељу Виктору Першу, поручнику ЈНА.
Премда смо ми неке затворске документе поседовали, нама нису веровали док нису њихове
обавештајне службе провериле на територији Југославије. Код Американаца би човек помислио
да су аљкави у послу. Али. радећи баш за њихову обавештајну службу ЦИА, закључио сам да
Американци раде савесно и у корист своје земље. Нисам тада срео Американца да је нешто радио
за неку страну земљу, а поготово не за СССР.
Чим сам ја добио политички азил 1957. године, то је било потврђено од стране обавештајне
службе М5. Одмах су ми и понуђене услуге америчке тајне службе, а потом и пријем у ОСС, како
се звала војна обавештајна служба САД. Ја, као син жандармеријског официра и брат моје браће
рођене, и браће од стричева, и од свог племства Каваје био сам и остао доследан себи и свом
братству Каваја-Радишића. Знао сам да се игра опасна игра код толико разних народа и народности,
који су скоро сви, у једну руку, радили за Запад, а и за обавештајне службе источног блока. Чувао
сам се од опасности да не будем искоришћен од стране неке источне обавештајне службе. Вазда
сам пазио са ким ступам у контакт, али и поред те опрезности човек погреши и страда.
Био сам на платном списку ЦИА од 1957. године до 1971. године. Све време ја сам био опрезан
и не верујем да сам направио икакве грешке у свом послу. Увек сам рачунао и на најгоре, јер ми је
глава од првог дана моје појаве на Западу била у торби. Сакупљао сам војне податке из авнојевске
Југославије, Бугарске и Албаније. То сам радио углавном преслишавањем војних бегунаца из ФНРЈ,
Бугарске и Албаније, јер сам добро говорио и руски и шиптарски. Све те податке сам предавао и
америчкој, али и француској тајној служби. Тачније, давао сам их официрима који су ме држали
на вези, тек потом сам открио за кога су они радили.
Више пута сам за мој посао похваљиван, и чак одликован од стране америчке, па и француске
обавештајне службе. Све је то рађено у дубокој конспирацији. Моји пријатељи никад нису ни
сањали да сам ја обавештајац који пуном паром ради на разбијању источног блока. Нисам радио
никад за новац, популарност или неку славу. Радио сам јер сам био убеђен да је комунизам онакав
каквог сам ја запамтио и упознао највеће зло за мој српски народ и за Словене, да је комунизам
убачен у царску Русију од стране Јевреја само да загосподари великом Русијом и да тај народ
доведе до ивице пропасти.
Мене су многи наши људи. по задатку и за своје личне интересе. врбовали да ступим у неку
националну или политичку организацију. Они су сумњали да сам пребегао на Запад само да
разбијем националне српске, хрватске и муслиманске емигранте, па и сам Запад. Чак су преношене
интриге да сам осуђен од стране Војног суда у Југославији као припадник ИБ, боље речено да сам
стаљиниста.
Све, ама баш све, пријатеље у избеглиштву, ако се може та реч употребити, сам упознавао преко
непознатих. Уз себе сам имао мог сапатника и саборца у бекству. Словенца Виктора Перша. Једино
њему сам у то време могао да верујем, а другима ама баш ништа. Био сам опкољен шпијунима
који су радили за више обавештајних служби и једва чекали да ме уграбе и употребе као топовско
ђуле. Неки се чак нису устручавали да ми кажу да уколико не приступим да радим за њих, да ће
прогласити да сам убачени агент Контраобавештајне службе ЈНА тј. Коса или чувене совјетске
обавештајне службе НКВД-а. У том прљавом раду највише су се истицали краљевски поручник и
мој земљак Ђорђије Секуловић, капетан Јаков Драговић и артиљеријски мајор Драги Јовановић.
Овај последњи, некадашњи елитни мајор краљевске војске који је радио баш за ОСС тј. ЦИА,
отрцавао ме је код људи који су били и по годинама и по статусу емиграната ближи мени него
том официру. Драги Јовановић је био Крагујевчанин или Краљевчанин, оженио се младом Рус-
кињом и кад сам је био у Африци он је откривен као шпијун НКВД-а и одстрањен из службе ЦИА.
Заузимао је одговоран положај у Бироу за исељавање емиграната из источних земаља. Тај човек ми
је доста неприлика направио у Аустрији и Немачкој, иако сам ја његовој ћерки, а мојој некадашњој
девојци, изашао у сусрет после низа година у Америци, у Њујорку, Чикагу и Милвокију. Остала
ми је та дивна Српкиња, ћерка шпијуна, Јелена - Лела Јовановић у сећању, јер је у сваком погледу
била боља по питању српства него њен отац, мајор краљевске војске. Лела је била новинарка,
путовала је по читавој Европи и Совјетском Савезу. Удала се за другог у Чикагу и данас живи са
својом децом у Лос Анђелесу.
Пошто сам као антикомуниста изабрао пут политичког емигранта, пут голготе, пут
неизвесности, пут бити човек или нечовек, ја сам се определио и ступио у Српску народну одбрану.
Мој пријем и гаранцију је потписао потпуковник Предраг Радојковић, који је био обавештајац
Велике Британије. Касније ће он постати и мој венчани кум. Као човек и као агент, био је искрен
према мени јер није у сваком српском емигранту гледао комунисту, шпијуна или преваранта. Ја
сам био опуномоћен од стране Американаца да прикупљам податке по свим лагерима који су се у
то време налазили на тлу Аустрије, Немачке и Италије. А како се то ради научио ме је потпуковник
Радојковић.
У то време сам радио са сваким ко је био мог мишљења да је комунизам највеће зло и да
је то рак на мозгу човека, и мислим да, уколико овај материјал дође до Србина или Српкиње,
треба да га прихвате како им душа и срце диригују, а ја знам да сам читав свој живот посветио
нацији из које сам настао а то је наша бесмртна нација српска. За кратко време ја сам упознао
све водеће Србе на тлу западне Европе: војводу Добросава Јевђевића, пуковнике ЉубуПатка
Јовановића, Вељка Пилетића, Риста Вученића, Предрага Радојковића, Славка Поповића, Љубишу
Миловановића, мајора Николу Николића, потпуковника Божу Костића, капетана Лазара Дабетића,
Душана Павићевића, Ранка Ранчића, Боба Здравковића, принца Михаила Петровића, краља Петра
II Карађорђевића, књаза Павла Карађорђевића, мајора Сашу Тодоровића, мајора и последњег
ађутанта у покрету бесмртног генерала Драже Михајловића - Милана Цигу Стојановића, мајора
Бисића, чувене легенде из покрета генерла Драже Михаиловића, Бору Благојевића којег су Титови
агенти убили у Белгији, у Бриселу 1975. године, капетана и Дражиног личног курира Андру
Лончарића, којег су Титови агенти убили у Паризу 1969. године и стотине и стотине познатих
српских емиграната који скоро сви оставише кости ван своје отаџбине Србије.
И доктор Драги Стефановић из Париза био је добар лекар, добар човек, одвише наиван и
простодушан. Таквог га се ја сећам. Био је велики присталица генерала Драже Михаиловића. Упознао
сам га у Паризу преко капетана Лазара Дабетића у друштву људи из српске антикомунистичке
емиграције. Поред доктора Стефановића тада сам виђао и пуковника Вељка Пилетића, пуковника
Љубу Јовановића-Патка, капетана Лазара Дабетића, адвоката Јована Бркића, црногорског принца
Михаила Петровића и Дару Боксерку. Она је била оличење Српкиње. Сваком српском емигранту
антикомунисти је помогла. Многа имена људи из Париза су ми остала у сећању. Посебно памтим
Новицу Симића, који је чак из Америке долазио на мој позив да учествује у акцијама против
титоваца.
Знао сам и хрватску емиграцију а неко време сам био и убачен међу Хрвате као Албанац
католик, јер сам знао шиптарски језик. Напоменућу неколико људи које сам сретао, и са којим
сам у неку руку и сарађивао, али на њихову штету. Знао сам лично велечасног Виљема Цецељу,
главног исповедника др Анте Павелића. Он је организовао и послао са својим благословом усташку
групу из Аустралије у Босну да „диже устанак Хрвата". Та група је послата 1971. године и исте
године ликвидирана у Бугојну, на Радуши, после већих окршаја са Титовим органима безбедности.
Упознао сам и Мехечића, усташу муслимана, као и Влатка Мечека, потпредседника краљевске
владе 1941, новинара Богдана Радицу, доктора Бранка Јелића, члана краљевске владе у егзилу
Крњевића, Макса Лубурића, злогласног команданта из Јасеновца и команданта „црне легије".
Макс Лубурић није знао да сам ја Србин из Црне Горе, већ је мислио да сам Шиптар католик
са Косова. Срели смо се у Барселони, где сам био легионар и амерички обавештајац. Да је Макс
Лубурић претпостављао ко сам сигурно би ме убио. Генерал Дрински, како је себе звао, био је
први усташа који је измирио усташе и партизане Хрвате. До измирења је дошло 1959. године.
Макс Лубурић је убијен по налогу Титове Удбе 1969. године.
Сретао сам и Ђафер Деву, шиптарског поглавицу са Космета, немачког агента и сарадника ЦИА,
који је умро природном смрћу у Америци 1975. године, на једном састанку антикомунистичких
емиграната из Источне Европе.
Срео сам се и са Александром Кесерлигом, маршалом немачке елитне војске, и то баш
на Хитлеров рођендан у Браун Науму 20. априла 1960. године. Од руских емиграната упознао
сам грофа Јусупова. који је убио Распућина у Петрограду 1917. године, и Александра Кереског,
председника руске владе, који је збацио цара Николаја II Романова 1917. године. Тог Кереског
сам срео на једном предавању на Колумбија универзитету у Њујорку 1962. године. Са покојним
Драгишом Кашиковићем сам био на том предавању. По мом схватању, Александар Керески је био
издајник руског племства и руског народа.
Сасвим случајно, у Аргентини, у граду Буенос Ајресу, мислим да је то било 1963-4. године
срео сам господина средњег раста, око 67 година старог и у доброј кондицији. Само је ЦИА знала
ко сам и шта радим у Аргентини. У разговору, у друштву, у позну ноћ, дотични господин ми рече:
- Ви сте Црногорац, јер по вашем акценту друго и не можете бити.
Ставио ме је у ситуацију да сам морао да потврдим његово мишљење.
- Имам ја од Црногораца успомену коју никада нећу моћи да заборавим!
То рече и поче да, онако крупан, али не и дебео, са кратким вратом, више плав него смеђ,
откопчава каиш на панталонама. Скиде он панталоне пред дамама, и показа ми доњи стомак са
трагом две повеће ране које су давно зарасле.
- Ја сам Иван Перњак, рањеник из Београда. Рањен сам као посланик Хрватске у скупштини
Краљевине Југославије 1928. године, када су у том нападу убијени Павле Радић и његов стриц. И
то од руке Црногорца Пунише Рачића.
Одговорио сам му, пред тим дамама:
- Господине Перњак, само ми је жао што се то морало догодити у скупштини. Ви сте изазвали
Пунишу Рачића да пуца баш у Вас, а несрећним случајем су страдали Радићи. Жао ми је што си
преживео те ране које ти је задао мој земљак Пуниша Рачић!
Иван Перњак је закопчао панталоне и сместа изашао из ресторана.
Као човек ЦИА сарађивао сам и са Бруном Вицизиским. Он је био мало млађи од мене када
је прешао преко Мађарске 1956. године у Аустрију. Чак је и учествовао у мађарској револуцији
против совјетске доминације. По доласку у аустријски логор Трајскихен, као добар антикомуниста,
католик и противник више Руса него Совјета, постављен је да ради у Минхену на радиостаници
„Слободна Европа". Њу је финансирала ЦИА. Упознао сам тог младог Пољака и његовог, како
ми он тада рече, рођака Јана Јакубовског, заправо његовог „горилу". Јакубовски је био висок два
метра, плавих очију, црне косе и тамног лица.
Али, Бруно Вицизиски и његов рођак, иако су били млади, здрави, школовани, нису хтели
да напусте тло Немачке само да би се нашли у погодном моменту да се боре против комуниста
и за слободу пољског народа. То је мене повезивало са Бруном Вицизиским и његовим рођаком
Јаном Јакубовским. Често смо западали у дискусије које мени никад нису биле драге и миле, али
Јан Јакубовски је стално започињао исту причу да је за несрећу човечанства крив руски народ. Ја
сам му то оспоравао и нисам се устручавао да браним руски народ и династију Романов. Једне
вечери, фебруара 1958, нестала су обојица пошто су окривљени да су радили за тајну обавештајну
службу КГБ и да су покушали да ликвидирају Станислава Бандеру, шефа украјинске емиграције,
у једном бару. Пошто сам био са Бруном Вицизиским добар и виђао се на јавним, али и на тајним
скуповима, неки од емиграната су повезивали да сам и ја учесник атентата на Станислава Бандеру,
тако да сам пао под удар украјинских фашиста.
Поред Удбе, Коса, НКВД-а и заклетих српских душмана - усташа, још и ови фашисти да
ме јуре. На моју несрећу, мешао сам се, такорећи, са свим обавештајним службама са Истока
и Запада, јер је Беч у то време и био центар свих агентура. Моји пријатељи, као што су били
Дражин командант потпуковник Предраг Радојковић, генерал Драгиша Ковачевић, капетан Ђоко
Анђелковић, саветовали су ми да одмах напустим Аустрију и Немачку и да одем преко њихових
канала за Француску. Они који тако нису мислили били су потпуковник Славко Поповић, Војо
Поповић, пуковник Драгиша Бојовић, моји претпостављени у обавештајном раду. Срећом, имао
сам ја једног пријатеља који је од свих осталих био старији и искуснији. То је био царски козачки
пуковник Георгиј Рибалко Гурмајски. Тај дивни човек и мој доказани пријатељ ће ми рећи:
- Никола Каваја, од нашег првог сусрета саветовао сам ти да се манеш шпијуна и да се иселиш
у неку прекоморску земљу. Ниси ме послушао и упао си у компликације. Бруна Вицизиског и Јана
Јакубовског нема јер су, вероватно, били пољски агенти и провокатори. Вратили су се у Пољску
јер им се тамо ништа лоше неће десити. А ти се налазиш у Аустрији и даље си активан са људима
који су у свим обавештајним службама Истока и Запада. Они ће ти доћи главе. Мораш да се
нормално иселиш са тла Аустрије, да пређеш у Француску, јер тамо имам доста пријатеља којима
те препоручујем. Ну, друг мој, хитно да идеш у Француску!
После његовог савета посаветовао сам се и са Предрагом Радојковићем, пореклом из
Крушевца. Са тешком муком се сложио да напустим Беч, али и Минхен, и да потражим склониште
у Француској. То је било фебруара 1958. године. Пошто сам имао политички пасош са којим сам
могао да путујем по читавој западној Европи и по читавом демократском свету, није било никакве
препреке да стигнем нормално до престонице Француске. Ту сам се састао са елитним краљевским
официрима и Дражиним официрима, потпуковником Вељком Пилетићем и потпуковником Љубом-
Патком Јовановићем, капетаном Лазаром Дабетићем, доктором Драгим Стефановићем, Јовом
Бркићем. У Паризу сам чак упознао и Михаила Петровића, унука краља и господара ломне Црне
Горе, краља Николе I Петровића Његоша.
Принц Михаило Петровић је био тих и племенит човек. За време Другог светског рата
нуђена му је круна Црне Горе од стране Италијана и Немаца, али он је то одбио и нашао се у
концентрационом логору у Немачкој, где је и дочекао ослобођење. Принца Михаила Петровића
често сам виђао код Даре „Боксерке", добре и племените Српкиње из Црне Горе, сад покојне. Дара
је у Француску дошла после Првог светског рата.
Познавао сам многе Србе и Хрвате из Француске и пре мог тадашњег доласка јер сам пар пута
службено долазио у Париз, Ницу и Марсеј. После краћег боравка у Паризу приметио сам да ме прате
Пољаци, Украјинци и да се распитују за моје здравље. Састао сам се са Вељком Пилетићем у једном
ресторану и све му то испричао. Пуковник Вељко Пилетић ме је часно и поштено саслушао и онда ми рекао:
- Никола Каваја, ми смо се упознали баш у Минхену кад си био у пратњи пуковника Предрага
Радојковића, пуковника Славка Поповића и сећам се када си мени и осталима рекао да ли је могуће
да Станислава Бандеру не убију Пољаци! На тебе се одмах посумњало кад си те речи изустио у
Минхену 1957. године, јер и међу нама Србима има људи који раде ама баш за сваку обавештајну
службу Истока и Запада. Неко од агената српског порекла је то рекао Украјинцима, па немој да се
чудиш што су ти Украјинци, Галицани и не знам ко још за петама.
Видео сам да ми Вељко Пилетић то искрено говори. Уосталом, и он је од стране комуниста
страдао као и ја. Вељко Пилетић је унук чувеног сердара црногорског Јела Пилетића, који је
рођен у Србији, а који је био активни капетан Југословенске краљевске војске. По пропасти
Краљевине Југославије, Веља Пилетића је један од првих који се ставио под команду првог
герилца поробљене Европе, ђенерала Драже Михаиловића. Постао је командант Источне Србије
и генерал Дража Михаиловић га је слао у мисију у Румунији 1944. године да води преговоре са
маршалом Толбухином, командантом Црвене армије о заједничким акцијама и нападима против
Хитлерове војске која се налази на Балкану. По захтеву Јосипа Броза Тита, бандита, код Черчила
и Стаљина, Толбухин читаву мисију генерала Драже Михаиловића онемогућује и преноси је у
Москву. После саслушања Веље Пилетића и његових потчињених од стране агената НКВД, а
по захтеву руског шпијуна Јосипа Броза, припадници трупа Драже Михаиловића бивају, под
јаком стражом, спроведени и испоручени Титу и Југославији као ратни и народни непријатељи
да им „народ суди". Пуковник Пилетић и пуковник Миодраг С. Ратковић у Румунији успевају да
побегну, као ја, из воза. Преко Мађарске они су стигли у америчку зону у Аустрији где су добили
политичке пасоше, после чега се настањују у Паризу.
Кубанска прича
Ја сам и у Америку први пут ушао као човек Централне обавештајне агенције. Стигао сам из
Чилеа 1959. године и то службено. Нисам чак дошао под својим именом него под именом Адолф
Милер, са којим сам се служио у француској Легији странаца. Био сам кратко у САД, а за мој
долазак су знали само они који су меродавни, а то је ЦИА. Обишао сам тада Вашингтон, Њујорк и
Лос Анђелес. Највише сам се задржао у Вашингтону Б.С. Ту сам се сретао са људима који су били
ангажовани за ЦИА, обавештајну службу која је основана 1947. године. Из САД сам се вратио у
Чиле, а одатле сам отишао у Африку. И тамо сам био у неку руку више обавештајац САД него
ишта друго, јер сам, као и многи други са црвеног Истока, сматрао да је Америка бастион слободе,
правде и благостања.
У САД сам се уселио за стално, ако се уопште тако може рећи, 15. августа 1961. године.
Свакако да ми је у томе помогла пре свега ЦИА. Без њихове помоћи било би ми много теже.
Америчке амбасаде у Европи су имале обавештење да се бавим обавештајном службом за пар
западних држава, што није било истина. Међутим, и на Западу су цветале интриге и подметања
и захваљујући томе што је ЦИА тачно знала за кога сам радио, није било сметње да овај пут у
Америку уђем под својим именом, Никола Каваја, а не под лажним именом као Адолф Милер.
Са агентима ЦИА ја сам остао у добрим односима до 1978. године. Од тог времена нисам
имао контакте са ЦИА, јер сваки покушај њихових агената да са мном контактирају, док сам био у
затвору Ломпок у Калифорнији, ја сам одбио. Извршена су и три покушаја те обавештајне службе
да ме узме за сарадника у казнионици Октел, држава Лујзијана. Имао сам разлог, више нисам
веровао у америчку демократију.
По доласку у Америку, у Њујорк, дочекао ме је Тихомир-Тика Топаловић, председник Српске
народне одбране за источну Америку. После краћег времена контактиран сам од стране ЦИА,
јер ми је скренута пажња да ћу бити под притиском свемоћног ФБИ-ја и да ће ми бити понуђена
њихова сарадња. Тако је и било. Ту понуду је потписао Едгар Хувер, најчувенији директор једне
обавештајне полиције на свету, који је служио девет председника САД. Ниједан од њих није смео да
каже или уради било шта против тог чувеног шпијуна јер је такорећи за сваког од њих имао досије,
толики и такав, да је сваког од њих могао да укаља пред моћном Америком и америчким народом.
Први човек који се усудио да му се успротиви је био Боби Кенеди, брат покојног председника Џона
Кенедија, убијеног у Даласу, држава Тексас, 22. новембра 1963. године. Боби Кенеди је такође
убијен, у Лос Анђелесу 1968. године.
И када сам отишао у Чикаго, док сам крстарио по САД, радио у СНО-у против комуниста,
регрутовао сам много емиграната из источних и комунистичких земаља у ЦИА. Највише сам био
повезан са кубанским емигрантима. То познанство и заједнички рад потиче још из Африке где
смо се сретали у Легији странаца. Са Кубанцима сам обавештајно више и активније радио него
са својим Србима. Памтим многа имена тих сјајних кубанских антикомуниста као што су били:
Вилемо Лазаро, његов млађи брат Ново Лазаро, Пепи Као, капетан батистичке армије, поручник
Дио Освалдо, Вилемо Рера, некадашњи помоћник тајне батистичке полиције, његов син Бил Рера,
сјајан ратник и антикомуниста који је убијен у Анголи, други син Марко Рера, капетан Бишкоп,
који је лично учествовао у ликвидирању Че Геваре у Боливији 1967. године.
Кретао сам се по свим кубанским центрима представљан од стране пријатеља као један храбар
антикомуниста, што сам убрзо потврдио и у самој Америци, Гватемали, Мексику, Чилеу, Хондурасу,
Венецуели, Колумбији и свугде где је требало да се ради против ширења комунизма. Званично,
ја сам од првог дана уласка у САД био на платном списку у фабрици хеликоптера у Њујорку. Ту
сам лично упознао и поручника Паулуса, који је срушен 1960. над Совјетским Савезом. Поручник
Паулус је био шпијун ЦИА и летео је на шпијунском авиону ЈУТУ-2, званом „црна удовица".
Поручник Паулус је погинуо у Вашингтону при проби једног модела хеликоптера, ако ме сећање
добро служи, 1973. године. Мислим да је то била саботажа, односно да му је намештено због
његовог кукавичког држања пред Војним судом у Москви који га је осудио на седам година робије.
Пре тога је размењен са најчувенијим шпијуном КГБ-а пуковником Абелом, који је откривен
случајно у Њујорку 1960. године и осуђен на 35 година затвора.
У фабрици хеликопетра су претежно радили странци. Деведесет посто њих, а међу њима и
ја, је индиректно или директно радило против комунизма. Ја сам из те фабрике, која се налазила
у Ап Стејту - Горњем граду Њујорка, био одсутан месецима али сам редовно примао чекове као
да сам сваког дана био на радном месту инструктора на хеликоптерима. У стварности, ја сам
био ликвидатор и извршилац прљавих послова ЦИА. Под покровитељством ЦИА остао сам све
до 1971. године. А био сам на сталном списку запослених службеника од 1957. до 1971. године,
што се поклапа са годинама моје сарадње са ЦИА. Чињеница је да сам на списку хонорарних
инструктора на америчким хеликоптерима у фабрици „Цирекус" у Њујорку остао до одласка у
затвор 1978. године. Зато нема разлога да ми САД ускрате пензију и мој адвокат Ендру Шпигел
ради на добијању моје пензије.
Да завршим кубанску причу. Преко седамдесет хиљада Кубанаца је имигрирало из Кубе у
Шпанију, кад је Фидел Кастро уз помоћ Американаца дошао на власт у Куби 1959. године. Ти
Кубанци који су остали верни Батисти затражили су азил у Шпанији и од власти генерала Франка
су га и добили. Франко је био један од вођа који се комунизму супротставио још далеке 1936.
године. Моји верни саборци Кубанци су се свуда показали као достојни ратници па били они
националисти или комунисти. Пошто су били припадници батистичке професионалне војске у
егзилу, ступали су у Легију странаца, да не би постали физички радници по Шпанији и западној
Европи. У тој земљи ја сам срео највећег терористу света тог доба, мајора Ота Скорценија.
Први пут сам о Хитлеровом мајору Оту Скорценију чуо после Другог светског рата у
пилотској академији у Панчеву. Политички комесари су нама питомцима говорили да је он ратни
злочинац, ког су Американци после рата пустили на слободу да би радио за ЦИА. Никада нисам
ни помислио да ћу једног дана лично срести Ота Скорценија и то у Шпанији, у Малаги, на обали
Средоземног мора. Мислим да је то било 1958. године. Случајно смо се срели у једном луксузном
летњем ресторану. Нешто касније, на тераси малог хотела на Мајорци, где сам био са неким својим
пријатељима, видео сам Ота Скорценија како испија хладно пиво.
Ото Скорцен је био и остао најчувенији командос Другог светског рата. Пореклом је био
Аустријанац, а по чину мајор у Хитлеровим падобранским десантним јединицама. Био је прави
атлета. На крупном и снажном лицу видео се велики ожиљак са десне стране, јер је у младости
разрезан мачем на једном тренингу. Учествовао је у десанту на Крит. Тај мајор хитлеровске елитне
армије је 1943. године спасао и извукао из затвора Бенита Мусолинија, диктатора фашистичке
Италије.
Мајор Ото Скорцени није много веровао у демократију Запада, иако је живео прво у Португалији
а затим у Шпанији. Био је најсигурнији у режиму лтанског диктатора и чувеног антикомунисте
генерала Франка. Јевреји су настојали да га прогласе злочинцем над јеврејским народом, па је
ваљда зато Скорцени и остао у Шпанији до краја свог живота.
По мом доласку у САД, 1961. године, ја одмах ступам у контакт са Кубанцима - антикомунистима
који су били добро организовани и то од стране америчког фонда и обавештајне службе ЦИА.
Са Кубанцима сам се састао у Њујорку, Неварку, Елизабету, где је био такорећи у то време гро
антикастровске емиграције. Лично сам одмах стекао велику популарност у редовима кубанске
политичке емиграције и био прихваћен међу њима, а то је, нажалост. тешко рећи, боље него што
су ме прихватила моја браћа Срби.
Међу тим Кубанцима нашао сам и пар мојих пријатеља из Алжирског рата. Ту су били капетан
Пепи Као, поручник Освалд Дија, који ће бити запамћен међу комунистима као убица комуниста.
Назван је Сето Тило или „Седам куршума", јер је стрељао комунисте тако што их је ређао у строј
по седморицу и ликвидирао. Одмах сам те Кубанце повезао са ЦИА. Почео сам да их тренирам по
тајним војним камповима. Да бих имао покриће, именован сам за вођу антикомунстичке кубанске
организације ОМЕГА-7, коју је организовала ЦИА. Био сам у првим диверзантским јединицама
које су формиране од стране ЦИА, које су у то време биле деташиране на Флориди, у Лујзијани
током кубанске кризе октобра 1962. године.
Тада је требало да избије Трећи светрат између САД и Кубе, односно тадашњег моћног СССР-а.
Те године ЦИА је открила да Совјети бродовима пребацују нуклеарне ракете на тло Кастрове Кубе,
која је од Флориде удаљена свега 90 миља. Диверзантске јединице ЦИА сачињене од кубанских
политичких емиграната-антикомуниста требало је да упадну на Кубу и изазову грађански рат.
Једва смо чекали зелено светло за ваздушни десант. Имали смо у саставу ОМЕГА-7 преко две
стотине добро увежбаних диверзаната и још хиљаду војника, који је требало да буду убачени у
дубину острва Кубе. Али, Никита Хрушчов, генерални секретар СССР, је устукнуо пред Џоном
Кенедијем, председником Америке, и вратио поморски конвој са ракетним нуклеарним главама
назад у СССР. Тако моји Кубанци и ја, односно тајна јединица ОМЕГА-7 није искоришћена у борби
против Фидела Кастра и Никите Хрушчова, па смо распуштени и расељени широм Америке.
Наши представници из ЦИА су лагали прво себе, па онда нас, да је то привремено, да ћемо
бити послати на Кубу да помогнемо кубанском народу у борби против комунистичке диктатуре, која
се приближила САД. На Куби смо били ми, емигранти који смо у првом плану били оспособљени
да делујемо у далекој позадини Кастрових снага и његове елитне милиције. Верујем да би, да је
дошло до напада на Кубу, ми успели да срушимо Кастров режим који је довео кубански народ до
просјачког штапа. Чувани смо за акције на тлу САД, Централне и Јужне Америке а и по афричком
континенту, али поновни позив никада више нисам добио из ОМЕГЕ-7.
Тајни састанак СОПО-а
Ми у Њујорку нисмо морали дуго да чекамо на долазак попа Стоиљка Кајевића, јер је било
више ствари које су чекале на решавање. Једна од њих била је да се изабере неко међу нама ко би
се повремено ставио на чело организације СОПО. Били смо код Бошка Радоњића у кући када је
отпочео договор о одређивању времена за одржавање следећег састанка вођа група, као и о налажењу
најпогоднијег места где би се тај састанак одржао. Поп Кајевић је одмах предложио да се изведе
једна већа акција у Америци против комуниста, „већа од оне из 1967. године". Ја сам се одмах са
њим сложио. Договорили смо се да се планирани састанак одржи у Пенсилванији, по могућности
у Шетланду, приликом црквене славе, јер ће тада бити пуно Срба из целе Америке и Канаде.
После ових договора било је речи и о неким нашим Србима. Причали смо о Милутину
Танасијевићу, код кога је поп још увек становао, а затим и о сликару Воји Стаменићу. Поп их је
сматрао млаким и обичним људима, који су уплашени од комуниста, па се ни за шта друго и не
могу употребити него само за антикомунистичку пропаганду. Стоиљко Кајевић је остао неколико
дана код Бошка да би завршио неки материјал, који је Бошко слао преко својих људи илегално за
Југославију. Затим је отишао у Чикаго да би обишао све вође група и лично им заказао састанак.
То је исто урадио и у Канади.
После неколико недеља ми је преко Бошка Радоњића јављено да се спремим јер морамо на пут.
Кренули смо за Шетланд. Био сам обучен у униформу америчког војника, а у аутомобилски пртљаг
ставили смо неколико одела за сваки случај. О правцу нашег пута знали смо само Бошко Радоњић
и ја. Ујутро смо стигли у Шетланд, где смо нашли један мотел у коме смо одсели. После одмора
у мотелу кренули смо у Кливленд, где смо стигли предвече. Одмах сам позвао Ђорђија Ђелића
телефоном, али се јави његова мајка, која рече да је он у граду на некој конвенцији бизнисмена
где је било хиљаду људи. Ту смо га и тражили пола сата. Нашао сам га у друштву његове жене и
неких Американаца.
- Бога ти, какав си ти револуционар. Ђелићу, кад те жена у стопу прати? Моја не сме ни да
пита у којем правцу одлазим, нити када се враћам!
Прихватио је шалу. Чим поседасмо ја сам му рекао да треба да дође на састанак СОПО-а у
Шетланд. Извињавао се да никако не може да одложи неку већ заказану посету. Бошку и мени је
било јасно да је по среди утицај његове жене. То му и рекох:
- Слушај, Ђорђе! Знам да си склон да критикујеш како ниси позван и питан за рад наше
организације. Потегли смо толики пут да бих те лично позвао на седницу СОПО-а, а ти изналазиш
изговор који не приличи када је у питању наша организација. Немој ђаво да те нанесе да убудуће
критикујеш људе који више од тебе раде. А ти настави да чуваш жени сукњу.
Ђорђија ме је знао годинама, али, ипак, није смео да се упусти у дискусију са мном. Знао је да
је истина све што сам говорио. А друго, ја сам био најстарији члан СОПО-а на овом континенту и
човек који је извршио највише акција у емиграцији. Ђорђе нам на растанку рече:
- Каваја и ти Бошко, поздравите цело наше друштво. Ја ћу се сложити са свим оним што
већина одлучи.
Нас ово мало раскрави, па се са њим поздрависмо и продужисмо за Норт Лајм. Није ми било право
што сам због овог кратког разговора морао да превалим 300 миља, али је то било неопходно да бих Ђорђу
Ђелићу затворио уста. Током вожње, Бошко Радоњић ме је питао ко је Ђорђе Ђелић, па сам му ја рекао:
- Ђелић је без сумње антикомуниста, врло интелигентан човек и верник, али је и велики
гњаватор. Некада је био у одличним односима са Кајевићем, док је поп живео у Јангстауну као
свештеник. Касније је постао његов велики критичар. Није трпео његову хвалисавост, па му је то
и пребацивао.
Бошко је закључио да Ђелић има и позитивних ствари у свом карактеру, те да га не треба
одстрањивати из СОПО-а. А потом сам за себе рече да се поп Стоиљко Кајевић понео као сеоски
мангуп. Размењујући мишљење о попу као и о српској емиграцији, ми неосетно стигосмо до
договореног мотела на аутопуту, где је требало да се састанемо са осталим нашим људима.
Готово у исто време пристигла су и кола из Вашингтона и из Норт Лајма. Сви изађосмо из кола и
поздрависмо се. Ђорђија Граховац, који је дошао из државе Охајо, искористи тренутак кратких и
невезаних разговора, па ме позва у страну. Видео сам да је узбуђен:
- Видиш ли, Никола, да Радош Стевлић и Никола Живовић нису дошли. Требало је да буду у
истим колима са попом, али Стоиљко Кајевић је дошао без њих.
Рекао сам Ђорђији да ће ова двојица, можда, доћи касније.
- Они не долазе. То ми је телефоном јавио Живовић, а то зна и поп Кајевић. Они су инсистирали
да на овај састанак не дође Богоје Панајотовић, али поп их није послушао, већ је са собом довео
Панајотовића и Животија Савића. Због тога су Стевлић и Живовић одбили да дођу. Они отворено
сумњају да Богоје Панајотовић ради за комунистички и југословенски конзулат, као убачени
шпијун.
- Жао ми је, али састанак се мора одржати и без њих. Они су најбољи командоси из чикашког
базена. Требало је да ту информацију кажу пред свима. Поп Кајевић ради на своју руку, па нека
сам и објашњава!
Мучила ме је мисао о разлогу недоласка Николе Живовића и Радоша Стевлића. У ресторану,
док смо вечерали, посматрао сам Богоја Панајотовића. Пушио је цигарету и смешкао се. Бацио сам
поглед и на Животија Савића. Он је био најстарији међу нама и одавао је утисак врло поштеног и
племенитог човека. Ја сам њему веровао и било ми је драго да је у нашем друштву. Када се људи
разиђоше, позвао сам Кајевића напоље, јер је требало да идем на спавање код Ђорђија Граховца.
Упитао сам га за Радоша Стевлића и Николу Жи-вовића. Поче да објашњава од Кулина бана, те
како их је звао, те како су Живовићу прече карте од свега, те како Стевлић није хтео да иде без
овога...
- Попе, не знам због чега се увек појављују неке компликације око тебе и твог друштва. Не
можеш да ме убедиш да су бољи борци Панајотовић и Савић од Живовића и Стевлића, јер Богоја
Панајотовића ја видим данас други пут, а Животија Савића први пут на оваквој врсти састанака.
Николу Живовића и Радоша знам и они делима показаше ко су.
Поп Кајевић остаде при свом. Отишао сам код Граховца, па сам му пре спавања све ово
испричао. Он је оштро напао попа, па сам ја морао да га узмем у заштиту. Неке ствари Кајевићу
нису смеле да се забораве. То и рекох Ђорђију Граховцу.
- Кајевић је, ипак, најбољи од свих српских свештеника. Иде у акције, има идеје шта да се
ради против комуниста. Покретан је, за час скочи до Европе, кад затреба. У тешким ситуацијама
није био кукавица. А то што много говори, па му у дугим монолозима излети по која лоша реч, и
то брзо склапање пријатељстава, е, то му не ваља.
Ђорђија не отрпе да једну своју мисао не доврши:
- Упамти, Каваја! Поп Кајевић, пре свега, гледа своје интересе, а једног дана ћеш се и ти
уверити у то.
Заспао сам у дневној соби уз благу светлост кандила које је горело испод слике вожда Драже
Михаиловића. Рано сам устао. Ђорђија Граховац је у дворишту већ пржио шунку са јајима.
У поверењу ми је рекао да је нашао празну кућу за наш састанак. Упутили смо се кроз шуму до
ловачког дома. За кратко време дом је био препун људи. Ђорђија Граховац им се као домаћин обратио:
- Браћо, овде можемо мирно да разговарамо, а да се не прибојавамо да нас неко прислушкује.
Ови Американци, које сте овде видели, су противници комунизма, па и ако нешто сазнају што не
треба, неће никоме рећи.
Делегати СОПО-а су то примили са одобравањем. После молитве, поп Кајевић први постави
питање председавања овом скупу. Нисмо се дуго саветовали, јер је Кајевић био најпогоднији за ту
дужност. пошто је он и сазвао овај скуп. Захвалио се на поверењу и у краћем говору изнео циљеве
нашег састанка:
- Ми смо се данас, браћо, састали овде, да размотримо ситуацију у српској емиграцији.
Овде се налазе, по мојој оцени, најбољи чланови СОПО-а. Можемо данас да радимо са пуним
овлашћењем чланства па, ако Бог да, завршићемо овај наш састанак са успехом. Ми, браћо,
морамо да зауставимо очигледан комунистички пропагандни талас, који је већ прешао океан и
несметано се развија широм Америке. Југословенски радио-часови, телевизијске емисије, музички
концерти, те ширење и растурање новина са Титовим говорима и сликама, као и још много чега,
мора да престане, милом или силом. Америка све то толерише и омогућава, тако се поставља као
заштитник свих комунистичких прљавштина. То је више него жалосно, јер сви комунисти, па и
југословенски, даноноћно раде да би срушили демократију и слободу свуда у свету, а најпре овде
у Америци. Наша српска емиграција је растројена. Наша црква је подељена. Наше организације су
остареле, јер нема довољно младих људи у њима. Због малог броја чланова организације животаре
и нису способне да се боре за ослобађање српског народа од комунизма.
Поп Кајевић је завршио своје излагање, често је био прекидан са повицима одобравања,
а затим је настала подужа дискусија. Коначно, већина присутних је стала на гледиште да се
разним средствима, претећим писмима, телефонским позивима и сличним наступима, упозоре
комунистички спикери да престану са пропагандом у САД. А ако то не помогне, да се пређе на
драстичније мере.
Прешло се потом на одређивање функција у организацији и формирању Суда части у нашем
покрету. Основан је и Одбор за прикупљање новца и чланарине. У овај одбор је ушло неколико
чланова, а Иван Лазаревић, као најстарији међу нама. Изабрани су, затим, председници огранака
СОПО-а по Америци и Канади. Стављено им је до знања да само они могу директно да буду у
вези са вођом СОПО-а и само њему да полажу рачуне за свој рад. За контакте са осталим српским
организацијама створили смо један одбор од три члана. Ја сам задржао место специјалисте за
набавку оружја у организацији. Сви присутни су тражили од мене да ја опет останем на том
положају, као једини професионални војник међу њима. Потврђено је устаљено правило, да ја
никоме о томе не полажем рачуне са ким контактирам и набављам оружје и пластични експлозив.
То је било зато јер је мој посао био најопасније задужење. Записник који је вођен ради прегледности
дискусија одмах сам спалио.
Сутрадан, на фарми Ђорђија Грахова отпочео је други дан заседања тајне антикомунистичке
организације СОПО у слободном свету. На дневном реду биле су две тачке: Избор председника
СОПО-а и Избор секретара СОПО-а за Западне земље и Америку. У Београду је, у највећој
тајности, радило Главно седиште СОПО-а. Поп Кајевић је као председавајући опет први узео реч и
по првој тачци изнео неколико предлога. Нагласио је да се од убиства Андре Лончарића, у Паризу
1969. године, није озбиљно у емиграцији разговарало о томе да се изабере председник СОПО-а.
- Ми то нећемо учинити ни данас, јер ћемо изабрати једног од нас да врши дужност
координатора на извесно време. Браћо, вама је стављено на располагање, па бирајте кога желите и
ко вам одговара. Ми смо ту да гласамо - рекао је Кајевић.
Повела се дискусија. Бошко Радоњић је сматрао да се избор председника одложи за неко
време и неку прилику када би се искупило више људи. Други су предлагали за привременог
координатора Стоиљка Кајевића, што је и изгласано. Поп је био најпогоднији за ту функцију, јер
није имао стално запослење, па је био слободан да путује по Америци и Канади.
Чим је обављен Кајевићев избор до њега се први пробио Богоје Панајотовић и загрљајем
и љубљењем му честитао, пун одушевљења. За избор секретара није се дуго расправљало.
Једноставно смо поново изабрали Драгишу Кашиковића, који је већ и раније вршио ту дужност.
Већ око један сат после подне седница је била готова, па смо напустили нашу хладовину и дошли
у Ђорђијеву кућу, где су нас чекали постављени столови и печење са ражња.
Састанак СОПО-а у Норт Лајму, држава Охајо, био је завршен. Сутон затече мене п Бошка на
путу за Њујорк. Избегавајући брзу вожњу, целу ноћ смо провели на путу и тек следећи дан после
подне стигли смо у Патерсон.
Америчке новине знају понекада да донесу и коју радосну вест, поготову када су у питању
прогнаници и избеглице из комунистичких земаља. Једног дана, 1975. године, прочитао сам
у једном њујоршком листу да је кућу југословенског конзула у Чикагу потресла и делимично
порушила жестока експлозија. Американци кад прочитају нешто тако само врте главом и чуде се,
јер не знају и не могу да замисле ко су ти људи, те југословенске дипломате. Американци знају да
су то обичне убице и тренирани агенти Титове обавештајне службе. За мене је било најважније да
се нашао националиста, кога ја називам „свети Илија", па је Сави Темери поставио мину где треба,
како би тај Титов „дипломата" видео да неко у САД памти његова недела по Југославији.
Неколико дана после овог случаја, агенти ФБИ-ја дођоше код мене. Нисам имао обичај да их
примам у кућу, али овог пута начинио сам изузетак.
- Ви сте чули, Каваја, да је у кућу Саве Темера, југословенског конзула, пала бомба?
- Да, господо! Чуо сам и могу да вам кажем да ми је јако мило, а с друге стране и жао што му
се то догодило.
Они се погледаше, не разумевајући потпуно шта сам хтео да кажем.
- Да вам је мило, Каваја, претпостављамо, а да вам је жао не верујемо. Молимо вас да нам то
мало боље објасните.
- Мило ми је што се нашао неко ко је том комунистичком агенту и криминалцу показао да зна
ко је он и да нису заборављени његови злочини. Али ми је жао што тог „дипломату" није бомба
убила.
На овакву моју отвореност, агенти су одговорили сумњом да сам ја у све то био умешан. Тада
сам им показао излазна врата.
- Изволите, господо, дођите када будете имали доказе против мене. Ја не-мам више времена
за такве разговоре.
Агенти ФБИ-ја се без речи дигоше, па љути и нерасположени одоше. Врло брзо после ове
посете, друга и још јача експлозија запалила је југословенски дом у Торонту. Ово је било место
које је муња светог Илије одавно требало да погоди, јер су се у тој комунистичкој јазбини окупљале
разне групе доведене из Југославије, ту „продавале" комунистичку пропаганду, која је ту и тамо
била зачињена југословенским филмовима. Због овог случаја у Канади, амерички ФБИ није ме
узнемиравао, али је будним оком пратио ко ме све посећује. Мени је због сумњи да сам српски
командос био забрањен пут ван Америке. Због мог отвореног рада и бескомпромисног става према
комунистима, људи су ме из разних делова света познавали. Многе сам Србе из логора и заборавио,
али ме је један ускоро потражио. Био је то Петар Буњевац, родом из Славоније, а стално настањен
у Канади. После ове диверзије он је решио и да ме посети.
Петар Буњевац је био ратно сироче, коме су усташе убиле оца. Мајку је изгубио у рату, па
је одрастао код тетке. Одрастао је по интернатима, а када је уписао војну школу, одатле су га
комунисти избацили због пропаганде про-тив народа и државе. Петар Буњевац је само тражио
више хлеба и више правде за себе у Југославији. Осуђен је на три године робије, па чим се нашао
на слободи, побегао је у Аустрију. Упознали смо се у Салзбургу. Одатле се иселио у Канаду 1958.
године. Колико се сећам, био је петак када је Петар Буњевац допутовао на железничку станицу.
Дочекали смо га Бошко Радоњић и ја. То је било новембра месеца 1974. године.
Срели смо се после шеснаест година. Петар се добро држао, био је висок, плав, виталан.
Братски смо се изљубили. Отишли смо код мене кући да покушамо да препричамо наше животе.
Врло брзо смо, међутим, стигли до приче о експлозији у Торонту. Петар ми је рекао да комунисти у
Канади не седе скрштених руку и да је нађен утопљен Милан Мајсторовић, српски националиста
кога сам знао још из Аустрије. Био је силан човек, Србин из Лике, и заклети антикомуниста.
Крвава рука Удбе стигла је у Канаду. Петар Буњевац је тражио од мене да га укључим у борбу
против комуниста, јер је желео да се она води јачим средствима него што су новински чланци и
демонстрације. Ја сам му рекао само да за то има увек времена и да никада није закаснио.
Остао је Петар Буњевац код мене скоро недељу дана. Кад је одлазио за Канаду скренуо сам
му пажњу да његова посета није остала неопажена у ФБИ-ју. И да ће сигурно имати разговоре са
канадским властима, што се заиста и остварило. После извесног времена, Петар ми је јавио, преко
уличног телефона, да долази са једном групом пријатеља из Канаде на излет до Вашингтона и
изразио жељу да се неизоставно видимо. Прихватио сам његов позив и са Бошком се одређеног дана
упутио у Вашингтон. Нашли смо га у једној хотелској соби заједно са његовим деветогодишњим
синчићем. Горе, у соби, чуо сам наставак прича из Петровог живота у који се Удба озбиљно
умешала. Жена га је потказала комунистима и напустила. Показујући нам свог сина, рече да је то
све што му је остало на свету и да сем неке тетке у Канади нема никога.
Већ је било познато да Бошко и ја не пропуштамо ни један конгрес Српске народне одбране.
Тако је било и 1976. године. У дому СНО-а, затекли смо Драгишу Кашиковића, његову вереницу
Драгицу Милошевић са малом ћерком Иванком, Уроша Сеферовића и још неке делегате за конгрес.
Поздравили смо се са свима и измењали утиске о путу, кад ми др Урош Сеферовић рече да се
брине за мене и моје пријатеље, јер је већ више пута био саслушаван од стране ФБИ-ја, због нашег
антикомунистичког рада. Мирно сам примио Урошеву забринутост и упозорење, а на крају сам
му рекао:
- Немам разлога да се бојим тих њушкала. Ја ништа друго и не радим него се борим против
комунизма на начин који ја сматрам најједноставнијим, а и најуспешнијим.
Председник СНО-а је хтео да прекине овај разговор, али ја сам желео да му кажем још нешто.
Ценио сам га и то је био мој дуг према доктору Сеферу:
- Да знаш, мој председниче, да на овом конгресу имаш јаку опозицију. Један део чланства није
заинтересован за твој положај и тебе. Мислим да си изгубио своје најверније пријатеље, јер нас
ниси подржао довољно снажно само зато што ниси хтео да се замериш неким политичарима, који
са тобом сарађују, а само на речима. Ти људи лажу све и свакога, а највише тебе и српски народ.
Урош ме је гледао са недоумицом да ли да настави овакав разговор.
- Хвала ти, Никола, знам ја о чему ти говориш. Ја сам са вама, не могу јавно да вас подржавам,
јер бих дошао под удар левичара и многих других несавесних емигрантских лидера, који су
завидни и који вас нападају. То раде јер нису у стању да ишта ураде сами. Дођу само на конгрес
ради празне реторике, а ја их држим поред себе јер дају пристојне доларске прилоге за СНО.
Пријала ми је оваква искреност доктора Уроша Сеферовића.
Следећи дан конгреса СНО-а био је необично жив. Сала је била испуњена делегатима СНО-а
и СОПО-а, који су бучно расправљали о плановима рада ове највеће српске организације. Нови
чланови из Канаде били су срдачно поздрављени, јер смо били задовољни њиховим радом. На
конгресу, поред Петра Буњевца и његових пријатеља Радета Панића и Павла Кљајића из Канаде,
срео сам једног маркантног Србина. То је био Миодраг Бошковић из Белгије, веома познат емигрант
у антикомунистичким круговима српске емиграције у Европи.
Паузе смо користили да измењамо искуства и запажања о нашем деловању међусобно. а и
са оним члановима које из било којих разлога нисмо виђали преко целе године. По завршетку
тог дана конгреса, сви наши чланови окупили су се код Радоша Стевлића на вечери. То је била
добра прилика за неометани наставак наших разговора, али присуство Богоја Панајотовића цело
друштво је опомињало на опрез, па су изостали наши разговори о неким нашим деловањима за
последње три године.
По завршетку конгреса, Бошко и ја кренули смо назад у Њујорк. Током путовања разговарали
смо о утисцима са конгреса, нашим пријатсљима, а често и о Ивану Лазаревићу, те згодама и
незгодама у вези са њим. Бошков „кадилак" је гутао миље и било је пријатно возити се и разговарати,
али само донекле. Били смо упозорени од једног пријатеља да је ФБИ можда поставио „бубе"
за прислушкивање у Бошков аутомобил. Како то нисмо могли да откријемо, нисмо говорили о
именима људи и делима, која би могла да интересују оне који су нас пратили. Неколико месеци
касније, приликом боравка у Вашингтону, тај наш пријатељ открио је мали микрофон-одашиљач
у колима Бошка Радоњића.
1997.
ДЕТЕ НОЖЕМ
ПРОБОДЕНО
Никад нисам био сигуран у тврдње попа Стоиљка Кајевића да се југословенска тајна полиција
неће усудити да са својим џелатима пређе Атлантик и отпочне са убиствима Титових противника.
Ја сам био увек спреман да се сретнем са тим зликовцима, па сам и мојим пријатељима и саборцима
на то стално скретао пажњу. Нажалост, у исправност тог мог става, ускоро ће се сви уверити, јер
ће српска емиграција, поред жртава у Европи, изгубити и овде, усред слободне Америке, једног
незаменљивог борца, антикомунисту и националисту Драгишу Кашиковића. Интересантно је да је
пре тог грозног убиства, ипак, стигло једно упозорење да се нешто спрема. Донео га је лично поп
Стоиљко Кајевић.
Једног дана, у марту месецу 1977. године, Кајевић се обрео у Њујорку, код Бошка Радоњића.
Дошао је без икаквог нарочитог разлога, осим жеље да се види са нама. Истог дана предвече
обојица дођоше код мене, па смо изашли у ресторан. Поп је имао велики шешир и фармерке као
амерички каубој. Био ми је чудан, али и комичан:
- Кајевићу, прави си каубој са Дивљег запада, само ти недостаје повећи револвер за појасом!
Поп се снађе и показа ми припасан немачки „валтер" од 9 мм.
Зато те, попе Кајевићу, комунисти у њиховим новинама називају терористом - пецнух га ја. -
Већ пишу да си наследник Андре Лончарића.
- За слободни свет, нити сам био, нити ћу бити терориста, али за комунисте бићу још гори,
само ако ми се пружи прилика. Запамтиће ме комунисти када почнем по Европи да их гањам.
Умирили смо се, па смо почели да анализирамо ситуацију са пропагандним материјалом који
смо илегално слали у Југославију. Добијали смо вести да прокријумчарена емигрантска српска
штампа јако узнемирава и Удбу, а много више Савез комуниста Југославије. Од наших скупова и
конгреса СНО-а комунисти су правили „четничке устанке". Зато су и покушавали да нам се освете.
Од једног старог Црногорца, Јована Ракочевића, иначе племићког капетана и веома поштеног
човека, дошла је вест да је из Југославије у Америку пребачена једна група Титових удбаша, и то
Црногораца, која има задатак да побије неке Србе емигранте.
- Тај човек има 80 година, али је још увек при чистој свести, па му се може веровати. Чувај се,
брате Стоиљко. Ти водиш борбу против комуниста и можеш да се надаш да си на листи за одстрел.
Удба је за последњих неколико година убила преко педесет емиграната, што Срба, што Хрвата.
А чему се ви у Америци надате?! - нагласио је Ракочевић у једном поверљивом разговору попу
Кајевићу, па је он то мени и Бошку Радоњићу пренео.
Разговарали смо још неко време о напорима наших познатих људи из Чикага око подизања
споменика Дражи Михаиловићу у Вашингтону, па смо се растали. Приближавала се последња
недеља јуна 1977. године, за када је заказан нови конгрес СНО-а у Чикагу. Бошко Радоњић и ја смо
о томе доста говорили, јер је СНО био у осетној кризи. Његов врх био је политички окамењен. а гу-
битак спора на Врховном америчком суду са југословенском Верском комисијом још више је исти-
цао потребу да се ти старци смене и изврше радикалне промене у вођству ове српске организације.
Већина нас у СОПО-у трудила се да на конгрес доведе што већи број младих делегата. Разговарао
сам о томе телефоном и са Драгишом Кашиковићем, а нисам ни претпостављао да ће то бити
мој последњи контакт са њим. И Кашиковић је био за довођење што већег броја младих делегата
из Њујорка и Њу Џерсија. Позвао је Илију Лубарду да нам помогне. Предложио сам Драгиши
Кашиковићу да позове и наше „Канађане" да дођу. То је било 16. јуна 1977. године.
Три дана касније, 19. јуна, пошто је била субота, одлучио сам да одем до Бошка Радоњића у
Њујорк. Чуо сам да се и Стоиљко Кајевић појавио у граду. Нашли смо се у Бошковом стану, на углу
11. авеније и 75. улице. Нисмо дуго били унутра, јер је Бошко позвао и попа Кајевића да пођемо до
његовог паркиралишта у Бронксу. То је био само изговор да бисмо могли на миру да разговарамо о
нашим новим акцијама против комуниста. Стоиљко Кајевић нам је признао да његов план о сеоби
у Вашинттон споро напредује. Сматрао је да би једног дана сви ми. српски национални лидери.
требало да се преселимо у престоницу САД, јер је то „центар светске дипломатије и америчке
администрације". Ту идеју сам одбацио као веома опасну по наше чланове, јер би у Вашингтону ми
борци СОПО-а били под оштром присмотром Сецрет Сервице и ФБИ-ја. Друто, сматрао сам да не
би требало да из Њујорка покрећемо Бошка Радоњића јер је од зараде на својим паркиралиштима
помогао СОПО са 60 хиљада долара, а то је била огромна помоћ у то време.
Остао сам са њима до седам сати навече. Договорили смо се да се опет видимо у понедељак,
кад поп треба да се врати у Вашингтон. Недељу сам резервисао да са Леном посетим њену фамилију
у Батлеру. Устао сам рано, поправио бојлер и сео са децом да доручкујем у дворишту под сењаком.
Око десет сати пре подне зазвонио је телефон. Мислио сам да ме то Бошко Радоњић зове, кад чух
узнемирен глас Николе Живовића из Чикага:
- Никола, брате, Драгиша Кашиковић и мала Иванка убијени су ноћас у згради СНО-а!
Кад то чух, мени се смрачи пред очима. Чим се повратих, замолио сам Николу да ми каже шта
се заправо догодило.
- Драгишина вереница Драгица вратила се јутрос у четири са посла и нашла их у канцеларији
мртве. Драгиша је сав у крви лежао на поду, а мало даље од њега налазила се њена ћеркица Иванка.
Избодена је била ножем по грудима, које је красила мајица са српским белим орлом и натписом
„Живела Србија". Драгица је вриснула и готово луда од бола излетела на улицу. Њен лелек је
пробудио људе читава два блока унаоколо. Онда је дошла полиција. То је за сада све што могу да
ти кажем.
Слушајући Живовића, почео сам да дрхтим оц бола за мојим најбољим пријатељем и дивном
малом Српкињом, која је заклана као јагње, ни крива ни дужна, од стране комунистичких злочинаца,
само зато што је препознала некога од њих. Све што сам Живовићу могао да кажем било је:
- Ја долазим у Чикаго!
Спустио сам слушалицу. Остао сам неко време нем. Стишавао сам себе да не урличем од беса.
Лена ме је гледала тужно, осећајући да се догодило нешто страшно. Испричао сам јој шта ми је
Никола Живоић рекао. Плакала је и проклињала убице. Спаковао сам се на брзину и на главној
улици нађох такси. Отишао сам у цркву Свети Сава да потражим Бошка. Нашао сам га у друштву
са Иваном Лазаревићем и још неким пријатељима. Кад сам испричао шта се десило у Чикагу, људи
занемеше, мушкарци се растрчаше да обавесте Србе на прослави, а неки и да телефонирају у Чикаго.
Отуда је стигла иста вест, али музика на прослави није престајала. Коловођа Миле Петковић водио
је коло помамно играјући, мада је чуо вест о смрти Драгише и Иванке. Тај старац се представљао
четником и националистом. Бошко и ја му приђосмо. Питали смо га како може да игра и весели се.
- Ја не верујем у ту вест. Неко хоће да нам поквари прославу.
- Зар ти, Петковићу, хоћеш да кажеш да ја, Никола Каваја, лажем? Да измишљам такву вест о
најбољем пријатељу да бих теби покварио прославу?
Стегао сам песницу и држао је на грудима. Миле је почео да колута очима, па процеди кроз
зубе:
- Не, Каваја, ја не мислим тако. Кад ти кажеш, ја ти верујем. Драгиша је био и мој добар
пријатељ.
Да бисмо могли на миру да поразговарамо о овом тешком губитку за Српство, скуписмо се:
Бошко Радоњић, Иван Лазаревић, Миша Минић, Димитрије Тртовић, Стоиљко Кајевић. Момо
Петровић и ја, те одосмо у један ресторан на Менхетну на 8. авенији и 48. улици. Поп, као вођа
СОПО-а, заузе место на челу стола. У пуној тишини гледао нас је тешким и мутним очима.
Проговори напуклим, храпавим гласом:
- Браћо! Сви смо сведоци тешког и крвавог злочина који се догодио. Комунистички подлаци
убише Драгишу и малу Иванку усред Америке. Мене је ФБИ увек уверавао да се тако нешто не
може десити у Америци. Политички емигранти, тврдили су они, овде су безбедни, јер се комунисти
не смеју усудити тако нешто да раде. А они чак и недужно дете масакрираше. Ја тражим пуну и
тешку освету. Освету за све наше људе побијене у емиграцији.
- Видиш, попе Кајевићу, - прекидох га ја - говорио сам ти да се Удба ни у Америци неће
зауставити у својим злочинима! Нисам никада веровао агентима Федералног истражног бироа!
Овог пута Стоиљко Кајевић се сложио са мном. Лако смо закључили да је иза овог злочина могла
да стоји само Титова крвава тајна полиција, којој на Западу нико није хтео озбиљно да стане на пут, па
чак ни ФБИ. Оваква мишљења међу нама емигрантима била су базирана на чињеницама да ни једна
западна полиција „није ушла у траг" извршиоцима убистава политичких емиграната у слободним
западним земљама. Закључак доброг дела чланства СОПО-а био је да западне службе чак и сарађују
са Удбом. Договорили смо се и да сви чланови СОПО-а неизоставно присуствују сахрани Драгише
Кашиковића и Иванке Милошевић. Неки су почели да врдају, па Бошко Радоњић помирљиво рече:
- Ко је Драгиши био прави пријатељ и саборац он ће доћи на сахрану. У то нема сумње, Каваја.
А ко не дође његова је ствар и његове савести и односа.
Пошто је Бошко Радоњић обећао да ће да резервише карте за понедељак за све нас ми се
раздвојисмо. Код куће сам затекао Лену утучену. Рекла ми је да су ме многи Срби звали да питају
шта да раде. Разговарао сам преко телефона са Јанком Шијачким и др Павлом Топаловићем и
позвао их на сахрану. Они су обећали да ће доћи, али не у понедељак, јер је то за њих било исувише
рано. Ја тако нисам мислио. Одлетео сам за Чикаго са Бошком Радоњићем и Иваном Лазаревићем.
Дочекали су нас поп Стоиљко Кајевић, његов брат Живко, те поп Скаутовић из Сент Луиса и
Никола Живовић. Ту смо на аеродрому срели повећу групу Срба из Канаде, у којој сам препознао
браћу Лазаревиће, Алију Коњхоџића, Миленка Ђуровића и Бранка Стаменића. Сви смо заједно у
мотелу узели једну велику собу са више кревета како бисмо имали простор за окупљање.
Ујутро смо се упутили у дом СНО-а. Сви смо горели од нестрпљења да видимо просторију
у којој су крвнички ликвидирани Драгиша Кашиковић и Иванка Милошевић. Замолили смо
секретара др Стефановића да нам отвори канцеларију. Нађосмо се на том месту затечени грозним
призором. Гледали смо ћутке и укочених очију. Крв је била и по зидовима, чак и по таваници.
Драгиша је ударан много пута неким оштрим предметом, тако да је његова крв шикљала на
моменте у млазевима по канцеларији. Доктор Стефановић рече да је убица користио нож јер је на
Драгишином телу избројано 64 убода. А затим је више пута тешким чекићем ударен у главу, па
су му чело и образ потпуно смрскани. Животињска мржња или лудачки страх од већ тако мртвог
човека, навели су убице да му мртвом изваде очи.
Мала Српкињица, стара само девет година, нађена је, по казивању доктора Стефановића,
поред самог Драгише. Била је у спаваћици и сва измрцварена као и Кашиковић. Убодена је 54
пута, а очи су јој биле расечене. Сузе су нам потекле мада смо сви били прекаљени борци против
комунизма. Били смо дубоко потресени злом, које се никако није могло објаснити.
Секретар СНО-а је наставио да нам објашњава стање и ситуацију у редакцији листа „Слобода"
пред само убиство главног уредника и његове поћерке:
- Те вечери Драгиша је одвео Иванку на прославу завршетка школске године. Вратили су се
око пола дванаест. Мајка Драгица је била на послу у ресторану код Миомира Радовановића. па је
Драгиша ставио малу да спава. Када су убице ушле у Драгишину канцеларију и напале га, он се
жестоко опирао, јер је писаћа машина, нађена у другом ћошку собе, слупана. Вероватно је Драгиша
гађао убице том машином. На поду су нађени зуби који нису припадали Драгиши што значи да
је неког погодио у вилицу. Бука је пробудила Иванку и она је изашла из спаваће собе да види
шта се догађа. Сишла је низ степенице које воде ка канцеларији, где је Драгиша водио борбу са
комунистичким убицама. Убице су приметиле малу Иванку, а и она је, највероватније, препознала
некога од њих. Зато је неко од убица дочекао ударцима ножа. То се види по траговима крви од њених
прстића по зиду степеница, за који се у мукама хватала. Одатле је полумртва одвучена у канцеларију
и масакрирана. По лекарским налазима обоје су издахнули у пола два ноћу. Тако грозно убиство -
завршио је своје казивање доктор Стефановић - није у аналима чикашке полиције још забележено.
Све је ово говорио човек који је годинама радио са Драгишом Кашиковићем. Видело се да
је уплашен оним што се десило у дому СНО-а, у Чикагу. Ова прича доктора Стефановића ме је
изненадила, јер је Драгиша осећао опасност и био је веома опрезан. А и ја сам га опомињао да се
чува.
- Веруј ми, Каваја, да се пазим. Чак сам и пиштољ набавио. Налази се у фиоци писаћег стола.
Када Титова крвава Удба одлучи да ме убије, ја ћу бити убијен. Видиш да нам по Европи побише
најбоље Србе, а ниједан убица није откривен.
Седница ценшралне управе СНО за Америку
Седница Централне управе СНО одржана је 18.7.1977. године, у Великој сали СНО у Чикагу,
а њом је председавао Др. Урош Сеферовић. Седница је била сазвана у вези наступајуђег конгреса
СНО за Америку и Канаду. По завршетку седнице многи гости и делегати су се разишли по
Чикагу, док су неки остали у клубу који се налазио у згради СНО и који је био намењен члановима,
гостима, посматрачима и делегатима СНО, као и за одржавање разних националних манифестација
и прослава. Сваки србин и српкиња су се у том националном и антикомунистичком амбијенту
осећали као у својој кући. Гостима и присутним члановима кји су остали у клубу послужена је
кафа и безалкохолна пића. На једном од столова кафа се просула и разлила по поду, госпођа Дивна
Павловић која је те вечери служила присутне са још неколико српкиња пошла је у подрум који
се налазио у згради СНО да узме метлу и остали прибор да би почистила разливену кафу. При
уласку у подрум упалила је светло које је било слабо и ту затекла Славка-Славољуба Пановића у
друштву две непознате мушке особе кјима није видела лица јер су били окренути леђима, одмах по
њеном уласку у подрум Славољуб Пановић је дочекао речима „Жено шта тражиш овде?". Она му
је објаснила за што је ту, а он је рекао да ће он почистити касније. Дивна није била у могућности
да препозна та два по Иванку и Драгишу кобна човека који су седели у подруму СНО са Славком
Пановићем.
Ово о чему пишем рекла је госпођа Дивна Павловић у присуству свог мужа Илије Павловића,
Бошка Радоњића, попа Стојиљка Кајевића и још неких људи који ми нису остали у сећању.
Ко су Илија и Дивна Павловић
Илија Павловић, политички антикомунистички емигрант, за време Другог светског рата

припадао је трупама генерала Милана Недића. Илију Павловића сам упознао у Чикагу 1962 године.
На сваком националном скупу он би продавао националну антикомунистичку штампу. књиге и
црквене календаре. Био је човек Србин православац у правом смислу, и уживао поштовање и
углед Срба и Српкиња широм Америке и Канаде. Илијина супруга Дивна је била племенита жена
Српкиња и велики активиста у СНО.
Славко-Славољуб Пановић
Славка-Славољуба Пановића сам упознао 1962. или 1963. године преко почившсг Драгише
Кашиковића у Српској Народној Одбрани. која се на лазила на 19 Перш Стриту у Чикагу. Са њим сам
се сретао у Чикагу на Конгресима СНО и у посетама мојим пријатељима и истомишљеницима.
На мене је оставио утисак доброћудног младог човека не много интелигентног, али и лукавог.
Висок са мало већим челом и залисцима косе на глави, са позамашним наочарима. личио је на
типичног америчког бизнисмена. Волео је у друштву да прави шале и комедије на рачун других, који
су много више радили за српску ствар него он. и до којих се није надао отпору и физичком обрачуну.
Према мени је вазда био учтив, јер је сазнао за моју нарав преко Драгише. Једном приликом
сам приметио да прави неумесне шале на Драгишин рачун, одмах сам скренуо пажњу Драгиши
на шта ми је он одговорио „Никола Каваја ја имам много преча и драгоценија посла него да се
расправљам са доконим попут Славка Пано-вића. Такав је био Драгиша Каши-ковић. У целој СНО
су владали неписани фамилијарни закони и сва је било базирано на томе. Више пута сам на то
скретао пажњу својим најужим пријатељима из тајне организације СОПО, да се мора стати на
пут тим односима и да се мора завести ред и дисциплина, и да се мора све подредити интересима
нације. Због недостатка дисциплине Славко Пановић и доста њих су се у СНО осећали као код
куће, а то је кварило углед националних српских интереса.
Низ година касније после смрти правих антикомунистичких емиграната и многих убистава
антикомуниста и емиграната од стране Титове УДБЕ у западним земљама уз благослов администрације
тих земаља и председника САД Џимија Картера, који је мене и моје суборце прогонио и осудио
на много година затвора, Славко Пановић уз помоћ својих исто-мишљеника долази на место
Предсе-дника СНО и успева да измени статут СНО. По новом Статуту СНО бивши осуђеник нема
право да се кандидује за Председника нити било коју функцију у наведеној организацији. Ја сам
се питао дали је могуће да му је чланство СНО то дозволило. Да, успело му је јер нема више оних
који су били прави националисти и антикомунисти попут Драгише Кашиковића, Андре Лончарића,
Сава Чубриловића, Бора Благојевића, Стевлића, Ђорђије Граховца, а ни Николе Каваје. После
погибије Драгише Кашиковића на самом Конгресу који је одржан у недељу 28. јуна 1977. године,
једногласно је донета одлука од стране делегата да покојни Драгиша Кашиковић остане вечни
почасни уредник листа „Слобода" чији је и био уредник у тренутку погибије. после две године у
току мог тамновања по америчким затворима Драгишино име је уклоњено са листа „Слобода". У
писму Илији Лубарди лично сам се интересовао који је српски непријатељ то урадио и зашто је то
урадио, и ко је то дозволио. Илија Лубарда ми је у писму и телефонском разговору рекао да се он на
Конгресу борио да до тога недође, али одлука је таква каква је, и да ће се он свим силама борити да се
Драгишино име врати тамо где му је и место у листу „Слобода". То своје обећање је и испуно након
неколико година, и ја сам му на томе веома захвалан као и сваки прави српски националиста у свету.
Нека је вечна слава хероју Драгиши Кашиковићу и Иванки Милошевић.
Славко Пановић је једним потезом урадио оно што ни америчка администрација није урадила,
по америчком Уставу сваки американац био на слободи или у затвору има право да се кандидује
за Председника САД. Сећам се случаја из 1979. године када су затвореници Трапел и Девемпор,
осуђени на по неколико стотина година затвора, поднели кандидатуру иако су били у затвору
„Нови Алкатраз"
Овај део Статута СНО требао је да обухвати и све оне који су били осуђивани по Европи и
Америци.
Тај де Статута СНО Славко Пановић је лично увео јер се плашио да би неко од чланова
СОПО-а могао угрозити његов статус. Наређење за измену Статута СНО је добио од Ф.Б.И. за
који је радио као шпијун у српским нацоналистичким редовима и био њихов потрчко. „Пи гована
у попа Јована" што би рекли Црногорци. Од постанка СНО 1908. године није било неспособнијег
и јаднијег Председника Од Славка-Славољуба Пановића.
Српска Народна Одбрана основана је далеке 1908. године, а њен први Председник је био
прослављени војвода Степа Степановић. СНО је у прошлости више помагала српском народу, било
у отаџбини било у иностранству, помагала је пресељавање Срба из Европе у Америку, Канаду,
Аустралију и широм слободног света и пружала им помоћ где год да се они нашли. Она и данас то ради
само у много мањој мери, захваљујући неспособности њеног руководства. Ја сам постао члан СНО
далеке 1957. године у Салзбургу, Аустрија, где сам примљен од стране Председника СНО за Аустрију
бригадног генерала Драгише Ковачевића и секретара потпуковника Предрага Радојковића-Шише.
Ко је фукара и нечовјек Михајло Шашкијевић
Морао сам се дотаћи и овог нечовека и фукаре. Њега сам сретао у Дому СНО у Чикагу. Мислим
да сам се са њим срео током 1972. године. Затекао сам га у канцеларији Драгише Кашиковића, он
ми се представи, да је син руса поморског краљевог официра белогардејца-емигранта из 1921, а
по мајци Далматинац католик, рођен у Далмацији.
Након Шашкићевог напуштања Драгишине канцеларије рекао сам своје мишљење о њему:
„Драгиша, тај смрад што пре пар минута напусти канцеларију је негативан пример за
антикомунистички рад и склон је лажима, интригама, јер то није крио испред мене, а мене је
познавао како ми рече од раније преко других, Посматрао сам га са стране, полусредњег
раста, малог чела, масне кратке браде, прљавог одела на жгољавим раменима. Више ми је
личио на клошара него на професора како ми се представи. Одмах сам закључио да се ради
о патолошком јаднику, препуном јада. лажи, интрига и подсећа ме на Титове вртигузице,
набигузице и јадне и бедне удворице. Све у свему лудак који је одавно требао бити у лудници.
На то Даргиша одговори:
„Никола ти си у праву, али сам ја убеђен да је он антикомуниста."
„Јесте, Драгиша, може он бити и Шашкијевић и антикомуниста, али он делује разбијачки јер
ми се пружила прилика да га чујем како данас напада много боље људе но што је он, за њега сам
чуо од стране Ивана Лазаревића све најгоре." рекох Драгиши.
Све је то за мене било несхватљиво, како тај Михајло Шашкијевић по оцу Рус, по мајци
католик свакако Хрват, када је међу Србима Србе хвали, када је међу Хрватима Хрвате хвали,
када је међу Русима Русе хвали, а Србе и Хрвате напада најпогрднијим именима и псовкама.
Све је то Драгиша знао, ипак је са ним општио, само из једног разлога јер је прикупљао податке
од Шашкијевића, који су му служили за борбу против југословенских комуњара и хрватских
усташа, јер је тај клошар лутао по конзулатима, представништвима разних антикомунистичких
организација по Америци и Канади.
„Драгиша, ја бих се позабавио питањем тог џукца, треба му сломити врат, јер оно што сам за
кратко време од њега чуо, то може говорити само белосветска фукара."
На те моје речи Драгиша ће одговорити:
„Никола ти њега невиђаш често, једном годишње и немој да те нервира, јер се он потуца свуда
и некад ми донесе добре и тачне информације."
Никада тај џукац није напао комунистичку партију Југославије за злочин извршен над
Драгишом и Иванком и по мом одласку у затвор је изрекао много лажи на рачун тог злочина,
а вазда је нападао чак и Драгишине одане пријатеље и сараднике, чак ни самог Драгишу није
поштедео у тим нападима.
Нападао је и попа Стоиљка Кајевића да је сумљив због његовог недоласка на Конграс СНО у
Чикагу 19 јуна 1977. године. Тада сам му пришао и рекао да је поп Стоиљко Кајевић био у Њујорку
код Бошка Радоњића заједно са Иваном Лазаревићем, Мишом Минићем, Момом Петровићем и
самном. Тада ми је он са подвијеним репом рекао:
„Каваја извини ја нисам знао да је он био у Њујорку са вама."
Касније је тврдио да ја поп Стојиљко Кајевић присуствовао седници Централне управе СНО
у Чикагу 18. јуна 1977. године и толико се трудио да докаже његово присуство на седници, да сам
ја на крају устао и побио лажи тог патолошког лудака.
Касније ми је у затвор слао своје оптужбе на рачун поштених емиграната да су умешани у
убиство Иванке и Драгише. Оптуживао је и др. Уроша Сеферовића Председника СНО за Америку
и Канаду. У његовом раду на разбијању српске емиграције ја сам био обавештаван од стране мојих
пријатеља, у томе га нисам могао спречити.
Овакви расбијачки поступци су онемогућавали ФБИ да нађе починиоце овог гнусног злочина.
Сваком србину и српкињи у емиграцији било је јасно да су то учинили злогласни агенти Титове
УДБЕ, а да је главни убица отишао тамо где нема повратка. Тачно је и то да је администрација
Џимија Картера прешла ћутке преко овог злочина.
Од 1990. године много младих Србе избегло је из отаџбине да би избегли служење војног рока
и одбрану Отаџбине. Претежно такви делују на Западу и у Америци рушећи углед српске нације,
а стало им је само до новца и лагодног живота. До новца се може доћи поштеним дуготрајним
радом или криминалом што је у већини случајева ризично јер су Западни закони предвидели веома
оштре и велике казне за починиоце кривичних дела.
Сахрана српског витеза
Драгиша је убијен 19. јуна 1977. године, а конгрес СНО-а је одржан 28. истог месеца. Комунисти
су мислили да тим грозним злочином утерају страх у кости српским националистима, али су се у
томе преварили. Злочин извршен на бездушан начин и над дететом довео је до згражавања, не само
Срба, већ и Американаца. Телевизија је у Чикагу данима у најгледанијим сатима давала секвенце
о убиству и коментарисала околности под којима се то десило. Градска полиција је почела своју
истрагу још док су Централни и Извршни одбор СНО-а, припремали сахрану. Ја сам одређен да у
капели чувам ковчег са посмртним остацима Драгише Кашиковића, а да на сахрани носим његову
крстачу, јер ја сам био његов најближи пријатељ читавих шеснаест година.
У капелу, где су Драгиша и Иванка били следећег дана изложени, отишао сам са Бошком
Радоњићем, свештеницима Стоиљком и Живком Кајевићем, Радомиром Скаутовићем, Андријом
Димитријевићем, затим др Михаилом Наумовићем, Николом Живовићем и Радошем Стевлићем.
У сали смо затекли доста људи, а многи су још пристизали. Велики број Срба, па и Американаца,
прошао је поред одра Драгише Кашиковића и мале Иванке Милошевић. Чак су дошли и ђаци из
њене школе. Свако је био у сузама.
Тако жалосне сахране у српској емиграцији никад пре није било, иако је Удба убијала многе
знамените Србе. На сахрани је била и Јасна Кашиковић, Драгишина сестра од стрица, рођена у
Аустрији. Много је личила на Драгишу. Имала је само двадесет и пет година, а брата никада није
видела, јер раније није долазила у Америку. Сада га је гледала мртвог.
Драгица Милошевић, Иванкина мајка и Драгишина вереница, када ме виде, загрли ме и закука
из свег гласа:
- Никола, убише ми Драгишу и моју јединицу Иванку! Убише их проклети Титови удбаши!
Ћутао сам јер нисам имао речи утехе. И мени су лиле сузе из очију.
Народ је и даље пристизао тужан и уплакан. Прота Милета Симоновић ми рече да станем
изнад Драгишине главе и држим његов крст. Драгишино лице нисам могао да видим, јер је било
прекривено белим покривачем, док је лице мале Иванке било откривено. Једно њено око било је
ножем прободено. Текле су ми сузе. Пољубио сам је и гледао је неколико минута. Пришао сам
мом пријатељу Драгишу Кашиковићу, дигао сам мараму са његовог лица и видео да му је глава
смрскана. Прекрстио сам се. пољубио га и заклео се у себи да ћу га осветити. Затим сам стао
покрај њихових тела са крстом у рукама на коме је писало: „Драгиша Кашиковић, рођен 1932.
године. Погинуо 1977. године".
Неки минут касније, дошао је власник погребног предузећа и дискретно ме упозорио да
покријем лице Драгише Кашиковића „да народ не гледа - такво је упутство полиције". Ништа му
нисам рекао. Ја сам мислио да српски народ а и Американци треба да гледају и да схвате чиме се
служе крваве Титове убице да сатру Србе усред САД.
После два дана поворка са посмртним остацима кренула је у Либертивил. Ја сам носио Драгишин
крст, док је Иванкин носио њен пријатељ из разреда. Ковчег Драгише Кашиковића до манастира Свети
Сава носили су његови пријатељи, а Иванкин њени рођаци. На гробљу је било тако много Срба да многи
нису ни могли да уђу на манастирско имање. Било је најмање три хиљаде људи. Двадесет свештеника
и епископа дркало је службу за упокојене. Сваком Србину текле су сузе низ лице. Кад су ковчези
полагани у раке лелек и јецај захвати присутне. Чуло се и нарицање Драгишине и Иванкине фамилије.
Ту, над отвореним ракама, последње речи поздрава изговорили су: доктор Урош Сеферовић,
Видак Ћеловић, Алија Коњхоџић. Миле Радовановић је позвао Србе да не плачу за жртвама
комунизма већ да се боре против њега и да освете Драгипгу и малу Иванку. Прота Живан
Стефановић се дирљивим говором опростио од Иванке Милошевић, коју је пре девет година и
крстио. Завршни говор изрекла је Американка, учитељица наше Иванчице.
Руке препуне земље надвиле су се над ковчезима, Срби су се опростили од својих Иванке
и Драгише. Када су њихови гробови засути цвећем, прота Милета Симоновић позвао је народ у
манастирску салу на даћу за покој душе. Ја сам над гробовима остао последњи да се опростим, да
кажем „збогом" мом пријатељу и брату Драгипш Кашиковићу и малој Иванки.
Поред мене се нађе и Богоје Панајотовић, који је за време сахране носио задушно жито. Једно
време је ћутао, а онда рече:
- Ето, Каваја, како заврши наш Драгиша! Комунисти га убише на зверски начин! Све ће нас
по Америци и Европи комунисти да побију.
- Говорио сам Драгиши да о себи води рачуна. Он је први обелоданио злочине Јосипа
Броза и његове партије. Неки Драгишин блиски и лажни пријатељ га је издао. Комунисти ће
покушати да побију све оне који им сметају, али неће моћи баш све да нас побију - одговорио сам
Панајотовићу.
Утом наиђоше Илија Лубарда и Ђорђе Николић, брат Драгице и ујак Иванкин, који нас је
фотографисао. Када су отишли, Богоје Панајотовић настави:
- Она ствар што си је послао по Кајевићу је одлична, Каваја!
- Не знам, Богоје, о каквој ствари се ради?
- Никола, чуди ме да ти немаш поверања у мене, а толико дуго ме знаш. Ја сам у Чикагу био
најближи Драгиши Кашиковићу, а поп Кајевић нема бољег пријатеља од мене. Знаш ону изреку
„Шта зна Кајко, зна и Бонче, а шта зна Бонче, то зна и Кајко". Ја сам Каваја видео онај „томпсон"
што си га послао по попу Стоиљку за Чикаго. Верујем да ћеш га употребити да осветиш Драгишу.
Поп ми је рекао да си му дао и пиштољ са пригушивачем.
- Не знам ја шта је теби причао поп Кајевић, али ти Богоје заборави на те приче - одбрусио
сам му.
Наш разговор прекиде група Срба из Канаде која је желела да се упозна са мном. Отишли смо
до манастира, где сам сазнао да је Стоиљко Кајевић заказао ноћну седницу руководства СОПО-а у
Чикагу. Био сам против тога, јер нас је тог дана ФБИ будно пратио. То сам у колима рекао и Бошку
Радоњићу и Ивану Лазаревићу. Поп је очигледно терао по своме. Када смо се окупили у дому
СНО-а било нас је тридесет и петорица, али Срби из Канаде нису хтели да учествују у расправи
док се опет не изабере координатор СОПО-а, јер они нису никада гласали за Стоиљка Кајевића.
Када је избор поновљен, поп је узео реч:
- Браћо, мучко убиство наших најбољих чланова и недужног детета Иванке Милошевић
доказује да је Удба отпочела са злочинима и на тлу Америке. Обећања ФБИ-ја да се то неће
догодити не вреде ништа. Убиство Драгише Кашиковића и мале Иванке имало је за циљ да заплаши
Србе у емиграцији. У Европи, Титова полиција је већ усмртила Андру Лончарића у Паризу, Саву
Чубриловића у Шведској, Ратка Обрадовића и Јашу Љотића у Минхену, Бору Благојевића, затим
Петра Валића, Миодрага Бошковића и Уроша Милићевића у Бриселу, и сада Драгишу и Иванку
Милошевић у Чикагу. Све се то догодило у последњих десет година, што доказује да је Удба
неометано на Западу убијала српске лидере. Нас нико овде не штити. Не остаје нам ништа друго
него да ступимо у борбу против комуниста и њихових шпијуна. Ја ћу бити први камиказа на Титова
представништва у Америци. И то одмах. За ову моју одлуку тражим да се сваки члан СОПО-а
изјасни. Хоћу да знам - да ли сте уз мене или не?
Настао је тајац. Људи су били изненађени поповом спремношћу да се жртвује. Први је реаговао
Бећо Ракочевић из Канаде:
- Ја се, попе, не слажем са тобом. Ја нећу да идем у смрт. Увек постоји могућност да се
комунистима другачије осветим. Још нешто, зашто тек сада постаде камиказа, а не када су ти гинули
пријатељи из Европе? Ја јесам за акцију, али нисам за самоубиство и твој план не подржавам!
Људи су тражили да чују и Милета Радовановића који рече:
- Треба разумети попа Кајевића, али треба и знати да су сада сва југословенска представништва
под јаком стражом Титове Удбе. Сваки напад на њих био би самоубилачки акт!
Тад се и ја јавих за реч:
- Браћо, ја сам тај Каваја који је говорио попу Стоиљку да ће Удба доћи да убија Србе и по
Америци. Он је имао обичај да ме убеђује да се то неће догодити јер му је ФБИ дао гаранцију. Сада
је јасно да је ФБИ лагао. Вама и попу Кајевићу кажем да се ја дижем из ових стопа да раме уз раме
идемо на комунисте, да за Драгишу и главу дам. Хајде, Кајевићу, да идемо у Вашингтон на Титову
амбасаду, да та говна смлатимо и пријатеље осветимо!
Поп Кајевић ми је кратко одговорио:
Знам, Каваја, да си ти увек спреман а се бориш за слободно Српство. У то сам се одавно уверио!
Показало се да је наша њујоршка група СОПО-а била најстабилнија и најјача. Иван Лазаревић
је напао Канађане због колебљивости. Растали смо се пред поноћ и отишли у Миомиров ресторан. У
неко доба ноћи, у нашим расправама дотакли смо се и предстојећег конгреса Српске народне одбране.
Шта зна Кајко?
Прослава Видовдана и конгрес СНО-а одржани су овог пута у нервозној атмосфери изазваној
злочином над Драгишом Кашиковићем и Иванком Милошевић. Доктор Урош Сеферовић је опет
изабран за председника, а на предлог Илије Лубарде, наш саборац Драгиша Кашиковић је посмртно
остао у листу „Слобода" његов главни уредник. Док је конгрес трајао. посматрао сам нетремице
Богоја Панајотовића и чудио се како успева да буде миран и говорљив као да се његовом пријатељу
Драгиши ништа ружно није догодило и као да ја нисам сумњао да је то његово масло.
Када смо се Бошко Радоњић и ја вратили у Њујорк озбиљно смо разматрали могућност
освете комунистима за убиство Драгише Кашиковића и Иванке Милошевић. Неспретна истрага
ФБИ-ја охрабрила је Удбу да настави са ликвидацијама српских емиграната, тако да је врло брзо
страдао и доктор Михаило Наумовић. Учинило ми се да су Петар Буњевац, Раде Панић и Павле
Кљајић из Канаде озбиљни људи, па сам рекао Бошку да бих волео са њима да радимо. Он се
сложио, чак је рекао
да су то прави српски националисти. То мишљење, међутим, није делио поп
Стоиљко Кајевић. Чак нас је убеђивао није време за освету" удбашима.
Ја сам, да бих заштитио људе из Канаде, предложио да не учествују у акцијама, а
попу сам рекао да обустави све своје контакте са ФБИ-ем. Све је, међутим, било касно.
Припремајући се за акцију против комуниста Петар Буњевац, Радивоје Панић и Павле Кљајић
су изгинули у једној гаражи од експлозије. То се десило у понедељак 29. августа 1977. године.
После тога у СОПО-у је било говора да ће ФБИ и Сецрет сервице тј. Тајна служба САД ступити
у акцију и да ће се појавити у нашим кућама, а да ће агенти Удбе слободно да шетају по Америци,
правдајући се да су дошли да припреме нови долазак Јосипа Броза. Све се то обистинило, агенти
ФБИ-ја су дошли да ме упозоре да са „Бошком Радоњићем не идем у Вашингтон". Већ наредне
недеље отишли смо у главни град Америке. Поп Кајевић нас није сачекао како смо се договорили,
јер је отишао да јури женске.
Следећег дана сам отишао да извидим аеродром у војној бази на који је требало да слети
Титов авион. Џими Картер је хтео по сваку цену да доведе госта из Београда па му је припремао
велики дочек. Обишао сам и Кејмп Дејвид да видим да ли се нешто променило од 1971, када сам га
извиђао последњи пут. Вашингтонски пријатељи су ми замерили што мој пријатељ поп Стоиљко
Кајевић не учествује у организацији демонстрација против Тита него се швалерише. Ја сам то
примио као њихово суштинско непознавање попове улоге у дочеку Тита, па сам прелазио преко
тога. Па, ипак, ни за та три дана, колико сам био у Вашингтону, поп ни телефоном да ми се јави...
По повратку кући у Патерсон, нашао сам нешто измењену ситуацију. Агенти Сецрет сервице-а,
даноноћно су се смењивали у стражарењу пред мојом кућом. Из њихових кола пратили су долазак,
одлазак свих који су ме посећивали. Једне ноћи пришао сам њиховим колима и уперио им светло
у очи. Питао сам их шта раде ту. Рекли су ми да следе наређења која су добили, а да по својој
вољи нису ту. Стварно је тако и било. Од тог времена, могао сам свуда да их приметим. Пратили
су ме чак и по ресторанима, а нарочито кад бих са Бошком Радоњићем изашао некуда. Свеједно,
контакти с људима који су се припремали за ликвидацију Тита нису прекидани. Никола Живовић
је често телефоном разговарао са мном. Жалио се и он на попа:
- Ретко долази да се видимо, а и када дође увек са собом води Богоја Панајотовића. Као да не
може без њега да живи. Право је чудо колико је поп повезан са њим.
Нисам коментарисао ове Живовићеве примедбе, али сам му набацивао да се ускоро обавезно морамо
видети. Он је то одобравао, јер је знао где и зашто. Крајем фебруара, поп је изненада дошао у Њујорк,
код Бошка. Чим сам чуо, одмах сам отишао да га видим. Хладно се поздрависмо, а он, да би то прикрио,
одмах поче о припремама за демонстрације у Вашингтону. Неко време сам га слушао, а онда га прекинух:
- Наш циљ, попе, није да припремамо демонстрације, већ да радимо на убиству Тита. Био сам
у Вашингтону, а ти ме ни на станици не дочека. Ни телефоном се не јави.
- Морао сам, Каваја, да одем врло важним послом. А радило се о нашем заједничком плану, а
то је да дођем до важних података о Титовом кретању по Вашингтону.
Видео сам да се са њим не треба објашњавати, па сам прешао на друге појединости које су ме
интересовале. Показало се, бар по поповом тврђењу, да све друго тече по плану. Мој „томпсон" је
наводно пребачен, а људи сви спремни, јер је поп контактирао са њима. Он је остао при тврдњи
да демонстрацијама треба да се ФБИ-ју завара траг. После свих тих објашњења и планова, ја сам
отишао у Патерсон, а поп је са Бошком остао у Њујорку.
Другог марта 1978. проструја вест на неким радио-станицама да је у Југославији умро Тито, а
онда изменише вест, па раструбише да је само болестан. Мени је још у почетку било јасно да ј е т о
маневар Удбе и неких Американаца да поколебају људе и оне који се спремају на демонстрације,
а и оне који раде Титу о глави. Без обзира на то, група која је ишла са мном била је спремна
у одређено време за Вашингтон. Сви смо пошли вечерњим возом са станице. појединачно,
маскирани другачијим оделима, шеширима и капама. У Вашингтон смо стигли после пола ноћи.
Био је четврти март. Ћутке смо се скупили код такси станице. У хотелу смо Бошко и ја узели по
једну собу, а свака је била са два кревета. Тако смо се сместили са нашим пријатељима. Чим сам
ушао у собу узео сам торбу са оружјем и рекао пријатељу из СОПО-а да ћу да је ставим у орман:
- Ако, којим случајем, дође до рације или преметачине од стране полиције, реци да то није
наше, јер на оружју које је у торби нема никаквих отисака. За то сам се ја побринуо.
Свратио сам у суседну собу. Бошко је телефоном разговарао са неким. Звао је попа Кајевића,
али је добио само његовог малог сина Ђорђија и брата, попа Живка.
- Они ми рекоше да је поп изнајмио једну собу у хотелу и да се спрема за конференцију за
штампу. Са попом Живком је Никола Живовић и он нас позива да одшетамо до парка у близини
Беле куће. Наћи ће попа Стоиљка и Радоша Стевлића и доћи по нас.
Сва петорица смо ускоро седели у једном мањем ноћном локалу у Џорџ тауну. На нас нико
није обраћао пажњу. Наручили смо пиће и почели да разматрамо питање Титовог доласка у САД.
Кајевић није знао више од онога што су новине писале. Тито је наводно требало да буде 6. марта у
Вашингтону, што смо и ми знали. Тврдио је да имамо врло мало изгледа да можемо ишта урадити,
да смо „сви покривени од стране ФБИ-ја", јер је лично Џими Картер наредио врхунско обезбеђење
за Јосипа Броза.
- Одакле знаш то, Кајевићу, да смо покривени?
- Па, рекли су ми људи из ФБИ-ја. Чак су ме питали да ли и ти долазиш у Вашингтон. И још
нешто - ту застаде један тренутак, гледајући ме право у очи - највише се плаше бомби.
- Ко ти је то рекао, попе? Хоћу тачно да знам!
- Мој пријатељ Спелета.
- Не схватам, како су они према теби толико поверљиви?
Поп се уплете у разговор са осталима и направи се да ме не чује.
Скоро је дошло до свађе. Испоставило се да се поп није држао договора да људима да упутства
да носе оружје, већ им је рекао да се група из Њујорка побринула и све припремила. То није
била истина. Ја сам само људима указивао на опасност откривања оружја на путу од Чикага до
Вашингтона. На то му Никола Живовић скреса у очи да лаже, али он пређе преко тога. Онда је
Кајевић признао да је мој шмајсер донео у Вашингтон и оставио код Златана Стаменића.
Био је 5. март, 1978. године. Упутио сам се Пенсилванија авенијом покрај Беле куће, а да
ме нико не заустави и не запита било шта. Био сам у униформи капетана америчке авијације, са
наочарима за сунце. Враћајући се назад са друге стране прошао сам и поред парка и видео место
одређено за хрватске демонстранте. Било је потпуно ограђено
жицом и дрвеном оградом у висини од једног метра. Видео сам и српске демонстранте, али
нико од њих није могао да ме препозна. С једне јавне говорнице, покушао сам да ступим у везу
са попом Стоиљком Кајевићем, али ми није пошло за руком. Стално се јављао његов син или брат,
говорећи да је он негде у Вашингтону. Напослетку сам његовом брату рекао да вечерас буде у
хотелу „Хилтон", како бих сигурно могао да га добијем. Када сам при повратку све ово испричао
Бошку, он је то примио доста хладно.
- Треба, Никола, да схватиш да са њим нећеш ни ступити у контакт, јер се он брине само о
демонстрацијама, а оно што ми припремамо, то једноставно саботира. На то ми нећемо да обраћамо
пажњу. Има нас довољно за акцију. Штета што нисмо понели оружје за Радоша Стевлића и Николу
Живовића.
Радио-станице су јавиле да ће Тито стићи у Вашингтон 6. марта 1978. у 11 сати пре подне.
Вести су говориле о великим српским и хрватским демонстрацијама против Јосипа Броза. Бошко
Радоњић ме је обавестио да око Беле куће има пуно демонстраната, највише усташа који су дошли
са разних страна Америке и Канаде. Претресли смо разне могућности сутрашњег нашег сусрета
са Титом. Показало се да је најбоље да га сачекамо на том кратком прелазу од хотела до Беле куће.
Веровали смо да ће Броз то прећи пешке, јер је раздаљина нешто више од 200 метара, тако да је
изгледало бесмислено да ће употребити кола.
Ујутро 6. марта, нас четворица смо били спремни. Сви под оружјем, упутили смо се у унапред
одређена места око Беле куће. Ја сам био у униформи америчког ваздухопловног капетана, а
мој пријатељ из Канаде је био обучен као прави пешадијски официр, са дугим мантилом преко
униформе. Испод њега је имао кратки полуаутоматски карабин са тридесетак метака. Страшно
америчко оружје и то за масу. У тог сам човека веровао као у себе, јер је био искусан борац
против комуниста још из времена Другог светског рата. Мени је за појасом био велики белгијски
„бровингер", аутоматски пиштољ са четрнаест метака калибра 9 мм. Кретао сам се лежерно.
одмереним кораком. Прошао сам кроз групу хрватских демонстраната покрај тротоара. Прошавши
Пенсилванија авенијом, наишао је поп Стоиљко Кајевић са својим братом Живком и Радошем
Стевлићем, и са још неколико Срба. Прошли су поред мене, али ме нису препознали. Једино се
окренуо Радош Стевлић. Касније ми је рекао да је и осталима казао:
- Овај официр мало подсећа на Кавају.
Одједном је полиција подигла ограду и наредила хрватским демонстрантима да се сврстају
у редове, по осам, па да тако наставе демонстрације пред Белом кућом. Срби су се појавили са
четничким заставама и транспарентима. У даљини сам видео и попа Стоиљка Кајевића како урла
у микрофон и бесно напада Тита и Комунистичку партију. Говорио је на енглеском језику. Био је у
свом говорничком елементу. Гледао сам га из даљине неко време, а у себи мислио:
- Е, мој попе, са нама си се договорио да умлатимо Тита, али не микрофоном, већ оружјем.
Почело је да се спушта вече, а од Тита ни трага. Одлучих се да нешто поједем и пођох у један
мали ресторан. Мој пријатељ, који ме је пратио, пошао је за мном. Вечерали смо сваки за својим
столом, затим смо се опет нашли у близини демонстраната. Још су Срби из Њујорка и Чикага
били пред Белом кућом. Вајкали су се како убица, Тито, не сме да дође. Јосип Броз је знао за
демонстрације јер их је видео на америчкој телевизији. Тито је био бесан и није могао да сакрије то
у интервјуу датом чувеном новинару Волтеру Кранкају. За српске и хрватске демонстранте је рекао:
- То је руља фашиста!
Ипак, од те „руље" тај самозвани маршал толико се бојао да се преко ноћи увукао у хотел,
опкољен густим редовима својих удбаша. А следећег дана пут од хотела до Беле куће, раздаљине
од свега 200 метара, прешао је лимузином Џимија Картера, док је Пенсилванија авенија била
затворена за цивиле. То се дешавало 7. марта 1978. године када његова посета званично није била
објављена. Моја група командоса није могла да се приближи ни хотелу, ни Белој кући, па смо се
вратили у наш хотел.
Ту смо затекли неколико агената Тајне службе, па смо Бошко Радоњић и ја узели такси и
отишли у ресторан Бошка Миленића. Затекли смо наше пријатеље Американце: Боба, Ђорђија,
Грка и још неке друге, са којима смо провели вече. Када се друштво разишло, ми се поздрависмо
са Миленићем. Опрезно смо покупили наше оружје из старе пећи и аутобусом отишли у Њујорк.
Бошко Радоњић је одмах заспао на свом седишту, а ја сам још неко време остао будан у разговору
са једним црнцем, који је у прошлом рату био у Европи.
Догађаји у Вашингтону били су сада прошлост, па су могли јасно да се процењују. Али, не
само догађаји, већ и пријатељи. Размишљао сам о пријатељима са којима сам био и онима око
мене. Све у свему: нисмо успели да Титу скинемо главу и осветимо Драгишу Кашиковића и малу
Иванку Милошевић, а и остале наше пријатеље побијене од стране Удбе. Српска емиграција,
искрено, за то није била ни спремна, ни способна, а ни расположена. Од свих нас, једино ми
из Њујорка смо били наоружани и спремни да нападнемо Јосипа Броза Тита усред Америке. И
то само нас четворица. Зашто? Па, зато јер су људи из Чикага били обмањени од стране попа
Стоиљка Кајевића, те нису ни понели оружје у Вапшнгтон.
Моја Лена је једва дочекала да ми исприча шта је она доживела у мом одсуству.
- У ноћи 5. марта, таман кад смо утонули у сан и деца и ја, пробудила ме је јака лупњава на
спољним вратима. Устала сам помишљајући да се, Никола, теби нешто десило. Држећи се твојих
савета, пошла сам према прозорима дневне собе да прво видим кога има пред кућом. Видела сам
људе са упаљеним батеријама свуда око куће и неколико кола паркираних около. Зграбила сам
телефон и позвала локалну полицију. Објаснила сам им шта се дешава, а они су ми одговорили да
је то Тајна служба САД и да агенте морам да пустим у стан. Деца су се пробудила и уплашено се
стискала уз мене. Пошла сам према вратима, али Тања стаде поред мене с речима:
- Мама, не отварај, Никола није код куће. То су комунисти!
Погледала сам је и рекла јој да то нису комунисти. него Американци. Улетели су унутра као
вукови и растрчали се по стану вичући:
- Где је тај бандит, Никола Каваја? Ја сам им рекла:
- Не знам! Он ми никада не говори куда иде!
- Каква си ти жена, да не знаш где ти се налази муж?
Села сам, јер нисам хтела да стојим пред њима у два сата ујутро. Деца су стала иза мене, босе
у спаваћицама. Немо су гледале око себе унезверене од страха. Ја сам их се све мање бојала:
- Ја сам добра жена за своју децу и свога мужа.
Ишли су по свим собама и стално нешто загледали, онда ме упитали за твоја одела и телефонски
адресар. Ја им одговорих да не знам, а они почеше да отварају све ормаре. То је прешло сваку меру
и ја скочих са столице и довикнух им:
- Ово је прешло све границе! Напоље из моје куће! Ви нисте у Русији, већ у слободној
Америци.
Они се успротивише:
- Ти си бедна америчка држављанка! Такве жене као што си ти треба тући када неће да кажу
где је разбојник.
- Ви сте разбојници, а мој муж је антикомуниста! Он не упада поштеном народу у куће, као
ви, и то у два сата ноћу.
- Вратићемо ми Николу Кавају Титу, па нека се он позабави са њим! Удесићемо твог командоса
за сва времена!
Тада сам ја опет позвала телефоном полицију. Рекох дежурном шта ми раде агенти Тајне
службе. Он је био бесан.
Мени је било криво што се све то догађало у мом одсутву. Подсетио сам Лену да је имала
пиштољ у кући и да без налога од суда не пушта никакву полицију у наш стан.
- Тај револвер је за Титове удбаше. Тако си ми рекао. Али, овде су били у питању други људи,
за које је знала локална полиција.
После неколико дана дође ми у кућу Бошко Радоњић и остаде код мене да ноћи. Расправљали
смо о свему што се догодило у Вашингтону и у једном тренутку Бошко ми рече:
- Оно што се догодило у Вашингтону је чиста издаја. Нема нама антикомунизма док поп
Стоиљко Кајевић сарађује са ФБИ-јем. Само Бог зна шта се иза тога крије, мој Никола. Буди
опрезан са њим, док ја не видим, преко оних Американаца, шта је у питању. Можда се у ово
са ФБИ-јем увукао само да би добио посао у Конгресној библиотеци. Или тако нешто.
Бошко није хтео потпуно да се сложи са мном у осуди попа Кајевића, мада је у почетку и он
изрекао тешки суд о њему.
- Никада он неће према нама бити лош, Каваја, иако је почео да ради за ФБИ. Ја мислим да
попић једино нема искуства.
Касније смо отишли сваки у своју собу да се одморимо и мало испавамо, тако да је у овој
причи много тога остало недоречено и необјашњено.
Сумње, трагови и пометња
Годишњица смрти Драгише Кашиковића је била 19. јуна 1978. године, па смо Бошко и ја и
о томе разговарали. Требало је да обојица будемо тамо, али нови конгрес СНО-а, заказан за само
недељу дана касније, налагао нам је друго решење. Нисмо могли да оставимо посао више од 10
дана, па смо се договорили да Бошко иде на парастос Драгиши и малој Иванки, а ја на конгрес
СНО-а 28. јуна 1978. Предлагао сам људима из Српске народне одбране да се помен страдалим
српским патриотама, Драгиши Кашиковићу и Иванки Милошевић, даје у време конгреса, јер би тада
присуствовао већи број људи, али то Драгица, мајка покојне девојчице, није прихватила. Тако је Бошко
Радоњић отишао сам у Чикаго. Задржао се само два дана и по повратку ми испричао шта се догађало:
- Другог дана боравка у Чикагу, присуствовао сам ужем састанку наших важних људи.
Изненађен сам. Никола, колико ту нађох дивних антикомуниста, али нема човека који би их
организовао да раде против комуниста. Откако је поп Кајевић отишао у Вашингтон ретко обилази
људе у Илиноису. А и када дође, иде право код оног Панајотовића и највише се са њим бави, а
остале Србе и не види. Сви се жале, али највише Никола Живовић, да поп увек са собом води
Богоја, па се са њим не може насамо причати.
Сваке године сам одлазио на конгрес као делегат, а већ последњих неколико година и као
члан Централне управе СНО-а. Овога пута сам кренуо са Јанком Шијачким, старијим господином
и једним од потпредседника СНО-а. Нашли смо се по договору на аеродрому у Неварку. Авион
је каснио читава три сата, тако да смо се поштено начекали и ми и пријатељи у Чикагу. Уместо
брата Живка Кајевића у Чикагу нас је сачекао Богоје Панајотовић, јер је поп морао да оде на
посао. Авион је сувише каснио. На путу за дом СНО-а, 3909 Вест Норт авенија, Богоје је тврдио
да на конгресу неће бити света као ранијих година, јер су се многи уплашили србовања после
Драгишиног убиства. Пред зградом СНО-а и у сали, међутим, било је мноштво људи, пуно мојих
познаника и пријатеља. Међу првима, срео сам Милета Радовановића. Интересовао се ко ће још
доћи из Њујорка и Вашингтона. Тако Миле помену и попа Стоиљка Кајевића.
- Колико ја знам, он неће доћи на овај конгрес - рекох му, - јер неће да се сретне са неким
нашим људима из Канаде, који желе да открију околности под којима су погинули: Петар Буњевац,
Павле Кљајић и Раде Панић.
- Није Кајче дужан да било коме полаже рачуне - истрчао се Панајотовић. - То су кукавице, јер
само причају. Знам те из Канаде од раније. Кајче је у праву што неће са тим мангупима да разговара.
Опоменуо сам Панајотовића да не назива људе којекаквим именима, јер то не заслужују.
Прекиде ме долазак Николе Живовића, који ме је позвао у оближњи ресторан да видим Радоша
Стевлића. Рекох Милету и Богоју да ћу се брзо вратити, па одох са Живовићем. И Радош Стевлић
ми се жалио на стару емиграцију, на људе ушанчене у Српској народној одбрани, која не дозвољава
млађим снагама да се пробију до врха и да многе ствари решавају на савременији начин. Нисам се
са њим слагао, мада сам и ја уочио ту појаву, јер нисам хтео да подржим подвајање генерација ове
велике српске антикомуни-стичке организације.
Конгрес је почео молитвом, коју је очитао викарни епископ слободне Америчко-канадске
епархије Иринеј Ковачевић, а затим је позвао све делегате да истрају у борби против безбожног и
крвавог комунизма. Присутни су одушевљено прихватили речи и поруку свога епископа. На том
конгресу један од записничара био је Богоје Панајотовић.
У паузи смо изашли да прошетамо. Показао ми је нека споредна врата на згради СНО-а, кроз
која су, по мом мишљењу, могле да уђу неопажено убице Драгише Кашиковића и мале Иванке
Милошевић. Богоје није у то веровао, тврдио је да та врата воде на други спрат зграде, где је
библиотека. Говорећи о томе, дошли смо до питања освете за убијеног Драгишу и Иванку:
- Ако нађем још некога као што сам ја, отићи ћу у Вашингтон, у југословенску Титову амбасаду,
а то је територија комунистичке Југославије и побићу све те комунисте из машингевера!
Богоје Панајотовић ме је пажљиво саслушао. Није ме прекидао, а онда је као у шали
набацио:
- А шта би урадио да којим случајем у амбасади затекнеш и председника Америке?
- Шта бих урадио? Па и њега бих кокнуо. Шта ће председник Америке код комуниста?
По завршетку првог дана конгреса, Радош Стевлић нас је позвао на вечеру. Када су, после
пријатне вечере, отишли Богоје Панајотовић, Животије Савић и Никола Живовић са женом, ја
сам још неко време остао сам у разговрру са Радошем и његовом женом Радом. Та Рада је била
врло скромна, али бистра жена. И поред тога, ја сам се са њом ретко упуштао у разговор. Такав
сам уопште био са женама. Али, ипак, оно што ми је Рада рекла, убрзо се показало као тачно и
трагично за све нас. Много пута касније, кад сам бачен иза решетака, сећао сам се речи ове дивне
Српкиње:
- Каваја, право да ти кажем, ја никада тог Богоја нисам симпатисала. Увек сам сумњала у
његову искреност. Веруј ми, њега никада по ноћи не бих смела пустити у кућу, јер сам увек осећала
да би направио зло мени, или мом Радошу. Не подносим ни попа Стоиљка Кајевића, јер је циник.
Врло је сличан Богоју Панајотовићу.
Слично упозорење ми је дао и Миле Радовановић, који није имао обичај да говори против
попа Кајевића. Тако да сам са тим горким укусом неповерења отишао натраг кући у Патерсон.
Наступило је лето 1978. године. Као да се осећала извесна замореност или апатија у свему.
Расло је неповерење међу нама. Као да је неко плео невидљиве ограде. Поп се и даље налазио у
Вашингтону, јурио је жене, а не комунисте. Ја о њему нисам водио рачуна, а и други су хладнели.
Када је, с времена на време, долазио код Бошка Радоњића причао је само о бизнису. Мени је то
било необично јер сам од првог човека СОПО-а очекивао акцију, само акцију. Уместо тога, Кајевић
је користио сваку прилику да пољуља моја уверења и моје намере:
- Са твојим радом и твојом тактиком нама би већ био крај!
Циљао је на умртвљење праве акције:
- Ја не желим да жртвујем себе и своје људе у једној акцији, коју ти предлажеш. Ти хоћеш директно
да се нападне југословенска амбасада у Вашингтону и конзулати по читавој Америци и Канади.
- Да, попе Кајевићу! Ја сам за ту акцију!
- Ја сам уверен, по мом плану, да ћу надживети те зликовце са дипломатским имунитетом по
Америци и Канади.
Овако опречни ставови, разголићени до краја, навели су Бошка Радоњића да упути примедбу
попу:
- Да сам знао како ће се одигравати ствари, попе, ја са чикашком групом никада не бих
контактирао.
Поп је прешао преко Бошкове примедбе површно, али је тврдио да је остварење нечег крупног
већ на помолу:
Нама ће се пружити прилика да урадимо велику ствар, а да нас не ухвате. Ушао сам у траг
Александру Отовићу, пуковнику Удбе, који је раније био у Вашингтону, сада је у Њујорку. Он би
могао да плати за наше побијене пријатеље...
Осећао сам да је ово ново заваравање са попове стране, али, ипак сам му рекао:
- Ми се, свакако, нећемо видети до Бошкове свадбе. Ти иди у Вашингтон и нешто ради. Када
буде требало ти ме само позови, а ја ћу бити тамо!
Поздравили смо и ја сам отишао у Патерсон. У последње време осећао сам да нека опасност
лебди у ваздуху, па када бих се ноћу враћао кући, увек сам у своје двориште улазио опрезно
и с припремљеним „валтером" у руци. Нисам хтео да ме Удба изненади. Мој пријатељ Бошко
Радоњић, који је пословно добро напредовао, имао је у закупу већ неколико паркиралишта. Решио
је да се напокон ожени једном младом Американком, Карин, из добре фамилије. Свадба је заказана
за 15. јули 1978. године у једном великом хотелу на 48. улици и 10. авенији на Менхетну. Послато
је око 250 позивница широм Америке и Канаде. Када су се људи сместили у хотел. одлучили смо
да највећу собу претворимо у наш „привремени штаб", где ћемо се окупљати и саветовати. У њој
су спавали браћа Кајевићи, Радош Стевлић и професор Војо Стаменић. Бошко Радоњић је дао
налог особљу хотела да храну и пиће носи по свим собама где је било наших људи. Ја сам дошао
другог дана, у суботу, и затекох их да пијуцкају кафу, чај или коњак и разговарају.
Венчање Бошка и Карин одржано је у српској цркви Свети Сава, на 26. улици на Менхетну.
Венчао их је владика Василије Веиновић, уз асистенцију попа Стоиљка Кајевића. У хотелу је
настало велико весеље. Младожења Бошко Радоњић и млада Карен Радоњић били су весели,
и сватови, само сам ја стално осећао неку тескобу. Мисли су ми се често враћале на покојног
Драгишу Кашиковића. Гледајући моје пријатеље веселе и расположене, питао сам се ко је од нас
следећи? Зар се злочинцима Удбе не може стати на пут? Поглед ми паде на Богоја Панајотовића и
дуго сам га посматрао. Он то примети, па ме упита:
- Ти, Каваја, гледаш у мене као да ме не познајеш?
- Не, Богоје, ја те знам и то још од 1971. године, када нас је Драгиша упознао. Али те сада
гледам, јер ми се чини да си се мало променио.
Њега то заинтересова, па продужи са питањима:
- Како то мислиш да сам се променио?
Нисам знао шта да му одговорим, па се задржах на његовом изгледу.
- Тако, Богоје, јер си се офарбао, па немаш више оних седих власи, које си раније имао.
Тако се овај наш разговор завршио, а да није имао ни одређену сумњу ни садржину. У неко
време, пред саму поноћ, пришао ми је поп Стоиљко Кајевић и позвао ме шапатом да неприметно
напустим друштво и дођем у његову собу, где ће бити и остали из нашег друштва. Ту сам затекао све
наше, осим Богоја Панајотовића и Бошка Радоњића. Почели смо и без њих, јер смо знали да ће убрзо
доћи. На састанак посебно позваше Животу Ивковића, кога је хтела да ангажује чикашка група.
- Ти, Ивковићу, познајеш све ове људе овде и уживаш њихово поверење. Ми имамо наш
циљ, што остали сви добро знају, а то је да будемо организовани против комуниста, јер се зато и
налазимо у емиграцији - говорио му је Стоиљко Кајевић.
Ту поп застаде, што искористи Панајотовић да се умеша директним питањем:
- Чуо сам, Ивковићу, да познајеш све ове људе?
- Да, ја их познајем, неке чак и годинама.
- Знаш ли којој организацији припадају?
- Припадају разним антикомунистичким организацијама.
- Јеси ли чуо за тајну антикомунистичку организацију СОПО?
- Јесам Богоје, још у Југославији.
- Ивковићу, ако би ти приступио таквој организацији, да ли би извршавао њена наређења?
- Зашто не, браћо? Ја бих извршавао сва наређења која су уперена против бандита Тита и
комунистичке Југославије.
- То се и тражи.
- Па зато сам и побегао, Богоје, из Југославије, зато што сам био против комунистичке
Југославије.
Богоју ни оваквих одговора није било доста. Ишао је даље:
- А шта би ти радио када би као члан СОПО-а морао да бацаш бомбе на комунистичка
представништва, па и да пуцаш и убијаш?
- Слушај, Богоје Панајотовићу, верујем да бих био много активнији и бољи у том послу од тебе.
Богоје на ово престаде са питањима и одврати кратко:
- То ће време показати, Ивковићу.
Посматрао сам ово препуцавање, али нисам могао да схватим чему толики детаљи и
прецизирање. Човек је био први пут у нашој организацији. Нисам могао да дозволим сумњи да
се разгара у мени. Панајотовић је био човек који је уживао поверење покојног Андре Лончарића,
а кога је Андра препоручио Драгиши Кашиковићу и попу Стоиљку Кајевићу. А Панајотовић је, у
међувремену, истицањем успео да уђе у највише тело СНО-а у Чикагу. Сумња није успевала да
ухвати корен.
Реч је затим узео поп Стоиљко Кајевић и мало је дуже говорио о ситуацији у свету и
Југославији, а затим истицао потребу повезивања са људима у земљи, као и интензивно повећање
слања пропагандног материјала у Југославију. Професор Војо Стаменић је, с друге стране, истицао
да не верује многим водећим личностима у емиграцији, а ни онима који сарађују са ФБИ-јем,
јер ова америчка тајна служба даје податке о емигрантима које интересује комунистички режим
у Југославији. Говорио је затим и Милутин Танасијевић, који је подвукао потребу упознавања
америчке јавности, а нарочито конгресмена и сенатора са ситуацијом у Југославији и крвавим
методама Титове Удбе.
Поп Стоиљко Кајевић, као лидер СОПО-а, био је последњи говорник. Нагласио је потребу
за остваривањем финансијских средстава, јер би се тако најефикасније појачала борба против
комуниста. У том случају инсистирао је на својој старој идеји, на отварању некаквог локала
у Вашингтону, у чему је трабало да помаже Бошко Радоњић. Део пара би обезбедили попови
родитељи, који су отишли у Македонију да продају своју имовину. Бошко је обећао половину
средстава, али је на томе остало. Тако се тај тајни састанак и завршио.
Имао сам тада неке знаке који су предсказивали несрећу, а година 1978. показала је да је то
тачно. У почетку те године, тачно 14. јануара, док сам у једном њујоршком хотелу чекао Бошка
Радоњића, добијем од моје жене Лене телефонску вест да је кућа мога побратима Ђорђија Граховца
прошле но-ћи дигнута у ваздух, али да нико није погинуо.
Лена ми рече да ме је Ђорђија звао од своје сестре и да обавезно треба да му се јавим.
Обавестио сам Радоњића и Бошко је дојурио за неколико минута, па смо обојица позвали Ђорђија.
Одмах сам му рекао да крећемо за Норт Лајм, да га видимо. Већ око десет сати увече били смо у
дворишту, где се некад налазила кућа Ђорђија Граховца. Мада смо дошли да чујемо детаље, ипак
нисмо ништа ново могли чути, јер је Ђорђија у време диверзије са целом породицом био на дочеку
православне Нове године у Јангстауну, где је била српска црква.
- Вест сам прво дознао од полиције. Одмах сам дошао да видим шта је било. Експлозија је
била страховита, чула се две миље одавде, а комади цигле и грађе летели су преко пута број 80. Ви
знате да сам ја био колекционар пушака, шмајсера и пиштоља са разним кали-брима и наменама.
Све је то пропало! Остало ми је само оно што обично носим у пртљагу својих кола, неколико
пиштоља и пушака.
Касно увече и ТВ је на вестима коментарисала дизање у ваздух Ђорђијине куће, али без
икаквих појединости о евентуалним починиоцима.
Сви смо ми знали да кућу нису минирали комунисти већ елитне трупе антитерористичке
јединице САД. Наиме, Ђорђије Граховац је био Американац српског порекла. Рођен је у Јангстауну,
али га је рат 1941. затекао у земљи порекла, Херцеговини, код мајке Ане и сестре Соње. Ту је
постао четник. После рата вратили су се у Америку и придружили оцу и брату. Када је мобилисан
као Американац био је после Корејског рата резервни пуковник САД. А биран је и два пута за
главног шерифа у Јангстауну.
На имању Ђорђија Граховца налазио се камп за обуку чланова СОПО-а. Ту сам ја некада
тренирао по тридесет српских националиста а и Американаца. ФБИ и Тајна полиција су то знали.
Како је Ђорђија имао два вучјака. од којих нико није могао да уђе на имање, антитерористичка
бригада САД је пројектилима из даљине уништила његову кућу. Том акцијом Тајна полиција САД
уништила је камп СОПО-а.
Због снега и невремена, остали смо два дана код Ђорђијевог брата, па смо кренули назад у
Њујорк. Због тешкоћа на путу са снегом и снежном олујом, једва смо успели да се пробијемо кроз
огромну државу Пенсилванију. Кад, коначно, стигосмо у Патерсон, најрадосније ме је дочекала
моја најмлађа ћерка Тамара.
- Никола! - тако ме је увек звала по имену - ја сам стално пратила вести на радију и гледала
телевизију због тебе. Видела сам сударе аутомобила на путу, али сам била сигурна у мог Николу,
да му се ништа неће десити.
Она ми је увек тако говорила јер је видела да њен отац Каваја има много непријатеља, па чак
и више него што и он сам зна. Али, то дете је осећало, а и ја сам знао, да ми они не могу ништа,
све док се не нађе Јудин син, издајник...
ИЗДАЈА
Не прокажи!
Знаш ли како проказан човек изгл еда?
Најсличнији је губавцу,
То је црна овиа и бјела врана.
Од њега бјежи и његов пород и народ.
Његово добро јутро и руку нико неће,
Из његове кутије сам он пуши,
Путем којим иде никог не срета...
Јеврем Брковић
Почело је једног уторка, новембра 1978. године. Све је било као и обично. Отишао сам на
посао и вратио се као и увек. Моја жена Лена ме је дочекала и поставила вечеру. После вечере,
реших да посетим Американца Боба јер сам хтео да видим има ли шта од оружја које је мени
потребно. Он је био стари ратник и пасионирани колекционар пушака и пиштоља из Другог
светског рата. Имао је добру особину да када нешто од тога прода, никада не пита зашто и коме
треба. Знали смо се годинама и у нашим пословима никада није било проблема. Рекох Лени да бих
хтео мало да прошетам. Она то једва дочека, па се колима упутисмо према месту где је живео Боб.
Лена тог Американца није знала, о њему никада нисам говорио. Са уличног телефона позвао сам
Боба. Био је код куће и за неколико минута био сам код њега у стану. Стари Боб. расположен, као
и увек, показао ми је један немачки „валтер", калибра 9 мм, који сам одмах купио за 400 долара, а
три машингевера сам капарисао са 100 долара.
Лена и ја смо се вратили кући, нешто пре десет сати увече. Сачекала нас је Тамара, која ми
рече да је дошао поп Стоиљко Кајевић. Његовим колима, неке жуте боје. за која ми он рече да су од
његовог брата, упутисмо се у „Плазу", код Италијана, где смо се и раније састајали. Пушили смо,
мада ја нисам био никакав пушач, и разговарали. Попова прича је била јако занимљива:
- Долазим из Чикага где сам видео све наше, а посебно сам се задржао са Богојем Панајотовићем.
Направили смо план. Прослава комунистичког Дана Републике 29. новембра биће крвава. Наш
Драгиша и наша Иванка биће освећени.
- Како то намеравате да урадите, попе?
- Ево како! Каваја, ти знаш да комунисти сваке године свечано прослављају свој празник 29.
новембар.Ове годи-не у Генералном конзулату спремају нешто посебно. Биће око 500 званица.
Све сами партијци, удбаши и њихови пријатељи. Једном речју, права комуна. До тог времена има
нешто више од недељу дана. Довољно да им Богоје, који одлично познаје зграду и место, постави
паклену машину. Богоје ће исећи дрвени зид и поставити темпирани механизам испод степеница,
које су само два метра удаљене од почасног стола Титових представника. Тај дрвени зид опет ће
бити враћен на место, које је ионако скровито и све ће се одиграти по плану и у највећој тајности.
Био сам изненађен и запањен, колико самим планом, толико и намераваном акцијом Богоја
Панајотовића. Тај човек одувек је био повучен и није показивао никакву жељу ни за нешто слично
овоме. Нисам му никад потпуно веровао и сматрао сам да је страшљив и сумњив. Све то рекох и
попу и још додадох:
- Више пута сам ти рекао да ја за такве акције нисам. Ту могу да погину и потпуно невини
људи, као што су Американци. Пре бих дао свој живот, него да настрада држављанин ове земље
јер би нас после тога ФБИ и Тајна служба растргли.
Поп је био разочаран и љут. Предложио ми је да позовемо Бошка Радоњића из Њујорка. И са тим
се нисам сложио. За дивно чудо, Бошка је лако добио и овај му обећа да ће одмах кренути колима.
Кад је стигао, Кајевић је објашњавао Бошку како је то посао за њега и Богоја. А да ми само треба да
се сложимо и набавимо права и ефикасна средства. Тврдио је да ће група из Чикага да изведе једну
паралелну акцију и да ће све да успе преко очекивања. Бошко је тражио још једног човека из Чикага.
Као и увек, широк у солидарисању са пријатељима којима верује, Радоњић стаде на страну попа:
- Каваја, видиш да је поп Кајевић директно узео одговорност за акцију на себе. Ми му
морамо веровати. Дошао је са циљем да му се технички помогне и ништа више, па нека раде
како знају и умеју.
Видео сам да нисам могао да одбраним свој став, а знао сам да сам у праву. Хтео сам то да
нагласим:
- Моје је да вам кажем да од тога неће бити ништа. Бојим се да поново неко не настрада,
као што се десило и код нас и код Хрвата. А ти попе, када си се прихватио тог посла са Богојем
Панајотовићем, радите шта знате. Ја не желим да будем камиказа!
Било је три сата по поноћи када смо напустили „Плазу" и пошли мојој кући, јер Бошко није
хтео у ово касно доба да се враћа у Њујорк. Преспавали су обојица код мене. Лену сам затекао у
кухињи покуњене главе. Раније је нисам виђао такву. Упитах је зашто не спава.
- Никола, узбуђена сам јер ми се чини да ће се догодити неко зло. Не знам какво зло, али ће
се догодити!
Кад је свануло, спремио сам се за посао, па сам отишао да пробудим попа и да се договоримо
за данашњи дан. Увече смо кренули у Њујорк код Бошка Радоњића. На његовом паркиралишту
затекли смо и Мому Петровића, Димитрија Тртовића, Живорада Алексића и Мишу Минића. Био
је Митровдан. Пописмо по коју и поп и ја, па Бошковим „кадилаком" кренусмо до места где је
требало да узмем оружје и експлозив. Успут Бошко остаде на једном од његових паркиралишта, да
изврши контролу и сачека нас. Поп је и даље возио по мом упутству. Кад смо стигли оставих га да
ме сачека и упозори сиреном ако затреба. Ушао сам кроз један отвор и, у потпуном мраку, сложио
арсенал у торбу. Кад изађох, попа нигде није било. Као да се истопио. Пошао сам насумице лево
низ улицу и нађох га тек после неких 200 метара.
- Што си ме оставио самог? Шта би било да је неко наишао? Ти си осигурао себе, па те брига
што други може да изгуби главу.
- Каваја, ја сам одавде могао да контролишем све што се догађа око тебе.
Није било ни време ни место да се расправљам са њим, али у себи закључих како све иде
против моје савести и воље. Поп је мрмљао да ће све бити добро и да се не љутим, па ми затражи
торбу пуну пластичног експлозива С-4 да је носи. Дадох му је па се упутисмо на паркиралиште
Бошка Радоњића. Нађосмо га у разговору са његовим радником. Посао је био завршен, па сва
тројица продужисмо до Мише Минића на славу.
Док смо се частили Бошко се сети да је данас слава и нашем Николи Живовићу у Чикагу.
Позвали смо га телефоном да му честитамо. Живовић се похвалио Бошку да има преко педесет
гостију, а међу њима и кума Богоја Панајотовића, ког је он венчао и крстио му двоје деце. По
завршеном разговору, причали смо о Николиној богатој слави, кад се поп Кајевић умеша:
- Добро славе ови у Чикагу, али ће још боље славити кад комунисти за који дан настрадају!
Нико не стиже да нешто каже на ову попову упадицу, јер се Миша Минић појавио са једним
малим револвером, можда најмањим којег сам до тада видео, а кроз моје руке је прошло на хиљаде
револвера. Био је то неки старији модел за жене, па се он на рачун тога шалио, а ми се смејали.
Тражио је од мене да му набавим муницију за њега, а ја сам обећао, не мислећи ништа. Тада се
умеша поп, узе тај „колт" и стави га у џеп, са напоменом да је то сада његово. Миша се противио
неко време, али попусти кад му поп обећа да ће наћи нешто убитачније за њега. Бошко и ја смо
наваљивали на попа да револвер врати назад, али он се бранио да тако мали „колт" никада до сада
није видео и да ће да га задржи за успомену. На крају дигосмо руке од свега и решисмо да кренемо.
За време вожње Бошко ми је рекао да је проверио број оних кола која су кружила око моје куће, и
да су та кола у то време била изнајмљена.
- Ја мислим, Каваја, да су у тим колима били агенти Удбе. Води рачуна, јер ти праве клопку.
То сам ти ја више пута рекао, а и имам тачна обавештења да смерају на сваки начин да те убију -
упозорио ме је Бошко Радоњић.
- Свашта може да буде, Бошко. Ја се Удбе чувам! Да сам ја видео те титовце, живи ми не би
умакли. Никада нисам могао да помислим да ћу у слободној Америци да доживим да ме Удба
прати и да гледам иза којег ћошка ће ме дочекати рафали од неког њиховог бандита.
Приметих да Бошко не вози према 8. авенији већ се упутио према свом паркиралишту на 11.
авенији у 59. улици. Журио сам кући и имао сам разлога за то. Али, Бошко се правдао да хоће
само да провери стање на главном паркиралишту, па да ме онда одвезе на аутобуску станицу. У
тако доста лошем расположењу, довезли смо се са њима до тог паркиралишта. Било је 9 сати и 30
минута увече. Бошко је изашао из кола да провери да ли су врата на канцеларији затворена. Поп и
ја смо остали у колима. Кајевић на предњем, а ја на задњем седишту. Бошко Радоњић је отворио
гаражу и моју торбу са експлозивом ставио у нека туђа кола. Гледали смо како закључава гаражу
на 59. улици и празних руку се враћа према колима. Када је хтео да уђе, из сенки уличних углова,
навалише људи према њему и нама, са шмајсерима и пиштољима упереним у нас. Попа су намах
извукли са седишта. Мени су наредили да изађем напоље. Циљали су ми у главу и прса.
Било је доста мрачно. Улица је имала слабо осветљење. Била је забачена и непрометна. Прва мисао
ми је била: мафија. Горко пожалих што нисам понео мој „валтер". Неколико њих бих смлатио одмах,
а са мном нека буде шта буде. Лакну ми када сам чуо да су из ФБИ-ја, јер агенти тајне полиције, ипак,
делују у оквиру закона. Било их је тридесетак у заседи. Одмах су нас претресли и ставили лисице на
руке. Бошко препознаде међу њима свог пријатеља Лајеца. Били су дрски, али се по њима видело и да
су уплашени. Четворица агената су детаљно претресали аутомобил. Нису пронашли експлозив код нас.
Ми смо се одлично држали. Чак смо и протестовали да овакав поступак личи на поступак
Титове Удбе. Инспектор Лајец је узео кључеве од Бошковог паркиралишта, а мени 42 долара,
колико нађоше код мене. Код попа Кајевића не нађоше ништа, чак ни мали „колт", јер је успео да га
баци, али не и из кола. Када га нађоше агенти ФБИ-ја рекоше да је револвер „вероватно" мој. Ћутао
сам и чекао да поп каже истину, али су и он и Бошко ћутали. Схватио сам да и ја треба да ћутим и
нисам правио питање. Убацише нас сву тројицу у полицијска кола. Био сам у последњем ауту са
четворицом крупних полицајаца. Лисице на рукама су ми биле јако стегнуте. Улазиле су у месо, али
сам ћутао и трпео. Ни један агент ми није личио на припаднике те чувене службе у време Едгара
Хувере, њиховог познатог директора. Ово су били неки јадници и чупавци, у фармеркама са брадама
и дугим косама. Почех гласно да се смејем. Један поред мене ме упита шта се десило. Рекох му:
- Ви мс подсећате на дрипце и битанге, а не на агенте ФБИ-ја.
- Ти ћеш нас упамтити!
Којешта! - скресах му у лице. - Ти си мали да би могао мене да застрашиш.
Када смо дошли на 3. авенију у 69. улици, где м је била канцеларија, сјатише се те бедне
кукавице око нас, ликујући што су ухватили три српска националиста, али без оружја. Појавили су
се и новинари са фотоапаратима, пред којима су се полицајци прсили као да су ухватили највеће
непријатеље Америке. Одвели су ме у собу за саслушање. Нисам могао да задржим презир који сам
осећао. То се видело из мог држања и очију. Један то примети и упита зашто их ја тако гледам.
- Право да вам кажем, из вашег држања не могу да закључим ко сте и шта сте.
- Па ми смо Американци. Ја сам мађарског, а он је кинеског порекла, али ово је ФБИ.
- Не могу да верујем, после овог вашег понашања, док вам не видим легитимације.
Пред мене је сео један млад, уљудно подшишан човек:
- У колима у којима сте ви ухапшени, није нађено ништа осим оног вашег малог револвера.
Дакле, господине Каваја, где је експлозив?
Погледах мирно Мађара, па му смирено рекох:
- Што се тиче експлозива. ја га немам и нећу о томе да говорим.
Они други, који су се мотали по соби, дочекаше те моје речи са дреком.
- Ти ћеш да говориш! Ти ћеш све да кажеш! Пропеваћеш!
Један дугоноги, који ми је сиктао скоро у уво, беше најзгоднији да му подвикнем. Нагло
устадох са столице и пред самим његовим лицем грмнух најјачим гласом који сам имао:
- Знаш ли ти са ким говориш? Ја боље познајем систем ислеђивања него ти, бедо једна. Ти
пред собом имаш човека који је рођени војник, а који је у животу много тога прошао. Ја теби да
кажем где је експлозив?
Тако сам викао да су ме чули и Бошко Радоњић и поп Стоиљко Кајевић у другим просторијама,
а чиновници из оближњих канцеларија почеше да долазе и да ме загледају. Ја нисам на то обраћао
пажњу, већ се окретох ка Мађару:
- Желео бих да телефонирам мом адвокату и жени.
Погледао ме је и рекао да иде да пита свог шефа. За минут-два се вратио и саопштио ми да
има налог да прво изврши саслушавање. Ја сам и даље одбијао да било шта кажем. Бесмислено
натезање прекиде инспектор Лајец, који је уљудно затражио да потпишем решење о лишавању
слободе. Одбио сам, мада сам знао да је то пука формалност. Том приликом сам опет повисио глас.
Тада се из неке оближње собе, чија су врата била одшкринута, јавио поп Кајевић:
- Каваја, немој да се свађаш са њима. Они су добри људи и нису они за ово криви.
Ја једва дочеках ову попову упадицу, па поново повисих глас:
- Ако су ти добри, ти их, Кајевићу, води кући. Због ових „добрих људи" и тебе, ја најебах.
Је ли ти јасно?!
За време наших довикивања сви су ћутали, што је очигледно било удешено. Поп је и даље
из те собе довикивао којештарије, да би утицао на мене, али ја на то нисам обраћао пажњу.
Иследник Мађар покуша да настави испитивање о експлозиву, али ја сам и даље одбијао о томе
да говорим, док ми не омогуће да говорим са женом и адвокатом. Затражио сам да говорим
са шефом ФБИ-ја. Мађар се сложи и за неколико минута појави се тај господин Кинез. Сео је
преко пута мене и добро се погледасмо. Дошло ми је да се насмејем.
- Јесте ли спремни, господо, да чујете нешто о експлозиву?
Кинез моје питање једва дочека, климну ми потврдно главом и погледа по својима, а они се
спремише да пишу. Ја наставих:
- Да бисте дошли најпре до тог експлозива, узмите прво број аутопута 3, од Њујорка до Њу
Џерсија, а онда окрените лево према Форт Диксу. Када дођете ту, свратите у амерички војни центар
за обуку регрута, али будите пажљиви да вас нико не види. Најбоље је да дођете ноћу и прикрадете
се магацину у ком се налази експлозив. Ако вам то успе онда узмите неколико сандука.
Застадох да их посматрам, али су и они мене посматрали. Нису више писали, а један од њих
у пуној тишини рече:
- Па, он нас прави будалама.
Кинез устаде, стави наочаре и обрати се својима:
- Ви од овог човека ништа не можете да дознате. Њему је свеједно да ли је затворен или на
слободи.
Не говорећи ништа више, он изађе из собе. Неки одоше за њим. Ови који остадоше претили
су ми дугогодишњим робијама и тешким затворима. Ја им нисам остајао дужан. Говорио сам им
шта ми је падало на памет. Знао сам да је потрага ФБИ-ја за експлозивом уродила плодом, нашли
су експлозив, али у туђим колима и без наших отисака прстију.
Тада ми Мађар, са још четворицом, веза руке, али напред, и поведе ме ка излазу. Новинари и
фоторепортери су још увек били ту. Људи из ФБИ-ја су се опет прсили и позирали. постављајући
се поред мене, а затим ме уведоше у кола.
После дуже вожње стигли смо до њиховог затвора који је носио скраћеницу МСС. Ту су
од мене узели све и најситније податке из мог живота. Добио сам и затвореничко одело. Када је
све било готово зора се забелела иза решетака. Био сам страшно нервозан због овог инцидента.
Разговор са Бошком и Стоиљком се брзо претворио у свађу. Поп је као папагај понављао да је то
све забуна, док је Бошко озбиљно замишљен тврдио да је посреди издаја Богоја Панајотовића.
Кајевић је бранио Панајотовића, а оптуживао Радоша Стевлића и Николу Живовића као могуће
достављаче.
Тад му Бошко Радоњић скреса у лице:
- Имаш право, попе, није само Богоје у ово умешан! И ти си са њим. Толико дувате у исту
тикву да се не зна где он почиње а ти настављаш и обратно.
Бошко се покри ћебетом по глави да би прекинуо разговор са попом. Ја сам лежао и мислио
како нам се догодило ово хапшење. Био сам сигуран да је повезано са поповим планом акције
напа-да на југословенски конзулат у Чикагу. Поп као да је осећао шта мислим рече:
- Каваја, мени су прошле ноћи, када сам ноћио код тебе, на столу у соби остали неки фитиљи
и цртежи.
Ја се тргох.
- Зашто, попе, стално нешто потураш? Прво онај мали револвер, сад цртежи! Шта ћу сада с
тим? Да си ми раније рекао јавио бих Лени да унушти те твоје планове пре доласка инспектора
ФБИ-ја, који ће сигурно претресати моју кућу.
Поп није био свестан тежине ситуације у коју ме је увалио, само је понављао:
- Извини, Каваја, што се тако морало десити...
Устао сам. Није постојала никаква могућност да телефонирам Лени. По некој устаљеној
пракси, која је владала у овом затвору, могао сам да телефонирам у Њу Џерси тек сутра после
два сата после подне, јер је то друга држава. Кратак и растрзан сан ухватио ме је тек у зору.
У затвору ФБИ-ја
Сутрадан, око 10 сати ујутро, агенти ФБИ-ја су дошли по нас тројицу и одвели нас на 15.
спрат. Тамо нам дадоше да обучемо своја одела, па нас одведоше на суд. Све се свело на поновно
узимање отисака прстију и фотографисање. Ту су нам пришли неки цивили, два мушкарца и једна
жена, представници Права за заштиту грађана, који су дошли да разговарају са нама. Поп Кајевић
ми рече да не треба да их одбијамо. Али, још увек смо били везани, зато сам одбио да разговарам
са двојицом људи, који су ми се представили као службеници ФБИ-ја. Један од њих је инсистирао:
- Зашто, господине Каваја, нећете да разговарате са нама?
- Зато што ја са вама нисам хтео да говорим још док сам био на слободи, а сада овако везан
још мање.
Као да су то и очекивали, па наредише пратиоцу да ме затвори у зграду МСС затвора. Неко од
затвореника ми је дотурио дневну штампу, па сам у њој нашао и чланак о нама. Новинари су писали
да је Федерални истражни биро открио и ухапсио групу од шест српских националиста у Чикагу
и Њујорку. У Чикагу су још 22. новембра затворени Никола Живовић, Радош Стевлић и Животије
Савић. Све сам ово одмах испричао Радоњићу, када се појавио у затворској соби. Бошко је успео
да телефонира својој жени и пријатељима и да провери вест из новина о хапшењу у Чикагу. Све
је било тачно, само о Богоју Панајотовићу није било ни речи. Био је на слободи заједно са попом
Живком Кајевићем. Преко телефона је тврдио Бошковој жени, а она нам је пренела, да Живко
ништа не зна и да он нема никакве везе с тим. Ово је његов брат поп Стоиљко Кајевић прихватио
као тачно, па је бранио и брата, али и Богоја.
Ја сам тек увече дошао на ред да телефонирам Лени. Била је очајна.
- Никола, ФБИ је данас претресао нашу кућу. Направили су лом. Били су јако дрски. Када се
будемо видели све ћу ти испричати.
Умиривао сам је и храбрио да ће све проћи, да буде у контакту са мојим адвокатом Дејаном
Брашићем. Тако су моја жена и деца искусили у мом одсуству сву грубост ФБИ-ја.
После два дана затишја, процес је настављен. Одвели су нас пред државног тужиоца. То је
био човек од својих 45 година, мршав као трска и плав, са равном косом. Тражио је име и број
телефона мог адвоката Дејана Брашића. Разговарао је неко време са њим, а и мени дао везу. Дејан
ми рече да долази за пола сата, а да дотле не дајем никакве изјаве.
Судија, пред кога нас изведоше везане, тек пре подне, био је средовечан човек. Пред њим су
били државни тужилац и наши адвокати. Тада смо од тужиоца први пут чули да тужилац располаже
са 65 магнетофонских трака снимака наших тајних разговора и да је то крунски доказ против нас.
Наши адвокати су тражили да будемо пуштени да се под кауцијом бранимо са слободе. Судија је
пристао, али је затражио огромне суме: за Бошка Радоњића 200 хиљада долара, за попа Стоиљка
Кајевића 100 хиљада долара, а за мене 50 хиљада долара у готовом. Нико од нас није имао тај
новац. То смо рекли нашим браниоцима, а они нам одговорише да ће настојати да смање износе
кауције приликом другог извођења на суд.
Бошку Радоњићу су затвор и суђење јако тешко пали јер је био одвојен од своје жене, која је била
пред порођајем, а и од бизниса. Стоиљко Кајевић се није много секирао, јер је он живео од поповске
плате. Само се стално чудио откуда тужиоцу 65 магнетофонских трака и није му било јасно где су
шпијуни ФБИ-ја то могли да сниме. Дружио се наоколо са другим затвореницима, криминалцима,
којима је кроз разговор доказивао своју невиност. Ја сам се повукао у себе и листао новине.
О нама је писано сваког дана, са све више појединости. Тврдило се да је ухапшена група
српских командоса за последњих петнаест година извршила тешка дела против југословенских
представништава на територији Америке и Канаде. Затим, да је агентима ФБИ-ја пошло за руком
да открију српску тајну организацију, „која себе назива СОПО". Цитирана је и европска штампа,
која је давала изводе из Титове штампе. Тај комунистички диктатор нас је називао издајницима,
фашистима, терористима и убицама недужних људи!!
С друге стране, пак, новине из државе Њу Џерси су писале о претресу моје куће. Новинари
су написали да је претрес вршен од 7 сати ујутро до 6 и 30 минута увече и да је у тој акцији
учествовало двадесет и четири припадника ФБИ-ја, локалне полиције и чак америчке војске.
Тврдили су да је код мене нађено девет пиштоља, један машингевер и неколико хиљада метака,
као и алат за прављење експлозива и мина. Коментарисало се да сам ја српски командос, стручњак
за експлозив, а полиција је хваљена што је „спречила моју даљу терористичку делатност".
Друго појављивање на суду је било слично првом. Судија је био други човек, који нам је
рекао да тужилац има свог сведока против нас. Суђење је било јавно, па је у публици било доста
Срба из Њујорка, Бошкова и моја жена, али мало наших пријатеља. Први сведок оптужбе био је
неки Давенпорт, агент ФБИ-ја, који је тврдио да нас све познаје, а посебно Стоиљка Кајевића,
јер му је и у кућу долазио. Тада је и Давенпорт изјавио да ФБИ, односно држава, располаже
са 65 магнетофонских трака и доказима да смо умешани у кривична дела тероризма против
комунистичке Југославије и безбедности САД. Налог за наше хапшење издао је ФБИ преко суда
државе Илиноис, која је и тражила наше изручивање ради одржавања главног претреса у Чикагу.
Дејан Брашић је погледао тај налог и предложио суду да се наше изручење одложи. У паузи
суђења разговарали смо са адвокатима. Брашић је питао мене и попа да ли уопште познајемо тог
Давенпорта. Ја га заиста нисам знао, а и Кајевић рече исто. Кад је процес настављен, Стоиљко
Кајевић је агенту ФБИ-ја гласно рекао да лаже. Срби из публике су добацивали Давенпорту и
питали га зашто лаже. Судија их је упозоравао да ћуте. Лена ми је рукама давала знак да је то био
онај човек који је био у колима када је стражарио испред наше куће. Дотурила ми је цедуљицу
на којој је писало да је Давенпорт пратио попа Кајевића када је последњи пут долазио код нас у
Патерсон. Лена је записала број његовог аутомобила, па је адвокат Брашић провером утврдио да
ауто припада ФБИ-ју. А ми смо били убеђени да нас то Удба прати.
Намах ми је постало јасно да је тајна полиција ФБИ-ја Кајевића пратила у стопу још из Чикага,
па преко Вашингтона, Њујорка и Патерсона, а да то тај чувени вођа СОПО-а и српски командос
није ни приметио. Док се судница празнила, агент Давенпорт прође поред нас и неприметно руком
даде попу знак. То примети и Бошко, па смешкајући се добаци попу:
- Стоиљко, видим како се вас двојица не знате.
Али ни поп се није дао збунити и процеди кроз зубе:
- Заправо. Бошко, ја баш нисам сигуран да се не познајемо.
Бошкови пријатељи и његови радници на паркиралиштима чинили су све да скупе што више
новца, како би положили кауцији да би Радоњић могао да се брани са слободе. Једног дана наш
пријатељ и Бошков кум, Иван Лазаревић, пустио је глас да је спреман да помогне Бошку Радоњићу
са 63 хиљаде долара. То је Лазаревић обећао Бошковим пријатељима на једном паркиралишту.
Радоњић је био задовољан јер би тај новац и оно што су Бошкови пријатељи скупили био довољан
да га адвокат извуче напоље. За мене је то била само илузија у коју је могао да поверује Бошко
Радоњић, али не и ја.
Једне вечери ми смо у затвору добили посету. Дошли су ми Лена и Тамара са још десетак
пријатеља. У затвору у Њујорку, сваки затвореник има право на три посете недељно, а у тим
посетама може бити и више лица, а да се број посета не смањује. Разговарали смо, углавном о
могућности да се бранимо са слободе. Отворено сам рекао да ја немам новац, али да немам ни
пријатеље који би скупили толики новац за мене. Ћутали су, а Лена то искористи, па ми једва
чујним гласом добаци:
- Е, мој Никола, за сваког си био бољи, него за своју жену и троје малолетне деце.
- Шта могу, Лено? Нисам крив што ме је Бог таквог створио. Веруј ми, Бог не заборавља
овакве људе као што сам ја.
Те вечери је договорено да кум Иван Лазаревић и Бошкови радници идућег јутра донесу
обећане паре. Накупила се тако сума од 108 хиљада долара. Али, следећег јутра кума Ивана
Лазаревића није било у суду. Није дошао ни послеподне, ни увече. Звали су га кући, али се нико
није јављао. Бошко је покушавао више пута да му телефонира. Све је било узалуд. Онда је Бошко
Радоњић послао Мому Петровића и Димитрија Тртовића, Ивановој кући. Пред кумовим вратима
Мома и Димитрије гласно су викнули:
- Иване Лазаревићу! Иване Лазаревићу у кући си!
Тако су му ставили до знања да су га видели и да знају да их избегава.
Бошкова нада после овога потпуно је спласла јер је увидео да је Иван све лагао, али и све
лукаво замислио. Разлог? То само он зна, ми смо само могли да наслућујемо...
-------------------------------------------- ХВАЛИ СТРАНА
смо један по један, тако да је поп Стоиљко Кајевић као вођа СОПО-а пошао први, али са
колебањем. За њим сам пошао ја, а затим и остали. Дворана је била скоро пуна Срба и Српкиња.
Застадох мало, окренух се мом народу и онда га поздравих:
- Помоз' Бог, браћо Срби! Следио је одговор:
- Бог вам помогао!
Узбуђење је струјало међу тим људима, од којих сам већину познавао. Нама се на оптуженичкој
клупи придружио и Радош Стевлић, али у цивилном оделу, јер је долазио са слободе. Док су се
адвокати договарали са судијом и државним тужиоцем, посматрао сам судију у црној одори, амерички
грб на зиду и више њега исписане речи: „Ми верујемо у Бога". Све се само формално разликовало
од оних судница у којима су ми пре двадесет и три године судили у Југославији у име Комунистичке
партије и Јосипа Броза Тита. Суштина је била иста. Судили су ми и тамо, као и овде, зато што сам
се борио против комунизма, а за слободу мога српског народа. Наши адвокати нису тако мислили,
нити су заснивали своју одбрану на тези о антикомунизму. Суд је, пошто нас је похватао и окривио,
сада хтео да нас уз велике новчане гаранције пусти на слободу до изрицања казне. Кауције су биле
огромне, Срби нису имали те паре или нису хтели да их дају за нас, па нисмо отишли привремено
на слободу. Тужиоци су високе кауције објашњавали могућим великим казнама које су нас чекале.
После краћег већања, стражари су нас вратили у велику собу на 19. спрату. Од тог дана били
смо заједно дању, једино су нас раздвајали увече, када су нас пребројавали и слали у своје ћелије.
Свако крило тог спрата је имало телевизоре, а свака соба радио. Храна је била прилично добра, а
поступак према нама коректан. Стражари су знали да ми нисмо криминалци. Кад су нам адвокати
јавили да је судија свима умањио кауцију, Радош Стевлић се потрудио да изађемо на слободу. Први је
изашао Животије Савић, јер је за њега његова сестра заложила кућу. За Николу Живовића гаранцију
је дао његов брат Тома, заједно са његовим кумовима. У затвору смо опет остали сами нас тројица:
поп Стоиљко Кајевић, Бошко Радоњић и ја. За нас се заузимао Миле Радовановић, власник великог
ресторана „Миомир Сербиан клуб", који је био спреман да уложи своју имовину за кауцију, али је
тешко долазио до докумената. Придружио му се Жика Ивковић, који је уложио своју кућу за мене, јер
је знао да немам новац. У овој тешкој ситуацији по чланове СОПО-а чувени четник Влада Зечевић,
мада већ у дубокој старости, основао је Одбор за помоћ затвореним српским националистима.
Некако пред сам излазак Николе Живовића из затвора, Бошко Радоњић је добио вест да му је
жена родила сина. То је потпуно изменило његово расположење, извукао се из депресије, а и ми
смо некако живнули, сматрајући ово добрим знаком наше судбине. А тако је некако и било. Суд
је примао новац за моју кауцију и од Срба из других држава Америке, па сам јавио мојој Лени да
заложи нашу кућу. Она је одмах то и учинила, али уз помоћ Миће Кораћа, зета мог кума Павла
Топаловића. Остало је још да се среди кауција за Бошка Радоњића и попа Кајевића. На томе су
радили Миле Радовановић и Жика Ивковић.
Мој адвокат Дејан Брашић ми је јавио телефоном да ћу пре Нове године бити код куће.
Пуштен сам једно поподне око четири сата. Добио сам своје цивилно одело. Потписао сам под
заклетвом изјаву да ћу се редовно појављивати на суђењу у Чикагу. Маршал који ме је спроводио
по канцеларијама био је пореклом Пољак. Видевши да немам новац, јер је мојих 40 долара
остало у Њујорку, понудио ми је неколико долара на зајам. Пољак је то чинио као човек који мрзи
комунисте, те ја узех те доларе. Напољу је био снег, дувао је хладан ветар. Испред затвора чекао
ме је у колима Радош Стевлић.
Уместо ка његовој кући, кренули смо ка згради ФБИ-ја, где сам инспекторима морао, по
наређењу судије, да се јављам сваког дана све док се суђење не заврши. Ту у згради ФБИ-ја срели
смо Николу Живовића, који нас је наговорио да прво идемо код њега, јер је његова жена Јелица
спремила добру вечеру. Она је била радосна што сам и ја изашао на слободу. По одласку Радоша
Стевлића ја сам позвао Лену, те јој рекох да сам пуштен и да ћу доћи кући.
И поред свих пребацивања да је спор и неодлучан, Миле Радовановић је учинио шта је могао,
тако да се појавио на суду са гарантним папирима за Бошка Радоњића. Са њим су били Радош
Стевлић и адвокат Мајкл Монико. Бошку је требало још пет хиљада долара и ја му потписах ту
суму у вредности моје куће. Тако су се стекли сви услови да Бошко Радоњић и Стоиљко Кајевић
изађу на слободу. Свратили смо у један ресторан да се договоримо где да проведемо вече. Поп је
био веома расположен и хтео је да идемо на добру вечеру у ресторан код Милета Радовановића.
Радош се није слагао зато што бисмо се дуго задржали, јер смо сутрадан морали рано на састанак
са нашим адвокатима.
Миле нас је у свом ресторану, који је тада био популаран код Американаца, дочекао као своје
најрођеније. Бошко Радоњић и поп Кајевић му се још једном захвалише на учињеној услузи.
После вечере и здравице, почеле су расправе, хтели ми то или не, око трака са нашим тајним
разговорима. Већ се причало да је те траке снимио Богоје Панајотовић. Поп је због тога помињан
као његов најинтимнији пријатељ. Миле Радовановић није могао да издржи Кајевићеву одбрану
Панајотовића, а да му не помене случај из СНО-а, када је Богоја називао шпијуном и агентом Удбе.
- Ти си га онда, попе, узео у заштиту, а твој брат Живко је тада чак и пиштољ вадио на мене.
Ево, обојица сте сада ту, па реците говорим ли истину или не?
Када је разговор достигао врхунац, ми остали нисмо хтели да се мешамо, па је настао неугодан
мук. Ја сам био сигуран да ће поп опет да се позива на мртвог човека:
- У мојим односима са Богојем, увек је било пресудно то што га је свима нама препоручио
покојни Андра Лончарић. А ја у пријатељству са њим не видим ништа чудно. Ако је требало да се
од њега оградимо, то је требало сви да учинимо, па и ти, Миле Радовановићу. Међутим, ми нисмо,
а ти си на њега сумњао још од 1970. године, колико се сећам.
Миле је и сам видео да попова одбрана има основа, па се окренуо логици која је била очигледна:
„да је Андра убијен у Паризу одмах после Богојевог одласка из тог града, па мора да је Богоје
умешан у тај злочин".
- Његова упорност и вештина да нас је шпијунирао снимањем наших разговора за ппоследње
четири године, говори да је био бескрупулозан и препреден. Ми смо и ФБИ и Удбу били подједнако
интересовали, па није искључено да је био двојни агент. Пошто је био умешан у једно убиство,
он је морао да буде врбован и за друго. Тако је он припремио и сигурно учествовао у крвавом
ликвидирању Драгише и мале Иванке. Чињеница је да је приступ код Драгише Кашиковића имао у
свако доба, као његов пријатељ и сарадник, али и као члан Извршне управе СНО-а, јер је познавао
зграду СНО-а у прсте - изложио је своју тезу Миле Радовановић.
Просто затечени овом причом, ми смо сви ућутали.
Идућег дана, после саветовања са судијом и тужиоцима, адвокати су имали краћи састанак са
нама. Обавестили су нас да је суђење заказано за 29. јануар 1979. године, али да ће то они гледати
да одложе, јер је материјал огроман и не може да се простудира до тог датума. Мој адвокат Дејан
Брашић и Живовићев бранилац, Никола Костић из Милвокија, говорили су српски, па смо на
нашем језику поразговарали о нашем положају за предстојеће суђење. У канцеларији адвоката
Мајкла Моника сазнали смо да су нам шансе веома мале да ми добијемо случај јер снимљене
магнетофонске траке терете све нас, тако да државни тужиоци имају материјал да нас све окриве.
Тих магнетофонских трака било је 65 на броју. За адвокате и нас су преснимљене у пет гарнитура.
То је суд коштало пет хиљада долара. Сви снимци наших тајних састанака трајали су тачно 115
сати, али 75 одсто од тога не вреди ништа. Међутим, оних 25 одсто снимака, тврдили су адвокати,
садржали су доказе довољне да нас суд осуди.
Бошков адвокат, Розенберг, је поменуо тада „дил", то јест. погодбу са судом. А то је
значило да ако би ми признали да смо криви пре суђења, одговарали бисмо само за две тачке
кривичног закона, али не бисмо били осуђени на више од пет година. Суд је, наиме, имао
интерес да скрати процес, смањи трошкове суђења, а добије кривце и изрекне казне, такорећи,
по скраћеном поступку. Други адвокати нису се отворено изјашњавали као Розенберг, али нису
били ни против његове тактике. Радило се изгледа о томе да су адвокати намеравали да отежу
случај још неко време, како би направили себи већи рачун. Розенберг је од Радоњића већ
узео 40 хиљада долара. Само је мој адвокат, Дејан Брашић. био неисплаћен, због мог слабог
материјалног положаја. А и били смо пријатељи и Бра-шић у то време на доларе није гледао.
Кум Павле Топаловић
Следећег дана Бошка и мене је Никола Живовић одвезао на аеродром у Чикагу одакле ми
одлетесмо у Њујорк. Покушали смо да се одмах пријавимо у ФБИ, али нас не примише, јер је била
субота. Отишли смо код Бошка у стан. Дирљив је био сусрет између Карин, Бошка и његовог тек
рођеног сина. Мали је личио на оца, што је Бошка веома обрадовало. Да би радост имала још једну
изузетност подсетио сам Бошка да његов син, почевши од оца свог, па преко кума Николе Каваје,
има све саме српске националисте у својти. Бошко ме је задржавао да ноћим код њега, али је и сам
знао да имам породицу која ме чека. Договорили смо се да се чујемо телефоном, јер нисмо смели
да се посећујемо због судске забране напуштања места становања.
Када сам се приближио кући, скоро затрпаној у снегу, видео сам како ми са прозора другог
спрата машу моје ћеркице. Чим сам ушао унутра загрлише ме својим ручицама. Оне старије
заплакаше од радости, а најмлађа. Тамара, није пустила ни сузу. Она је највише личила на свога
оца. Лена ме је чекала у кревету јер је имала грип. Загрлио сам је и пољубио. Гледала ме је као
да не верује да сам, и поред свега, ипак ту. Хтела је да устане да постави вечеру, али ја сам прво
желео, макар летимично, да погледам собе кроз које је прошла рација ФБИ-ја за време претреса
у мом одсуству. Био сам пренеражен нередом који су оставили. Плафони су били одваљени, а у
подруму и тавану све од ствари разбијено. Даске које су сасекли тестером нису вратили на своје
место. Собе су избушили тражећи у зидовима оружје и експлозив. Подови су уништени, јер су и
њих резали. Из спаваће собе је струјао хладан ваздух кроз тај просечени зид. Шта ли су тражили
ти никоговићи? У глави ми се мутило од беса због оваквог поступка. Нисам могао да прежалим
што тада нисам био код куће. Причали би после са ким су имали посла ти „хероји".
Најважније је, ипак, било да смо опет били заједно. Као некада. Татјана, дванаестогодишња
девојчица, примети:
Никола, немој да нас више остављаш саме. Ти си много био по затворима у Југославији,
зашто сада и Америка да те затвара? Шта ће да буде са нама без тебе?
Пошто лрође Божић и Нова 1979. година, решио сам да са Леном посетим нашег кума, доктора
Павла Топаловића. Он је са женом Јаном, мајком и своје две братанице живео доста далеко од
нас, па нам је требало доста времена да се колима кроз снег пробијемо до њега. Али, вредело
је. Кум Паја нас је дочекао срдачно. Било је то наше прво виђење после мог изласка из затвора
под кауцијом, тако да се мој кум Павле заиста радовао што ме види живог и здравог. Причали
смо о породици, о послу, али и ономе што се догађало са шесторицом српских националиста у
последње време. Испричао сам му појединости са суђења, говорио сам му о напорима адвоката
да дођу до „дила", односно погодбе са државом. Коментарисали смо и сумње у издајнички рад
Богоја Панајотовића. Павле Топаловић је хтео да зна да ли смо Панајотовића виђали на суду. Рекао
сам му да смо добили потврде од тужиоца да су магнетофонске траке његове; али да се он није
појављивао на суду јер га припремају за главног сведока. Павле на то примети са горчином у гласу:
- Е. мој куме, шта смо доживели да у овој слободној земљи комунистичка тајна полиција
неометано вршља међу нама. Тај Богоје је вероватно учествовао у убиству Андре Лончарића, а
можда и у ликвидирању Драгише Кашиковића и Иванке Милошевић. Види се, куме Никола, да ми
морамо и у овој срећној и великој Америци да испаштамо од комуниста. Али, верујем да ће, ипак,
једног дана истина да победи, а америчке власти ће увидети да су неправилно поступале према
нама Србима, који смо се у оба светска рата борили на страни слободног демократског света.
Павле Топаловић је још као дете осетио гвоздену руку Удбе на својим леђима. Био је обележен
као дете четника и због тога је побегао из Југославије. О томе ми је једном приликом причао:
„Када је тата одведен у заробљеништво, ми смо са мајком остали у кући, заједно са једном
хрватском и једном јеврејском породицом. Били смо обележени, људи на улици нису смели да нам
се јављају, а камоли да нам пруже неку помоћ. Ја сам ишао у школу и мене власт није дирала, али
се преко мог брата Петра светила нашем оцу Тики у емиграцији. Негде у осмом разреду гимназије
Петар је окривљен да је деловао „против народа и државе", да је „негирао личност друга Тита". Због
тога је избачен из гимназије у Трстенику са доживотном забраном поновног уписа у школу, иако
таква мера тада није ни постојала у законима ФНРЈ. Било је то 1954. године. Многи трстенички
професори су били против овакве казне, али је коначну реч дао Окружни комитет КПЈ, који је
једноставно наредио да се Петар Топаловић заувек избаци из школе.
Мој брат Петар Топаловић је и као војник у Мостару опет оптужен за непријатељску делатност,
али овог пута као амерички шпијун. Био је у истражном затвору седам месеци. Лажни сведоци су
били неки његови другови из војске, који су тврдили да је Петар ширио непријатељску пропаганду
и наговарао их да беже у Америку. Адвокат, који му је на суђењу био додељен, наговарао га је да све
призна како би, наводно, добио мању казну. Петар није имао шта да призна. У затвору су га припадници
Коса тукли, мучили, потурали му слана јела, а затим одбијали да му дају воду. У самици је ослепео,
добио је запаљење бубрега, пишао је крв, а ноге су му отеклс, тако да није могао ни да се креће.
На Дан Републике 1961. године, Петар Топаловић је пуштен из истражног затвора да им не
би умро у самици. Брата смо лечили у Београду, у Прагу, а када је 1966. године добио визу, и у
Њујорку. Мајка је једанаест пута молила Удбу да јој изда пасош да оде код свог мужа, односно мог
оца Тике, који је имао америчко држављанство. Тек дванаеста молба је услишена и она је прва
1965. године отишла за Њујорк, а мој брат годину дана касније. Запослио се као технолог, али је
због нарушеног здравља често био по болницама. Умро је од тог мучења и батина из мостарског
војног затвора 1968. године у Леноксил клиници у Њујорку.
Када је, међутим, мој отац Тика 1963. године приредио демонстрације против Тита у Њујорку,
позвао ме је председник СД „Трстеник", иначе тадашњи начелник Удбе, на разговор. Два сата ме је
убеђивао и на крају натерао да пошаљем оцу телеграм у коме га молим да не прави те демонстрације
јер се може догодити „...да нас више никад не видиш..." Тај телеграм сам лично послао и још лично и
платио у Главној пошти, у Таковској улици. Тамо сам срео још неке своје пријатеље који су ми рекли
да је пола Трстеника натерано да пише Тики Топаловићу и да га моли да откаже демонстрације
против Тита. У то време, пред крај студија, размишљао сам да побегнем из Југославије. Отац ми
је, међутим, послао свог адвоката Роберта Гудмена, који је мене и мог брата од стрица, др Стеву
Топаловића, легално са пасошима и колима преко Италије одвео за Америку. Годину дана пре мене,
у Америку се уселила моја сестра, која је неком у Удби Трстеника дала мито да би добила пасош.
Тек почетком марта 1967. године, када сам добио визу, после двадесет година, породица
Тихомира Топаловића је у Патерсону опет била на окупу. Кроз патњу и бол, кроз чемер и јад, који
сам прошао у животу, схватио сам да је боље људе разумевати и праштати им, него им се светити.
Зато ја желим да помогнем Србији и сваком Србину. То што се мени догодило је данас само ружан
сан. Да бисмо живели заједно ми понешто морамо једни другима опростити или заборавити."
Овим речима је завршио своје казивање др Павле Топаловић. исељеник који је у време новог
рата послао у отаџбину хуманитарну помоћ вредну два милиона долара.
Те ноћи, Лена и ја смо касно стигли кући. Посета куму Павлу Топаловићу и његовој породици
ме је испунила љубављу, надахнула патриотизмом али и испунила трезвеношћу једног младог
српског интелектуалца. Павле је касније имао и неприлика због искреног пријатељства са мном,
али ме никада није заборављао.
Зли људи Америке
Наредних дана сам покушавао да направим ред у мојој кући. Агенти ФБИ-ја су ми растурили
библиотеку са преко 600 књига, претежно војне тематике. Књиге су лежале разбацане свуда по
подруму. То исто су урадили и са мојим механичким алатом за одржавање кућних апарата. Разбили
су неколико мањих челичних кутија, у којима се налазило оружје и неке драгоцене ствари, мада
је моја жена имала кључеве од њих. Одузета је моја ваздухопловна официрска униформа и моја
лична одликовања, док је моја колекција ордена преполовљена. Зато су сва писма на српском
језику, као и сва моја колекција оружја, нестала, 2 сабље и 24 бодежа и 34 немачка ратна ордена,
а уз то и једна мала војна радио-станица и два воки-токија. Нека моја одела су нагурали у рупе од
зидова, само да би ми напакостили.
Драгоцености и вредности, које су у њима биле, нестале су, јер нису никоме дали да присуствује
том чину. Оно што је вредело покупљено је: један златни сат „лонзин", Ленин дар од оца, наше
златне венчане бурме, један добар немачки доглед, 500 долара у готовом и једна новчаница од 20
долара издата још 1934. године. Тих 500 долара чувао сам за хитне националне случајеве. Наиме,
надао сам се изненадном избијању револуције у Југославији, па сам чувао новац за карту до Беча
и Београда, да се нађем тамо где ми је место, као антикомунисти и патриоти. Додуше, 20 долара и
још неке ситнице вратили су мојој жени, али о другоме ни помена.
Радили су тако као да нисам становник ове земљи и њен пријатељ, а уз то и антикомуниста.
Списак одузетих ствари прављен је тек у ФБИ-ју, што је било против закона. То је условило и
нестанак набројаних ствари и замењеног ватреног оружја од стране ФБИ-ја лошијег по квалитету
и вредности. Све што су нашли није било илегално, за све сам имао потврде о пореклу и куповини.
Оно што су тражили, нису нашли, јер га није било ту. Информација да поседујем 200 кила
пластичног експлозива у кући била је нетачна. Русвај који је намерно направљен требало је да
буде освета мојој породици и мени, али су насилници заштићени законом изашли празних руку,
без грама експлозива, из моје куће. Пошто је претрес трајао цео дан, Лена је сазнала име шефа
групе за претрес, која је имала двадесет и четири члана. То је био неки Украјинац, по имену
Васил Кострешин. Лена је са њим разговарала због фотографије покојног српског витеза Драгише
Кашиковића и мале принцезе Иванке Милошевић. Та слика стајала је на зиду моје дневне собе,
поред урамљене наше породичне слике. Лена је начелнику Василу Кострешину из ФБИ-ја рекла:
- Знате ли, господине, да су многи Николини пријатељи изгинули од стране југословенске
тајне полиције по Европи и Америци? Та проклета Удба је убила и ово дете од девет година,
заједно са Драгишом Кашиковићем усред Чикага. А ви не гоните и не хапсите те злочинце, већ
мога мужа и његове пријатеље, антикомунисте.
Кострешин на ово и не трепну, већ хладно одврати:
- Сви ти људи који су изгинули, побили су се између себе. То, госпођо, треба једном да
схватите.
На тај цинични закључак овог бедног полицајца, Лена је упрла прстом у фотографију Драгише
и мале Иванке и запитала без увијања:
- А ко је убио ово двоје?
Он мало поћута, па скреса право у лице мојој жени:
- Никола Каваја и његово друштво!
Лена је била пренеражена оваквим бескрупулозним лажима и безобразлуком, па му је
узвратила пуном мером, како и заслужује:
- Господине, ви лажете и набеђујете недужне људе. Ви сте. господине, нечастан човек.
Затим је изашла из дневне собе. После тога, избегавала је да са било ким из ФБИ-ја разговара
све до краја тог претреса. Тако да није ни приметила кад је неко од тих „хероја" скинуо са зида у
дневној соби ону слику, на којој сам био са Леном и мојом ћеркицом Татјаном, и ставио је на сто.
А онда је неко од њих на слику ставио кондом. Кад сам то чуо од Лене утроба ми се преврнула
од гађења на те гадове. Решио сам да потражим тог бедника Василија Кострешина, без чијег
одобрења, уверен сам, то није могло да се уради. То ми је толико загорчало моју слободу да сам
помишљао да би било боље да нисам изашао из затвора.
У ФБИ-ју ми је речено да морам сваког дана да се по три пута пријављујем, не у Патерсону,
где сам живео, већ у Неварку. А то је значило да сам дневно морао да прелазим 60 миља само
да бих ставио свој потпис у означену књигу. ФБИ је био на 22. спрату једне високе зграде. Када
сам их нашао распитивао сам се за Василија Кострешина. Рекоше ми да је на дочеку Нове 1979.
године. Без увијања, поручио сам му да се ја њега сећам још из 1967. године, да ћу га познати ако
га сретнем на улици, а онда ћу му сломити кичму. Гледали су ме зачуђено. Неки инспектори ФБИ-
ја су ме упозорили да се оканем тога, али ја сам их исекао погледом и изашао без речи напоље.
Можда је и то био разлог да ФБИ сваке вечери пред мојом кућом изводи „циркус". Чим би пао
први мрак, паркирао би се ауто, у коме би увек била по двојица агената из Федералног истражног
бироа САД. Ту су остајали до јутра. На мене њихово присуство није утицало, али на моју жену
и децу јесте. Били су узнемирени и неспокојни. Ја сам их умиривао да то није ништа, да сам ја
и раније виђао ту господу како се мотају око мог стана, и то још од 1961. године, али не тако
дрско као сада. Овако су радили, сигурно, по налогу федералног судије Хуберта Вилија из Чикага.
Чекали су да направим и најмањи прекршај, па да ме опет лише слободе. Једнога дана, после
Нове године, мој адвокат Дејан Брашић позвао је мене и Бошка Радоњића да дођемо у његову
канцеларију. Судија Хуберт Вили је дао одобрење да ја могу из Њу Џерсија да дођем у Њујорк и
да се сретнем са кумом Бошком. Мој адвокат је био и мој пријатељ, па сам се увек са њим радо
сретао. Дејана сам затекао у његовој канцеларији на Медисон авенији број 500, на 25. спрату. Он
ми је одмах предложио да прихватим „дил" са државом. За то је имао и своје аргументе:
- Каваја, са магнетофонских трака се види да си индиректно умешан у кривично дело
тероризма. Твоје се име спомиње у вези са руковањем и прављењем експлозива. Ти се спомињеш
као специјалиста за прављење мина. Ничија кућа није детаљније претресена од твоје. У њој су чак
и нађени фјузови за експлозив, а уз то и три скице југословенског дома у Чикагу, који је требало
да се дигне у ваздух 29. новембра 1978. године. То је, углавном, све што те за сада терети, али
није искључено и да може да приспе још неки материјал. Зато би ти, за сада, било најбоље да
пристанеш на погодбу са државом и признаш кривицу. У том случају не могу те осудити на више
од пет година. Сви остали су пристали на „дил" са државом, осим тебе и Радоша Стевлића, а и он
би, када би видео да се ти не противиш.
Овакво јасно Брашићево објашњење, састављено збрда-здола од сакупљених полицијских
доказа, натерало ме је да изнесем своје чињенично стање:
- Већина тих ствари које наводиш, Дејане, су чисте претпоставке и само сумње које граде
државни тужилац и ФБИ. Мало од тога може да служи као доказ против мене. Ти фјузови и
планови, нађени у мојој кући, припадају попу Стоиљку Кајевићу, а не мени. Дужност ФБИ-ја је
да то установи, ако хоће истину. Уосталом, код попа је нађен још и један цртеж тог комунистичког
дома, при његовом хапшењу и претресу овде у Њујорку. Рукопис на том цртежу исти је као рукопис
на она три нађена у мојој кући. ФБИ није слеп, па зашто бих ја улазио у тај мрачни лавиринт у
коме се не иде за чињеницама?
Дејан је увиђао оправданост мојих логичних закључака, па стварима при ђе са друге стране:
- Отворено говорећи, Никола, они су бацили око на тебе и хоће да те оптуже, јер си им шеснаест
година измицао и пркосио. Игнорисао си их и ниси хтео никакав контакт са њима, а на делу нису
могли да те ухвате. Сада им се пружила прилика за нешто да те окриве, и они то користе. Зато ти
опет понављам да ти је једино остала погодба са државом како би избегао велику робију.
- А колика би та робија могла да буде, Дејане Брашићу?
- Ако остану све оне тачке за које те сада терете, добио би највише 45 година робије.
- Да се ти и ја разумемо: ја, Никола Каваја, не прихватам никакву погодбу са државом! Нека
ме осуде, ако хоће и на педесет година.
Бошко Радоњић, који је до тада ћутао, умешао се у разговор:
- Каваја, ја не знам шта да ти кажем, када си толико задрт и тврдоглав. Ради се о великој
робији, а ти се овде надмећеш са годинама као да си на лицитацији. Никако не разумеш да ће све
да се свали на тебе. Видим шта се дешава и убеђен сам да је поп Кајевић сарађивао са ФБИ-јем.
Јасно се види да је, куд год се кретао, остављао траг за собом, као лисица по снегу. Ја сам о том
попу Кајевићу имао сасвим другачије мишљење, али сада видим са ким сам имао посла. Да је он
карактеран човек, одавно би узео оне ствари на себе, које су нађене у твом стану, јер су његове. То
ти и ја знамо, а то зна и ФБИ. Ти, Никола, хоћеш да упропастиш и себе, и фамилију и све нас.
Бошко повиси глас, па поче да се дере и виче. Скочих са столице, окренут ка Дејану
Брашићу:
- Дејане, други пут када ме позовеш да разговарамо о мом случају, не зови и Бошка Радоњића!
Ти знаш, Бошко, да те ја волим као рођеног брата, али ти си се много преварио у погледу Николе
Каваје. Сада ви врдате, а ја, Никола Каваја, не пристајем на погодбу са државом за дела која нисам
починио.
Пао сам у такву ватру да сам викао на њих, а онда сам све то решио да прекинем својим
наглим одласком. Без иједне речи више, напустио сам Дејанову канцеларију и упутио се брзим
корацима према лифту.
Крајем месеца, 29. јануара 1979. године, сви смо се састали у Чикагу, када је било заказано
суђење. Али, опет је дошло до одлагања на захтев адвоката, јер нису проучили пристигли материјал.
Договор око погодбе није постигнут, јер су се окривљени колебали. Сви, сем Радоша Стевлића и
мене. Растали смо се уз договор да се видимо опет 15. априла 1979. године на главном претресу.
1979.
НА СЛЕПОМ СУДУ
Тог петнаестог априла, у десет сати ујутро, сви смо били у судници, која се налазила на 23.
спрату огромне Федералне зграде у центру Чикага. Тужиоци, судија Хуберт Вили и наши адвокати
су, такође, били ту. Публика бројна и углавном српска. Ново је једино била појава доказног
материјала, који су службеници довезли на колицима. О том материјалу бринуо је Алан Кинг,
агент ФБИ-ја са још неколико људи. У судници је постојало и јако обезбеђење ФБИ-ја, које је
будно пратило ко улази и излази са тог 23. спрата. Процес је отпочео са консултовањима тужилаца,
судије и адвоката. После тога адвокати су нас позвали у засебну собу, да би нас наговорили да
сви прихватимо погодбу са државом. Ја одбих да разговарам о томе и из протеста напустих собу.
Придружили су ми се Радош Стевлић, а потом и Никола Живовић. Прође неко време, па изађе и
Стоиљко Кајевић блед као крпа:
- Куд ви браћо, ту и ја!
Кад су изашли Бошко Радоњић и Животије Савић, са својим адвокатима, сви смо заједно
отишли у судницу пред делиоца правде, Хуберта Вилија. Адвокати су га известили да су двојица
окривљених прихватила „дил", да су признали да су криви, пре суђења. Тада је званпчно почела
нова процедура. Судија Хил нас је све позивао у његов кабинет да лично испита Бошка Радоњића
и Животија Савића и саслуша њихово прпзнање кривице. Чим је судија Хуберт Вили потврдио
склапање погодбе са државом и чим је дато обећање да неће бити осуђени на више од пет година
робије, ми смо се опет вратили у судницу. Од нашег даљег суђења није било више ништа, јер
је судско радно време истекло. Наставак процеса заказан је за сутра. Срби су на разне начине
коментарисали прихватање „дила" са државом САД. Многи су то замерали Бошку и Животију.
Трудио сам се да нашим људима објасним Бошкову и Савићеву ситуацију. Бошко Радоњић се тек
оженио и недавно је постао отац, а Животије Савић је био слабог здравља. А против њега тужилац
је имао јаке доказе, мине нађене на његовом тавану.
Следећи дан, 16. април 1979. године, почео је расправом о Николи Живовићу, који се јавно
колебао да ли да прихвати погодбу са судом. После консултација иза затворених врата, у којима
ја нисам учествовао, Животић је, ипак, одустао од „дила". Док су се адвокати. судија и тужиоци
бавили избором пороте од осамдесет чланова, поп Кајевић ми добаци:
- Живовић је мислио ако прихвати „дил" да ће одмах да га пусте кући.
- Попе, завежи већ једном - добаци му Живовић са презрењем у гласу. - Ти си једини крив за
ову мучну и кобну ситуацију.
Кајевићев адвокат. Мајкл Монико, тихо је упозорио попа да престане да прича, чиме је
окончана попова неукусна шала.
После дугих правних натезања, у којима је прошао остатак дана, изабрана је порота.
Судија Вили је тој пороти објаснио правила понашања, међу којима је било најважније оно да:
„Окривљени нису криви, све док их порота не прогласи кривим за дела за која су тужени". Нама
оптуженима судија је скренуо пажњу да не смемо међусобно да контактирамо. Тим је заседање
суда за тај дан завршено.
Идућег дана, већ на почетку суђења, код разматрања оптужнице, видело се да ће најтежи
члан оптужбе за атентат на Тита, који нас је могао одвести на вечиту робију, да отпадне. Тужиоци
су одустали од оптужнице да смо припремали убиство Јосипа Броза у Вашингтону 7. марта 1978.
године, јер нису имали за то доказе. А ФБИ није хтео да открије сведока који је сарађивао са
државом. Ова мистерија нас је збунила, јер се показало да је још неко из наших редова, осим
осумњиченог Богоја Панајотовића, радио за ФБИ, а ми га нисмо открили. Ни данас не знам ко је
од нас Срба из СОПО-а могао да буде шпијун ФБИ-ја.
И у изношењу чињеничног стања и материјалних доказа код инспектора ФБИ-ја настао је
неспоразум који је доводио до контрадикторности. Агенти су имали своју интерпретацију нашег
хапшења. Једни су тврдили да су видели Бошка Радоњића са кофером експлозива у руци, како га
уноси у гаражу, док су други то негирали. Испало је да ФБИ нема доказ да је Бошко имао експлозив
у рукама, мада је нађен у његовој гаражи и у туђим колима. И око мојих ствари, заплењених у кући,
било је нејасноћа. Пред судију Вилија службеници су на колицима дотерали девет пиштоља и
један полуаутоматски карабин, али не и један шмајсер, којим је, по тврђењу оптужнице, требало да
буде смакнут југословенски председник Јосип Броз Тито. Судија је хтео да шмајсер види изблиза.
Настала је трка да се шмајсер пронађе негде на 15. спрату у судском складишту. Како тај главни
доказ није пронађен. агент Колман је изашао пред судију Вилија са једном мојом сликом, на којој
се види неки револвер, и неки шмајсер. Судија је гледао фотографију, па рече:
- И ви мислите да је Никола Каваја овом сликом могао да убије Тита у Вашингтону?
Настао је смех у публици. Агенти су били тотално збуњени. Колман је објашњавао да је ова
забуна настала кривицом секретарице, која је аутоматски пиштољ калибра 45 заменила шмајсером.
Суђење се отегло читавих седам недеља. Ја сам за то време само два пута ишао до моје
фамилије. И то не бих могао да ми кум Бошко Радоњић није послао новац. Он је био на суђењу
само неколико дана, и то као посматрач из публике. Моје посете породици биле су суморне јер се
код куће осећала оскудица у свему. Ћеркице су ме гледале упитно и тужно, а Лена је проклињала
своју тужну судбину. Беда ми се увукла у породицу. И мој боравак у Чикагу тих седам недеља био
ми је велики финансијски терет. Помогао ми је Никола Живовић, који ме је примио код себе. У
оваквој ситуацији, Живовић је дошао на идеју да се оживи веза са Шери Шурбатовић, са којом су
поп Стоиљко Кајевић и његова фамилија увелико контактирали и с времена на време добијали од
ње по пет стотина долара као помоћ.
Зато смо једне вечери попа Кајевића натерали да позове Шери Шурбатовић и то у нашем
присуству. Поп је пристао после кратког противљења и ми смо за који минут увидели да је он већ
лако успостављао телефонску везу. Причао је доста дуго јер је звао на њен рачун. На крају сам,
коначно, и ја добио слушалицу. Та жена је била јако љубазна и чудила се што јој се и ми остали
не јављамо. Током разговора испоставило се да је она попу Стоиљку Кајевићу, приликом његове
посете, рекла да и нама осталима да њен број телефона. Чак нам је и неке мале поклоне послала
по њему, што ми, разуме се, нисмо ни видели. Поп је за све то имао своја објашњења:
То је много тешка жена и нисам хтео да вас повезујем са њом.
- Да, попе - приметио сам - али, та „тешка" жена те је дочекала као краља кад си је недавно
посетио. Још ти је и поклонила златан сат од две хиљаде долара, што „тешке" жене не раде.
Поп је био кратак, јасан и искрен:
- Па, Каваја, ако Шери дође у Чикаго и упозна се са свима вама, ја ћу мање добијати.
Ипак, на крају је дошло до споразума, да та госпа помаже одбор који је основао инжењер Владо
Зечевић са неким Србима, који су бринули о нашим породицама и о делимичном плаћању наших
адвоката. Током суђења, мој адвокат Дејан Брашић је отпутовао у Лос Анђелес једног петка, на
виђење са Шери Шурбатовић. Тада јој је представио целу нашу ситуацију. Вратио се са једним
веома лепим поклоном, са великим чеком намењеним адвокатима за одбрану српских националиста.
Суђење се отегло, јер су тужиоци невешто сарађивали са својим сведоцима, а то су били
претежно агенти ФБИ-ја, како би доказали да су сва дела против југословенских представништава,
почињена у Америци и Канади, искључиво наша работа. Најчешће су за пример узимали минирање
куће Саве Темера, генералног конзула Титове Југославије у Чикагу 1975. године. За то нису имали
корпус деликти, већ само исказ Богоја Панајотовића. Сваког дана у судницу је стизало на стотине
некаквих папира и папирића, који су требали да буду доказни материјал против нас, тако да је наш
досије имао чак 14.000 страница. У судници су се појављивали стручњаци за мине и експлозиве,
камење и делови бетонских блокова од срушене куће Саве Темера.
Главни државни тужилац Томас Саливан непрестано је подвлачио да смо ми најопаснија
илегална антикомунистичка и антититоистичка организација под називом СОПО - Српски
ослободилачки покрет Отаџбина. Чак је рекао да нас има по читавом свету. Дословно је тврдио:
- Припадници СОПО-а нису бројни, али су састављени од фанатика и професионалних
терориста. Чланови те организације не бирају средства да дођу до свог циља. То су убице које не
презају од проливања невине крви. То су опасни терористи, који у себи немају ништа хумано ни
племенито. Погледајте попа Стоиљка Кајевића, то је командос у поповској одори! Уместо Библије,
он носи пиштољ и бомбе, које поставља по југословенским амбасадама и конзулатима. То је убица
у мантији, а сада се на суду држи као свештеник и тражи неку милост. Ја хоћу да порота и читав
амерички народ чују да се овде не ради о обичним људима, већ о монструмима који су намеравали
да поставе веће количине експлозива у југословенски клуб у Чикагу, за време прославе 29. новембра
1978. године и да га дигну у ваздух заједно са 500 званица у њему. То би ове кукавице и учиниле
да нису откривене од стране нашег сарадника Богоја Панајотовића, чиме је овај масакр спречен.
Ја сам хладнокрвно посматрао Томаса Саливана како нас безобзирно напада. Од свих нас,
највише је теретио Стоиљка Кајевића, па Николу Живовића и Радоша Стевлића, јер против мене
нису имали много материјала.
У четвртој недељи суђења долази до преокрета, јер су тужиоци најавили појаву Богоја
Панајотовића, као главног и јединог сведока државе против српских командоса. За тај дан
припремљено је јако обезбеђење. Сви који су долазили да прате суђење, били су темељно претресани.
Ми смо ово коментарисали и дошли до закључка да иза Богоја Панајотовића, овејаног шпијунчине,
стоје две државе, Југославија и САД, јер су се обе сложиле да СОПО и српске националисте треба
уништити. Када је судија Хуберт Вили заузео своје место и затражио од тужиоца Томаса Саливана
да изведе свог сведока, овај је по Богоја Панајотовића послао четири агента. Штитили су га својим
телима, док се он вукао кроз судницу оборене главе да не би срео неки српски поглед. Међу
Србима у публици настало је комешање и гунђање. Судија Вили показао је Богоју где да седне.
Агенти ФБИ-ја су стајали у његовој близини, док су Срби из дворане добацивали: „Смрт Титовом
агенту, Богоју Панајотовићу!"
Судија Вили је опомињао Србе на ред, а ја сам посматрао тог курвиног сина. Лице му је преплануло
од сунца, јер су га довели са Флориде. Доња вилица му је била спуштена и на моменте се тресла.
Изгледа да је добио на тежини, али, ја бих пре рекао да је подбуо од несанице и нечисте савести.
Видело се да је јако уплашен. заправо успаничен. Стрепео је да однекуд не пукне пиштољ и прекине
му живот. Мени је на моменте изгледао као да је дрогиран да би могао да издржи притисак публике.
По лицима тужилаца видело се да нису били најзадовољнији са Богојевим излагањима,
претпоставкама и претеривањима, у која је улазио због своје глупе жеље за улизивањем судији
и агентима ФБИ-ја. Богоје Панајотовић, као крунски сведок, је мене, Николу Кавају, прогласио
главним кривцем за набављање свих врста оружја и мина, али без икаквог опипљивог доказа:
- Знате, Каваја никада није одао своје везе преко којих је набављао наоружање и експлозив!
Другог дана сведочења Богоје Панајотовић се стално у причи вртео око једног пиштоља са
пригушивачем. Тај пиштољ је називао „цевчица". па је судија тај назив и прихватио. Панајотовић
је тврдио да је његов кум Никола Живовић таквим пиштољем хтео да убије Тита, али и свог
пријатеља Уроша, са којим се обично картао. Овим је Панајотовић хтео суду и пороти, па и
присутним Србима у судској дворани, Николу Живовића да представи као убицу и насилника,
што овај, у ствари, није био. Богоје Панајотовић је лагао, а кроз своје лажи је испољавао мржњу,
не само према нама, већ и према целој српској емиграцији.
Изашао сам да прошетам ходником са Николом Живовићем, који је кренуо да пуши, јер његов
адвокат Монико није подносио дим цигарете, па сам га питао одакле Богоје зна за пиштољ са
пригушивачем. Живовић ми је рекао да Богоје Панајотовић код њега то није могао да види. али
да је њему о томе могао да говори само поп Стоиљко Кајевић. Када сам га питао за „томпсон".
који је требало да добије од Кајевића, Живовић ми је потврдио оно што сам ја наслућивао и
раније, поп му никада није дао шмајсер. У том трену, у паузи суђења, појавио се и поп, па смо га
питали шта је било са тим шмајсером. Кајевић поче да врда: те његов брат је купио један шмајсер
на дозволу, па његов брат има право на то и тако даље. На моје директно питање да ли је он
уручио Николи Живовићу такво оружје, одговорио је: „Не!" Тада је мени било јасно зашто је на
Драгишиној сахрани Богоје Панајотовић баш мене запиткивао за шмајсер, јер је, у ствари, аутомат
био код њега. Зато тај „томпсон" није ни донет у Вашингтон да би се извршио атентат на Тита!
Улога Удбиног човека
Судска дворана била је дупке пуна када су адвокати преузели саслушање Богоја Панајотовића.
Он је са стрепњом, видело се, очекивао питања којима га је засипао Андру, адвокат Радоша
Стевлића. Настала је тишина.
- Јесте ли икада били довођени у ову дворану, пре него што сте почели са својим сведочењем
на суду? - питао га је Шпигел.
Тужиоци су ставили приговор, али га је судија одбио и затражио од Богоја да одговори. Он је
нешто неразумљиво мрмљао, Шпигел је инсистирао на одговору и Панајотовић, притешњен, одговори:
- Да! Доводили су ме тужиоци и чланови ФБИ-ја, да би ми показали где ће бити порота, где
оптужени, те адвокати и публика, и тако припремили за процес.
- Значи, спремили су вас да бисте могли да се боље сналазите у судници, што је против закона!
Да ли сте били у кући мог клијента, Радоша Стевлића?
- Бар стотину пута! - рекао је Богоје пун самопоуздања.
- Показаћу вам фотографије четири куће. Међу њима је само кућа Радоша Стевлића. Погледајте
и реците ми која је то?
Богоје је узео фотографије и почео да их разгледа. Минути су пролазили, а он је још био у
недоумици. На крају се одлучи и показа не Радошеву, већ неку туђу кућу. Адвокат Ендру Шпигел је
констатовао да сведок не говори истину. То је рекао појачаним гласом, па се у публици разлеже смех.
- Колико сте новца добили од ФБИ-ја за припремљено и смућено сведочење? - притегао је
адвокат Богоја Панајотовића.
- Ништа нисам добио, осим за живот, јер ја имам фамилију!
- Ви тврдите да сте били присутни када су се бомбе правиле и постављале, а чак кажете да сте
неке од тих бомби носили у вашим колима?
- Да, то је тачно, али их ја никада нисам постављао - био је категоричан Панајотовић.
- Па, када сте о свему томе знали годинама, зашто нисте раније пријавили полицији?
- Нисам смео, јер би ме убили ти бандити.
- А зашто сада смете?
- Сада ми је загарантовано да ми се ништа неће десити.
- То је могло да вам буде загарантовано раније, али ви сте хтели да са тим људима будете у
друштву, а сада сте се сетили да их оптужите. Зашто?
- Зато што сам сада сигуран да ти људи неће изаћи са робије на слободу - рекао је дрско Богоје
Панајотовић.
- То су ваше жеље, а што се тиче тих људи, они су сада на слободи.
Богоје није имао одговор. Ћутао је.
- Ти си узео Николу Живовића за кума. Зашто, када у твојим исказима мојим колегама Мајклу
Моники и Николи Костићу, које си дао у Флориди, тврдиш да је"гори од црнца"?
- Зато што га никад нисам трпео, а морао сам да га узмем за кума. Тако је одредио поп Стоиљко
Кајевић, када сам му рекао, по мом одласку у Чикаго. да желим да се венчам у цркви. Да нисам
тако учинио, радила би она мала „цевчица".
Овим речима се јасно оцртала линија успона Богоја Панајотовића у Америци. Дошао је у
Француску са југословенским пасошем и успео да се приближи Андри Лончарићу у Паризу и
задобије његово поверење. Андра му је помогао да дође у Америку. Са Лончарићевим препорукама
он се повезао са српским националистима, а у првом реду са Драгишом Кашиковићем, да би
у датом моменту омогућио његово убиство од стране Удбе. Своју делатност шпијуна и агента
завршава у служби америчког ФБИ-ја, коме то није сметало када је одлучио да затвори шест
српских националиста, по наредби америчког Стејт департмента, јер су наводно планирали тешку
освету за Драгишино убиство. Наши адвокати наставили су са испитивањем Богоја Панајотовића.
Енди Шпигела је заменио Мајкл Монико, који га је директно питао:
- Господине Панајотовићу, јесте ли ви плаћени за прави посао који обављате против ових
часних људи?
- Не, никакав новац нисам добио, осим што ми ФБИ даје за издржавање породице, што мислим
да сам већ рекао.
- Значи, ви сте из идеализма радили за полицију?
- Да!
- Да ли сте радили за југословенску тајну полицију, Удбу?
- Ја никада нисам радио за Удбу.
Ових шест људи, којима се суди по вашој изјави, да ли су они антикомунисти?
- Да! Они су антикомунисти! - одговорио је Панајотовић.
- Кад је тако, зашто су они вама сметали?
- Они су сметали Југославији, јер су били фанатици и зато се ја са њима нисам слагао. Они
су планирали да ликвидирају председника Југославије и да сруше режим у Југославији. Ја сам
био против тога, јер ја мислим да у Југославији има и добрих ствари које је Тито омогућио и дао
народу. Пре свега, тамо влада братство и јединство, и нема више мржње међу људима.
- Кроз досадашње ваше сведочење, ја не чух да рекосте макар иједну похвалну реч за ове
људе. Зашто?
- Ја немам ништа повољно да кажем за њих, јер им ја никада нисам припадао.
- Ви сте, Богоје, кум од Николе Живовића и сваке сте године долазили код њега на славу и то
са женом и децом?
- То није истина!
- Како није истина, када сте 21. новембра били на слави код Живовића и читаву славу снимали
магнетофоном?
- То је тачно, али тада сам радио за ФБИ - рекао је Панајотовић, који се трудио да се представи
као америчкој држави и полицији важан човек.
- Ко вам је намештао траке за снимање?
- Агент Давенпорт, а увек је била присутна и преводилац Ксенија. Микрофон су ми стављали
на грудни кош, а магнетофон ми се налазио залепљен на леђима.
- Ти си те људе провоцирао, кад си добио налог да снимаш њихове разговоре? - питао га је
адвокат Мајкл Монико.
- Нисам ја њих провоцирао, него сам им постављао питања која сам добијао од ФБИ-ја.
- Ви сте раније рекли да сте постали члан СОПО-а 1972. године?
- Јесам! Заклео ме поп Стоиљко Кајевић, на пиштољ, каму и Свето писмо, пред више од
двадесет људи.
- Како је гласила заклетва ако дође до издаје неког од чланова?
- Заклетва је предвиђала смртну казну.
- Тврдили сте, овде на суду, да нисте смели да се јавите чак ни телефоном тим члановима
организације који постављају те мине по Титовим представништвима у слободном свету.
- Да! Нисам смео, јер ме је чекао метак у потиљак.
- Како се сада не плашите СОПО-а, да ће да вас ликвидира?
- Добио сам гаранцију од ФБИ-ја да ће ме чувати! Бојао сам се да не паднем у затвор, па сам
решио да је боље да позатварам ове моје бивше пријатеље.
- Кад су агенти ФБИ-ја други пут дошли код вас, ви сте се одлучили да радите за њих?
- Јесам, јер сам имао чврсту заштиту од државе.
- И нисте се више плашили бивших пријатеља?
- То моји пријатељи никада нису били.
Монико је застао и пустио да Богојево ћутање говори о његовом карактеру и истинитости
његових исказа, а онда је наставио:
- Да ли вам је Удба дала задатак да се приближите Николи Живовићу?
- На то питање нећу да одговорим.
- Ја хоћу, господине, да ми на то питање одговорите са да, или не.
-Не!
- Ви сте подигли кућу у Нишу?
- То није тачно!
Господине, то је тачно, јер теча ваше жене сведочи, а он вас познаје одлично!
- Па шта са тим има везе овај суд?
- Ви сте за ту кућу послали у Ниш 45.000 долара. Ја желим да пороти и суду објасните, одакле
вама толики новац? Ви сте радили као молер, а уз то нисте редовно радили.
- Ја сам новац уштедео и послао да ми се кућа прави у Нишу!
- Али, ви имате и овде у Чикагу још две куће и то у одличном крају. А у Америци сте само
десетак година тј. од 1969. године. Одакле новац за све то?
- Ја сам радио и штедео, а у Америци ко тако ради може све да има - слага Панајотовић.
- У вашем случају то није тачно. Види се да ви мрзите оптужене, а посебно вашег ранијег
пријатеља, попа Стоиљка Кајевића.
- Ја их не мрзим много, али Стоиљка Кајевића презирем, јер сам видео да није поп, нити у
Бога верује, када може невину децу да убија по Америци.
- Ви знате да је поп Кајевић убијао децу?
- Не, ја не знам, али је говорио да ће да убија.
- Па када сте о попу имали тако лоше мишљење, зашто сте са њим били у пријатељским
односима, што се види са магнетофонских трака? Чак сте се приликом сусрета, када је он долазио
из Вашингтона у Чикаго, а ви га чекали на аеродрому, и љубили.
- Да, ја сам га чекао и тачно је да смо се пољубили, јер се дуго нисмо видели, а то је обичај
код Срба.
- Али, господине, код Срба није обичај да ономе са ким си пријатељ и кум скинеш главу.
- Е, ја сам морао тако да поступим - правдао се Богоје Панајотовић.
- То су вам удбаши наредили преко Бранка Лакића, Титовог конзула у Чикагу?
- Ја не знам Бранка Лакића.
- У то сте сигурни?
- Ја мислим!
- Али, постоје особе које су вас виделе са Бранком Лакићем, а међу њима и једна која вас
добро познаје.
- Да, ја знам! То се ради о једној Американки која је удата и долази у српску цркву. Њу поп
Кајевић одлично зна, јер му је љубавница.
- А откуд ви знате да та особа тврди да вас је она видела у југословенском конзулату једном
приликом када је тражила улазну визу?
- Зато што нема друге особе која би тако нешто могла да каже.
- Значи да вас је једино та особа видела?
- Нико мене није могао да види са Бранком Лакићем.
- Зашто, Богоје, ове људе шаљете на робију?
- Ја њих не шаљем на робију, него су они сами себе на робију послали, њиховим радом против
Тита и Југославије - изјавио је Панајотовић.
- Сада ми је јасно кога ви жалите.
Овом реченицом, адвокат Монико је завршио испитивање Богоја Панајотовића, а оставио
судији и пороти да размишљају кога имају испред себе. С друге стране, тужиоци су једва дочекали
крај Мониковог испитивања, јер су више пута скакали и подносили приговоре, ометајући тако
нормални ток испитивања. Публика је повремено реаговала на други начин. Чули су се повици:
Смрт Титовом агенту, Богоју Панајотовићу!
Идућег дана, испитивање Богоја Панајотовића водио је мој адвокат Дејан Брашић. Он се
Богоју обрати на енглеском језику, мада је Србин.
- Ја заступам Николу Кавају, мога клијента. Колико га ви дуго знате?
- Мислим од 1971. године, али нисам сигуран - рекао је Богоје Панајотовић.
- Како сте га упознали?
- Упознао нас је Драгиша Кашиковић, који је са Кавајом био пријатељ.
- Да ли је он урадио нешто лоше у овој земљи?
- Ја сам од попа Кајевића чуо да је он био главни набављач за експлозив и оружје, и да је био
учесник у свим акцијама које су извођене у Америци.
- Да ли сте и ви са Кавајом учествовали у акцијама или слично томе?
- Не, нисам, али сам слушао од других - признао је Панајотовић.
- Ви сте Николу Кавају снимили испред зграде СНО-а у Чикагу 28. јуна 1978. године.
- Да, пошто сам га прво позвао на ручак, како би ми се пружила прилика да што дуже останем
са њим. Тада се десио један незгодан случај. Заборавио сам новчаник у колима, па је Каваја платио
ручак. Када смо се вратили, у колима смо нашли мој новчаник, мада је прозор остао отворен.
Каваја се чудио како га неко од пролазника није узео. Чудио сам се и ја, али сам, у ствари, знао да
неко од агената ФБИ-ја увек пази на мене и моја кола.
- Ви сте тада приступили испитивању мога клијента и снимали његове одговоре?
- Да. Ја сам га питао: „Каваја, када мислите нешто да урадите да се освети Драгиша
Кашиковић?" Он ми је одговорио: „Ја сам за то да када нађем још једног човека равног мени,
одем са њим у југословенску амбасаду у Вашингтону и све их побијем, који се буду тамо нашли,
јер то је територија комунистичке Југославије." Ја га упитах: „А шта би урадио када би затекао
и председника Америке?" Каваја ми је одговорио: „И њега бих убио! Шта он на том месту
тражи?!"
- Ви сте питали Кавају за неки материјал који је требало да се шаље у Чикаго?
- Да, ја сам му рекао да ми је поп Кајевић причао да он има „двеста"! Он је неколико пута
одрицао, али је напослетку признао да има, али да га нама неће послати у Чикаго. Каваја никада
није имао поверења у мене.
- Да ли сте код Каваје видели некада експлозив или нешто слично?
- Нисам видео, али ми је поп Кајевић причао да је он најглавнији за набавку.
Овим је Брашић престао да испитује Панајотовића, јер је знао да од свих трака само понешто
има о мени, па није хтео да дужим испитивањем пружи могућност Богоју да ме лажно напада.
Никола Костић против зликовца
После Брашића, испитивање је преузео адвокат Никола Костић, Србин пореклом из Милвокија,
који је заступао Николу Живовића и одлично владао српским језиком. Он је почео са најобичнијим
питањима.
- Од када се ви, Богоје, познајете са мојим клијентом Николом Живовићем?
- Од мога доласка у Америку. Са њим ме је упознао поп Стоиљко Кајевић - одговорио је
Богоје Панајотовић. - Неке његове особине нисам волео. Био је прави кабадахија.
- Господине Панајотовићу, имам за вас питање које вам упућујем као Србин Србину. Хоћу да
ми одговорите шта код Србина значи кум?
- То је она особа која на крштењу детета даје име и ништа више.
- Ја бих рекао да код Срба кумство значи више него код других народа.
- Да! Али, опет, како се узме.
- Рекли сте да сте ви преко воље узели Живовића за кума?
- Тачно је, нисам имао симпатије за њега. За то има више разлога: прво, он је човек који је
претио људима који су одржавали везу са старим крајем. Друго: обилазио је кафане са његовом
групом младих људи и изазивао туче и нереде.
- Зашто сте га онда често посећивали?
- Ја га и нисам често посећивао. Највише једанпут недељно. Често смо се виђали на картању,
јер ми је и тога ђавола натурио на главу - жалио се Панајотовић.
- Како? - питао је спретни адвокат Никола Костић.
- Тај мој бивши кум донео је несрећу у моју кућу, јер сам занемаривао жену и децу. Радио сам
како ми је наређено, а да нисам добио бих „пајпиц" међу очи.
- Да ли сте у СОПО-у добијали наређења да идете у акцију, да постављате мине или бацате
бомбе?
- Ја никада нисам добијао таква наређења у СОПО-у да то чиним - казао је Панајотовић.
- Тада су они вас чували?
- Нису они мене чували, али можда нису имали поверења у мене.
- Ако је тако, да они нису имали поверења у вас, како онда знате све што се поверљиво радило
међу њима?
- Причао ми је поп Стоиљко Кајевић - признао је Панајотовић.
- Вама су сви докази и чињенице приче попа Кајевића. А ито тако постоји и могућност да је
поп у вас сумњао и хтео да вас провери лажним причама да би се уверио да ви не говорите некоме
о томе. Шта на то кажете?
- Ја сам знао да мене поп Кајевић не лаже. Он је говорио истину!
- Ви сте говорили да је требало да бомбардује југословенски клуб, на прослави Титове
Републике Југославије, 29. новембра 1978. године.
- Да, то је био план организације СОПО.
- Како ви знате ту зграду? - доскочио му је Никола Костић.
- Па, знам! Ја сам о томе говорио попу Кајевићу и позвао га да види место где је најбоље да
постави динамит. Када смо тај посао завршили, поп Кајевић ми је рекао да иде за Вашингтон, а
одатле за Њујорк, код Бошка Радоњића и Николе Каваје, од којих ће добити експлозив и донети га
у Чикаго.
- Тада ви све знате о читавом плану?
- Да, господине, знам! - признао је Панајотовић.
- Богоје Панајотовићу, ви сте предложили и припремили читав тај план. А план вам је дао ФБИ.
Ви сте последњих месеци највише тражили да се нешто уради за освету Драгише Кашиковића.
Вас ФБИ има у рукама јер сте ви агент Удбе и ви сте морали да радите оно што су они захтевали.
- Ја нисам агент Удбе. Ја сам радио против ових људи зато што су они убице и ја нисам имао
ништа заједничко са њима - правдао се Панајотовић.
- Ви сте велики глумац, господине Панајотовићу!
На ове речи адвоката Николе Костића, изговорене на српском и преведене на енглески,
скочили су са својих места тужиоци и бучно поднели приговор. Судија Вили је позвао тужиоце
и адвокате у крај своје бине да их смири. То се често догађало током читавог суђења, што је био
знак да су адвокати вештим питањима упућеним главном сведоку оптужбе открили трагове овом
монтираном процесу.
Богоје Панајотовић је био јако блед и уплашен. Покрај њега је била Ксенија, тумач, која му
је често сипала воду у чашу. Иза њега је стално било неколико агената, да му неко не би нешто
наудио. Адвокат Никола Костић, иначе по природи миран човек, све нас је изненадио својим
одличним питањима и још бољим закључцима. Наступао је одлично, смело и отресито да је збунио
и разголитио Богоја, као нико пре њега.
Када је идућег дана почело суђење видело се да Богоје Панајотовић изгледа као да је читаву
ноћ био на великој киши. Лице му је било отечено. а уста су му била искривљена и деформисана.
Али, ма како изгледао, Панајотовић је сваког дана имао ново одело на себи. Чим је сео да сведочи
Богоје је зграбио бокал са водом. Сваки дан је пио велике количине воде. Никола Живовић је то
тумачио веома гласно:
- Најео се шницли, мајку му удбашку!!!
То је Богоје морао да чује, али се није окренуо према свом бившем куму. На захтев судије,
адвокат Никола Костић наставио је саслушање сведока оптужбе Богоја Панајотовића. Почео је са
питањима која су се до сада већ постављала, али која су увек давала могућност да се помоћу њих
извуче новија и новија позадина рада овог агента:
- Колико сте пара, господине, добили од ФБИ-ја?
- Нисам добио никакав сувишан новац, осим онога што ми је било потребно за издржавање
моје породице и онога што мене плаћају, од када радим за њих.
- Одакле вам новац за враћање неких дугова људима? Узели сте хиљаду долара.
- Јесте, ја сам тај новац узео од Јосипа Селака, јер сам се картао у кући његовог сина, али сам
му тај новац вратио.
- Тачно је! Ви сте му тај новац вратили, али кад сте ви дошли другом приликом код њега
тражили сте нову позајмицу од 500 долара. Тада сте му рекли да ћете ускоро добити једну награду
од 10.000 долара?
- Ја сам му сав новац вратио, који сам му дуговао, а нисам му говорио ни о каквој награди.
- Одакле вам толики новац, када се зна колико сте зарађивали, а колико сте трошили на
издржавање породице?
- То није никаква тајна, добио сам га на коцки.
- Ви сте тврдили да је мој клијент Никола Живовић поставио мину у кући Саве Темера у
Чикагу?
- Да, ја знам да су Никола Живовић и Радош Стевлић поставили паклену мину у кући Титовог
конзула, али, срећом, нико није погинуо. Страдала је кућа и видите колико је камење које је мина
одвалила.
Гледао сам у то камење које су агенти ФБИ-ја донели у салу да га види порота. У себи сам
се чудио и мислио бог те пита које је то камење и од којих кућа! Њима је било главно да се нама
приписују то камење и то дело за које није било доказа.
- Одакле ви, Богоје, знате да су Никола и Радош поставили ту мину у кућу југословенског
конзула?
- Драгиша Кашиковић је обилазио око те куће, па је, једном приликом, чак и мене водио у
такво извиђање.
- Ви сте, значи, били и видели како је тај експлозив подметнут?
- Не, ја нисам био присутан када је експлозив подметнут. Ја сам само чуо да је експлодирала
бомба у кући југословенског конзула. Прочитао сам то у новинама и одмах сам закључио да су то
урадили Никола Живовић и Радош Стевлић, јер се дуго правио план да се то уради.
- Ви сте тврдили, у вашем сведочењу, да је поп Стоиљко Кајевић добио обавештење од
Саве Ракочевића о југословенском клубу, као и о Бранку Лакићу, шефу Титове Удбе за Чикаго и
околину?
- Да, Сава Ракочевић је био тај који је долазио до информација, а поп је преко њега дошао и
до слике Бранка Лакића. Конзул је био на списку СОПО-а за ликвидацију. Међутим, он је убрзо
повучен за Београд - рекао је Панајотовић.
- Раније сте тврдили да сте ви показали југословенски дом попу Кајевићу, а сада тврдите да је
то учинио Сава Ракочевић. Шта је ту, у ствари, у питању?
- Ја сам се збунио. Сава је дао, у ствари, другу адресу где су Југословени прослављали Дан
Републике, а то је један хотел, чијег се имена не сећам тачно. Требало би да се зове ПИ конгрес, или
тако нешто. Сава Ракочевић је помагао и финансирао СОПО и увек је био присутан на састанцима
који су се одржавали у Чикагу.
- Одакле ви знате да је Сава Ракочевић материјално помагао СОПО?
- Једном приликом сам видео да је попу Кајевићу дао 18 долара.
У сали се чуо смех, изазван тако јадним сведочењем. Публика је раније чула, од истог Богоја,
да је он морао да плаћа чланарину од 500 долара месечно, обичан члан 200, а испаде да је Сава дао
попу свега 18 долара.
- Знате ли ви, - обрати се, одједном, Богоје више пороти него адвокату - да је поп Кајевић
поставио бомбу адвокату Гудовићу?
- Ја вас о томе нисам питао! - рекао је адвокат Никола Костић.
- Ја о томе хоћу да говорим! - упорно је настављао овај удбашки пас. - Нека порота зна шта
су све ти бомбаши радили. Они су постављали бомбе и оним људима који су ишли у посету
Југославији. Тако када је откривена бомба пред Гудовићевим вратима, он је добио срчани напад и
пренет је у болницу!
- То смо већ више пута чули! - опомињао га је адвокат. - А ја само тражим да одговарате на
моја питања.
Судија Вили се умешао тражећи да Панајотовић одговара само на постављена питања. Никола
Костић је изјавио да за данас више нема питања за Богоја Панајотовића, али их је имао адвокат
Мајкл Монико:
- Господине Панајотовићу, када сте ви напустили Југославију?
- Напустио сам је 2. августа 1962. и дошао у Париз.
- Ви сте били у великом пријатељству са Андром Лончарићем, који је живео у Паризу? Када
сте ви напустили Париз?
- Из Париза сам отпутовао у Америку 4. фебруара, 1969. године.
- Шта се догодило са Андром Лончарићем после вашег одласка?
- Чуо сам да је у његовом стану убијен секиром.
- Када?
- 6. марта 1969. године.
- Ко је убио Андру Лончарића?
- Ја не знам. Говори се да га је Удба убила, међутим, ја у то нисам сигуран - говорио је Богоје
Панајотовић.
Државни тужилац Томас Саливан је устао опет да протестује. Хтео је да прекине Богоја да
више не прича. Адвокат Монико је, ипак, упорно настављао са својим питањима:
- Богоје, одговорите ми кратко, са да или не, јесте ли ви имали кључ од Андриног стана?
- Не! Ја нисам поседовао кључ од његовог стана.
- Ви сте дошли у Чикаго, Богоје, и први човек са којим сте контактирали био је Драгиша
Кашиковић, уредник листа жСлобода'. Тај лист је орган једне антикомунистичке организације за
коју се сматра да је најјача у српској емиграцији.
- Да, тачно је! Ја сам преко препоруке Андре Лончарића дошао у контакт са Драгишом
Кашиковићем. Био сам му више него пријатељ. Стално сам био у друштву са њим и чак сам му
помагао у уређивању „Слободе".
- Ви сте обичан члан Српске народне одбране у Америци?
- Да, ја сам постао члан те организације чим сам стигао у Чикаго, а касније сам био и члан
Извршног одбора.
- Шта је касније било са Драгишом Кашиковићем?
На ово питање Богоје није стигао да одговори, јер су тужиоци поскакали са својих места
вичући: „Протест!" Они су сматрали да ова питања нису предмет суђења. Са друге стране,
четворица адвоката су се противили. Судија Вили је постао нервозан јер није могао да их стиша,
па их је опет позвао на саветовање. Тек после петнаестак минута вратили су се сви на своја места.
Публика је, такође, протестовала што тужиоци штите Титовог шпијуна Богоја Панајотовића, кад
год се ради о убиству људи са којима је он најинтимнији. Монико се враћа и опет наставља тамо
где је прекинуо:
- Одговорите ми шта је било са Драгишом Кашиковићем?
- Драгиша је убијен у канцеларији, где је уређивао лист „Слобода".
- Када је убијен?
- 19. јуна 1977. године.
- Још је неко са њим убијен?
- Да, убијена је Иванка.
- Колико је Иванка била стара?
- Девет година.
- Ко је убио Драгишу и Иванку?
- Па, говори се да је и њих Удба побила, али, ја у то нисам сигуран - причао је Панајотовић.
- Ви сте били добар пријатељ са Кашиковићем, као што сте били и са Лончарићем?
- Да, господине адвокате, то су била два човека које сам највише волео и ценио.
- Да ли су ови оптужени били пријатељи Андре Лончарића и Драгише Кашиковића?
- Мислим да су били.
- Да ли су они жалили те пријатеље што су побијени?
- Ја мислим да јесу!
- Па зашто си ти пријатеље побијених српских националиста позатварао и снимао
магнетофонске траке?
- Ја их нисам затворио! То је учинио ФБИ - отело се Богоју Панајотовићу.
Тужиоци, адвокати и судија опет су улетели у коштац. Настала је велика галама коју Хуберт
Вили стишава позивом у угао на договор. Богоје Панајотовић нервозно гризе усне. Отац попа
Стоиљка Кајевића претио му је прстом из другог реда, а овај је плазио језик на њега. Ми смо га
одмерили погледима пуним мржње, а нас је меркала порота. Судија је рекао да се саслушање
сведока настави. Мајкл Монико је поставио Богоју још једно питање:
- Желео бих један кратак и јасан одговор, господине Панајотовићу. Све ово што сте радили са
ФБИ-јем против ових људи радили сте добровољно?
- Да, радио сам добровољно!
- И нико вас из државе није на то приморао?
- Нико ме није на то приморао.
Пошто остали адвокати нису имали питања за Панајотовића, судија Вили је објавио крај
судског заседања за тај дан.
РАТ У СУДНИЦИ
Нови дан суђења донео је и нове сведоке. Овог пута их је предложила одбрана. Јосип
Селак је причао како је Богоју Панајотовићу позајмио хиљаду и по долара, које је овај
вратио, онда када је причао да ће добити десет хиљада. Ја сам у себи додао: од ФБИ-
ја. Појављивало се, затим, још доста сведока, али они нису ништа битније и вредније
открили. Претежно их је налазио поп Стоиљко Кајевић, али је међу њима један, ипак,
заслуживао већу пажњу. Био је то Немања Јеленић, некадашњи службеник војне полиције
у Југославији, а по његовом причању и припадник Титовог обезбеђења. Он је рекао да је
лично сазнао да ће неко да ликвидира Драгишу Кашиковића и да је то јавио и Стоиљку
Кајевићу, али и Алану Кингу, агенту ФБИ-ја. Јеленић је био у вези и са Бранком Лакићем,
који га је наговарао да се спријатељи са Николом Живовићем и попом Кајевићем, како
би сакупљао од њих информације шта се дешава у српској политичкој емиграцији. На
основу неке фотографије, Немања Јеленић је препознао Богоја Панајотовића међу људима
у Генералном конзулату Југославије у Чикагу.
Током сведочења, Јеленић је пред судијом и америчким новинарима изјавио да је
Титова Удба толико легализована у Америци да јој чак и неке америчке установе стоје на
располагању. Испитивање је потом преузео тужилац Томас Саливан са питањем:
- Зашто се ви, Јеленићу, појављујете као сведок?
- Само да кажем истину коју знам за ову двојицу људи. И да потврдим да се за Кајевића
и Живовића јако интересовао Бранко Лакић, шеф југословенске тајне полиције у Чикагу.
- Ви познајете Бранка Лакића?
- Да, знам га и био сам његов гост, кад год сам сматрао да треба да га видим.
- Ви сте, значи, сарађивали са Бранком Лакићем?
- Јесмо сарађивали, али смо и гледали ко ће кога да превари, али ја сам за свако виђење
са њим имао одобрење од мојих претпостављених из ФБИ-ја.
Јеленић показује руком на агента Алана Кинга, који је за време читавог суђења био
присутан у судници.
Колико сте се пута састали са Бранком Лакићем?
- Тачно вам не могу рећи, али, мислим око педесетак пута - рекао је Немања Јеленић.
- Лакића сам могао да видим где год сам желео, мада сам често и одлазио у југословенски
конзулат. Тамо сам једном лриликом срео и Богоја Панајотовића, који ми се представио
као Зоран, а други пут истог Панајотовића срео сам у локалу где радим, а опет са Бранком
Лакићем.
- Ви онда добро познајете југословенски конзулат?
- Потпуно, господине!
И тада Немања наброја сва одељења овог Титовог дипломатског представништва.
Видело се јасно да се тај човек служи само истином.
- Хоћете ли нам објаснити како сте ступили у везу са Бранком Лакићем?
- Преко његовог брата Михаила Лакића, који је у истој служби у Торонту. Са њим сам се
упознао у Детроиту. Оба брата Лакића су знали да сам ја био војни полицајац, па су хтели
са мном да контактирају, а ја сам то прихватио само онда када су ми надлежни одобрили.
Од Бранка Лакића сам тражио да моју имовину у Југославији пренесе на моје сестре, да би
је продале. Али, то ми Бранко није урадио. Говорио ми је да ја, као Србин, могу најлакше
да се приближим СНО-у, потом и попу Стоиљку Кајевићу и Николи Живовићу.
- Да ли сте то учинили?
- Јесам! После дужег времена, успео сам да се састанем са браћом Кајевић, али само
зато да бих им рекао да се чувају Бранка Лакића и Удбе - признао је Немања Јеленић.
- Зашто о томе нисте обавестили надлежне органе?
- Ја сам вам већ рекао да сам о свему обавештавао некога ко је требало да зна. Чак сам
то рекао и Алану Кингу.
Тужилац је потом позвао као сведока Алана Кинга и питао га да ли је тачно оно
што говори Немања Јеленић. На то је агент ФБИ-ја одговорио да је све тачно. Штампа и
телевизија су запазиле Немањино сведочење и на свој сензационалистички начин о томе
коментарисали, али он, осим задовољства што се ставио на страну правде и истине, није
имао ништа од тога.
На суду се појавило и неколико Американаца, који су сведочили у корист Радоша
Стевлића, али, видело се да то на судију и пороту не оставља нарочити утисак. Тужиоци су
се трудили да проналазе сведоке за државу, чак и међу прирепцима Удбе и Титовог режима.
Тако се као сведок државе појавио пред судом и неки председник југословенског клуба у
Чикагу. Ми га раније никада нисмо видели, ни чули за њега, а тек на суду се обелоданило
да је он Американац, хрватског порекла. Лагао је тако безочно, да јс свакоме било јасно да
је од југословенског конзулата добио инструкције шта да говори. Првог дана је тај Хрват
дошао у пратњи агената ФБИ-ја, како му се не би десило нешто од стране емиграната. Та
будала имала је чак и на реверу од капута малу југословенску значку. Други дан је био без те
значке, јер му је неко вероватно скренуо пажњу да се не дичи комунистичким симболима.
Тај Хрват је тврдио да цртежи нађени у мојој кући одговарају плану тог југословенског
клуба који је, наводно, требало да буде бомбардован 29. новембра 1978. године. Када су
наши адвокати привели тог америчког Хрвата до табле да објасни тај цртеж, он се тешко
сналазио са планом сопствене зграде.
Суђење је требало да се заврши ове недеље. Све што се више ближио крај, све је
очигледнија била пристрасност судије Хуберта Вилија, који је сваки предлог тужиоца
спремно прихватао, док је наше адвокате прекидао и одбијао. Улоге наших бранилаца
су се постепено свеле на улоге статиста, тако да ја дођох на идеју да их отпустимо као
непотребне и то одмах овде на суду. Процес је требало да се заврши 25. маја 1979, према
тврђењу адвоката. А Бошко Радоњић и Животије Савић су морали да буду у судници 22.
маја 1979. јер је због прихваћене погодбе судија одлучио да им раније изрекне пресуде.
Предосећали смо да наше даље остајање на слободи, после одлуке пороте може доћи у
питање. Зато смо нас тројица имали и посебан састанак, када сам им без увијања рекао:
- Ја видим да ћемо бити осуђени без материјалних доказа. Сећаш се, попе, да смо пре
годину дана разматрали план киднаповања југословенског авиона са путницима, када је
Ђуро Ђуровић, члан Централног равногорског комитета по други пут био осуђен? Хтели
смо тако да уценимо комунисте да пусте Ђуру, а поред њега и Михаила Михаилова, који је,
такође, пао по други пут на робију. Ништа тада не предузесмо. Сада је прилика за отмицу
авиона ЈАТ-а у Чикагу. Ништа нам није потребно осим оружја и срца. Када је Драгиша убијен,
ти си тада рекао, попе, да си камиказа. Ево прилике да будемо камиказе. То је мој план!
- Мислим, Каваја, да ми не можемо да киднапујемо југословенски авион. Сваки наш
корак и покрет ФБИ будно прати - правдао се Стоиљко Кајевић.
Ја, у суштини, нисам против тог плана. Отмица авиона ЈАТ-а би страшно деловала на
комунисте у свету, а поготову у Југославији.
- Тако је, попе, али зато треба имати срце Обилића. Ми ћемо изгинути, али ћемо
осветити себе и наше побијене борце од Париза до Стокхолма, од Минхена до Чикага.
- Зашто не бисмо узели падобране, па кад ноћу дођемо у близину Београда искочимо,
пошто прво усмеримо авион да удари у комунистички Централни комитет? Тако смо већ
једном ми то и планирали!
- Нећу о томе више да размишљам, попе! Уколико се решите, ја сам ту и ступамо у
акцију. Довољно је за то само нас двојица, попе. Ја не познајем Београд, попе, јер сам мало
боравио у њему и не знам где им је тај Централни комитет, а да знам ја бих се на тај чин
одлучио сам.
Изашли смо из тог локала да се прошетамо и наставимо разговор у ходу. Када се
нађосмо у близини МСС затвора, ја се загледах у ту мрачну зграду и скренух пажњу и
попу и Живовићу:
- Овде има да одлежимо по неколико година робије. То ништа не мења ствар, јер то је
пред нама. Али, пред нама је и могућност да на робију ми не паднемо, него оставимо дело
које ће бити, не само освета, него и охрабрење нашем поробљеном народу. Нема сумње да
би било добро да отмемо тај авион, да срушимо тај њихов Централни комитет и у њему
побијемо многе комунистичке лопове и убице.
Поп је тражио време да размисли, али је остао при идеји да се мора нешто учинити.
Завршили смо разговор мојом опаском:
- То ценим код тебе: отвореност и искреност! Боље је тако, него нешто обећати, а то не одржати!
Како порота каже
Како смо и очекивали, суђење је окончано 25. маја 1979. године, око четири сата
после подне. Остало је да тужиоци и адвокати дају завршну реч. Државу САД је заступао
главни тужилац Томас Саливан. Суштина његове оптужбе састојала се у томе да нас, који
нисмо криминалци америчког типа, представи баш таквима. Саливан је хтео да нам скине
ореол српских бораца против југословенских комуниста и представи нас пороти као
обичне зликовце и манијаке, којима је циљ злочин ради злочина. Више пута је показивао
на нас прстом и називао нас „убицама невиног народа", „кукавицама" и „лудацима",
док је Богоја Панајотовића представљао као хероја који је спасио 500 људских живота.
Већ код првих речи пао је у ватру и почео да виче тако да је постало неугодно да
се слуша. Скакао је од свог стола до пороте и назад, широко размахујући рукама са
упереним прстом у нас:
- Видите ли, господо поротници, за оним столом седе убице и криминалци! Погледајте
попа Стоиљка Кајевића!
Он се на овом суду појављује у свештеничкој одори само да би на вас оставио добар
утисак! Он је, уместо Библије, носио пиштољ за појасом. Ја сам уверен, господо поротници,
да ћете ви једногласно донети одлуку да су ови терористи криви. Они су опасни и не би
требало да се налазе на улицама наших градова, јер невин народ може да настрада од њих.
Томас Саливан као да није знао за меру када би говорио о попу Стоиљку Кајевићу.
Називао га је вођом убица, ђаволом, терористом, нерадником, донжуаном, авантуристом.
Ни Николи Живовићу није остајао дужан. За мене је имао најмање аргумената и поганих
речи. Називао ме је кукавицом, што је мене до срца заболело, јер то никада нисам био,
нити ико у братству Каваја. Само да је мени суђено, за секунду бих се нашао поред
њега, зграбио бих га са уживањем за једно уво и ишчупао га. Тако бих Саливана оставио
обележеног за цео живот. Рекао сам то попу Кајевићу и Живовићу, док је он говорио, али
су они били апсолутно против тога, јер су сматрали да би нам то погоршало ионако тежак
положај. Порота је нетремице гледала у тужиоца и судију. Атмосфера толико изрежирана
и намештена да се човеку згади. Питао сам Живовића:
- Видиш ли ти све ово?
- Видим, Каваја, и боље би било да никад нисам крочио у ову Америку.
После тужиоца Томаса Саливана, судија Вили је позвао наше адвокате да дају своју
завршну реч, али у ограниченом времену. Тако је први, Мајкл Монико, могао да говори
само двадесет минута. То га је приморало да жури, јер је хтео у одбрани свога клијента,
попа Стоиљка Кајевића, да каже што више. У крајњој линији, таква одбрана је испала
нервозна и натегнута, што је остављало лош утисак на пороту. Видевши, то мој адвокат
Дејан Брашић није ни искористио својих двадесет минута.
У мојим очима све је обешчашћено и све је изгубило смисао. У мисли ми је долазила
она чувена Бухаринова изрека, када му је Стаљинов суд изрекао смртну казну:
Зашто живети, кад се нема више зашто умирати?
Пошто је речено све што је могло да се каже у нашу одбрану, а и против нас, порота се
повукла на већање. Судија Вили јој је напоменуо да нас држава терети за више кривичних дела.
Попа Стоиљка Кајевића за осам, Радоша Стевлића за седам, Николу Живовића за пет и мене
за три кривична дела. То је значило и да ће нам кривице бити неједнаке, па према томе и казне.
Кад се порота удаљила, сви смо напустили судску дворану и измешали се са народом.
Обични људи су мислили да ћемо бити ослобођени, а они упућенији у односе Америке
и Југославије, очекивали су да ћемо бити окривљени. Тако је мислио и Василије Гутић,
некадашњи капетан краљеве гарде, кога сретох у дну ходника.
После пуна два сата већања, официр је јавио да је порота донела одлуку. Публика
је позвана да се врати у дворану. Ми смо пошли до наше оптуженичке клупе и стола, а
тужиоци и агенти ФБИ-ја су заузели своја места. Најпре се појавио један судски чиновник, са
великим осмехом на лицу. Окренуо се у једном моменту према тужиоцима и инспекторима
ФБИ-ја, па тим осмехом и палцем десне руке подигнутим нагоре показа им да су добили
процес. То им је била радосна вест. Гледао сам ту кукавицу и мислио: чему ли се фукара
радује? Када би знао колико си јадан, ти би се изгубио из овог суда.
Ушла је Велика порота. Хвала Богу, поротници се нису смејали. Један поротник, и
то баш стари грбавко који се стално кезио на судију Вилија, пружи лист папира маршалу
полиције, а овај га даде судији. Судија Хуберт Вили је у потпуној тишини разгледао поруку
пороте, а онда је гласно прочитао:
- У случају Федерални суд САД против шесторице српских националиста, Велика
порота их проглашава кривим и то по свим тачкама оптужнице!
Ја сам био равнодушан, другачију одлуку нисам ни очекивао, иако се на суду најмање о
мени говорило. Наши браниоци су били смлаћени и утучени. Срби у судници су се збуњени
згледали. Људи нису могли да схвате да се ово дешава у Америци. коју овакви синови треба
да бране једног дана од најезде комуниста. Полиција и ФБИ су утростручили обезбеђење.
Судија је питао, а поротници су потврдили, једва чујним гласовима, да је одлука донесена
једногласно. Тад је судија Вили ударио својим чекићем о сто и рекао:
- Изрицање пресуде заказано је за 21. јуни 1979. године. Окривљени нек се данас јаве
Служби за надзор осуђеника и Федералном истражном бироу. Суђење је завршено!
Наше жене, Српкиње, су се расплакале. Мушкарци су поражени погнули главе.
Тужилац Томас Саливан се смешкао са агентима ФБИ-ја. Од нас тројице само је поп
Стоиљко Кајевић био узнемирен, јер је знао да му се спрема одлазак у затвор, а он на то
није био психолошки спреман.
Није више имало шта да се изгуби. Живот је ишао даље, зато сам прихватио позив Дејана
Брашића да свратимо у један бар на пиће, јер је он одлазио у Њујорк, још исте вечери. Журио
се јер је због нас и путовања у Чикаго запоставио свој адвокатски посао у Њујорку. Ја сам
мислио да идемо у обичан бар, али кад уђосмо видех да је то велики ноћни клуб. Сели смо
за један велики сто Дејан Брашић, па ја, Мајкл Монико, Никола Костић и Никола Живовић, а
са друге стране поп Стоиљко Кајевић, његов брат поп Живко Кајевић. Бошко Радоњић, Тома
Живовић и још неки Срби, чијих се имена више не сећам. Када дође конобар наручисмо
пиће, сваки по свом укусу, али поп Стоиљко Кајевић поручи за њега да донесу неки суд, што
личи на мртвачку главу, а из њега избија пламен. Сви су га у чуду гледали, а ја му добацих:
- Ти, попе, увек мораш да се разликујеш од друштва у коме си.
- Пре него што Богоју одсечем главу наздравићу му из овакве ћасе. То нека сви добро
чују и упамте! Њему нема места на кугли земаљској, док сам ја у животу! - претио је
свештеник Стоиљко Кајевић.
Сви су слушали шта поп говори, па да ли због те мртвачке главе која светли, а из које поп
пије и наздравља, и остали се придружише клицајући попу. Адвокат Мајкл Монико викну:
- Живела Србија!
Ми му се придружисмо. Поп је био све ратоборнији. Било му је јасно да ће на робију, и
то подужу. У таквом расположењу ће можда и прихватити онај план о киднаповању. Са том
идејом смо се растали. Ја сам отишао код Николе Живовића на коначиште. После вечере
смо гледали телевизијске вести. Новинари су јављали да су српски командоси проглашени
кривим, а полиција је јавила да се у Чикагу на аеродрому О`Хара срушио путнички авион
ДЦ-10. Сви путници и чланови посаде су изгинули, укупно њих 273. Јелица, Николина
жена, чу те вести, па ми се обрати:
- Никола, жао ми је тог народа, али Бог их кажњава због њихове неправилне политике
према народима који су под комунизмом.
Ујутро смо устали рано и пошли да се пријавимо Служби за надзор осуђеника. Прерано
смо стигли па смо у једном бару попили кафу. Нисам ни слутио да је то моје последње
виђење са Стоиљком Кајевићем. Наиме, када смо ушли у зграду, послали су нас на 23.
спрат да нас уведу у листу осуђеника. Узели су нам податке и отиске прстију. Кајевић је
журио све нешто да са браниоцем оде до судије Вилија. Живео је у нади да ће му судија
смањити кауцију, да може себи да продужи слободу. Хуберт Вили је тог дана, изгледа,
био лоше воље, па је Стоиљку Кајевићу подигао кауцију на невероватних милион долара.
Адвокат Мајкл Монико је лично гарантовао судији да поп неће побећи из Америке, али
све то није помогло. Како Кајевић није имао ту суму да положи, истог трена је лишен
слободе. И то у присуству брата Живка и оца Неђе, као и Радоша Стевлића, који ми је
све ово испричао. Када чух то, би ми га жао. Стоиљко Кајевић је био наш вођа и први је
пао као жртва Титовог агента Богоја Панајотовића, ког су и Американци користили да се
обрачунају са српским антикомунистима, националистима и командосима.
Никола Живовић, и сам изненађен оваквим наглим обртом догађаја, рече:
- Не могу да схватим тог попа Кајевића! Запео да се што пре појави на суду, па смо га
преко реда пропустили, а сада се налази у затвору. Могао је тако нешто и да очекује, јер је
тужилац дао судији предлог за повећање попове кауције.
- Да, Живовићу! Све као да је пошло по злу.
Телевизија и радио су увече на првим вестима јавили да је поп Стоиљко Кајевић затворен.
Чикашки медији су будно пратили наше суђење и наше кретање. Ја сам после Живовића
добио позив у Службу за надзор осуђеника. Примио ме је један млађи службеник у својој
канцеларији. Дао ми је упутства о пријављивању сличној служби у Патерсону. Записао ми
је име службенице. Испоставило се да је црнкиња. Затим је почео да ме испитује о мом
случају, као да је иследник. Одбио сам да о томе говорим. Тај млади човек ме пажљиво
осмотри, па рече:
- Шта вам смета да вас питам о том случају кад цео свет зна да сте хтели да побијете
пет стотина људи?
- Ви сте, господине, могли да будете сведок на суду када то тврдите!
- Каваја, постоји могућност да вас испоручимо Југославији, јер ви нисте држављанин
Америке.
- Све је могуће у вашој земљи. господине. Немојте да ме тиме плашите, ја нисам
држављанин Југославије јер ми је држављанство одузето пресудом Војног суда.
Изашао сам безвољан да причам Живовићу и Стевлићу шта је овај Американац
лупетао. Читаво вече код Живовића провели смо у причама о попу Кајевићу и његовој
судбини. Живовићева жена Јелица била је јако изненађена оваквим обртом догађаја и
сажаљевала је попа Кајевића. Ми нисмо очекивали да ће се он исте вечери јавити, па нас
је изненадио телефонским позивом. Никола се дуго задржа с њима у разговору. Кад сам ја
узео слушалицу, Кајевић ми горко саопшти:
- Каваја, ја сам у затвору!
- Ја то знам, Стоиљко! Ту ти је и место!
Знао је он добро зашто му ја то говорим.
- Каваја, ти си био у праву! Али, шта ја могу? Увек сам се надао у правду и слободу ове
земље, али видиш шта се са нама чини.
Затим поче да набраја све што сам и ја знао.
- Попе, запамти само једно: буди ми јунак! - тешио сам га.
- Како то мислиш, Каваја, да будем јунак?
- Мислим да будеш одлучан и да не западнеш у очајање!
- Па ја сам то увек био. Ти то знаш!
- Ја то не знам, попе, него те питам: јеси ли ти сада јунак, или не?
- Јесам!!!
- Добро, попе! Срећна ти робија и јуначки је издржавај!
- Да, то ми свако каже, али робију треба издржати!
- О робији немој мени да причаш, јер ја знам шта је робија и то у правом смислу! Него,
буди ми јунак и немој да патиш за слободом!
- Да, ти то кажеш пошто си на слободи!
Нисам прихватио попову дискусију преко телефона. сматрао сам да је најбоље да
завршим.
- Почињеш да причаш, попе, а ја не волим много да дискутујем преко телефона, а ни у
друштву. Зато, срећна ти робија и довиђења!
Те вечери телефон је звонио скоро сваких пет минута, јер су се многи Срби интересовали
за попов пад у затвор. Чак се јавила и његова девојка Шери Шурбатовић, али када је чула
на коју је суму подигнута кауција, дигла је руке од помоћи.
Следећег дана, пре него што ме је Никола Живовић одвезао на аеродром, свратио сам до
попове фамилије, поразговарао са његовима и продужио за Њујорк. На њујоршком аеродрому
ме је сачекао Бошко Радоњић и одвезао право његовој кући. Хтео је да се видимо јер, када
одем за Патерсон, без дозволе судије нећу моћи тако лако да долазим у Њујорк. Испричао сам
му шта се догодило са Кајевићем. Бошко га није сажаљевао, напротив, почео је да га напада:
- Шта је тражио, то је и добио. Нудио се да ради за државу, али га они у Вашингтону
нису хтели. Петљао је са ФБИ-јем од новембра 1977. године, када је доспео у притвор јер је
претио пиштољем Данијели Аранђеловић. Све што смо ми радили у илегали, захваљујући
Кајевићу није остало тајна ни за ФБИ. Он ти је потурио оне цртеже, а ти нећеш то да
обелоданиш. Поп Кајевић сада као да се прибојава и зазире од нечега. То је приметио и
Никола Живовић: „Шта могу да ти кажем, Бошко? И ја сам видео да је Стоиљко једно
говорио, а друго радио. Њему је био циљ да организује демонстрације у Вашингтону, а са
нама је стварао план да извршимо атентат на Тита. Мени је стало да овај процес прође и да
све то бар за неко време остане међу нама. Ми се налазимо пред робијом, а време ће боље
осветлити истину. За мене је потпуно јасно да је Богоје радио по директивама Удбе. То су
платили главама и Андра Лончарић и Драгиша са малом Иванком."
Бошко је прихватио моје закључке о Богоју Панајотовићу, али се од попа Кајевића оградио:
- Ја са попом Кајевићем нећу више да имам ништа заједничко!
Ту, на инсистирање мог старог пријатеља и кума, ја остадох да преноћим у Њујорку,
иако ме је ФБИ можда тражио по Патерсону. Бошко и ја смо се играли са његовим сином.
Мали је махао ручицама сав радостан. Гледао нас је бистрим, благим детињим очима
које су ме подсећале на свет недужних људи, који је остао далеко иза нас...
Пркос је понекад већи и од победе
Сутрадан сам са Бошком обишао његова паркиралишта и наше земљаке запослене

на њима, па сам са терминала на 42. улици узео аутобус за Патерсон. Док сам једном
попречном улицом ишао ка мојој кући, из даљине сам видео Татјану како се са другарицама
игра испред дворишта. Дотрчала је до мене и пољубила ме. Загрлих је мало зачуђен колико
је порасла. Она са поносом рече: „Сад сам висока као ти, Никола!" Испричала ми је да су
ме синоћ чекале, јер им је Никола Живовић јавио да сам кренуо за Њујорк. На капији сам
срео моју најстарију ћерку, Наташу, којој је било тек 14 година, а у дворишту Тамару. Њу
сам звао Црногорка, а она мене једноставно Никола. Обрадовала се и загрлила ме, како то
само она уме, уз њено увек озбиљно обраћање:
- Како си, Никола?
Посматрао сам моје ћерке, сада већ девојке. Све три су пустиле дуге косе. Попео сам се
степеницама, које воде на други спрат, где нам је стан, и затекох Лену како спрема вечеру.
Док смо се поздрављали приметио сам да је мало посустала. Брига и неизвесност због мог
суђења учиниле су своје. А одлука пороте да смо криви је дотукла, јер је знала да после
тога долази робија. Објаснио сам јој да сам ја „најлакши случај" и да ћу, сигурно. први
изаћи на слободу. То их је орасположило, донекле. Јавио сам се и куму Павлу Топаловићу
да му испричам догађаје из Чикага. Није му било драго што сам окривљен. Рекао је да мора
да ме види. Са тим утиском сам отишао на спавање.
Освануо је прекрасни мајски дан, па је било уживање изаћи негде у шетњу. Али, ја
то нисам учинио. Имао сам много посла до мог поновног одласка у Чикаго. Помишљао
сам да би ме тада лишили слободе, па сам најпре средио своју библиотеку, која је била у
очајном стању после претреса моје куће од стране ФБИ-ја. Лени сам рекао да, у случају
да мора да прода кућу, књиге може у пакетима да пренесе до мога кума Павла Топаловића.
Чим сам завршио тај посао, спаковао сам се и са Леном отишао у посету мом куму.
Кум Павле нас је дочекао као своје рођене. Ручали смо и препустили се разговору.
Павла је интересовало све око суђења, а посебно сам поступак према нама. Понешто је
и чуо, али појединости које сам му ја износио често су га остављале запањеног. У једном
тренутку он ме је прекинуо речима:
- Ко би веровао, мој куме, да ће се према вама тако поступити у Америци? Ја то не
могу да објасним друкчије него да су југословенски комунисти узели маха у овој земљи, па
чак им и власти иду на руку. Непозната лица у последње време често и мене упозоравају,
прете ми преко телефона.
Док сам слушао овог врлог Србина, доктора Топаловића, мислио сам о целој тој
фамилији, која још од 1941. године стоји на бранику српства. Комунисти нису ником
опраштали, па ни Топаловићима. Павле је остао без свог старијег брата Петра, а шта су
Павле и мајка доживели у комунистичкој Југославији, то само они знају. Са Леном сам се
вратио кући пун племенитих утисака понетих из честитог дома Павла Топаловића.
Као окривљено лице које чека пресуду, поред јављања у ФБИ-ју у Неварку, сада сам
био дужан да се пријављујем и Служби за надзор затвореника у Патерсону. Нисам могао
да претпоставим где се таква канцеларија налази, па сам био изненађен када сам је нашао
у самом центру Патерсона, у једној великој згради на 18. спрату. Ту ме је примила једна
црнкиња по имену Браон. Објаснила ми је да ће она све папире које буде имала о мени
слати федералном судији Хуберту Вилију. Мени је њена пажња према мени била смешна,
али пређох преко тога.
Тих дана имао сам и једно суочавање у ФБИ-ју у Неварку. Обично сам тамо одлазио
пред саму поноћ, али једне суботе одох са Леном раније. Хтео сам сам да се видим са
Голдманом, агентом који је на суду сведочио против мене, као стручњак за експлозив.
Причекао сам неколико минута док је Голдмен дошао на приземље и већ са врата пружио
ми руку. Без икаквог поздрава, рекао сам му:
- Господине, извините, али мој карактер ми не дозвољава да вам пружим руку.
Био је изненађен, али се брзо снађе и упита ме зашто се љутим на њега. Рекао сам му
да су цеви у мом дворишту и оних неколико које су нађене у мом подруму, од стране ФБИ-
ја проглашене за делове паклене машине. Набројао сам му још и оне бесмислице о тамјану,
шибицама, нађеним у мом подруму, бесмислице које је он на суду покушао да опише као
додатне елементе у прављењу експлозива. А као врхунац безобразлука ФБИ-ја навео сам
одузимање дечијег лака за нокте, њихове мале писаће машине и догледа моје најмлађе
ћерке Тамаре. Узели су и дечије скијашке вунене капе. Позвао сам га да пође са мном и
види сто у мом дворишту и цеви на којима стоји још од 1972. године.
Агент Голдмен је ово саслушао, али је одбио да иде са мном „јер је заузет". Рекао је
да ће се са тим позабавити мој адвокат у жалби Апелационом суду и да ће се то повољно
решити. Видевши да је он обична вуцибатина, а не службеник некада велике и часне тајне
службе САД, ја му добацих:
- Ти си обичан гад. Заклео си се у Библију да ћеш говорити истину, а лагао си на суду.
Али, да сам ја био у мојој кући онда када си ти вршио претрес, сасвим би се другачије то
завршило.
За време вожње кући испричао сам Лени шта сам све рекао Голдману. Хтео сам да она
чује како се борим за свој породични мир. Ћеркице су биле у дворишту, па их покуписмо и
одосмо право у италијански ресторан на вечеру. Хтео сам да мало и ту своју децу задовољим.
Приближавао се дан пресуде и одлазак на робију, а са њим и растанак са њима. Вечера је
протекла у добром расположењу. Деца су се смејала и шалила, а Тамара је често одлазила
до џубокса да пушта музику. Када се атмосфера мало стишала, покушао сам да разговарам
озбиљно са мојим ћеркама:
- Видите, ви имате свега овде у Америци, а тако није у целом свету. Волите ли ви
Америку?
Оне углас:
- Волимо!
- Тако и треба, јер сте ви овде рођене и ово је ваша земља.
- А волиш ли ти исто Америку, Никола? - знатижељно упита Тамара.
- Да, Тамара, али ја највише волим моју земљу Србију. Ја се и борим зато јер тамо нема
слободе. Тамо је комунизам.
- Ја знам, ти си ми увек говорио да комунизам није добар за народ.
Сада се у разговор умеша и Татјана, која се увек устручавала да са мном разговара
као Тамара.
- Нас у школи уче о Југославији, а у књигама пише да је Тито добар човек, док се ти
бориш против њега. Ја знам да си ти у Југославији био у затвору, па зашто пишу тако?
- Књиге не садрже све истине о свету, а и њих пишу људи који воле комунизам!
- Да, али ђаци, па чак и учитељица, говорили су Тамари да је наш отац терориста. А
она им је одговорила да је њен Никола антикомуниста и српски националиста!
Био сам поносан на своју децу која су размишљала као одрасли, јер су знала да
разликују зло и добро.
Те вечери, по повратку кући, позвао сам телефоном Радоша Стевлића у Чикаго, да
видим има ли нешто ново у вези са нашим суђењем. Рекао ми је да нема, али ми је нагласио
да никако не може да добије Николу Живовића. Саопштио ми је и да нас југословенска
штампа још увек жестоко напада лажима и најпростијим измишљотинама. Ништа веселије
није било ни у самом Чикагу:
- Наши водећи Срби се не чују живи - рече ми Радош. - Једино су Брана Станишић у
његовом листу „Српска зора" и Алија Коњхоџић у своме „Братству", коментарисали наше
суђење и жртвовање за антикомунизам и српство. Остали нас уопште не помињу!
Братство Станишића је одувек било часно и јуначко. Из српске Спарте, из братства
Станишића, изникао је чувени горостас Бајо Станишић, јунак краља и господара Црне
Горе, великог Николе Петровића ИИ Његоша. После уједињења Срба, 1918. године, јунак
Бајо достиже чин активног пуковника Краљевине Југославије. У краткотрајном рату 6.
априла 1941. пуковник Станишић је са својим 41. пешадијским пуком разбио италијанску
војску у Албанији, али га капитулација затиче пред Скадром. Тада већ бригадни генерал,
Бајо Станишић не полаже оружје, него диже устанак и против италијанских окупатора и
Титових партизана.
Бајо Станишић бранио је 1941. године са својим националистима српску светињу,
манастир Острог, од партизана и јуначки гине са своја два синовца. Нека ти је вечна слава,
Станишићу!
По мом доласку у Србију, 10. децембра 1997. године, један потомак Станишића ми је
помогао као род рођени. То је главом и образом Крсто Станиигаћ из Даниловграда. Том
момку сам дужан поштовања док год се крећем по овој грешној српској земљи.
Кад сам добио свог адвоката Дејана Брашића у Њујорку он ме је критиковао што лоше
сарађујем са госпођом Браон и ФБИ-јем. Посаветовао ме је да је то пракса америчког
законодавства и да брига госпође црнкиње може само да користи мени. Кад је кроз који
дан дошла и та Браон, пустио сам је да види стан и да разговара са мојом фамилијом, па
је на мој захтев погледала и спорни сто у мом дворишту и цеви на којима је постављен, па
чак и боју на њима. Мало збуњено ми се обратила:
- Господине Каваја, ја сам проверила све ваше наводе и видела да говорите истину, а
то многи не чине!
- То је сасвим могуће, госпођо, јер је велика разлика између жтих људи` и мене. Они
краду, пљачкају и томе слично, а ја се борим против комунизма, јер мој народ нема слободу
већ четрдесет година.
Климала је главом, записивала нешто, поседела мало, попила кафу и отишла. Када сам
је испратио, неко време сам размишљао и о њој и о Американцима. Чудни су. Ако им се
све не каже и не покаже не схватају, а чак и кад схвате, нема се утисак да ће нешто да се
промени, јер код њих је све у систематизацији. За њих нема ништа, што је било и бива, а да
није у шеми. Чуди ме како верују у Бога?
Кајевићева лозинка
Са приближавањем дана пресуде, у мени се све више јављала жеља за све чешћим
сусретима са Ленином фамилијом у Батлеру или са кумом Бошком Радоњићем у Њујорку.
За Њујорк сам понекад одлазио и без дозволе судије Вилија, јер сам се са Бошком договарао
око крштења његовог сина у цркви. Због моје пресуде, ја као кум, морао сам ту часну
обавезу да завршим пре мог одласка у Чикаго. Радоњић је увек био заузет послом на једном
од његових паркиралишта. Рекао ми је да је купио још једно у близини Јенки стадиона,
па одосмо да га разгледамо. То паркиралиште је, у ствари, припадало федералном суду.
Зачудио сам се како је Бошко уопште могао да га купи од државе, када је од суда у Чикагу
окарактерисан као опасан терориста и када се налазио условно на слободи. Одговорио ми
је да је паркиралиште добио на лицитацији преко везе, још пре две године, када још судска
зграда није ни подигнута.
Све је то било могуће јер је Бошка Радоњића у животу и у послу служила срећа. Један
одсек ФБИ-ја био је, на пример, у близини његовог паркиралишта на 11. авенији, па није
морао да се јавља Главној централи и да губи време као ја. Бошко је веровао да ће после
годину или две издржане на робији бити пуштен на слободу. Међутим, ни мени се није
„писало лоше", барем по тврђењу и образложењу мог адвоката Брашића: - Тужилац ће
захтевати најстрожу казну, али ти не можеш да добијеш више од пет година. Од тога ћеш,
по мом уверењу, издржати највише 18 месеци и бићеш пуштен.
Растао сам се од Дејана са тешким предосећањем да неће баш све бити како он
предвиђа. Отишао сам да прошетам Менхетном. Чинило ми се да нећу у скорије време
имати прилику за то. Блистава Медисон авенија, у пролећном сунцу окупаним излозима и
привлачно одевеним људима, одавала је вечиту безбрижност, као кристали и накит. Млади
свирачи привлачили су гомиле пролазника као модерни апостоли без проповеди. Кретао
сам се кроз срце Њујорка без журбе и обавеза, равнодушно и празно, онако како то само
Менхетн уме да начини од сваког ко му се препусти.
Отишао сам кући и одмах продужио са Леном за Неварк, да се пријавим у ФБИ. У
повратку, приметио сам да нас једна кола прате. Кад смо ушли у стан затекли смо децу како
гледају телевизију и ћуте. Очима сам питао шта се дешава. Тамара ми је рекла:
- Никола, ми смо тихе да бисмо чуле ко се креће око куће. Ми се бојимо комуниста!
Узео сам Тамару у крило.
- Да ли се ти, Тамара, бојиш комуниста?
- Не знам шта да ти кажем!
- Слушај, нема за сада зашто да се бојиш комуниста, јер вас преко пута наше куће чува
ФБИ. Мирно спавајте!
Онда оне све три одошс до прозора и погледаше кроз завесу. Када се вратише, Татјана
ми рече:
- Они тебе чувају, јер мисле да ћеш да побегнеш из Патерсона!
- Татјана, када човек бежи из Патерсона, онда мора и да бежи из Америке. А ја то нећу,
хоћу да останем овде!
- У реду, Никола! Ја знам само једно и најглавније: када падне мрак, ја нећу никоме да
отварам, осим Бошку Радоњићу и нашем куму Павлу Топаловићу!
Отишле су на спавање озбиљне и тихе, као да нису деца.
Дошла је субота. Нигде нисам хтео да идем из куће. Очекивао сам позив из чикашког
затвора. Знао сам каква је ситуација у америчким затворима. Обично је само један телефон
за међуградске линије на читавом спрату, па би се око њега образовао ред. Био сам у кући
и могао сам да чекам. Предвече ми је чекање досадило, па сам изашао са децом у двориште
да се играмо, а Лену сам оставио горе у стану, јер је имала посла у кухињи. Баш када сам
се заиграо са децом, Лена ме зовну са балкона. Поп је био на телефонској вези. Оставио
сам ћерке и пожурио у стан. Са друге стране жице поп Кајевић ме је питао за здравље.
Одмах поче да ми се жали на затвор, затим на неправду суда и његово изненадно хапшење.
Дођоше на ред и адвокати.
- Колико су криве власти, које су удесиле ову целу работу, толико су криви и наши
адвокати! - мудровао је поп и почео да повлађује једном мом ставу за време суђења. -
Они су радили заједно са судским органима против нас. Жао ми је што нисам послушао
тебе да најуримо адвокате када си то једном предлагао за време суђења. Али, није ми
криво само за то! Кајем се што сам послушао мог адвоката, Моника, да не дајем никакве
изјаве новинарима у току суђења. Сада је касно за мене. За тебе није. Ти си на слободи, па
пре изрицања пресуде, 21. јула 1979. године, иди до новинара велике зграде у Њујорку и
повежи се са њима. Када то учиниш дај изјаву о свему што се дешавало са нама на суду: не
заборави и наше браниоце!
Пажљиво сам слушао попа, још од почетка његовог монолога, али при крају сам се
претворио у уво. Поп је мени давао лозинку! У то није било сумње, али ја сам хтео да
будем сигуран.
- Попе, да ли ти стварно мислиш да је сада повољна прилика за такву изјаву? Неће ли
то да погорша нашу ситуацију у којој се налазимо?
- Напротив, Каваја, то само може да нам помогне. Нека читав амерички народ зна за
неправду која је учињена нама, српским антикомунистима, од стране америчких власти и
наших адвоката!
- Али ако та изјава икоме шкоди, то ћеш бити ти, а зато је добро да си ми ти дао
одобрење.
Поп је осетио да га ја проверавам, па је ради дубљег разумевања ишао до краја. Дао је
и други део лозинке, јер сам ја на томе инсистирао.
- Да ли се слажеш да се и Џимију Картеру упути меморандум, јер је на суђењу заобиђен
амерички Устав, а и људска права.
- Свакако, Каваја! Учини то док можеш, чим дођеш овде, то ће бити немогуће!
Лакнуло ми је! Поп се коначно одлучио на акцију и то у дванаести час. Није прекасно,
јер сам имао још коју недељу на располагању. Поп ми рече да се код њега, на истом спрату,
налазе двојица хрватских затвореника: Божо Келава и Миле Коџоман, тако да он није био
једини политички затвореник у мору криминалаца. Завршили смо разговор уз обострану
намеру да се ускоро видимо у чикашком затвору!
Овакав један разговор са попом, мада очекиван, био је, ипак, право изненађење.
Остадох неко време у соби, размишљајући о одлучности и наглом преокрету код овог
нашег лидера. Јасно се видело да је он одлучио да бежимо отетим авионом из Америке.
Само нисам знао да ли да бег окончамо пикирањем на Централни комитет СКЈ у Београду
или да киднапованим авионом одемо у неком другом правцу.
Пошао сам да извидим аеродроме Кенеди и Лавангарди, и контроле путника на њима.
На Кенеди сам стигао једног дана у седам сати увече. Обукао сам војничку униформу, нико
ме не би препознао. Лако сам нашао излаз број 4, где су се окупљали Југословени. Њих је
било могуће чути јер су се довикивали као да су у планини. Била је то једна руља претрпана
коферима и торбама. Помислио сам: ко овоме полусвету Титових просјака и шпијуна даде
америчке визе да скитају Америком и слободним светом? Прошао сам између њих да бих
пажљиво разгледао два излаза под бројем 4. Један је био са аутоматом за откривање метала,
а други, паралелно са њим са стакленим вратима и полицајцем, за службена лица. На њему
није било аутомата и ту су у журби пролазили многи Американци.
Отишао сам у бар да попијем коњак и ослушкујем шта Југословени причају. Неке
две жене су гласно причале о Њујорку, црнцима и прљавштини, а хвалиле су Загреб и
Југославију. Једино што чух у прилог мом истраживању, био је узвик једне од њих:
- Ајмо, јер Американци не чекају путнике као наши другови из Југославије.
Гомила кофераша и пасошара навали на излаз. Покушао сам са стране да видим тип
авиона. Успело ми је, био је то „Пан Американ". Значи, авион са америчком посадом
лети за Југославију. Тачно у осам сати је пошао према главној писти за полетање. Два
југословенска авиона ЈАТ-а нису били убачени у ред летења. Враћао сам се таксијем за
Њујорк и успут размишљао о начину на који бих зграбио тај комунистички авион. Не
бих могао да прођем машину за откривање метала, односно оружја. Зато ми једино остаје
препад. Ако за неколико секунди разоружам стражара, па се угурам у гомилу тих пасошара
и дочепам авиона, успео бих. Јер, када крочим ногом у авион, ситуација ће бити у мојим
рукама. Цео тај план је морао да се изведе за пола минута.
У том планирању стигао сам до те 42. улице и аутобуске станице, а одатле аутобусом
до моје куће. Моји пратиоци из ФБИ-ја, као и увек, били су ту, у својим колима. Чим сам
ушао у стан, Лена ми је рекла да ми је из Чикага телефонирао поп Живко Кајевић, због
фарбања неке куће, коју је требало да уради Чеда Чварак.
- Додао је да треба да га зовеш телефоном чим дођеш кући!
Лена је гунђала о бесмислености таквог посла пред само изрицање пресуде, али ја је
нисам слушао. У глави ми се завртело од изненађења, а под тим изговором одох у собу на
тавану. Тамо гласно проговорих:
- Стоиљко, ти си ненормалан када о киднаповању дајеш лозинку свом брату Живку,
а овај сада преко мог телефона тражи Чеду, човека без чврстог карактера и речи да би ме
умешао у то.
Одлучио сам да Живку не телефонирам, а да се са Чедом што пре видим. Није немогуће
да му је поп Живко директно телефонирао. Уто се Чедо Чварак појавио на мојим вратима
и рече да има нешто озбиљно да разговара са мном.
- Каваја, звао ме Ћелоња (како су попа Живка Кајевића звали) и инсистира да ти
пренесем: жДа припремиш све, да идеш у Чикаго и окречиш ту кућу!'
Ја га прекидох:
- Каква кућа да се кречи сада, пред изрицање пресуде?
- То је неки знак, Каваја, који Ћелоња даје теби из Чикага.
- Па добро, Чедо, хајде, реци ми шта ти је Живко Кајевић тачно рекао?!
- Чедо, ако се види да ће ови људи бити осуђени, на правди Бога и без икакве кривице,
онда ми морамо нешто урадити. А још има припадника СОПО-а, који су у стању да по
цену живота могу свашта да ураде. Мени се чини да Кајевић хоће да ја учествујем са тобом
у некој акцији.
Чеда је сувише знао и морао сам са њим најозбиљније да говорим. Тако и учиних:
- Стицајем мени непознатих околности, ти си дошао до информација које не морају
да буду тачне, али су опасне. Ја тебе знам годинама, али никада нисам хтео директно да те
увучем у редове српских антикомунистичких бораца.
Гледао сам га неко време право у очи и осетих да се он уплашио. То сам и хтео, јер са
људима његовог кова и не може се другачије говорити. Чеда је одмах ударио у причу:
- Каваја, ја тебе ценим као свога брата и у стању сам са тобом да кренем, па макар и
погинуо!
Нисам чекао да Чеда примети моје нерасположење. Захвалио сам му се на поверењу, а
када се растадосмо био сам бесан на Ћелоњу Кајевића. Није ми ишло у главу да може неко
из нашег друштва да се тако неодговорно понаша у најрискантнијим стварима. А, ако је тој
ћелавој будали стало до попа Стоиљка Кајевића, зашто га онда киднаповањем авиона он не
избави из затвора, него телефоном тражи овакву шепртљу, као што је Чеда Чварак. Ћелоња
је морао да зна да овакви људи имају храбрости само уз пиће и музику.
Мада ме је овај случај са Чедом изненадио и натерао на размишљање, а уз то и још
јако наљутио, није ме ни најмање поколебао у донетој одлуци. Пошто сам се надао да ће
југословенски авиони бити убачени у саобраћај пре 19. јуна, то сам позвао Американца
Боба и онда отишао до њега. Мени је требао један добар машингевер са око сто метака.
Он је имао више врста оружја, јер га је пасионирано сакупљао као некадашњи припадник
америчких војних формација.
Следећег јутра сам таксијем отишао на аеродром Неварк у Њу Џерсију. Хтео сам и на
њему да извидим ситуацију. Понео сам филмску камеру, већи свежањ кључева за појасом и
нешто ситнине у металу у џепу. Аеродром сам познавао, јер сам са њега често летео за Чикаго.
Ишао сам да проверим рендгене. Камеру сам ставио на покретну траку и прошао поред ње.
На другој страни ме заустави службеник. Ту се одмах створио и полицајац. Тражили су да им
покажем металне предмете, које имам. Извадио сам метални новац. Они ме вратише да прођем
истим путем. Опет нису били задовољни. Тврдили су да поседујем још метала. Ја им онда
показах кључеве. Тек онда сам могао да продужим даље. Извињавали су се они мени и ја њима.
Камеру нису ни погледали и ја сам извукао један сигуран закључак да је овај аеродром
„рањив". Поготову када би у акцију кренуло двоје људи. Извиђањем аеродрома у Неварку и
Њујорку, стекао сам извесну слику о могућностима и околностима за киднаповање авиона.
Зато сам хтео да извидим ситуацију и на трећем аеродрому, Лагварди. Поранио сам и Лени
рекао да идем да се видим са једним пријатељем у Патерсону. Продужио сам за Њујорк.
Агенте ФБИ-ја нисам видео пред мојом кућом. На аеродрому је била велика гужва, а то је
значило да је и обезбеђење у гужви и слабо. Када сам видео све што ме је интересовало,
вратио сам се назад за Патерсон. У себи сам донео одлуку да са овог аеродрома кренем у
акцију. Одлуку бих изменио само да се неким случајем опет појаве она два југословенска
авиона. Преобучен у кратковидог хипија, са наочарима и чупавом периком на глави, кретао
сам се већ сутрадан по Њујорку, потпуно сигуран да ме нико неће препознати. Пре одласка
на место састанка са Чедом Чварком, подигао сам пет разноразних граната и сместио их у
своју ташну. коју сам носио под мишицом. У футроли ми се налазио немачки „валтер" од 9
мм. Са таквим стварима код себе, нисам смео дуго да га чекам на заказаном месту. Минути
су пролазили, али њега ни од куда није било. Помишљао сам на свашта, али највише на
издају са његове стране. Осетио сам се несигурно и после десет минута чекања сам отишао.
Чеда Чварак ме није издао, али је нестао без трага. Више га, и поред мог упорног трагања у
Патерсону, нисам никако могао наћи. Припремио сам му метак за у главу, јер сам Чеди Чварку
дао на чување мој шмајсер и белгијски пиштољ са пригушивачем, али их је он „изгубио".
Вратио сам се за Патерсон без икаквих тешкоћа и одмах сам отишао кући. Бомбе и
пиштољ сам однео на таван и сместио их на скровито место. Са Леном сам отишао да се
пријавим у ФБИ. Дојадило ми је то свакодневно каскање и пријављивање што од човека
прави бедно трчкарало. Са поносом сам мислио да ће за који дан и то престати. Тада ће ти
силници Америке увидети да сам ја био човек, а не поњава по којој се могло газити.
За крштење Бошковог сина, отишао сам за Њујорк, са Леном и Тамаром. Навршило
се пуних девет година како је моја најмлађа ћерка крштена, тако да сам хтео да Тамара
опет види како све то изгледа. Лена је, сва радосна, улепшала нашег малог кумића, али је
била болно повређена када је у цркви Бошкова свастика стала поред мене као кума. Нисам
разумео зашто Бошко Радоњић попушта хировима те Каринине сестре и понижава куму
Лену. Она је то отрпела, јер јој нисам дао да било шта каже. Бошко Радоњић је изричито
захтевао да му се и син зове Бошко. Владика Василије Веиновић је то прихватио, мада је
уз то име додао још једно, јер у Срба није обичај да син носи име свога оца.
Црквени обред је био доста дуг, а мој кум доста тежак, али сам издржао да га носим.
Обојица смо се бавили својим мислима. Мали Бошко је изгледа размишљао о великим
свећама, чије је пламенове озбиљно посматрао и чак се смешкао, а ја о судбини овог детета
које добија кума ког никада више неће видети у животу. Пут на који сам ја полазио није
изгледало да има повратка. Шта ће ово дете, када порасте, да мисли о мени и о ономе што
ћу ја за који дан да урадим?
Са овим мислима дочеках крај тог дугог крштења. После тога смо се ми гости, међу
којима је било највише Бошкових пријатеља и Каринине родбине, упутили у хотел. Са
нама је био и игуман Митрофан Кресојевић, који је застулао епископа Васила Веиновића,
јер је владика имао обавезе у цркви. За време ручка, Димитрије Тртовић, који је седео
поред мене за столом, рече ми да је дошао Иван Лазаревић.
Са друге стране стола, Бошкова жена довикнула ми је да сви чују:
- Никола Каваја, нема више политике за Бошка Радоњића!
На то јој ја одговорих:
- Тако је Карин! Сада му дај шерпу и кухињу да се забавља!
Експлозија смеха разлеже се салом. Било је весело. Нико са овог славља није
размишљао о будућој робији, а још мање о ономе што ја намеравам да урадим. Дуго је
свечаност трајала, па смо Лена и ја због Тамаре отишли раније. Када стигосмо кући, Лена
ми је, љута и разочарана, замерила што сам дозволио да Американка буде Бошкова кума.
Трудио сам се да то све изгладим, тврдећи да је Лена за све Србе права кума, а да је оно што
се данас десило пука формалност. Смирила се и схватила да је то истина и да је и Бошко
тако размишљао, јер је већ сутрадан назвао и рекао јој: „Помоз' Бог, моја кумо Лено!"
Последња недеља у кући
У четвртак, 21. јуна 1979. године, требало је да будем на суду у Чикагу, ради изрицања
пресуде. Коцка је бачена! Авион ћу киднаповати на дан када су убијени Драгиша Кашиковић
и Иванка Милошевић. Нека то буде симболични протест против комунистичких убица,
њиховог наредбодавца Тита и свих оних који у овој земљи затворише очи на тај крвави
чин усред званичног седишта Српске народне одбране. Када 19. јуна 1979. будем ставио
амерички авион под моју команду, биће тачно две године од када су искасапљена тела
ове две свете српске жртве.
Недеља, 17. јун 1979. године, била је последња коју ћу провести код своје куће. Мимо
обичаја, рано ујутро позвао ме је кум Бошко Радоњић телефоном. Хтео је да дођем код њега
и правим му друштво док његови радници постављају ограду око једног паркиралишта.
Нисам отишао јер сам желео да будем што дуже са мојима, али сам му рекао да за Чикаго
идем у уторак, 19. јуна, са аеродрома у Неварку. Кум је то прихватио, само је додао да
са адвокатима Брашићем и Кајзером дођем у четвртак ујутро по њега. Лена је већ била
устала, па сам јој рекао да позове аеродром и резервише карту за лет за 19. јуни. Коначно
сам се одлучио за тај дан. Карта је била резервисана.
Отишао сам потом до мојих у фабрику. Срео сам Мићу Кораћа, са којим сам се знао од
1961. године. Као да ми је читао мисли, рекао је да када одем за Чикаго, „ја ћу да се бринем
о твојој породици". Био сам му бескрајно захвалан. Распитивао сам се за Чеду Чварка, али
њега нисам успео да нађем. Вратио сам се кући да у подруму спакујем моје гранате. Биле
су од пластике, као оне које су амерички војници употребљавали у Вијетнаму. Њих ниједан
детектор не може да открије, јер немају никакав метал, сем једне опруге која може да се
скине. Пиштољ „валтер" ћу морати да бацим, јер ми у америчком авиону није ни потребан.
Да беше онај југословенски авион ја бих припремио, не само „валтер", већ и машигевер.
Са тим комунистичким нитковима друкчије бих ја разговарао.
Узео сам своје гусле јаворове и отпевао неколико српских јуначких песама. Снимио
сам их на магнетофон. Хтео сам да моје ћерке имају нешто од мене за дуго сећање. У први
мрак Лена и ја смо посетили ФБИ и продужили код мог кума Павла Топаловића. Деци
сам рекао да ником не отварају врата, а Наташи, као најстаријој, препустио да о томе води
рачуна. Павле Топаловић нас је дочекао са целом породицом. То вече проведено са њим
много ми је значило. Мада је тај човек био дубоко одан српском народу и српској слободи.
ипак ни њему не хтедох ништа рећи о мојој намери. Било ми је довољно да ја знам да моја
породица има некога „свог" у близини као што је тај мој кум.
Уторак, 18. јуни, био је мој последњи обичан дан у породици. Нисам хтео да га Лена
проведе у кухињи, па смо са децом изашли на ручак у италијански ресторан. Тамара је
била јако весела и тражила је од мене ситан новац да би са џубокса слушала музику. Лена
погледа за њом, па ми каза:
- Никола, неће у Чикагу бити лоше на суду, децу и мене прожима нада да ћеш нам се
ти ускоро вратити!
Нисам јој дозволио да ми прича њене мучне снове, да не би одагнала ту наду и
покварила расположење. У ствари, и ја сам сањао неке чудне снове, али о томе нисам
хтео са својом женом да говорим. Један од тих снова је био нарочито упечатљив, скоро
пластичан: „Један морски талас у Атлантик Ситију сручио се на мене и Бошка Радоњића
и, са плаже на којој смо били, бацио нас је на неку шуму. Бошко је успео да се дохвати
неког стабла и остао је усправно. али је мене тај талас оборио и притиснуо муљем и
прљавштином из које сам се извукао тек наглим буђењем".
Ноћ сам провео будан. Сан ми није долазио на очи. Мисли су ми се стално враћале
на неке моје лажне пријатеље, а међу њима највише на Чеду Чварка. Та ме је гњида
најнепријатније изненадила. Дигао сам се рано и спремио, а онда ушао у собу где су спавале
моје две старије ћерке. Гледао сам их и помислио да оне треба да имају бољу срећу од мене.
Остављао сам их у великој беди, али сам веровао да ће разумети да ја радим оно што мало
ко схвата. Пришао сам потом Наташи и стиснуо је за носић. Она се пробудила и питала ме
да ли одмах полазим. Рекох јој да имам да спремим још неке ствари и да доручкујем, па
ћемо се тек онда опростити.
Док је Лена спремала мој омиљени доручак, пржену шунку, ја сам на тавану навукао
Наташине жуте дугачке чарапе на ноге. Оне су одударале од мог црног одела, али се уопште
нису виделе од ногавица које падају на ципеле. Узео сам и две јаке голманске гуме за
стезање мишица, па сам се споредним степеницама спустио у подрум. По једну гранату сам
ставио у сваку чарапу, а онда гумом стегао своје потколенице, спустио ногавице и шетао.
Закључио сам да не може ништа да се примети. Ноге су ми биле мало оптерећене, али то сам
издржавао. Све сам то повадио и ставио у једну картонску кутију. Њу сам сакрио на таван.
Хтео сам да доручкујем са Леном, али се она није добро осећала. Била је забринута.
као да је предосећала трагедију. Деца су, такође, устала и обукла се, али у кући није било
оног уобичајеног дечјег чаврљања. Пожурио сам да довршим паковање и што пре одем,
јер су се у ваздуху осећале сузе. Из граната извадих челичне опруге и место њих ставих
пластичне, чврсте и ефикасне, као оне што сам извадио. Те гранате сам поново причврстио
за цеванице. Остале три са мојим расклопљеним „валтером" сместио сам у картонску
кутију, да би их успут бацио у реку.
Брзо сам се поздрављао са мојом Леном и децом, јер су покушавале да ме још мало
задрже. Авион је полазио тек у 11 сати, али мени је требало време и нисам хтео да га
губим. Деца ми прилазе и љубим се са њима. Татјана је најосетљивија и почиње да плаче.
Ја је тешим да ћу се сигурно за који дан вратити. Она ме гледа и ништа ми не одговара, а
Тамара јој говори исто што и ја. Наташа ме је загрлила. Она је најстарија и прилично је
свесна ситуације. Пита ме са зебњом у гласу:
- Никола, ми ћемо се опет видети?
На крају, пољубих моју Лену. Била је сва ледена и као обамрла. Беживотна. Душом је
осећала да ће се нешто догодити. Нисам знао шта да јој кажем. Промрмљах нешто о деци
и да се не нада најгорем, па пожурих них степенице. Када стигох до угла куће, окренух
се. Лена је са децом стајала као скамењена. Махале су ми као птице окамењених крила.
Било је око седам сати када сам изашао из куће. Пролазници су још били ретки.
Пожурио сам до реке, те са моста бацих картонску кутију са оружјем у њене дубине. У
Њујорк сам стигао без тешкоћа, одакле сам испред аутобуског перона на 42. улици и 8.
авенији, ухватио такси до аеродрома Лагвардија. У руци ми је била само ташна и две
гранате на ногама. Није прошло ни тридесет секунди кад испред мене стаде такси. За
воланом је седео човек ког сам познавао. Млађи Македонац, који се осећао Србином, јер
се кретао у нашим круговима. Упознао сам га код Бошка Радоњића, јер је код њега често
навраћао. Није хтео да ми наплати, па искључи таксиметар и рече:
- Ја не наплаћујем српским антикомунистима када их возим кроз овај град!
ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ У
ИЗДАЈУ
А проклети Вуче Бранковићу
Сутра јесте лијеп Видов данак
Видећемо ко је вјера
А ко је невјера.
Ако Бог да, да се с Косова вратим
Ухватићу тебе издајицу
Везаћу те уз бојно копље
Као жена кудељу за преслицу
Водићу те на поље Косово
Из здравице Милоша Обилића уочи Косовске битке
Велики аеродромски сат је показивао петнаест минута до једанаест. Било је време да кренем.
Дигох се и одох у тоалет. Тамо сам скинуо гуму са једне чарапе и гранату ставих натраг без стега.
Чарапа је била тесна и дугачка до колена. Граната није могла да испадне, али сам могао лакше да је
извадим, за секунду, ако ми затреба. Изашао сам из тоалета, скинуо капут и ставио га преко рамена.
Њиме сам покрио ташну која ми је била испод пазуха. На киоску сам купио три пакета цигарета
„ларк" и неколико пакетића бомбона у ролнама. Припаљујем намерно цигарету, приближавајући
се машини. Све застајкујем и чекам да наиђе већа група путника. Неке жене су створиле гужву
пред машином за снимање и ја хладно улазим у њу. Једна се гура са термосом на ранцу испред
мене. Пропустио сам је да би је службеници обезбеђења зауставили због термоса. Машина га је
регистровала као метал. Ја не чекам да са њом заврше, већ продужавам и пролазим. Машина је
била нема. Мене нико и не зауставља.
Ушао сам у авион и погледах на сат. Било је тачно 5 минута до 11 сати пре подне. Марка
авиона је „боинг-727", лет број 295. Моје резервисано место је Ф-24. Стјуардеса ми је показала
моје место. Сео сам до пролаза, јер су друга два места до прозора заузеле две жене. Ташну сам
ставио изнад мене у пртљажник за ситне ствари. Везао сам се када је авион изашао на писту.
Кренуо је у ваздух тачно у 11 сати. За неколико минута били смо изнад Њујорка. Убрзо достижемо
висину од 18 хиљада стопа. Дббили смо знак за одвезивање каиша и пиће по жељи. Узео сам
коњак, а млада жена поред мене вотку са оранжадом. Видим да није Американка и започињем
разговор са њом. Била је Пољакиња и ишла је у посету својој тетки у Чикаго. Разговарали смо
понешто о Пољској и Србији.
За време ручка пребројао сам чланове авионске послуге, јер сам морао да знам колико
их има заједно са посадом. Време моје акције се приближавало. Извинио сам се Пољакињи и
отишао у тоалет, који је био у репу авиона. А онда извадих обе гранате из чарапа. Пажљиво сам
их ослободио оних пластичних опруга, које сам јутрос ставио уместо челичних. Сада су биле
спремне за активирање. Осигурач сам извукао до краја и било је довољно да га само мало повучем,
па да за хиљадити део секунде дође до страшне експлозије у затвореном простору. Једну гранату
ставих у џеп од капута, а другу у кошуљу на грудима. Ногавице од одела спустих доле и поправих
одело на себи.
Изашао сам из тоалета и наслонио се на довратак улаза у њега. Био сам приправан. Нисам
осећао узбуђење, ни страх. Посматрао сам стјуардесе. Било их је три и стално су биле у покрету,
у контакту са путницима, осим оне која је послуживала мене и Пољакињу. Главна стјуардеса је
понекад улазила у пилотску кабину, што је значило да има кључ. Из плана авиона, који сам добро
проучио још код куће, знао сам да летилица има још један ЊЦ, код пилотске кабине. То ми је био
изговор да се упутим ка стјуардеси са кључем. Чим сам јој се примакао, грубо сам рекао:
- Дај ми кључ од кабине!
Она ме је гледала и није ме разумела. Поновио сам команду и одлучно је погледао у очи. Она
се прибра, стави руку у џеп од кецеље и без речи ми даде кључ. Једном руком сам отворио кабину
и ушао, а другом повукох и њу, па затворих врата. У трен ока извадио сам гранату из џепа и пустио
стјуардесу. Она се, не мичући се од мене, јави капетану да има посету. Бацих поглед на чланове
посаде. Било их је, као по пла-ну, тројица, али сам ја видео четворицу. Четврти је био пилот који
је са колегама летео на дужност у Њујорк.
Обратих се капетану:
- Господине капетане, од сада ја командујем овим авионом. Морате у свему да ми се покоравате.
Ја одговарам за животе посаде и путника!
Капетан авиона је гледао у моју гранату. Онда је промуцао:
- Па, где ви желите да идете?
- То ћу вам ја тек рећи! Ја сам бивши војни пилот и знам шта радим!
Упозорио сам их да би знали са ким имају посла. Посада се скаменила од страха. Иза капетана
Мичела приметио сам једно старије, четврто лице. Мичел је био црномањаст. Искусан летач, пилот
ратног ваздухопловства САД у Кореји и Вијетнаму. Пилот, инжењер, плав, млад, био је уплашен,
руке су му се тресле. Ставио сам капетану руку на раме. Тешио сам га да ће све бити у реду. Он се
примирио и покушао да започне разговор са мном.
Посумљао сам да има оружје и наредих му да устане. Он ме послуша. Био је само у кошуљи
и панталонама. Наредих му да седне и да не устаје више са места. Зарио је главу у шаке и ћутао.
Посада је била у мојој власти. А са њом и авион. Да би их још више заплашио извадио сам и
другу гранату из кошуље. Стјуардесу сам и даље држао уза себе. Хтео сам да спречим евентуалне
будалаштине неког члана посаде:
- Немој неко да покуша да учини неку глупост. Натераће ме да употребим ово!
Сви су углас обећали покорност.
Капетан је хтео да зна куда да лети. Суво му одговорих да летимо за Чикаго. Рекао сам им да
се зовем Никола Каваја, али да могу да ме зову Ник. Опустили су се, само ме је пилот-инжењер
молио да склоним гранате, да их не гледа. Вратио сам их у недра, али то њега није смирило.
Капетану сам рекао да успостави везу са ФБИ-јем и да тражи Алана Кинга, шефа југословенске
секције. Први се јавио Ото, директор ФБИ-ја за град Чикаго. Знао сам га јер смо неколико пута били
заједно на суду. Питао ме је шта се дешава, ословљавајући ме именом. Мој одговор је био директан:
- Вама још није јасно шта се дешава, ја сам за пола сата над Чикагом. Наређујем вам да из
затвора пустите попа Стоиљка Кајевића и да га пребаците на аеродром О'Хара! Јасно?
- Све ће бити, Каваја, како ви захтевате! Само водите рачуна о путницима. Нама треба доста
времена да доведемо Кајевића из затвора до аеродрома - говорио је Ото.
- Ја вам наређујем, доведите Кајевића што пре!
Прекидох везу. Из џепа сам извадио списак и других Срба које сам, после попа Кајевића, хтео да
избавим из робијашница. Први на листи био је Титов шпијун Богоје Панајотовић и двојица Хрвата,
Миле Коџоман и Божо Келава, о којима је Кајевић говорио све најбоље. Хтео сам да им понудим
слободу јер су робијали као хрватски националисти који су прихватили борбу против комунизма.
Капетан Мичел ме запита да ли може да устане, хтео би до мене. Пустио сам га. Укључио је
аутоматског пилота, пришао ми срдачно и пружио ми руку. Тако смо се званично упознали. Био
је то човек ниског раста и слабе физичке грађе. Признао ми је да је схватио да нисам убица већ
борац против комунизма који жели да спасе своје пријатеље. Тражио је да оде у тоалет, пустио сам
га. Стјуардеси сам рекао да ми из пртљажника изнад мог седишта Ф-24 донесе ташну. Али да је
пажљиво носи. Уплашила се. Утешио сам је:
Немојте да се бојите. Ништа се страшно неће догодити!
Кад се Мичел вратио из тоалета затекао нас је у разговору. И он је питао да ли у ташни имам
експлозив. Рекао сам му да он у резервоарима има бензин, најстрашнији експлозив на свету. Није
разумео моју шалу. Послао сам га да извиди како се путници понашају. Капетан је кренуо међу
седишта, а ја сам прешао на седиште за стјуардесе, смештено између кабине пилота и излазних
врата, како бих могао да пратим Мичела.
У међувремену, ћаскао сам са пилотом Талијаном, који ми је причао како се у Вијетнаму
борио против комуниста. Због мог седећег положаја, гранате у недрима су почеле да ме жуљају, па
сам их извадио и држао у левој руци. Мичел се вратио са извештајем да је све у реду, јер путници
још не знају шта се све дешава у авиону. Док је причао поглед ми је привукла шнала на његовом
каишу. Била је то повећа звезда са српом и чекићем, симбол црноморске ратне флоте СССР-а.
- Чији си ти пилот, на чијем авиону летите? Јесте ли ви, капетане, комуниста? Знате ли да се
ја против њих борим од 1952. године?
Шчепах га онако малог и одигнух са пода. Намах, Мичелово лице се разведри јер је схватио
о чему се ради:
- Господине Каваја, па то је само лимена значка. Добио сам је на поклон од једног руског
пилота у Паризу.
- Скидај то са опасача!
Капетан Мичел је одмах скинуо шналу и бацио је на под. Причао је да је он син руског емигранта
из Одесе и да је ту значку носио као раритет, а не као симбол комунизма. Био је збуњен и уплашен.
Рекох му да је том симболу место у тоалету, а не на њему. Сви се у пилотској кабини томе насмејаше.
Лет према Чикагу се нормално одвијао, а посада и стјуардесе су се понашали нормално. Сузи
је био рођендан, па смо јој сви честитали. Она нас је послужила соковима. Покушао сам да јој
платим пиће, одбила је. Била је радосна и рекла ми је да верује да ћу је у Чикагу пустити да иде
кући. Обећао сам им да ћу их све пустити, само да ми ФБИ у авион доведе попа Стоиљка Кајевића.
Када смо се приближили Чикагу за неколико минута лета, затражио сам опет телефонску везу са
ФБИ-јем. Јавио ми се познати глас Мајкла Моника, адвоката попа Кајевића. Глас му је био званичан:
- Мој клијент не жели да се придружи Николи Каваји у авиону. Поп Кајевић жели да се појави
на суду и прими пресуду, ма каква она била, и да издржава казну затвора за дело за које буде
проглашен кривим!
Чим сам саслушао Моника, наредио сам пилоту да прекине везу, јер ми је све личило на неки
полицијски трик да се добије на времену. Капетан је мислио другачије:
- Ваш поп изгледа неће са вама. Он одбија да изађе из затвора!
Рекао сам му да то није био Кајевић, већ његов адвокат. Наредио сам Мичелу да се спреми
за слетање, али да пре тога неколико пута надлети Чикаго. Тиме сам хтео да покажем ФБИ-ју, а
и Кајевићу, да сам спреман за акцију и да они не врдају. Седео сам на вратима кабине и ногом
подупирао колица са храном и пићем да бих препречио пролаз према трупу авиона.
У другом кругу надлетања над градом видео сам зграду затвора у којој је био заточени Стоиљко
Кајевић. Наредио сам капетану да слети и рула све док му не кажем да заустави авион. Хтео сам да
се удаљим од аеродромске зграде да путници не виде полицију, јер они нису ништа знали и није ми
била потребна паника у авиону. Непрестано сам гледао у задња врата у репу, бојао сам се да отуда
неко не јурне на мене. Испитивао сам Мичела о тим вратима, рекавши му да поред њих имам свог
човека. Он ми је поверовао. Ионако му није било логично да само један човек крене да отме авион
са 134 путника и осам чланова посаде и тражи ослобађање затвореника из чикашке казнионице.
Зауставили смо се на самом крају писте. Чикашко време је показивало 12 сати и петнаест
минута, док је њујоршко било 13:05 после подне. Време је било сунчано. Наредио сам Мичелу
да не гаси моторе, јер сам знао да после не би могао да их упали из пилотске кабине, без помоћи
споља. Напољу, поред летилице није било никога. После само неколико минута појавили су се
ватрогасни камиони, који су окружили авион на удаљености од 500 метара.
Пилот-инжењер је тражио везу са ФБИ-јем. Подигао сам Талијана и сео на његово место
да личим на пилота, јер сам знао да ме полиција посматра споља. Везу са ФБИ-јем држао је
капетан Мичел. Пренео је мој захтев да поп Кајевић за тридесет минута дође на аеродром. Добио
сам одговор да немају толико времена јер судија Вили није у Чикагу, већ у Вашингтону, где је,
вероватно, отишао да се договори шта да ради. Док сам контролисао разговор са ФБИ-јем поред
ватрогасних камиона појавило се и неколико цивилних аутомобила. Послао сам Мичела да види
шта раде путници. Брзо се вратио. Неки путници су били узнемирени присуством ватрогасаца,
али их је капетан, како рече, умирио речима да је то нормална процедура.
Преко нас, други авиони су само прелетали, ниједан се није спустио, по чему сам закључио
да је аеродром О'Хара затворен. Мичел ми је то потврдио, све летилице су упућиване у Сент
Луис. Био сам опрезан, јер се напољу увећавао број полицајаца и цивила. Губили су се из мог
видокруга, па сам стрепео да се не појаве у репу авиона. Тај део нисам контролисао, јер нисам
желео да наоружан пролазим поред путника. Помишљао сам да полицајци могу да избуше гуме
на летилици, али све сам те сумње одагнао чињеницом да ја ипак држим таоце. И да они не знају
да сам ја сам.
Сузи ми је јавила да су путници постали нервозни. Послао сам Мичела да их умири и охрабри.
Није му успело, јер су путници некако сазнали да је авион киднапован. Неки дечак је то чуо на
свом транзистору. Наредио сам му да опет зове ФБИ. Јавио се Алан Кинг. Затражио сам и од њега
да ми доведе попа Кајевића. Рекао ми је да је Стоиљко код њега у канцеларији и да чекају судију
Вилија, који стиже да потпише излазницу. Прекинуо сам разговор.
Наредио сам путницима да спусте засторе на прозорима. И ја сам замрачио прозор од кабине,
јер сам стрепео да снајперисти не припуцају. Опет сам позвао канцеларију Федералног истражног
бироа. Јавио се неко ко говори српски. Био је то Виктор Врдољак, шеф чикашке полиције:
- Земљаче Никола, па ми се знамо!
Ја њега нисам познавао. Очигледно ме је заменио за Николу Живовића, који живи у Чикагу.
Прекинуо сам везу, јер Врдољак не ради у ФБИ-ју. Потом се јавио директор Ото. И од њега
сам тражио Кајевића, јер је већ прошло два сата, а Ото ме је молио да му дам још времена. Ја
сам за узврат тражио да разговарам са тужиоцем Томасом Саливаном или његовим замеником
Мекалистером. Чујем како овај други виче у слушалицу:
- Нисам ја луд да идем на ноге Николи Каваји. Ја сам њега нападао на суду, шта би он радио
у том авиону?
За Саливана ми рекоше да је заузет негде на суду.
Прекинуо сам разговор, ставио пилотову шапку на главу, узео гранате у руке и кренуо кроз
авион. Хтео сам путницима да покажем колико сам опасан, а да ФБИ схвати да се не шалим.
Циљ ми је био да прођем до задњих врата, да извидим ситуацију и завладам читавим простором.
Нико се није мицао. Прибојавао сам се да међу путницима нема официра или инспектора који би
хтели да се покажу, да буду хероји на мени. Зато сам Мичелу показао тридесет и шест штапина
експлозива у мојој ташни. Схватио је то као озбиљно упозорење. Зато сам му дао инструкције да
јави напољу полицији да се сви повуку што даље од авиона:
- Ако се не повучете, Никола Каваја ће кренути у одмазду. У рукама држи две гранате, а у
ташни експлозив!
На писти се ситуација нагло променила. Полицајци, који су у буљуку кренули на авион,
повлачили су се полако. Знао сам да је то само привремено и да долази час дефинитивне одлуке
или обрачуна. Да бих био спреман за тај тренутак, везао сам ташну око врата, тако да је ударала у
гранате у недрима. Пилоти и стјуардесе су ме са зебњом посматрали.
У том трену, једна стјуардеса ми рече да се двоје путника осећају лоше. Неки бизнисмен је
имао проблема са срцем, а једна жена са трудноћом. Мичел ми предложи да их пустим и мењам за
Кајевића. Рекао сам му да ја за Кајевића дајем 139 путника. Капетан је тај захтев одмах пренео ФБИ-ју.
Отуда је стигао одговор да имају проблема са попом, јер „Кајевић одбија да иде са Николом Кавајом".
Нисам веровао у такву информацију. Сматрао сам да је то полицијска лаж којом желе да ме
збуне и поколебају. Кајевић је мени дао знак да отмем авион. Без тог знака, који је чула и моја
Лена, ја не бих кренуо у акцију киднаповања. То је поп знао, и ја сам знао, па зато нисам веровао
да је мислио другачије.
Инжењер за везу ми рече да се неко јавља на телефон. Кад сам узео слушалицу, препознао сам
глас мог адвоката Дејана Брашића:
- Хало, Никола, чујеш ли ме добро?
- Да, сасвим добро!
- Шта се дешава у том авиону?
- Дејане, сада се не дешава ништа, али ако не доведу попа Кајевића, десиће се!
- Никола, поп Кајевић одбија да дође код тебе!
- Где си ти, Дејане, овде или у Њујорку?
- Овде сам, Никола, на аеродрому у Чикагу.
- У реду, хоћу да ми се поп Кајевић одмах доведе!
- Никола, да ли хоћеш мени да дозволиш да ја дођем код тебе у авион?
Шта ћеш ми ти, Дејане, ја хоћу Кајевића!
- Поп Стоиљко Кајевић неће да изађе из затвора. Да ли ти је то јасно?
- Ја у то не верујем!
- Пусти ме да дођем код тебе! Треба да разговарамо!
- У реду, можеш да дођеш и можеш са собом да доведеш тужиоце Томаса Саливена и оног
Мекалистера. И никог више. Води рачуна шта радиш, Дејане!
- Никола, долазим сам код тебе. Треба да ми верујеш! Ја тебе добро знам!
- Још нешто, реци полицији да не прави глупости, јер ће ови људи да изгину!
Прекинуо сам везу са Дејаном, љут због оваквог преокрета.
Посада ме је питала шта смо то причали на српском. Објаснио сам пилотима да мој адвокат
долази у авион, јер су тужиоци одбили да дођу. Они су се уплашили јер су схватили да их је
држава напустила и препустила странцима. Уто је опет успостављена веза са ФБИ-јем, јавио се
Кајевић, али се линија одмах и прекинула. Тражио сам везу опет, када се Дејан Брашић појавио
на степеницама и закуцао на врата. Провирио сам напоље. Иза Дејана се начичкало стотинак
полицајаца са пиштољима у рукама. Изгледали су храбро, тако у гомили.
Дејан лупа на врата. Ја наређујем инжењеру да их отвори. Он ме уплашено гледа. Залепио се
за седиште од страха. Устаје Талијан и пита да ли може он да га замени. Дозвољавам му. Клекнуо
сам да ме снајперисти не виде, ухватио гранате, и наредио пилоту да отвори врата. На њима је
стајао Дејан Брашић, а иза њега су се двојица полицајаца пели уз степенице. Терао их је од себе.
Дејан је на реверу имао полицијску значку. Рекао сам му:
- Дејане, отерај те мајмуне, да их ја не заустављам!
Отворио сам врата широм и замахнуо гранатом. Мора да сам изгледао страшно са том бомбом
и ташном око врата, јер се полицајци смандрљаше низ степенице. Махали су осталим полицајцима
да се склоне и нешто викали. Дејан ме погледа зачуђено:
- Никола, побогу, шта то радиш?
- Нисам те пустио да дођеш да видиш шта радим. Видиш да терам багру!
Дејан Брашић је био збуњен, мало и уплашен, да би растерао сумње рече благо:
- Па, Никола, како си?
- Боље од свих вас, Дејане!
Гледамо се. Помислио сам да је наоружан, али не могу да га претресем. Верујем му као што
сам толиким Србима веровао као браћи и страдао због тога. Мислио сам, може да има оружје, ако
нема одлучности да ме нападне, Дејан настави са питањима:
- Никола, шта ћеш са путницима?
- Пустићу их чим добијем попа Кајевића!
- Рекао сам ти већ да поп неће да ти се придружи. То је званично изјавио и његов адвокат, а то
је објављено и на вестима. Чуо сам их када сам дошао на аеродром. Молим те да пустиш путнике,
они ти ништа нису криви. Немој да мучиш народ, има ту жена и деце. Поп Кајевић ако хоће да
дође, може и касније то да учини!
Овакво размиљање учинило ми се разумним. Путници су могли да ми буду све већи терет.
Рекох:
- Да се ниси јавио ја бих одлетео. Не верујем да поп Кајевић не жели да дође. Не верујем док
не чујем њега лично. За даље преговоре путници ми неће требати, али посаду и тебе морам да
задржим. Јави полицији да се повуче, хоћу да пустим путнике!
Инжењер је одмах позвао ФБИ и Дејан Брашић им је издиктирао моје услове. Полиција је
одмах почела да напушта писту. Дејан је путницима рекао да буду спремни, јер имају пет минута
за излаз од тренутка када се врата авиона отворе. Заузео сам опет клечећи положај код врата,
Дејан их отвара и као какав саобраћајац брзо маше рукама. Неке бабе су застајкивале, Дејан их је
напросто изгурао напоље. Нисам мерио време, али путници су врло брзо напустили авион. Врата
су се опет затворила. Устао сам. Дејан ми је пришао, тада смо се руковали. Погледа ме у очи и рече:
- За отмицу сам сазнао од Саливана. Веруј ми, трчао сам две миље да бих ухватио превоз за
аеродром јер таксија нигде нема. Скоро сам црк'о од замора...
Гледам га. Блед је и нервозан. Опет сам посумњао да је наоружан, али га не дирам, само
бомбе стежем све више и више. Уморно се спустио на једно седиште. Позвао сам капетана Мичела
да их упознам. Он га обавештава да су сви изашли, остала су само три члана посаде и нас двојица.
Дејан је опет покушао да ме убеђује:
- Никола, од како сам мало боље на суду упознао Стоиљка Кајевића, закључио сам да је
поп кукавица. Схвати, човече, он само мисли на себе и искористиће сваку пукотину у вашим
договорима да се извуче. Поп је човек без карактера!
- Слушај, Дејане, мене не интересује шта ко мисли о попу Кајевићу. Ја сам све ово урадио
због њега, јер смо се тако договорили још пре пада у затвор!
Човек без карактера
Брзо смо проширили причу на суд, на ФБИ, на могућност да ме полиција нападне. Рекао сам
му да се не шале, јер имам експлозив и да то још једном јави у ФБИ. Пилоти су укључили везу. На
линији је био Стоиљко Кајевић. Узех слушалицу:
- Хало, Кајевићу!
- Хало, Каваја! Како си?
- Добро, попе! Зашто ти не долазиш на аеродром?
- Ко то наређује?
- Ја, попе Кајевићу!
- Слушај, Каваја, ти си увек био херој и добро је што си пустио тај невини народ. Буди хуман
према посади, па пусти и њих, јер ти они нису ништа криви. Немој да их тероришеш...
Прекинух га:
Попе Стоиљко Кајевићу, овде је Никола Каваја, српски борац и командос. Чујеш ли, попе???
Са тобом говори Каваја, Каваја, Каваја!!! Излази из затвора!!!
- Ко ми то наређује??!
- Ја ти наређујем!!!
Н Е Ћ У Д А И З А Ђ Е М И З З АТ В О РА ! ! !
- ЗАШТО СИ МИ ОНДА ДАВАО ЛОЗИНКУ???
На ово моје питање, неко отуда прекиде везу. У том тренутку нисам могао ништа да мислим.
Био сам као громом погођен. Скинух слушалице и опсовах Кајевићу оца неваљалог. Нисам имао
тежи тренутак у животу. Да ли је могуће да то поп Стоиљко Кајевић уради са мном? А када није
имао три чисте да излази из затвора, зашто је звао кући?
Не могу да дођем себи. Да ли је могуће да ми ово приреди поп Стоиљко Кајевић? Човеку који је
био у стању и живот да положи за човека. Кајевићу, изроде један! Није ти ни Вук Бранковић раван!
Попе, сто ти мајки јебем!!! Па ти си гора битанга него Богоје Панајотовић. Тај Богоје се очигледно
бори за комунизам и партију Јосипа Броза Тита. А ти, попе, Стоиљко? Ти си лагао мене и читав
српски народ да си националиста и антикомуниста и тек си се сада показао да си, у ствари, нико и
ништа. Никоговић! Чијим интересима ти служиш? Да ниси добио сигнал да ме наведеш на танак лед?
Посада је видела по мени да нешто није у реду. Капетан Мичел, који је слушао разговор иако
нијцразумео језик, по мом викању у телефон он закључи да сам говорио са Кајевићем.
- Тај твој поп. Никола, неће да изађе. Ја сам то знао још када је његов адвокат дао ту изјаву.
Твоја ствар је шта ти мислиш да радиш. Ми морамо да извршавамо твоја наређења, али ја мислим
да је бесмислено и даље чекати на њега. Он је тебе издао када неће да изађе из затвора!
Ипак, још сам веровао да није све изгубљено. Можда још има шансе? Надао сам се да ће се
поп предомислити, па одлучујем да и даље чекам. Мичел ми тврди да је свако чекање узалудно,
јер се поп тек сада боји да се придружи, пошто је до сада упорно одбијао. Нисам слушао Мичела,
јер сам тражио везу са онима споља. Пилот-инжењер је тешко успостављао везу. Јавио се Дејан
Брашић. Хтео је поново да дође код мене. Одобрио сам му и рекао да са собом поведе тужиоца
Макалистера. Дејан ми једноставно каза: „Не сме он!" Ја сам хладно прешао преко тога.
Чим је ушао, Дејан је сео на прво седиште, али му ја рекох да је боље да се преме-сти даље од
врата и прозора. Послушао ме је, па се нађосмо између кухиње и ЊЦ-а. Он ми тада најпре изнесе
појединости о Кајевићу.
- Чим је адвокат Мајкл Монико објавио да Кајевић неће да ти се придружи, он је из затвора
пребачен у федералну зграду на 15. спрату, код ФБИ-ја и тамо се још увек налази. Поп се у свему
са њима саветује и отуда је и са тобом разговарао.
- Ја, Дејане, још нисам одустао од тога да приморам ФБИ да ми изручи Кајевића, јер ја нисам
киднаповао овај авион да бих бежао из Америке, већ да бих њега ослободио из затвора!
- Они га неће изручити теби на силу, Каваја! То треба да схватиш. Уколико пре, утолико боље
по тебе. А човек тако слабог карактера, као Кајевић, неће да ти се појави на очи. А што си ти
киднаповао авион за неке заједничке ци-љеве са њим, то сада мораш да мењаш.
Укратко сам му испричао све о плановима, како поповим, тако и мојим. Нагласио сам му да је
поп имао у плану да када киднапујемо југословенски авион њиме надлетимо Београд и уценимо
комунистичку владу да пусте на слободу Ђуру Ђуровића. Било је то 1975. док је овај секретар
Конгреса у селу Ба био у затвору у Сремској Митровици. Кајевић је говорио да би било хумано да
ослободимо Ђуру Ђуровића из те титовске робијашнице. Ја сам био за то да после киднаповања и
ослобађања попа Кајевића пикирам у зграду Централног комитета СКЈ на Новом Београду. Други
план нисам имао и само о томе сам разговарао са Стоиљком Кајевићем.
Овакав попов поступак према мени очигледно је погоршавао ситуацију, тако да сам хтео да
Брашић зна суштину ствари. за сваки случај. Он ме је разумео, али је хтео да види шта даље
намеравам да радим. Нисам имао дефинитиван план, али неке контуре су се назирале.
- Пре свега - рекох Дејану - ја се Федералном истражном бироу нећу предати. Овим авионом
не могу далеко да стигнем, јер је радијус кретања само 1800 миља! Зато ћу да га мењам. Морају
да ми дају неки већи авион овде или на неком другом аеродрому. Поп Кајевић ме је дефинитивно
издао и ја ћу потражити неки други излаз. Сада ме интересује мој имењак Никола Живовић. Реци
онима напољу да га упуте у авион заједно са његовим адвокатом, јер бих хтео са њим да говорим.
Дејан ми је то обећао и рече да је у току дана видео Николу код камиона у коме је ФБИ. У току
разговора ја сам приметио да Дејан често баца поглед на под испред кухиње, где је било у нереду
више флашица вискија. У једном тренутку он се саже, узе једну и стави је у џеп. Видевши шта
њега занима, сагох се и ја па подигох једну флашицу и пробах. Није ми се пило, а био сам жедан.
Утом је наишао Мичел и упитао ме да ли може да ми помогне.
- Можеш, капетане. Нађи ми једну конзерву пива. Хоћу да попијем пре него што погинем!
На то ми он простодушно одговори да он не жели да ја умрем. Ја сам му одговорио:
- Изгинућемо ми сви, ако ови споља нападну авион, или избуше гуме. У случају да оштете
гуме, ја ћу вас натерати да са таквим гумама узлетите иако је немогуће, само да вас запослим, јер
је тако лакше погинути.
Мичел је мењао боју лица, а пилотинжењер је брже-боље укључио радиовезу, да би јавио у
ФБИ да ништа од поменутог не чини. Док сам разговарао са Мичелом и пилотом, Дејан је покупио
све преостале флашице вискија са пода и стрпао их у џепове од капута и панталона. Нисам хтео да
му браним, јер је било боље да их он однесе, него да се неко од посаде напије.
Шта сада поп Кајевић мисли? Мора да су га агенти из ФБИ-ја убедили да ја, и да имам девет
глава, нећу изаћи из Америке. „Каваја ће сигурно бити убијен и немој случајно да покушаш да му
се приближиш!" Поп је сигурно насео на те приче. А са друге стране, њему је моја погибија могла
само да користи, јер „ако Каваја погине у покушају да мене, Кајевића, спаси из затвора, ја постајем
за српску емиграцију још већи херој, пошто моји саборци дају за мене живот". Овако је он сигурно
мислио и то и очекивао, јер у глави није могло да му сине да ћемо се ми опет видети на овом свету.
Мој адвокат, Дејан Брашић, као да ми је читао мисли рече:
-- Никола, ја сам читаво време био са државним представницима. Они не могу да доведу попа
Кајевића у авион против његове воље. Поп је дао изјаву да не мисли да изађе из затвора и придружи
се теби. Не само то. Кајевић помаже људима из ФБИ-ја. Што се тиче адвоката Николе Костића,
он је био спреман да дође овде да се видите, али му Ото, шеф ФБИ-ја, није дозволио. Са Николом
Живовићем, кога си ти хтео, такође, да видиш, десила се друга ствар. Када сам се малочас вратио од
тебе нисам га видео. Судија Вили, чим се вратио данас после подне из Вашингтона, наредио је да се
сви преостали оптужени затворе. Тако је и Живовић лишен слободе на лицу места, овде на аеродрому.
Овде Дејан мало застаде, као да се предомишља да ли да говори даље. Ја сам попушио ону
његову цигарету и чекао. Осећао сам да има још нешто само нисам био сигуран да ће ми то рећи.
Брашић прекиде паузу са мало несигурним гласом:
- Ово што ти говорим задржи за себе. ФБИ ми је нудио револвер. Рекао сам им да ти са мном
поступаш као да смо на слободи, па ме чак и не претресаш. Њима се то допало. Планирали су да
те ја убијем тим револвером у авиону.
- Ма шта кажеш, Дејане? - упадох ја запрепашћен овом полицијском свињаријом да адвокат
убије свог клијента, а уз то пријатеља и земљака.
Дејан је наставио да ми објашњава своје понашање, у правом адвокатском стилу, ређањем чињеница:
- Прво сам им ја образложио да је Никола Каваја Србин и антикомуниста, а још и мој клијент.
Кад бих, којим случајем, то урадио читава српска јавност би скочила против мене. Друго, иако
ме Никола не претреса, он је врло опрезан и прати сваки мој покрет. Треће, ја у начелу одбијам
тај ваш предлог. Тада ми је агент Баркли предложио да покушам да отворим задња врата код репа
авиона, како би он са агентима неопажено пуцао у тебе. За то сам им исто рекао да је неизводљиво,
јер си ти у сваком тренутку поред посаде и мене, а уз то ником не дозвољаваш да иде на реп авиона
ради употребе тоалета. Тужилац Мекалистер се ттересовао за твоју издржљивост и живце. Чудио
се да већ десет сати држиш авион без одмора. Да бих га обесхрабрио, ја сам му рекао да ти можеш
тако и недељу дана без одмора да издржиш.
- Дејане, да ли си им рекао нешто о мојим плановима да променим авион?
- Рекао сам им! Тврде да за пола сата, долази боинг-747.
- Добро, Дејане, видећу ја то њихово пола сата. Кажи им да хоћу да мењам авион овде, у
Чикагу, баш овде. Да вијЕЈЗД а највише тужилац, да ја нисам кукавица, терориста, убица, како нас
је све на суду називао. Спреман сам да Саливана дочекам у „мом авиону" и почастим кафом. Не
бих га вређао, али бих му рекао да би он био добар јавни тужилац, ако би бранио Америку од
комуниста, бар онако како је нападао нас антикомунисте.
- Он је сада, Каваја, у својој канцеларији! Задао си му данас велике главобоље!
- Он је сам себи задао главобоље. Да је бар мало проучио менталитет Срба, он се не би онако
удворички понашао према комунистима и удбашком шпијуну Богоју Панајотовићу. Уздизао га је
до неба и називао га херојем. Чујем да је левичар и то можда све објашњава.
- То не знам, Каваја, али видим да си ти настрадао само зато што си веровао попу Кајевићу.
Сада је касно да о томе размишљам. Него, сада кад изађеш, реци онима напољу да погасе
рефлекторе уперене у мој авион.
Дејан се, из неког разлога, није сложио са мном, па сам инжењеру наредио да јави полицији
за те рефлекторе. То је он одмах учинио и снопови светла су нестали. Тама је била потпуна.
Светлуцала су само кола ФБИ-ја. Посаду авиона је савладао умор. Дејан ме је гледао тупо, као
да нешто очекује. Решио сам да ово ишчекивање прекинем. Наредио сам Мичелу да јави онима
напољу да у најкраћем року хоћу авион. Отуда је стигла порука:
- Авион долази у најкраћем року!
Одлучио сам да чекам још неко време, иако знам да би нови авион из Њујорка и Вашингтона
већ одавно стигао. А био сам сигуран да ме обмањују. Припремали су снајперске групе. Хтели су
на сваки начин да ме скину, кад будем мењао авион. Али сам и ја, српски командос, мислио главом.
Не откривам своје карте, ни авионској посади, ни Дејану.
- Ти би, Дејане, сада могао да идеш! Ја те не задржавам! Ниси ми ни био потребан!
Он ову жаоку не примети, или је намерно прећутао:
- Добро, Никола, идем, ионако сам без цигарета!
Поздрависмо се, он пође, а онда, као да се присетио нечега, упита ме:
- Рече ми Мекалистер да те питам да ли имаш у тој ташни онај исти динамит који је пронађен
у кући Животија Савића?
- Не знам, Дејане, какав је динамит пронађен у кући Животија Савића, али ти реци тужиоцу
Макалистеру да овде имам „херкула". Он је најјачи на свету!
- Он и сам то претпоставља, па ти препоручује да добро пазиш, јер та врста може и сама да
експлодира при великим висинама, при кретању авиона.
- Поручи му ти, Дејане, да се он разуме у експлозив к'о ја у америчка права!
- Можда! Али Мекалистера још нешто интересује! Хтео би да зна, како си успео да унесеш те
бомбе и тај динамит у авион?
- Ти идеш код њега, па му реци да дође код мене и ја ћу му све објаснити.
Дејан се насмеја и ја му отворих врата да изађе напоље.
Збогом, Америко!
Остадох сам са посадом. Пала ми је на памет идеја да испробам Мичела. Устао сам са седишта
и легао између кухиње и тоалета. Ташну са штаповима динамита ставио сам под главу. Од ње сви
зазиру. Мичел је стао и гледао ме.
- Никола, пази са тим динамитом. Да ли је он активиран?
Устао сам и извадио из џепа малу кутију од пластике са црвеним дугметом и рекох му:
- Сав овај експлозив могу да активирам притиском на ово дугме. Бум! И све је завршено!
- Да, да врло практично...- муцао је.
Стајао ми је код ногу, непомичан. Помислих, можда се одлучио да предузме нешто. Хладно,
без повишеног гласа ја га упозорих:
- Немој да направиш какву глупост, јер си мој. Видиш да сам сталожен човек. Располажем
невероватном снагом.
Он као да се прену.
- Не, не мислим уопште о томе. Занима ме само зашто лежиш на поду и држиш те гранате
поред себе?
- Слушај, капетане, мени за вас нису потребне ни гранате, а ни динамит. Да ли ти је то
јасно?
- Слажем се с тобом, Никола!
Нагло сам дохватио једну гранату са пода и пружих је Мичелу да је узме у руке. Он је за
тренутак оклевао, али је прихвати. Држи је и гледа. Ја му хладно добацујем:
- Ти знаш да је не можеш употребити!
- Знам! То можеш само ти!
Вратио ми је гранату назад. Тада сам му рекао да седне поред мене и прекрсти ноге по турски.
Отпочели смо разговор о новом авиону. Капетан Мичел је хтео да зна куда намеравам да летим, а
ја сам му ређао места, без икаквог реда.
Из кабине је стигла очекивана вест:
- Јављају да авион стиже за петнаест минута!
Нисам им поверовао. Затражио сам да камион са бензином мора одмах да дође и напуни
резервоаре нашег авиона. Послушали су ме. Адвокат Дејан Брашић ми је јавио да нови авион
сигурно долази за који минут. Ни њему нисам веровао. Питао сам га хоће ли да дође код мене пре
него што полетимо. Дејан је одмах пристао. Прекинуо сам везу и казао посади да ћемо чекати
Дејана Брашића да уђе. Пилоти су ме упозорили да се још неко приближава авиону. Видео сам
кроз прозор да се Дејан одваја од њих, пење уз степенице и лупа на врата. Пилоти се устручавају
да им приђу, па сам ја узео обе гранате. Једну сам ставио у недра, а другу у леву руку. Десном сам
ухватио полугу и отварио врата, толико да се Дејан провуче унутра. Одмах је почео да ме уверава
да велики авион 747, само што није слетео на аеродром и да би требало још мало да сачекамо, јер
је аеродром био сатима затворен за велики саобраћај.
Видео сам да Дејан прича ли прича, па га прекидох:
- Мој пријатељу, ја сам прозрео игру полиције и ФБИ-ја. Они циљају на то да што више
времена проведем у чекању авиона, не би ли ме умор савладао, па ћу пристати на неки споразум са
њима. Ако не то, верују да ће ме убити када будемо прелазили у други авион. На томе ради читава
екипа. Они морају то да учине, јер сам ја први човек у Америци који их је уценио на тај начин.
- А где ти, заправо, летиш, Никола?
- Рећи ћу ти само то да се враћам на аеродром Кенеди у Њујорк, али им то не говори!
Дејан поћута мало, па донесе одлуку:
- Идем са тобом за Њујорк! Враћам се кући!
На те његове речи, ја довикујем Мичелу да крећемо. Пилоти су брзо били на својим местима.
Осетише се дрхтаји авионских мотора под високом туражом. Са Дејаном сам ушао у пилотску
кабину и сео поред капетана Мичела. Везали смо се. Моја ташна са експлозивом је била поред
мене. Гранате такође. Дејан је неповерљиво гледао у сав тај експлозив и гунђао:
- Води рачуна шта радиш са тим!
Споља блеснуше рефлектори. Видео се сваки детаљ као на длану. Полицајци и агенти ФБИ-
ја, који су тумарали испод авиона, безглаво су јурили по писти. Знао сам да их има и испод трупа.
И Дејан Брашић је то знао, али ми није рекао. Кренули смо низ писту. Иза нас су остали полицајци
са својим колима, раштрканим око писте. Неки су дизали руке у ваздух и претили ми. Смешкао
сам се и мислио: „Да сте ви комунистичка полиција, било би данас и мртвих овде међу вама. Али
ви сте Американци, имате среће!"
Мичел је дао гас и авион се одлепио од земље. Испод нас се Чикаго купао у светлости. Капетан
ме је питао куда летимо. Одговорио сам му:
- Летимо за Њујорк!
Са контролног места су се јавили диспечери. И они су тражили курс летења. Капетан Мичел
им одговара да му за сада није познат правац и прекида везу. Брашић покушава да се шали и
добацује:
- Јави им да летимо за Кубу да посетимо чупавог Фидела Кастра!
Мени се то не допада и опомињем га да им тако не говори, јер могу озбиљно да схвате те речи
и да нас нападну борбеним ловцима.
- Баш ме брига, нека схвате! - тера он и даље своје.
- Тебе видим да није, али ја не бих желео да новинари сазнају да бежимо код Кастра!
Дејан помирљиво додаје:
- Авион је ионако целог дана био на телевизији!
Лет се одвијао нормално. Сат је показивао да се по њујоршком времену приближава поноћ.
За пола сата ми треба да надлетимо Менхетн. Нисам више могао посаду да држим у уверењу да
ћемо се спустити на аеродром Лагвардија. Обратих се Мичелу:
- Позови торањ и реци им да слећемо на интернационални аеродром Кенеди!
За који минут веза је успостављена и са торња се јавио председник компаније „Америкен
лајн". Радостан је што је ступио у контакт са својом посадом. Тад сам први пут видео пилота-
инжењера ослобођеног од страха. Устао је са свог места и викао:
- Ја сам слободан човек! Никола, ти си велики човек. Када ћеш све да нас пустиш?
- Све ћу да вас пустим. Хоћу нов и добар авион, и нову посаду, јер сте ви уморни. Што се тиче
моје величине, знам да ћеш чим изађеш из овог авиона првом новинару рећи све најгоре о мени.
Сви су се смејали. Инжењер је рекао да неће бити тако. Надлетали смо државу Њујорк и Мичел
је хтео да зна где намеравам да одлетим. Рекох му да је један од могућих циљева Јужноафричка
Унија.
- Далеко је, али председник наше компаније ће све да учини само да одеш тамо, а да се ником
ништа не деси!
- И неће! Могао си у то да се увериш!
Климао је задовољно главом. Њујорк је у даљини светлео као вулкански пожар. Авион је почео
да понире и улази у фазу слетања. Најрадије бих узео команду у своје руке, али не могу. Изложио
бих се нападу с леђа. Летилица је клизнула низ писту. Скинуо сам каиш и устао са седишта. Преко
десног Мичеловог рамена посматрао сам аеродром Кенеди. На њему је владала гробна тишина.
Прође по неки ауто, па се изгуби у помрчини. Ту у мраку чекали су ме снајперисти и тајна служба
овог милионског града. То ме није плашило и збуњивало, јер ми нису могли ништа. Имао сам план
како да пређем безбедно из авиона у авион. Могли су да ме нападну у другој летилици, али бисмо
летели у ваздух заједно. Капетан Мичел ме је питао да ли да стане код једног великог грудобрана.
- Иди даље и окрећи лево. Води ме у мртву позицију.
Мичел ме је слушао без поговора. Окренуо сам се ка Дејану Брашићу, који је ћутао:
- Видиш, Дејане, иза оног грудобрана, где је Мичел хтео да стане. сигурно има неколико
снајпериста!
Дејан слегну раменима:
- Ја ништа не знам, Никола! Ради како мислиш да ти одговара!
Моје команде упућене посади су често биле противречне, лево, па десно, па право. Тражио сам
стајанку за авионе која довози путнике. Рекао сам капетану Мичелу да се приближи аеродромским
зградама. Он се чудио, али ме је послушао. Много авиона је паркирано уз зграду, али нигде живе
душе није било. Уочио сам две писте на раскрсници и ту сам наредио да се стане. Једва неких
седамдесетак метара од аеродромских зграда. Мичел је одмах успоставио везу са командним
мостом. Затражио сам нови авион. Јавили су да ће ускоро на писти бити четворомоторни боинг-
707. Тражио сам имена чланова посаде. Добио сам их одмах. Мичел ми је признао да познаје
двојицу капетана. Објашњавао ми је:
- Један је пореклом Немац, стар преко четрдесет година, низак и дежмекаст. Једва се креће
са кратким ногама, али се у компанији сматра најбољим пилотом. Ноћас је прослављао двадесет
година брака и када је чуо за твој случај јавио се добровољно са колегом, а који је био са њим, да
те пребаце где год желиш!
Сви смо устали и чекали. Погледао сам пилота-инжењера. Нашалих се са њим:
- Тебе водим са собом у други авион да ФБИ агенти не би пуцали у мене!
Он се пренерази и поче да моли. Други пилот, прави витез по храбрости, ми рече:
- Никола, ја ти од свег срца желим срећу у твом плану.
То ме дирну.
- Ја сам антикомуниста и мени је стварно жао што сам свима вама нанео ову неправду, али то
је тако, ваљда, суђено. Често у животу невини страдају.
МРТВА ТАЧКА
У даљини, на писти појавила се грдосија звана боинг-707. Мили! Пилотска кабина је била
осветљена. Много је већа у поређењу са нашом. Напољу се нико не види. Све је и даље мртво.
То је само тако изгледало. јер су ме и полицајци и новинари тајно посматрали, желећи да знају
понешто о неком Србину кога, вероватно, сматрају највећим криминалцем света. Мало или ништа
Американци нису знали о српским командосима, борцима за слободу свог народа, о људима који
су изгубили своју слободу.
Огромни ДЦ-707 стао је где сам им рекао. Дао сам инструкције Мичелу и Дејану, када изађу
да прегледају авион и са собом доведу чланове нове посаде да их упознам. Поново сам им показао
36 штапова динамита у торби око мога врата, да знају шта их чека ако покушају да ме саботирају.
Капетана Мичела и Дејана Брашића пустио сам да изађу на помоћни излаз у репу.
Време се отегло, споро тече или се то мени само чинило. Нисам знао шта се дешава, али
сам веровао да неће начинити лудост. У неко доба су се појавили, прво Дејан Брашић, па капетан
Мичел. Уђоше, али без чланова друге посаде. Правдали су се да су људи већ на својим седиштима
у авиону, спремни да изврше сваку моју заповест. Гарантовали су ми да је ДЦ-707 потпуно празан
и да никог нема, ни у њему, ни испод њега. Гледам их. Не остаје ми ништа друго него да им
верујем. Нисам имао времена да их поново шаљем да проверавају авион. Решио сам да почнем
са прелажењем. Одлучио сам да са собом водим Мичела и Дејана, јер су били мирни и јер су ми
веровали. Други пилот ми се нудио да и он пође са мном. Оставио сам двојицу пилота унутра, уз
обећање да ћу их се сећати целог живота због њихове храбрости. Руковали смо се као људи који
су до краја професионално вршили своју дужност.
Спремили смо се за излаз. Мичелу и Брашићу сам дао строга упутства:
- Ти, капетане, идеш први напоље. Чим изађеш, чекај, а чим ти приђем да ме једном руком
ухватиш за каиш од панталона. Брашићу, ти ћеш то исто да учиниш, али иза мене. Морате чврсто
да се држите. Осетим ли да је неко од вас олабавио руку одмах ћу активирати бомбе и динамит.
Када се нађемо на земљи, убрзајте кораке.
Мичел је изашао први, а ја за њим. На глави ми је била авијатичарска капа, а у левој руци,
спуштеној у висини груди, две гранате. Ташна са штаповима динамита, налазила ми се на врату,
док ми је осигурач за активирање експлозива био у десној руци. Спреман сам био да гинем.
Очекивао сам снајперске метке из сваког могућег угла. Рачунао сам да имам макар пола секунде
да активирам експлозив и изазовем страховиту експлозију. Хиљаде литара бензина разнело би у
парампарчад и авионе и нас, а и њих, ако су ту негде у близини. Надао сам се да то знају.
Силазио сам тим помоћним степеницама лагано, корак по корак. Авионски мотори су урлали
над нама. Мичел ме је стезао за каиш. Брашић ми се прислонио уз леђа. Видели смо се добро, као
на врху неког брда, јер је сијала јака месечина и допирало је светло са свих страна из оближњих
зграда. Била је то мртва тачка моје акције. Ако сада не запуцају, никада после неће. Покушавао
сам да не мислим на метак који је био мени намењен. Кад смо сишли са степеница и дохватили се
бетона, корачали смо брзо према камиону са степеницама другог авиона.
Кад смо стигли до ДЦ-707, ред се изменио. Брашић је почео први да се пење, за њим ја, а онда
Мичел. Од светла нисам могао да видим људе око нас, ни снајперисте. Осећао сам да пролазим
кроз добро постављену заседу. Брашић је у страху грабио степеницама сагнут. Сагињем се и ја, а и
Мичел, чак исувише. Сада сам по први пут приметио да је и он уплашен. Просто смо са платформе
камиона ускочили у утробу авиона. Врата се затворише иза нас. Када се нађосмо унутра, Мичел
ме је из страха још држао за каиш. Рекао сам му да је сада све у реду и да може да склони руку.
Он се пренуо и одмах затражио да га пустим напоље. Пружио сам му руку да се поздравимо и
дозволих му да иде, а Дејан затвори врата за њим. Бацио сам летимичан поглед по трупу авиона.
На изглед било је све празно. Ушао сам у пилотску кабину. Видео сам тројицу људи како седе на
својим местима, укочени као мумије.
Обратио сам им се строгим гласом и упитао ко од њих има оружје. Сваки пилот је одречно
вртео главом. Дејан Брашић је стајао поред мене и ћутао. Наредио сам им да устану и окрену се ка
мени. Послушали су без поговора. Посматрао сам их. Двојица су били онакви каквима их је Мичел
описао. Трећи, пилот-инжењер, је био човек средњих година са брковима. Био ми је сумњив. Опет
сам питао за оружје. Он рече да га нема, јер му и не треба. Наредио сам им да крену испред мене
и прегледају авион. Завиривали су свуда и говорили ми да никога нема.
Вратио сам их натраг и наредио им да заузму своја места и крену ка главној писти. Тамо сам
хтео да оставим Дејана Брашића, како би отишао својој кући, али је он то одбио:
- Никола, ја сам кренуо са тобом као твој адвокат. Знам да ћу ти бити потребан, ма где се ти
спустио да тражиш азил. Али под једним условом, да ми се ништа не деси, да не изгубим главу.
Знаш да имам двоје деце!
Погледао сам га мало испод ока. У себи сам помислио: о томе је требало раније да размислиш,
пре него што си дошао у авион.
- Дејане Брашићу, није моја намера била да било где тражим азил. Ја сам се са попом
Стоиљком Кајевићем спремао да пикирам на Централни комитет, да срушим ту грдосију. Поп ме
издаде, и тај план пропаде. Сада ми остаје једино да кренем за Јужноафричку Унију, јер је она
антикомунистички расположена. А тамо има српске емиграције и мојих познаника.
Дадох знак пилотима да се одлепе са писте. Мотори заурлаше и ми се за неколико минута
нађосмо у висинама од више хиљада стопа изнад земље. Дејану Брашићу се од умора оборише
капци. Отишао је на средину авиона и заспао. Ја сам седео паралелно са пилотом-навигатором.
Сат је показивао три ујутро. Напуштао сам Америку коју волим и за коју бих живот дао. Зла
судбина ме је натерала да се винем у висине и кренем у непознато.
Обећана земља
Већ смо били над Атлантиком. Устао сам, скинуо сам блузу и ставио је на седиште поред
себе. Ослободио сам се и пилотске шапке. Гранате сам ставио у џепове, ташну са експлозивом
сам узео са собом, па је ставих на једно седиште у трупу авиона. Пролазио сам поред седишта и
гледао Дејанове дугачке ноге како висе. Наоколо је било пуно разбацаних јастука. Загледао сам
свако седиште. да није у њему сакривено оружје за пилоте. Проверавао сам простор око пилотске
кабине. Сумња према пилоту-навигатору се опет пробудила. Вратио сам се код њега и затражио
да ми покаже књигу о карактеристикама авиона ДЦ-707. Док је он то тражио, видех неку торбу
код његових ногу, па и њу узех да претресем. Он се није бунио, али ја опет рекох да му не верујем.
Посматрао сам га. Био је у кошуљи и видело се да нема оружје. Рекох му да устане и претресох
га. Не нађох ништа. Личио ми је на агента ФБИ-ја. То сам му и рекао. Одбио је мој став и правдао
се да има узнемирен израз лица због мојих граната, које ми вире из џепа. Умирио сам га, па му се
извиних и рекох да седне. И даље сам га држао на оку. Она друга двојица пилота се нису мешали
у претрес, али само рекоше да је инжењер у реду.
Дејан Брашић се убрзо пробудио и извукао из седишта. Рекао сам му да је спавао више од три
сата. Расанио се, али се видело да није одморан. Одело му је било јако изгужвано, а лице веома
мамурно. Пилот-инжењер га је понудио да једе. Адвокат је одбио, јер није осећао глад. Погледао
ме је пријатељски и рече као да се вајка:
- Никола, Никола, нисам се никада надао да ти све то можеш да урадиш!
- Све ово што сам урадио није оно право. Стоиљко Кајевић је све покварио. Још се носим
мишљу да ову крнтију од авиона набијем у Централни комитет у Београду, али не знам где је та
говнарска зграда. Поп је требало да дође и покаже ми је!
- И не бојиш се да погинеш? - упитао ме је Дејан Брашић.
- Не бојим се, Дејане! Годинама живим у опасности да ми комунисти скину главу.
Дејан ме је неко време гледао, тупо као да ме не познаје, а онда се прену:
- Остави се тих мисли, Никола. Размотримо где је најбоље да затражиш азил.
- Мислим да га потражим у Јужноафричкој Унији. Све друге земље тешко да би дошле у
обзир.
- Никола, ја познајем прилике у свету. Морам ти отворено рећи да ће Јужноафричка Унија
сигурно да те одбије и да те изручи Америци. Мој брат Небојша је службеник америчке амбасаде
и зна да власти у Јоханесбургу не дају лако политички азил.
Ја му споменух Чиле. али Брашић и ту могућност одби. Онда сам ја опет поменуо Београд и
зграду Централног комитета СКЈ. Тада је Дејан Брашић први пут поменуо Ирску:
- Ирска нема уговор са Америком о изручењу делинквената а посебно киднапера авиона, јер нису
у добрим односима. Наиме, неке опозиционе групе у САД воде подземну борбу против владе Ирске.
- Ја тим малим земљама из енглеског подручја не верујем много.
Ипак, одлучио сам да се спустим у Ирску. Дејан Брашић ме је уверио да нећу бити изручен
Америци; друго, добићу азил и треће, најважније, бићу у Европи. То сам рекао нашим пилотима.
Питао сам их који је први ирски аеродром на који наилазимо када са Атлантика дођемо до обала
Европе. Рекоше ми да је то писта у граду Шанон. Погледао сам на сат. Било је девет сати изјутра
по њујоршком времену. Због разлике у времену, овде је било већ поподне.
Ирска обала је почела да се наслућује по бродовима који су пловили по мору. Дочекали су нас
магла и киша, јер је овде било прохладно време, иако је јуни месец. Ирска. Мала зелена фармерска
земља. Авион је губио висину и кроз облаке се пробијао према аеродрому. Иако смо најављени на
њему није било ниједног другог авиона или камиона. Додирујемо писту и ја наређујем пилотима
да станемо у средину, како бих имао што бољи преглед. У даљини сам видео обрисе војних џипова
и кола, који су се лагано кретали ка нама. Није било потребе да их упозорим да стану на повећој
удаљености од авиона. Сами су то учинили.
Пилот-инжењер је успоставио везу са командним особљем. Затражио сам од Дејана Брашића
да разговара са представницима ирских власти и да их директно пита, сада када смо на њиховој
територији, хоће ли ми дати политички азил?! То потраја неколико минута, а онда ми Брашић
гласно и јасно рече:
- Ирци желе да ми лично разговарамо са њима, а онда ће ти дати азил!
То они кажу, Дејане, а шта ти мислиш?
- Треба им веровати јер зашто би, иначе, дозволили да се спустиш на њихов аеродром?
Ово није био нарочито убедљив аргумент за мене. Ја сам играо опасну политичку игру, они су
могли више да изгубе него ја. Нису хтели да ризикују, па су можда блефирали? Шетао сам трупом
авиона и размишљао. Нисам имао другог излаза - или овде да добијем азил или да наседнем на ово
обећање па да се предам, или пут за Јоханесбург. Седох на једну столицу. Дејан се створио изнад
мене и поче да ме пожурује са: „Људи нас чекају, Никола!" Гледао сам га. Инстинкт командоса ми
је говорио да не мењам своје раније одлуке.
Дејане, зашто ме не послушаш? Идемо за Јужноафричку Унију!
- Из Јужне Африке ћеш бити враћен или убијен на аеродрому. Да ли ти је то јасно?
- Ако је већ тако. онда иди сам и преговарај са Ирцима! Ја ћу остати овде и сачекати твој
повратак. Тада ћу одлучити шта да радим.
- Каваја, за то ће требати времена. Можда шест, седам сати. Они чекају на твоју одлуку!
Колебао сам се. Нисам знао шта да радим. Напољу је све било тихо. Нико нам се није
приближавао. Никакве знаке добре или лоше воље Ираца нисам могао да видим или осетим. У
џиповима је седела њихова војска. Посада авиона је била у ишчекивању. Поглед ми је често падао
на пилота-инжењера. У рукама сам стезао и бомбе и ташну. Дејан Брашић прекиде неизвесност.
Успоставио је опет контакт са Ирцима. Разговор је потрајао неколико минута. Када је завршио,
окрену се ка мени:
- Захтевају да се појавим на задњим вратима на репу авиона, да ме виде!
Сложио сам се са тим и пођох до репа авиона. Показао сам Дејану како се врата отварају и
стадох у страну. Изашао је на степенице, постојао неко вре-ме, па позва и мене да станем поред
њега. Мени је у магновењу синула идеја да га гурнем, затворим врата за њим, па да продужим
сам за Јужну Африку. Би ми га жао. Сигурно би поломио ноге, а већ се два дана и ноћи због мене
излаже опасности.
Рекао сам му да одмах уђе. Брашић се поврати са отворених врата. Бојао сам се снајпера.
Повукосмо се унутра. Ја хтедох да затворим врата, али ми Брашић рече да пожурим на главна
врата.
- Никола, ја сада морам да се појавим. Дај ми те бомбе и торбе са експлозивом!
- Зашто да ти их дам?
- Ирци су рекли да ја то треба да им предам!
- То могу и ја!
- Они немају поверења у тебе, јер си киднапер. Зашто сад правиш питање око тога, кад си
решио да се предаш?
Оћутао сам. Схватио сам да је Дејан већ све то удесио и дадох му гранате и експлозив. Пилот-
инжењер се одједном створи ту поред нас двојице и отвори нам главна врата. Дејан Брашић је
коракнуо у оквир врата. стајао је и веома пажљиво држао бомбе и ташну. Није се помакао, док није
дошао камион са степеницама. Ја сам се руковао са посадом и кренуо за њим. Сишли смо лагано низ
степенице. Он напред са гранатама и експлозивом, ја поред њега празних руку. Корачали смо један
поред другог празним аеродромом. Ћутали смо. А и шта би говорили? Све је било речено, а сада је
остало само да се види крај. После двадесетак пређених метара стадосмо. Нисмо знали куда даље да
се крећемо. Из сумаглице се појавио један цивил средњих година и неколико инспектора полиције
са упереним машинкама у нас. Цивил приђе Дејану и узе ташну са динамитом. Мене је питао:
- Имаш ли оружје?
- Немам!
Није ме претресао. Пришао је корак ближе и пружио ми руку. Прихватио сам је. Тако смо се
поздравили.
Сломљених крила, али не и идеала

Нека ране мајко, Даље од срца не могу!
Један песник у Србији
У пратњи те четворице са тим машинкама сместили су ме у аутомобил, али ме не везаше.

Ирци су према мени поступали уљудно. Испред аеродромске зграде су нам се придружили
многи други аутомобили, па се образовао мали конвој. Тако смо ушли у Шанон, чији су
грађани почели да излазе на тротоаре да нас посматрају. Новинари су користили тренутак да нас
сликају. Дејана Брашића више не видех, он је био у неким другим колима.
Мени све то није било необично. Имао сам слично искуство са полицијом и у Југославији и у
Америци. Стали смо испред полицијске станице. Увели су ме унутра, тачније пустили су ме да сам
уђем. Нисам се освртао, тако да је гомила новинара остала без моје изјаве. Сместили су ме у једну
велику салу, на првом спрату. Седео сам и посматрао шта се ради. Ужурбано су улазили и излазили
војни и полицијски официри. Стално се телефонирало са многобројних апарата. Однекуд се поред
мене створи и Дејан Брашаић, па ме упита како сам.
- Видећу, Дејане, шта ће бити, па ћу ти рећи како сам!
Он је одјурио да нађе главнокомандујућег да му детаљно објасни разлог тражења мог
политичког азила. Ја јесам киднаповао авион, али то никога није стајало живота, тако да Ирска не
мора одбити моје изручење, јер ионако нема уговор са Америком о томе.
Пришао ми је један пуковник да се рукујемо. Питао ме је хоћу ли шољу чаја. Нисам имао
ништа против. Донели су чаше и флашу вискија. Сипах мало вискија у чај, на наваљивање овог
пуковника који отпоче разговор:
- Да ли сте ви Србин или Хрват?
- Господине пуковниче, ја сам Србин!
Пуковник ми је причао о Другом светском рату, рекао ми је да зна за генерала Дражу
Михаиловића и за Черчилову издају четника. Сви који су се затекли у тој сали пажљиво су га
слушали, сем неког нервозног поручника, који је хтео да му испричам појединости о мојим гранатама.
Објаснио сам му да је то мој ручни рад и како дејствују. За ташну сам му рекао да није важна.
- У њој имам само блузу, нешто папира, као и неке неважне ситнице!
Поручник ми није веровао, устао је и отишао све то да провери. Како се споља појачао
жамор народа, пуковник је наредио да се на прозоре навуку завесе и новинари и грађани
уклоне из дворишта. Новинари су, међутим, већ издали вечерње издање са великим насловом
„Маратонски киднапер српски националиста". Нисам имао вољу да читам даље. Један полицајац
у цивилу ме је отворено упитао:
Зар се нисте бојали да погинете, господине Каваја, када сте толико времена држали у
неизвесности ФБИ у Чикагу и Њујорку?
- Нисам се бојао, а ни сада се не бојим смрти. Увек сам спреман да жртвујем свој живот у
борби против комунизма!
Видео сам да се ирски официри разумеју у антикомунизам. Инспектора је ' интересовало и
колико је јака та српска група у Америци, која води подземни рат против комунизма. Нисам хтео
директно да му одговорим, па сам уопштио одговор:
- Она је. у ствари, веома јака у земљи! У Југославији броји бар 15 милиона чланова!
- Не могу да всрујем, господине Каваја!
- Ја не желим да вас уверавам!
Колико има становника Југославија?
- Око 22 милиона, али када вам говорим о мојој групи, онда се то односи на 15 милиона Срба!
Они су против комунизма и устаће једног дана да збаце тај крвави режим, на чијем је челу убица
и међународни хохштаплер Јосип Броз Тито!
Мој саговорник је збуњен климао главом. Одобравао ми је, а и други Ирци су се слагали са њим.
Закључио сам да нико од тих официра не брани америчку политику помагања комунистичке Југославије.
Устао сам да мало протегнем ноге и прошетам салом. Нисам мислио ништа да урадим, али сам приметио
да на излазним вратима стоје људи са шмајсерима. Вече се брзо примакло, а Дејана Брашића још
није било. Нисам знао резултате тог његовог посредовања. Када се појавио, кренуо је право ка мени:
- Ирци хоће све да знају о теби и ја им рекох све што знам. Нагласио сам да си ти Србин из
САД без држављанства и да се неће ником замерити, ако ти дају азил. Ирци тврде да не могу
учинити ништа без суда. Мораћеш да идеш на суд!
- Мене, Дејане, Аустријанци нису изводили на суд кад су ми после бекства из Југославије
дали политички азил... Овде нешто не мирише добро. Држе ме изолованог.
- Овде, Никола. владају енглески закони, мада је Ирска независна земља. То треба да знаш!
- Лепо, а ти ми то не рече у авиону. Да сам то знао, никада се не бих ни спустио овде. Сада је касно...
Осетио сам јак смрад нагореле пластике и пре него што седох опазих моју торбу на једној
издвојеној столици. Била је прегорела. Показао сам Брашићу моју ташну. Он ју је гледао и рече:
- Како то, па ти си имао динамит у њој?
- Ко то може да докаже, кад га нико није видео, ни нашао у њој?
- У реду, Никола! То је сада споредна ствар. Вратио сам се да ти кажем да још ништа није
решено по твом питању.
- Видим и сам, него ти пожури на авион!
Дејану као да није било пријатно. Изгубио се у неким побочним канцеларијама да би, наводно,
дошао до новости преко телефонских разговора. Кад се вратио, узео је неколико кутија цигарета.
- Требаће ми за пут! Идем са посадом натраг у Њујорк. Узећу и твој новчаник са новцем да
ти га Ирци не заплене!
Избегавао је да ме погледа у очи. Журило му се да ме остави самог. Видим колико је сати и
пружам му руку, те се поздрависмо. Дејан Брашић оде, скинуо је са себе једно велико бреме. Оставио
ме је самог да се рвем са Ирцима. Чим је Брашић отишао, један крупни полицијски официр ме је
позвао да пођем са њим у његову канцеларију. Ту се налазио само један сто, са неколико столица и
ормаром. Онда је дошао и један службеник у цивилу, педесетих година, средњег раста у белом мантилу,
са неким папирима у рукама. Без икаквог увода, окренут мени, почео је да чита у стојећем ставу:
- Влада Ирске - брзао је он - одбија да вам пружи политички азил и отказује вам гостопримство,
јер сте илегално дошли на тло Ирске из Америке. САД захтевају ваше изручење. Ирска влада ће
поступити по том захтеву и ви ћете бити враћени назад. У име моје владе, ја се извињавам и надам
се да ћете правилно разумети нашу одлуку!
Устао сам љут са столице и дуго посматрао овог поквареног и подмуклог Ирца у белом мантилу,
плавих водњикавих очију и жуте косе. Смишљао сам шта је најбоље да урадим са њим, па да се то
пренесе његовој кукавичкој влади као моја порука. Упитао сам га да ми бар дозволи контакт са
новинарима. Ирац у белом мантилу је и то одбио. Само ми је пружио руку да се поздравимо. Помислих:
„Овај ирски гад сматра да ме је уверио у исправност и часност те његове владе, па једним
руковањем са мном хоће да ме утеши за све оно што ме чека после изручења."
Његова пружена рука остаде празна. Ја је и не додирнух, већ га пљунух посред лица. Он се
трже изненађен, разрогачи очи и укочи се као простак, а онда се брзо снађе. Извади марамицу, па
обриса лице, затим без речи и не гледајући никога изађе на врата. Присутни полицијски официри
и инспектори не рекоше ми ни реч. Ћутали су и посматрали. И њима је било неугодно због свега
што се догађало. Ја сам се смирио. Нисам био нарочито узрујан, јер сам и сам предосећао да ће
се овако нешто десити. Био сам свестан шта ме чека и мораћу све да издржим часно и поштено.
Таква је моја судбина и од ње се не може побећи.
Понудили су ми вечеру и ја затражих сендвич са доста меса. Соба се полако пунила полицајцима
и војним лицима. Сазнали су да ми је азил одбијен и долазили су да виде како ја то подносим. А
пуковник који ми је први пришао трудио се да ме увери колико му је заиста жао што морам бити
враћен:
- Господине Каваја, наша влада није имала избора. Ирска влада је била принуђена да овако
поступи. Америка је извршила јак притисак. То ви свакако разумете, мада не можете да оправдате!
- Господо, ако је тако, онда ме ви враћате истим авионом натраг у Америку!
Они су ме гледали мирно, не поричући моју тврдњу. Појео сам сендвич и попио чај са неким
тешким осећајем безизлазности из круга, у коме сам се вратео од Чикага до Шанона. Пуковника
је даље у разговору највише интересовало порекло моје идеје да се спустим у Ирску, јер су „из
штампе сазнали да ја летим за Јужну Африку". Он је то његово интересовање оправдавао тим што
сам ја први човек који се авионом спустио у Ирску и затражио азил. Нисам помињао мог адвоката
и његову сугестију, већ сам му рекао да сам негде прочитао информацију о непостојању уговора
о враћању киднапера авиона између Ирске и САД. Пуковник ми се људски извинио што „ми није
помогао да остварим свој патриотски циљ".
- Видите, господине пуковниче, без обзира на то што се дешава са мном, ја не сумњам да ћу
доживети дан када ћу стати на тло моје слободне Србије. Тада ћу све рећи млађој генерацији Срба,
да зна ко јој је пријатељ, а ко непријатељ!
- Ја у то верујем, господине Никола. Ви Срби сте храбар и издржљив народ. То сам видео
током Другог светског рата.
Убрзо после тога пуковник је морао да оде, па се срдачно поздравио са мном. Пожелео ми је срећу:
- Нек' вас прати срећа, Никола Каваја! Требаће вам!
Са осталим инспекторима остао сам у разговору скоро до зоре. Знали су да два дана и две
ноћи ока нисам склопио. Предложише ми да ипак мало одспавам пре пута за Њујорк. Показали су
ми једну малу ћелију са креветом. Скинуо сам блузу и опружио се на лежај, али ме сан није хватао.
Размишљао сам о свом животу од 6. априла 1941. године, па до овог дана, када се спустих у Ирску.
Какав сам живот имао? И какав је живот српски народ имао кроз историју од када постоји? Лутајући
тако у мислима, сетио сам се још једног човека који се као и ја спустио авионом у Шкотску, марта
1941. године. Био је то Рудолф Хес, Немац, чија мисија није ни до данас расветљена. Осуђен је у
Нинбергу од стране савезничког војног суда 1946. године као Хитлеров доглавник на доживотну робију.
Тако сам дочекао да сване нови дан. Таман сам се обријао када се на вратима појавио инспектор
Дан, како рече да се зове, са још једним колегом.
- Да ли сте спавали. Никола?
- Не, спаваћу у Америци. Имаћу за то довољно времена!
Они се насмејаше и позваше ме да седнем за сто. Заједно смо доручковали. Атмосфера је била
пријатна, ови људи ме нису сматрали непријатељем своје државе. Официри су ме третирали као колегу,
па су ми и затражили понешто за успомену. Пошто код себе нисам имао више никакве слике, ја им на
подметнутим папирима исписах моје име и датум спуштања у Ирску. Они су ми се срдачно захвалили.
Било им је драго да имају нешто „од човека који је затражио азил од ирских власти и био одбијен".
Главни инспектор полиције града Шанона, који се преда мном појавио са неким коферима
у рукама и једним картонским пакетом, хладно ми је саопштио да полазимо за 15 минута. То ја
пропратих са упадицом „да моја команда више не важи, па ћу се управљати по његовој". Ово разби
мало круту атмосферу, што ја искористих да се поздравим са свима у сали. Изашли смо напоље.
Нисам био везан и слободно сам корачао. Пред зградом су ме дочекали репортери, којима је било
дозвољено само да ме фотографишу. Нису им дали прилику да и једну реч чују од мене.
Опет се поновила иста слика, седам у кола и полазим. За нама конвој са полицијском и војном
пратњом. Идемо, али у супротном правцу, не ка слободи већ ка мојој робији. На аеродрому ме је
чекао онај исти авион којим сам дошао и, разуме се, иста лица посаде. И Дејан Брашић је био ту.
Нисам могао да се уздржим, пребацио сам му за његово убеђивање за добијање азила у Ирској.
Одбио сам да слушам његово оправдање:
- Било како било, исправити се не може. Касно је за то, Дејане!
У авион је ушла и ирска полицијска пратња. Дејану су наредили да седи код посаде. а мени у
средини авиона, између двојице њихових људи. Главни инспектор је са инспектором Даном стајао
код врата. На мене је пазио неки Бил, момак кога сам јуче видео на аеродрому са машинком у
руци. Сад је био голорук, а ја нисам био везан. А и зашто бих када ме је укупно осам полицајаца
пратило из Ирске. И најмању грешку да направе, ја бих се дочепао команде авиона. То је почело
да ме копка, јер нисам имао више шта да изгубим и ни за чим да жалим.
Као да су ми читали мисли. Први пилот је изашао из кабине и дао упутства полицајцима за
случај непредвиђених компликација. При крају демонстрације он се обратио лично мени:
- Каваја, ово за тебе не важи, јер ти си пилот и ти знаш како да се спасаваш.
- Свакако, капетане. Ја чекам такав моменат да бих се спасио!
Насмејао се кисело, а и остали са њим, јер схватише шта сам хтео да им кажем. Капетан
посаде ми је ненадано пришао и пружио ми руку. Стражар Бил то гледа, па ће ми рећи:
- Ови пилоти се лепо понашају према теби!
Зашто да не? И ја сам се према њима понашао добро!
Тако ступисмо у разговор. Сазнао сам да је Бил био рвач и првак Ирске. Полицајац је постао,
рече, више из нужде, јер мале су могућности за запошљавање у Ирској. Главни инспектор је пришао
да чује о чему ми то разговарамо. Мени се поглед опет зауставио на вратима од пилотске кабине.
Мучила ме је помисао да ли треба да ступим у акцију, да се спасавам како знам и умем или не.
У канџама ФБИ-ја
Време је брзо пролазило и били смо све ближе Америци. Инспектор Дан је имао нешто са
мном насамо да разговара, те је замолио стражара Била и његовог колегу да се удаље неко време.
Они се дигоше и променише седишта, а поред мене се нађе Дан. Са интересовањем сам очекивао
његово питање. Он поче оданде, одакле би и сваки полицајац.
- Ја знам, Никола, да сте ви антикомуниста и да припадате организацији СОПО.
- Прво је тачно, господине инспекторе, а друго, што се тиче те организације, она не постоји,
колико ја то знам, у слободном свету, већ у Југославији!
- Она постоји, а није важно где. Ви сте њен члан. То ми знамо!
Није ми јасно шта ви хоћете да чујете од мене.
- У питању је наша подземна организација ИРА, чије сте име већ чули код нас. Она нам задаје
много проблема и ми имамо нека обавештења да она тренира своје чланове у Америци и да је
подржавају неке конспираторне групе. Да ли ви можете нешто знати о томе?
- О томе што вас интересује, ја заиста не знам ништа. Али, знам златно правило командоса:
што су групе мање, полицији је посао тежи.
Тако смо разговарали још неко врeме, док ме Дан није обавестио да се копно приближава и
да слећемо на Кенеди аеродром. Питао сам га ко ће ме дочекати, а Дан је рекао да не зна тачно.
Одговорио сам му да ја разумем његов посао, али да не разумем његово заваравање:
- Зашто ме обмањујете, инспекторе, кад обојица знамо да ће овај авион слетети у државу Њу
Џерси. Управо тамо где ја живим. Мене ће дочекати и војска и полиција, као што је дочекала и
петорицу Хрвата, киднапера, коју годину раније. И они су као и ја уграбили авион из националних
и политичких побуда. А данас су сви на робији!
Дан се, мада изненађен мојим тачним предвиђањима, насмешио, лупио ме руком по рамену
и отишао. На хоризонту се указао Њујорк. Стражар Бил и његов колега су опет били поред мене.
Авион је почео да губи висину. Круг се смањивао. Дуга америчка рука пружена ка мени се затварала
у чврст загрљај. Атерирали смо у војну базу Њу Џерси. Зауставили смо се. Дуж читаве писте стајали
су војници са пушкама о рамену. Показао сам Билију какво се обезбеђење даје једном човеку
лишеном слободе. Он се зачудио, док су остали ирски полицајци извијали обрве. Изненађено су
гледали у мене као да се питају да ли сам заиста толико онасан. Бил на брзину извади блокчић и
затражи мој аутограм за успомену. Сви смо били на ногама, али врата од авиона се нису отварала.
Ишчекивање потраја. Ја сам поново сео, јер сам знао да се ради о намерној напетости. Дејан
Брашић то није издржао и изађе из кабине. Посада се још није појавила. Одједном, врата се нагло
отворише и у авион упаде око тридесет људи. Главни инспектор им је показао руком. Они се, онако
у гомили, упутише ка мени. Ја се нисам дизао са седишта. Био сам спокојан. Специјалци ФБИ-ја
ме опколише и један од њих ми пружи неку листу да потпишем. Одбио сам да потпишем папир,
јер ми није речено шта је то. Гледао сам у полицајце који су у рукама држали ланце и лисице. ФБИ
је хтео да ме веже. Позвао сам мог адвоката да ми објасни о чему се ради. Рекао ми је да је тај
човек из Емиграционог одељења. Узео сам његов папир и бацио сам га њему у лице.
- Нека се тај пацов губи од мене! - казао сам Дејану.
Полицајац је схватио и померио се. Уместо њега појавио се неки други, који ми је из свог
блока читао некакве законске одредбе. Нисам хтео да га слушам, па сам гледао кроз прозор. Питао
ме је да ли га разумем. Одговорио сам:
-Не!
Опет су агенти ФБИ-ја тражили од Дејана Брашића да ми преводи њихове наредбе. Мени се
све то смучило, па сам им поручио:
- Реци им, Дејане, да не желим да слушам законске параграфе. Не раде они по њима, већ како
им се нареди. Реци им да раде посао због ког су дошли!
Инспектор ФБИ-ја ипак заврши своје читање и рече ми да им пружим руке, јер мора да ме
веже. Ирци су се тад умешали јер су хтели да се поздравимо. Колеге из Федералног истражног
бироа су им то допустиле и они се сви редом руковаше са мном. Док ми је Бил својом спортском
шаком стезао десницу, казао ми је:
- Рекао сам ти, Каваја, какви су Американци „хероји"!
Он ми климну главом и још једном стеже руку, затим изађе са својим колегама из авиона. Тада
ми инспектор ФБИ-ја стави лисице на руке. Један брка све то добро затеже ланцима, па их уви око
мог паса и закључа катанцима. Помислих да се овако ни дивља звер не спутава тешким ланцима и
катанцима. Ако само још једном станем ногом у мојој слободној Србији, ја, Никола Каваја, знаћу
ко су ми прави непријатељи!
- Када сте ме већ тако саплели могли би и ноге да ми вежете! - рекох том бркатом агенту
сасвим озбиљно.
Али, за чудо, он је то тако буквално и схватио, па ми и одврати да он хоће али сам му много
тежак. Устао сам и кренуо према излазу. Око мене су стајали преплашени агенти ФБИ-ја са
револверима у рукама. Насмејао сам се у лице тим комичним „херојима". Понеки од њих је схватио
моју поруку, па стрпа револвер у футролу. Кренули смо напоље. Ја сам био стешњен између два
шерифа који су ме са обе стране држали за руке. Гурали су ме по писти и пожуривали да што пре
дођемо до аута. Ја сам се опирао, ишао сам нормал-ним кораком. У даљини, код аеродромских
врата, видео сам велику масу људи и војника. Када сам угуран у полицијска кола са решеткама на
прозорима, упитах шерифа:
- Шта је ово? Откуд оволика војска? Да није Совјетски Савез објавио рат Америци?
Шериф ћути, али Брка кључар одговори:
- За сада још није!
- Па зашто сте ставили оволику војску за обезбеђење?
- Ја је нисам ставио, господине Каваја! - правдао сс шериф.
Зауставили смо се код аеродромске зграде. Опет су ме некуд водили из кола. Са свих страна
сам чуо шкљоцање фотографских апарата. Попели смо се уза степенице у неку мању канцеларију.
Кључар Брка ми је овде скинуо ланце и лисице. Соба се брзо пунила ваздухопловним официрима
и пилотима. Радознали су да ме виде изблиза. Један мајор је упорно пиљио у мене. Ја га погледах
оштро и упитах:
- Зашто ме тако дуго посматрате?
- Чуо сам да сте раније били пилот, па сам дошао да вас видим.
- Био сам некада авијатичар, али сада сам борац против комунизма. А за вас Американце сам
терориста.
- Нисте за све Американце терориста, господине Каваја!
Помислио сам: Добро се овај потрудио име да ми запамти, а можда и говори истину.
Приметио сам телефон на једном столу. Одмах сам упитао шерифа да ли могу да телефонирам
кући мојој жени Лени. Потрајало је неко време док нису прикопчали магнетофон да снимају
мој разговор и док нису успоставили везу. Телефон је дуго звонио у мојој кући. Лена је подигла
слушалицу. Одмах је препознала мој глас:
- Никола, одакле се јављаш?
- Са војног аеродрома у Њу Џерсију!
Заплакала се, јер је схватила да сам ухапшен. Глас јој је од бола промукао, једва је говорила.
Тешио сам је да буде храбра и поносна, јер сам ја урадио оно што раде српски борци и јунаци.
Нисам је утешио, било јој је још горе, па сам прекинуо везу са поруком да чува децу и да ме посети
чим ме пребаце у затвор. После телефонског разговора опет су отпочеле правосудне церемоније, за
мене заморне и бесмислене. Пред мене су изашли федерални тужилац и судија да донесу одлуку о
мом хапшењу и спровођењу у Чикаго да се оконча процес поводом атентата на Тита. Истовремено
су донели одлуку да ми се суди и због отмице америчког путничког авиона. Одбио сам помоћ мог
адвоката Дејана Брашића, јер сам га сматрао одговорним за крах моје акције. Обратио сам се зато
лично тужиоцу и судији.
- Ви се, господине, позивате на закон, предлажете да будем одмах пребачен за Чикаго, а намерно
заборављате да видите да сам ја потпуно исцрпљен. Нисам спавао два дана и две ноћи. Друга, још
важнија ствар је чињеница да ваша легалност, на коју се позивате, не постоји у овом случају, јер
ме је Америка илегалним путем добила из Ирске. Ја сам изручен САД без икаквог суђења. Ви,
тужиоче, поступате као тужиоци у комунистичким земљама. Не осврћете се на суштину, него на
форму. Да знате, ја вам никакав документ нећу потписати.
Моји аргументи су били јасни присутним полицајцима и пилотима, али за делиоце моје правде
то је била само формалност. Судија пољског порекла је начас узео реч и рекао:
- Ви се, господине Каваја, можете одморити у авиону који ће вас пребацити у Чикаго.
Дигао сам руке од свега и гледао да се све то што пре заврши. Ионако је то била пука
формалност. Тужилац исудија су нешто писали, причали са Дејаном Брашићем и отишли. Опет
сам остао у рукама ФБИ-ја. Шериф ме је понудио кафом, а бркати кључар је сео поред мене
да ћаскамо. Питао ме је чије ја имам држављанство. Одговорио сам му да ја нисам ничији
држављанин. Објаснио сам му да немам ни југословенско, па ни америчко држављанство. Кад је
маршал полиције рекао да треба да кренемо за Чикаго, мој чувар Брка ме је везао, али овог пута
пажљиво. Из зграде аеродрома смо опет прошли кроз шпалир новинара и репортера, који су се
гурали да што боље виде српског командоса, националисту и „великог терористу" Николу Кавају.
Полицајци су ме водили доста брзо, па новинари нису могли да ми постављају питања у ходу, а ни
ја нисам био расположен за одговоре. Колима су ме пребацили до малог путничког двомоторног
авиона. Унутра се сместише петорица из моје пратње, Дејан Брашић и два пилота. Све скупа -
деветорица путника, сабијених као сардине. Авион је брзо хватао висину и ми смо далеко одмакли
од војног аеродрома у Њу Џерсију. Бркати маршал, иначе Француз пореклом, дао ми је кафу. Током
лета нудио ме је бомбонама и цигаретама, које ми је у џепове стављао. Саосећао је са будућим
робијашем. Маршал је био једини ваздухопловни официр мећу мојим пратиоцима. Био је крупан
и црн. Имао је на куковима велики револвер „магнум 357". Да је пришао само стопу ближе мени,
зграбио бих тај колт да убијем мајора који је био за командним палицама. Довољан је био само
један метак, па да их све пошаљем тамо одакле нема повратка. Мотрио сам на тог црнца све док му
није понестало кафе, па је уморан сео далеко од мене. Није више као маршал изигравао конобара
у млазном авиону са девет путника. Тако ми је пропала шанса да им скратим путовање.
У Чикаго смо се спустили после два сата лета, на 0'Хара аеродром, где сам пре два дана све
држао приковане и без покрета. Авион је ушао у хангар и ми тек онда изаћосмо из њега. Дочекала
нас је велика чикашка делегација, све сами шерифи, маршали и агенти. Један од њих је држао
велики пиштољ уперен у мене, иако сам био везан. Иживљавао се.
- Где си био са том пуцаљком пре два дана кад сам био овде?
Он ућута, склони пиштољ, па сав важан поче да проверава ланце на мени. Без много церемонија,
маршали из Њу Џерсија предадоше ме овима из Чикага, али не заборавише да за своје ланце и
катанце узму чикашке у замену. Брка ми се насмеја пријатељски и рече:
- Довићења, Никола Каваја!
- Довићења, маршале! - одговорио сам му уљудно.
Обојица смо желели да останемо људи, али и да овима у Чикагу покажемо да је реч јача од
ланаца и пиштоља. Њих то није дирнуло, они су већ имали смишљену представу. Нова пратња ме
је сместила у кола и са неколико аутомобила, пуних полицајаца, јурнула уз писак сирена право
кроз град и на суд. Нису се нигде заустављали, чак ни на црвена светла уличних семафора. Кад
стигосмо у судницу било је 2 и 30 по чикашком времену.
П0МОЗ' БОГ,
РОБИЈАШИ!
Сада је започео већ вићени протокол: лифт до 24. спрата, скидање лисица, сликање и узимање
отисака прстију. Поред мене дефилују полицајци и позната лица са сућења. Односили су се према
мени као да се ништа није догодило. Привремено су ме ставили у једну велику ћелију са гвозденим
вратима и решеткама, уместо читавог једног зида. Подсећала ме је на велике кавезе за мајмуне и
опасне зверке. Опружио сам се и заспао. Пробудио сам се када су ми стражари донели ручак. Хтео
сам опет да легнем, када сам зачуо у ходнику добро познате гласове. Устао сам и кроз решетке
угледао Николу Живовића, Радоша Стевлића, Животија Савића и попа Стоиљка Кајевића.
Поздравио сам их грлатим повиком:
- Помоз' Бог, робијаши!
- Бог ти помого, затворениче!
Нисмо имали прилику ни да се рукујемо, јер их је стража затворила у ћелије поред мене. Поп
Стоиљко Кајевић је запевао песму о сердару Јоли Пилетићу, чувеном српском јунаку из Црне Горе.
Не заврши је, јер није знао речи, па ми је довикнуо да ја наставим. Лепо сам чуо сваку његову реч,
јер је затвор био акустичан. Нисам дозволио да ме Кајевић заговара. Одговорих му:
- Попе Кајевићу, ја те звах у прошлу среду да ми се придружиш у авиону, где си могао да
певаш те јуначке песме колико хоћеш. Овде у затвору Каваја неће певати.
Сви Срби су ућутали. Моја оптужба је била јача од судијине пресуде. Први се огласио Никола
Живовић, који је признао да су сви они похапшени, чим сам ја киднаповао авион и напустио
Америку. Извоћени су и на суд, али им је изрицање пресуде одложено за данас.
- Очекујемо да сваког часа доведу и Бошка Радоњића - рече Живовић.
Није прошло ни десетак минута, а стражари уведоше кума Бошка у моју ћелију. Кум ме загрли
топло и искрено. Он је знао шта ја осећам у души и увек ме је подржавао. Заједно смо кренули
у судницу. Код лифта су нас сустигли и Живовић, Стевлић, Савић и Кајевић. И са њима сам се
срдачно поздравио, сем са попом. Видех његову пружену руку, али је ја не прихватих. Њему то
није сметало да ме упита како сам. Одговорих му гласно да сви чују:
- Вазда боље од тебе, попе Стоиљко Кајевићу!
На 23. спрату закључали су нас у једну малу ћелију до судске дворане. Бошко Радоњић ме
је молио да му причам шта се све догаћало са мном. Изнео ми је нека своја сазнања. Рече да је
стрепео за мој живот јер је чуо да су ме снајперисти чекали на Кенеди аеродрому.
- Никола, било ми је страшно тешко. А још ми је страшније било то што сам знао да и Лена
и деца све то гледају!
Никола Живовић ми је причао како је народ јуче у великом броју дошао да присуствује сућењу.
Поп Кајевић је покушао да говори са Бошком, али га је овај игнорисао. Није му било право и по-
вукао се у себе. Осећао је да његов кукавичлук не може више да се крије. Појавили су се и наши
адвокати. Мајкл Монико се интересовао за моју авантуру у Ирској, јер је његова жена Иркиња. За-
причали смо се тако да нисмо ни чули позив да ућемо у судницу. Морали су да нас уведу. Био сам
последњи у групи и када се појавих, Миле Радовановић из публике громко узвикну:
- Живео јунак Никола Каваја! Ја викнух:
- Живела Србија! Доле крвави убица Јосип Броз Тито!
Народ је то прихватио, па су људи клицали Србији и слободи. Новинарима је све то било
драматично, па су вредно хватали белешке.
Искористио сам прилику још само нешто да кажем:
- Браћо Срби и сестре Српкиње, нема данас тога који ће ме зауставити да не кажем оно што
ми је жеља. Доста сам ућуткиван за шест недеља сућења! Ја сам слободан човек и слободно ћу да
говорим!
Судија Хуберт Вили лупао је дрвеним чекићем по свом столу и опомињао окривљене и
публику на ред и мир у дворани. Запретио је да ће да испразни судницу. Адвокати су устали да
смирују наше Србе. Публика је утихнула, па је судија затражио од тумача, госпоће Ксеније, превод
мојих речи. Онда је гласно рекао:
- Господину Каваји ће се дозволити да каже на суду све своје жеље.
Сели смо на иста места која смо имали и раније. Био сам на зачељу стола и на крају дуге
клупе, а најближи публици. Повремено сам бацао поглед на те наше људе. Искрено су се борили за
нас, јер су кроз нашу судбину у Америци гледали и своју. У очима жене и ћерке Николе Живовића
видео сам сузе. Српском народу је тако сућено да вековима пролива сузе због неправде, па ево и у
овој слободној и демократској земљи.
Окупљањем адвоката и тужилаца код судијиног стола отпочео је последњи чин наше судске
драме у Америци. Адвокати су добили прилику да дају последњу одбрану за окривљене. Први
је реч добио Ајкајзер, који је заступао Бошка Радоњића. Он је добар адвокат и вешто је бранио
Бошка причом о томе да је Радоњић био случајни саучесник и да је прихватио погодбу са државом,
чиме је показао своју спремност да сноси одговорност за своја дела. Судија Хуберт Вили је мом
куму Бошку Радоњићу изрекао казну од 3 године затвора.
Адвокат Никола Костић из Милвокија је за Животија Савића скоро поновио речи свог колеге
Ајкајзера, јер је ситуација са његовим штићеником била иста. И судија Вили је мислио исто, па
је и Животије Савић добио три године робије. Радоша Стевлића је заступао Ендру Шпигел, који
га је бранио са пуно такта и захтевао од судије да узме у обзир да је пред њим добар Србин и
антикомуниста, који је у Југославији био прогањан од стране комуниста. Наш делилац правде,
побућен тим речима, осети потребу да нешто и он каже:
- Господине Стевлићу, ви сте могли у вашој земљи да се борите против комунизма и то је ваше
право у вашој земљи. Овде, у Америци, ви сте уживали право, а и слободу, коју пре нисте имали,
али сте ипак наставили путем који вас је довео овде. За дела по којима сте проглашени кривим од
стране пороте, у седам тачака, осућујем вас на десет година затвора.
По изрицању пресуде, Радоша Стевлића су судски чувари одмах одвели у ћелију иза судске
дворане. Тамо су већ седели и Животије Савић и Бошко Радоњић.
Адвокат Никола Костић је опет говорио, али као бранилац Николе Живовића. Његова реч није
била дуга, али је зато Никола Живовић испричао све што је доживео од комунизма. Са своје 52
године, био је најстарији мећу нама, али је зато имао шта да каже. Од своје седамнаесте године је
био прогањан од стране комунистичких мучитеља и убица. У Југославији је одлежао шест година
на робији. Судија Вили је све то мирно саслушао, као да то није трагична стварност, већ некаква
прича о далекој и нестварној земљи. Кратко је Николи Живовићу изрекао пресуду од десет година
робије за 6 кривичних дела.
Бранилац Стоиљка Кајевића, адвокат Мајкл Монико, је своју одбрану заснивао на тврћењу
да је поп читав свој живот поклонио Богу и Христовом учењу те је због тога дошао у сукоб са
комунистима у Југославији:
- Доказ да је тако је баш Богоје Панајотовић, на суду толико хваљен од стране тужиоца, а
у ствари Титов шпијун и агент. Он је овде, у слободној Америци, по нарећењу југокомуниста
провоцирао Кајевића и његове пријатеље. А ФБИ, у чију се службу увукао, то је представио као
рад против терориста и убица. Поред свега тога, суд није дошао до конкретних података да је ова
група српских националиста урадила ма шта што би се косило са Уставом Сједињених Америчких
Држава.
У том смислу Монико је још неко време развијао поставку своје одбране, па је завршио када
га је јавни тужилац Томас Саливан, уз одобрење судије, пресекао:
- Господине судија, ја захтевам најстрожу казну за Стоиљка Кајевића. Не заборавите да је поп
био воћа и подстрекач свих акција СОПО-а. Он је уместо Светог писма, носио за појасом пиштољ.
На снимљеним тракама њега има највише. Понудио се да сараћује са ФБИ-јем само да би спасао
своју главу. Када је Каваја киднаповао авион и затражио да му се придружи, он је без колебања
одбио. Тада је приведен у ФБИ на 15. спрат ове зграде, да буде о свему испитан. Уплашен да не
буде изручен Каваји, раширио је руке и загрлио господина Ота, шефа ФБИ-ја, ког је молио речима:
„Господо, дошао сам да вам се ставим на располагање и помогнем да ухватите Николу Кавају!"
Поп Стоиљко Кајевић је циник који мисли да због његове мантије могу да му се опраштају његова
недела. Зато увек остајем при свом захтеву да се овај човек, који себе назива хришћанским свеш-
теником, казни најоштријом казном.
Људи су се у дворани ускомешали, јер је тужилац био престрог према Стоиљку Кајевићу.
Судија Хуберт Вили је потом дао реч попу да саопшти своју одбрану. Срби у публици су очекивали
од лидера СОПО-а да каже много тога, не само у своју одбрану, већ и у име погинулих Срба од
руке Удбе, као и о пријатељима који су са њим на оптуженичкој клупи. Стоиљко Кајевић је био
вешт на речима:
- Био сам жртва комунизма - нагласи поп већ на почетку свог говора, - јер сам још у
Југославији, као поп, бескомпромисно проповедао науку божијег сина, Исуса Христа. Та наука
смета комунистима, јер је неупоредиво јача, од атеистичке идеологије Карла Маркса. Зато сам био
затваран и тучен од стране Удбе. Када сам видео да не могу да живим у миру, ја сам напустио моју
земљу са млаћим братом, који је, такоће, свештеник. У Југославији сам оставио незбринуту жену
и малолетног сина. Коначно сам дошао у Америку и одушевио се слободом коју сам ту нашао.
Али, Титова Удба не оставља на миру оне који су успели да им умакну. Она почиње ,са убиствима
по Немачкој и Француској. Од руку њених агената гину најбољи српски синови. Ти побијени
Срби, то је мој народ, моја браћа и добри пријатељи. Ми смо у Америци радили да одбранимо
голе животе, нас и наших породица. Ја као свештеник, војник Исуса Христа, водићу и даље борбу
против безбожништва, свуда где будем био, па и са тла ове земље, слободне Америке, али само
хришћанском службом и вером. На крају, ја желим да уверим овај суд да се искрено кајем ако сам
у нечему повредио закон ове земље. То нисам желео ни планирао, али из позиције прогоњеног
човека, од стране Титове Удбе и агената, често нисам могао да бирам средства одбране, јер сам,
ипак, само смртно грешно биће...
Речи српског свештеника оставиле су на судију Хуберта Вилија дубок утисак. Делилац правде
је неко време ћутао и гледао испред себе, а онда у тишини, која је завладала двораном, одмереним,
јачим гласом се обрати попу Кајевићу, ословљавајући га као свештеника:
- Оче Кајевићу, ја сам импресиониран вашим говором и приморан сам да променим своју
прећашњу одлуку! Кажњавам вас за осам утврђених дела са 12 година робије!
Поп је ледена лица саслушао пресуду, док су се двораном чули гласови протеста. Кајевић је
одмах изведен из дворане, а на ред сам дошао ја, као последњи од окривљених. Дејан Брашић ми
је пришао и покушао да ме наговори да ја уопште не говорим, него да одбрану препустим њему,
као мом адвокату. Енергично сам се супротставио том његовом предлогу:
- Ти говори све оно што мислиш као мој адвокат, али после тебе ћу ја да искористим право које
ми даје закон. Говорићу све оно што хоћу и имам да изнесем, а овог пута нема ућуткивања, Дејане!
Немајући куд, сложио се, а онда стаде на место одрећено за адвокате. Миран и сталожен,
какав је иначе био, от-поче своју одбрану:
- Познајем мог клијента већ годинама. Време пролази и све се мења, али Никола Каваја остаје
исти. Он је доследан својим принципима и идеалима. Такви људи, као што је Каваја, не подносе
лаж, полтронство и кукавичлук, а најмање насиље и тортуру, што је у његовој земљи под влашћу
једнопартијског режима најобичнија ствар. Данас је он овде пред нама представљен у лошем
светлу као терориста и опасна особа. Смемо ли у процени такве особе да идемо до краја? Зар се не
види његово родољубље до границе за коју сав остали свет живи? Није Каваја могао, као толики
други Срби, да се посвети само свом послу и својој породици док његов српски народ трпи већ
четрдесет година диктатуру једног човека и једне партије.
Поштовани суде, навикли смо овде у Америци да живимо у слободи, и ми све то можемо
само да замишљамо. Али, за хиљаде и хиљаде људи, који већ пола века беже из своје земље,
то није привид, већ сурова стварност. Многи од њих ни овде немају мир и сигурност, јер рука
комунистичког режима многе стиже и у САД и лишава их живота. Никола Каваја није човек који
је то мирно могао да гледа. А и како би? Комунисти у Југославији су му роћену браћу послали
на робију, док су му два брата погинула у Другом светском рату као припадници партизанских
јединица! Свакако, као његов бранилац, ја могу те ствари боље да саосећам са њим, али ипак
не тврдим да се чак и у оваквим случајевима може и помислити да је могуће да се крше закони
ове земље. „Чврст заклон, али закон!", рекли су стари Латини и тако мора остати у свакој правој
и слободној држави, где је закон власт изнад сваке власти. Ипак, дешавало се и дешаваће се да
свако правило има изузетак у неком времену и неким приликама. Подсетимо се да су три Јеврејина
киднаповала један совјетски авион да би побегли на Запад. Спречени су и осућени на вишегодишњи
затвор, а касније су замењени за два совјетска шпијуна из њујоршког затвора. Они су данас у Аме-
рици и нико их не третира као терористе. Како онда можемо Србе, који се боре против диктатуре
Тита и Комунистичке партије, да осудимо као терористе?
Нисам очекивао да ће Дејан Брашић дати овако добру одбрану, али се видело да то није
оставило нарочити утисак на судију Вилија. Према мени он је, као заступник државе Америке, већ
имао одрећени став. То је у свом иступању најбоље показао тужилац Томас Саливан. Његова реч
је била прави топовски напад на мене:
- Господине судија, - поче он, наглашавајући сваку реч, - Ви имате пред собом човека који
је делом показао нама и суду, а и читавом свету, да је терориста. На дан када је требало да се
појави на овом суду, Никола Каваја је киднаповао авион са 138 путника и спустио се у Чикаго. Ту
је остао преко десет сати и тражио да се из затвора пусти поп Стоиљко Кајевић, да се доведе у
авион, како би побегли од казне која их је овде чекала. Тај исти Каваја дрском претњом успео је да
из Њујорка напусти Америку. Наглашавам да је Никола Каваја држао два највећа америчка и два
светска аеродрома ван саобраћаја више сати и угрозио стотине америчких живота.
Тако је државни тужилац рећао док је могао, без иједне речи о разлогу и мотивима, јер за њих
није хтео да зна, или није могао да их разуме. Мада сам ово увићао, нисам дозволио да ме деморалише
и нисам ни помислио да из мог говора изоставим било шта од онога што сам намеравао да кажем.
Моја одбрана
Када је дошао ред на мене, ја стадох пред судију мирно. Поздравио сам грб и заставу САД,
а онда се окренух право ка делиоцу правде. Судија Хуберт Вили се завалио у фотељу, намерно
показујући надмоћност и лежерност. У том ставу је вероватно хтео да саслуша моје вапаје за
милост. Није их дочекао. Почео сам да говорим гласно, да би ме у сали чули:
- Господине судија, ја, Никола Каваја, знам да нема извињења за моје непојављивање на овом
суду у заказано време, али за то сам имао разлог, који ћу вам отворено рећи. Ја сам, пре свега,
војник и обављао сам своју дужност, а та дужност је била да дарујем слободу мом брату, попу
Стоиљку Кајевићу. Он је то одбио и није хтео да ми се придружи. Учинио сам то по својој савести
и зато данас не тражим милост. Ја сам само вршио своју дужност исто као што ћете и ви извршити
своју. Мој српски народ није тражио милост ни од кога, а најмање од непријатеља, а то данас
нећу ни ја тражити. Знам да ћете рећи да ми судите по америчким законима и учињеним делима.
Закон поштујем, а за дела ви немате никакав корпус деликти, мада је порота дала изјаву да ме је
прогласила кривим. То налаже закон, а ја закон поштујем. Мећутим, поштујем још један закон:
„Око за око, зуб за зуб!" Тај закон још више поштујем када се ради о комунистима, јер у мојој
земљи „клин се клином избија!" То комунисти једино разумеју. Зато сам и поседовао оружје у
мојој кући, да бих моју породицу и себе бранио од тих злочинаца и разбојника.
Затим се окренух према тужиоцу Томасу Саливану, и пружих прст ка њему:
- Ти, мали човече, мене и моју браћу читавих шест недеља пред овим судом називаш
кукавицама, а и убицама. Титовог шпијуна, Богоја Панајотовића, уздижеш до неба, па га и херојем
прогласи. Заиста је Америка земља несагледивих могућности. Само је овде један прљави шпијун
могао да добије похвале и почасти. То ти, Саливане, треба да упамтиш. Пред тобом су били по-
носни и часни људи, борци за слободу свог српског народа, а не гангстери и лопови. Да си ти мене
називао бедном кукавицом у мојој земљи, ја бих те овом мојом шаком задавио као џукелу. Да се
разумемо, ја те не мрзим као човека који врши свој посао, али ти замерам што не браниш своју
земљу од комуниста, као што је чуваш од антикомуниста. Сам си видео са трака, које је снимио
тај шпијун, Богоје Панајотовић, да га саветујем као брата да не чачка око бомби, јер је то опасно.
А шта мислиш да сам знао ко је он, шта би било са њим?! Па ја бих га смрвио овом мојом шаком
као пса. Никад се он не би појавио на овом суду!
Застадох мало да приберем мисли. Сви су се ућутали, и судија и народ у дворани, као и агенти
ФБИ-ја, који су се сместили у првим редовима на левој страни. Окренух се и ка њима:
- Господо из свемогуће тајне полиције, изгледа да ликујете што сам опет овде. Али не би
требало, јер то није ваша заслуга. Нити сте ме ви ухватили, нити сам вам се предао. Још пре
два дана сте могли да видите да један српски националиста и командос никада не може да буде
кукавица. А ви сте се набили у мишје рупе. Свако је био тамо где му је место!
Коначно, остаде само судија Хуберт Вили. Нисам хтео да га мимоићем. Окренуо сам се ка њему
и, са пруженом руком, нагласио сам само оно што сам сматрао кључним питањем у мом случају:
- Господине судија, ни ви, ни државни тужилац Саливан, нисте чињеницама утврдили да сам
ја нешто у овој земљи урадио против комунизма. Можда јесам, можда нисам. То само Бог и ја зна-
мо. Нико други! Дајте ми казну какву хоћете, али знајте да ће моја нога, и поред тога, једног дана
стати на тло слободне Србије...
Тако сам завршио своју реч. Нико ме није прекидао. Судија Вили није успео потпуно да
савлада узрујаност у неким тренуцима, а тужилац Саливан је променио боју у лицу. Судија Хуберт
Вили ме је гледао својим службеним, хладним погледом. Стегао је усне и кратко рекао:
- Господине Каваја, вас терете дела у три тачке, зато вас кажњавам са двадесет година
робије. Ви сте човек који је читавом свету објавио рат. Ви себе третирате као војника у мирном
и цивилизованом свету. Ви сте опасан човек и револвераш. Ви сте то доказали својим опасним
делом отмице авиона пре два дана. Ја верујем да сте ви говорили истину у вашој одбрани, али
то не оправдава ваша дела. За евентуално нисам починио. Моја судбина у Америци је била за
тренутак запечаћена. Постао сам осућеник и станар америчких затвора. Судски стражари су ме
одмах одвели у ћелију на 15. спрату.
Ту сам у решеткама затекао Николу Живовића. Он ми је саопштио да су Радош Стевлић,
Бошко Радоњић и Животије Савић пуштени под кауцијом, док је Стоиљко Кајевић одведен на
шести спрат. Нисам дуго остао у друштву са Николом Живовићем, јер су чувари код њега довели
попа Кајевића, а мене су преместили два спрата више. Све су ово радили да бисмо ми Срби били
раздвојени, а и да би ме раздвојили од Стоиљка Кајевића, јер су стражари веровали да бих га ја
напао и умлатио.
Исте вечери сам се из затвора јавио Лени и деци. Моја жена и моје три ћеркице знале су
већ да сам осуђен на двадесет година затвора. Биле су тужне, а Наташа је преко телефона чак и
заплакала. Тешио сам је да то неће тако остати, да ћу се жалити, а да она буде храбра и верује да
ћемо се, ипак, ускоро видети. Најмлаћа, Тамара је хтела одмах да ме посети и види. Рекао сам јој
да доће са мамом. Ленин глас је био сломљен. Да је не бих и ја дотукао мојом причом, избегавао
сам детаљнија објашњења. Има времена да сазна и за још горе зло.
Договарали смо се о њеној посети. Покушао сам да је одложим за касније, па сам Лену упутио
на Радоша Стевлића, ако мене изненада преместе из Чикага. Храбрио сам је да ћу све издржати
и вратити се кући. То је био мој други разговор са породицом, после киднаповања авиона. До
зоре сам размишљао о судбини моје жене и деце. Тешила ме је и мисао да неће и не могу бити
препуштени сами себи код толиких Срба и Српкиња у овој слободној земљи. Ја сам као дечак у
мојој родној Србији био у много горим приликама, посебно за време Другог светског рата. Господ
ми је помогао и преживео сам. Веровао сам да ће помоћи и мојој Лени и мојим ћеркама.
Другог дана по изрицању пресуде, заправо 24. јуна 1979. године, посетили су ме адвокати
Дејан Брашић и Никола Костић. У разговору са њима сазнао сам да су Срби, који су присуствовали
сућењу, а и људи из српске колоније у Чикагу, били запањени високом казном коју сам добио.
- Америчка штампа коментарише да и америчко јавно мњење мисли да си престрого кажњен.
Ми смо дошли - наставио је Никола Костић - да те обавестимо да ћемо поднети жалбу Врховном
суду САД у Вашингтону. Ми верујемо да то неће и не може да остане тако.
Костић ме је обавестио да су неке новинарске агенције показивале интерес да мој случај
искористе за прављење једног филма. Ја се са тиме нисам сложио. Било је прерано да се кроз
медије борим за истину, јер ни ја сам нисам сам са собом рашчистио многе ствари. Када сам се
опет нашао у својој ћелији имао сам о чему да размишљам. Морао сам свој живот да претресем
од почетка до данашњих дана, да бих видео да ли сам негде и где то погрешио.
Америчка правда
Мене су Американци држали у самици и из ње пуштали само у шетњу од 2 до 4 сата после

подне. Директно ми је било речено да сам ја опасан затвореник, који има још један процес, и да
морам да будем изолован од других робијаша. Формално, затвор је тиме испуњавао жељу суда да
не доћем у прилику да утичем на сведоке и јавно мњење пре новог сућења. Тај чикашки затвор је
имао 26 спратова и скраћени назив МСС. Сваки спрат је имао тачно четрдесет и четири ћелије.
Споља је изгледао врло импресивно и подсећао је на египатску пирамиду.
У тој великој згради и маси затвореника имао сам, ипак, прилику да сретнем свог брата по
оружју - Стоиљка Кајевића. Очекивао сам тај сусрет и донео био одлуку да се држим принципа
да не кривим никог јавно за оно што сам учинио, па макар то био и српски поп. Они који је
требало да знају за његову издају знали су, а мећу њима је сигурно то био и ФБИ. Попа сам нашао
једног поподнева у шетњи, у друштву са хрватским националистима Божом Келавом и Милетом
Коџоманом. Они су се сунчали, а он је ту седео поред њих. Одбио сам да причам са Кајевићем о
српским пословима пред Хрватима. Ћаскали смо о животу у Америци и озбиљно расправљали о
страдању хрватског и српског народа под Титом у Југославији. Тако су нам свој четворици брже
пролазили дани.
Нисам морао дуго да чекам на процес за дело киднаповања америчког авиона и бекства у
Ирску. Већ у среду 26. јуна 1979. године изведен сам пред судију Флаума, док је тужбу званично
опет заступао Томас Саливан. Само, овог пута Саливан се није појавио лично, већ је послао свог
заменика Макалистера. О свом адвокату нисам размишљао, јер сам имао договор са Николом
Костићем из Милвокија. Мећутим, у ћелију ми је доведен адвокат Пол Џонсон. Он ми је рекао да
га је ангажовао мој пријатељ Драган Илић-Дале. Једва сам успео да се сетим тог човека, јер смо
се упознали још негде 1962. године у Српској народној одбрани. Чуо сам да има неке канцеларије
за купопродају некретнина, и то је било све што сам о њему знао. То Полу Џонсону нисам рекао,
али сам му ставио до знања да не могу да га платим за његов рад. Американац је то прихватио као
ствар коју је знао и потврдио је то и пред судијом. Када су све те формалности окончане, судија
Флаум је заказао почетак сућења за 5. новембар, 1979. године.
Било ми је драго да сам ту видео Драгана Илића. Захвалио сам му се на братској помоћи. Дале
ми је скромно одговорио да је то његов прилог за Српство, јер није имао другог начина да нама,
српским командосима, помаже. Дале Илић ме је уверавао да Пол има добре везе, да ћу ја за кратко
време бити слободан, што је мени изгледало нереално и неистинито. Пред њим се адвокат Пол
Џонсон сам понудио да ме заступа и у жалбеном поступку на вишем суду око моје пресуде. Све
је то мени изгледало превише лако и фино, па сам дао Радошу Стевлићу његов телефон и адресу
да би могао још нешто да сазна о овом адвокату. Радошу се Џонсон допао, па су га и он и Никола
Живовић ангажовали да им прави жалбе за Врховни суд Америке. Све то сам ја јавио Дејану
Брашићу, јер сам чуо да Пол Џонсон није у судници ни подигао предмете са првог сућења. На мој
енергичан захтев, 13. октобра 1979. посетили су ме и Дале Илић и Пол Џонсон, да ме увере да се
на мојој жалби ради „пуном паром". Било је још и речи о Одбору за помоћ, који су оформили Тодор
Стањевић и Влада Зечевић, истакнути четнички прваци из Чикага. Први је био на челу одбора који
је прикупљао помоћ за моју породицу, док је други прикупљао новац за помагање других породи-
ца и плаћање адвоката. Осетио сам да адвокат Пол Џонсон тражи неки начин да наплати свој рад,
мада се нисмо тако договорили и због тога нисам имао поверења у њега. Он је касније покушао
да ми доведе двојицу лекара да ме прогласе „исувише нервозним", што сам ја енергично одбио.
У то време, баш на први дан мог сућења, дошло је до веома опасне ситуације у Ирану. По
нарећењу исламског фанатика Хомеинија, ухапшено је особље америчке амбасаде у Техерану и
садистички мучено. Тај, иако државни, тероризам за моје сућење није био добар знак, мада ни у
штампи, ни на телевизији, нисам више називан терористом, него српским националистом. Ипак,
неки моји пријатељи који су на сам дан сућења желели да организују демонстрације били су у
томе спречени. Јавно мњење, запањено поступком иранских власти, није могло да разуме ни наше
српске националисте. Неки су ипак прогледали, а један стари грбавко из пороте, који је нашао да
смо криви, плакао је пред адвокатом Моником, када је на телевизији чуо и видео грозно убиство
Драгише и Иванке и посматрао пуштање путника из авиона који сам ја киднаповао. Коначно се
уверио шта је истина и ко смо ми српски националисти.
- Да сам ја све ово могао да схватим на суду - казао је тај стари грбавко, - ја никада те људе не
бих прогласио кривим!
Када сам ја ово чуо, рекао сам једном од лекара који су ме посетили:
- И ви, Американци, када схватите ко су комунисти и шта раде, бојим се да ће бити касно, јер
сте пропустили да поверујете толиком броју емиграната који су од 1917. године па све до данас
пристизали у САД!
Поред свих обећања мог новог адвоката Пола Џонсона, ја сам оценио да нема никаквог
побољшања у мом случају. Сва лица која сам навео за посету одбијена су, чак и четири свештеника.
Речено ми је да сам ја специјални случај и да се то чини ради обезбећења. Позвао сам Лену да доће на
сућење и сведочи о свему што зна, шта је са мном раћено од стране ФБИ-ја, откако сам ожењен њом.
Са Леном је требало да доће и моја најмлаћа ћерка Тамара, јер је желела на сваки начин да ме види.
У понедељак 5. новембра 1979. године, почело је моје сућење због отмице авиона. Тог дана
сам устао раније да се спремим. Интересантно је да су чувари у МСС-у затворенике сатима водали
до судске дворане, затварајући их по ћелијама, мада је суд удаљен од затвора само два блока.
Очигледно је да је то било намерно чињено да се затвореници изморе, и да је било „покривено"
административним поступцима. Када су мене довели у судску зграду оставили су ме самог у
ћелији. Дан је био врло тежак и суморан, што није ништа необично за то доба године у Чикагу.
Мичигенско језеро, велико као Јадранско море, отварало је пут великим и леденим ветровима из
Канаде. Због оваквог времена и оштрих зима, ја овај град никад нисам ни волео.
У тој судској ћелији изненада ме је посетио маршал Кен Душкан. Искрено ми је признао да
је дошао да ме замоли да не правим гужву у судници и да не нападам тужиоца Томаса Саливана.
Нисам знао шта да му кажем, сем да ћу правити гужву ако ме тужилац буде врећао, али да га нећу
физички нападати. Тада ми је овај полицајац признао да се Саливан мене толико боји да је лично
и тражио да будем у изолацији и да ми нико не долази у посету.
- Њему, мој Никола, савест није чиста, али буди сигуран да ми из полиције знамо да си ти
јунак коме је сућено на непоштен начин!
Ове речи Кена Душкана су ме одобровољиле и још више одржале у мом веровању да је први
процес мени и друговима из СОПО-а био намештаљка од стране ФБИ-ја, државе Америке и Титове
Југославије. Шта ће бити на другом процесу, то ћемо тек видети. Ја сам био спреман за још једно
непријатно изненађење од слободних Сједињених Америчких Држава. Када сам се после неколико
тренутака нашао пред мојим српским народом, у препуној судници, из пуних груди узвикнух:
- Живели српски антикомунисти! Помоз' Бог, браћо и сестре!
Из свих српских груди заори се:
- Бог ти помогао, Никола Каваја!
Судија и тужилац су били запрепашћени снагом тог гласа српског народа у публици. Тај
тренутак ме понесе и реших да им упутим још коју реч утехе и охрабрења за све што се дешава са
нама - српским националистима:
- Браћо Срби, ако сте већ више пута губили наду у свему што се дешава са вама и око вас, не
губите наду у себе. Ми смо као народ надживели турско ропство, које је трајало пуних пет векова
и сопственим жртвама извојевали слободу. Срби ће надживети и крвави комунизам и Тита, подлог
убицу српског народа. Доле злочинац Тито! Смрт крволочној Комунистичкој партији Југославије!
Будите уверени, браћо, мада сам добио пуних двадесет година робије на првом сућењу, да ће моја
нога стати на тло слободне Србије! За то се сви ми слободни Срби и боримо!
Народ је, у пуној тишини, саслушао моје речи, а када сам завршио поздравио ме је спонтаним
аплаузом и узвицима одобравања. Пришао сам најближима и почех да се поздрављам са њима.
Угледах мог доброг Николу Живовића и његову жену Јелицу, која је јецала. Прилази ми и грли ме
као брата. Ту је и Тома Живовић са женом, па Блажо Божић, који је дошао чак из Калифорније да
ме види и подржи. Један Србин ми се приближи и рече:
- Што мене не зва у авион, Никола? Одвратих му у шали:
- Оставићемо то за други пут!
Из средине дворане моје име узвикивао је Живко Урошевић, четник без мане и страха. До
мене се пробио и Милан Радак, који се за мене заузимао као роћени брат. Летимично сам запазио
и неколико свештеника у публици, па и попа Живка Кајевића са његовим синовцем Ђорћијем. Та
подршка српских патриота била ми је важнија од судске пресуде. Нисам био сам и процес Николи
Каваји био је и сућење српском слободоумном народу.
Судски поступак је почео када су у дворану ушли мој бранилац Пол Џонсон и заменик
тужиоца Мекалистер. Адвокат је пришао да се рукујемо, а тужилац је климнуо главом као стари
познаник. Улазак судије Флаума нас је дигао на ноге. Заседање суда је почело позивом судије
Флаума тужиоцу да подигне оптужницу. Макалистер је то учинио лако и брзо, јер је отмица авиона
била учињена и доказана као моје кривично дело. Кад је мој бранилац добио реч затражио је да
се таква оптужница одбаци из формалних разлога, јер је државни тужилац Томас Саливан пре
неки дан јавно говорио на радију о делу Николе Каваје, што је у супротности са законом. Судија је
брзо одбацио овај приговор мога адвоката. Прешло се на избор Велике пороте. Маршал полиције
довео је седамдесетак људи, од којих је требало изабрати дванаест, плус четворо у резерви. Пошто
пороту бира и мој адвокат, рекао сам му да од шесторо које он бира не буде ниједна жена. Кад је
тужилац изабрао и другу половину, судија је упитао те поротнике:
- Да ли сте нешто чули, или знате о овом случају, било када?
Они одговорише да нису. Опет једна смушена порота, помислих, која као да је пала с Марса.
Они немају појма шта се дешава у њиховом граду, а треба да одлучују јесам ли ја крив ијр нисам.
Тако се завршио први дан мог новог сућења.
И сутрадан је дворана била пуна до последњег места, јер је чикашка телевизија најавила
почетак сућења српском националисти Николи Каваји за киднаповање авиона. Моји Срби су
дошли да ме подрже, а Американци да ме виде. Уочио сам још две промене у судници. Уз тужиоца
Томаса Саливана и заменика Мекалистера, појавила се и једна жена тужилац. Дошли су и агенти
ФБИ-ја као сведоци. Приметио сам инспектора Лајеца, ког сам упознао у њујоршком затвору 1978.
године, док су га Бошко Радоњић и поп Стоиљко Кајевић знали још од раније. Осим њега, пред
судијом је почео да се гега и агент Алан Кинг, слаб у ногама, али веома јак у извртању чињеница
код сведочења.
Сућење је текло без застоја. Инспектори ФБИ-ја су пред пороту изнели мој пиштољ марке
„валтер", калибра 9 мм, а и клупко неких фитиља, које мени никада није ни припадало. Све то није
имало никакве везе са киднаповањем авиона. Поставили су и две моје велике фотографије од шест
стопа. Сликао ме је неки туриста који је путовао за Париз. На обе слике виделе су се гранате у
мојој левој руци. Овим се пороти доказивала веродостојност мога дела, мада ја нисам порицао да
сам киднаповање авиона и починио. Тужиоци су покушали да овај други процес повежу са првим.
Мој адвокат је уложио жестоки приговор, и то је потенцирао пороти да ја тај пиштољ и фитиљ
нисам имао код себе у авиону, а да ти фитиљи нису нађени ни код мене, ни у мојој кући већ их је
ФБИ потурио.
Као доказни материјал приказана је и моја расцепана и изгорела ташна, али без мог одела. Оно
је некако уништено, али се не зна како. Ја сам тражио од адвоката да стави приговор, али он пређе
преко тога. Није се ни умешао онда када је приказан кратак филм како су оне моје две гранате
уништиле моћан камион, под којим су оне намештене да експлодирају. Да ли су то биле оне исте
гранате које сам ја имао, а које су Ирци дали Американцима, или неке друге то је само знао ФБИ.
Том активирању граната требало је да присуствује и мој адвокат, али он није позван, а суд није
хтео да скрене пажњу на то. О динамиту из моје торбе није се причало, јер није нађен. Агент Алан
Кинг је под заклетвом суду и пороти показао три златна сата моје деце, које су добиле за рођендан
од свога деде по мајци који је извршио самоубиство током самог суђења. То су били „Лонзини"
сатови, лепи и прилично скупи. Агент ФБИ-ја их је приказао као детонаторе код прављења бомби.
Овако конструисану и гнусну лаж нисам могао да отрпим:
- Зашто лажеш, Алане?
Адвокат ме је стишао, а онда упитао тог лажљивца:
- Зар Каваја није могао, по вашим претпоставкама, да употреби јефтиније а исто тако добре
сатове?
Кинг је, и не трепнувши, изрекао нову лаж:
- Ови су прецизни у секунду и зато су му требали!
Овај његов закључак народ у дворани дочека са протестом. Лаж је била, не само очигледна,
него и бљутава. После агента ФБИ-ја, срећом је саслушан капетан Мичел, пилот првог авиона,
који је говорио коректно о свему што се десило.
Идућег дана је требало да се појави и посада другог авиона. Најпре је говорио први пилот,
који је испричао све како је и било. Чак је и рекао да је стекао утисак да сам ја одлучан човек,
али да нисам био опасан по чланове посаде. Онај пилот-инжењер, који је мени би сумњив током
целог лета од Њујорка до Шанона, признао је да је агент ФБИ-ја. Примио се дужности само да ме
у погодном моменту убије пиштољем.
- Ја нисам херој - говорио је узбуђеним гласом тај човек. - Није се указала прилика да нападнем
Николу Кавају. Током лета сам схватио да је Каваја нападао комунизам, али не и Америку, и да је
као човек био приморан на то. Оставио је жену и троје деце у овој земљи за коју је рекао да је воли
и кренуо да ослободи своје пријатеље.
Признао је да је све време у авиону имао ватрено оружје, које ја и поред претреса нисам могао
да нађем. Било је сакривено у једном апарату за гашење пожара. Поред тога што је био агент,
лажни пилот није ништа слагао. После сведочења, прошао је поред мене као да ме не примећује.
Можда је морао, а можда је тако и хтео.
Тужба је имала само још једног сведока. То је био психијатар са којим сам ја разговарао у
ћелији. Он је изјавио да ништа ненормално није приметио код мене:
- Са Кавајом је интересантно разговарати, јер је он интелигентан човек. Још као дечак био је у
концентрационом логору у Албанији. Завршио је пилотску академију и служио у Ратном ваздухопловству
Југославије. Његов живот је био пун тешкоћа и увек присутне жеље за слободом. Тој жељи Никола
Каваја је посветио свој живот и зато је увек мислио да је све што чини за слободу - исправно.
Прљава игра
Мој адвокат Пол Џонсон, уместо да се поштено ангажује као мој бранилац, чуо се врло мало.
Није се бринуо чак ни о мојим сведоцима како треба. У једном моменту, када је било речи о томе,
тврдио је да је позвао Лену да сведочи, али је она „одбила због презаузетости децом". Нисам могао
да поверујем у то, па сам замолио тумача да јави Радошу Стевлићу, који је био у дворани, да позове
Лену тедефоном. Он је то учинио без оклевања и јавио ми да Лена ни од кога није обавештена да
треба да дође, али да ће одмах доћи у Чикаго. Позајмила је новац од нашег кума Павла Топаловића
и дошла на време, заједно са нашом ћерком Тамаром.
У четвртак, 8. новембра 1979, Лена и Тамара су стигле на чикашки аеродром 0'Хара. Сачекао
их је Радош Стевлић и одмах довезао у суд. Лена је била спремна да сведочи о свему што се са
нама дешавало последњих година и да каже за случајеве када су агенти ФБИ-ја и Тајне службе
навраћали у нашу кућу и претили. То се дешавало увек када је Тито долазио у посету Америци,
али се поновило 7. марта 1978. године, када је тај злочинац већ био у Вашингтону.
- Ја сам говорила, са твојим адвокатом и изнела му неке појединости, али он је само тражио
од мене да одговарам на његова питања!
Не слутећи ништа, и ја то исто рекох Лени, знајући да ми је Пол Џонсон обећао да ће од ње
тражити да изнесе баш те случајеве узнемиравања и претњи. Међутим, од свега тога није било
ништа. Када је почео пети дан суђења, мој адвокат баш учини супротно. Лену, као мог првог
сведока, испитивао је о најобичнијим стварима, из брака и фамилије, а о поступцима ФБИ-ја и
Сецрет Сервице-а, није било ни речи. Задржао се једино на њеном сату марке „омега", који је у
сведочењу Алана Кинга фигурирао као детонатор. Лена је говорила истину да јој је тај сат купио
отац. Долазило ми је да скочим са столице и умешам се у овакав начин испитивања, али одустадох
од тога. Доста ми је било и свађа и узрујавања. Мој адвокат већ одавно није радио у моју корист.
Други сведок, кога је пред суд извео Пол Џонсон, био је четнички командант Тодор Стањевић.
Трећи је био Радош Стевлић:
- Каваја није ни терориста ни злочинац, што се лепо видело баш код киднаповања авиона -
подвукао је Радош. - Он је сасвим лепо поступао, што је посада оба авиона и потврдила.
Сведочење Стоиљка Кајевића није могло да се избегне, мада га ја нисам ни теретио, нити се
позивао на његове лозинке које ми је дао из затвора. Мој адвокат ме је питао за мишљење поводом
сведочења. Рекао сам му да ми његово сведочење неће користити, али да немам ништа против да
се појави на суду. Хтео сам још једном да видим шта ће тај човек да уради после толико грешака,
очигледно учињених са намером. Поп се појавио на суду очекујући велики публицитет и неки повољан
обрт за себе. Српска публика примила га је резервисано, а суд хладно и незаинтересовано. Сви
су знали да је одиграо прљаву игру. То је Стоиљко Кајевић хтео и да прикаже, али као туђе масло:
- Ми смо жртве политичке завере између Београда и Вашингтона - почео је поп са констатацијом
више пута поновљеном на првом суђењу. - Ја, ипак, нисам хтео да се придружим Каваји, када ме
је позвао у авион. У мени је проговорила моја свештеничка свест и одлучио сам да спашавам
путнике. Зато сам се ставио на располагање ФБИ-ју и разговарао са Кавајом преко радио-везе.
Тада сам му рекао да му се нећу придружити и да остајем у затвору, а да он треба да пусти те
невине путнике и посаду.
У том смислу поп је говорио до краја свог сведочења. Ни речју није рекао да смо се договорили
само нас двојица да киднапујемо авион и да, кад доће тренутак, он мени, као воћа СОПО-а, да знак
преко лозинке. Није сведочио ни о правом циљу киднаповања авиона, који је по нашем договору
требало да буде рушење зграде Централног комитета СКЈ у Београду, за освету свих побијених
Срба у слободном свету.
Уз тек по коју изговорену жустру реч у публици, поп је враћен, готово у тишини, у ћелију.
За који минут, после попа, на столици за сведочење се нашао мој бивши адвокат Дејан Брашић.
Он је судији, пороти и тужиоцима рекао оно што није рекао Стоиљко Кајевић:
- Када сам ушао у авион који је Никола Каваја киднаповао и када сам му предложио да пусти
путнике, он ми је рекао прави циљ отмице. Хтео је да на овај начин ослободи попа Стоиљка Кајевића
из затвора, да га доведе у авион и онда са њим, пошто успут пусти путнике и посаду, надлети
Београд и авионом удари у Централни комитет Комунистичке партије Југославије. Овај задатак је
утврћен на тајном састанку СОПО-а и њега је Стоиљко Кајевић као лидер одобрио, али се касније
предомислио и одбио да учествује у њему, чиме је издао Николу Кавају и оставио га на цедилу:
Страх животу често образ каља (владика Раде).

МЕТАК ЗА ТИТА
Као последњег сведока на овом сућењу мој адвокат Пол Џонсон означио је баш мене. Устао
сам и отишао на место за сведочење. Осетила се живост у публици, како мећу новинарима, који су
били у првим редовима, тако и мећу Србима. Када сам сео, судија ми се обратио и објаснио ми да
ја не морам да сведочим и да ме на то нико не може натерати, али ми амерички Устав даје то право,
које ја могу да искористим. Одговорих му:
- Господине судија, ја хоћу да сведочим данас ту, у овом суду, јер сам дуго чекао данашњи дан
да бих рекао оно што треба да зна јавност!
Судија затражи да положим заклетву и ја то учиних понављајући речи које је судија изговарао и
држећи леву руку на Библији, а десну подигнуту, а онда се удобно наместих у столици, у очекивању
питања мога адвоката Пола Џонсона. Чланови пороте су неукусно буљили у мене, али ни ја њих
нисам гледао пријатељски. Мој бранилац је, мећутим, тражио да изнесем своју животну причу од
роћења до доласка у Америку. Није се усућивао да ме пита за детаље око акције отмице америчког
авиона. Осећао сам да ће на томе више да инсистирају тужиоци. Пред мене је стао заменик
тужиоца Мекалистер. Пре него што поче испитивање, зовнух га да доће код мене, да му кажем
коју реч. Он приће до стола, за којим сам седео, а ја га пред маршалом и тумачем гласно упозорих:
- Слушај ме добро, немој да ме случајно назовеш терористом и кукавицом јер ћу са овог
места скочити на тебе и нокаутирати те!
Тужилац поћута који тренутак, па онда помирљиво примети, гледајући ме право у очи:
- Каваја, ја вас ни на првом сућењу нисам звао кукавицом и терористом. Ако се сећате, тако
вас је звао само Томас Саливан.
После тог кратког објашњења, он је почео са питањима.
- Да ли је онај ваш пиштољ „валтер”, који је био у Библији скривен, био припремљен за
Тита?
- Ја сам у мојој кући имао мали арсенал разног оружја, али тај пиштољ није био намењен
Титу! За њега сам ја спремио један мало већи белгијски „бромвингер” аутоматик са 14 метака,
калибра 9 мм, и вребао сам га приликом посете Вашингтону 1978. године!
- Били сте тада у војној униформи? - Д а !
- О вама је писао књигу Драгиша Кашиковић?
- Да, на основу података из америчких новина које је Драгиша сам прикупљао!
- Из те књиге се види да сте одговарали за убиство у Југославији?
- Ј а сам то малопре споменуо у мом сведочењу. У бекству од потерних органа, ја сам по-
кушао да пређем границу. Граничари су пуцали у мене и ја сам у одбрани отворио ватру. Тако је
дошло до убиства!
- Опет, у вашој књизи може се видети да сте се у Југославији бавили саботажом против
режима?
- Бавио сам се свим и свачим против владавине Тита и његовог комунистичког система!
- Ви сте били активни ваздухопловни официр у југословенској армији?
- То је тачно, господине!
- Па који је то разлог због кога сте устали против тог режима?
- Нисам ја устао против тог режима, већ је тај комунистички режим устао против мог српског
народа и мене! Тада сам ја устао против њега!
- Ви сте навели да сте припадали једној већој групи?
- Да, ја сам припадао једној већој групи официра завереника. Откривено је 92 војна лица, а да
ли су сви они похватани и колико њих није ми познато, јер их нисам све лично познавао. Из групе
оних са којима сам ја сараћивао и контактирао, доста њих је осуђено на велике робије.
- Каваја, по вашем раду ви сте били један од најактивнијих чланова СОПО-а? Ви сте војник
по професији?
-Да!
- Ви сте директно умешани у бомбардовање југословенског конзулата овде у Чикагу, а
29. јануара 1967. године, у бомбардовању југословенских представништава широм Америке и
Канаде, затим у низу подметања мина и експлозива око дипломатских центара Титове владе. И то
пред организацијом Уједињених нација у Њујорку 1975. године и у Вашингтону пред амбасадом
Југославије 1976. године. Овоме морам да додам и тешку експлозију у згради Генералног комитета
Комунистичке партије Америке, на 36. улици на Менхетну, Њујорк. Све је то повезано са вама као
и још низ кривичних дела које сте извршили!
- За сва та дела, која сте набројали, ја сам чуо, господине Мекалистер, и верујте да ми је много
жао што и комунисти нису изгинули по тим јазбинама. А што се тиче мог мешања у све то, ви
можете само да претпостављате, јер немате никаквих доказа! Ја сам први Србин у слободном свету
који је повео оружану борбу против комуниста, усташа и осталих српских непријатеља! Учествовао
сам у многим акцијама против комуниста у Америци и све то могу да докажем. Многи Хрвати,
Муслимани, па и Египћани су моје акције приписивали себи. Нису непријатељи Срба у Америци
без разлога испевали кратку песму о мени: „Све је мирно и нема белаја, док не дође Никола Каваја!”
- Господине Каваја, ви сте испред зграде СНО-а у Чикагу рекли Богоју Панајотовићу да вам је
циљ упасти у југословенску амбасаду у Вашингтону и све које тамо затекнете побити из шмајсера,
ако нађете још једног сличног вама. Запретили сте да бисте убили чак и председника Америке, ако
бисте га тамо затекли?
- Све што сам онда казао Богоју Панајотовићу и сад бих рекао, јер и онда и сада су ми пред
очима унакажена тела Драгише Кашиковића и мале Иванке Милошевић. Из тих Титових јазбина,
које се признају за нека представништва, дошле су убице које ни малу децу не штеде. Ја сам хтео
да их достојно осветим!
- Претпоставимо, господине Каваја, да држава одлучи да вас пусти на слободу, да ли бисте и
даље радили против комуниста или бисте се повукли у миран живот?
- Господине тужиоче, ја не могу да лажем ни вас, ни овај мој народ што слуша. Читавог жи-
вота сам се служио истином и због ње страдао, али ћу и овог пута да кажем истину. Био ја пуштен
данас или после 20 година робије, ја ћу бити већи антикомуниста него што сам био. Моја борба ће
престати само онда када ме више не буде било у животу. Да сам у могућности, ја бих једним мет-
ком побио све комунисте на свету. Комунистима се може веровати само када су мртви, па и онда
их треба ритнути ногом да би се то проверило!
- Ви сте киднаповали амерички авион да бисте попа Стоиљка Кајевића ослободили из затвора,
а онда са њим побегли од казне?
- Тачно је да сам киднаповао амерички авион, мада против своје воље. План ми је био да
киднапујем југословенски, али они нису саобраћали у то време, а ја нисам могао да чекам. Од казне
нисам бежао, мада сам био запрепашћен неправдом која је учињена мени и мојим пријатељима.
Моја намера је била да, пошто ослободим попа Стоиљка Кајевића, са њим у киднапованом авиону
одлетим до Београда, до престонице комунистичке Југославије и онда авионом ударим у Централни
комитет СКЈ. Ми бисмо изгинули, али би срушили ту јазбину, а лишили би живота бар стотину
комуниста!
- Када је Кајевић одбио да вам се придружи, зашто нисте сами приступили реализацији тог
плана?
- Да сам знао положај зграде Централног комитета СКЈ, ја бих се и сам упустио у то! Али ту
проклету зграду нисам знао, јер је подигнута тринаест година после мог бекства из Југославије.
Ту је могао само да помогне поп Кајевић, који је знао њену локацију. Све у свему, поп Кајевић је
из неког разлога упропастио ту замисао.
- Зашто се онда нисте предали у Чикагу?
- Ја сам вам рекао да сам војник и мени је испод части да се предајем и то вама, који сте ми
тако неправедно и увре-дљиво судили. Зато ми је једино решење било да потражим политички
азил у некој од демократских земаља.
- Ви сте се, господине Каваја, уверили да су обе авионске посаде чинили антикомунисти као
и ви, али сте ипак вашим киднаповањем авиона угрозили и њихове животе?
- Тачно је то, тужиоче, али је још тачније да сте ме ви, вашим нетачним подацима приказаним
на суду, гурнули у тај злочин. Ја нисам могао да дозволим да ви мене тужите и суд ми суди на
основу нетачних података.
- Како вам је успело да у авион унесете експлозив?
- У ташни, јер ваши рендгени не реагују на пластику!
- Ви сте, дакле, професионалац. Знали сте да ћете да успете?
- Ја сам знао да ћу уграбити авион. али ја опет хоћу да нагласим да никада нисам био терориста,
а то није ни мој српски народ. Ви сте имали прилику да чујете обе авионске посаде. Нико ме није
теретио за претњу или нечовечан поступак, па чак ни пилот-инжењер из другог авиона, који је, у
ствари, био инспектор ФБИ-ја и имао задатак да ме убије. Поред свега тога, ја знам да сам починио
кривично дело и спреман сам да одговарам. Али, ово што рекох односи се само на овај суд, док
је онај први за мене био срамни суд, монтиран од стране комунистичке Југославије и диктатора
Јосипа Броза Тита.
Ово је била суштина мог сведочења, мада сам читава два сата одговарао на питања адвоката
и тужиоца Мекалистера, коме се у мећувремену придружио и Томас Саливан. Порота се повукла
на већање, а мене су одвели у самицу. Маршал Кен Душкан ме је питао да ли ми треба нешто.
Одговорио сам му:
- Треба ми слобода!
Он ми на то, без двоумљења, рече:
- Када би од мене зависила, ја бих ти је дао одмах!
Тако смо се шалили, кад год би ме Кен спроводио.
Било је три сата и петнаест минута по подне и знао сам да ћу неколико сати морати да чекам
док ме не одведу поново на суд. Нисам имао никакве илузије о одлуци коју ће донети порота. Знао
сам да ће ме прогласити кривим. Пробудио сам се уз писак десног увета што су моји стари увек
тумачили као лош знак. На вратима се појављује Кен Душкан, отвара их и изводи ме. Разговарали
смо о пороти која је за три сата донела одлуку по две тачке, што сам сматрао неповољним знаком.
То исто чух, када сам пролазио до суднице Томаса Саливана. Разговарао је са неким Србима из
првог реда о томе. Остали Срби у сали су ћутали и чекали. Са свога места посматрао сам тог
Саливана. Сасвим другачији човек, него на првом сућењу. Благ, разложан и сталожен. Просто не
верујем да је то исти човек кога, замало, нисам шчепао за гркљан.
Размишљање ми је прекинуо долазак пороте и судије Флаума. Народ је устао, али сам ја остао
да седим. Прво, знам да су ме једногласно прогласили кривим али, што је најважније, нисам видео
да је иједном Американцу било жао мале Иванке Милошевић када сам говорио о злочину над њом.
За кучетом би сви заплакали, а за малом Српкињом нико.
Маршал, који је довео пороту, узео је од њих писану одлуку и дао судији. У пуној тишини
судија Флаум је прочитао:
- По првој тачки, а то је прекршај кауције, Никола Каваја је од стране пороте проглашен
кривим и по другој тачки, отмица авиона са путницима, Никола Каваја је проглашен кривим.
Мој адвокат је тражио од сваког појединца из пороте, њих дванаест, да се изјасни да ли је
одлуку донео сам. Обраћао им се једном по једном. Једва чујним гласом те креатуре од људи
одговарали су са „да!” Гледао сам их презриво, јер и јесу били за презирање.
Погледах адвоката. Он је био усплахирен. Питао сам га:
- Шта је са тобом, Пол? Како то изгледаш?
- Ја сам, Никола, веровао да ће бар један члан пороте да се поколеба, да издвоји свој глас.
- Заборави на то! Зар ти од првог дана нашег разговора нисам тврдио да се такав код њих неће наћи?!
Са Леном и деиом
У публици сам видео Лену и Тамару. Пробијале су се према мени. Тамара ми се бацила у
наручје. Новинари је сликау. Лена ми се пожалила да већ два дана чека у затвору да ме посети.
Одбијали су их, јер Лена није имала пасош са собом. Адвокат је то пренео судији, који је одмах
наредио шефу судске страже да ме њих две могу посећивати сваког дана, док буду боравиле у Чикагу.
Дан када ме је америчка Велика порота прогласила кривим био је петак, 9. новембар 1979.
године, а судија је изрицање своје пресуде заказао за 28. новембар 1979. Тако је и ово друго сућење
завршено као и оно прво, по истом клишеу и методама, али, истине ради, у бољој атмосфери, каква
би и требало да буде у слободним судовима. За мене слободе више није било. Вратили су ме у
ћелију да чекам свој нови судњи дан.
С временом ми је друштво Стоиљка Кајевића и двојице Хрвата у казнионици досадило. Све
више сам чезнуо за кућом, за Леном и децом. Нисам, мећутим, знао колико је Лени било тешко
што сам изигран и преварен од стране једног српског свештеника. То ми је приликом новог сусре-
та одмах и рекла:
- Све сам веровала да можеш да урадиш, али никада да можеш мене и децу жртвовати за попа
Стоиљка Кајевића, који се напослетку није ни макао из затвора.
- Замолио бих те, Лено, да сада и на овом месту не говоримо о томе. Десило се шта се десило,
него ми реци нешто о деци која су сама у кући.
- Добро су, за сада. Наташа стално плаче за тобом. Оставила сам их да се сналазе док се не
вратим. Околина се мења и постаје све гора према нама.
- Знам, Лено, све, али вам не могу више помоћи.
- Када оде оног јутра, Никола, ништа ми не рече шта си наумио, па ми се чак ни не јави са
њујоршког аеродрома, као адвокат Брашић својој жени. Ја сам била тада поред ње. Мислила сам
да ће те сигурно убити. Шеф снајпериста, који су ишли да те вребају, рекао је гласно да и ја чујем:
- Он је ваш, бејби! Постарајте се!
- Да, Лено, све је тако било, али они нису имали шансе. Ја сам хтео одмах после Брашића да
говорим са тобом, а он ми рече да мисли да је боље да оставимо за касније, када узлетимо. После
узлетања доћоше друге ствари и тако то остаде. Али је најважније да ја нисам ни знао да си ти на
аеродрому, већ сам хтео да те позовем кући. Сада је то све иза нас.
- Да, Никола, али мени је ФБИ рекао да нећеш да разговараш са мном. Знаш како ми је било...
- Они су те лагали, Лено!
Настаде пауза, не зато што нисмо имали о чему да причамо, већ што се Лена нехотице враћала
на оно што се није могло изменити.
- Са ким сте дошле овде?
- Радош нас је довезао. Код њега смо одселе. Тамара је слушала коментар преко радија и каже
да се помиње могућност изрицања доживотне робије за тебе.
У разговор се умеша и Тамара, па ме је питала када ћу доћи кући. Ја се нашалих и данашњи
дан - петак, умешах у наше будуће вићење код куће.
- Па, ето Тамара, доћи ћу свакако једног петка. У то треба да верујеш и зато ми обећај да ћеш
сваког петка да будеш код куће и чекаш ме.
Тако сам се ја са њом шалио, док не приметих да се детету очи склапају. Послао сам их да иду
код Радоша Стевлића и да сутра опет доћу.
И када су сутрадан дошле, Лена ми рече да је звала кући са Радошевог телефона, да су Наташа
и Тања добро и да ме поздрављају много. У недељу смо се растали. Поздравио сам Ленину браћу
и сестре, оца Илију, а посебно кума Павла Топаловића, који их је чекао на њујоршком аеродрому.
Договорих се са Леном да је зовем око поноћи, кад већ треба да стигне кући. Али то ми није пошло
за руком, јер је био огроман ред пред телефоном.
Сутрадан сам позвао Николу Живовића и на телефон ми се јави његова жена Јелица. Чујем
како говори кроз сузе и једва задржава јецање. Нисам дуго чекао да чујем разлог. У питању је била
једна вест из Патерсона. Лена је јавила да се исте ноћи, када је допутовала из Чикага, убио њен
отац Илија Осмоловски и да треба одмах да је зовем телефоном код њеног брата, који живи у кући
у Батлеру, где је живео и њен отац. Прекинуо сам разговор са Јелицом и одмах позвао Лену. Добио
сам је и чуо тужну причу:
- Позвала сам, чим сам стигла, телефоном брата Јурија и оца. Испричала сам им шта има ново
и разговарали смо о теби. Знали су да си на другом сућењу проглашен кривим. Ја сам им пренела
твоје поздраве и тако сам завршила разговор. Отац није ништа рекао, само ме је позвао да га сутра
свакако посетим. Дошла сам ујутро и затекла га мртвог. Прострелио је себи главу једним метком.
Скоро читав мозак био је на једном зиду собе. Страшно! То мој отац није требало да ми приреди у
оваквој ситуацији, поготову што је знао да сам намеравала да се са децом преселим код њега. Ово
ме је потпуно дотукло.
Али није само Лену ово страшно дотукло. Ожалостило је и мене, јер сам њеног оца и
поштовао и волео.
За изрицање пресуде, која је била заказана за среду 28. новембра 1979. године, Лена је опет
дошла са Тамаром. Одселе су код Радоша Стевлића, где им је и било најпријатније. Пошто су
дошле дан раније имали смо времена и за телефонске разговоре. Примећивао сам да се Лена још
није смирила. Бол за изгубљеним оцем још се огледала у њеном гласу, па сам избегавао то да
помињем. Са Тамаром сам причао као и обично, а онда се Лена интересовала за висину казне, која
ће бити изречена сутра. ЈЈЈалио сам се да „сигурно неће бити мања од 50 година, а то је обична
бесмислица у односу на мој век. А када се томе дода оних 20 већ изречених, онда је то апсурд».
Тако сам прекинуо разговор. Ионако је требало да се видимо сутра на суду.
Сви моји пријатељи, са којима сам разговарао преко телефона из затвора, тврдили су да је
судија Џоел Флаум најбољи у чикашком дистрикту и познат по изрицању малих казни. Тврдили су
и да никада није изрекао казну већу од пет година и да мени неће дати више од двадесет. Нисам
се за тим поводио, као ни за штампом која је тврдила супротно и помињала доживотну робију. У
седам сати већ су чувари дошли по мене и водили ме као и прошли пут два пуна сата из ћелије у
ћелију, до судске дворане. На 24. спрату срео ме маршал Кен Душкан и питао за моју породицу.
Кажем му да су Лена и Тамара дошле, али да су друге две ћерке остале код куће у Патерсону, јер
није било пара да би и оне дошле.
Кен ми је дао кутију цигарета, која ме је наводно чекала од 9. новембра, када сам од пороте
проглашен кривим. Рекао ми је да су Срби са новинарима и ТВ репортерима већ испунили салу.
Кад сам ушао у судницу, опет сам поздравио наше људе:
- Помоз’ Бог, браћо и сестре, српски антикомунисти!
Народ ми отпоздрави:
- Бог ти помогао!
Поздравио сам се са адвокатом Полом Џонсоном, његовим помоћником и тумачем Ксенијом.
Она ми је изјавила саучешће због смрти Лениног оца, јер је њен стриц знао Илију Осмоловског.
Судија је каснио, па сам ја искористио прилику да кажем коју реч нашим људима. Новинари се
окупише око мене. Мој саборац Радош Стевлић им је преводио моје речи: - Браћо Срби, данас се
овде не суди само Николи Каваји, суди се, нажалост, целом српском народу. Суди се оним Србима
и Српкињама у поробљеној отаџбини, који за слободом вапе, суди се народу који броји 15 милиона
људи. А што се мене тиче, отворено ћу вам још једном рећи да нема те казне која може да заплаши
и поколеба Николу Кавају. Ма каква казна била изречена нада мном данас, ја сам убећен да ћу и
надживети највећег убицу Балкана и највећег хохштаплера Јосипа Броза Тита. И не само њега, већ
заједно са вама, браћо и сестре, и крваву Комунистичку партију Југославије. Да живи дух бесмртног
Драже Михаиловића, првог герилца поробљене Европе! Да живи и витешки српски народ и његови
верни синови - српски четници! Да живе Сједињене Америчке Државе! Да живи Мајка Србија!
Народ у сали је са одушевљењем поздравио мој говор. Новинари су журно бележили превод
на енглеском, а људи из ФБИ-ја су све то посматрали без иједне речи.
Долазак судије у дворану смирио је атмосферу у сали. Порота није више била присутна. Када
смо сви поседали, судија је позвао мог адвоката Пола Џонсона и тужиоца да дају своја последња
мишљења и примедбе. Пол Џонсон је говорио око двадесет минута, али је то, углавном, био резиме
онога што је већ рекао:
- Каваја сада има 46 година, а чека га затвор од 20 година. Треба да узмете у обзир да све што
је урадио су дела која нису доказана. Даље, Каваја није киднаповао авион да бежи из Америке, да
уцењује Америку, да угрози путнике већ да се бори за слободу свог народа. На крају, господине
судија, треба да имате обзира према породици Каваја. Никола има жену и троје малолетне деце,
потпуно незбринуте. Много шта указује, господине судија, да бисте ви могли вашом пресудом да
трагедију ове породице претворите у катастрофу, што се надам да нећете учинити.
Судија Џоел Флаум је мирно саслушао речи мога адвоката, а онда, после краће паузе, позвао
тужиоца да и он нешто каже. Томас Саливан је неко време ћутао, као да пребира мисли, што је још
више привукло пажњу присутних, а онда је чврстим, јасним, али мирним гласом отпочео:
- Господине судија, ја жалим трагедију овога човека, који је данас доведен до ивице пропасти.
Мени је требало времена да бих видео и оценио карактер Николе Каваје. Све је ово једна трагедија
која ће нам остати свима у души док смо живи. Ја, као државни тужилац, вас молим да будете
благи у изрицању казне човеку који има понос и карактер и не тражи милост ни од кога, осим
од Господа Бога. Ја сам упознао госпоћу Кавају, као и њихову најмлаћу ћерку Тамару, која седи
недалеко од свога оца. Ја сам јој рекао: „Тамара, буди поносна на свога оца, он је јунак!” Чуо сам
за њихову трагедију, а верујем и ви, па вас још једном молим као јавни тужилац да дате најмању
казну човеку који не тражи милост.
Тако Томас Саливан заврши своју реч, са којом ме је прилично изненадио, после свега што се
измећу мене и њега дешавало на првом сућењу. Народ је пажљиво пратио сваку његову реч, док су
новинари и коментатори са радија и телевизије записивали.
Не тражим милост
Окренут према судији, стајао сам са мојим адвокатом. Нама се придружи и Томас Саливан,
после његовог говора. Очекивао сам да добијем реч и у себи сам срећивао мисли. Хтео сам да
кажем и оно задње што ми лежи на души. Захвалио сам се на подршци адвокату и тужиоцу. А онда
сам се обратио директно судији:
- Господине судија, данас вам говорим као човек човеку. Опет тврдим да нисам крив за прво
дело, мада сам осућен на двадесет година робије. Данас ја не тражим милост, као што кроз векове
није тражио ни мој српски народ. Све што се дешава у савременом свету је резултат зла које влада
у њему. Нажалост, Америка, која има Устав прављен на основу божанске правде и хришћанског
морала, допушта да њена администрација чини са нама српским борцима оно што нема ничег
заједничког са духом људи који су створили ову велику земљу. Америчка влада, односно њена
политика, била је кобна и органа, ја сам покушао да прећем границу. Граничари су пуцали у мене
и ја сам у одбрани отворио ватру. Тако је дошло до убиства!
- Опет, у вашој књизи може се видети да сте се у Југославији бавили саботажом против
режима?
- Бавио сам се свим и свачим против владавине Тита и његовог комунистичког система!
- Ви сте били активни ваздухопловни официр у југословенској армији?
- То је тачно, господине!
- Па који је то разлог због кога сте устали против тог режима?
- Нисам ја устао против тог режима, већ је тај комунистички режим устао против мог српског
народа и мене! Тада сам ја устао против њега!
- Ви сте навели да сте припадали једној већој групи?
- Да, ја сам припадао једној већој групи официра завереника. Откривено је 92 војна лица, а да
ли су сви они похватани и колико њих није ми познато, јер их нисам све лично познавао. Из групе
оних са којима сам ја сараћивао и контактирао, доста њих је осућено на велике робије.
- Каваја, по вашем раду ви сте били један од најактивнијих чланова СОПО-а? Ви сте војник
по професији?
-Да!
- Ви сте директно умешани у бомбардовање југословенског конзулата овде у Чикагу, а
29. јануара 1967. године, у бомбардовању југословенских представништава широм Америке и
Канаде, затим у низу подметања мина и експлозива око дипломатских центара Титове владе. И то
пред организацијом Уједињених нација у Њујорку 1975. године и у Вашингтону пред амбасадом
Југославије 1976. године. Овоме морам да додам и тешку експлозију у згради Генералног комитета
Комунистичке партије Америке, на 36. улици на Менхетну, Њујорк. Све је то повезано са вама као
и још низ кривичних дела које сте извршили!
- За сва та дела, која сте набројали, ја сам чуо, господине Мекалистер, и верујте да ми је
много жао што и комунисти нису изгинули по тим јазбинама. А што се тиче мог мешања у све то,
ви можете само да претпостављате, јер немате никаквих доказа! Ја сам први Србин у слободном
свету који је повео оружану борбу против комуниста, усташа и осталих српских непријатеља!
Учествовао сам у многим акцијама против комуниста у Америци и све то могу да докажем. Многи
Хрвати, Муслимани, па и Египћани су моје акције приписивали себи. Нису непријатељи Срба у
Америци без разлога испевали кратку песму о мени: „Све је мирно и нема белаја, док не доће
Никола Каваја!”
- Господине Каваја, ви сте испред зграде СНО-а у Чикагу рекли Богоју Панајотовићу да вам је
циљ упасти у југословенску амбасаду у Вашингтону и све које тамо затекнете побити из шмајсера,
ако наћете још једног сличног вама. Запретили сте да бисте убили чак и председника Америке, ако
бисте га тамо затекли?
- Све што сам онда казао Богоју Панајотовићу и сад бих рекао, јер и онда и сада су ми пред
очима унакажена тела Драгише Кашиковића’ и мале Иванке Милошевић. Из тих Титових јазбина,
које се признају за нека представништва, дошле су убице које ни малу децу не штеде. Ја сам хтео
да их достојно осветим!
- Претпоставимо, господине Каваја, да држава одлучи да вас пусти на слободу, да ли бисте и
даље радили против комуниста или бисте се повукли у миран живот?
- Господине тужиоче, ја не могу да лажем ни вас, ни овај мој народ што трагична за слободу
петнаест милиона Срба, највернијих савезника у Другом светском рату. Генерал Дража Михаиловић
је издат од стране Запада. Савезници су преваром и силом довели на власт највећег криминалца и
убицу Јосипа Броза Тита, који је побио 250 хиљада Срба без суда. Тридесет година Америка пома-
же тог суровог диктатора да терорише двадесет милиона људи у Југославији. Данашња америчка
политика, нажалост, је деструктивна и за саму Америку и њен народ.
Нас Србе таква политика кошта на хиљаде живота, а резултат завере између суровог уби-
це Тита и данашње америчке администрације је и убиство уредника листа жСлобода' Драгише
Кашиковића, и деветогодишње девојчице Иванке Милошевић усред Чикага. Убице су без сумње
агенти Титове тајне полиције, која оперише и у Америци. Америчке власти ово срамно и крваво
дело брзо су покриле да не би обрукали крвавог Тита, мада ФБИ и ЦИА имају тачне податке да
су Драгишу и Иванку убили припадници Титове Удбе. Сенатски комитет за спољна политичка
питања има ове доказе. Новинар и коментатор Џек Андерсон о томе је говорио и писао, али ова се
влада брзо постарала да угуши глас истине.
Моји саборци и ја, жртве смо издаје свих нас Титовим интересима. Ми смо политичке жртве
овога века. Ми смо бранили само голе животе од Титових агената усред Америке. И то право нам
је одузето. Амерички народ није мени нанео никакво зло, али амерички политичари су узрок мог
протеста против страшне неправде и прљаве политике. Ја сам мирно радио 18 година у овој земљи
и подизао породицу и своју децу, а за све то време Титови агенти су ми били за леђима са благо-
словом америчке политике. Нека цео свет зна, и петнаест милиона Срба, да су њихови најбољи
синови - четнички борци за слободу, данас политички затвореници у америчким робијашницама.
Зликовац, убица и највећи лопов овога века, Тито, цркнуће једног дана. Са њим ће да умре и све
што је било лажно и трагично између њега и помагача у овој земљи. Знаће једног дана сви по-
штени Американци да је сарадња између Тита и америчких политичара била против духа и воље
српског народа, а исто тако, против интереса Американаца.
Српски народ, моја браћа и сестре, господине судија, знаће да је Никола Каваја верни носи-
лац њихових слободарских идеја и борац против свакаквог зла и тираније. Само српски народ,
његови херојски синови, даће достојан одговор за моју трагедију. Никада нисам веровао полити-
чарима, нити ћу икада веровати! Њихови су послови без морала и поноса! Верујем једино у правду
Бога и духа честитог народа који су у њега веровали, када су стварали ову велику земљу. Дубоко
поштујем и клањам се сенима Патрика Хенрија, који је рекао: жСлобода или смрт!' Дивим се
највећем војнику ове земље Дагласу Мекарту који је рекао: „Свет политичара је у сталној завери
против храбрих људи овога века!»
Господине судија, и поред свега што сам рекао, ја морам опет да подвучем да не тражим ми-
лост, јер мени је потребна правда, а не милост, зато тражим да ми судите по правди божијој! Хвала
вам што сте на овом суђењу били коректни и што сте дозволили да изнесем истину о комунизму
који гуши истину где год је на власти. Да живи народ Сједињених Америчких Држава! Доле крва-
ви комунизам! Доле највећи убица Срба, Јосип Броз Тито! Најлепше хвала, господине судија, што
сте били стрпљиви да саслушате глас истине!
После овог мог говора, сву пажњу присутних привукао је судија Џоел Флаум. Чекала се његова
реч и пресуда. Мирно и сталожено, обрати се директно мени:
- Господине Каваја, данима сам водио овај судски процес и на њему чуо и сазнао много
тога што се односило, како на вас, тако и на околину у којој сте живели и деловали. Ја жалим
вашу судбину и ваш народ. Видим, и ја верујем да сте имали бурну прошлост. Ја сам, господине,
антифашиста и противник диктатуре, али када сте се ви нашли у слободној Америци, требало је
да уживате и да чувате ту слободу, као и други. Ја не могу да се сложим са вама да ви борбу водите
против комуниста из Америке. Ви сте на дан и ноћ зауставили сваки саобраћај на два највећа
аеродрома на свету и држали их под својом контролом. Читав свет је био запањен и питао се
шта ће бити са путницима, јер им је живот зависио од вас. Замислите, Каваја, да сте се случајно
спотакли и пали, у авиону би било убијено 138 путника. Да ли сте помишљали на животе тих
недужних људи? Господине Каваја, мени је жао ваше фамилије и ваше деце, те морам на то да
гледам. С друге стране, господине Каваја, и јавни тужилац тражи да се казните најмањом казном
јер је увидео да сте карактеран човек, али тешка казна не може да вас мимоиће. За непојављивање
на суду и прекршај положене кауције, кажњавам вас са 5 година робије, за киднаповање авиона 60
година, а то укупно износи 65 година робије!
Слушао сам ову пресуду тако мирно као да се радило о 65 дана, а не 65 година. Судија је
начинио једну кратку паузу, ваљда да види какав је утисак оставила његова пресуда на мене, а и на
присутне. Не знам шта је запазио код присутног народа у дворани, али моја мирноћа и сталоженост
побудили су га да ми се обрати и затражи да му изне-сем моје мишљење о пресуди, као и друге
ствари које сам, можда пропустио.
- Господине Каваја, није у судској пракси да се осућеном даје реч после изречене пресуде, али,
ако ви желите нешто да кажете, ја вам дајем реч.
Помислио сам да не користим ову попустљивост судије, и у првом тренутку сам одбио,
мећутим, кад је опет инсистирао на својој понуди, ја узех реч:
- Господине судија, ја сам вашу пресуду саслушао мирно, јер када је у питању нација и
Српство ништа није много. Ви сте били човек на овом сућењу и пресудили сте онако како вам
савест и закон налажу. То се по вама види и зато ову изречену казну прихватам. Па. ипак, и поред
оволике изречене казне која ме чека, ја са овога места тврдим да ће моја нога стати на тло слободне
Србије. Дочекаћу и ја, и мој мученички народ, пропаст комунизма, али Срби неће више давати
своје животе за туће интересе! Ја вам се, господине судија, захваљујем на пажњи и толеранцији
коју сте показали на овом суду!
Када заврших свој говор, судија објави да је суд завршио свој рад. Тада се тужилац Саливан
упути ка мојој ћерки Тамари, која је седела у првом реду седишта одрећених за публику. Узе је за
руке и изведе насред суднице.
- Тамара, буди поносна на свог оца. Ти немаш зашто да га се стидиш! Твој отац је јунак и
поштен човек. Он ће једног дана опет доћи код вас!
Новинари су бележили ове речи јавног тужиоца, а и фотографисали ову сцену. Пришао сам до
Лене и само јој стиснуо руку. Маршал Кен Душкан је дошао до мене да ме води у ћелију. Напустио
сам судницу поздрављајући моје Србе речима:
- Живела Србија! Доле убица Тито!
У малој ћелији до судске дворане, одакле је требало да ме врате у затвор, добих једну
неочекивану посету. Кен Душкан доведе државног тужиоца Мекалистера. На моје изненаћење, он
ми пружи руку и рече:
- Знам како се осећаш, Никола. Немој мислити да ми не знамо да је теби поп Кајевић дао
сигнал да киднапујеш авион. Он је кукавица и није смео то чинити, јер није у стању да одржи реч.
Данас је и он требало да седи крај тебе на оптуженичкој клупи и да добије исто толико робије ко-
лико и ти. Међутим, ти си га штитио. Ја те ценим као човека, али си ти страдао за другога...
Овај кратак сусрет са Мекалистером и његов кратки осврт на оно што сам ја знао да знају,
више је требао њима и онима који су га послали, него мени. Нису, свакако, хтели да ме оставе у
уверењу да ипак нешто има што они не знају. А ја сам у себи после његовог одласка закључио да
морају много знати када и планирају много... Па, ипак, сви планови, бар што се мене тиче, нису
им успели...
Тако се завршило моје суђење у среду 28. новембра 1979. године.

ЗАВРШНА РЕЧ НИКОЛЕ КАВАЈЕ

ПРЕД АМЕРИЧКИМ СУДОМ
Господине суче, нисмо ми од јуче Србин има своју крсну славу,

наш се корен, суче, од искона вуче; Србин има своју бистру главу,
ваших четврт века још сумлаког млека; Србин неће никада издати
превише нас дели та „А тлантик река». нит' због злата неправду трпети.
Да сте којом срећом с' нама се родили Ви предасте Српство зликовцима

мислим да би нешто боље учинили, некрст Титу са свим списковима
тад не бисте никад овакве судили ви и сада то исто чините
и никад се не би због тога стидели. кад у лание мене везујете.
„Дванај' стерац», ваш је, наш је „десетерац» Све је ово „Џими кикирика»
зато ме извини господине су'че; и са њиме зла Титова клика,
прећи ћу да причам на десет слогова али знаде ц ело Српство моје:
имам само једног, „ви» више богова. не могу нам ништа, обадвоје.
„Боже Правде» кичем Српству моме Јес, мој Џими, кикирико слана;
нека чују Николу Кавају, шта ће теби та загорска врана,
у шуђем сам паклу; своме рају, шта ће теби гавран препун мана,
„Боже Правде» то сви Срби знају! шта ће теби без корена Грана?
Можете ме судит на вешање Шта ће теби мог Српства убица,

прије тога и кожу одрати, шта ће теби црвена лисииа,
што истину не желите знати: шша ће шеби Расиућин балкански -
било када, Бог ће да вам плати! питаће те ц ео народ српски.
Могу ја и више издржати, Што не питаш милионе мајки

могу чак и стопут умирати; што л ел ечу у српској црнини;
ко што Срби увек умираше рекл е би ти: „ Слушај, мистер Џими,
и наново с' правдом се рађаше. злотвор ти је у твојој близини.»
Коминтернског зликовца браните Рекл е би ти, теби, и многима;

зато што вам није на грбачи, да на Балкан српско пл еме има
све чините да он буде јачи што је светлост даривало свима
зато су'че, пред руду не скачи! међу првим - вама „Америма».
Ви не знате где је та Србија, Рекл е би ти: „Џими, санто л еда,

ви не знате нарав Српства мога, што злотвору дајеш српског меда?»
ви не знате много, много тога Рекл е би ти и страга и спреда:
судите ме, али... ИМА БОГА!!! „НИКАД СРБИН СВОЈУ СЛАВУ НЕ ДА.»
Рекл е би ти: „ Тај је лажни Чеда Први пекмез „Лека» се викаше

што задњицом „маршалски «упреда.» и Пенезић „Крцко « што се зваше,
Рекл е би ти: „Џими, стани мало, и сви њима слични мел езани...
од њега је мноштво Српства пало.» свих се сећам, ко да беше лани.
Своју мајку на спровод му шаљеш Од Стамбола - Стамболић изглиби

да на сандук стави љубичицу, и остал е коров-кукољ зоби,
да утеши сотон-удовицу, сви бејаху злобе својој злоби
удовицу, Српства издајицу. те... преко њих, Србин Јожу доби.
Седу мајку стављаш пред зрцало... Пронађоше Цинцарина „Кочу»

шта је онда, за мене остало? и Ђиласа да им смочи мочу,
Остало је тако, тако мало; извукоше Влатка Дедијера
у две српске псовке све би стало! из требињског црвенога перја.
Само суди!!! „Џимијев» судијо Ишчупаше Едвард Кардељ ћопу

и црњи сам л ебац некад ијо, да им буде пример у галопу,
суди, смуди... скрати лакрдију: и са дуда Бакарић Владицу
СТО ЖИВОТА ДАЈЕМ ЗА СРБИЈУ!!! асматичну мел ез Хрватицу.
Сто живота, није тако много, Исекнуше Мошу са Дорћола

џ више ћу, када будем мого отпад Гњиду, тринаестог пола
терај брже та „ефбиај кола» да им брани на обадва гола
са Српством је Каваја Никола. тог грбавог закржљалог вола.
Са Српством је Никола Каваја Навукоше Бабовића Цану

што унапред види оба краја, да им вида испод пупка рану.
оба краја, злотвор комунизму, Нашминкаше Митровићку Митру
ко што виде погреб и фашизму. по Загребу да меша шалитру.
Нјачи су'че, њачи, не завлачи, Никад нећу разумет' Космајку,

коме свиће, њему се и мрачи, ту Космајку непознату мајку,
за вас мрачне никад нема зоре што окоти Драгославку ону
од мрачњаштва ви једете коре. и брата му Марковића Мому.
Да ти речем, Џими, кикирико: Још мање ћу разумети ону

ниси ти сам, крив је још понеко, што украде уши неком слону,
иако су сада предал еко, те их приши свом мел езу тићу,
од српске су крви пили мл еко. мел ез тићу, Никошу Минићу.
Не би никад било Броза Тита Не разумем и не схватам многе

јер од смећа не прави се пита, што сполоше црвене стоноге,
да не беше нашијех мел еза због мел ества немају зениц е
не би било ни Јоже пекмеза. српској крви вечне пијавиц е...
Лако их је брате препознати Но, судијо... коло се окреће;

од злотворства памет им се клати коло вије никад не престаје,
нарочито када се зарати, коло вије никад се не крије
свако од њих брата ће заклати. и кад пева и кад тугу свије.
Кад се игра коло виловито Бог је Српство искушао давно

тад сметају ко кукољ у жито кад нас посла на Косово равно.
а кад шејтан песма до њих допре Ти, џаџ, не знаш где је та ливада
увијају као да су кобре. јер, судијо, нама судиш сада.
Ето! С њима црвени шурују, Ја, судијо, нисам сам на свету,

с' изродима злочине спремају, много нас је орлова у л ету,
с' мел езима чуда починише Ор'о сури кроз облак пркоси
све у жељи да се Српство збрише. и слободу човеку доноси.
Све ђилкоше, вечите студенте Не хајем ти за ћелије твоје,

са крвавим мозгом замозгаше „БОЖЕ ПРАВДЕ» - то је оно моје.
и то мало мозга им испраше С божјом правдом благе везе немаш,
те на српску нејачад послаше. све док Титу српске жртве спремаш.
Нашкрабаше седам офанзива, Не знам, су'че ко је од вас гори:

седам змија да Српство потрују ти, кадија или КОС и УДБ-а,
с' ендехаом нама да тргују, но, свакако иста вам је судба
Јасеновц е од Српства зидају. сл едује вам ц елог Српства срџба!
А ви тада камате бројасте, Нема, џаџе, српства без господства,

за Европу прстом не макосте, Нема, џаџе, трговине с'нама,
све док Харбург у ваздух не оде, није за нас црвена марама,
не хајасте за наше слободе. црвен божур увек је пред нама.
Због Харбурга одрешисте кесе То ордење од српскога злата

те давасте и л ево и десно, с чим ћеш можда закитити прслук,
више л ево, него нама десно, но запамти: сав је српском крвљу
те створисте Тита - пашче бесно. пренатопљен тог ордења јастук.
Вратисте се кући у камате, Суди, су'че, и не гњави више,

ко у Лондон, ко у Вајт палате, само нек се комунизам збрише
за нас само преко Јоже знате а... То... што још све Српство уздише
сирочади Српства број не знате. из уздаха никнуће још више.
Све нас, што се крстом крстијасмо, Нека сазна амерички народ

и што ланц е Тита избјегосмо; и нек сазна ц ео свет остали
од Вијене па до Мичигена колико сте ниско, ниско пали
рачунасте: „Боље да нас нема!» кад сте Тита у госте позвали.
Ви позвасте ту црвену лију, То је Тито, титрала му мајка,

као неког најбољег комшију, чије име на школ е нам ставља.
позвасте га у белу авлију Тај што беше Черчилова маза,
угостисте Српства крвопију. тај је лажов, ко ћорави Лаза.
Не казасте свом народу да је... Тај што прави себи споменике

да је Тито кукавичје јаје. ћел е-кул е од српскијех Глава;
Замаглисте очи своје раје, тај што мртав ван ковчега спава,
погазисте Линколн обичаје. тај и од вас тражи нека права.
До неба ће л ел ек да се вине, Тај што сину руку обогаљи

кад-тад пашће с небеске висине и мајку му у Сибир остави.
сва истина о црвеном Јожи, Тај безбројне своје копилане,
сва истина о масонској ложи. поставља... пљачкајућ' им маме.
Тај мал ени каплар аустријски Том дадосте све српске трезоре
ц елом свету подвали барапски да их крчми с Јованком до зоре.
и на л еђа мог народа стаде, Тај што своје улизиц е поји,
сад, преко вас, задаје нам јаде. његов џелат сад пред вама стоји.
Тај нерадник, полубравар Тито, Судите ми. Трпет много могу.

на наш рачун по свету је скито. Ал' Јожину одсечену ногу,
Откидо је од дечијих уста, кад-тад ћу однет своме Богу.
да Србија што пре буде пуста. Судите ми... Трпет много могу.
Кочијашко пегаво копил е, Не бојте се Каваја Никол е.

што и оца свог заборавља, Мене мајка стално у сну зове.
преко својих шпијуна се јавља. Стара мајка, ко и све Српкиње,
У редове своје и вас ставља. поручује: „Не покл екни сине!!!»
Тај што децу по свету оставља, Исто то ми поручују преци.

тај што вам се ко маршал представља српски преци и сви српски свеци.
ко јајету јаје лажна свинга А кроз све то поручују ђаци:
шепури се личећ' на Геринга. „На муци се познају јунаци!!!»
Брчиће је Кардељу ставио Суди, су'че. Њачи! Не завлачи.

и очал е Химл еровске свио, Њачи; кмечи; скрати лакрдију.
у мерц едес хитл еровски сио, Сто живота дајем за Србију!
мом народу крв је дуго пио! За Србију, земљу најмилију.
Тај због кога л ел ечу нам мајке, Дозволи ми, судијо уснули,
тај што воли даворике дајке. да се јавим највећој љубави.
Тај што Српство у црнину зави, Ево читај, написах јој стихе,
тај сад седи и на вашој глави. па ме води у ћелије тихе.
Мала моја из Косовског боја,

још крвари наша српска чоја.
Мала моја, саздана од сузе,
знаш ли ко ти твог јунака узе?
Мала моја, божура пупољку,

још те чујем: „Куку мене... КУКУ!»
Мала моја, воли свог јунака,
јер је светлост отео од мрака.
Мала моја гласа свил енога,

мол' се Богу за јунака твога.
Мала моја, росо Српства мога.
Српство има од искона Бога.
Мала моја, вечна биљко цветна,

не тугуј ми, већ ми буди сретна.
Ништа није узалудно било,
мала моја од орлова крило.
Мала моја, мој славски колаче,

насмеши се, нек' душманин плаче.
Нека плаче и нека јауче...
Мала моја, нисмо ми од јуче.
Мала моја из Косовског боја,

наш је ор'о јединственог соја.
Никад се никог није боја.
Мала моја из Косовског боја.
Увијек твој верни Никола Каваја.
Драган Токовић
НОВИ АЛКАТРАЗ
Ја сам Србин који је најдуже од свих српских и хрватских националиста био у чикашком
истражном затвору. Све сам их испратио на слободу јер сам био најстарији становник казнионице
по времену које сам у том затвору провео. Од како ми је изречена пресуда, чекао сам сваког дана
да ме пребаце из чикашког МСС-ја у неки затвор за федералне затворенике. Још нисам знао какав
закон важи за затвореника, али мислио сам, како ми је речено, да федералне затворенике држава
шаље у казнионице које су најближе њиховим кућама. Тако сам ја сматрао да је могуће да ме после
правоснажне пресуде пошаљу у федерални затвор Луизбург, у држави Пенсилванији. То је мислио
и мој нови адвокат Ендру Шпигел, али тако нису мислили државни органи ФБИ-ја. Једног дана
добио сам решење да ћу бити распоређен, кад ми буде правоснажна пресуда, на издржавање казне
у Марион, у држави Илиноис. О том затвору, док сам био на слободи, сам мало знао. Кад сам
добио решење, ја га показах неким старим робијашима који су провели на робији више од пола
свог живота. Тако сам о том затвору сазнао много тога што дотад нисам знао.
Међу тим робијашима био је један Американац херцеговачког порекла, Џо Морган, који је
рођен у Калифорнији у граду Сан Педро. Тај човек је био без једне ноге, а провео је у Мариону
дванаест година. Он ми је рекао:
- Никола, ја не знам зашто тебе шаљу у тај затвор, јер си ми ти раније говорио да си по први
пут осуђен у Америци.
Морган ми је саветовао да одмах обавестим о тој одлуци мог адвоката да би на време
интервенисао код судије који ме је осудио, Џоела Флаума, да бих издејствовао да ме пошаљу у
неки други затвор, а не у Марион. Тај Џо Морган, који је одлично говорио српски и шпан-ски,
после свог матерњег енглеског језика, говорио ми је сатима о том затвору и о реду какав се тамо
спроводи. Чак ми је после тога донео једну повећу књигу о свим федералним затворима, па и
Мариону.
Остао сам, међутим, и даље у чикашком МСС-у. Пошто сам се жалио на казне оба суда,
очекивао сам одговор из Вашингтона од Врховног суда САД. Више од осам месеци сам чекао те
одлуке, премда се нисам надао ничему повољном. У чикашком истражном затвору, кроз приче са
многим затвореницима, упознао сам каква се правда дели по америчким судовима. Да ми је некада
неко о томе говорио, ја не бих веровао да се таква неправда може дешавати у Америци. Скоро
свако суђење је било намештено од стране ФБИ-ја и лажних сведока, само да се оптужени што пре
прогласи кривим и да се пошаље на дуго издржавање казне.
Време ми је брзо пролазило у Чикагу јер сам имао доста посета и информација из спољњег
света. Лена и Тамара су се налазиле у Чикагу, јер су привремено дошле из Патерсона да ту живе.
Њих две су ми долазиле сваке недеље у посету, а ја сам их често звао телефоном. Долазили су ми
у посету и: Петар и Иванка Миленић, Милан Радак,
Маргарета Радак, Вука Лазаревић, Мара Ђуричковић, пуковник Мирољуб Тимотијевић,
свештеник Милан Радојевић. Немања Јеленић. Све наведене особе су добиле од суда право да
ме могу посећивати. У специјалну посету су ми долазили капетан Милутин Танасијевић, Војо
Стаменић и Блажо Божић. И њима је суд дао право да ме могу видети у трајању од два сата, јер
су сматрали да су наведени припадници СОПО-а. Могао сам се служити телефоном преко дана и
контактирати са многим Србима из Чикага. Мислим да сам највише говорио, док сам се налазио у
Чикагу, са Миланом Радаком, Владом Зечевићем и Душаном Ћурчићем. Увече би нам искључивали
телефоне, па би преко ноћи били као глуви и неми у затвору.
Слушао сам преко суботе и недеље српске часове из Чикага и Гере. Скоро сваке суботе је мој
пријатељ и земљак, Чедо Радовић, говорио на радију о мени. Често је пуштао по коју грамофонску
плочу за мене од стране људи који су ме подржавали. Тако сам поред тешког стања у затвору имао
и олакшица. јер сам знао да иза мене има доста Срба и Српкиња. Пошту сам добијао из читавог
слободног света од Срба и Српкиња. Нисам успео свакој особи да се јавим. Многи Срби који су
припадали младој српској генерацији су ми се јављали из Европе, а преко Милана Радака, који ме
је посећивао скоро сваке недеље, вазда сам добијао новости од мог адвоката Ендру Шпигела који
се налазио у самом Чикагу.
Када сам добио одлуку Врховног суда САД из Вашингтона, у којој се све моје жалбе на обе
пресуде, од двадесет и четрдесет и пет година робије, одбијају, знао сам да ћу бити транспортован
из чикашког затвора. Али нисам тачно знао кад и где. Државни органи Америке нису никад
обавештавали нас затворенике, које су квалификовали као терористе, када и где одлазимо, па сам
ја зато био вазда спреман на покрет. Своје приватне ствари сам увек држао под креветом у две
мало веће кутије. Ту сам држао сапун, пасту за зубе, четкицу за бријање, четкицу за зубе и мој
писаћи материјал. Тако ме нису могли изненадити, увек сам био спреман за транспорт. То се и
догодило једног јутра око 3 и 30. Само је стражар ушао и викнуо:
- Покрет, Никола Каваја!
- Спреман сам, господине!
- Сачекајте стражаре који ће вас спровести до возила!
Прошло је више од тридесет минута док се не појавише два службеника које сам вићао у
чикашком затвору. Они ме доведоше до VII спрата, где сам пресвукао робијашко одело, а донели
су ми друго. То су радили због свог обезбећења. На ногама нисам имао ништа сем чарапа, јер
нисам могао да обујем ципелу на леву ногу која ми је већ месецима била поврећена. У одељењу
где сам остављен да чекам било је тридесетак затвореника. Рекли су ми да нико од њих не иде за
Марион, премда је било затвореника са доживотним робијама. Чим би дознали да ја одлазим за
Марион, вртели би главом због ужаса који се дешава у тој казнионици. Чак и неки истражитељи,
када су сазнали где одлазим, чудили су се како сам ја распорећен у тај затвор, јер су знали из
новина и са телевизије да сам по први пут осућен од стране америчког суда на робију.
Све што сам слушао о Мариону није на мене утицало, јер сам, пре свега, кад сам се одлучио
на дело које сам извршио, ја прво себе проверио. Тако је за мене све то било нешто с чим се морам
суочити и што морам издржати као човек и националиста. Знао сам да нема тог затвора и тих мука
које могу мене сломити. Управи МСС-а је било мило што најзад напуштам тај затвор, јер су мислили
да ћу покушати бекство. Мислим да је био 25. децембар 1979. године кад сам напустио Истражни
чикашки затвор. То је било, такорећи, пред сам почетак прославе католичког Божића у САД.
У пола десет појавише се три федерална маршала и прозваше моје име и презиме. Устао
сам са пода и кренуо кратким корацима према њима. Они су били на вратима у друштву
стражара, чикашких кључара. Један од њих тројице ми је прегледао лисице, ланце и катанце
и рече ми да кренем испред њих. Дошли смо у подрум где ме уведоше у једно купатило и
скидоше лисице и ланце. Наредили су ми да скинем сву одећу. Претресли су ме голог. Онда
ми је стражар додао замотану војничку кошуљу, панталоне, чарапе, гаће и мајицу. Напољу је
био снег и велика хладноћа, а они ми дадоше кошуљу са кратким рукавима. Нисам се жалио.
Опет су ми ставили лисице на руке, које су чувари звали „блек бокс”. Први пут у животу сам
их пробао. Федерални маршал ми је дебели ланац провукао кроз прећице од панталона које су
намењене за каиш и причврстио тај тешки ланац за моје лисице на рукама, тако да нисам могао
да помакнем руке од стомака ни сантиметар. После ми је ставио дебели ланац на којем су биле
специјалне лисице намењене за ноге. Када ми је полицајац оковао ноге, службено су сва тројица
то константовали. Један од њих ми рече у шали:
- Каваја, немој случајно да покушаш да бежиш!
- Није сада време. Чекаћу бољу прилику!
Наши осмеси били су наш поздрав. Наредише ми да поћем. Испред мене је ишла једна група
чикашких чувара, са једним федералним маршалом на челу и друга група иза нас, са још два федерална
маршала. Споро сам се кретао, а ни они ме нису гонили, јер је ланац на ногама био кратак, па и
не можеш да направиш нормалан корак. Први маршал са чела поворке држао је воки-токи у руци
и разговарао са контролним торњем чикашког затвора МСС. Увек после разговора отварала су се
врата да изаћемо. Мислим да смо прошли четворо или петоро врата док се не наћосмо у затворској
гаражи која је била затворена. Сместили су ме на задње седиште са по једним маршалом са леве
и десне стране. Главни маршал је био на предњем седишту до возача. Сви су били под оружјем.
Ја климнух главом стражарима у знак поздрава, врата од аута се затворише, а после краћег
времена отворише се врата на гаражи и наш ауто се наће на чикашкој улици, која је била замрзнута
од леда и снега. Имали смо пратњу и испред и иза нас. После кратке вожње, стигли смо на
периферију Чикага, крај велике зграде и огромног паркинга. На улазним вратима појавиле су се
две особе. Маршал је изашао из аута и кренуо према њима. Те две особе ме добро погледаше.
Ништа ме нису питали, нити сам ја на њих обраћао пажњу. Сви смо напустили ауто и упутили се у
зграду на први спрат. Видео сам службенице и службенике на првом спрату како доручкују и пију
кафу. Кад сам ушао у неку просторију, један од маршала ме упита да ли желим нешто да поједем
или попијем кафу. Пристао сам на белу кафу коју ми зачас донеше. Скинуше ми лисице „блек
бокс” са руку. Моје руке су биле црвене од тих синџира, а мало и од зиме, али за мене то није било
ништа ново, нити сам на то обраћао пажњу. Зачуо сам буку мотора изнад зграде, која је подсећала
на неки велики магацин или, боље речено, на неки затвор јер није било много прозора на њој.
Бука мотора је била све јача, па сам утврдио да се радило о хеликоптеру. Закључио сам да се
спустио на земљу у близини зграде. Помислио сам да је могуће да ће ме пребацити за затвор
Марион хеликоптером. Један од мојих пратилаца се изгубио, вратио се у друштву једног човека
од својих 47 година. Ушли су у одељење где смо се налазили и тада су ми саопштили да ћу бити
одведен за Марион. Опет су ме везали „црном кутијом”, извели напоље и убацили у хеликоптер
марке „кобра”. У хеликоптер је ушао и други члан посаде који је дошао у канцеларију да ме види.
После кратког времена нашли смо се на висини од неколико хиљада фити. Чикаго је био бео
од снега. Марион је удаљен од њега око 380 миља, што је значило да ћемо за непуна два часа бити
на аеродрому. Марион је био мали град, и колико сам био обавештен, само је неколико километара
удаљен од чувене казнионице. Док сам летео над градом, приметио сам да је у близини мало веће
језеро. Чим смо се спустили, пребацили смо се у аутомобил, који је прошао кроз центар града. Док
су ме возили аутомобилом за тамницу Марион видео сам да на нас нико није обраћао пажњу. Људи
су свакако навикли на полицијске аутомобиле у овом малом, забаченом провинцијском месту.
Било је подне када смо из града изашли на периферију. Кретали смо се претежно покрај
великих комплекса фарми, са много борове шуме са обе стране пута. Куће су биле раштркане по
брежуљцима и тек би по који ауто наишао у супротном смеру од нас. После краће вожње ушли
смо у рејон федералног затвора Марион. Прво што сам видео био је водовод те робијашнице.
Сијао се, јер се на врху налазила велика цистерна округла као лопта. После се појавише високе
бетонске карауле, али не као оне што сам ја запазио по другим затворима. Убрзо смо стигли у
близину главне карауле која се налазила испред управне зграде. Наш ауто је стао. С обе стране
су били звучници и са главне карауле стражар је питао ко и зашто долази у казнионицу Марион.
Главни шериф је дао податке ко је и с
ким долази, односно, да спроводи Николу Кавају из затвора МСС у марионску казнионицу.
После кратког стајања, исти глас је наредио да прођемо напред.
Ауто је кренуо лагано према главној згради. Видео сам на стотине приватних аутомобила
паркираних на десној страни. Део где се налазила управа изгледао је као неки модерни универзитет,
а не чувени и злогласни затвор. Америчка застава се вијорила испред саме дирекције на високом
челичном стубу. Паркирали смо ауто. Нико из њега није излазио. Тада су се отворила стаклена
врата на згради, а на дугачким каменим степеницама указаше се полицајци. Било их је петнаестак.
Када су опколили ауто у којем сам се ја налазио, тада им моји спроводници поново објаснише
све као и стражарима на караули. Маршали ми рекоше да изађем и ја се нађох пред аутом само
у чарапама, опкољен стражарима. Неки стражари су ме препознали јер су ме раније виђали на
телевизији. Та читава гомила чувара са оружјем и ја попели смо се уза степенице, а потом ушли у
огромни ходник. Ту ми рекоше да станем покрај зида, окренут њему.
Тако сам остао више минута, а око мене су били само стражари и кључари. Наредише ми
да се окренем, што ја полако и урадих. Видех, мало удаљену од мене, неку жентурачу од својих
45 година са великим, кривим јеврејским носем. У руци држи неку књигу, односно папире.
Питала ме је за име, презиме и регистарски број. Ништа јој не одговорих. Она је поновила као из
аутомата, мислећи да сам глув или нем. Знао сам да у тим папирима има све податке за које ме
пита. На њено поновљено питање ја јој кратко и гласно рекох своје име, презиме, робијашки број.
Пришао ми је један крупан стражар, коме је висио један крај кошуље низ дупе, јер га није
опасао каишем. Тај Ларџ, како сам после сазнао да се зове, ме мушки претресао. Кад је установио да
немам ништа при себи, рече то свом поручнику белцу. Саопштили су ми да кренем. Двојица чувара
су ме држали за руке, односно мишице, све док не уђосмо у лифт. Одвезли су ме у један велики
и топао подрум са више службеника, који су убијали време чекајући нове затворенике. Скинуше
ми лисице са руку, које су биле надувене и црвене. Скинуше ми и окове са ногу. Тад федерални
маршали из Чикага и ови из Мариона потписаше неко уверење о примопредаји одметника или
терористе Николе Каваје као да је товарни лист. Момци из Чикага ме учтиво поздравише, мада им
ја нисам пружио руку.
Дебели поручник из Мариона ме је гледао и ништа није говорио. Чиновник од својих 46
година ме је питао шта сам по националности. Рекао сам му да сам Европљанин. Он се насмејао,
па ми рече да то зна. Приметио сам да свакако зна и да сам Србин из Црне Горе. Одговорио ми је
да зна за Југославију, јер је пореклом Италијан, али роћен у Америци. Овде су га сви звали кратко
- Тони. Дебели поручник ме упита зашто сам доспео у затвор.
- Ни због чега!
- Не долази се у Нови Алкатраз ни због чега!
Тони је постао главни за моја задужења у Мариону. Повео ме је у једну самицу и затворио ме.
Провео сам на клупи у тој ћелији више од два сата, кад ме је ослободио Италијан те ме опет голог
претресе. Дао ми је неко војничко одело и цокуле, које нисам могао да навучем на поврећену ногу.
Следећа два сата ми је узимао службене податке, полако и стрпљиво, јер се Американцима који
раде по затворима уопште не жури. Ћаскали смо и о политици, па ми рече да је био у Корејском и
Вијетнамском рату као ваздухопловни наредник. Кад је завршио са административним послом око
мене, тад ми је Тони службено саопштио:
- Ник, ти си распоређен у павиљон „Ц”. Ти си први Европљанин који је као затвореник
прешао праг Новог Алкатраза, а који је дошао директно са суда у ову казнионицу. Видим из твог
досјеа да си био у затвору у Југославији, да си за време Другог светског рата, као дете, био у
логорима у Албанији, тако да све ово што ћеш проћи неће ти бити непознато. У овом затвору се
налазе најтежи криминалци ове земље. Робијаши су раздвојени по боји коже на белце и црнце.
Формално, по закону, они су сви заједно на издржавању казне, али је овај затвор по том питању
нешто друкчији него МСС, где си ти био, јер овде влада велика мржња између белаца и црнаца.
То сам ја знао откад сам дошао у Америку, јер сам и сам избегавао црнце.
Пошто личних ствари нисам имао, јер ми је све важно остало у Чикагу, Тони ме је лично
спровео горе до мог блока „Ц” и предао стражару који је био задужен тог дана да ради у том
павиљону. Стражар је узео мој картон и прочитао га да би упоредио мој лик и затворски број.
Био сам заведен под бројем 86311-024, од 21. новембра 1978. године до доласка у затвор Нови
Алкатраз 25. децембра 1979. године био сам вођен под затворским бројем 10369-158, промена
броја је настала ради заташкавања времена проведеног у затвору у току истражног поступка.
Тони оде низ степенице, а стражар ми кратко рече:
- Ви ћете бити у ћелији број 7, у приземљу!
Отворио је главна челична, решеткаста врата блоковског крила и ја се по први пут нађох директно
у казнионици чувеног Новог Алкатраза. Био је 25. децембар 1979. године, 4 и 40 после подне.
Зашвор са рупом у зиду
Казнионица Нови Алкатраз у Мариону добила је ово име по најозлоглашенијем затвору у

Америци, па и на свету. Алкатраз је острво које у пречнику има неколико стотина метара. Налази
се у Пацифичком океану, у самој близини града Сан Франциска. Име је добио од Шпанаца, који су
га на свом језику звали Пеликан. То острво је служило Шпанцима прво као војна поморска база,
а касније као војни затвор док га нису запосели Американци. Америка га је користила од 19. века
исто као поморску луку, а потом, почетком двадесетог века, као казнионицу за војна лица. Кад је
избила депресија која је породила масовни криминал, у Конгресу и Сенату САД предложено је
да се острво Алкатраз претвори у федералну робијашницу за најокорелије криминалце Америке.
Тај предлог је подгрејавао Едвард Хувер, први директор ФБИ-ја, чувене полиције Сједињених
Америчких Држава. Само због његовог ауторитета, острво се одлуком америчке администрације
1933. године претворило у казнионицу.
Роберт Боб Кенеди је као министар правде САД, шездесетих година, мећутим, донео одлуку,
пошто је посетио Алкатраз и видео да је „ругло и срамота” за ову моћну земљу, да угаси ову
робијашницу. Конгрес САД је у сарадњи са Министарством правде одлучио да сагради нови затвор,
као замену за Алкатраз. Планери су одабрали локацију у држави Илиноис, у градићу Мариону, на
самој граници према државама Кентаки и Мисури, ка југу Америке. Министар Роберт Кенеди је
лично дошао да се увери да је место повољно да се изгради један модеран затвор. Тада је и роћено
име Нови Алкатраз. Радови на његовој изградњи су почели 1962. године, а затвор је завршен већ
у лето 1963. године. Његови први станари су били малолетни преступници и експериментални
„зечеви”. Њима је, наиме, управа затвора рекла да имају право да беже, а сваком затворенику који
успе да побегне, па се потом пријави, казна ће бити смањена. На тај начин творци ове робијашнице
су хтели да провере зграду, да открију „рупе у зиду” и сопствене грешке. А потом да их закрпе,
односно исправе. Та проба је трајала више од једне године. Први транспорт криминалаца из
чувеног Алкатраза са Пацифика у Нови Алкатраз извршен је у августу 1964. године. У Марион је
тада пребачено, колико сам сазнао, око 140 затвореника из старог Алкатраза. Лично сам у Новом
Алкатразу и упознао неколико станара старог Алкатраза.
Нови Алкатраз је састављен од осам блокова. Сваки блок је на два спрата са десним и левим
крилом. Самице се налазе у средини блока, а крила блока су скоро састављена, само их раздваја
један уски ходник у којем се налази водоинсталација и клозетске цеви. Тим ходником нико не
иде, сем полицајаца који су специјално задужени да одржавају водене инсталације. На првом и
другом спрату се налази по 18 самица. Направљене су од јаког бетона и гвожћа, са решеткастим
вратима која се отварају помоћу компјутера. На свим спратовима и ходницима се налазе камере. На
самицама нема прозора. Постоји само мали издувни вентилатор који је обложен челичним мрежама,
кроз који се убацује ваздух. Лети врућ, а зими хладан. Свака ћелија има клозетску шољу и мали
лавабо са хладном и врућом водом. Кревет је гвозден, а наткасна је од плеха, да у њој затвореник
може да држи своје приватне ствари. Ћелија је дужине два и по метра и ширине метар и по.
Тако је било све до 26. октобра 1982. године, када су уместо гвоздених кревета и ормана у ћелије
убачени блокови бетона. Била је то казна за робијаше због побуне у којој су страдала три полицајца,
а петорица су рањена. Затвореници су држани по читав дан у самицама и сваки контакт је са њима
забрањен. Ту одлуку је донео амерички Конгрес и она се у Новом Алкатразу и данас спроводи.
Сваки блок има посебна челична врата која воде са главног ходника у павиљон. Та врата
отвара полицајац који је само за то задужен. Два павиљонска стражара су задужена за десно и
лево крило павиљона. Стражари имају своју канцеларију, која је читава у челичним решеткама.
Одвојена је од робијаша дебелим решеткама на којима постоје врата за улазак у крило блока.
Стражар из своје канцеларије и види сваког затвореника који се налази у уском ходнику испред
самице. Затвореници у Новом Алкатразу су распоређени по самицама, али свака друга је празна.
То је специјалитет обезбећења Новог Алкатраза, јер се дешавало да су, када су затвореници један
поред другог, хватали полицајце приликом бројања робијаша и покушавали да их убију или унаказе.
Када сам ја дошао, у Новом Алкатразу је било од 240 до 280 затвореника и 375 затворских
полицајаца. То је био затвор са најјачим полицијским обезбећењем у Америци, а можда и у свету.
Можеш имати пријатеља или брата, а да месецима не знаш да се он налази у самој твојој близини,
само у супротном крилу. Само преко поште затвореник може да дозна да у Новом Алкатразу има
пријатеља или саучесника у кривичном делу. Читав затвор је ограђен специјалном бодљикавом жицом
и то у три реда. Та ограда је висока преко пет метара. Измећу редова жица су постављени велики
ваљци бодљикаве жице која је оштра као жилет и шиљасти челични клинови, високи око пола метра.
Затвор Марион имао је осам великих бетонских караула које се налазе неколико метара изван
жичаног обруча.
Караула је округла као мулар од џамије. Улазна врата су јој закључана и отварају се само
кад се врши смена стражара. Караула је читава у стаклу, сем крова који је од метала. На крову се
налази велики и јак рефлектор, којим стражар управља из унутрашњости и баца снопове светла
где жели. Сваки стражар је наоружан војном ловачком пушком, калибар 12 мм са 30 метака,
војном аутоматском пушком ММ-14, кратким шмајсером, „томпсоном”, калибра 11 милиметара
и пиштољем „магнум 357”. Све му се оружје налази покрај десне руке у сошки где су порећане
пушке и робијаши их виде кад се налазе у шетњи у затворском дворишту. На караули се налазе
и ракете које су намењене хеликоптерима који би надлетали или се спустили у двориште да би
избавили затвореника из казнионице.
Стражар има и по два догледа и камеру која се налази монтирана на постољу као пушкомитраљез.
Камера снима све што је сумњиво, на пример, робијаше у шетњи, с ким разговарају и с ким се
највише друже. На караулама постоје телефони којима стражар одржава везу са командним
мостом затвора, са осталим караулама и са сваким блоком у самој казнионици. Поред телефона,
стражар има свој воки-токи, окачен за опасач помоћу кога може да контактира са сваким од својих
претпостављених или потчињених у року од једне секунде.
Полицајци за рад у Новом Алкатразу се регрутују из свих затвора Америке, и федералних и
државних. Траже се искусни чувари, физички спремни и психички издржљиви. Они су, у суштини,
добровољци, чије су плате дупло веће од примања стражара и кључара у другим затворима. Многи
Американци су, на пример, напустили армију или полицију да би радили у марионској казнионици.
Сви запослени су настањени у близини саме казнионице јер земљиште је федерално, а порез на куће
много мањи. То полицијско насеље служи и као добро обезбеђење самог затвора, јер у случају да се неко
непознат појави у близини, дотична фамилија може одмах да обавести полицију или управу затвора.
Марион је категорисан као дисциплински затвор за федералне затворенике Америке, које
шаљу из федералних и државних затвора широм Америке. Сви федерални затвореници су
класификовани од броја 1 до броја 6. Да би неко од затвореника био послат да издржава казну
у Мариону, мора прво да буде класификован од стране федералних власти у категорији 5-6. Ако
би неко био послат са мањом категоријом, чим би ступио на тло Новог Алкатраза надлежни би
му подигли категорију, јер се подразумева да је за дотичног одређен затвор Марион због јаког
обезбеђења, велике контроле и изолације.
У Новом Алкатразу постоје два павиљона, која су изолована од осталих, за робијаше из
групе најгорих, који ту класификацију стичу у току издржавања казне у самом Новом Алкатразу.
Контролни блок је намењен за затворенике који изврше кривично дело у самом Мариону, као
што су убиство робијаша, рањавање робијаша, убиство полицајаца, рањавање или премлаћивање
полицајаца. Тај павиљон се назива „Контрол”. Управа Новог Алкатраза може да казни робијаша
и да га држи у том блоку 7 до 12 година у тешкој изолацији. Изолациони блок „А” прима осуђеНе
због туча, крађа, паљења сопствене ћелије, паљења ћелије у којој се налази други робијаш, дроге.
А има и затвореника који сами захтевају да проведу у блоку „А” неко време у самоћи без изласка
у двориште. Ту се кажњеници држе од 6 месеци до 3 године.
Између тих блокова су саграђени мали кавези као у зоолошком врту. Ти челични решеткасти
кавези су изграђени од дебелих шипки, а после обавијени јаким челичним жицама, на којима
се налазе мала гвоздена врата са две браве. А на тим малим вратима се опет налази мали отвор
који је у облику малог прозора. И на том малом прозору се налазе мала врата са челичном
бравом на којој је повећи катанац. Кавез је одозго покривен гвозденим решеткама и обавијен
челичном жицом. То мало двориште је обавијено бетонским зидовима са свих страна тако да се
ништа не може видети сем неба. Затвореник који проведе у тим кавезима више година, срећан
је ако види некад у ваздуху птицу или авион.
Злогласни Нови Алкатраз је направљен да се. људска бића, ако би се смело тако рећи за
затворенике тог затвора, изолују од осталог света. Кад доводе робијаше у те кавезе, вазда су три
полицајца у пратњи. Прво кључар отвори крила врата и прође од самице до самице и пита дотичне
да ли хоће да иду у шетњу која траје један сат. Дотични тад одговара са да или не. Полицајац бележи
бројеве ћелија где су робијаши рекли „да”. За све то време, полицајац који се креће малим уским
ходником тај посао чини опрезно да не би пришао до решетака ћелија, јер постоји могућност да га
кроз те решетке зграби затвореник за руку или врат и удави. Зато се на вратима крила блока налази
вазда по пар полицајаца који прате свог друга док тај посао обавља.
Та процедура се понавља кад се затвореницима у самицама даје пошта, храна, тоалет папир
и све друго. Кад полицајац попише ко је означен за шетњу, тад се враћа и затвара тешка челична
решеткаста врата која су исто обложена густом челичном жицом. Кад полицајац закључа врата,
тад откључава контролну кутију где се налази електрични уређај који важи само за крило. У
том контролном електричном уређају се налазе све бројке ћелија сваког блока посебно. Тад
полицајац притиска први број који је најављен за шетњу. Робијашу се отварају врата и он долази
до врата крила и стаје. На супротној страни се увек налазе три полицајца. Они наређују робу
да се скине до гола, с тим што даје своје одело, кошуљу или поткошуљу, гаће, панталоне и
чарапе полицајцу кроз мали отвор. Полицајац пажљиво прегледа одећу, а робијаш је окренут
лећима према затвореним челичним вратима која га одвајају од полицајца. Кад је прегледана
одећа - тад му се враћа натраг, с тим што затвореник не сме да се окреће ка челичним вратима.
Полицајац затвара мали прозор и тад наређује робијашу да се обуче. Робијаш се облачи и тад се
доле отварају мала врата која су намењена да се робијашу стави ланац на ноге. Доња врата се
затварају, а после се отварају горња, где робијашу стављају специјалне челичне лисице на руке.
Робијаш је све време окренут лећима према вратима. Тад се робијашу нарећује да стоји мирно
и потом се отварају врата од крила блока. Један од полицајаца хвата робијаша за једну завезану
руку, а други за другу, а трећи га држи отпозади за врат.
Сва три полицајца имају велике челичне пендреке који су обложени гумом. Тад робијашу
наређују да се креће низа степенице и после пар корака се сва четворица нађу испред челичних
врата. Тада четврти полицајац, који се налази напољу, отвара та врата. Сама врата су на зиду
Контролног блока, а кавези који су поређани један уз други налазе се измећу блокова. Сви кавези
су бетонирани и ништа нема од живота. Трава или нешто слично не може у том месту да се види.
Ту стално влада живот мртвила и само јаки људи могу све то да преброде без дефекта мозга и
нерава. Тад угурају робијаша до кавеза и одмах затворе за њим врата, а после неколико минута
отворе мали отвор и робијаш се креће назад ка вратима и отварају му лисице и окове на ногама. Та
процедура се понавља, и по повратку у ћелију робијаша скидају до гола и прегледају пре враћања
у самицу. Највише времена се проводи у тој процедури и од дозвољених сат времена, скоро пола
сата прође у том прегледу, везивању и одвезивању.
Људи под контролом
Нас су пуштали у шетњу по крилним блоковима. Један блок би био у великом дворишту
где су робијаши тог блока изводили разне фискултурне вежбе и тешку атлетику. Други блок би
се налазио у специјалној великој сали, где су, такође, изводили вежбе са гвозденим теговима,
а у том одељењу су сви из дотичног блока били закључани. Полицајци би кроз посебне отворе
посматрали све што се унутра дешава. Трећи блок би био у сали где су приказивани филмови
преко дана. Тако су три блока станара била пуштана у исто време, односно у три крила. У
сваком крилу је требало да буде по 36 робијаша, али тај број никад није био попуњен, јер је ради
безбедности било по 16 осуђеника у једном крилу.
Када смо одлазили на доручак, ручак и вечеру, увек смо пролазили кроз справе за откривање
метала. Метални детектори су били у облику већих врата и кроз њих су робијаши пролазили кад би
ишли и у болницу, шетњу, биоскоп, берберницу, кантину. Код тих металних детектора су стајали
стражари и будно пазили на екран да ли ће компјутер дати знак да пролазник има метал код себе.
Робијаши су налазили начине да омету полицајце и пренесу у самице гвоздене предмете.
По америчком Уставу, робијашима је дозвољено да имају здравствену заштиту, да буду
информисани и да исповедају своју веру. Па је и у Мариону постојала амбуланта, црква,
библиотека и ТВ сала.
Законом је загарантовано да робијаши могу да добијају књиге, које се директно наручују из
књижара. Све књиге морају да буду у меком повезу. Забрањено је било коришћење тврдих књига,
али и војних које садрже скице оружја и експлозивних направа. Није било дозвољено добијање
дроге, долара и поштанских марки путем пошиљки. У затворима су дозвољене нацистичке,
фашистичке, комунистичке, екстремне муслиманске и религиозне новине. Све пошиљке пролазе
кроз затвореничку пошту која је контролисана од стране полицијских службеника. Док Боби Кенеди
није постао министар правде, биле су забрањене и новине на страним језицима. Захваљујући
Кенедију, многи нови закони САД су побољшали живот робијашима.
Како робијаши имају одвише слободног времена и то је и разлог за надмудривање са полицијом,
посебно око добијања забрањених ствари. Касније сам утврдио да је велика количина илегалног
материјала долазила у казнионицу баш преко те поште, коју контролишу само искусни полицајци
и детективи. Поштанске марке су, на пример, долазиле у Нови Алкатраз тако што би пошиљалац
послао дотичном робијашу писмо са судским материјалом у повећој коверти. И на тој коверти
би прилепио више поштанских марака већег формата. Испод сваке овеће поштанске марке би
се налазиле марке мање димензије. Тако је под тим маркама уношена и јака дрога. Сестре су, на
пример, слале браћи разгледнице умочене у опијум.
Слики Фостер, професионални гангстер с којим сам био дуго у блоку „Ц” ме је једном
приликом замолио:
- Ник, ти си терориста и професионалац у свом занату. Хоћу да провериш пошиљку коју
сам добио.
Дао ми је свежањ судског материјала, укоричен као књига. Потрошио сам више од пет минута
да бих пронашао у једном листу сто долара. Фостер ми је честитао, јер су сви папири били исте
боје и садржаја. Тако је Фостер годинама добијао новац од пријатеља и робијаша, који су се
налазили на слободи. Новац му, међутим, није помогао да види слободу. Слики Фостер је умро у
казнионици Нови Алкатраз.
Мени, српском командосу и антикомунисти, затворске власти су од првих дана ускраћивале
српске новине, магазине и књиге. Имао сам много компликација у Новом Алкатразу због
литературе која ми је слата из западног света. Тако је било и са приватном поштом, која ми
је долазила са слободе и коју сам слао у слободни свет. Моја писма су чак и уништавана. У
почетку нисам могао да верујем да америчке затворске власти дозвољавају улазак комплетне
комунистичке штампе у затвор, а мени националну штампу забрањују или враћају пошиљаоцима.
Кад су пошиљке враћене, пријатељи су престајали да ми пишу, јер су мислили да нисам више у
том затвору. Тврдим, премда нисам имао могућности да бројим свако писмо и пакетић који сам
послао за једанаест година боравка у Новом Алкатразу и Ломпоку, да су ми затворске власти
уништиле преко 2 хиљаде долара у поштанским маркама.
Често сам авионски слао писмо или пошиљку са неким мојим судским копијама или копијама
текстова о мени из америчке штампе. Сва та писма сам писао у ћелији, или, пак, у библиотеци,
ако би се једна самица одвојена за то могла тако назвати. То писмо или већу коверту предао бих
Шадлеру, службенику блока који је био задужен само да прима и предаје пошту. Он би у својој
канцеларији измерио писмо или пошиљку, обичном оловком написао колико је пошиљка тешка
и колико кошта да се првом класом пошаље у Европу, Азију, Африку или ЈужнуАмерику. Ја сам
вазда стављао више поштанских марака него што би ми Шадлер казао да кошта.
Било је пошиљака у већим ковертама које сам слао у прекоморске земље, а које су коштале
од 10, па до 22 долара. Тад бих ја налепио 29 марака од једног долара које сам добијао, односно
куповао, у затворској кантини. Тад бих их давао том чиновнику, који је био бивши марински
водник. Он би то слао преко затворске поште даље. После десет и више дана бих добијао те
пошиљке назад са свим поништеним маркама на коверти. А једини разлог је био што пошиљка
кошта неколико центи више. Ја бих тад поставио питање том љигавом Шадлеру:
- Кад је поштарина коштала неколико центи више зашто су ми онда марке поништене, а
пошта враћена?
Шадлер би само слегао раменима:
- Ник, нисам ја уништио твоје поштанске марке, већ други.
Ја бих му на то рекао:
- Па ви сте мерили пошту и рекли колико кошта.
Ако сам хтео да надокнадим уништену пошту, једини је начин био да пошту тужим суду.
Водник Шадлер је знао да робијаши из Новог Алкатраза тешко могу да контактирају и са својим
најближим, па се шегачио да ја тужим пошту суду због уништених маркица. Мене је то све
коштало новца, живаца и узалудно проведеног времена у писању писама које неки пријатељи
никад нису добили.
По федералном закону САД, свим затвореницима је дозвољено да примају пошту из спољног
света, али не из унутрашњег. Затвореници измећу себе не смеју да се дописују. Сви контакти
измећу затвореника су строго кажњавани. Дозвољени су нам били и телефонски позиви, и то када
и како одреди управа затвора. У Новом Алкатразу телефон је био дозвољен кажњеницима само
једном месечно. Коришћен је тако што би га чувари доносили испред самице. Разговор је могао да
траје само 10 минута. Пошта нам није уручивана у руке. Могли смо да је читамо на малом екрану
и само кад се службенику ћефне да постави писмо.
Писао сам многобројним познаницима и сваком ко ми се јављао. У затвору је најлепши догаћај
кад добијеш писмо, па макар и од непријатеља. Са својим адвокатима стално сам био у контакту.
Ја сам у тај затвор стигао 25. децембра 1979. године. Посете у Новом Алкатразу су биле
јадне, бедне, недостојне људи и крају двадесетог века. Кад би ми долазиле ћерке, жена, пријатељи,
три полицајца би ме у оковима извели до једног мањег одељења које није било веће од градске
телефонске говорнице. Онако окован седео бих на малој столици, а три стражара су била око мене.
Онда би стражар притиснуо дугме и на малом екрану би се појавили они који су дошли да ме
посете. Са свима сам морао да говорим на енглеском да би они могли да разумеју о чему причамо.
Посета би трајала свега 15 минута.
Касније су нам увели екране у самицама да можемо да говоримо са онима који нам доћу у
посету. Док сам био у Новом Алкатразу, забранио сам ћеркама, жени и пријатељима да ми долазе
у посете. У Ломпоку у Калифорнији је посета била боља него у Алкатразу. Некад, кад би ми неко,
не знајући, послао писмо и у писму новац, поштанску марку, управа би то зап-ленила. Књиге које
су имале тврди повез биле су у затворској пошти одузимане и уништаване.
У самици у Новом Алкатразу нисам смео да држим ништа сем троје кратких гаћа, три кратке мајце,
три пара чарапа, три пешкира. То је био сав прибор и инвентар у самици, који смо добијали од стражара
сваког петка. Прљаве ствари смо избацивали кроз решетке да их стражар покупи у најлон вреће, на
којима је црним словима било написано име и презиме и регистарски број затвореника. На мојој врећи,
гаћама, поткошуљи писало је Никола Каваја - 86311-024. За Америку сам ја био само број 86311-024.
Титова смрт
Вест о смрти Јосипа Броза Тита, тог југословенског бандита, затекла ме је на издржавању
вечите робије у најтежем затвору света, Новом Алкатразу. Кад сам чуо да је умро Јосип Броз Тито,
ја сам био потиштен. Био сам погоћен. Да ли је могуће да је тај српски тиранин умро усред Београда
природном смрћу и да ће бити закопан као великан у српској престоници? Да ли је могуће да га
је српски народ толико волео, оплакивао, ударао се шакама у главу? Да Тито после смрти буде
слављен од стране моје српске нације мени је, посебно, тешко пало. Турско царство није више и горе
уништило српство за пет векова колико је Тито учинио преко српских набигузица. Хрвати, Словенци
и сви други народи који су били у то време поданици авнојевске Југославије, нису тог тиранина
оплакивали као мој српски народ. Сам себе сам се стидео због тога у самици Новог Алкатраза.
Моји суседи у затвору су ми добацивали: „Ник, па твоји Срби жале Тита, а ти си нам говорио
да је сатро Србе и да си зато покушавао да га убијеш више пута. Ник, да ли нас Американци преко
телевизије добро извештавају?”
И данас, у отаџбини, се питам зашто и сад Срби у Београду преко телевизије приказују и
величају Јосипа Броза Тита? То не иде на добро Српству.
Тита треба ставити на право место у историји. Нисам за то да се његови посмртни остаци
предају Хрватима или Словенцима. Ја бих Титове остатке, са свим Титовим поклисарима који су
сахрањени, закопао на посебном месту у околини Београда.
То гробље бих назвао ГРОБЉЕ ИЗДАЈНИКА. Оно би било опомена српској омладини да се
чува српских издајника, српских никоговића, српских убица, српских набигузица и јајара. Није
било човека који је више мрзео Тита од мене - Николе Каваје, командоса. Увек сам био спреман
да дам живот за моју породицу, а живот моје породице и мој за то да одузмем живот Јосипа Броза
Тита, па макар после њега живео само једну секунду...
САМИТ
НЕСВРСТАНИХ
Подигни се Карађорђе, Ставише нам срамни самар
види какав земан дође; Тито факир, Мошо јарам,
твој Београд данас крије, уз њих Темпо поган мућка,
мрак Африке и Азије. што сад режи као кучка
Преплавили град на Сави А та поган крајем рата
црни, жути и гарави. рођеног је смакла брата.
Са свих страна ко са грана Ударили у три лика,
дошла браћа несврстана. не ваља им Америка,
Гологузи ту се роје Нити Руси ни Франиузи,
да свијету судбу кроје. него свијетски свирогузи.
Несврстано крдо вије Да корита своја бране,
културан се свијет смије. измислили несврстане.
А каква нас судба прати, А први им твории бјеху
морамо их браћом звати. Јосип Тито, Насер, Нехру.
Заслуга је зато веља О првом ћу рећи двије,
Тита, Моше и Кардеља. јер одавно лиц е крије,
он је свакој чорби папар, и к'о поток виски тече.
аустријски био каплар, Сто грдила и сто брука,
посл е шпијун Коминтерне, а на народ триста мука.
убијао људе вјерне... Годишње по сто пута
Многи су му вјеровали, по свијету Јоже лута.
смутили их идеали. Свијет му је био мали
Прихвати га олош, руља, то су путем мира звали.
поста мештар свију хуља. А у ствари била трка
Он замути током рата да се крка, да се мрка...
те насрну брат на брата. Он је ишао и код папе
С ђаволом се сваким веже склапао савез широм мапе,
да Србима врат пререже. с мафијама разне масти
Те заједно са Кардељом да нас боље упропасти.
прозваше га србождером. Искористи, многе заврте
Лажно лиие, лажне груди и опљачка све мртве
лажна уста - слична Јуди и краљево злато узе
триста пута нам је Јоже па окупи гологузе.
мењао боју коже. Још да видиш тешке јаде
Зато нико не зна право Шиптарима Космет даде.
је л' он демон или ђаво, Навали нам на врат губу,
је л' вјештица жедна клања, на срамном сад смо стубу.
или вампир цара Фрања? Заливамо хл еб са водом
Кажу да је из Кумровца, још нас коре са слободом.
ни мајка му не зна оца. Вриште деца, ћуте борци,
Лажни цар и пророк крепавају Црногорци,
формирао Голи оток. а фараон црног јада
И тај оток поста славан, још и мртав с нама влада
пакао му не би раван. а држи га срамна клика
Ту најбоље борц е смота његовијех насл едника.
и понизи ниже скота. Ал' истина проговори,
Усрамни их амбис свали гл е државу какву створи.
њихов вођа Шћепан Мали. Та држава права слика
Сви су посл е ријеч дали његовога срамног лика.
да за оток нису знали, Народ Тесл е и Његоша
што учини од народа да му буду, куку мајци,
туђиниима све нас прода. браћа олош и дивљаци.
Не би мог'о сам да прода, Да видимо где су сада
али нађе још изрода, у ком крају Београда.
широм наше земље худе, Поворка се славна креће
лажне свец е, подл е људе. према кући Где је цвеће.
И тако се створи клика Дан је ведар, ал' барјаци
од лупежа и крвника, замрачили ка облаци.
свом народу да подвали Погл едајте ову дику
и дугове на врат свали. пресели смо у Африку.
Триста вила и још више Застава се наша вије
у купл ерај претворише. крај Уганде и Замбије.
Ту доводе младе цуре Испред свију, Боже мили,
и мркају уз пилул е. Ел Гадафи на камили.
Покер, рул ет свако вече Иза њега наш Мугабе
Црни лидер из Зимбабве. ријеч узима Каунда.
И Арафат , какве страве. Ми смо овдје штит и брана
Антилопу јаше Дона пред најездом Митерана.
Сири Маво са Цејлона. Честитају сви му масу
Корасоне сва у свилу Ел Гадафи узе чашу:
а Мубарак уз горилу. напунимо браћо Гушу
Ал' ко ће, мајко мила, све у инат Џорџу Бушу.
описати сва страшила, Ја ћу лично појест вола
те турбане на два боја, нек' пресвисне Тачерова.
зар, фереџе, перје ноја, Док дебата стално тече
те поњаве око врата мисао ме једна пече:
и синџире око гњата. шта ће бити, страх ми вели,
Тобож борци за слободу ако неко ту пожели
а тирани свом народу. препун сил е и бијеса
Док свијетом скита клапа да затражи људског меса.
од Глади им народ скапа. Тада Бога звати треба
Од стида се очи топе да пошаље правду с неба
што се чини сред Европе. да заштити рају јадну
Представници „Трећег света" да окрене чељуст гадну
већ су око „Гроба цвета". нека ждере тамо она
За изродом сузе роне насл еднике Ал Капона.
То је њихов Ал Капоне. Прво Темпа стару врану,
И сви му се редом куну па Гушавог Доланц Стану,
да ће дићи светску буну. а за њима нека смажу
Само нека он устане јоркширскога вепра Дражу
да их води на кркање. и босанске три делије
Довели смо триста була и педере Словеније.
само треба још пилула. У средини тога строја
Онда ћемо, друже стари, Марка, Веса и Видоја,
да кренемо на сафари. па нек' слисте лажног свеца
Африка ће да се стреса гестаповца Врховеца,
од нашега урнебеса. и Шувара жабљег лика
Чини ми се ил' је грешка подмуклога подвижника,
да се Цветко мртав смешка. па Рачана кварног лица
Сава ц ентром исто вече копиљака од Степинца,
несврстаних жагор тече. и на крају тога ланиа
Говори се стално нижу издајника Драгосавца.
и здравиц е стално дижу. И док таква гозба траје
Ми смо симбол правог братства народ треба да устаје
ми смо савјест човечанства. да протера пут Уганде
Скупштина је браћо ова да устаје брат уз брата
све за инат Горбачова. да фукару скине с врата...
Кад се сврши прва рунда ДМ
САМ У СВОЈОЈ
ЋЕЛИЈИ
Стигао сам у Нови Алкатраз 25. децембра 1979. године. Штрајк робијаша је још трајао. Управа
затвора је све радила да придобије затворенике. Обећавала је, на пример, телефоне у ходницима,
бољу посету, куповину намирница у кантини. Нико се није одазвао на позив полицајаца да се иде
на рад. У то време робијаши из свих блокова су радили у фабрици, која је изграћена покрај самог
Контролног блока. Раздвајао их је само велики зид и рефлектори који у Мариону светле и дању
и ноћу. Одважни робијаши, организатори обуставе рада, су само потписали писмо колегама, са
кратким садржајем: „Робијаш који оде на посао биће убијен!”
По закону Министарства правде, сви затвореници који су осуђени од стране федералног суда
Америке дужни су да за време издржавања казне раде у казнионици. Послови су били лаки, рад
у кухињи, чишћење ходника, чишћење подрума, електрични, механички, водоинсталатерски,
берберски. За све такве послове затвореници примају плату од 3 до 25 долара. Двадесет пет долара
је најбоља плата за помоћне послове које затвореници обављају у казнионици. Пет федералних
казнионица: Лујзбург, Тарахо, Левенвуд, Ломпок и Нови Алкатраз имају огромне фабрике које
раде за америчку војску. Још док сам био под истрагом гледао сам на телевизији штрајк робијаша
у Мариону. Њих нико није могао да натера да раде, ако то нису желели.
Било је већ око шест часова после подне кад сам средио моју самицу број 7. У ћелији сам
имао гвоздени кревет са два ћебета и два чаршава. У самом углу био је умиваоник и клозет. У
ћошку, при излазним вратима, је била мала лимена полица за личне ствари које робијаш поседује.
Ћелија је имала и једну добру ствар. Изнад врата је била челична сталажа на којој ћу држати моје
књиге и писаћи материјал. И прекидач и сијалица били су унутра. Са својих 65 година изречене
робије морао сам да рачунам да ће ми Нови Алкатраз бити кућа за неколико година. О кућном
реду одлучивали су други, а не ја.
У осам часова увече сви робијаши се налазе у самицама и дежурни блокови затварају самице
до 5 и 30 ујутро кад се ћелије отварају. То је рађено преко компјутера који се налази у блоку левог
и десног крила. Стражар може да отвара и затвара све самице одједном или појединачно.
Пошто сам био уморан од транспорта и хладноће, реших да покушам да спавам. Нису ми дале
сијалице у ходнику, а и гласови кад робијаш робијаша дозива и пита га како је и шта чита. Дуго сам
се вртео на свом новом кревету. Кад су погашена светла, сваког сата дежурни крила је пролазио
покрај самица
------------------------ ХВАЛИ СТРАНА
сам са Блекијем причао о Њујорку. Испаде да је тај младић радио некад код мог кума Бошка
Радоњића. Чинило ми се да се сећам да сам га и видео на Бошковом паркинг плацу, на 8. авенији у
48. улици. Блеки је 1976. године убио два њујоршка полицајца. За то је добио две доживотне робије
без права да икад изаће на слободу. Сетио сам се телевизијског преноса сахране тих полицајаца
које је Блеки убио у Њујорку.
Због кума Бошка стекао сам поверење у Луја Серана. Зато сам га и питао да ми објасни како
се догодило да ја, први пут осућен, доћем одмах у најгори затвор у Америци. У почетку, Блеки ми
није веровао да сам послат директно са суда у овај затвор. А онда се насмејао:
- Каваја, у овај затвор долазе робијаши из других затвора широм Америке, а који су починили
кривична дела за време издржавања казне. Тако је по закону требало да буде, али сам ја био изузетак
од тог америчког закона.
Добио сам надимак „Убииа»
Иако је у Новом Алкатразу постојала велика изолација затвореника, те нисмо имали

могућности да се окупљамо, сем у мензи и цркви, време ми је доста брзо пролазило. Ја сам се
упознао скоро са сваким робијашем у мом крилном блоку и сви су ме ценили. Нисам се мешао у
њихове приватне послове. Као и сви белци, дружио сам се само са белцима, а са црнцима сам био
у рату већ деценијама. Осућеници су знали из штампе и са телевизије да сам командос и српски
националиста, што су поштовали. Код свих црнаца био сам окарактерисан као нациста, јер та раса
не зна да направи разлику измећу националисте и нацисте, а ја то никад нисам ни хтео, а ни желео
да објашњавам.
После извесног времена, откако сам се налазио у Алкатразу, почео сам да радим у дворишту
фискултуру, односно атлетику са теговима, уз трчање и гимнастику. После шест месеци осећао
сам се као некад кад сам био на слободи. Био сам јак, брз и отпоран. Мало је ко од робијаша могао
да се такмичи у снази и издржљивости са мном. Неки би радили са мном по неколико месеци и
затим би напуштали вежбе на дуже време. Многе робијаше сам, такмичећи се у дизању тегова,
онеспособио. Добијали су брух, хемороиде или су ломили цеванице и руке. Све у свему, послао
сам седморицу робијаша на операциони сто. Неки су ми били искрени и добри пријатељи, као што
су Рој и Џон Елес из Тексаса и Крејзи Дејви из Северне Дакоте.
За Мајка Барташа су ми рекли да сам га убио. Он је издржавао казну од 80 година у Новом
Алкатразу. Дошао је из Калифорније. Увек када је дизао терет, био би црвен у лицу и на темену
главе. Говорио сам му да мора да иде код лекара, јер можда има висок притисак. Мајк је био
развијенији и више је дизао терета од мене у тој дисциплини. Ја сам му једном ставио 150 кила.
Требало је да подигне пет пута. Кад је други пут повукао цуг, дигао терет, штангла му је пала
на прса. Онесвестио се. Уз помоћ Крејзи Дејвија подигао сам штанглу са теретом и ставио је на
постоље изнад Мајка. Он је лежао на столу и још су му очи биле отворене. Крејзи Дејви ми рече:
- Ник, мајку му јебем, он се опет претвара.
Гурнем га ногом. А на ногама сам имао дубоке војничке цокуле које сам добио на поклон
баш од тог Мајка. Он паде са стола на бетон и тегове. Скочио сам и почео да му дајем вештачко
дисање. Сви робијаши, његови пријатељи, нашли су се изнад мене и Мајка. Ту је био чак и Еди
Снел, који је одговарао за убиство црнца званог „Кадилак” у Новом Алкатразу. Стражари су кроз
прозоре видели да нешто није у реду. Стигли су са носилима и понеше Мајка у затворску болницу,
одакле се више није вратио. Аутопсија је показала да је Мајк умро на клупи при дизању терета. Он
је добио излив крви у мозак, а ја сам добио надимак „Убица”.
Више нико није хтео са мном да диже терет. Мени је то одговарало, јер ми се повратила
повреда десне руке.
Био сам рањен при једној детонацији у обе шаке. На левој руци оперисао сам се још док сам
се налазио на слободи код мог кума доктора Павла Топаловића у граду Вејну. Павле ми је извадио
комадиће детонатора. Десну шаку нисам дирао, јер се залечила. На десној шаци сам још у Чикагу,
у затвору МСС осетио велике болове у зглобовима прстију. Кад би у самици изводио склекове,
три прста би ми постепено мењала облик и кривила се. Нисам их могао исправити као на левој
руци. Мој адвокат Ендру Шпигел је све учинио да ми оперишу руку у Чикагу, али је то остало без
успеха јер су се плашили да ме пошаљу у болницу. Са таквом руком и повређеном левом ногом
сам дошао у Марион. Са поврећеном руком сам вазда изводио гимнастику, иако сам осећао велике
болове. Када бих се враћао у самицу после гимнастике, из мене и моје тренерке је цурио зној. То
ме је одржало на робији. А и данас вежбам сваког јутра.
Сваки затвореник у Алкатразу је имао право по закону да се одазове једном у шест месеци
на интервју блоковској управи. Јунион Менаџер, Кејс Менаџер и Канцелар, како су се звали наши
руководиоци, би позвали затвореника и водили службени разговор по питању права кажњеника.
Ја сам се у Мариону одазвао свега два пута. Никада ништа нисам тражио од тих службеника.
Знао сам да ми они ни у чему не могу помоћи. Могли су само да ми одмогну и отежају живот
у Новом Алкатразу. Сви службеници одреда су били лажови, лопови и ниткови. Зато сам био
свестан да ти чиновници никад ништа не би урадили да помогну затворенику. Навешћу само један
пример. Мислим да је то било маја или јуна 1982. године кад је Кејс Менаџер у „Ц” блоку био
један бивши полицајац из Сент Луиса. Тај полицајац је на дужности убио из пиштоља једно дете
које је украло из продавнице флашу „кока-коле”. Полицајац није послат на робију, већ је само
пребачен из станице Сент Луиса у федералну робијашницу у Мариону, да ради као чувар. Постао
је шеф блока. Склоњен је да га не би неки робијаш, који је чуо за његов злочин, убио у Новом
Алкатразу.
У то време у Мариону су била затворена два чувена бивша робијаша из Старог Алкатраза.
Један се звао Јован Влаховић, а други Хенри Лопез. Јован Влаховић је рођен у Лос Анђелесу,
Калифорнија. Родитељи су му из Црне Горе, а дошли су у ову земљу пре балканских ратова. Хенри
Лопез је пореклом био Мексиканац. Роћен је, такође, у Лос Анћелесу и одрастао је са Јованом
Влаховићем. Учествовали су у крвавом окршају који се догодио 1961. године, кад је опљачкана
банка. Том приликом су убијени директор банке и два полицајца. Хенри Лопез и Јован Влаховић
нису ухваћени на лицу места, већ су затворени три месеца после тог догађаја. Обојица су се
бранили да нису извршили то крваво дело, а држава није имала никаквих доказа. Тада је полиција
ангажовала цинкароша Бобија Харисона. Овај превејани убица водио је разговор са Јованом
Влаховићем, а око стомака је имао везан магнетофон. Више месеци су се дружили, а Боби је све
изјаве Влаховића тајно снимао.
На основу тих снимака полиција и тужилаштво су оптужили Јована Влаховића и Хенрија
Лопеза да су они извршили то разбојништво. Боби Харисон се појавио на суду и као кључни
сведок против осумњичених. Када је порота прогласила Јована (Ђана) Влаховића и Хенрија Лопеза
кривим, судија је изрекао смртну казну. Непосредно пре извршења пресуде, стари криминалац
Хенри Лопез, који је годинама баратао пиштољима, аутоматом и законом, проналази једну рупу
у закону и спашава себе и свог друга Јована Влаховића електричне столице. Јован Влаховић и
Хенри Лопез су пуштени на слободу после 35 година. У затвору су провели период од 1961. до
1995. године.
РОМАНСА
У СПРИНГФИЛДУ
Спрингфилд у држави Мисури је било име за казнионицу и болницу за федералне затворенике
САД. Посетио сам је јер сам себи сломљеном држаљом од метле пробуразио десну шаку. Био је то
једини начин да ми неко озбиљно лечи шаку. У павиљону „Ц” лечила ме је једна болничарка, која
ми је само давала лекове против болова. Месеци су пролазили, али мене нису смели да пошаљу у
приватну болницу иако је рука почела да се деформише. Моја шака је била, такорећи, деформисана.
Три прста нисам могао да исправим, јер су се почели грчити и то ми је задавало много главобоља.
Дежурни лекар, неки Филипинац, ми је само обећавао да ћу бити послат у болницу која се налази
у самој казнионици у држави Мисури, у граду Спрингфилду. За одлазак у ту болницу морао сам да
добијем решење из Вашингтона. То је мени било напорно да чекам. Нисам имао другог излаза.
Чим сам пробушио сопствени длан, средином марта 1982. године, ја сам под јаком стражом
пребачен у Спрингфилд. Мени није јављено да ћу бити пребачен. То је био систем чувара безбедности.
Од одласка за Спрингфилд мене је одвраћао Франк Марони, затвореник италијанског порекла са
којим сам се одмах зближио. Био је осуђен на тридесет година, а провео је пуних тринаест година.
Није излазио из своје ћелије, јер су му врата од самице била заблиндирана. Марони ми је говорио да
су лекари у америчким затворима тако лоши да ме у Спрингфилду могу пре осакатити него излечити.
Ја сам имао другачије мишљење. Имао сам напољу пријатеље и адвокате који су ме штитили, а
и нисам веровао да је затворска власт толико неодговорна да намерно лоше лечи осуђенике.
Нови Алкатразје удаљен од Спрингфилда више од 500 миља. Пребачен сам увезан ланцима и
катанцима као врећа, смештена између два полицајца. Ишли смо околним путевима, тако да смо
споро путовали. Два пута смо стајали на сеоским пумпама да узмемо гориво и сендвиче за њих и
мене. Увек је један од стражара ишао да купује, док су са мном у ауту остајала двојица пратилаца.
Што смо се више кретали према југу, осећала се већа топлота. Милина је била гледати америчка
мала насеља и поља. Некад сам се ја по овим државама кретао као слободан човек, а сада су ме
возили као затвореника.
Кад смо се нашли на периферији Спрингфилда, спазио сам казнионицу, јер је личила на
велику тврђаву. За кратко време се нађосмо испред затворених челичних врата. Била су то врата
само за затворенике који долазе у Спрингфилд ради лекарске помоћи. Врата се отворише и ми се
нађосмо у подруму у којем је било више стражара који су радили на примопредаји затвореника.
Поручник је одмах позвонио и убрзо се појавио неки дебели лекар са картотеком, вероватно мојом
из Новог Алкатраза. Понашао се набусито као да сам убица, а не болесник. Испитивао ме је о
административним подацима, а ја сам му показивао десну шаку и леву ногу. Није ме ослободио
ланаца и катанаца, него је онако, насред пријемне собе, почео да ми одвија завоје. Указаше се ране
и дежурни лекар тек тада потписа моју пријемницу у болницу.
Казнионица Спрингфилд је била стара тврћава са понеком новом зградом. Стражари су ме
водили кроз неке тунеле и ходнике док ме нису довели у лекарску ординацију. Тек ту ми скинуше
лисице и катанце са ногу и руку. Наредили су ми да скинем сву одећу да ме прегледају. Дебељко
ми је дао да обучем нову болничку униформу, жуте војничке гаће и кошуљу. Затим ми опет набише
лисице, овај пут само на руке и са три стражара одведоше у одељење које је изнад врата имало
ознаку „2 Исток”. Ту су ме прихватили нови стражари. Сликали су ме, узели су ми отиске прстију
и одведоше ме уским полумрачним ходником до ћелије број 12 која је била последња у том блоку.
Одмах сам установио свој инвентар. Сасвим мала самица, са једним челичним уским
креветом који је био забето-ниран у поду. На њему постоје четири велике округле алке, које служе
да робијашу, који се не покорава, за њих привежу ноге и руке. Ту су и танки мадрац, па два ћебета,
два чаршава и јастук. Танак, јер нема ни перја, ни сламе. У ћошку ћелије се налазила клозетска
шоља са малим лавабоом. Лавабо је читав од челика, и кад притиснеш дугме за воду, она цури
натенане да се човеку смучи. Кад се умивам или перем зубе, морам да држим једном руком дугме
да би текла вода, а другом руком перем лице. Прозор је био ограђен са три реда челичних шипки.
А преко тога је ураћена двострука жичана мрежа. Са тог прозора, који је направљен скоро у висини
плафона, ни преко дана се не може видети сунце. Све је то направљено од стране државних органа
да робијашу отежа живот у самици.
Чим сам завршио са разгледањем самице, извалио сам се на кревет. Било је већ позно вече.
Стражари су били на шпијунци мојих врата. То им је био рутински посао. Одмах сам приметио да
има и жена које су стражариле по овом затвору. Био сам опуштен. Мој једини циљ у Спрингфилду
је био да ми лекари укажу медицинску помоћ, а какав ће бити поступак од стране обезбећења, то
ме није уопште интересовало.
Око девет сати ја сам устао и прошетао кроз мој мали уски стан. Чуо се само бат корака од
стражара који су пролазили кроз тај уски скучени ходник. Погледао сам кроз један мали уски
отвор покрај шпијунке на вратима, кроз који ти дају храну или лекове и приметио сам преко
ходника, у суседној ћелији, затвореника коме је било можда 58 година. Изнад врата је било његово
презиме Никсон, па помислих да није неки род бившем председнику Америке. Тај ми је стално
махао руком и смејао се. Тражио је неки лек, који је потом пио с водом из повеће канте или флаше.
Био би неко време весео, ударао би малу метлу која му је служила као гитара и певао неке песме
са јужних страна овог континента.
Код мене се појавио стражар на шпијунци да ме, ако желим, одведе у шетњу. Пошао сам
само да бих видео где се налазим и ко се све налази у овој рупи. Два мушкарца и жена, ставише
ми лисице на руке и изведоше ме у мало двориште где никога није било. Двориште се налази иза
самог блока где је моја ћелија. Одатле сам видео да је то зграда на три спрата, ограћена високом
бодљикавом жицом кроз коју могу да видим ограде и карауле око затвора. Карауле су биле танке и
високе и подсећале су на торњеве.
У дворишту постоји један кош који је причвршћен за бетонски затворски зид. У дебелим
војничким чарапама, почео сам да шутирам једну лопту у зид. Један од двојице стражара,
крупнији, приметио је да сам Европљанин, јер шутирам лопту. Тако ступисмо у разговор. Он је
био у Немачкој као амерички војник, а потом у Вијетнаму. Жена стражар била је полугрбава, али
симпатична у разговору. Све троје су се према мени понашали са много опреза.
Крупни стражар је био радознао:
- Зашто си затворен у Америци и распорећен баш у Нови Алкатраз?
Питао је то тако озбиљно да схватих да они још нису добили моју биографију.
- Ја сам дошао на одсуство из Немачке, а направио сам кривично дело у Њујорку. Силовао сам
жене и убијао!
Њих троје се запањено погледаше. Први се снаће крупни стражар, па ме упита:
- Какве жене? Да ли удате или неудате?
- Црнкиње, њих нема у Источној Европи. Хтео сам да видим колико се разлику од белкиња.
- Па, колико си добио?
- Доживотну робију!
- Ја не бих због црнкиње ни једног минута лежао у затвору!
Два дана су прошла док су они схватили да нисам говорио истину. Дакле, толико је требало
да мој досје доће из Новог Алкатраза. То ми је крупни стражар и рекао:
- Каваја, ти ниси затворен због силовања, већ због политичких дела против комунизма.
- Шалио сам се, јер се овде мисли да је сваки затвореник из Новог Алактраза убица, силеџија
и разбојник!
Сваке вечери и јутра, долазила ми је болничарка са три пратиоца. Она ми је нудила лекове, али
ја их нисам узимао, јер нисам ни био болестан. После недељу дана проведених у Спрингфилду,
ујутро око 10 часова, опет, тројица стражара, одвели су ме у болницу. Био сам везан. Водили су ме
пешице тунелом и ходницима, дугим тачно пет стотина метара. У себи сам бројао кораке. Попели
смо се лифтом на четврти спрат и ушли у велику и светлу докторску ординацију. Рекли су ми да
седнем па једну удобну столицу. Стражари су стајали ту покрај мене.
Гледао сам болничарке и докторе да видим неког са потписом Франц Риктарић. Мој пријатељ
Блеки ми је рекао да овде ради неки Хрват са тим именом. Чувари нису знали како изгледа тај
доктор. Ја сам видео једног, онако средњег раста, црномањастог и проседе црне косе. Набијен је
као да је рвач. Тако га је Блеки описао, али нисам смео да га питам за име. У затвору осућеник ћути,
а други постављају питања. Кад он дође до мене, стаде као укопан и упита ме на енглеском:
- Јесте ли ви Никола Каваја?
Ја полако устадох, климнух главом, али га погледах мушки у очи:
- Ја сам тај.
Бацих поглед на његова прса и видех име: Ф. Риктарић. Ту смо, соколе, сад. Он држи у руци
неке папире и пропитује ме:
- Шта је са вашом руком?
Ја му показах руку и лисице на њој.
- Ја бих да се оперишем, докторе Риктарићу - рекао сам му на српском.
Он ми одговори на енглеском да чују остали у ординацији:
- Ја сам амерички Хрват, не говорим добро југословенски! А на операцију морате да причекате,
господине Каваја! Не могу вам гарантовати успех!
То он мени рече на српско-хрватском, а ја њему одговорих на енглеском:
- Докторе Риктарићу, ви сте дужни да ми укажете лекарску помоћ.
- Да, господине Каваја.
- Докторе, ја сам о вама слушао пре него што сам дошао у Нови Алкатраз.
- Шта сте чули о мени, господине Каваја?
- Ништа повољно, докторе - био сам искрен.
- Од кога сте то чули, ако смијем знати?
- Од једног слободног човека и од робијаша из Новог Алкатраза.
- Господине Каваја, ко је тај слободни човјек који вам је лоше причао о мени као доктору? -
био је радознао доктор Франц Риктарић.
- Е, то вам нећу рећи, господине докторе.
- Зашто? Само бих желио да чујем ко вам је причао о мени. Господине Никола, ја сам бивши
активни мајор америчке армије, пензионисан сам и само из једног разлога сам дошао овдје да
радим - да помогнем онима који помоћ требају. Знам и то да се робијаши жале на нас, да им не
указујемо лекарску помоћ, да их унакажавамо и томе слично, али то све није истина.
Чувари и болничари су нас гледали у чуду како то разговарамо, час енглески, час српско-
хрватски. Мислили су да нешто скривамо. Доктор Риктарић ми рече да ћу сутра бити пребачен у
болницу и да ће он учинити све што може за мене.
Сутрадан око једанаест ујутро одведен сам на 4. спрат болнице и смештен у болеснички
кревет. Нисам имао готово ништа од ствари, сем писама која сам добио из Новог Алкатраза
и мојих личних ствари, и велики фото-албум са сликама и исечцима из штампе о мом случају.
Било је ту хиљаду страна материјала. То ми је увек служило кад се сусретнем с неким ко жели
да види ко сам, да бисмо лакше комуницирали. Видео сам по нереду у самици, а потом и у
болесничкој соби, да су моји чувари увек листали тај албум. Било је од тога користи, после су
ме мање испитивали. А и били су срчанији према мени, јер за њих су политички осућеници били
обични нормални људи, а не робијаши.
То ми је рекао и доктор Франц Риктарић када ме је примио. Објашњавао ми је да је режим
у болници Спрингфилд као у свакој цивилној болници, па сам зато и послат у најбољу собу на
четвртом спрату. То ми све рече доктор Франц Риктарић у присуству полицајаца и болничарки. Ја се
захвалих овом човеку, али му и даље ништа нисам веровао, јер сам упамтио шта ми је Блеки рекао.
Ко ради за ЦИА?
У соби број 462, где су ме довели, срео сам докторку за коју сам помислио да је чистачица
клозета. Видео сам да је Кинескиња, мало неуредна, главата и веселог лица. Она ми рече да је
Вијетнамка. Седох за њен сто. Она ми је рекла да је из мојих папира видела да сам Југословен,
али тамо не пише из које сам републике и шта сам по националности. У шали сам је питао колико
година ради за ЦИА. Докторка ми озбиљно рече да је студирала медицину у Паризу, да је тамо
видела много Срба и Хрвата и да је чак имала неког момка - емигранта Србина, који је за време
рата био у четницима генерала Драже Михаиловића.
Шта ти је живот, усред затворске болнице срео сам несућену српску снају, Вијетнамку! Тада
јој рекох да сам Србин из Црне Горе. Она поче да говори о Црногорцима доста похвално, јер је
знала нашу историју. Пружила ми је банану. Узео сам је са оним лисицама на рукама. Изненада се
уозбиљи:
- На колико година сте осуђени, Каваја?
- На само шездесет и пет, докторко! Ухвати се за главу:
- По тој осуди ви никада више нећете видети слободу!
- То је по папирима, ја ћу видети своју слободу и слободу моје српске отаџбине!
Тада ме она упита службено, пошто је у тиму са мојим доктором Риктарићем:
- Каваја, да ли сте боловали, и ако јесте, од каквих болести?
- Нисам боловао никад. Имао сам на обема ногама операције јер сам био рањаван у њих.
Она ми се загледа у главу и лице, па упери прст на велику рану на мојој глави са десне стране. Ожиљак
је био тако приметан пошто сам имао кратку косу. Објасних јој да је и то једна од рана које сам задобио
кад сам тражио слободу из комунистичког раја. Ову сам задобио кад сам скочио из воза. Докторка је
наредила полицајцима да ми скину лисице с руку, а мени да скинем кошуљу. Лекарка ме је прегледала
и чудила се како сам у доброј кондицији. Кад смо све то завршили, тад ми се обратила званично:
- Господине Каваја, ја ћу вас успавати пре операције коју ће на вашој десној руци извршити
доктор Риктарић.
Погледах је право у очи:
- Не долази у обзир да ме успавате анестезијом. Ако имате инјекцију, ви је можете ударити
покрај места где ће доктор извршити операцију, ако, пак, немате - ја пристајем да ме оперише без
икаквих лекова за ублаживање болова.
Она се зачуди:
- Да ли ви то озбиљно говорите?
- Да, јер не верујем више ником. Раније сам веровао и због тога се сада налазим на робији од
65 година.
Кад је видела да нећу да потпишем пристанак на анестезију, Вијетнамка је позвала доктора
Франца Риктарића и објаснила му о чему се ради. Онда се он обрати мени:
- Господине Каваја, ви нама не вјерујете?
- Господине докторе, ја сам овде, на робији, зато што сам веровао. Од дана откако ме је издао
човек коме сам веровао, ја више ником не верујем и немојте да се чудите томе.
Доктор климну главом и рече докторки Вијетнамки да га ништа не изненађује, јер имају
посла са Балканцем. Договорили су се да ми Вијетнамка удари пар инјекција у шаку.
По налогу доктора, чувари су ме вратили у моју собу број 464. Унутра ме је чекала болничарка
која ми је показала купатило, које је било одвојено од моје спаваће собе, и у којем је био туш и када
за купање. Такву каду сам некад могао да видим по Америци у раскошним мотелима и хотелима
широм Америке. Показала ми је како да регулишем парно грејање, где стоје машиница за бријање,
сапун, паста за зубе и све остало што је потребно једном цивилизованом човеку. Отрчала је и
донела ми воду и бокал са ледом, рекавши:
- За све што ти је потребно, ти само реци нама болничарима. Све ћемо учинити за тебе.
Ја се насмејах:
- Баш све???
Схватила је алузију, насмеја се и одговори:
- Све што је по закону болнице дозвољено!
Све што се око мене дешавало, по мом мишљењу, било је ненормално. У Новом Алкатразу
сам гледао четири ћошка мале тамне самице, а овде лепушкасте болничарке. Врло брзо сам
израчунао да сам за ове проведене четири године, откако сам био у затвору Марион, живот
провео слушајући вриске, туче, убиства, самоубиства, бекства, пуцања од стране стражара са
караула у затворенике при шетњи. Одмор у болници ме је вратио у прави живот, па када ми је
болничарка рекла да се раскомотим и уживам, ја сам је радо послушао.
Спавао сам мирним и чврстим сном до осам ујутро. После доручка сам се шетао са грбавом
полицајком по ходницима болнице. Свуда наоколо су стајали слободни телефони, па сам је упитао
да ли могу да их користим. Рекла ми је:
- Зовите кога хоћете и где хоћете по Америци!
Назвао сам супругу Лену и ћерке. Рекла ми је да су ћерке добро и да добро уче.
- Лено, оперисаће ми шаку и леву ногу - рекао сам јој и додао да желим да чујем Тамару.
Око 10 часова и 30 минута изнад мојих врата, на еркондишну, зазуја аларм јако као писак
локомотиве. Мене то није узбудило, па сам се завалио у кревет и читао новине. Нагло се отворише
моја врата и на њима се појавише лекари, болничарке, полицајке, полицајци. Ја сам и даље лежао
и све их посматрао. А сирена и даље урла.
- Зашто сте укључили аларм? - упита ме главна сестра, свесна да ја нигде не бежим, нити
одваљујем решетке на прозорима.
- Питај алармни урећај, што питаш мене? - одговорих.
Они се сви насмејаше, јер им је лакнуло. Били су спремни да јуре за бегунцем. Сви су изашли,
сем једне полицајке са рошавим лицем. Била је у белој кошуљи. Била је пегава, али је имала лепо
тело. Звала се Глорија. У више наврата погледи су нам се сударили. Знала је о чему размишљам.
Читаве ноћи је остала у мојој соби са механичарима који су тражили физичке и електричне разлоге
укључивања мог аларма. Није им успело да наћу квар.
Сваког дана, око осам сати ујутро, долазио је до мене доктор Франц Риктарић у пратњи
болничарки, да ме прегледа. Припремао ме је за операцију. Тако сам провео три дана у разговору
са разним полицајкама, болничаркама и докторима. Сваке вечери кад бих излазио у шетњу кроз
тај ходник, неког бих позвао телефоном. Најчешће моју браћу саборце, Србе широм Америке,
а посебно Бошка Радоњића, Радоша Стевлића и Милутина Танасијевића, с тим што су они
плаћали сваки телефонски разговор пет пута више него што је то било уобичајено. Често сам звао
и америчког генерала, шефа обавештајне службе на Далеком истоку, генерала Реја Хилија, мог
великог пријатеља којег сам знао још из Немачке, од 1957. године. Он се свих двадесет година
које сам провео у затвору бринуо за мене и више пута је ургирао код председника САД Роналда
Регана, сенатора Лугера и председника Алабаме, Џорџа Валаса, који је касније био кандидат за
председника САД и тешко рањен. Знао сам да се ти разговори прислушкују, па сам пазио шта
говорим, јер нисам желео да тим људима донесем невоље.
Доктор Франц Риктарић, Американац хрватског порекла, ме је увек питао како се осећам и
да ли ми је удобно у болници, да ли имам примедби. Пошто никад нисам имао примедбе, једном
приликом он ми рече на српскохрватском језику:
- Господине Каваја, није точно оно што робијаши говоре против нас доктора, како рћаво
поступамо према затвореницима који доћу на лечење у ову болницу.
- Господине докторе, што се мене тиче, ви и медицинско особље поступате према мени
коректно, али не знам да ли према осталим робијашима поступате на исти начин.
Он мало застаде и одговори ми:
- Господине Каваја, што се тиче медицинске помоћи - да, а што се тиче собе - не. У овој
болници постоје свега два оваква одијељења. У једном си ти, а у другом једна друга особа.
Тако уз разговор, лукави доктор ми само рече да ћу бити оперисан следећег јутра. Увече
сам потписао пристанак да ми се оперише десна рука. Ујутру су дошли са колицима на четири
точка да ме одгурају у операциону салу, где су ме чекали доктори. Одбио сам колица, али су ми
болничарке рекле да је такав пропис у болници. Нисам хтео да се сваћам. Сео сам на та мртвачка
носила. Полицајка Глорија ме је одвезла у салу за операције. Изгледала је као ледењача, пошто је
читава била обложена мермерним плочама. Доктор Франц Риктарић ми рече:
- Каваја, да ли си спреман за операцију?
- Јесам, докторе. Каваја је спреман за све што га снађе у животу.
Поред њега су били још један доктор и докторка Вијетнамка, која ме нехотице ухвати за леву
руку да очисти алкохолом место где треба да се изврши операција. Ја јој рекох прекорно:
- Видиш, докторко, зашто ја вама не верујем, да сам успаван можда бисте ми чак оперисали
и здраву руку.
Она се насмеја, а исто учинише и лекари. Можда је она направила малу шалу, а можда је
грешком ухватила моју леву руку, јер је била са моје леве стране. Пошто јој пружих десну шаку,
она свој посао уради како и доликује, и ја сам кроз пар минута био спреман за операцију. Доктор
Риктарић ме пита да ли што осећам у руци, а видим да ме лупа неким предметом. Ја му одговорих
да не осећам ништа, јер ми је рука читава утрнула. Доктор Риктарић под јаким светлом поче да
ради свој посао, а ја га пажљиво посматрам. Он засеца моју десну шаку.
- Да ли осјећаш болове? - упита ме.
- Сасвим мало, али није то ништа за једног Балканца. Но, гледам како радиш јер ти не верујем.
Тако смо се он и ја помало гложили. Мислио сам да је то мала и лагана операција, али доктор
Риктарић је радио више од једног сата. Извадио је два парчета месинга, неке жиле или нешто што
је нарасло око мојих жила те их деформисало. Кад је завршио операцију, болничарке ме одгураше
откуд сам и дошао, само ме не утераше у моју собу него у једно одељење на истом спрату у
попречном ходнику, где је било на креветима више од 20 робијаша који су били оперисани. Био
сам здрав и било ми је досадно да овде лежим. Једна црномањаста болничарка са добрим телом
је често била код мене да ми мери крвни притисак. Одбио сам је, али ме је она упозорила да је то
пропис, јер сам доведен са операционог стола.
Искористио сам прилику да је питам:
- Колико ћу бити задржан на овом одељењу?
- Најмање шест дана, Каваја.
- Због чега ме задржавате овде толико времена?
- Каваја, то су прописи овог одељења...
- Не долази у обзир да останем овде ни сат времена, него нека ме воде у моју собу на четвртом
спрату, или у моју самицу!
- Каваја, ја вас не могу послати у вашу собу, нити у самицу.
Стражари су слушали и ћутали.
После кратког времена, доктор Риктарић се појавио на одељењу да ме види, па сам и њему
објаснио да не могу да поднесем да лежим са болесницима. Хрват ме је разумео:
- Каваја, ја ћу вас послати у вашу собу, а не у самицу, с тим да пар дана нећете имати стално
покрај вас болничарку.
- Докторе, мени није потребна болничарка, јер мени је оперисана шака и ја се не осећам
болесним...
- Онда је све у реду, Каваја.
Доктор нареди болничарки да ме пребаци на колицима до моје собе. Ја му рекох да ми нису
потребна колица и скочих са кревета, зграбих јастук, јер је био добар, а болничарки рекох да узме
само бокал у којем се држи лед и вода за пиће. Стражари то једва дочекаше и испратише ме до
моје собе на 4. спрату. Ту сам већ био човек. Да су ме задржали пар дана у оној огромној сали, не
верујем да бих издржао, направио бих неки инцидент само да ме одатле склоне.
После извесног времена ја сам почео да осећам жигање и болове у руци, јер је прошло доста
времена откако сам добио инјекције за ублаживање болова. Доктор Франц Риктарић ме је обилазио
сваког јутра, па чак и суботом и недељом. Задржавао се по пар минута и увек ме је питао да ли ми
шта треба.
- Потребна ми је само слобода!
- То, Каваја, тражи од оних који су ти је одузели!
Болничарке су ми донеле телевизор, па сам гледао разне филмове и вести. Дани су почели
да пролазе брзо, а моја рука је из дана у дан била све здравија. После недељу дана, по наредби
доктора Риктарића, болничарка ми је скинула копче. Било их је дванаест на шаци. Почео сам да
радим гимнастику. Тада сам видео да су се сви моји прсти исправили.
Примицала се већ трећа недеља мог боравка у Спрингфилду. Доктор Франц Риктарић ме је
једног дана поштено упитао:
- Господине Каваја, ваша је рука сасвим добро и ако желите ја могу још један месец да вас
задржим овде у болници. Ја знам под каквим условима живите у Новом Алкатразу.
Иако ми је било добро у болници, иако сам се лепо проводио са болничаркама и полицајкама,
иако сам био интиман са полицајком Глоријом из државе Минесота, нешто ме је вукло да што пре
напустим све то и одем у Нови Алкатраз. Знао сам да ме доктор Риктарић не може задржати више
од месец дана. А и бојао сам се да упаднем у неку непредвићену ситуацију са Глоријом, с којом
сам био у интимним односима. Доктору Францу Риктарићу сам се на свему захвалио. Саопштио
сам му да сам добро са здрављем, да ми је рука у реду и да не желим да ми продужи боравак. Кад
то чу, он ми рече:
- Добро, Каваја. Ви ћете бити ускоро пребачени за Нови Алкатраз. Држите се мог савета.
Радите шест месеци гимнастику само том шаком. И пишите ми како сте и како је рука.
Кад је Глорија дошла на посао сазнала је од своје пријатељице болничарке да не желим више
да останем у болници. Чудила се шта ме то вуче у Нови Алкатраз, кад сам имао шансу да останем у
спрингфилдској болници са њом још месец дана. Заједно смо провели последњи викенд у болници.
Било јој је криво, али је убрзо схватила да наша веза није имала неку блиставу перспективу. Како
смо се састали, тако смо се растали.
Био је уторак кад су ми, прво болничари, а потом полицајци, рекли да ћу тог дана бити
пребачен у Нови Алкатраз. Скоро сви су дошли да се поздраве са мном. И сви су тражили да
им се јавим писмом кад будем имао времена. То су били дивни људи. Са грбавом полицајком,
која је стално пушила неку крџу у лули, поздравио сам се као да смо били стари ратни другови.
Рекла ми је да јој се јавим на кућу. Дала ми је своју приватну адресу и број телефона. Она је
била присутна када су ме три маршала свезала и под јаком пратњом довели до кола. Напољу
је било лепо време, ближио се крај марта 1982. године и пролеће. Ауто је лагано изашао из
болнице Спрингфилд. Нисам се окренуо, а мислима сам већ био у Мариону. Око 9.30 увече
стигли смо у Нови Алкатраз. Примљен сам као да први пут долазим у затвор. Процедура је
била комплетна и детаљна. А шта би друго чувари у затвору и радили него стално претресали
и везивали осућенике. То је био смисао њиховог посла, а и казнене политике у Америци.
ЦРНА ТАБЛА
Још када сам дошао у НовиАлкатраз, за католички Божић 1979. године, један црнац, ког
су сви звали Свињска Глава, поклонио ми је пакет цигарета „марлборо”. Нисам био пушач, али
понекад из досаде бих припалио цигарету и пућкао. Тај црни човек је био некада активни водник у
америчкој армији, а сада вишегодишњи робијаш. Био је љубазан и дружељубив према белцима, јер
је радио код католичког свештеника фра Вилијема. Чистио му је канцеларију и помагао у капели
при вршењу службе суботом и недељом. Говоркало се да Свињска Глава „јаше” тог католичког
попа и да уноси дрогу у затвор. То ме није интересовало, па нисам никад водио са њим такве
разговоре. Мени је поклањао пажњу као и сваком другом белцу. Једног дана ми је казао:
- Ник, ти знаш да ја понекад чистим канцеларију капетана који је задужен за обезбеђење
Новог Алкатраза. У главном ходнику, кад се улази код капетана стоји „црна листа” са именима
десет најопаснијих робијаша у овој казнионици. Твоје име се налази на седмом месту.
- Свињска Главо, нисам знао за то. Добро је кад ме нису ставили на последње место!
То је био знак да ме је управа казнионице у Мариону сматрала „незгодним гостом”, па ми је
зато обезбећење посвећивало највише пажње. Код стражара и чувара, а посебно код маршала, имао
сам специјалан статус. Ја то нисам користио да се јуначим и пркосим, али нисам давао на себе.
Седмог септембра 1982. године, док сам изводио атлетику, чуо сам пуцњаву са свих страна
око робијашнице Нови Алкатраз. Помислио сам да је у току шетње у дворишту неко из блока „Ф”
покушао да побегне и да су страже са караула отвориле ватру на бегунце. То се у Мариону дешавало
и било је много случајева да су робијаши рањени или, пак, убијени на лицу места. Пуцњава је
била рафална и трајала је неколико минута. Обезбећење око наше сале је шдмах било појачано.
После десетак минута пуцњава је престала и завладала је тишина. Уз појачано обезбеђење, ми
смо са фискултурне дворане били спроведени у наш павиљон „Ц” и закључани у своје самице.
Све обезбеђење је било појачано и узнемирено. Чуло се зујање авиона и хеликоптера изнад нашег
затвора и околине. То крстарење авиона и хеликоптера је трајало скоро читав дан. Врло брзо смо
преко транзистора сазнали да је извршен спољни напад на све карауле у Новом Алкатразу од стране
групе непознатих лица. Истовремено, шесторица робијаша су из великог дворишта покушали да
побегну преко бодљикавих жица, али ниједан није успео. Сви су похватани од стране унутрашњег
обезбеђења. Све те робијаше сам знао, неке из виђења, а неке сасвим добро.
Због овог препада ми затвореници више од три недеље нисмо пуштани из самица. Обезбеђење
је извело мртву изолацију. После, кад је престала та општа изолација, кад смо се први пут појавили
у дворишту, видео сам да су стакло и каучук на осматрачницама били скроз избушени. Карауле
су биле изрешетане. Нико од стражара на караули није успео да опали ни један метак из свог
многобројног оружја које су поседовали. Један стражар је, од страха, на караули добио мождани
удар. Полицији и федералним органима никад није пошло за руком да ишта открију. Ниједан
робијаш, који је покушао тог јутра да побегне, није хтео да говори. Сва шесторица робијаша су
били осућени на доживотне робије. Постали су узор затвореницима у Новом Алкатразу. То су
били: Џорвин Дол, матични број - 3766, Фриц Џефри, број 530725, Џеремиан Џини, број 29556,
Доналд Марк, број 2586556, Лесли М. Филипс - Бастер, број 28808 и Вантед Џервин, број 791229.
Није било лако водити најозлоглашенији затвор на свету, јер су у њему седели најгори
криминалци. У Новом Алкатразу је неко време био и Џемс Ерл Раџ, убица Мартина Лутера Кинга,
црначког лидера, који је погинуо у својој 39-ој години, убио га је 4. априла 1968. године, бели
јужњак у граду Метвис у држави Тенеси. Мој комшија је био и Серан Серан, атентатор на Роберта
Кенедија. Сенатор Кенедији је убијен 5. јуна 1968. године у својој 42. години живота. Када се
кандидовао за председничке изборе Америке у Лос Анђелесу убио га је Палестинац православне
вере. Серан Серан је после Новог Алкатраза издржавао доживотну робију у државном затвору у
Калифорнији, у робијашници Сент Квин.
Управник Новог Алкатраза од 1978. до 1984. године био је Харолд Милер. Био је пореклом
Немац, што је у америчким казнионицама била готово пракса. Милера сам први пут видео у мензи,
кад би понеки пут делио оброк са затвореницима. Увек је био окружен са више пратилаца, јер се
чувао да не буде убијен од стране робијаша. Био је сув и висок, кратко подшишан као војник. Лице
му је одавало утисак да болује од неке тешке туберкулозе или губе. Увек је био безвољан, па му
се робијаши никад нису обраћали ни за каква питања. У Мариону су робијаши били сложни да не
траже никакву милост од управника или од затворске администрације.
Старији робијаши су знали Харолда Милера из Старог Алкатраза као обичног стражара који
је био задужен да се у вешерају стара о прању затвореничких гаћа, чарапа и осталог веша. Као
обичан војник учествовао је у Корејском рату који је Америка водила 1950-1953. године. После
демобилизације Милер је као обичан стражар почео да ради у Алкатразу. Због своје бруталности
према кажњеницима 1961. је чак и киднапован, иако је био обичан кључар. Тад су га робијаши
пребили. Неки су предлагали да га силују, али су му стари робијаши дали шансу да се поправи и
да убудуће води рачуна о својим поступцима. Милер је године провео по разним затворима. Од
обичног кључара постепено је напредовао до већих положаја и напослетку му полази за руком да
буде одабран за управника најчувеније робијашнице у Америци, Новог Алкатраза.
Милер је радо долазио и у блокове, када би сви робијаши били затворени у својим самицама
и он би пролазио покрај наших решетки у пратњи чопора посилних. Затвореници би га називали
педером, говнетом и кукавицом. Управник им ништа не би одговарао, али би по повратку у своју
канцеларију издавао нарећења својим потчињенима да те кажњенике пошаљу у изолацију. Лично
сам имао прилику да видим у „Ц” блоку, кад га је мали Панчо Ланкастер гаћао својим говнима
посред лица. Панчо је, свакако, после тога одведен у изолацију у којој је остао годину дана.
Сваки управник америчке федералне казнионице има више заменика, али се обично зна ко је
први иза управника. У Новом Алкатразу то је био Кохин. Он је имао 42 године и 150 килограма. Вазда
је пушио лулу. Тај „Ужарени вепар”, како су га звали осуђеници, је играо улогу доброћудног човека
а, у ствари, био је гори него Милер. Кохин је имао три брата, и сва тројица су радили у америчким
затворима као управници или заменици управника. А његова старија сестра је била управница
женског федералног затвора у Плезитону, у држави Калифорнија. Читава његова породица, браћа и
сестра, па чак и мајка, били су службеници по разним затворима Америке. Отац, како сам обавештен,
је био полицајац у затвору и није могао да нешто више постигне у том позиву од обичног кључара и
умро је млад од алкохола. Док је Кохин био по разним казнионицама обичан полицајац, често су га
тукли затвореници. После би им се светио тако што би тукао немоћног робијаша тешким пендреком
по стомаку и бубрезима. Знао сам робијаше из Новог Алкатраза који су тукли заменика Кохина.
То су били Касијус Клик и Бил Росел. Обојица су били осуђени на доживотне робије због убиства
полицајаца. Бил Росел је рођен на Хавајским острвима, а пореклом је био Рус. Он је био најјачи и
најкрупнији затвореник у америчким федералним затворима. Кад сам га упознао био је старији коју
годину од мене. У затвору се налазио од 1959. године. Касијус Клик је био некадашњи првак Орегона
у каратеу. На робији је био од 1968. године због убиства полицајца. Снажан и одважан робијаш.
Трећи важан човек у казнионици био је капетан обезбеђења. Они се, међутим, нису дуго
задржавали на тој функцији, јер су због разних пропуста у раду пребацивани у друге затворе.
Један морнарички официр је, на пример, деградиран јер су затвореници открили да је силован у
Јужној Кореји, што је лоше утицало на његов ауторитет. Други је, пак, смењен, јер није открио
припрему за бекство шесторице робијаша. Тако да су шефови обезбеђења и фактички у затвору
Нови Алкатраз били „људска потрошна роба”.
Због тога је ситуација у казнионици током новембра 1982. била критична. Робијаши су, како
сам био обавештен од неких затвореника, донели одлуку да киднапују управника затвора, а све
чиновнике поубијају. До тога, вероватно, није дошло, због шпијунирања затвореника. Управа је
често међу осуђеницима ширила лажне вести, да белци припремају покољ црнаца, да се црнци
свете полицајцима. Сваки блок у Мариону је имао више припадника Нацистичке партије, а у
мом блоку је био заменик нацистичког вође. Звао се Мајк Бир и предводио је нацисте у нашем
павиљону. Они су се читавог дана и ноћи веселили, скакали, врискали,певали и псовали полицију
америчког председника Роналда Регана. Све сам то морао да слушам, али нисам томе много
придавао пажњу.
Управа затвора је тајно подржавала нацисте и расисте у самом затвору, јер је на тај начин могла да
изазива унутрашње немире и свађе међу осуђеницима и да врши бољу контролу Новог Алкатраза.
Убиство полицајца
У моје време десило се да робијаш убије затворског полицајца, што је био најгори знак да
безбедност у Новом Алкатразу није добра. Било је то око 2 сата после подне 22. октобра 1983.
године. Стражари су изненада прекинули нашу шетњу и вратили нас у самице, без речи објашњења.
На поновно питање затвореника зашто нас воде назад у блок, полицајци су нам одговорили да им
је са командног моста јављено само да се повучемо у зграду. Нас је било 25, а полицајаца око нас
преко 50. Скоро све те полицајце смо знали. Они су че-сто глумили да су нам наклоњени, али би у
првим сукобима показивали своје право лице.
Чим су нас закључали у самице, сазнали смо да је у Контролном блоку убијен полицајац
Мепл Клатс. Убио га је робијаш Томас Е. Силвестер, Јеврејин из Калифорније, расиста стар 31
годину. Робијао је 3 године у затвору у Левенвуду. Тамо је убио робијаша и био осућен на још 20
година. После тог убиства он је извршио још три, тако да је упућен на доживотну робију. Био је
плав, врло лепо развијен, као и већина робијаша који се дуже времена налазе на робији.
Мепл Клатс је био већ мало старији полицајац. Имао је 53 године и очекивао је да се
ускоро пензионише. Имао је више деце, а син му је исто био стражар у Новом Алкатразу. Кад је
полицајац Мепл Клатс убијен, сви смо стављени у изолацију. Нису нас пустили на вечеру него нам
увече донесоше сендвиче и разделише по самицама. Робијаши су се веселили и клицали Томасу
Силвестеру што је ликвидирао њиховог стражара.
Убиство чувара је било нешто непојмљиво у Новом Алкатразу, где полицајац никад не долази
у директан контакт са робијашем док овај није окован. Сви смо се питали како је робијаш Томас Е.
Силвестер могао да убије полицајца Мепл Клатса. Сазнали смо да му је дотурен нож, којим је са
осамдесет осам удараца искасапио полицајца.
Кад је полицајац Мепл Клатс обилазио самице и питао робијаше ко од њих жели да иде у шетњу
или на купање, одједном је из једне самице излетео Томас Е. Силвестер са направљеним челичним
ножем и муњевито се бацио на несрећног полицајца. Полицајце, који су кренули да помогну свом
другару, Силвестер је напао и тројицу тешко ранио. Тек помоћу гасног метка Томас Силвестер је
успаван, завезан и бачен у другу ћелију. Истражне власти су утврдиле да је Силвестер пререзао
једну дебелу шипку од своје ћелије и кад је полицајац Мепл Клатс пролазио покрај затворених
ћелија, Томас је исечену шипку склонио, изашао испред полицајца и убио га.
Кад смо се нас неколико ујутро постројили за доручак, свуда уоколо од нашег блока па до
саме мензе, били су порећани затворски полицајци са једне и са друге стране. После доручка смо
се вратили у блок „Ц” где смо опет затворени док се не заврши темељна истрага поводом убиства
Мепл Клатса. Тако су нам рекли блоковски управници. Чим се истрага завршила, опет је уведено
редовно стање као што је било до 22. октобра 1983. године. Али, нажалост. није дуго трајало. Само
један дан.
Полицајац Робет Хофман убијен је 23. октобра 1983. године, у Контролном блоку, кад је требало
да изведе робијаша Клеја Мичела у шетњу у мало двориште које изгледа као кавез за дивље лавове
и опасне звери. Роберт Хофман је скоро на исти начин изгубио живот као и Мепл Клатс. Усмртио
га је опасни робијаш који је држан у чувеном Блоку за изолацију 14 година. Монструм Клеј Мичел
је већ имао на души пар робијаша по разним затворима. Чак је и у том Контролном блоку раније
убио два робијаша. Видео сам на телевизији када је давао изјаве и ликовао како је убио полицајца
Роберта Хофмана. Клеј је био ниског раста, са наочарима и по њему се могло видети да је прави
убица и да нема ништа од чојства. Мичел је успео да се ослободи лисица што полицајац Робет
Хофман није приметио. Кад се полицајац Роберт Хофман упутио да изведе робијаша Клеја Мичела,
овај је већ имао нож у руци. Клеј Мичел је усмртио несрећног
Роберта Хофмана са 40 убода у грудни кош. Затим га је још мрцварио.
Роберта Хофмана сам одлично знао. Био је громада од човека. Висок преко два метра. Некад
је служио у елитном америчком роду маринаца у Корејском и Вијетнамском рату. И син му је био
војник, а потом, такоће, стражар у Новом Алкатразу. И тај млади човек је био коректан према
затвореницима, а такав ће бити и касније. Једном ми млаћи Хофман рече:
- Каваја, мој отац је морао да рачуна на све најгоре у овом затвору. Ја не могу да осуђујем све
робијаше због једног који је убио мог оца. Мога оца нису убили сви робијаши Новог Алкатраза
већ један монструм, Клеј Мичел.
- Што ниси остао маринац, него си дошао у затвор да радиш?
Он ми, после краћег ћутања, рече:
Каваја, неко мора да обавља и овај посао.
Тај момак Хофман је био ожењен и имао је двоје деце. Остао ми је дуго у сећању, јер је био
човек, а никако полицијска свиња.
Амерички медији и граћани су после убиства затворског полицајца Роберта Хофмана, само дан
касније, нападали и говорили све најцрње о затвореницима Новог Алкатраза. Поједини граћани
су говорили да „ту стоку треба сву побити” и да „у Новом Алкатразу нема човека који има ичега
људског у себи”. Све то сам слушао на радију, а знао сам да нису у праву, не због мене него што
сам лично знао доста добрих људи који су се нашли у овој казнионици грешком државних власти.
Али, што Срби кажу „мртвом магарцу се не диже курац”, па зато ни ја нисам покушавао да ступим
у неку расправу о таквим догаћајима. Једино сам знао да ме стражари и полицајци нису мешали са
таквим људима који одузимају живот неком стражару без икаквог разлога.
Пошто је стање мало почело да се смирује у Новом Алкатразу, чувари су нас пустили на
оброке. Мећутим, убиства затворских стражара побудила су неке службенике и криминалце да
се праве јунаци једни над другима. Један белац, доктор Пењакол, који је волео да носи каубојске
чизме по својој амбуланти, напао је у мензи црнца Алтија, који је већ двадесет година боравио
у затвору. Заборавио је само да је Алти био професионални боксер. Кад је доктор почео да се
понаша као службеник амбуланте и да малтретира црнца, овај му је опалио такав шамар да су му
одлетеле наочаре са дугачког кривог носа на под и разбиле се у комадиће. Стражари су зграбили
Алтија, а Клик Касијус, познати робијаш, који је имао својих тридесет и осам година и био сила
од човека, јурну на полицајце који су покушали да савладају Алтија. За њим је скоро читаво крило
блока „Ц” јурнуло на полицајце и за три секунде су сви били нокаутирани. Гледао сам те вечери
полицајце како беже испред робијаша или како падају на камени под као зреле крушке. Кад је
дошло појачање са управником павиљона, повукли смо се у самице. Цео павиљон „Ц” је кажњен
сувим оброцима пуна три дана.
Случајеви Мариони и Бајри
Једног од њих сам посебно упамтио. Био је то потпоручник Франк Мариони, Американац
италијанског порекла из Њујорка, маринац у Другом светском рату. Толико смо се добро
спријатељили да ми је испричао свој случај. Службовао је, како ми је рекао, дуго у Марсељу. Једне
вечери, у лето 1951. године, изашао је са супругом Кири на игранку, када се појавио неки црнац
и затражио да игра са његовом женом. Мариони је одбио његов предлог, јер човека није познавао
и јер није волео црнце. Када се забава завршила, шесторица америчких војника, црнчуга, напали
су Марионија и његову жену на паркингу. Иако је био боксер, Франк је проценио да не може да
савлада шесторицу гневних војника, па је извадио из појаса свој „колт” и убио их сву шесторицу.
Због овог убиства Мариони је одмах пребачен у Калифорнију, где га је Војни суд послао на
шест доживотних робија. Увек ми је говорио да није крив и да је морао да брани живот своје жене
и свој. Био је киван на војног тужиоца, толико да је пратио његово кретање у армији. Чак је открио
да је тужилац пензионисан и да се преселио да живи у Гринич, далеко горе на Аљасци.
Франк Мариони је пуштен на слободу 1988. године. Чим се после 37 година робије докопао
слободе, уместо да ужива, Мариони је одјурио на Аљаску да наће свог тужиоца. Једне недеље,
1989. године, зазвонио је на врата његове куће у Гриничу. Отворила их је мајорова остарела жена.
Мариони је питао да ли је тужилац код куће и да ли може са њим кратко да разговара. Када га је
жена увела у дневну собу угледао је једног старца како седи у инвалидским колицима. Франк га
је упитао да ли се сећа сућења из 1951. године. Остарели тужилац је одговорио одрично. Онда му
је Мариони показао исечке из новина, па се старац присетио. Тада му је Франк Мариони рекао
да је невин страдао од стране Војног суда због његове тврдоглавости јер није хтео да прихвати
чињеницу да се убиство у Марсељу догодило због нужне одбране. Старац је сумњичаво завртео
главом, а Мариони је извадио „колт” из џепа и пуцао му право у чело. Тог тренутка тужиочева
жена је пала у несвест.
Једноставно је подигао телефонску слушалицу и позвао полицију. На новом сућењу опет
је добио доживотну робију. Враћен је натраг у Нови Алкатраз, где сам га и упознао и где ми је
испричао своју животну трагедију.
Када сам 1986. године по други пут био пребачен из Новог Алкатраза у Ломпок, одмах ми је
рекао Франк Мариони да је пре неки месец у овај затвор доведен један Албанац по имену Бајри
Идристи. Они су причали о мени и тај Бајри Идристи му је тврдио да са таквим презименом ја
морам да будем Албанац, али му је Франк Мариони објашњавао да ја нисам Албанац, него Србин
из Црне Горе. Франк ми је још казао да тај Албанац није лош човек откако га зна. Пошто сам ја био
у блоку „X”, где су скоро сви робијаши доведени из Новог Алкатраза, а тај Албанац је био у блоку
„Ј”, Франк рече да ћемо га најлакше наћи у дворишту преко дана кад излазимо на гимнастику. Тако
је и било. Једног дана у дворишту упозна нас Франк Мариони. Франк је много знао о томе што се
дешавало у Југославији за време Другог светског рата. Знао је и то да су се Албанци, Хрвати, Маћари
и Бугари понели према српском народу много горе него војска окупатора, Италијана и Немаца.
Албанац и ја почесмо прво да причамо на енглеском, и убрзо прећосмо на језик који нико на
свету не учи нити се за њега интересује - арнаутски. Морам рећи да је тај Албанац Бајри Идристи
према мени показивао пријатељство. Био сам резервисан према њему и никад нисам приметио
да је ишта рекао против Црногораца, а много је ценио Србе, или се бар тако правио, но, мислим
да претварање не би промакло мом оку. Бајри Идристи је био млаћи од мене, а изгледао је бар
16 година старији. Био је средњег раста и носио је браду. Рече ми да је ожењен и да му је жена
Шиптарка са Косова и да је била учитељица. Бајри Идристи је побегао из Албаније у Југославију,
односно Црну Гору, 1961. године. Наводно, био је поручник албанске армије и свирао је неки
инструмент и певао. Роћен је у Скадру 1936. године.
Затворен је у Њујорку са групом Албанаца зато што је преко Ирана, Турске и Југославије
шверцовао хероин у САД. Свакако да је често путовао по Југославији са својим истомишљеницима
и уносио дрогу у Америку. Чак је успео да купи и ресторан у којем је запослио пар Албанаца.
Добио је и два сина. Суд га је осудио на свега 20 година. Чак је у његовој групи био један Србин
из Црне Горе коме је име било Гојко и кога су касније убили Албанци. Гојко је, како сам касније
дознао, убио доста Албанаца, све због дроге, а не због неког национализма. Бајри Идристи је
толико био изгубљен у овој казнионици, да су почели да га користе и уцењују црнци. Иако је био
Албанац, ја нисам могао да гледам како га користе да им купује цигарете, супу, пасту за зубе и
остале намирнице. Једног дана му рекох:
- Од сада ниједном црнцу не смеш дати ниједну цигарету, а камоли нешто друго.
Он ме погледа, па ми рече:
- Каваја, па за мене није ништа да им дајем цигарете, јер имам.
Али, ја сам му објаснио да се ту не ради о цигаретама, већ о принципу и да, уколико хоће да
буде са мном у добрим односима, ја не могу са њим да будем у друштву ако он општи са црнцима.
Јесте да он црнце није волео, али никад раније није био у затвору и покушавао је да се некако
прилагоди да га не би убили. Зато је и пустио браду да изгледа много старији. Откако сам ја поново
дошао у Ломпок, код њега се променила ситуација. Више ништа није куповао црнцима, а са мном
је био у друштву кад је био слободан. Иначе, у затвору је радио у одељењу за војску. Кад је после
годину дана транспортован за Орезвил, одакле је побегао Звонко Бушић, са мном се поздравио
пријатељски, рекавши:
- Каваја, много ми је жао што су на Косову и Метохији моји Албанци претежно нељуди према
Србима. Срби су нам вазда чинили добро, а сад се стидим да кажем да сам Албанац кад слушам
шта се чини по Косову и Метохији.
Тако сам се раздвојио са Бајри Идристијем. Да га је ко напао у Ломпоку, био бих спреман
погинути за њега. Такви смо ми Срби.
Још један Шиптар је био у мом затвору. Назиф је дошао из затвора у Тексасу. Роћен је 1954.
године у Дебру. Из Македоније се иселио у Америку 1968. године. Кад сам га први пут видео,
помислио сам да је неки Циганин, или Арапин. Такоће је био у затвору због дроге. Назиф је провео
читаву младост по затворима Америке због ситних пљачки и шверца дроге. У затвору се посветио
мухамеданској религији. Чак су га црнци прогласили за имама у затвору. То сељаче је од онда
уобразило да је неко и нешто. Са тим јадом сам пар пута разговарао и стално ми је причао о Алаху
и Мухамеду. Одмах сам га послао да се клања, а ако жели да са мном говори, онда не сме да се гузи
по затворском дворишту са црнцима. Он је остао при Мухамеду, тако да се више нисмо сретали и
разговарали.
Срео сам и два Американца који су били, један српског порекла, Марковић из Херцеговине,
а други је био Хрват, пореклом из Лике. Одрасли су у Америци, у држави Вашингтон. Хрват
Кружић је био у годинама, добар човек, подофицир за време рата. После рата је био полицајац.
Србин Марковић је био детектив. Обојица су затворени са једном већом групом полицајаца због
корупције, пљачке и убистава. Осућени су на по 40 година.
Ту у казнионици срео сам једног дана познато лице официра Нормана Карлсона, обавештајца
из Европе. Још док сам био у чикашком истражном затвору МСС агент Норман А. Карслон се
лично појавио на вратима моје самице. Он је био пуковник РФА, који је постао директор свих
федералних затвора у САД. Лично он ме је послао у Нови Алкатраз иако сам имао право да
робијам у најближој држави, а то је била Пенсилванија. Наше познанство је, мећутим, датирало
још из 1957. године, када смо се, што кажу Црногорци „гледали”. И сада су се наши погледи
сусрели и одмах смо се и препознали. Он се правио да ме не познаје, а ја сам му рекао:
- Зар ви, Карлсоне, да постанете директор свих федералних затвора САД?
- Мора неко и то да буде!
Није било уобичајено да личност на тако високом положају доће у истражни затвор да посети
затвореника. Норман А. Карлсон је био пуковник америчке обавештајне службе у Немачкој, где
смо се сретали. Често смо се вићали и у Португалији и Алжиру. Касније је био пребачн на Далеки
исток. Висок, крупан, атлетски граћен, увек кратко војнички подшишан, у цивилу је деловао
као прави гангстер, а у војничком оделу изгледао је сурово као да се никад не би насмејао. Тај,
некада мој претпостављени, Норман А. Карлсон није одавао својим хладним и тупим очима да
смо се икада срели. Он лично, баш лично, је донео одлуку да ме пошаље на мало дуже одсуство у
злогласни Нови Алкатраз, где ћу бити од 1979. до 1985. године.
То је био мало дужи одмор, одмор. пакла, одмор голготе, која ће у мени живети док и ја живим.
Одатле сам више јада понео у својој души него што су обе оне атомске бомбе над Хирошимом и
Нагасакијем посејале. Ја сам први човек, затвореник, одметник или како желите, послат у злогласни
Нови Алкатраз, против закона САД. Био сам у том „људском живом гробљу”, како су га називали
новинари и граћани САД, где долазе затвореници из шест других казнионица, робијаши који су у
казнионици извршили убиство стражара или затвореника. Сами чувари, стражари и чиновници у
Новом Алкатразу кад би радили административне послове у мом случају су се чудили зашто сам
ја послат из Чикага директно у Нови Алкатраз. Доста тих чиновника нису веровали да сам послат
директно из суда све док нису прочитали мој досје.
ПЕСМА ЗА
ВИТЕЗА СРБИЈЕ
У дугим затворским данима и ноћима, у најстрашнијем америчком затвору од 1978. године, почео сам
да олакшавам душу, тј. да испевавам песме о синовима и витезовима поносите Србије и српског народа.
Многе од тих песама нисам сачувао, па сам потом, када сам пребачен у казнионицу Нови Алкатраз наставио
да пишем и да се сећам ранијих стихова. Моје најдраже песме су: „Погибија хероја Драгише Кашиковића»,
„Завера против синова Србије», „Балканско крваво коло», „Бесмртни хероји», „Равногорска Орлеанка»,
„Ужељех се мајке Црне Горе».
То су стихови у десетерцу, које сам из најчувеније тамнице света слао појединим уредницима у
слободном свету и у гласила антикомунистичке српске емиграције. Нажалост, неки од њих нису имали
храбрости да моје песме објаве у српским новинама, да се не би замерили својим лажним савезницима
у Првом и Другом светском рату. И не само зато, бојали су се да се не замере режиму крепалог бравара
Јосипа Броза Тита. Тако се показало да страх животу често образ каља.
Један једини српски уредник, господин Милорад Мића Марковић, уредник „Гласа америчких Срба»
из Феникса у Аризони, имао је мудрости и храбрости да публикује моје стихове. Њему се, нажалост, после
тога изгубио сваки траг.
Ја нисам песник, али од ране младости носим се са гуслама јаворовим и пушком.
Покрај две српске светиње, Пећке патријаршије и Високих Дечана, ја сам подизан и уз пушку и уз
гусле. Тако су моји ћедови вековима одолевали нашим доказаним непријатељима. па сам се и ја храбрио и
штитио православљем, пушком и гуслама.
Четвртог априла 1984. године, док сам лежао у затвору Марион, у америчкој држави Илиноис, написао
сам песму „Погибија хероја Драгише Кашиковића». Ову песму сам и посветио овом витезу српског народа
и хероју Српства:
Погибија хероја Драгише Кашиковића

Ову пјесму посвећујем моју, Кашиковић Драгиши хероју:
Боже драги, ђе си онда био, На најмлађу српску узданицу:

Кад се злочин бјеше догодио, Којој бјеше само девет л ета,
Да спријечиш црну трагедију Дивног стаса, анђелског погл еда,
Што задеси Србе и Србију. Тек у живот бјеше загазила,
Боже драги, ваке трагедије Судбина га тужна угасила...
За време Турака било није; На мајици вазда је носила,
Нит' за време Павелића Анте, И са њим се млада поносила
Оваки се злочини не памте. Двоглав оро симбол Немањића,
Тог злочина и такву страхоту Бјеше права српска миљеница;
Народи га српски памтит хоту: Драгица је ћерку разгл едала,
И жалит ће док је год вијека, Разгл едала мртву превртала:
Српског вука кога смрт дочека. На Иванки лиц е нагрђено,
Да л' га бјеху људи почињели, Анђелске јој очи ископане,
ил' у људском облику вампири? Поломљене и ноге и руке,
Ил' џелати без трунке поноса, Још педесет и четири ране,
Из злогласног Титовога Коса Све од пусте каме задаване.
Пјесму, браћо, посвећујем ову, О Иванка, српска мучениц е,
Кашиковић Драгиши хероју, Српска ће те славит покољења,
И његовој поћерки Иванки Док је Срба и док је Србије!
Девет л ета српској Орл еанки, Тад Драгица код Драгише приђе,
Које закла рука од злотвора, Са локве крви она га подиже,
Дабогда их стигла судба гора. Па му ране бјеше разгл едала,
Овај злочин описаћу, људи, Разгл едала мртва превртала...
Којим ће и луд да се чуди! На њему су многобројне ране,
У хиљади деветој стотини, Све од пуста ножа задаване:
Седамдесет и седмој години, Поломљене и ноге и руке,
У дал екој земљи Америци Поломљене, скоро одвојене.
На четвртом Земље континенту. Сва му ребра бјеху поломљена:
Закукала црна кукавица, На прси му рупа отворена,
У недељу прије зоре ране Кроз коју би прол ећела чавка,
У мјесеиу о Видову дану Да му кука довијека мајка.
У Чикагу, америчком граду... Два пламена ока ископана,
То не бјеше црна кукавииа, Разбијено чело на четворо,
Но Драгица мајка Иванкина, Лел е тебе ноћас Равна горо.
Која бјеше с посла долазила, Скупо ли те смрт Драгише кошта,
да би кући душу одморила... Српског вука, славног равногорца.
Кад је ногом у Одбрану стала Драгица се за косу чупала
Мртвога је Драгишу застала, И витеза мртвог преклињала:
Исеченог и искасапљеног О Драгиша, мили заручниче,
И у локви крви утопљеног! Рано тешка, српски мучениче...
Два корака кад је продужила, Кажи мене издају погану,
Иванку је мртву находила. Ко доведе Удбу у Одбрану?
На Иванку, ћерку јединицу, Ти си тога добро познавао,
Код тебе је често навраћао, Мало прошло дуго не трајало,
Врата ниси сваком отварао, Два гаврана на прозор стојало
Пиштоља се нијеси латио, И Драгици стали говорити,
На дохвату руке ти је био. Говорити, њојзи бјеседити.
Кажи, вуче, твога душманина, О, Драгиџе, тужна несрећниц е,
Тог прокл етог црног касапина. Хвала тебе и Господству твоме,
Иванка је њега познавала, Што си нама живот окрепила,
Са њиме се можда и играла, У најтежем стању кад си била.
Због тога је живот изгубила, Ми стигосмо из земље Србије,
Да се не би тајна разоткрила. Драгишине, сестро, постојбине,
О Драгиша, српска рано љута, Равногорске чул е су те вил е,
Рано љута, српски горостасе, И код тебе нас су упутил е...
Хериег-Босна твоја Отаџбина, Драгишу су добро познавал е,
Славиће те ко Принцип Гаврила. Често ноћу са њим састајал е,
Драгица је при свијести била, И тебе су ово поручил е,
Тел ефон је хитно дохватила, Драгишине посестриме вил е...
Полицију она бјеше звала, Јутрос рано прије зоре ране,
Али везу не бјеше имала. Кренул е су убиц е погане,
Убиц е су кабл е покидали, С убаченим удбашом у СОПО,
Прије но су злочин напустили. Како би се Драгише докопо;
Кад Драгица ово приметила, Убачени удбаш у Српском покрету,
Одбрану је млада напустила, Драгишу је имао на мету,
На улицу она истрчала, Дуго бјеше злочин планирао,
Улицом је млада нарицала И синоћ се на зло дело дао.
Упомоћ је полицију звала. Вил е кажу да му име знају,
Полиција хитно дојурила, Ал’ га засад у тајни чувају.
Драгица им уз плач говорила: Одбрану је, кажу, добро знао,
Ја сам ноћас ћерку изгубила, А Драгишу одвише познаво.
Моју ћерку, милу јединицу, Поверење Драгишино стекао,
И са њоме бесмртнога борца, Кад бијаше на врата бануо,
Српског вука, славног равногорца. Драгишу је именом зовнуо...
Полиција кад је ово чула, Драгиша је на ноге скочио,
У Одбрани кола обрнула, И на врата оком погл едао,
У Одбрани кад су ногом стали, Врата смрти њему отворио,
Тим злочином они се препали. Не знајући што га споља чека,
Полиција истрагу водила, Од продате душе нечовјека...
На злочину подуже радила Кад Драгиша врата отворио,
И на крају бјеше утврдила, Удбаша је три-четири скупа,
Да је злочин Удба извршила. Нападоше на горскога вука.
Драгица се по лицу гребаше, Драгиша се витешки борио,
И још жешће Удбу проклињаше, Да би живот од смрти спасио,
Светог Саву бјеше дозивала, Галама се велика створила,
За злу судбу да би га питала. Иванку је из сна пробудила...
Од плача је Драгиџа промукла, С другог спрата приземљу се дала,
Црнину је на себе обукла. Црни призор бјеше угл едала.
Кад на прозор прије бјела дана, Не могаше себе вјеровати,
Дол ећеше два врана гаврана, Стаде очи рукама трљати,
Драгица их бјеше нахранила, Мисл ећ’ мала да то није јава,
Да би њину душу окрепила... Но сан пусти да јој очи вара...
Кад увиде да је све то јава, Од Иванке с’ тешко опростила.
Драгиши је упомоћ трчала, А Драгииа, мајка Иванкина,
На удбаше нејач ударала, Мртву ћерку тужна загрлила,
Са Драгише убиц е чупала... У чело је и лиц е љубљаше
Дечјим Гласом бјеше их молила: А Драгишу за руке држаше.
Не колите мога по очима. Тужно им је млада нарицала,
Једнога је од њих препознала, Да су мушка срцд проплакала.
Превари се, именом га звала... Из камена суза би потекла,
Кад увиђе да су откривени, А камоли из жива човека...
Појави се бијес у хијени, Лел е мене, јадној кукавици,
Иванку су малу ухватили, А у туђој земљи Америци,
Од живота младу раставили... За Иванком ћерком јединииом,
Комуњаре, црне кукавиц е, И Драгишом, српским поглавицом...
Српског рода подл е издајиц е: О, Драгиша, жалосна ти мајка,
Иванку је тун Удба убила, Која данас оста без јунака,
Да се тајна не би разоткрила... Без јунака јединога сина,
Драгиша се витешки борио, Којег црна сад земља покрива...
Али Удби није одолио, Куку твојој самохраној мајци,
Удбаша је три-четири скупа, С којом си се давно растануо,
На Драгишу, на Горскога вука... Које данас на сахрани није,
Овако је то Драгиц е било, Која сузе у Београд лије...
Овако се злочин догодио; Она стара тебе оплакује,
Тако су нам вил е саопштил е, Оплакује свог јединца сина,
Драгишине мил е посестриме, И са твојом сестром јединицом,
Зато су нас тебе упутил е... И осталом ближом породицом...
Сад морамо ми назад л ећети, У Србију, твоју отаџбину,
По Србији Гласе преносити, Коју си ти одвише волио,
И несрећу што се задесила, И за њу се витешки борио,
Збогом остај, посестримо мила... За Србију живот изгубио...
Кад бијаше јутро освануло, Давно си се од мајке растао,
Освануло суние огријало, У туђину пусту отишао,
И новости светом прол ећеше Душмани те из земље прогнаше,
А за злочин Тита оптужише. И најгорим речима назваше...
А кад Срби за вијест чуше, Одувек си добра срца био,
Против Тита сложно устануше: Малу децу одвише волио,
Крвником га српскијем назваше, Ти си деци књиге написао,
А Картеру протесте послаше... И херојом дечјим си постао;
Да је Тито злочин извршио, И дан-данас књиге ти читају,
Преко Удбе Драгишу убио, Све најл епше о теби причају:
Ни Иванку није поштедио! Ти си писац од најбољих био,
Тито, Картер у савезу били, И награде многе освојио.
Српски СОПО скука су ништили Морао си земљу напустити,
А Удба је у заверу била, Сарајево родно оставити
По свијету СОПОВЦЕ побила. Јер те бјеху млада прогонили,
У Либертивил Срби дол ећеше, Ти Титови јадни командири.
Шест хиљада на погребу бјеше, Маштао си у сну и на јави,
Са сви страна бјеху долазили, Да свој народ из ропства избавиш,
Од Драгише да би се опростили... Најл епши ти прохујаше дани
Ђед и баба, ујаии, родбина, А у Српској народној одбрани!
У Србина брата си Гл едао, Ал са плачем ништа с’ не искова.
А у људску ријеч вјеровао, Српски народ од постанка плаче,
То те, вуче, живота коштало, Јер са нама увек други влаче...
Нама темељ српски обурдао... Комуњаре, Богу невјерници,
Твоја сестра од стрица ти дође, Такви данас Србе представљају,
Из дал еке земље Аустралије, По свијету свуда нас брукају,
Она тамо млада се родила, Патриоте српске убијају..
Тебе млада није познавала, Неће, браћо, вако дуго бити,
А данас те тужна оплакује, Србин мора очи отворити,
Кука, вришти и убиц е куне: Ми морамо душмане гонити,
Свако младу би је препознао, И хероја Драгишу светити.
По твојему лику и облику, Ми морамо вјешати на жиц е,
Као да је твоја близнакиња... Српског рода подл е издајиц е,
Боже мили, туге и жалости Јер Драгиша то нам поручује,
Одавно се овако не памти, И Иванка, али се не чује!
Драгишини саборци и браћа, О, Драгиша, брате и саборче,
Препукли су од силнога плача. Српска дико, славни равногорче,
Жал е свога брата и Иванку, Не можемо вјеровати збиља,
Јер су њима у посљедњем данку; Да је СОПО саломио крила!!!
Из читавог свијета се скупише, Ти си СРПСКУ НАРОДНУ ОДБРАНУ
Шест хиљада па ћерај навише. Направио у свету значајну.
Све то бјеху прекаљени борци, Цио свијет лист ти је читао,
Многи бјеху у краљевој војсци, Србију си делом представљао,
Славни борци бесмртнога Драже Саборци ће тебе осветити,
Које данас комуњаре траже... Убица се нема куд сакрити...
Плач се љути утишати не шћеше, Свијет је мали, мој Драгиша брате,
Саборци се помену спремаше. За злочин ће душмани да плате...
За говор су одабрали птића Браћо, сестре, саборци и други,
И СОПОВЦА Мила Радовановића... Хвала свима што бјесте у туги,
Мил е се је на ноге дигао, Што жалисте брата нам Драгишу,
Пут говорног мјеста отишао, И Иванку српску Орл еанку.
Микрофон је у руке латио, И још једном хвала свима вама,
И овако маси говорио: А у име мојих сабораца,
Драга браћо, сестре и остали, Свима вама добром се враћало,
Данас смо се овде ми састали, А жртвама нек’ је вјечна слава,
Да Драгишу брата испратимо, Вјечна слава бесмртним жртвама.
И заувек са њим опростимо... Збогом остај, пјесмо истинита,
Он је био и остао Херој, Писао сам те четвртог априла.
И Србима и Србији ц елој. Ова пјесма јесте испјевана
Ми смо са њим темељ изгубили, На основу стварних догађаја,
А Србији крила поломили... У хиљади деветој стотини
Послушајте, браћо и остали, Осамдесет четвртој години,
Нисмо овде да бисмо плакали, У тамниии НОВОГ АЛКАТРА ЗА
Но јуначки брата испратимо, Ужаснога пакла на Западу,
И његову главу осветимо... У којег ме је Картер увалио,
Ми плачемо стално од Косова, По захтеву Јосип Броза Тита...
Одлазак за Ломпокњ
У затвору Нови Алкатраз провео сам седам тешких година, од 1979. до 1985. године. Једног
јутра, око 2 сата после поноћи, одвели су ме из моје ћелије у одељење за раздуживање. Знао
сам да ме пребацују у неки други затвор, али нисам знао у који. Када сам дошао у одељење за
раздуживање, затекао сам још два затвореника која сам познавао из вићења. Било је најмање
30 полицајаца око нас и полако су нам давали одећу, односно доњи веш, кошуљу и панталоне.
Без ципела на ногама, јер су сматрали кад су војне ципеле у Новом Алкатразу затворенику на
ногама да је то опасно за полицију. Чињеница је да је и било тако, јер сам имао прилику да
више пута видим кад затвореник удари полицајца топовским ударом мећу ноге. Дотичног су тад
износили на носилима а за такав прекршај затвореник је добијао од 5 до 10 година затвора. Два
затвореника су обукли и ставили их у мале самице и затим мени дали да се обучем. Кад је све
било готово, специјална екипа нас је везала дуплим лисицама на рукама, преко којих је „црна
кутија”, ланци преко појаса који су повезани са лисицама и оковима на ногама. Кретали смо се
као деца која су проходала и нисмо могли да корачамо нормално. Изашли смо из чувеног по злу
Новог Алкатраза а око нас је било на десетине полицајаца са упереним аутоматским и ловачким
аутоматским пушкама. Те аутоматске ловачке пушке су се показале у Вијетнаму као убитачне и
зато су сада намењене по затворима САД.
Ушли смо у блиндирани ауто, а испред нас и иза нас су били пратиоци који су пратили наше
возило. Поред мене је био Рој који је такоће био војник у Вијетнаму, који је био осућен на доживотну
робију. Исто је био и Ђорћ звани Биг Фут, Велика нога, јак човек, подофицир из Вијетнамског
рата и лично одликован од председника Ричарда Никсона. Тај затвореник је носио 18 људи на
души и то у Америци јер је био плаћени убица. Осућен је на 18 доживотних робија. Читав дан
смо се кретали по америчким широким путевима и гледали народ како се креће аутомобилима по
хајвеима. Предвече смо стигли у казнионицу Тер Хаут, у којој се налазило преко 1022 затвореника.
Стара казнионица, где су нас сместили у неке старе подруме и држали неких 11 дана.
Кренули смо даље, исто колима, само са другим обезбећењем, за затвор Ливенворт у држави
Канзас. То је стара казнионица, подигнута пре граћанског рата. Ту се налазио и попчић Стоиљко
Кајевић. Ту су ме држали са Ројом и Биг Футом пар недеља. Храна у том затвору је била пристојна
а број затвореника је износио преко две хиљаде.
После су нас пребацили исто до чувеног затвора Атланта, који је стар и величанствен и
изгледа као мали град. Налази се у самом граду Атланти и прављен је пре граћанског рата. Остали
смо исто пар недеља и после су нас аутом пребацили у државу Оклахому у федералну казнионицу
Ел Ларино. За све време вожње у блиндираном ауту, нама су руке биле тако црвене, тако надувене
од јаког и снажног стезања од стране пратиоца да крв у шакама није добро функционисала. Ниједан
од нас тројице није се пожалио и затражио од поручника да нам попусти лисице, премда је он питао
пар пута јесу ли нам руке одвише стегнуте. Он је то одмах и видео али се правио луд и изигравао
неку власт. За све време вожње давали су нам сендвиче и ми смо их јели тако у полуклупку јер су
нам била састављена колена и брада.
Од Новог Алкатраза па до казнионице Ломпок, Калифорнија, удаљеност у путевима је
преко 3500 миља и, да скратим са овом темом, ми смо напослетку стигли у нови дом у који смо
распорећени. По правилу закона, требало је да ме пребаце у затвор који је ближи мојој кући и
мојој породици а ово је било све обрнуто, они мене пребацују са источне обале океана на западну
обалу Тихог океана а све с намером да ми отежавају живот. Али сам ја био свега тога свестан и
никада, за мојих 20 година проведених у самици, нисам се пожалио нити тражио икакву услугу
од стране оних који су ми ускратили слободу. По доласку у Ломпок, ја и моји познаници нисмо
осећали руке јер су биле утрнуте преко 3 месеца...
Ломпок, затвор који се налази у држави Калифорнија, на самој обали Тихог океана. Затвор је
подигнут на самој највећој војној ваздухопловној и нуклеарној бази. Сам затвор се налази такорећи
у самом центру тог огромног војног објекта. Затвор је подигнут за америчка војна лица која су
послата на дугу робију а за време Другог светског рата у том затвору су смештани Американци
јапанског порекла и јапански војници који су пали у ропство САД. По завршетку Другог светског
рата, тај затвор опет користе америчке оружане силе за војни затвор. То је огроман затвор који је
састављен од 12 павиљона. У затвору је увек било преко две хиљаде затвореника. Чим смо дошли
у Ломпок, пребачени смо у блок „М” у коме у карантину морамо провести месец дана. Самице су
нас увек чекале и на њих смо били одавно навикли и није нам било необично. Смештен сам на
трећи спрат тог павиљона. За време ручка, доручка, вечере, долазили су затвореници редари који
су нам доносили храну у пратњи чувара. Иако је овај затвор један од најобезбећенијих, у порећењу
са Новим Алкатразом био је, такорећи, рај на земљи.
Ломпок је био затвор у коме је било много лакше издржати казну него у Новом Алкатразу.
У њему је било преко две хиљаде затвореника, а преко 800 затвореника су били осућени на
доживотне робије. Остали су били осућени на казне од двадесет година, па до неколико стотина
година. У Ломпоку су биле честе туче измећу робијаша и честа убиства. Ту је било правило да
када отворе ћелију у 6 сати ујутро, затвореник је имао право да оде на доручак, да се јави на
болнички преглед, или да изаће у двориште, да тренира, да се шета, да чита у кругу. Ако нису
хтели да иду у двориште, затвореници су ишли у своје блокове и у своје ћелије и закључавани
су у самице. Они који су ишли, остајали су у дворишту до 11 сати пре подне, затим позивани
и одвоћени у трпезарију на ручак. Тако, могао си да изабереш да читав дан проведеш или у
дворишту или у самици. Ако ниси био физички здрав, у дворишту је било тешко издржати на
јаком сунцу које је пржило све око себе.
У кругу нигде ниси могао да видиш зелену траву јер је жега спалила у корену. Ја сам био
отпоран и на зиму и на врућину, јер сам провео више година по Африци, Азији и Јужној Америци,
а здравље ме је служило добро до данас. Суботу и недељу проводио сам у библиотеци где сам
писао писма, књиге и чланке за разне америчке и емигрантске листове.
Али није све текло како треба, јер у Ломпоку су се често дешавала убиства, бекства,
верске и расне дискриминације. То је био прави рат измећу белаца и црнаца. У овом затвору су
у мањини били белци, а сви Латиноамериканци су били ближи црнцима него белцима. Белци
су, мећутим, били много лукавији, куражнији, интелигентнији. Када би се десило убиство,
управа затвора би нас држала у самицама док се истрага не заврши или док се не умири
ситуација у казнионици.
Обезбећење је било састављено од подофицира и официра ратног ваздухопловства и морам
рећи да нису имали ону вештину коју су имали припадници обезбећења у Новом Алкатразу. Један
ходник који је водио из центра затвора у двориште, на сваких двадесет метара имао је по једна
решеткаста врата. Тих врата је било пет. На сваким вратима је био детектор за откривање метала
а поред врата два полицајца. Сваки затвореник који је ишао у двориште и онај који је улазио из
дворишта морао је да проће кроз та врата за откривање метала. Заправо, то је тунел који се налазио
под земљом. Од шест сати ујутро до 11 сати увече била су одрећена по четири редара који су
мокрим мапама чистили тај тунел од људске крви. У том тунелу су се десила многа убиства и зато
су га затвореници звали „тунел смрти”.
Раздвајање од Звонка Бушића
Једног дана пред мојом ћелијом појавио се један поручник од око 54 године старости.
Представио се, рекавши да се зове Вил, а моје име је знао иако ме је први пут видео. Рече да је
официр обезбећења и упита да ли познајем Звонка Бушића. Хрват је издржавао доживотну робију.
Рекох:
- Знам Звонка Бушића из штампе, телевизије, али се никад лично нисмо упознали. ни док смо
били на слободи, а ни из америчких затвора.
Поручник обезбећења је отишао да би се после пар дана поново појавио са неким папирима
у руци које ми је дао да прочитам. Ја их на брзину прегледах, јер сам видео те формуларе у Новом
Алкатразу. На папиру је дословно стајало:
„Ја, Никола Каваја, уколико ме убије Звонко Бушић, сносим одговорност, а не САД.”
На другом формулару, који је потписао Звонко Бушић, исто је стајало:
„Ја, затвореник Звонко Бушић, уколико ме убије за време издржавања казне у Ломпоку, српски
командос Никола Каваја, САД не сносе одговорност.”
Нашао сам се сутрадан у дворишту, у друштву са Звонком Бушићем. То је био црномањаст
човек, висок скоро два метра, рођен, колико се сећам, 1945. године у Херцеговини. Он је са још
тројицом Хрвата и својом женом Џулијом, Американком, киднаповао амерички авион 1976. године.
Тада је један полицајац изгубио живот, а више рањено. Брачни пар је добио доживотну робију, а
Драго Матанић и остали од 25 до 45 година робије.
Звонко је био витак и у доброј кондицији, најбоље је трчао у том огромном затвору. Вежбао
је да побегне из затвора. Носио је стално наочаре за сунце, јер су га у затвору Атланта, док је
спавао, напали црнци гвозденом штанглом. Око му је тада било гадно повређено, па је остао без
њега. Ја сам са Звонком у друштву био сваког дана пошто би завршио тренирање, које је трајало
претежно по три и више часова.
Бушићу сам скретао пажњу да затворска управа стално прати моје кретање, па вероватно
и његово, да морамо да избегавамо свакодневни разговор у дворишту, да ће нас раздвојити јер
су се плашили терориста. Слагао се са мојим мишљењем али је говорио да не мисли да ће нас
раздвојити. Звонко Бушић је био интелигентан човек, толико је замрзео Југославију и Америку да
је некад у томе и претеривао.
Мени је у Ломпоку било добро, а било би ми добро у сваком затвору Америке према оном
што сам проживео у Новом Алкатразу. Састајао сам се са разним затвореницима у Ломпоку,
размењивао мишљења, писао материјал, а с времена на време су ме посећивали моји саборци и
симпатизери. Тога није било у Новом Алкатразу. Једног јутра, док сам седео сам у библиотеци и
куцао материјал за чланак за новине, неко ме је позвао по имену. Окренуо сам се и видео иза себе
поручника Бака који је био у Новом Алкатразу, где је важио за најгору особу.
Тог нечовека би по ћелавој глави свако могао да препозна међу хиљаду људи. По лицу и глави
је имао на стотине чворуга. Био је дебео, као буре од вина. Кад смо били у Новом Алкатразу,
та фукара би шмрком за пожар ишао од самице до самице и јаким млазом воде набијао људе у
ћошкове. Од тих млазева ми бисмо били модри, док је он уживао. Кад би нас пребројавао, од ћелије
до ћелије, увек би пролазећи поред самице, тобоже, бацао ручну бомбу унутра. Био је патолошки
тип и зато је од управе затвора, посебно од представника ФБИ-ја, био цењен као добар службеник.
Међутим, његови поступци су приморали једаног Пољака да му набије нож направљен од
свињских, односно говеђих ребара, у дебели стомак. После тога, Бак је био онеспособљен и
пензионисан, док је млади Американац пољског порекла, поред 40 добио још 20 година робије.
Е, тај поручник Бак ми је рекао да се спремим да идем на раздужење. Претпоставио сам да
ме склањају из Ломпока.
Упитао сам:
- Могу ли да одем до мог блока, да оставим ове рукописе?
- Не! - одговорио ми је. - Мораш одмах да се јавиш у Одељење за раздуживање. Ја ћу ти
ставити писаћи матери-јал у твоју самицу у блоку „Д”.
Није било шансе да Звонку Бушићу дам књиге и спортски опасач који сам позајмио од њега
док смо вежбали гимнастику. Али. имао сам адресу његове сестре која је живела у Кливленду.
Мислим да се звала Ружа, па сам могао преко ње све то да вратим.
Отишао сам са поручником Баком и после сликања, пресвлачења спремио сам се за покрет
из Ломпока. Стражари ми нису ништа говорили. Одвели су ме везаног, војним колима, са још
неколицином затвореника које сам познавао из виђења, на војни аеродром. У авион сам укрцан
предвече. То је био стари авион, двомоторац са звездастим мотором, употребљаван за време
Другог светског рата, марке ДЦ-3. У рату се показао као добар за десант падобранаца и служио је
и после рата дуго у разним државама света. Летели смо према источној обали Атлантика. Авион
се неколико пута спуштао да би неке затворенике искрцали, а неке укрцали. Напокон се спустио
у граду Тер Хаут, Индијана.
Мене су преузели шерифи и сместили ме у градски затвор. Одатле су ме сутрадан сасвим
неочекивано одвели поново у Нови Алкатраз.
На вратима су ме сачекали управа, стражари и чувари Новог Алкатраза. Обрадовали су
се, јер им се испунила жеља да се онај који је напустио Алкатраз вратио.
- Господине Каваја, зашто сте враћени после три месеца? Какво сте кривично дело починили
у Ломпоку?
- Питајте, господине, оне који су ме вратили назад.
Нисам био смештен у мој блок „Ц” већ у блок „Ф” у коме сам затекао пар затвореника које
сам од раније знао. Колико се сећам, у том блоку нас је било свега седам затвореника, иако је могло
да стане 36 људи.
Чак ме је и Џери Вилхфорд, управник Новог Алкатраза, обилазећи блок „Ф”, једном са
чућењем упитао зашто сам враћен назад, мада је знао, по службеној дужности, да нисам направио
никакав прекршај. То је била њихова тактика раздвајања и збуњивања затвореника.
Мислим да сам из Ломпока враћен у Марион марта 1985. године, а у Новом Алкатразу сам
остао све до марта 1986. године, када сам поново пребачен у Ломпок.
Тада сам смештен у исти павиљон, али на други спрат, у самицу број 4. Чим сам дошао,
моји познаници су ми саопштили да је, пре кратког времена, из Ломпока, у много лакши затвор
у Орезвилу, држава Њујорк, пребачен мој хрватски познаник, терориста Звонко Бушић. Он је из
тог затвора успео да побегне, али му се добра кондиција није исплатила, био је на слободи свега
24 часа. Намеравао је да оде код своје сестре Руже у Кливленд, али је ухваћен и послат у затвор
Луисбург, у Пенсилванији. То је најстарија казнионица у САД. Подигли су је католици у време када
су насељавали Америку. Звонко Бушић је затворен 1976. године и још се налази у затвору Луисбург.
Наставио сам као и пре свој живот у затвору Ломпок. Дани су ми пролазили брже него у
Новом Алкатразу. Једина мука је била што смо, ми затвореници из Новог Алкатраза, морали
сваког часа, без обзира да ли смо у шетњи или у библиотеци, да се јављамо дежурном официру. Ако
је неко то случајно заборавио да уради, дежурни официр би преко воки-токија јавио командном
месту „нестанак затвореника”. Потом би се са звучника, који су били постављени по читавом
затвору, и унутра у напољу, чуо снажан глас: „Ри Кол”. Стражари и чувари би одмах почели да
отварају многобројна врата и брзо спроводе затворенике у блокове казнионице. Провели би читав
дан у бројању да би открили ко се није јавио. Кривац би био кажњаван са шест месеци изолације.
И ја сам био „забораван”, па сам држан у специјалном кавезу.
У овом затвору сам пошту добијао у самици, а писали су ми многи из света, и Срби и
Американци, Српкиње и Американке. То ми је помагало да лакше подносим робију. Лена и деца
су ми долазиле једном или два пута годишње да ме виде. Једном су чувари намерно Тамару
вратили из Ломпока назад у Њујорк. А у оба правца има више од осам хиљада миља. Рекли су
јој да нисам у затвору, да сам пребачен „даље”. А ја сам био у Ломпоку. За тај њен долазак сам
сазнао после преко разговора са Леном. То се десило 1987. године. Нико из управе затвора није
ни покушао да ми се извини што су ми малтретирали дете. Кривицу су пребацивали на мене.
Тада сам схватио да сам у животу направио две грашке за које сносим пуну одговорност. Женио
сам се два пута и то је једна велика одговорност према мојим женама и према мојим ћеркама.
Време у Калифорнији је лепо и сваки дан смо радили једно исто и у нашим животима се није
мењало ништа сем времена. Никада нисам бројао месеце, ни дане. Бројао сам само године.
По читав дан над нама су летели ратни авиони. Никада није било тихо. Летели су некада чувени
стратегијски бомбардери Б-52-Б-1, а и руски „мигови”. Скоро сви затвореници су прижељкивали
да нека од тих огромних летилица падне на затвор. Амерички авиони су падали по Калифорнији,
али не на Ломпок.
Због слабије контроле неки робијаши су покушавали да побегну из ове казнионице. Некима
је то и пошло за руком. Било је, мећутим, више оних неуспешних, који су остајали да висе као
страшила на жицама. Двојица затвореника су отели камион са храном испред мензе и великом
брзином ударали у камене стубове са жицом. Два затвореника које сам познавао из Новог
Алкатраза, стражари су убили у самој кабини тако да нису ни стигли до жичане ограде. Затвор је
био више недеља блокиран и тотално затваран. Око затвора је било три обруча вијетнамских жица
са много караула. Патроле стражара кружиле су ван затвора у четири џипа и са псима трагачима.
Највећи Грех
Из тог затвора је успео да побегне само Кристифор Бојс, млади Американац који је радио
у ЦИА. После годину дана је ухваћен у држави Орегон и послат у Нови Алкатраз. Тако је и
индијански поглавица Леон Патри побегао шЛомпока 1978. године, али су га ухватили локални
фармери и вратили у Нови Алкатраз. То се догаћало до 1980. године у време када је тај затвор
проглашен за казнионицу са максималним обезбећењем. Од тада је мало ко био у могућности
да побегне из њега. Они који су покушали били су ухваћени или су изрешетани остајали на
бодљикавим жицама.
Ватра је на бегунце отварана унакрст са свих караула казнионице Ломпок. Кад би се неко
приближио жици, на њега је одмах отварана ватра са караула. Чим би се чуо пуцањ са караула,
сваки затвореник који се налазио у дворишту је морао истог момента да легне на земљу, ма где
да се нашао. Уколико то не би учинио, добио би метак у тело. Ово је било саопштено сваком
затворенику који би се нашао у било ком затвору Америке, поготово у федералном. Више пута сам
својим очима и ушима гледао и слушао рафале са караула, које су биле високе и непробојне.
Највећи непријатељи америчких затвора су глодари. Управи војне казнионице Ломпок велику
муку и главобољу су задавали ракуни, кртице и ласице, јер су у колони један по један пролазили
троструке вијетнамске жице које су опасавале затвор. Посматрао сам их са прозора блока у коме
сам се налазио. Сви други павиљони - блокови су имали на својим самицама мале прозоре сем два
павиљона - „X” и „М”. Долазили су тачно код затвореника који су их хранили, а онда би, у потрази
за храном, копали канале испод темеља затвора. Стражари са караула и са џипова нису смели да
убијају ове животиње, јер је то било забрањено и калифорнијским и федералним законом.
Ипак, управа се снашла, плаћала је робијашима за сваку убијену кртицу пакло цигарета. Све
то је трајало док није један белац убио ЈЈона Медину, Порториканца кад је видео да је овај убио
11 кртица и обесио их око клозетске жице. Затвореници у САД имају велико поштовање према
животињама и то затвореници који су многе године провели по тамницама. Гледајући како кртице
копају канале и неки робијаши су покушали да прокопају тунеле за бекство из Ломпока. Велико
бекство је месецима припремано у блоку „А” 1988. године.
Машина за прање веша је била близу канцеларије главног дежурног официра у блоку „А”.
Затвореник, кога смо сви звали Тарзан, иако је био ситан човек, прао је ту по читав дан и дошао
на идеју да организује бекство. Кажњеници, њих десетак, су одшрафили тешку машину, померили
је да би испод ње почели да копају тунел и када се ту сместио копач, вратили је на своје место.
Стално на смену, по један затвореник се налазио под машином копајући пешчану земљу, која је
изношена у белим јастучницама и разбацивана по самицама, у клозетске шоље.
На тунелу се радило преко два месеца. Нико од стражара није могао да сазна шта се ради
у вешерници блока „А”. Да би убрзали посао затвореници су увели светло, а онда су копали по
двојица. Један затвореник је користио само десну руку, а други леву да не би погрешили и отишли
погрешним путем. Ископан је тунел дугачак преко 70 метара. Прешао је три реда жица и патролни
пут изван бодљикавих жица. Чекало се да падне киша, да се тло пробуши и изврши масовно
бекство из блока „А”. Мећутим, где је срећа у затвору, ту је и несрећа. Један Мексиканац из мог
блока „X”, поручник страже, кажњен је од стране капетана за обезбећење да патролира по ноћи у
џипу око затвора. Тај стражар је имао око 35 година и 150 килограма. Био је најдебљи полицајац у
Ломпоку и у свим затворима у којима сам лежао своју казну. Киша је баш те ноћи почела да пада.
Затвореници, њих осамдесетак, спремали су се за јуриш напоље. У том тренутку, џип са дебелим
стражаром пропао је у тунел. Био је то знак за узбуну свим караулама и чуварима у Ломпоку.
Све новине и телевизија су преносили информације о великом открићу „вечно будног стражара
из Ломпока”. Сви затвореници, баш сви из блока „А” су стављени по годину дана у изолацију. У
мећувремену су сви премештени широм Америке у разне друге затворе. Дебели Мексиканац је
добио наградно одсуство и унапрећење. Постао је главни надзорник мог блока у коме су, сматрало
се, били најокорелији криминалци САД.
ДВА НЕОБИЧНА
ПРИЈАТЕЉА
У Ломпоку сам срео и Едуарда Арицена, мог старог пријатеља и саборца Кубанца,
националног борца кубанске антикомунистичке емиграције. Он је био главни актер ликвидације
Че Геваре у Боливји 1967. године. Арицена је био страх и трепет свим кубанским комунистима
широм Африке, Јужне и Северне Америке, био је сарадник највећих представника ЦИА и човек
који је срушио кубански авион по нарећењу шефова из Вашингтона. У том путничком авиону
страдало је 173 путника са Кубе. Авион је из Каракаса полетео за Хавану, са товаром пластичног
експлозива у пртљажнику. Експлодирао је у ваздуху над Карипским морем. Тај поносни Кубанац и
некомпромитовани антикомуниста, који је сваки задатак ЦИА извршавао, био је кажњен, ни мање
ни више него са 1.700 година затвора. И то од стране оних од којих је те задатке и добијао, а
који се данас боре за некаква људска права и шаљу бомбе на цивилни народ Републике Српске.
Кубанца Едуарда Арицену, затвореног у Њујорку у уторак, 30 августа 1983. године,
срео сам у Ломпоку уз поздрав: „Опет ми заједно!” Срели смо се на доживотној робији
добијеној од стране оних за које смо некада заједно радили по Африци, Јужној и Северној
Америци. Стално смо били заједно у дворишту и присећали се догаћаја о којима нисмо
смели да говоримо док смо били слободни људи у САД. Причали смо о Легији странаца,
диверзијама на кубанске и југословенске амбасаде и конзулате, о пропалом „излету” на Кубу.
Едуардо Арицена је био млаћи од мене. Роћен је у Хавани 1935. године. Био је као младић
у Куби првак у дизању тегова, а сад је био првак Кубе по годинама робије. С временом му се
погоршало здравље. Никад га нисам чуо да се жали, да му је тешко, да је разочаран, али све чешће
ми је говорио:
- Ник, некад сам био велики антикомуниста, а сад сам хиљаду пута већи противник
Вашингтона и њихове подле политике и пропаганде!
Поред Едуарда Арицене био сам добар пријатељ и Раћа Штокмана, потпуковника авијације
из Вијетнамског рата. Имао је 630 ратних летова над Северним Вијетнамом, Камбоџом, Лаосом и
Јужним Вијетнамом са ловцима бомбардерима Ф4 и Ф5 и хеликоптерима типа „кобра”. За то му
је лично председник Ричард Никсон уручио Конгресну медаљу, највише одликовање САД које
може један ратник у рату да добије на Хавајима 1971. године. После завршетка рата у Вијетнаму,
те 1975. године, потпуковника Раћа Штокмана су преместили у Индонезију, у град Понианак,
који сече Еквадор на обали Јужног кинеског мора. Раћа Штокман је био послат као инструктор
индонежанским пилотима, а у ствари је био тајни агент ЦИА. За мене је он био частан и поштен
човек, ког сам, ето, добро упамтио.
Штокман је роћен 1945. године у Санта Моники. Отац му је летео за време Другог светског рата
на бомбардерима Б17. Син је наследио свог оца и завршио пилотску војну академију у Колораду. У
Вијетнам је пошао као поручник пилот-добровољац. Остао је у Вијетнаму три пута по три године
да се бори против комунистичке куге. Штокмана сам упознао преко пилота Чарлија, ког сам срео у
Новом Алкатразу. Тај Чарли, чијег се презимена не сећам, је био одважан капетан. У Вијетнаму је
ратовала готово читава његова породица - два брата, отац и сестра. Та сестра је сведочила касније
против Чарлија, роћеног брата, да је убио командира ескадриле пошто је сумњао да је у љубави
са његовом женом, Тако је Чарли из Алабаме остао без слободе, без деце, жене, а и без командира
ескадриле. Послат је на доживотну робију.
Чарли ме је упознао са Раћом Штокманом у затвору Ломпок. Њих двојица су се знали из
Вијетнамског рата јер су служили у истом ваздушном пуку. Са Рађом Штокманом сам проводио
много слободног времена у разговору. Испричао ми је како је доспео у затвор, а ја сам му пред
Чарлијем и Кубанцем Едуардом Ариценом рекао да у жквоту нисам видео глупљег човека од њега.
Пошто је ступио у службу ЦИА у Индонезији и на читавом Јужном Пацифику, Раћо Штокман
је као одан службеник открио где улазе и излазе амерички теретни бродови под разним заставама.
Товари су истоварани преко дана, али њему је било сумњиво то што су се и преко ноћи мувале
сенке по бродској палуби. Као дисциплиновани официр, открио је да се ноћу у Јужном кинеском
мору истовара нуклеарни отпад. Покупио је све податке и одмах отишао свом претпостављеном у
струци како би га известио шта се ради и како се трује невини народ Индонезије. Пуковник га је
саслушао и на све то му је саопштио:
- Потпуковниче Штокман, твоје је само да будеш одан Америци и више никоме на овом свету.
То што видиш да се ради против овог заосталог и неписменог народа не смеш никоме рећи.
Раћо Штокман није био задовољан овим одговором. Кад је отишао на годишњи одмор у САД,
упутио се у Вашингтон да посети директора ЦИА. Вилијам Гејзи му је одговорио слично као
пуковник. Ни са тим одговором се није задовољио. Отишао је у Санта Монику, код своје мајке,
жене, сина и мале ћерке. После пар дана је са женом отпутовао у Мексико, где је новинарима дао
кратку информацију о тровању Јужног кинеског мора са нуклеарним отпацима. Пошто је чланак
објављен 1984. године у Мексику и свету, цео свемоћни апарат ЦИА се окренуо против њега.
Чим је Штокман ступио на америчко тло, био је лишен слободе и послат у Војну ваздушну
базу, затим у душевну болницу у Ломпок. Притискали су га да демантује ту изјаву, али је он то
одбијао јер није хтео да демантује истину. ЦИА није преостало ништа друго до да га остави у
душевној болници. Мајка, жена и деца су се дали у потеру за њим. Лекари у белим мантилима
су им говорили да је Раћо Штокман због рата попустио са живцима, да ће бити добро чим проће
кризу која се нагло појавила. После више месеци, на наваљивање жене и мајке, са жаљењем су им
дозволили да га виде. Пар дана пре тога су га напумпали као фудбалску лопту „торазином”, тако
да је изгледао као дегенерик и богаљ.
Пред мајком, женом и децом седео је на столици један уништен човек, официр двадесетог
века, носилац Конгресне медаље обучен у болничко одело. Цуреле су му слине из носа, бале
висиле на устима, а коса му је била прорећена. Кад га је видела мајка је пала у несвест, а жена
и деца су побегли из болничке собе. То ми је лично испричао сам Раћо Штокман, а касније и
његова мајка. Жена му никад више није дошла у посету већ се удала за неког његовог друга, такоће
пилота. Кад би му мајка долазила у посету затицала га је некад мало бољег, некад горег, зависно
од дозе „торазина”. Потпуковник авијације САД, Раћо Штокман није био луд. Њега су направили
лудим они за које је радио.
У тој лудници је провео више од две године. Уочи Нове 1986, преко једне медицинске сестре,
Штокман је добио своје одело и захваљујући непажњи обезбећења услед дочека, успева да побегне
из те душевне болнице. Пошто му је бекство успело, телефоном је позвао тог свог друга, адвоката
у Лос Анћелесу. Тај његов друг је сазнао за његов случај од Раћине мајке али праву истину је
сазнао од самог Раће који му је испричао да он није попустио са живцима, да је нормалан човек,
да су га послали лудаци у душевну болницу, да је он само због правде, због човечанства затворен
у лудницу. Све то је објављено у медијима, али као делимична истина. Вилијам Гејзи, директор
свемоћне ЦИА се нашао у паници. Официр Раћо Штокман је ухапшен, и што је јединствен случај
у Америци, неосућен послат у казнионицу Ломпок где сам га ја затекао. До тада је у затворима
САД био само један неосућен затвореник, који је убијен непосредно пре судског процеса. Зато је
официр Рађо био редак пример непоштовања демократије у САД. Тада сам га питао:
- Ти ниси лудак и не делујеш као лудак, али ми није јасно како си мислио да можеш да устанеш
против ЦИА? То ти је.као да стављаш властиту главу лаву у чељусти.
На то ми је Раћа Штокман рекао:
- Ник, ја сам се борио за човека, не Американца, него сваког човека на овој планети и сматрам
да ми је дужност да такав останем до краја живота.
И остаће тај син Америке ту - баш до краја живота.
Једног петка ми је потпуковник Штокман сав радостан саопштио да ће у уторак бити позван
пред Федерални суд у Лос Анћелесу. Колико се сећам, то је било негде у јуну 1988. године. Донео
ми је свој радио који је поправио тако да је могао одлично да слуша све европске главне радио-
станице. Одлично је познавао електронику. Чак је на радио ставио и мали сат. То ми је дао за
успомену, пошто се надао да ће за четири дана отићи на слободу.
Суботом и недељом биоскоп је био пун затвореника, а стражари су били око нас и по ходницима.
Представе су приказане само у суботу и недељу и приказивани су само криминалистички или
ратни филмови. Раћо Штокман је био затворски мајстор, поправљао је утикаче, отклањао мање
кварове по канцеларијама и томе слично. Радио је по два сата дневно, а некад и више. Зараћивао
је месечно по 25 долара. Било му је то довољно да купи стару смрдљиву крџу коју је пушио у
старој смрдљивој лули. Мајци никад није затражио ни један долар. Пошто су представе завршене
у суботу и недељу, сви који су радили у Ломпоку отишли би на посао у осам сати ујутро. Неки
нису морали да раде, као ја, јер сам био „граћанин Новог Алкатраза”, па су се надлежни бојали да
не направим неку саботажу или да случајно не наћем неку рупу за бекство.
Раћо Штокман је отишао на посао и са полицајцем и његовим учеником Папом, кога је
обучавао у електрици. Пошао је да одстрани куршлус у биоскоп-ској сали. То је био понедељак.
У уторак, у 8 сати, Раћо Штокман је требало да се појави пред Федералним судом у Лос Анћелесу
и да изаће коначно из затвора. Ја сам тог понедељка вежбао атлетику до 11,30 часова, односно до
ручка. Свратио сам у блок где ми је, сав у депресији, један Тексашанин, Џон Елес, рекао:
- Ник, нашег Рађу Штокмана у биоскопској сали убио је затвореник мађарског порекла Пап
чекићем у главу.
Све ми се окренуло у глави. Ништа Елесу нисам рекао, али сам знао ко је стајао иза тог гнусног
убиства. То срамно и подло дело такорећи није учинио криминалац и убица Пап већ обавештајна
служба Америке - ЦИА. Вилијам Гејзи и његови потчињени су се плашили да некадашњи потпуковник
и херој америчке авијације, Рађо Штокман не објави истину.
После смо сазнали шта се заправо догодило. Раћо Штокман је гледао утикаче, получучећи,
док је Пап гледао усправљен изнад Раћа. Кад је стражар отишао на телефон, у скоро мрачној,
огромној биоскопској сали, Пап је извадио чекић који му је висио о опасачу са свим другим
прибором и ударио Штокмана у теме. Са 40 удараца у главу, лобања му је била смрскана. Кад му
је полицајац викнуо да престане са ударањем, Пап је мирно одговорио да и он свој посао ради
часно и поштено. Полицајац је притиснуо дугме за узбуну и после пар секунди су у биоскопску
салу банули полицајци. Пап је савладан без отпора, а био је грдосија од човека. После се прочуло
да је Мађар извршио неколико убистава по Америци, а и по затворима. Рађо Штокман је пребачен
у затворску болницу мртав, а затвореник Пап у Пенсилванију, у затвор Луисбург, са још једном
доживотном робијом.
По доласку у Пенсилванију, за време вечере, један Американац италијанског порекла, који је
припадао мафији, ударио је Папа ножем по слабини тако да му је исекао бубреге и јетру. Тог Италијана
сам прилично добро познавао. Били смо заједно у Новом Алкатразу, у истом блоку „Ц”. Тај плаћени
убица мафије звао се Антони Дипасквало. Круг је тиме затворен. Рађа Штокман нити је ослобођен,
нити је остао жив. Нек’ му је слава од мене, Николе Каваје, бившег затвореника број 86311-024.
Побуна Кубанаца
За време мандата председника Џимија Картера усељено је преко 200 хиљада Кубанаца. То се
десило 1980. године кад је диктатор комунистичке Кубе, Фидел Кастро, отворио границе Кубе. Ко
год је желео могао је у року од 48 сати да напусти Кубу. То је био вентил одушка комунистичкој
Куби. У то време сам био на издржавању казне у Новом Алкатразу. Телевизија је приказивала
масовно исељавање из Кубе и усељавање у САД. Председник Кастро је отворио и све луднице и
затворе, пустио је напоље седамнаест хиљада криминалаца.
Први талас Кубанаца који су стизали у САД трајао је од 1959. до 1978. године. Тада су
долазили сиромашни радници, дисиденти и чланови антикомунистичких организација широм
САД, Шпаније и Јужне Америке. Кубанци који су дошли 1980. године били су, углавном, економски
емигранти, који су по САД тражили своје рођаке и земљаке. Американци су их звали Мернолито.
по поморској бази за пребацивање.
Док су Американци схватили шта се догађа, преко 35 хиљада Кубанаца је ушло у САД.
Већину су Американци одмах затворили и послали их у федералне затворе широм Америке, иако
нису направили никакво кривично дело на територији Америке. То је било против свих закона и
америчког правосуђа. Остали Кубанци су добили привремени боравак у САД с тим да после пет
година могу да добију америчко држављанство.
Кад је 1987. године Реган по други пут изабран за председника Америке, ја сам био у затвору
Ломпок на обали Тихог океана, у највећој нуклеарној и ваздухопловној бази Америке. Било је говора
да се Кубанцима који се налазе по америчким федералним затворима омогући излазак из Америке,
да их прими нека трећа земља. Трећа земља није наћена и питање Кубанаца се вукло по Федералном
суду, по Конгресу и Сенату као смрдљива крпа.
И док се питање Кубанаца решавало, ти јадници су седели у затворима САД. Господин Смит,
министар правде, први се потрудио да тим заточеним Кубанцима створи боље услове за живот
или да их пошаље у неку трећу земљу или да их пусти на слободу по Америци. Његов наследник
Едвард Нис променио је праксу, јер је тражио од Фидела Кастра да прими Кубанце натраг, а за
њихово примање је понудио и новчану награду. Кад је тај тајни уговор са владом Фидела Кастра
склопљен, министар правде Едвард Мис се пред Американцима похвалио да је „најзад решен
проблем кубанских криминалаца”.
Сваки заточени Кубанац је знао да га опет чека робија, ако се врати на Кубу. Да би то спречили,
кубански затвореници су у оним затворима где су они били у већини, дигли побуну. Атланта, један
од највећих затвора на територији САД, пао је врло брзо у руке затворених Кубанаца. Заробили
су више од 120 полицајаца, чувара и медицинског особља. И казнионице Октел бр. 1 и бр. 2, пале
су у руке Кубанаца, као и робијашница Ел Арино у Оклахоми. Кубанци су у Октелу бр. 1 и бр.
2 поставили ултиматум САД да ће, ако испоруче иједног Кубанца Фиделу Кастру, побити све
таоце. Војска и полиција су се одмах нашли у обручу око окупираних затвора. Преко телевизије
су приказивали патролирање Кубанаца по тим казнионицама са направљеним хладним оружјем,
копљима, ножевима, штанглама. Кубанци који патролирају били су под маскама. Приказују жене
стражара и затвореника у салама како чекају у страху за своје миле и драге. Ватра је такорећи до
земље спалила Атланту. Телевизија је све те догађаје директно преносила.
У Ломпоку, код мене, био је само један Кубанац, и то политички затвореник, мој лични
пријатељ Едуардо Арицена. Њега су чувари одмах ставили у тешку изолацију, а читав Ломпок
ставили под јаку стражу. По стражарима се видело да их је ухватио страх да неки Кубанац не
зароби таоце. Мој блок „X”, у коме су били најтежи и најопаснији затвореници, је растурен по
свим блоковима у затвору. Премештен сам у блок „Ц”, у самицу број 19, на другом спрату. По први
пут, добио сам ћелију са малим прозором кроз који могу да видим Тихи океан.
Разне контроле полиције, ФБИ-ја и из самог затвора дефиловале су по читав дан. Пуштали су
нам телевизију да видимо како медији нападају министра правде Едварда Миса због изјаве коју је
дао у вези са Кубанцима, не би ли то мало смирило страсти унутар затвора. Кад је сам министар
примио на себе одговорност за нереде по америчким затворима, после неколико дана заказан је
састанак кубанских затвореника са новинарима у затвору Атланта. Тако су почели преговори
Кубанаца и Американаца око поништавања тајног уговора са Кубом, који су окончани повлачењем
одлуке Министарства правде САД.
У знак добре воље и кубанске победе, управа затвора нас је пустила из самица да гледамо
телевизију. Видео сам како се кубанске заставе вијоре над затворима Атланта, Терахо, Октел бр.
1 и бр. 2 и Ел Арино. Весеље је захватило и Ломпок. Стражари то весеље слушају, али ништа не
предузимају. Скоро сви Кубанци из САД дали су подршку Кубанцима по федералним затворима.
Кубанци су најсложнија нација на јужном и северном континенту Америке.
Мој пријатељ Арицена, иако није имао ништа заједничко са тим Кубанцима, одмах је
стављен у изолацију. Телефоном сам обавестио његову породицу на Флориди о томе. Фамилија
Арицена је већ сутрадан довела пред затвор Ломпок на десетине Кубанаца, америчких граћана,
да демонстрирају против притвора Едуарда Арицене. Стигли су и новинари, па је управа морала
да ослободи Арицена из изолације. Он је дао изјаву да подржава затворене Кубанце, „иако су
извршили криминална дела у Куби, јер их је комунистички режим Фидела Кастра натерао на
криминал”.
Након две недеље, када је Влада САД одустала од прогона Кубанаца из затвора, још им је
обећана и слобода, па се ситуација смирила, а затвореници су пустили своје таоце. Жртава није
било, само је један полицајац умро од инфаркта.
Мећутим, Американци курве, кад је договор постигнут, Кубанце, воће побуне у казнионицама
су подвргли истрази и тортурама. Пуштани су на слободу само они Кубанци који нису имали
никаквог удела у криминалу, нити у побуни. Кастро је на телевизији дао изјаву да су Американци
први прекршили договор и нису хтели да прихвате Кубанце који су Кубу напустили 1980. године.
Настало је препуцавање измећу Кубе и САД. А Американци су честим узлетањима борбених
авиона „претили” Куби неком својом одмаздом.
Касније сам сазнао да је велики број Кубанаца пребачен из Атланте, Октела бр. 1 и бр. 2, Ел
Арина, Тараха код мене у затвор Ломпок, Калифорнија. У блоку у ком сам ја био од 1985. до 1987.
године, у малим самицама, затворске власти су, по нарећењу из Вашингтона, смештале по тројицу
Кубанаца. Због тога су им поставили троспратне кревете. Ти несрећници нису имали право да
излазе из блока „X”. Савезна држава Америка се над тим јадницима иживљавала. Чак су над њима
вршене и живе медицинске пробе пресаћивања косе, пластичне операције, усаћивање малог чипа
у мозак и контролисање људског бића радио-таласима.
Сећам се како је Мали Панчо, страстан пушач без новца, за цигаре продавао болничарима
сопствену крв.
Био сам у Ломпоку од 1985. године до 1992. године. И дању и ноћу сам слушао вриску, лупање,
цвиљење, кукање, песму и псовке тих унесрећених људи који су прво били жртве комунизма у
Куби, а сада лажне и подле америчке демократије. Стражар који је једном дао једну кратку изјаву
по питању поступка према Кубанцима, био је одмах отпуштен. Уопште ми није познато шта се
десило са тих 200 Кубанаца који су били смештени у блоку „X” затвора Ломпок.
Током 20 година проведених по затворима САД нагледао сам се ствари за које ни у сну не
бих могао помислити да се дешавају у САД. Зла дела су чинили службеници управа затвора, које
су под директном надлежношћу Вашингтона. Да бих показао чиме се све служи америчка власт,
поменућу случај Џона Кортеша, верског фанатика и његове секте у Тексасу. Он је имао религиозну
скупину од 120 људи, жена и деце. Његов камп су напале федералне власти због поседовања
нерегистрованог оружја. У Америци свака држава има свој закон о оружју, а у Тексасу је тај закон
најблажи. По званичној верзији, Џон Кортеш је купио пушку у некој продавници оружја и то без
дозволе полиције и федералних власти.
У саму зору федералци су напали тај камп. Дошло је до измене пушчане ватре измећу
Давидових секташа и федералне полиције. Федералци су изгубили четири припадника у том
окршају. Преговори измећу федералних власти и Џона Кортеша су вођени непрестано. Нико није
тачно знао колико је бројно стање те верске секте, али се знало да они нису ником сметали и да
нису правили никакве испаде по околним насељима. Да су федералне власти заиста желеле да
саслушају или ухапсе Џона Кортеша, могли су то учинити скоро сваког дана јер је он често одлазио
да купује намирнице. ФБИ и Бела кућа нису хтели разговор, у јуришу полиције ликвидирали су
комплетну секту 1995. године. Била је то освета католика и протестаната против Давидове секте.
Преживела су двојица одбеглих секташа, које сам ја срео у затвору Октел бр. 1. Они су ми
рекли да Влада САД није хтела мир са Давидом Кортешом. Тада је министар правде била жена,
генерал Џенит ла Рино. Та жена са мушком фризуром, са лулом и жвалама на устима, која се
никада није удавала и за коју зли језици тврде да је од ране младости лезбијка, издала је наредбу
да се нападне камп и тако изрекла смртну пресуду за преко 100 људи, жена и деце. Америчка
штампа је пренела вест, коју је сервирао ФБИ, да су секташи извршили колективно самоубиство.
Оваквих случајева је било много у Америци.
Завера против синова Србије
У казнионици Ломпок сам натенане дорађивао свој десетарац, коме сам још у Новом
Алкатразу, априла 1985. године, дао наслов „Завера против синова Србије». Овом песмом хтео
сам да одсликам владавину комуниста из дина-стије Јосипа Броза Тита, највећег представника
Коминтерне на Балкану, агента КГБ-а и српског непријатеља број један.
Завера прошив синова Србије

У хиљади деветој стотини, Он не тражи другога начина.
Седамдесет и осмој Години, Рђа лаже Волтера Мондела,
Боже драги, к'о то може знати Смрдљив старац, пушка га заклала,
И Србији о томе казати, Пресукао осамдесет л ета,
Дал' су живи шест српских јунака? У жвалама зуба ђавољега.
Јер Србија за њих ништа не зна, На тинтари шапку натукао,
Од како су ропства допанули Униформу војну обукао;
У сјеверној земљи Америци, На прсе је ордење ставио
На четвртом Земље континенту. Од Амина што је позајмио.
Већ је прошло шест година дана, У чизме је ноге углавио,
Од како су затвора допали, Од Стаљина што је набавио.
А на правди Бога настрадали. Куљеве је одвише пустио,
Ал' те гласе нико не чујаше, Поред тога две кил е добио,
Већ то чула са Ловћена вила, Јованки се Тито огадио.
Посестрима српских витезова, На прсте је злато ударио
Који труну у л едне тамниц е. Од народа што је уграбио
Посестримо нагоркињо вило, Са Аминов црнцом сбратимио:
Вило, кажи све како је било. Из Африке слонове добио,
Оћу, брате, није фајде крити. Са њима се Тито удружио.
Вила тад је гласно говорила, Свуд се Тито по свету тртио,
И Србију мајку поздравила, По Африии често је скитао,
А у име пет српских јунака, и Јованку курву је водио,
Херој шести скоро преминуо, То је Двоје Југу представљало,
Напаћену душу испустио, Пред свијетом државу брукало.
По имену Савић Животије. Ратна флота Тита је пратила,
Још је вила гласно говорила, И народно благо расипала...
И Србији мајки саопштила: Само је себе БРАВАР узвисио,
Здраво јесу српске поглавиц е, И звање је маршала здипио,
Свих пет сам их млада посетила, Троструким се херојем назвао???
Тамница им није досадила, Лаже Тито, херој није био,
Самица их није саломила. Од смрти се одвише плашио.
Срби труну у тешке тамниц е, Цио свијет и сувише знао,
Тамо их је Картер отправио Кад је Тито бедно цркавао,
По захтеву Јосип Броза Тита. Лекаре је лопужа молио
Кос и Удба дуго су радили, Да би пасји живот продужио...
Да би СОПО српски уништили. Доктори му ногу одрубише
План за руком није им пошао, Од кол ена па ћерај навише,
Докл е Картер председник не постаде А од старца богаља створише,
Чим је Картер не престолу сио, И пасји му живот продужише.
У Белу се Кулу утврдио, Од фукаре циркус направише;
Са Титом се одма удружио, Две му штаке у руке набише,
Мондела је Титу отправио. У пркно му ногу одвалише,
Када Мондел у Београд стаде, Из болниц е гада најурише...
И с Титом се брзо упознаде, Јованка га са стране гл едала,
Од убиц е баба се препаде. Самозваног маршала ћопава,
Тито јесте подла свасточина, У души се курва радовала;
Јер је Тито вазда крошња био, У Европи Дража први стаде,
Исувише две кил е добио, И Хитл еру мушки отпор даде;
Поврх тога давно остарио... С Равне Горе топом опалио,
Јованка га одвише варала, И Хитл еру рат је објавио.
Генерал е гарде мијењала, Германске је хорде уставио,
По заслузи ордење им дала, Против њих се витешки борио
А неке је херојима назвала. Транспорте је њемачке разбио
Кад је Тито за све то сазнао, Кад је Ромел у Либији био
Јованку је у БАЈБУК послао, и Енгл езе за Гркљан давио...
Роспији се добро осветио, Маршал Ромел клаузевског кова,
Гертруду је младу присвојио: Учиће га официрска школа;
Којој бјеше двадесет пет л ета, Све одлике Генија имао,
Смеђе косе, њемачког порекла... Војсковођа Њемаца постао.
Гертруда је барска пјевачица, У Африци кад је Ромел стао,
Поста Титу нова љубавница... Енгл езима ратни поздрав дао,
Слушај, Тито, што ћу тебе рећи, На њих љути оклоп је бацио
Прави Херој смрти се не боји Из тенкова Енгл езе побио,
Јер за њега она не постоји... И тактику ратну изменио,
Историја тако нама каже, И тешко их бјеше поразио.
О постанку Два лажна маршала, Толбух град је Ромел разорио
Црнац Амин из дивље Африке, И Енгл езе у пако набио,
Хрват Тито с крвавог Балкана. А Черчила о злу забавио...
Такве бруке и такве срамоте, Резерва му редовно стизаше,
Није било од кад људи памте. Над Енгл езе битке добијаше,
А одавде, крило и дружино, Каиру се граду примицаше,
Што ћу вама лакрдију дужит' И Нилу их води нагоњаше...
Послушајте што је даље било!!! Кад је Ромел пред победом био
Тад се Тито примаче Монделу Њему Дража транспорт уништио
Па се рђа стаде кочоперит' И са тиме Ромела убио
Пред Монделом виц е президентом. А Британци победу добише
Чуј ме добро, Волтере Мондел е, Из Африке Ромела избише...
Што ће тебе маршал Говорити: Цио свијет тада је славио
Стаљин, Черчил мене су признали Три војника од свога заната,
Од Балкана кључеве ми дали Макартура с Тихог океана,
У Техеран када су се састали, Америчког славног Генерала.
А онда су Рузвелта сломили Даглас многе битке је добио,
Те су бедно Дражу напустили... Ратну флоту Јапану спалио
Што би Србин имао да каже А Перл Харбор добро запамтио,
Да не бјеше бесмртнога Драже, Две АТОМСКЕ над Јапан опали,
Дичног сина родом из Србије, Хирошима, Нагасаки нестали
Дражин дух се над Србијом вије... Хроитија цара присилио,
У хиљади деветој стотини Силу војну Јапан положио,
Четрдесет и првој Години, А цара је у буџак набио
По датуму деветога маја, Вјечитим га сужњом учинио...
Кад је Хитл ер Европу разбио, Макартур је у Кореји био,
А са силом на врхунцу био, И тај рат је витешки водио,
Све народе у ропство бацио: Сенатори да су га слушали
Европа је на кољена пала, Опело би МАРКСИЗМУ пјевали.
Од Хитл ера милост је чекала... Државници против њега сташе,
Код Трумана њега опањкаше, Да он с њоме мане по старински,
Манијаком ратним га назваше. Као некад силни цар Душане.
Да ће Даглас Кину нападнути, Византији рогове сломио,
Инвазију војну извршити, Патријарха српског поставио,
Рат ће светски Трећи изазвати И закон је Србима створио,
Нукл еарне бомбе употребити, И Србију моћном учинио,
А Кину ће са земљом сравнити, Вјечна слава, силном иар Душану.
Човјечанство у паклу бацити... Српство слави Дражу осветника,
Кад је Труман за све то сазнао, И хиљаде његових четника,
Председник је на ноге устао, Кад је Хитл ер за све то сазнао,
Макартура на рапорт позвао, Команданте с бојишта позвао.
Генералу тад је саопштио, Команданти разнијех пукова,
Из војне га сил е избацио. Војсковође њемачких злотвора,
Слава сину моћне Америке, Србију су смјеста напустили,
Макартуру славном Генералу... У Берлину кад су ногом стали,
Тимошенко с' л еденог севера, И Хшпл еру рапорт су предали,
Москву брани од силног Хитл ера. А о Дражи све су му казали...
Он не брани словенску Русију, Да је Дража са Србима устао,
Већ троглаву аждају у Кремљу: Жесток отпор Њемцима је дао,
Та аждаја цара му убила И герилу војну је повео,
И Русију моћну уништила. И Њемцима плане покварио,
Тимошенко маршал Совјетије, И Вермахт је о злу забавио...
Пореклом је из свете Русије, Тад се Хитл ер бјеше замислио,
Ал' тај војник на крст је пљунуо, Па је потом њима говорио,
Срп и Чекић за знамење узео: И Дражину главу уц енио,
То знамење сатанскога рода, А у злато милион марака,
Борбу води против Христа Бога. Ко ухвати вођу од четника,
Тимошенко, словенског си рода Генерала Дражу осветника,
Ал' си сл епац покрај оба ока... Или живу или мртву Главу,
Слава Дражи, српском Великану, Код Хитл ера задобиће славу...
Опробаном борцу на мегдану. Крст гвоздени орден ће добити,
У четири рата Дражо био, Под грло га с поносом носити,
И херојска дела је чинио. Од Њемачке признање добити,
Српски барјак високо носио, И витеза звање ће добити...
На Равној га гори он развио, Команданти наредбу добише,
Под којим је Бошко погинуо, И уц ену радо прихватише,
А Обилић Мурата убио, А Хитл ера сложно поздравише,
Цар Лазара храбро осветио... Балкану се хитно повратише...
Дража бјеше кова Немањића, Многу своју војску погубише...
А херојства Милош Обилића; Није тешко наредбу издати,
А у Првом светском рату био, Горског цара тешко ухватити,
Са Њемцима вазда се давио. Он је рођен на кршном Балкану,
На прси му орден Обилића, У Србију челичну државу...
А под грло звезда Карађорђа, Хитл ер Дражу није ухватио,
Око врата л ента цар Лазара, Нит' је његов покрет уништио.
Што на Исток сунцу одговара. Черчил, Стаљин, Дражу су издали,
О бедри му сабља цар Душана, У Техеран кад су се састали,
Коју вил е од рђе чуваше, Мене, Тита, моћно помагали.
А сада је Горском цару даше, Тад је Черчил против Срба стао,
Прусима их са Балкана звао Висок орден Дражи доделио.
А Стаљин га уто помагао. Никсон и Форд на том су радили,
И Стаљину жељу испунио, Да би Дражи спомен подигнули,
Српски народ у црно завио. А у ц ентру Вашингтона Града,
И храбре је Пољаке издао, Да ми Дража смета са Запада.
Који су му Лондон одбранили, Све то смета нашим односима,
Три хиљаде пољскијех пилота, Ја се уздам и полажем наду,
Херојски се у ваздуху били, Да ће Картер све то поправити,
И њемачку силу уставили, Коловође СОПА уништити.
И британско острво спасили... Уништити у бајбук набити,
Са издајом Черчил није стао, Мојој Удби врата одшкринути,
Све Словене Стаљину предао... Да побије Србе истакнуте,
Ја сам Дражи сбока ударио, Да ми више јаде не задају.
И грађански рат сам изазвао, Кад је Мондел Тита саслушао,
И са тиме Њемц е помагао. Тад је Мондел Титу Говорио:
Витешки је Дража се борио, Друже Тито, БУЏО од Балкана,
Ал' комуни није одолио Твоја борба мени је позната,
И Србију није напустио, Либерали свуда на Западу,
Све нападе моје је сломио, Тебе ц ене и дају ти злато.
У Босну ме дал еко бацио Либерали моћне Америке,
Моје хорде тешко уништио... У рату су тебе одржали,
Од Стаљина хитну помоћ тражих; Посл е рата моћно помагали:
Од Стаљина помоћ сам добио, Милијарде од нас си добио,
Он ми шаље својега маршала, Да би српски народ уништио,
Толбухина са ц елом Армијом, А и себи престол учврстио,
Из Бугарске а и Румуније, Против воље српскога народа.
И сувише бугарске фашисте. Овог пута за руку нам пође,
Та је сила Србе ударила, Америку моћну преварисмо,
Дражин покрет тешко уништила, Пред свијетом добро обрукасмо,
Београд ми у руке предали, На изборе некако добисмо,
Од Балкана кључеве ми дали. И томе се сви изненадисмо...
А нешто је четника остало, Белу КУЛУ ми смо УШКОПИЛИ,
Што се хитно Запада дочепало: Ушкопшли, Форда најурили,
Они мени грдне јаде раде, А Картера у њу поставили.
Од свршетка Другог светског рата. Мене, Картер тебе је послао,
Центре своје они основаше, И главно ми пуномоћје дао,
Српске цркве свуда подигоше, Што се тиче Срба и четника,
Од Запада подршку добише, Који борбу против тебе воде,
Америка тога се држала, Ради Тито што је тебе драго.
И четнике вазда помагала... Стејт департмент уз тебе ће бити,
Омладину своју подигоше, Бела Кула с тим ће се сложити,
А много је из земље побегло, Полиција на руку вам бити,
Младих Срба из моје тамниц е. Све злочине она ће покрити...
Дражин дух их све сјединио, Удба Србе које не побије,
А на мене све то кидисало. Само дај ми њихова имена,
Од Рузвелта до председника Форда, Лично ћу их у БАЈБУК набити,
Сви су они Дражу поштовали, На тешке их казне осудити,
И сувише Дражу величали; Да запамте Мондела, Картера...
Труман Дражу одвише ц енио, Кад је Тито за те Гласе чуо,
Од радости на ноге скочио... Пис'о сам те првога априла,
Мондела је трипут загрлио. Ухиљади деветој стотини,
Кад ЏУКЕЛЕ заверу створише, Осамдесет и петој години,
На Краљевом двору се опише. У тамници НОВОГ АЛКАТРАЗА,
Пјан је Мондел позвао БРАВАРА, Ужаснога пакла на Западу,
У посјету Вашингтону граду, У којег ме Картер отправио,
Да му почаст и вјерност одаду... По захтеву Јосип Броза Тита...
Збогом остај, пјесмо истинита,
Појава Слободана Милошевића
Био сам у затвору Ломпок, у Калифорнији, кад сам чуо за новог српског Тита - Слободана
Милошевића. Упамтио сам да је то био први Србин који је на Косову пољу Србима поручио: „Вас
нико не сме да бије!"
У то време нисам много придавао значај том комунисти, мада сам често сретао у новинама,
на телевизији, у писмима то име Слободан Милошевић. По паду Берлинског зида, који је изазвао и
слом совјетске и словенске Русије, ја сам сумњао у Слободана Милошевића да ће изиграти српски
народ и да га неће извући из Титовог блата и јеврејског комунизма.
Мислим да сам 1990. године позвао мог кума Бошка Радоњића у Њујорк који ми је, између
осталог, рекао:
- Никола, штета што си у затвору, јер прави син Србије је на челу српског народа ког ће
ослободити од комунизма и који ће васкрснути Србију.
Мало сам заћутао и куму Бошку Радоњићу дословно одбрусио:
- Бошко, том Милошевићу ја, Никола Каваја, не опраштам сузе изгнаног народа. Опалио
бих му метак у потиљак. Тај ће сасвим унаказити Српство. Немој да се заносиш да може бити
другачије.
Бошко се трудио да ми наметне своје мишљење о Слободану Милошевићу као новом вожду
и спаситељу нације. Лично се нисам надао да ће Милошевић извести нацију из пакла, који је он
подржавао од ране младости.
- Не може, Бошко, он другачије да мисли. Српство му само служи да придобије народ, а после
ће да ради шта хоће!
Бошко је тад почео да виче:
- Ти си, Никола, предуго у затвору, ти си изгубио реалност, ти си постао параноик! Никоме не
верујеш, а овај човек хоће јаку и праву Србију!
Знао сам Бошка Радоњића и нисам имао намеру да се са њим сваћам.
- Запамти, Бошко Радоњићу, да ћеш се једног дана, ако те не умлате италијански гангстери
или Титова Удба, одрећи Слободана Милошевића и његовог национализма.
То сам и дочекао, да у Београду слушам Радоњића како напада Слободана Милошевића да
је издао Српство, да је продао Србе преко Дрине и да народу потура некакву крњу Југославију за
отацбину:
- Милошевић је 1990. године био слављен мећу Србима као нови цар Лазар, а сада је гори
издајник него Вук Бранковић!
Никад нисам подржао политику Слободана Милошевића, ни док сам био у емиграцији,
односно у затвору, а ни сада кад сам у отаџбини. Ја га не нападам. Знам да Милошевић и његова
жена др Марковић ништа, ама баш ништа нису помогли српској нацији јер нису имали националну
подлогу, нити било какав српски програм. Њих двоје се не осећају Србима, они Србију и Србе само
употребљавају да би што дуже остали на власти. Милошевић Слободан није могао ништа боље
да уради у интересу Срба и Србије, јер он се није одрекао комунизма, нити Јосипа Броза Тита. У
његовој Југославији борци који су страдали за Крајину, Славонију, Републику Српску су просјаци,
а борци који су страдали за Тита и Коминтерну су национални хероји и национални пензионери.
Милошевић није имао никада подршку у правој српској антикомунистичкој емиграцији, сем,
можда, код „пасошлија", који су редовним путем емигрирали на Запад.
Слободан Милошевић је искористио доброту и наивност Срба који су сматрали да ће он, као
председник свих Срба, заштити Србе на Косову и Метохији. То Милошевић није остварио већ је
Космет дотерао на ивицу пропасти. Његова политичка звезда је засијала на Косову и Метохији,
али сматрам да ће се на Космету и угасити.
Једног дана, у пролеће 1990. године. добио сам писмо од Влајка Ђуричанина, мог доброг
пријатеља из далеке Аустралије. Са њим сам се упознао преко писама. У том писму ми је писао
да је Петар Милатовић Острошки, политички емигрант из Беча, посетио Србе у Аустралији и да
је њему дао моју адресу из Ломпока у Калифорнији. По Влајковом писму схватио сам да Петар
Милатовић никада пре није чуо за српског националисту Николу Кавају, а чим је сазнао написао је
песму о мени. Потом ми је Петар Милатовић послао писмо и ту песму. Тражио је од мене пуномоћ
и одобрење да напише књигу о мени. Пре њега то је тражио и Вук Драшковић, који је долазио да
ме посети, али му управа затвора то није дозволила. Тада су са Вуком у Калифорнију дошли и
његова супруга Даница и историчар Веселин Ђуретић. Сам Вук Драшковић ми је потом писао, а
о томе смо и разговарали телефоном. Он је први од мене тражио одобрење да пише књигу, али му
ја то нисам дао. Изгледа да сам погрешио.
Његова жена, Даница Драшковић, је прва о мени објавила чланак у отаџбини, у листу „Српска
реч", а прва је писала и о Драгиши Кашиковићу.
Измећу Петра Милатовића и Вука Драшковића је због тога дошло до несугласица. Истина је
да сам се одлучио за Петра Милатовића само зато јер је био више година у емиграцији. Чуо сам за
њега, иако он за мене није, а и био сам близак са Илијом Милатовићем за кога је Петар рекао да
му је роћак.
На инсистирање Петра Милатовића Острошког послао сам му пуномоћ да напише књигу
о мени на основу документације коју успе сам да прибави. Ја нисам био у могућности да му
прибавим ту документацију, јер сам се налазио у строго чуваном затвору. Зато сам рекао мојим
пријатељима да му доставе материјал који имају о мени и о СОПО-у, из новина, књига и докумената.
Петар је од мојих пријатеља добио доста документације. Милан Радак, Блажо А. Божић, Милутин
Танасијевић, Наташа Рајковић-Миловановић су му изашли у сусрет, уз обавезу да документацију
копира, оргинал сачува и врати. Сву ту документацију Острошки ми ни до данас није вратио.
На његов захтев, ја сам на брзину откуцао нека моја сећања за књигу коју ће он објавити.
Материјал сам му послао препорученом поштом. По добијању материјала, Петар Милатовић се
дао на посао и написао књиге „Лов на Тита" и „Нови Алкатраз". Објавио их је 1991. године у
издавачкој кући „Досије" из Београда. Послао ми је обе књиге али их је запленила затворска управа
и послала у Вашингтон на превод. Касније ми је моја жена Лена рекла да су књиге њој враћене.
Ја до дана данашњег нисам од Петра Милатовића Острошког добио, нити сам прочитао, те
његове књиге, које су се распродале по Србији, Црној Гори и иностранству. Петар Милатовић је
касније неколико пута долазио у Америку. Дочекивали су га моји симпатизери и саборци, а како
сам чуо, добијао је и новчану помоћ од њих и од Срба у емиграцији. Био је чак и у Јангстауну у
држави Индијани код мог побратима Ђорћије Граховца, који му је спремио дочек и обезбедио салу
да одржи говор. Тако га је дочекао и Саво Радосављев у Њујорку. Петар Милатовић Острошки је
на мени добро зарадио, а мени, док сам био у затвору, и сада док сам на слободи, није послао ни
цента, ни динара.
Петар Милатовић Острошки ми је чак посветио и своју песму Заточеник храбрости која је
објављена јануара 1990. године у српском четничком часопису Сувобор. У овој књизи навешћу
само један одломак.
Заточеник храбрости
Тражим обичну реч да изрекнем орла, сокола, па и змаја и да себе не порекнем ускликнућу:
Никола Каваја!
Могао си, мој земљаче, по нашки да не трпиш и не ћутиш свима, да погурице смерно и
врашки добију Обилиће у прсима!!!
У подлом затишју после буре грицкају мирно куле од снова на темељима квазикултуре мали
људи, мањи од зрна олова....
Тај крволок Броз не беше ништа у односу на те мале људе који се јавно стиде огњишта, који
привид место вида нуде...
Сад су они Титови критичари, а јуче му из руке локали, па се виде на кожи самари и тргују
собом људи мали...
Да си којом срећом убио Броза и да си хицем излечио недоклане апологетичар би био твог
ороза и задњи измећар, српски бане...
Колика је била зарада Петра Милатовића Острошког и да ли је уопште имао, не знам ништа и
не могу ништа прецизно да кажем. Само сам сазнао да је продао преко шест хиљада мојих књига у
Србији. Мој циљ је био да комунизму нанесем ударац макар и преко писане речи, кад већ то нисам
могао да урадим с пушком у руци 1978. године. Петар Милатовић ме је искористио за себе. После
ми се није јављао, нити ме је звао од како сам у Србији.
Гуслар Ранко Мастиловић је био много поштенији човек. Он је 1991. године код фирме
„Југодиск" снимио гусларску касету. На првој страни је била народна „Песма о Катилу", а на
другој страни песма коју је једноставно назвао „Каваја". Овај народни певач и гуслар јавио се
мојој фамилији и питао је како може да ми се преда касета коју је снимио и хонорар који добија од
њене продаје. Ја сам касету примио поштом од брата Данила Каваје, а новац сам одбио. Било ми
је драже то што ме је овај народни уметник опевао.
Наређење из Вашингтона
Сваки затвореник Федералног суда САД, који је осућен на 30 година, па навише, није битно
да ли је осућен на стотину или хиљаду година има право да изађе после издржаних 10 година
пред Комисију за пуштање на условну слободу. Само помиловање може федералним робијашима
у Америци да да једино председник САД и нико више. А то се у историји Америке десило пар
пута. Сећам се да је председник Ричард Никсон помиловао поручника Калиа, ког је Војни суд
казнио за почињени злочин у Вијетнаму над женама, децом и старцима. Тај поручник није био ни
дан у затвору, јер се бранио са слободе. Реган и Форд амнестирали су пуковника Оливера Норта,
министра правде Мичела, адмирала ратне морнарице и Цикора, генерала ратног ваздухопловства
САД. Сва та помиловања су дата људима високог ранга и положаја само да не би окривили дотичног
председника за кога су радили.
Ја, дакле, нисам био крупна политичка зверка и нисам помилован. Затворен сам 1978. године
у Њујорку. Време казне ми се рачунало од 21. септембра 1978. године. Десет година касније, 11.
септембра 1989, ја сам се појавио пред Комисијом за условно отпуштање у самој казнионици
Ломпок, и то у присуству мог адвоката Дејана Брашића и менаџера. Чланови комисије су дошли
из Вашингтона због мене и неког Ардија. Овог бившег подофицира америчке војске у Вијетнаму,
који је био француског порекла, војне власти су осудиле 1977. године на четири доживотне робије,
јер је убио четворицу полицајаца.
Са Дејаном Брашићем сам се састао у затворској канцеларији и он ми је говорио да је Бојс
саставио податке о мени, да ће говорити пред комисијом све најбоље о мени. Ја сам рекао Дејану
да је чињеница да менаџер Бојс може да говори све најбоље о мени, али ће бити онако како је
решила администрација у Вашингтону. Тако је и било.
Био сам обучен у летње војничко плаво одело. На ногама сам имао нове падобранске чизме.
Физички сам изгледао као гром громова. За столом су седела два човека, један дебео и округао као
фудбалска лопта, а други танак и висок. Обојица су били мојих година. Видело се по њиховом држању
да су некад припадали војсци или полицији. Испред њих је био мој дебели досје. Дејан Брашић
и менаџер Бојс су стајали иза мене као укопани. Постављали су ми разна питања, а највише о томе
да ли бих опет правио заверу против Тита. Одговарао сам само са „да". Кад им нешто није било
јасно обраћали би се мом браниоцу. Морам истину рећи, да је Дејан Брашић од мене боље говорио.
Ја сам члановима комисије одмах јасно ставио до знања:
- Господо, ја не тражим никакву милост, него само да поступите онако како закон
дозвољава!
Дебељко нам је рекао да изаћемо у ходник и да ће нас позвати. Изашли смо Дејан Брашић, ја,
Бојс и гомила полицајаца. Мој адвокат је био страшно нервозан, сав се ознојио. Дејан Брашић је
одмах запалио цигарету:
- Немој, Дејане, да је палиш, нећеш имати времена да је попушиш! Брзо ће они да ми
пресуде!
- Никола, немој да претерујеш, то је комисија која озбиљно дели правду!
Поручник Ланговски, шеф обезбећења, Американац пољског порекла, који је био јако
коректан, ми пружи руку да ми честита на часном држању. Одбио сам његову руку, јер никада, од
када сам био затворен, нисам пружио руку представницима власти и закона у САД. Уместо тога,
предложио сам му, пошто је официр Ратног ваздухопловства САД, да се поздравимо војнички. И
тако смо и учинили. Дејан Брашић је све то посматрао и само климао главом.
- Никола, ти си исти и после проведених дванаест година у затвору.
- И ти си, Дејане Брашићу, макар ја провео и остатак живота у затвору.
Био сам у праву. Дејан Брашић није попушио ни пола цигарете кад су се врата отворила и млади
полицајац нас позвао да ућемо. Сео сам на столицу, пребацио десну ногу преко леве и чекао шта ће
ми ти представници Вашингтона рећи. Ћутали су неко време, а онда онај дебељко, Џон Реферал, рече:
- Ник Каваја, зашто сте пред нама утајили да сте убијали људе по Европи и Африци? То пише
у вашим тајним документима.
- Господине, нисам ништа утајио, ја сам само одговарао на ваша питања!
О убиствима се ви распитајте у Вашингтону код ЦИА. Јамчим вам да никад ништа нисам
урадио да нису знали они од којих сам добијао нарећења, сем акције кад сам киднаповао два
америчка авиона.
За све време Џон Реферал је гледао час у документа, час у присутне, а никад у мене. Шта је
мени друго остало сем да га гледам непријатељским погледом. Знао је он ко је мени нарећивао
да се обрачунавам са комунистима широм света, али Џон Реферал није смео да ми постави то
питаЊе.
У ћошку канцеларије стајала је велика америчка застава. Дебељко и његов потчињени су
устали. Сви су били у ставу мирно, сем Николе Каваје, који је мрко гледао ову машкараду. Џон
Реферал је прочитао одлуку комисије:
- Господине Никола Каваја, по вашем понашању ми смо закључили и одлучили да останете у
затвору до новембра 1995. године.
То је значило да ћу укупно издржати 17 година робије. Ова одлука није била коначна, јер је
постојала могућност моје жалбе, иза чега би уследила „пресуда" главне комисије из Вашингтона.
Џон Реферал је слутио о чему размишљам, па ми је рекао:
- Ви, Каваја, имате много знаменитих људи који вам дају подршку. То су амерички генерали,
сенатори, конгресмени и свештеници. Ви сте цењени у средини у којој сте се кретали кад сте били
слободни.
Знао сам на које људе он мисли, јер је имао њихову петицију. Мећу потписницима био је и
генерал Рејмонд Хали, некадашњи шеф војне обавештајне службе ЦИА за Далеки исток и Европу.
На његовој петицији била је слика 17 америчких војника, са шлемовима на глави, са пушком на
десном рамену и командиром вода. Испод ње је крупним словима писало: МИРНО!!! Та петиција
је бола очи Џону Рефералу, јер му је крњила углед пред затворским стражарима.
Мој кључар, или како су то Американци говорили „кеј менаџер", Бојс није изустио ниједну
реч, јер се од страха посрао у гаће. Тај несрећник је умро врло брзо, у 53. години, тако да није
доживео пензију за коју је робовски радио.
Ово је био први пут да сам се ја појавио пред Комисијом за условно пуштање, после 12
година од како се налазим у затвору. Сад ми је закон дозвољавао да се могу сваке друге године
појављивати пред том комисијом. Џон Реферал је отпутовао у Вашингтон, ја сам нестрпљиво
очекивао одговор од главне комисије.
Двадесетог октобра 1989. године ја сам добио решење Главне комисије за условно пуштање
из затвора из Вашингтона да могу да изаћем на слободу тек двадесетог октобра 1995. године. Био
сам задовољан том одлуком власти САД, јер ми се пружила прилика да се после 17 година наћем
на слободи. Сматрао сам шта сам све радио, да сам имао и седамнаест живота, ја бих остао без
иједног. Знали су важни људи из Вашингтона да је Никола Каваја само извршио задатке које је
од њих и добијао. И да сам ја у име америчке демократије неком и одузимао живот. Први ми је
у посету, после одлуке из Вашингтона, дошао Блажо Божић. Предлагао ми је да са пријатељима
настави да прикупља потписе за петицију за моје ослобаћање. Ја сам му рекао да поручи мојим
пријатељима да не губе време узалуд, јер су те петиције биле без икаквог значаја. Чак и петиције
које су долазиле од високих личности на људе у Вашингтону нису оставиле никакав утисак.
После ове одлуке, ја сам излазио пред ову комисију још два пута, у затворима Маријана у
Флориди и Аленвуд у Пенсилванији. Тада је само потврћена одлука из Вашингтона да останем још
204 месеца у затвору. Мећутим, показало се да ни то није било тачно. Уместо 17 година, ја сам у
САД издржао 20 година затвора.
Моји адвокати су учинили колико су могли. Нису они били у могућности да ми помогну, јер
је мој случај био директно подрећен онима који су били на политичком врху САД. Ја сам за њих
био први терориста из Европе, државни непријатељ број један, српски командос опасан као читава
армија. Адвоката Дејана Ранка Брашића је ангажовао мој саборац и кум Бошко Радоњић, који га је
и плаћао. Бранилац је све петиције и жалбе уредно слао Врховном суду САД. Други мој адвокат,
Андрија Ендру Шпигел, се пуно залагао за моју слободу, али је све то остало без успеха.
Браниоци су знали да сам ја могао да изаћем на слободу после само пар дана да сам прихватио
понуду Федералног истражног бироа да радим као њихов доушник у затвору. После сам био под
сталним притиском ФБИ-ја, а и ЦИА, али све понуде, захтеве и уцене сам одбијао. Није било тих
пара, тих претњи, па и кад би биле у питању и моје ћерке, да бих се продао Американцима и да
разговарам са њима у вези са мојом слободом. Боље и не изнети живу главу из затвора, него с
каљавим образом изаћи на слободу. Због тога би се стидела не само моја фамилија, него би се и ја
морао стидети пред гробовима братства Каваја.
The Man in the Glass
When you get what you want in your struggle for wealth
And the world makes you king for a day
Just go to mirror and look at yourself
And see what that man has to say
For it isn't your father or mother or wife
Whose judgment upon you must pass
The fellow whose verdict counts most in your life
Is the one staring back from the glass
Some people might think you're a straight shoting' chum
and call you a wonderful guy
But the man in the glass says you're only a bum
if you can't look him straight in the eye
He's the fellow to please, never mind all the rest
for he's with you clear up to the end
And you've passed your most dangerous, difficult test
if the guy in the glass is your friend
You may fool all the world down the pathway of years
and get pats on the back as you pass
But your final reward will be heartaches and tears
If you've cheated the man in the glass
Својој вољеној Црној Гори посветио сам ову песму.
УЖЕЉЕХ СЕ МАЈКЕ ЦРНЕ ГОРЕ
Ужељех се Гусала и струна Ужељех се славнога „Никшића ",

Кршних Гора и љепих катуна, Ђе се турска војска испотица,
С црногорском браћом се састати, И поносне планине ,, Крновфа "
И јуначких пјесми запјевати. Ђе се људско јунаштво искова.
Ужељех се јуначкијех КУЧА Ужељех се поносне СРБИЈЕ

Ђе је сабља вазда била врућа, Ђе се помен свих ВИТЕЗА крије
Ђе потичу људи јака кова, Којој свијет херојству завиди
Од војводе МАРКА МИЉАНОВА. Коју никад нико не застиди...
Ужељех се ја ЦЕТИЊА Града, Ужеље се моја душа ова,

И посјетит мошти СВЕТОГ РАДА Виђет раван СВЕТОГА КОСОВА
На ЛОВЋЕНУ што се небом роси, Посјетити манастир ДЕЧАНА
Окл ен сваком душману пркоси! И слушати одјек њених звона.
Ужељех се сјеверних крајева, Ужељех се Јадранскога МОРА

Гл едат брда и муњу кад сјева, Црногорског љепог приморја,
И посјетит Града Колашина, Дивних плажа и златних ХОТЕЛА
И сва друга мјеста до Гусиња. Од „УЛЦИЊА до КОТОРА бјела".
Ужељех се видјет Подгорииу, Ужељех се дивних јоргована,

ЦРНЕ ГОРЕ славну ПРЕСТОНИЦУ, И невјесте нашега Јадрана,
Која рађа људе од мегдана, Диван залив „ Шпигло" нашег мора,
Усред СРЦА лијепог БАЛКАНА. Под брдима БОКЕ И КОТОРА.
Ужељех се Ријеке Рибниц е Ужељех се старих обичаја,

Која тече поред Подгориие, На сједнику кад се друштво спаја,
И тамо се у МОРАЧУ слива, Заиграти КОЗА И ПРСТЕНА
Код скалина ђе младеж Ужива. Финих игри из старих времена.
Ужељех се ја равниц е ЗЕТСКЕ Ужељех се врућијех ПОГАЧА

Голубовц ем прошетати пјешке, Што ми мајка пече испод САЧА
Гл едат понос старе Бановине, Огријат се крај старог ТИГАРА
И обићи јуначко Врањине. Пит РАКИЈУ и мотат цигара...
Ужељех се Ријеке Цијевне Ужељех се моје старе мајке,

у КАЊОНЕ погл едати њене, И мјешати њене КАЧАМАКЕ,
видјет варош „ Туза и Диноше " Слушат старе кад о ЧОЈСТВУ зборе
И гл едати љепе „Армнауше". УЖЕЉЕХ се мајке ЦРНЕ ГОРЕ!!!
Ужељех се СВЕТОГ МАНАСТИРА

Под ОСТРОГОМ што нам срца дира,
Ђе почива Свети Василија
Што нас љечи ДУХОМ из Окриља.
ГЛАС ИСТИНЕ
Мојих пет сабораца су пуштени са робије још док сам се ја налазио у Новом Алкатразу.
Заправо, пуштени су у мају 1984. године, а неки и раније. Бошко Радоњић, Никола Живовић,
Стоиљко Кајевић, Радош Стевлић и Животије Савић, који је у затвору попустио са здрављем и
умро је убрзо по изласку на слободу. По закону Америке, сви моји саборци нису смели да се
састају без обзира да ли су били кумови или пријатељи. А мени, док сам био у затвору, нису смели
да се јављају писмима. To је та демократска Америка за коју сам вазда био спреман живот да дам.
Више пута сам био у прилици да пушком штитим интересе оне исте Америке која је мене и моје
саборце послала на вишегодишњу робију.
Радош Стевлић, мој брат и пријатељ, једини је од мојих сабораца који ми је стално писао док
сам био на издржавању казне. Због тога је имао неприлике са ФБИ-јем. Кад сам био у казнионици
Ломпок, звао сам Радоша скоро сваке недеље. Наравно, Радош је плаћао телефонски рачун. Како
су се Американци досетили да преко осућеника зараде паре, сваки минут разговора са неким ван
затворских зидина дупло је коштао. Једном кад сам га позвао, Стевлић ми је рекао да је тог дана
код манастира Грачанице дошла једна жена и купила 20 мојих књига „Синови издате Србије".
Питала је за моје здравље и рекла му да ме се сећа из Аустрије. Оставила му је број телефона и
рекла да могу да је позовем кад год хоћу. Радош ми је рекао и да се дотична госпоћа зове Мира
Павловић и да је он први пут видео код манастира Грачаница у Либертивилу код Трећег језера.
Нисам тада могао да се сетим о коме се ради. Морао сам да чекам следећу недељу да бих
је позвао јер смо имали право на само један телефонски разговор недељно. Кад сам је добио
на телефон, рекла ми је да је њен муж Слободан Павловић и да су они власници једне повеће
компаније за осигурање у Чикагу. Разговарали смо 15 минута. Мира Павловић ми је поручила
да је могу позвати кад год хоћу и кући. Дала ми је број телефона у њиховом стану. Из разговора
са Миром Павловић сазнао сам да је Војвоћанка, да је побегла из Југославије са два млађа брата,
оцем и мајком. Приметио сам да још увек добро говори српски.
Од тада сам се са Миром Павловић сваке недеље чуо телефоном. Тражила је да јој пошаљем
формулар за посете. што сам и учинио. Међутим, надлежни органи САД су је одбили, јер је Мира
Павловић наводно члан тајне терористичке организације СОПО. Сазнавши то, Мира је плакала и
правдала се да за ту организацију никада није ни чула. Чињеница да је Мира Павловић говорила
истину, натерала је да ангажује адвоката да би преко суда добила одобрење за посету. Њеном мужу
Слободану Павловићу никада нису одобрили да ме посети јер је наводно био члан СОПО-а, што
је заиста било смешно. To је све била игра ФБИ-ја, ја сам то знао али нису знали они граћани
САД који никада нису имали сукоба са законом, као што су били Мира и Слободан Павловић.
Тако је и Мира Павловић сазнала да Америка није оно што је била и да се не ради увек и
све по закону. По добијању одобрења за посету, Мира се заиста једног дана појавила у затвору.
Пар сати смо разговарали о нашим емигрантским проблемима и видео сам да је била упућена у
живот политичке емиграције. Разговарали смо и о нашем ранијем сусрету у Аустрији. Чињеница
је да сам Миру Павловић, која је имала девојачко презиме Кркљуш, срео у Астену 1961. године,
пред мој одлазак у САД. To је било, ако ме сећање не вара, када сам посетио чувеног команданта
Алексу Лукића са Озрена. Он је са петорицом браће био под командом бесмртног генерала Драже
Михаиловића. Те године сам напустио француску Легију странаца и посетио Линц, Астен
и Енс. После посете Алекси Лукићу, свратио сам код једне дивне жене, Српкиње и Војвоћанке
коју смо звали Сока. Она је имала сина Бранка. Једном сам преноћио код Соке. Ујутро је код Соке
свратила Мира Кркљуш, девојчица са лепом дугом косом која ме је послужила чашом воде. Био је
то једини пут кадсам је видео.
И та иста Мира Павловић, некада Кркљуш, посетила ме је у затвору Ломпок у Калифорнији
1989. године. Испричала ми је свој живот и тада ми је рекла да она и муж желе да подигну мост
преко Дрине који ће да повезује Семберију са Србијом. Слободан Павловић, Србин из Семберије,
из села Попови, осећао је обавезу према свом народу. Саслушао сам је пажљиво и рекао јој:
- Миро, немојте за сада да подижете мост преко Дрине, ми Срби ћемо ратовати против
муслимана и Хрвата.
Није ми веровала, негирала је то, јер је била у посети Југославији. Рекао сам јој тада да
поздрави свог мужа Слободана Павловића и да новац који мисли да потроши, четири милиона
долара, намени Србима за оружје, одећу, обућу и лекове. После тог сусрета, често сам је звао.
Повремено ми је слала новац и помагала моју породицу у Њу Џерсију. Једном ми је рекла да она
и Слободан размишљају да сниме филм о мени:
- Прочитала сам вашу књигу „Синови издате Србије". Чак сам је и Слободану читала увече
кад доће после посла кући. Обоје смо плакали! Ја мислим да треба да снимимо документарни
филм о вашој борби за Српство!
Нисам ни сањао о филму, ни да ћу га снимати са људима из Београда, које ми је Мира
препоручивала, јер те особе нисам знао. Са Југославијом нисам, такорећи, имао никакве контакте
од времена бекства, ако не рачунамо оно кад сам им представништва по слободном свету дизао у
ваздух. Кад год сам звао Миру, јављала би се или она или њена секретарица. Пар пута сам успео
да се чујем са њеним супругом Слободаном који би, пошто чује мој глас, слушалицу одмах давао
Мири. He знам због чега, али Павловић ме је избегавао. Можда се бојао да га ФБИ прислушкује,
па није желео да има невоље са полицијом. Једном сам му рекао да бих желео и са њим да причам,
али ми је он одговорио:
- Мира је много боље упозната са проблемима емиграције, посебно о вама, Каваја, и више зна
о пословним стварима везаним за филм. Ја сам превише заузет другим пословима и зато вам дајем
Миру на телефон - одговорио ми је Слободан Павловић.
Стекао сам утисак да је заиста превише заузет и да је превише лукав. У току једног
разговора са Миром, пошто сам одбијао да се сними филм о мојим саборцима и мени,
Слободан се умешао и почео да ми објашњава како је то позитивно, како he то бити корисно
за Србију и емиграцију. И излете му:
- Каваја, ти „то мораш да урадиш!"
Када сам чуо то „мораш" смркло ми се пред очима. Почео сам да вичем на њега и да му псујем
мајку. Рекао сам му да ја у животу морам само да умрем и ништа више. Извињавао ми се, а ја сам
прекинуо разговор са тим Слободаном Павловићем, политичким емигрантом који је у Америку
дошао коју годину после мене.
После је Мира Павловић позвала Радоша Стевлића и пожалила му се да ја одбијам да се
сними филм, мада ће она све то преузети у своје руке и платити. Радош је мислио да треба да се
сними документарни филм о члановима СОПО-а и да би то било корисно за младу емиграцију.
И сви моји блиски пријатељи са којима сам разговарао о филму били су истог мишљења. Миле
Радовановић ми је посебно рекао:
- Требало би да прихватиш тај посао, јер у читавом том филму ти си главна личност. Глупо је
да пропустиш прилику да се наћеш на филму!
Моји пријатељи, чланови СОПО-а и саборци: Ђорћија Граховац, Милутин Танасијевић, Радош
Стевлић, Никола Живовић, Милан Радак, Бажо Божић, Војо Стаменић и кум Павле Топаловић
били су за предлог Мире Павловић. На њихов наговор, ја сам прихватио да снимам филм који ће
реализовати Слободан и Мира Павловић. Главни режисер би требало да буде Милан Кнежевић,
њихов пријатељ из Београда, кога су ковали у звезде. Дао сам реч Мири Павловић и њеном супругу
Слободану, а дату реч ни по коју цену не бих погазио.
Када је после неколико месеци, у пролеће 1990. године, дошла Мирина филмска екипа из
Београда у Чикаго, ја сам се и даље налазио у затвору Ломпок у Калифорнији. Они су од затворске
управе тражили дозволу да ме посете и да у неколико дана направе интервју са мном. Управа је то
одбила. Мирин адвокат Ендру Шпигел, који нас је бранио пред судом, је преко Министарства правде
САД присилио затворску управу да дозволи да ме посети екипа поводом снимања документарног
филма. Адвокат Шпигел је од Министарства правде добио право на посету од четири дана.
Кејс, менаџер Бојс, пореклом Пољак, дозволио ми је да више пута дневно и недељно разговарам
телефоном са Миром Павловић и Миланом Кнежевићем. Они су планирали пут. Пошто је живео
у Калифорнији, са Кнежевићем и његовом екипом се одмах повезао и Блажо Божић. Напослетку,
филмска екипа је стигла у затвор Ломпок. До главне сале за посете, где су ме чекали, прошао сам
кроз шесторо врата. Стражари су ме сваки пут претресали до голе коже. Нисам смео код њих да
унесем папир, оловку и да правим било какву забелешку.
После претреса, који је трајао више од сат времена, појавио сам се у великој сали. Осим
Блажа Божића, кога сам познавао одавно и коме сам веровао, и Мире Павловић, никог другог
нисам познавао. Били су ту још и: режисер Милан Кнежевић, његова супруга докторка Јасмина
Кнежевић, Јока Павловић, роћена сестра Слободана Павловића, која са својом породицом живи у
Холивуду, Раде Ковачевић, сниматељ и мој адвокат Ендру Шпигел.
Београдски редитељ Милан Кнежевић је био први Југословен са којим сам „уживо" разговарао
од како сам пребегао на Запад.
- Кнежевићу, да ли си ти комуњара?
- Не, господине Каваја!
- Не верујем ти, Кнежевићу. Овде верујем само мом брату Блажу Божићу!
- Добро, господине Каваја! Чим смо овде значи да ћемо и да радимо заједно!
Потом смо почели снимање филма који ће се касније назвати „Ловац на Тита". У сали за
посете је било толико полицајаца да си од њих могао да сачиниш један вод. Преводилац им је био
мој адвокат Ендру Шпигел, јер без њега управа им никада не би дала да ућу у тај војни затвор, који
се налазио у највећој нуклеарној америчкој ваздупгаој бази. Обезбећење је било и по крововима
оближњих зграда и лако их је било уочити. То на мене, наравно, није остављало никакав утисак,
али на екипу јесте. Да их опустим, нашалио сам се:
- Кнежевићу, пожурите са тим снимањем. Могу да одапнем, па да останете без филма!
Само ја сам знао да у тој мојој шали има и доста истине. Милан Кнежевић је био и водитељ,
па ми је постављао питања на која сам ја или одговарао или одбијао да одговорим. Тада сам желео
да неке тајне однесем или Богу или ћаволу на чување. Том приликом сам први пут јавно рекао
зашто сам желео да убијем Јосипа Броза:
- Као дете, мислио сам да је Тито Србин, да је брат краља Александра Караћорћевића. Када
су комунисти 1948. сатрли породицу Каваја схватио сам да је Тито издао српски народ. Нисам
ја издао Тита. Јосип Броз је издао мене и мој честит српски народ. Тито је највећи зликовац мог
српског народа. Убиством Јосипа Броза желео сам да разбијем Југославију и да окренем точак
историје. Двадесет и осам дела сам извршио против Титове Југославије у САД и Европи. Своју
младост сам посветио рушењу Тита. Ја сам први човек који је организовао Србе у Америци да
срушимо Тита. ФБИ и ЦИА су зато о мени имали досје од 9.800 страница!
После више сати снимања, ја сам рекао Милану Кнежевићу да од овог снимања нема ништа:
- Изнад зграде тутње војни хеликоптери марке „апач". Бојим се да ће то да се чује на филму!
Кнежевић је одмах проверио траке и уверио се да се мотор хеликоптера прејако чује. Пожалио
се адвокату Шпигелу, а овај је одмах интервенисао код шефа обезбећења. Поручник се правдао
да он са тим нема ништа, јер су хеликоптери били под командом ваздушног корпуса. Обуставили
смо снимање и потражили другу, мању просторију, без спољних звукова, али је у њој била таква
врућина да смо се сви знојили.
Први дан снимања је ипак протекао добро. Сутрадан је Блажо А. Божић довео екипу Мире
Павловић. Памћење ми се повратило, па смо радили читава два дана без проблема. Треће ноћи
отворила су се врата у блоку „Ц", самица број 19, на другом спрату, где сам био. На вратима су се
налазила два полицајца са поручником Стивом Лагоским, Американцем пољског порекла који је
увек био коректан према мени.
- Спремај се, Каваја, идеш на транспорт! Не знамо куда идеш, али ствари не мораш да
носиш!
Нарећење сам протумачио као казну због снимања филма. Управа затвора је желела то да
прекине. Било је бесмислено да се сваћам са поручником, спремио сам се за пар минута и уз тешку
пратњу сам спроведен до одељења за транспорт, које се налазило у подруму. После генералног
претреса, обукао сам летње панталоне, поткошуљу и ништа више. Мислим да је то био септембар
1991. године.
Протеривање у Атланту
Сместили су ме у један мали комби са још пар затвореника и спровели под јаком стражом.
Напољу је пљуштала киша. Док смо чекали на покрет били смо повезани оковима и мокри као да
смо се налазили у мору. У комбију је цурела вода са наших панталона. Никог од тих затвореника
нисам познавао. Остале затворенике су довезли до авиона, а мене су возили у том комбију према
северу Америке. Ни сам не знам колико сам затвора посетио у тој 1991. години, мислим преко
тридесет.
Стављен сам на „дизел терапи бас". То је бесциљна вожња наоколо, терапија заборава и замора,
нешто најгоре што се може десити затворенику. Кад виде да може затвореник да добије парницу
на суду, Американци га крију од јавности, од телевизије, од новинара, од судова. Ја сам за тај
„терапи дизел бас" само чуо, а сада сам га и осетио. Био сам кажњен јер сам преко Министарства
правде САД победио управу затвора Ломпок.
Они који су желели да сниме филм, и Мира и Слободан Павловић, нису могли ни да сањају
какву ћу голготу преживети за тих годину дана. Муке над мукама. У транспорту сам прошао
читаву Америку. Вожен сам бесциљно од градског, преко федералног и војног затвора. Два дана,
па покрет даље. Губио сам оријентацију у простору, често и у времену, био сам непрестано уморан.
Неиспаван, од тренинга нема ништа, нема телефонских разговора, нема контакта са фамилијом,
пријатељима, непријатељима. Нисам добијао ни писма, нити сам могао да пишем писма. Све
најцрње што се може десити једном затворенику мени се десило због снимања филма. Псовао сам
и филм и себе што сам се упустио у ту глупост.
Мислим да сам прошао све затворе у Калифорнији, Орегону, Монтани. Возили су ме све до
границе са Канадом, па онда опет назад до Калифорније, Неваде, Аризоне, Оклахоме. Најдуже
сам био у федералном затвору Ел Арино у Оклахоми, око два месеца. Питао сам надлежног да ми
дозволи да теле-фонирам, да купим пасту за зубе, сапун, а он ми је хладно одговорио:
- Ви сте на транспорту и ви немате новац на рачуну у овом затвору.
Игра је толико подла да превазилази све норме људскости. И то све због страха да ћу на
филму напасти америчко правосуће или затворску управу. А ја сам нападао само комунисте. Али
затвор је поступао по директиви ФБИ-ја и ЦИА из Вашингтона.
После Оклахоме пребацили су ме у затвор у Атланти у коме сам раније био неких пар
месеци. Кад га гледаш споља, изгледа као Конгрес САД, а изнутра је као мали град од неколико
хиљада затвореника. Мене су стално држали у изолацији. Ту су ме пребацили авионом. Два
путничка авиона су коришћена да пребацују затворенике из федералних затвора од Атлантика
до обале Тихог океана на запад. Авиони су били марке боинг-727. Сваки затвореник је био
привезан алком уз седиште. Авион је био пун кад сам ја убачен. Сви смо имали окове на
ногама и рукама. Затвореници су били и стари и млади. Никога нисам знао, нити ме је
интересовало. Авион би узлетао и слетао, и сваки пут би неке затворенике остављао, а
неке узимао. Нисмо смели да се окренемо позади, да се дижемо са седишта, морали смо
за све да се обраћамо јаком ваздушном обезбећењу. А тих горила је било петнаестак. Сви
војнцчки подшишани и у униформама америчких командоса. Сви белци, сем једног мелеза.
Један затвореник са десне стране је тражио да га одведу у тоалет али су му чувари стално
говорили да сачека. Видело се да је неки новајлија из Латинске Америке. Како није више могао да
чека, покушао је да устане. Одмах су на њега скочили сви стражари. Ми смо беспомоћно гледали
шта му се све ради. Чувари су га ударали падобранским чизмама по глави, стомаку, где год су
стигли. У томе су се највише истицале две белкиње које су на лећима имале ознаку ФБИ. У глави ми
се мутило, псовао сам им мајку мајчину. То су били „јунаци" који у чопору нападају беспомоћног
човека. Однели су га у тоалет који је био иза мојих леђа тако да нисам могао да видим шта му
раде, али сам чуо ударце у тело несрећника. Онај ко би покушао да се окрене и види шта се ради,
добијао би песницу по темену главе.
Тог јадника, стражари ФБИ-ја су тукли све док се није појавио капетан пилот. По чину мајор,
средњег раста, овај ваздухопловац им је скренуо пажњу да престану да туку „јужњака", јер он
неће да сноси одговорност уколико издахне од батина. На већ свезаног затвореника стражари су
ставили ланце и катанце од преко 30 кила. То сам видео кад је авион спуштан у Атланти. Све су
нас истоварили из авиона и постројили у двојне редове.
Био је хладан дан. Чекали смо напољу даљу наредбу. Тог несрећника су чувари ФБИ-ја избацили
из авиона низ алуминијумске степенице и он се котрљао од степеника до степеника, док није пао на
бетон испод авиона. Гледали смо то док су около стајали војници и полицајци са упереним аутоматским
оружјем у нас. Тада се поновила сцена из авиона, овога пута на бетонској писти. Сви из авионске
пратње су га шутирали. Из тела му је цурела крв, био је сав исечен. На моје велико изненађење,
тим „јунацима" придружило се летачко особље Ратног америчког ваздухопловства, који су били
стационирани на атлантском аеродрому. Гледао сам поручнике, потпоручнике и капетане како шутирају
тог јадника. Две потпоручнице пилоткиње су се тако смејале да их је било одвратно и посматрати.
У атлантску казнионицу сам спроведен толико прехлађен да су ми уста била у живим ранама.
Смештен сам на трећи спрат те старе тврђаве, у самицу у којој сам остао месец дана. Јављао сам
се за лекарски преглед сваког дана, кад год би пролазио стражар, иначе, црнац. Он ми је стално
обећавао да ће сутра ујутру у осам сати доћи болничар да ми да лекове против назеба. Болничар
се, наравно, није појављивао. Тако сам ја ту прехладу преболео без лекова.
Ипак, успео сам да, преко једног стражара белца који ме је пустио на телефон само пар минута,
јавим Мири Павловић где сам и о чему се ради. Она ми је рекла да су им у затвору Ломпок рекли
да сам послат у неки други затвор. Од филма засад није било ништа. све је стало. Мене су мотали
из Атланте све до државе Њујорк, по затворима, само да нико не би успео да ме нађе и да са мном
контактира. На срећу, то није могло да траје годинама.
После годину дана враћен сам у Ломпок у Калифорнији, у исти блок „Ц" и исту самицу број
19, на другом спрату. Био сам физички исцрпљен, горе него кад сам доведен из Новог Алкатраза.
Са пријатељима сам почео нормално, затворенички да контактирам.
Године 1992. пребачен сам изненада у затвор у Флориди, у Маријану. Ту су биле повољније
могућности да се сретнем са том екипом која је снимала, односно започела снимање филма. Екипа
је дошла у лепу и сунчану Флориду и провела два дана са мном у затвору. Обезбеђење нас није
ометало. Лично сам управнику затвора објаснио да у том филму говорим само о мом животу и то
пре него што сам доспео у затвор. Милан Кнежевић је са мном снимио укупно 40 ролни за филм
„Ловац на Тита". Филм је био снимљен, а ја нисам могао да га видим, све док се нисам нашао на
слободи 1998. године. Све у свему, на филму је приказано оно што је одговарало овом режиму, а
оно друго је остављено за нека будућа поколења.
Филм „Ловац на Тита" имао је одјека у САД. Из Холивуда у Калифорнији сам добијао понуде
да се уради играни филм о мом животу. Ја сам то одбио. Били су упорни, тражили су то од мене
више пута. Они су тражили истиниту причу. А ја праву истину ни сада не могу рећи, јер сам у
Америци оставио три ћерке и унучад. Зарад њих сам морао да се одрекнем дела истине, дела који
ће за сада остати необјављен.
За филм „Ловац на Тита", који је приказиван у Београду, Новом Саду. Кули и неким другим
градовима Србије и Републике Српске. од Слободана Павловића добио сам хонорар од свега 370
америчких долара. Ја лично нисам тражио те паре, нити сам икад са Павловићима или Кнежевићем
склапао уговор. Све је било на реч. Интервју за филм сам дао, не за новац, већ да би се чуо глас
истине о припадницима Српског ослободилачког покрета Отаџбина - СОПО-а.
Кад сам донео одлуку о киднаповању два америчка авиона и кад сам кренуо на тај, како сам
тад сматрао, последњи лет у животу, ја сам у новчанику имао само 180 долара. Мојој породици,
жени и трима малолетним ћеркицама нисам оставио ни толико. У Шанону, у Ирској, мој адвокат
Дејан Брашић је узео мој новчаник са новцем и неким мојим личним документима. По казивању
моје жене Лене, тај новчаник са новцем Дејан Брашић јој никад није предао.
За време мог тамновања, ја нисам оскудевао у новцу за затворске потребе. Кантину, маркице
за писма, пасту за зубе, сапун плаћао сам из свог џепа. Срби и Српкиње широм слободног света су
помагали моју жену у најтежим данима њеног и мог живота. Добијао сам новчану помоћ од Срба
за које никад нисам чуо. Од оних које сам познавао најпоштенији Србин који је прешао Атлантски
океан био је адвокат Владимир Зечевић из Чикага, који је основао Фонд за помоћ породицама
ухапшених. Помагао ми је све до своје смрти.
Владимир Зечевић је био Србин из поносне српске Херцеговине, питомац краља Николе
Петровића, стипендиста владе у Енглеској, лидер покрета ћенерала Драже Михаиловића, цењен
од стране Американаца, а од Срба слављен. Наташа Деспић и њен муж Слободан Деспић су ме
помагали новцем. Они су издали моју књигу „Синови издате Србије". Захваљујем се: и Влајку
Ђуричанину, Милици Јојкић, Радмили и Кости Лабан, Наташи Рајковић-Миловановић, доктору
Павлу Топаловићу, мом куму, Радошу Стевлићу, Милутину Танасијевићу, Ђорћији Граховцу, Милану
Радаку, Стевану Стојковићу, мом класном другу из војне пилотске школе, Раду Младеновићу, мом
колеги пилоту-поручнику који живи у Канади. потом и Вукајлу Вукотићу, Урошу Сеферовићу,
Бећу Ракочевићу, Миомиру Милету Радовановићу, Иванки и Петру Миленићу, Мири и Слободану
Павловић, Воји Стаменићу, Вујици Ракочевићу, Саву Ракочевићу, Брани Станишићу, Чеду Радовићу,
Вељку Радовићу, Николи Живановићу, куму Бошку Радоњићу, Бошку Миленићу, Милораду
Јоксимовићу, Тодору Стањевићу, Милораду Драшковићу. Ђорћији Мусолину, Лели Јовановић,
Радовану Иванишевићу, Божу Костићу, Рајку Костићу, Милици Марковић, Милораду Марковићу,
Мићу и Нени Кораћ, Александру Аци Обрадовићу, Јанку Шијачком, Милану Шијачком, Милки
Баковић - Радосављевић, Миши Цемовићу, генералу Хилију, пуковнику Бобу Кларку, мајору
Спелману, капетану Нику Лалићу, Мартину Дејвију, Драгици Милошевић, Анти Форд, сенатору
Ђорћију Лугеру, сенатору Џону Таверу, гувернеру Ђорћију Валсу, сенатору Ђорћу Воиновићу и
стотини знаних и незнаних који су ми писали док сам био у америчким казаматима двадесет година.
Браћа Срби су притекли у помоћ и мени и мојој фамилији. Исто су то чинили и Американци и
Американке, које су ме знале, које су ме прихватиле као антикомунисту. Зато свој браћи и сестрама
Србима и Српкињама се захваљујем и кажем да ће они у мени живети док сам и ја жив. Захваљујем
се и онима које нисам навео у овом писању....
Распад друге Југославије
Када сам далеке 1961. године дошао у Америку, у СНО, ја сам био интервјуисан од стране др
Ђура Радојевића и Јована Контића о ситуацији у отаџбини. Тражили су да чују и моја гледишта
на Југославију. Рекао сам им да ја лично сматрам да је Југославија вештачка творевина и кад-тад
ће морати да пропадне јер у тој земљи нико се није осећао Југословеном, сем заведених Срба.
Југославија је само била корисна Хрватима, Словенцима, Македонцима, Босанцима, којима су
Срби деведесетих направили државе.
Мене зато рат на тлу авнојевске Југославије није уопште изненадио. Ништа у СФРЈ није
могло да се реши мирним путем, јер су и Словенци, и Хрвати, и муслимани чезнули да нам се са
својим савезницима освете. Жалио сам што ме је рат затекао иза решетака у затвору. Највише ме
је погаћала властита немоћ да помогнем свом народу.
Имао сам, иначе, у затвору доста добре информације о догаћајима у СРФЈ у лето 1991. године.
Знао сам да су словеначки и хрватски комунисти повели овај верски и националистички рат на
штету Срба и да ће га комуњаре и завршити на штету Срба. У Америци су медији, које држе
Јевреји, отпочели такву пропаганду против Срба да је то прелазило и границе људског достојанства.
Лично, то мене није изненадило јер сам и раније осетио да нас Србе Јевреји уопште не подносе,
због Титове подршке Арапима и наше сарадње са Москвом.
Београд је у таквој ситуацији деловао јадно. На челу државе стајали су неки брзолетећи
председници, који су тако кукавички давали такве изјаве да је све то личило на удварање, кајање
и тражили су милост само да остану на власти. Генерали ЈНА, притиснути годинама, притиснути
великим стомацима, комунистичком идеологијом, лажним братством и јединством, изгубили су
српске територије и рат јер нису ни умели да га воде. У таквој ситуацији чак је и Стипе Месић
давао бомбасту изјаву да ће бити последњи председник Југославије. То су били парадни Титови
официри. Није мећу њима било човека са срцем мајора Гавриловића, браниоца Београда из Првог
светског рата, ни официра са памећу војводе Радомира Путника, Степе Степановића, Петра
Бојовића и прослављеног војсковође, војводе Живојина Мишића. Овде је било одвише кукавичких
генерала, неких Кукањаца, Хаџића, Кадијевића, Тривунчића.
Све је у СФРЈ било труло и морало је тако да се распадне, јер су и политичари и генерали
били товљени пола века, нису били васпитани да бране отаџбину, да бране српски народ, да бране
част нације, да бране историјска права српског народа. Они су били васпитани да бране своја
корита из којих су локали педесет година и неку Југославију коју нико, осим Срба, није признавао.
Најтеже је било тамо где је југословенство било највећа фарса, у Босни и Херцеговини. Дивио
сам се српској срчаности и поштењу официра и подофицира, Србима који су устали у одбрану
Српства, као што су већ легендарни генерали: Ратко Младић, Славко Лисица, Момчило Перишић,
Манојло Миловановић, и многе ниже старешине. Имао сам скривену наду да ће многи генерали
и официри ЈНА поћи за овим јунацима у битку за Српство. Преварио сам се. Они су побегли у
Београд да чувају своје станове и своје братство и јединство које су имали у породици, јер су сви,
већином, пожењени Хрватицама, Словенкама и муслиманкама.
Оставили су тако генерала Ратка Младића на цедилу да се сам бори са непријатељима српског
народа и страним силама.
Највећа заслуга у овом верском рату за очување Српства припада српском народу из западне
Србије, јер су они доказали и показали да не могу по трећи пут у овом веку да дозволе да их кољу
и прогањају бечке слуге и српске потурице. Био сам поносан док сам слушао вести о оснивању
Републике Српске Крајине и Републике Српске. Веровао сам да ће се ујединити у једну сложну
Српску републику. Воћа српског народа преко Дрине, доктор Радован Караџић, је био човек коме
сам веровао и који је поносно водио Србе. Он ће остати светло име у новијој српској историји.
Да није било мешања са стране, пре свега Американаца и НАТО-а, српски војник западне Србије
је био у стању да избије на границу Аустрије, Италије и Маћарске. Имали смо Загреб и Сарајево
на длану. Авај, и у овом рату Срби су преварени. Савезници су нас издали, само да би наудили
Москви и Русима. Запад је тако преко Срба опет повео рат против Истока.
Доказ је директно учествовање НАТО-а и САД у рату на страни поражених. Они су давали
обавештајну и војну подршку муслиманима и Хрватима у освајању Босне и Републике Српске
Крајине. Овде, у САД, сам гледао и слушао изјаве америчких генерала, пензионера који су ратовали
уместо Хрвата против Срба у Книну. Срби у СФРЈ нису изгубили рат против Словенаца, Хрвата,
муслимана, Срби су изгубили рат од најмоћније силе двадесетог века - Америке. Говорио сам то
Американцима у затвору, они су само слегали раменима. Неки су пријатељски одговарали:
- Знаш, Никола, ниједан амерички председник нас није питао да ли желимо да ратујемо у
Кореји, па потом у Вијетнаму, да ли желимо да идемо на Кубу и против Срба! То је политички рат
и ту се народ ништа не пита!
Ја сам као војник схватио да смо ми Срби ушли у распад СФРЈ неспремни, јер политичари нису
проценили да ће до распада и доћи и друго, јер на време нису пронашли себи савезнике у свету. Лако
је било оптужити Французе за „издају", али, шта су наши политичари рекли Французима зашто се
Срби боре? Комунисти у СФРЈ нису никада говорили о српству и никада српски интелектуалци
и црква нису успели да формирају српски национални програм, који би био народна Библија све-
коликог Српства. Чак је и онај полицајац Доланц напао српске академике због њихове студије о
Српству, што су сви Срби-комуњаре подржали и осудили. Кад је дошао рат, српство је било само
парола, али не и искрени мото борбе за опстанак. То се из Америке, чак и из мог затвора, јасно
видело, јер овде нико није знао за шта се то Срби боре. Онда је било лако да нас оптуже да смо
окупатори у властитој земљи.
Проблем је био и у нашем вожду Слободану Милошевићу, кога ја зовем Велики везир, јер је
трговао са српским земљама и народом, дајући их новим окупаторима, само да би он са својим
социјалистима и комунистима остао на власти. Подигао је Србе на Космету, Србе у Крајини, Србе
у Босни, Србе у Славонији, а онда их је изненада оставио да се сами боре за своја огњишта.
Половина њих је протерана, половина је побегла у бели свет. Велики везир, Слободан Милошевић,
никад није стао и дао подршку српском народу на територији разбијене авнојевске Југославије. Он
и његова супруга још сањају о неком братству и јединству са Хрватима, Словенцима и потурицама.
То је још један начин да се усред српске државе, којој су дали име СРЈ, српство гуши и држи испод
југословенства.
За време моје емиграције, од 1953. до 1998. године, прошао сам пет континената, Африку,
Азију, Јужну и Северну Америку и Европу, срео сам многе Србе и Хрвате у емиграцији и не наћох
ниједног Хрвата који се декларисао као Југословен. А наши Срби у дијаспори и данас говоре да
су Југословени. Шта им то вреди када нас препознају само као Србе „зликовце". То је чињеница
и истина.
Питао сам се много пута кад је Слободан Милошевић пркосио Западу, зашто је жртвовао
народ, а не себе? Ко сада једе корење, а ко јагњетину?
Видим да се Милошевић уселио у Титов двор, желећи, ваљда, да настави Брозову владавину,
а не владавину династије Караћорћевић, чија је то кућа. Када ми је држава била без идентитета и ја
сам у тућини био незнанац. То ме је подстицало да се борим, иако сам био ланцима окован. Сваки
управник било код америчког затвора знао је да је Никола Каваја српски командос и патриота.
1997.
ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ
ИЗ ЊУЈОРКА
Мој адвокат Мација Федерико је био у сталној вези са мојим саборцима у Америци, од којих
је најангажованији био Радош Стевлић. Он се трудио да ми помогне да што пре напустим Америку.
Познавао је одлично федерални закон САД о емиграцији, а богу хвала, Радош је и речит човек,
интелектуалац високог ранга. Нема те установе у Америци где Радош Стевлић није ургирао да се
ја ослободим ланаца, катанаца, самица и америчких катакомби.
Једна група мојих присталица је чак ишла у Републику Српску да убеди власти да ми одобре
одмах улазак. Људи Радована Караџића су били за то, али Американци нису, јер у то време нико у
Вашингтону није Републику Српску признавао као суверену државу.
Моји синовци и цело братство Каваја су радили што се могло да ме прими „Мали патуљак
жабљачке Југославије". Био сам песимиста, јер у Црној Гори се мало знало о јунаштву Николе
Каваје. Био сам зато спреман да доћем у било коју европску или балканску земљу, па бих ускочио
у Србију или Црну Гору илегално, као што сам и побегао из авнојевске Југославије.
Радош Стевлић је контактирао са сваким Србином и Српкињом, који су имали добре воље да
ми помогну да се докопам слободе после 20 година проведених у најтежим затворима Амери-ке.
Време је брзо одмицало. Био сам одлучан да се ухватим у коштац и са уценама ЦИА и ФБИ-ја.
Једног дана Радош Стевлић ми је саопштио вест да је трећа Југославија спремна да ме прими на
своје тло. Разговарао је чак и са људима из амбасаде СРЈ у Вашингтону о мом случају. Од неког
Радовића је обавештен да су добили из Београда наредбу да Тери Балантајн, начелник логора,
среди све папире за екстрадицију и авионску карту за мене како бих одлетео за Југославију. Нисам
лично много у то веровао, али сам имао поверење у моје људе.
Тек једног дана, Тери Балантајн ме је позвао у канцеларију:
- Ник, ја сам добио папире из Вашингтона. Југославија хоће да те прими. Реци ми колико дуго
си радио за обавештајну службу Југославије, кад ти она сад одобрава улазак?
Погледао сам попреко тог ниткова и одвратио му:
- Тери, да смо на слободи ја бих ти поломио кости. Ја сам био и остао антикомуниста. Радио
сам за вас, бре!
Он се насмејао:
- Шалим се, Никола. Одмах ћу сва документа да пошаљем у амбасаду Југославије у Вашингтону.
Желим да што пре одеш из Октела у Лујзијани, јер ти си од свих емиграната овде био најдуже. То
није наша кривица, него твоја. Да си у затвору пристао на сарадњу са ЦИА, одавно би већ био код
своје фамилије.
- Пре бих био под црном земљом него да сараћујем са вама. Ви сте сваког свог искреног
пријатеља и сарадника искористили и продали.
Тери Балантајн је ћутећи жвакао дуван, од ког је смрдео као твор. Било ми је драго што ћу
напокон напустити овај затвор, али ја о томе ником нисам говорио. Плашио сам се да ми се опет не
деси малер. Три пута сам ја напуштао Лујзијану, укрцавао се у авион и стизао до Атланте и чак до
Њујорка. Али су ме одатле три пута Американци враћали натраг у Лујзијану. То сам само поверио
мом руском пријатељу из лагера, Анатолију Алексејевичу Крупнику. Он је био страшно осетљив
човек. Кад су њега вратили са једног транспорта чак за Африку покушао је да изврши самоубиство.
Ттрајковао је глаћу данима да би присилио америчке емиграционе власти да га депортују или
пусте на слободу. Само су га лагали и Крупник је покушао да се убије.
Анатолиј Алексејевич је знао да ја треба да одлетим за Београд. Радовао се због мене, али је
први загрлио своју отаџбину, вољену мајку Русију, како је вазда називао и често плакао за њом.
Ја сам једне касне ноћи пробућен и поведен у Одељење за транспорт и раздуживање. Чувари
су ми дали одело да се пресвучем. Један од њих је весело приметио:
- Ник, ово је четврти пут да одлазиш на пут. Овог пута ћеш одлетети на слободу!
- Биће онако како Вашингтон хоће!
Сложили су се слегањем раменима са мојим одговором. Ти људи, и стражари и службеници
избегличког лагера, су били за то да ја одем, па макар под црну земљу, јер су видели да се велика
игра са мном игра од стране невидљиве политичке силе из Вашингтона.
Око девет сати су дошла три агента Федералног истражног бироа и свезали ми само руке. И то
напред. Одвели су ме на аеродром Октел, где нас је чекао један мали млазни авион са два мотора.
Сем посаде и моје пратње није било никог у тој полицијској летилици. Узлетели смо у ведро небо.
Било је милина летети на огромној висини, док те сунце греје, а плаветнило успављује.
Авион се спустио на писту, агенти ми рекоше да смо у Александрији. држава Мисури. Ту смо,
седећи у авиону, чекали да кренемо за Атланту. Један од пратилаца је изашао да види зашто нам
нико из зграде аеродрома не прилази. Вратио се намрштен:
- Господине Каваја, морамо натраг за Лујзијану?
- Због чега?
- Мени је само речено да се вратимо, а управа ће вама дати објашњење.
Веровао сам му. Узлетели смо одмах. Овог пута сам гледао блештаву Америку, која се купала
у светлости обичних и неонских сијалица. Нисам био нервозан, знао сам да ће ме кад-тад послати
у отаџбину.
Овога пута сам добро прошао, јер смо увече били у лагеру. Онај црнпурасти стражар ми рече
смушено:
- Ник, били сте у праву!
Управник избегличког лагера, Тери Балантајн, ме није звао да ми да било какво објашњење. Да
сам ја на њега чекао, оставио бих своје кости у затворима Америке. Чуо сам се са Леном, Радошем
Стевлићем и Милутином Танасијевићем Паркером. Најтеже ми је било да објасним мојој Лени и
мојим ћеркама зашто ме већ четврти пут покрећу и враћају натраг!? Убедио сам и Лену и Радоша
да зову неког у Белој кући или Стејт департменту, у амбасади СРЈ да дознају било шта о мојој
депортацији. Лично је Радош Стевлић позвао југословенску амбасаду и разговарао са чиновницом
Миром. Одбила је да разговара са Радошем, јер је за мене био надлежан тај неки Радовић, који
тренутно није био у амбасади. То је исто рекла и мом саборцу Милутину Танасијевићу из Флориде.
Правила се луда или препаметна, тврдила им је да она о мом случају никад ништа није знала, нити
је уопште чула.
Кад су, напокон, Стевлић и Паркер добили тог Радовића он им је дрско рекао:
- Николи Каваји још није одобрен улазак у Југославију.
Кад су га Радош Стевлић и Милутин Танасијевић подсетили да је он лично њима дао одобрење
за мој улазак у Србију, Радовић је то безобразно демантовао.
Тек после неколико дана, ја сам успео да се сретем са Теријем Балантајном. Био је
ироничан:
- Америка те не спречава да одеш али други ти не дозвољавају да ућеш?!
- Ко су ти други, господине Балантајн? Ко?
- Авион којим је требало да летиш за Београд, морао је да слеће у Лондону, Паризу, Риму,
Будимпешти, чак и у Софији, пре Београда. Све те државе, Енглеска, Француска, Италија,
Маћарска, осим Бугарске, одбиле су да приме тебе и твој авион! Ти си, Никола Каваја, изгледа,
много опасан човек!
Нисам хтео више да говорим са овим циником, јер сам се изнервирао. Напустио сам канцеларију
Терија Балантајна без речи. Пљунуо сам на под испод његовог смрљивог носа. Рекао сам му да је
то игра САД јер не признаје нову Југославију.
Шта је мени, у таквој ситуацији, остало друго сем да чекам. А ко чека он дочека!!!
Од Радоша Стевлића и Милутина Танасијевића сам врло брзо добио пријатне вести да моји
пријатељи Милета Миљанић и Зоран Јакшић у Београду предузимају све што могу да ми се
омогући излазак из Америке и да се иселим ма у коју земљу на свету. Радили су на томе да ми
макар Румунија одобри улазак. Милета Миљанић ми је то и рекао преко телефона:
- Никола, има шансе да се преко Румуније наћеш у Београду. Имамо људе и везе, имамо и
паре, а ови који владају данашњим Београдом више воле америчке доларе или немачке марке но
своје роћене мајке. Буди стрпљив, ти ћеш ускоро бити са нама!
У поверењу ми је саопштио да има чак везе и у политичком врху Србије, али ми Миљанић
није одао њихова имена. Схватио сам само да је један од тих политичара јако цењен и на Западу.
Слична обавештења добијао сам и од мојих ближих роћака. И ја сам био у сталном контакту
са људима које сам упознао у лагеру Октел 2. У том избегличком затвору у Лујзијани по стажу сам
био најстарији. Крист Рак, Пољак, који је добровољно тражио да га без суда депортују у Пољску,
после месец дана опет се вратио у САД. Био је у Чикагу код мојих пријатеља Мире и Слободана
Павловића. Сада се трудио да ми помогне да се и ја лакше иселим из ове мучне Америке.
Паркер, Стевлић, Павловићи, сви који су ме знали звали су даноноћно и лагер, и емигрантску
дирекцију, и југословенску амбасаду и нудили им да ме пребаце било где, макар у црну Африку
или жуту Азију, само да изаћем на слободу. Нико ништа није одговарао. Шиптари и муслимани
из Црне Горе и Србије добијали су за кратко време дозволу за улазак у Југославију, а били су
непријатељи српског рода и народа. Шиптари са Космета су у логору јавно говорили против Срба
и Србије. И што су више лајали, то им је управа више помагала.
Нисам могао то да гледам, па сам једном Шиптару рекао:
- Како можеш тако да се понашаш? Пљујеш земљу која ти је дала пасош и слободу да
путујеш по свету.
Дотични Шиптар католик, Малисор, који се више осећао Црногорцем него Арбанасом, са
именом Никола и са презименом Лућај, ће ми рећи:
- Да, Каваја, Американци нам омогућавају да уђемо у Србију да по Косову убијамо и
злостављамо Србе. Само, сад ми Срби из Београда не дају дозволу за улазак, јер ме сматрају
државним непријатељем.
Било је то богу за плакати. Питао сам се ко води тај наш српски народ и ту државу, кад од
Шиптара прави непријатеља, уместо граћанина СРЈ.
У избегличком логору
Био сам на издржавању казне у Флориди, у затвору Маријана 1994. године. Ја сам по процени
Комисије за пуштање требао да изаћем на слободу у Америци и да се прикључим фамилији 20.
октобра 1995. године.
Једне вечери, 1994. године, ја сам пребачен у „транспорт" и одведен, са групом црнаца, у
Аленвуд, нови затвор у Пенсилванији, који је изграћен 1993. године.
Покрај те казнионице су се налазиле још две робијашнице, са малим обезбећењем. Некад је
мој кум Бошко Радоњић издржавао казну у том кампу. Кад сам ја дошао у Аленвуд стражарно сам
спроведен дежурном у блок „А". Било је око 9 сати увече. Одмах сам схватио да је овај затвор имао
нову технику контроле затвореника. Пошто ми је дежурни стражар, поручник, дао чаршав, ћебе
и закључао ме са црнцем у самицу број 212, одбио сам да будем заједно са црнцем. Подмуклог су
карактера, а и много смрде.
Поручник ме је вратио натраг у канцеларију управника, капетана, који ме је убећивао да
се уселим код црнца. Гледао је у мој досије и сигурно је видео да сам био у Новом Алкатразу и
Ломпоку. Одговорио сам му:
- Можемо, господине поручниче, читаву ноћ разговарати, али ја из принципа нећу да делим
самицу са црнцем.
- Ви одбијате послушност управе, господине Каваја! Чим сте дошли одмах сте нам направили
проблем!
Био је ћелав, тако дебео и ружан да сам га посматрао са великим презиром. Отишао је до
комјутера. Питао ме је за мој матични број. Рекох му: 86311-024!
Гледао је неколико минута у компјутер и изненада наредио полицајцима да ме воде из блока
„А" у изолацију. После неколико минута сам се нашао у челичној самици. Већ је било касно и
заспао сам на челичном кревету са јединим ћебетом испод мене, а другим ћебетом преко мене.
Рано ујутро сам устао и обавио своју гимнастику. У то време и доручак је стигао. Храна
је била очајна. На самици није било прозора, није било отвора да могу да видим околину или
двориште тог новог амбијента. За прекршај начињен одбијањем нарећења изведен сам пред
затворски дисциплински суд и кажњен изолацијом у трајању од 6 месеци и забраном употребе
кантине 3 месеца. Све сам то издржао.
Шест месеци касније, опет сам био у канцеларији управника затвора. Овог пута, поред
полицајаца било је доста чиновника. Један од њих ми рече:
- Ја вас познајем, господине Каваја. Ви сте били у Новом Алкатразу кад сам ја био обичан
стражар. Зовем се Мос Греви и сада сам овде начелник!
Нисам могао да га се сетим. Док смо нас двојица ћаскали, ушао је један дугајлија, са својих
45 година, ћелав, са великим носем и великим ушима. Кад је он ушао сви су присутни устали,
сем мене. После њега је ушла и једна жена, са својих 35 година, висока и мало дебља. То је било
први пут да ја видех женско биће у казнионици. Мос Греви ми рече да је ћелави господин заменик
управника, да је госпоћица главни администратор. Све сам ја површно слушао, јер сам већ огуглао
на затворске чиновничке приче. Та жена је гласно читала скраћену верзију моје биографије.
Господин ћелави ме је фиксирао својим погледом. Кад се мој и његов поглед сударише, он га
обори, јер је видео да га презирем. Осећао сам да је Јеврејин.
Ћелави тада скочи на ноге и викну:
- Пред нама је нациста. Видео сам му истетовирани знак на десној руци.
Имао сам на руци истетовирани летачки знак пилота Србије, а испод њега мртвачку главу.
Нацртао сам га док сам био у Легији странаца у Африци. У истом тону сам му одговорио:
- Јесте ово нацистички амблем, а и ја сам велики нациста! Како си ти преживео Хитлерову
чистку?
Он је отворио врата и изашао напоље. Више никад нисмо разговарали, чак ни кад би се срели
у дворишту или мензи. Вазда је био дотеран. Тај чиновник је био потпуковник у рату против
Ирана.
Понуда ЦИА
Код мене су, у мећувремену, долазили представници обавештајне службе ЦИА да са мном
воде разговоре. Тражили су од мене оно што им ја никад не бих дао, да цинкарим отаџбину, да
радим за њих после мог изласка на слободу и то на територији бивше Југославије. А код моје жене
Лене су стигли представници власти САД и ФБИ-ја. Разговарали су о мени. Испитивали су Лену
да ли је сигурна да се ја више нећу бавити „терористичким насиљем".
- Мој муж Никола Каваја био је терориста само против комуниста. Радио је оно што сте му ви
Американци нарећивали. А пошто је комунизам пропао, ја гарантујем за њега. Време му је да се
повуче у миран и породичан живот.
У том очекивању да будем пуштен на слободу, септембра 1995. године, ја сам опет, без икаквог
саопштења, укрцан у неку летилицу у Питсбургу. Мали авион кретао се према југу Америке. У
њему, поред посаде и полицајаца није било никог сем мене - Николе Каваје командоса. Руке и ноге
су ми били у оковима. Тек кад смо слетели, сазнао сам да сам у Александрији, држава Мисури, на
војном аеродрому. Ту су ме преузели други пратиоци, ставили у лимузину и одвезли у казнионицу
Октел број 1, држава Лујзијана.
Чим сам ја стигао у Октел, ја сам се јавио мојим саборцима Радошу Стевлићу, Милутину
Танасијевићу, мојој жени и деци. Најтеже је било објашњавати мојој жени зашто сам сад, кад је
требало да доћем кући, у Лујзијани. На крају сам успео и то да објасним жени и ћеркама. Мој брат
и саборац Радош Стевлић ће ми рећи:
- Никола Каваја, ови Американци желе да те протерају. Ја ћу се потрудити преко адвоката да
им план пропадне.
Ја сам хтео са Американцима да се судим, јер нисам видео разлоге да останем у Америци. Јесте,
вукла ме је жеља да будем са фамилијом, после 17 година проведених у америчким казнионицама.
Па, напокон, у питању је била моја глава.
Тако су текли дани у том Октелу. И други затвореници у логору су свакодневно воћени пред
некакав суд и враћали се са вестима да су депортовани у своје земље. А те земље их нису примале,
јер су ти и такви људи напустили своје земље као деца, а родитељи су им помрли радећи по
Америци. Све сам то гледао и ћутао. Са малим бројем људи сам општио. Био сам у друштву
високог интелектуалца који се звао Анатолиј Алексејевич Крупник. Он је живео само пар година
у Америци са ћерком и женом, али је, наводно, припадао руској мафији у Њујорку. Никада ми то
није демантовао.
Са Крупником сам проводио највише слободног времена. Вазда смо причали о политици и
Другом светском рату. Њему су и отац и ссстра тада погинули као пилоти. По мајци је Крупник
био чисти Јеврејин, а по оцу чисти Рус. Ја се нисам устручавао да говорим о Јеврејима лоше, мада
се Крупник сам слагао да нису добри. Стално је у том лагеру, нама Словенима, причао вицеве о
Јеврејима. Тај човек Анатолиј Алексејевич Крупник по слову закона никад није требало да уће у
Октел 1, јер није направио никакво кривично дело. Држава га је ваљда чувала од мафије. Било
како било, Крупник и ја смо највише држани у том затвору, он две, а ја три године.
Русија није хтела да прими натраг Крупника, јер је он био емигрант, човек ван совјетских
граница. Ја сам чекао да се појавим једном пред тим судом, да бих окушао своју судбину. Једног
дана су ме директно са гимнастике одвели у припремно одељење. Лупао сам цокулом о врата да
бих скренуо пажњу на себе, јер сам предуго ту чекао. После више минута чекања, отворише се
челична врата, а на њима се појави један ћелави човек. Рече ми: „Пођи са мном!"
Гледао сам га, био је прљав као вепар. Носио је каубојске чизме са кривим петама, које су
са једне стране биле потпуно излизане. Стигосмо у одељење са више канцеларија, са отвореним
вратима да се виде људи који раде унутра. Дебељко и ја смо стајали један поред другога на прагу
његове канцеларије. Неке службенице су га питале шта да раде, а он им је одговарао пуних уста,
жваћући повећу гомилу дувана или боље речено смрдљиве крџе. Кад заврши са тим чиновницима
он ми се обратио:
- Господине Каваја, два висока државна чиновника су допутовала синоћ у Октел и налазе се у
хотелу. Они желе с вама да се сретну, данас или сутра или кад сте ви за то спремни.
Тај нечовек ми не рече ко је, па га ја упитах:
- А ко си ти?
- Ја сам Тери Балантајн, господине Каваја, твој официр за депортацију и шеф свих официра.
Гледао сам га право у очи више секунди.
- Да ли имаш ти код себе нека документа која потврђују то што причаш?
Он се насмеја:
- Па ви мени не верујете.
- Не, ти ми не остављаш утисак да си официр. Изгледаш као њујоршки клошар!
Сви су се насмејали, и чиновници, и стражари, и он сам. Извадио је неку легитимацију са
које га је лако било препознати на фотографији. Кад смо утврдили ко је он тада сам поставио ново
питање:
- Господине Балантајн, нисам био јасан. Ко мене тражи? Ко су ти високи представници који
су толики пут прешли да се виде са мном? Мора да их је натерала велика нужда.
- Ја вам то не могу рећи. Они ће се вама представити као и ја.
- Е, кад је тако, господине Тери, ти поздрави ту господу и реци им да Никола Каваја не жели
да се види са неким, док ми се не представи ко је, и не каже ко га је послао да ме обиђе.
Тери се правдао да је то њему недопустиво. Кад сам се, мећутим, окренуо да поћем, он ме је
повео у једно затворено одељење:
- Каваја, то су високи представници ЦИА и ФБИ-ја!
- Тери Балантајн, поздрави ту господу са моје стране. Ја не желим да се видим са њима!
- Каваја, ја вам препоручујем да се сретнете са њима. После разговора можете бити слободни.
Ако сте паметни, не одбијајте састанак.
Демонстративно сам напустио његову канцеларију. Начелник Балантајн је трчкарао око мене,
гурајући ми неку
цедуљу у руку:
- Узмите ову адресу и овај број телефона. Кад одлучите да говорите са њима, ви окрените овај
број телефона. Позив нећете плаћати.
Пружио ми је телефонску картицу. На њој је био број телефона ЦИА који и дан-данас знам
напамет: 318-335-0713. Никада нисам позвао тај број телефона, мада је неко у ЦИА свакако
очекивао да ћу им се јавити.
У касну јесен 1995. године, пред сам излазак на Емиграциони суд, пребачен сам из затвора
државе Пенсилваније, која се налазила на истоку Америке у затвор у држави Лујзијани која се
налазила на самом југу Америке, што је било незаконито. Обраћао сам се тим поводом надлежним
органима САД, али сам сваки пут добијао одговор да ћу бити позван идуће недеље на разговор. Од
тога, мећутим, није било ништа. Тек 11. јануара 1996. године обавештен сам од стране дежурног
официра да се хитно јавим у емигрантску канцеларију, јер ме тамо чека неки службеник. Било је
тачно 13 часова.
На тешким гвозденим вратима дочекао ме је љигави Тери Балантајн са
речима:
- Изволите, Ник!
- Тери, да ли је ово службени разговор о мом статусу у Емиграционом одељењу?
- Јесте, а зашто бих те иначе звао?
Био сам са њим у истој канцеларији у којој смо били и раније. Балантајн је држао неке папире
под руком. На крају седе прекопута мене и рече:
- Слушај, ме Никола Каваја, ти си више од осамнаест година у затвору. Зар ти није досадио
овај живот и ови људи који се око тебе налазе? Ти си белац, ово су све црначка и латинска говна.
Видиш како сам се намучио док нисам прочитао твоју биографију. Ти не треба да идеш на суд,
треба да се сретнеш са представницима ЦИА, јер они желе теби да помогну. Теби је место уз твоју
породицу, а не овде где се сад налазиш.
Тако је из оног љигавог Терија Балантајна проговорио префригани обавештајац, који је
прочитао моју биографију исписану на преко 9.800 страница. Устао сам и мирно му рекао:
- Господине, видим да си и ти агент ЦИА, односно да припадаш онима који те шаљу да
говориш са мном.
- Па и ти си некад за њих радио - одговорио ми је Балантајн.
- Да, али све док нисам увидео да људи у ЦИА праве исте потезе као КГБ. Сад кад сам платио
ту школу нема тога ко мене може натерати да радим за ЦИА.
Изашао сам напоље и размишљао о човеку са којим сам пар пута разговарао и који ми је
предлагао бекство из тог Октела број 1. Да ли људи из ЦИА можда раде и на томе да, ако и после
притиска на моју породицу не пристанем на сарадњу, ми наместе удицу? Да инсценирају лажно
бекство и да своје кости оставим у живом блату Лујзијане. Покушао сам зато да се опет сретнем
са Хантбергом. Нашао сам га неколико дана касније. Он је био у затвору већ 22 године. Упознао
сам га у Маријани, у Флориди. Пуно име му је било Џери Хантберг, вероватно немачког порекла.
Отворено сам му рекао да нећу да бежим:
- Ја сам своју казну издржао и кадтад ће ме пустити на слободу.
Џери Хантберг ми никада више није помињао бекство, чак се једном приликом и извињавао
што ми је уопште то и предлагао. Мени је једино веровао и желео је да некоме каже о чему
размишља. Било му је доста и затвора и премештања, хтео је слободу.
ЛАЖНИ ПУТ ЗА
ВАШИНГТОН
У Лујзијани због реуме нисам могао да спавам. Осећао сам велике болове од последица
рањавања и операције у Алжиру. Кад сам био код лекара, после прегледа, у ходнику готово сам
се сударио са мојим депортационим официром Теријем Балантајном. Пружио је руку, коју сам ја
одбио:
- Не могу да се здравим са једним полицајцем, то ми не дозвољава затвореничка част.
Рекао ми је:
- Господине Каваја, ви нисте више затвореник. Ви сте под емиграционом заштитом, а то није исто.
За мене нема разлике, ја сам и даље без слободе. И не само то, него су и услови у овом затвору
много гори него у онима где сам био као осућеник.
- Изгледате здраво. Због чега се лечите?
- Ви Американци сте ми одузели здравље за ових осамнаест година проведених у
казаматима!
Онда ми је официр Балантајн поставио очекивано питање:
- Да ли сте вољни за разговор са нашим пријатељима из Вашингтона? То би било веома
добро за вас. Прочитао сам ваш досје. Ниједан суд у Америци вам неће одобрити да се браните
са слободе. Нити ће вас примити иједна земља у Европи да у њој живите. Југославија то поготово
неће учинити. Ви морате да тражите неку трећу земљу, које за сада нема, нити ће је бити. Тако да
се може догодити да овде проведете пет година, док се ваш судски процес не заврши. Уосталом,
сам Бог зна да ли ће се тај процес уопште завршити у вашу корист. Људи из Вашингтона би хтели
да озбиљно са вама разговарају о ситуацији у бившој Југославији, о војним, паравојним српским
формацијама које се стварају у Канади. Ако пристанете да радите за нас, аутоматски бисте остали у
Америци, не бисте морали да се мотате по судовима и не бисте више време проводили у затвору.
Ошинула ме је његова беседа као муња. Па зар да ја издам свој народ за који сам жртвовао
своју младост, своју фамилију, своју слободу и све што ме веже за моју бесмртну отаџбину? Плануо
сам и унео му се у лице:
- Поздрави ти своје педере из ЦИА и реци им да кад се ја, Никола Каваја, дочепам српске
Босне, одмах ћете заборавити на генерала Ратка Младића! Нити ме можете уцењивати, нити ме
можете сломити! Са непријатељем никад нећу правити компромис кад је у питању Српство и
српски интереси! Не бих мењао свој став макар никад не изнео кости из америчких катакомби!
У петак, 19. јануара 1996, у четири часа ујутро позван сам да идем код емиграционог судије.
Претресли су ме до гола, скинуо сам летње одело, обукао комбинезон без иједног џепа, ставили
су ми ланце са позамашним катанцима на ноге, лисице на рукама су биле повезане ланцем који
обухвата око паса. Са мном у групи су била још 23 затвореника, сем једног белца све сами црнци
са Хаитија, из Африке, углавном све уносачи дроге.
Суд и судија се налазе 150 метара од нас. а ми смо пребацивани тако везани, под јаком
полицијском стражом, наоружаном машинкама, ловачким пушкама и пиштољима. Тачно у тринаест
часова и тридесет минута изведен сам пред овај „кенгурски суд", како су га звали затвореници.
Службеник ми је рекао да седнем. Судија је имао брадицу, са наочарима округлим које су му
висиле на подужем носу. Седећи на столици испред њега, посматрао сам све око себе а и они су
посматрали мене. Судија Вајгенд ми се обратио и упитао који адвокат ће ме заступати. Рекао сам
му Мација Федерико са Флориде. Судија је мог адвоката позвао телефоном и саопштио да је мој
адвокат одсутан из своје канцеларије. Због тога се сућење одлаже и заказује ново.
И тако се то све вртело у круг. После оваквог сусрета са судијом Вајгендом закључио сам да је
ово једна велика спрдачина, изигравање правде и закона. Кад сам пролазио кроз ходнике ка излазу,
поносно сам ишао као да предајем рапорт команданту армије. Тери Балантајн је био све време иза
мене и само ми је рекао да долази зато што у том затвору нема човека са прошлошћу као што је
моја. Чињеница је да је тај дрипац рекао истину.
После месец и више дана појавио сам се пред истим судијом у присуству мог адвоката из
Мајамија. Мација Федерико је био пореклом Кубанац, имао је око тридесет година и био је,
по причању мојих људи са слободе, један искусни адвокат што се тиче емиграционих права и
закона. Роћен је у Флориди и постао је адвокат да би бранио своје сународнике, јер су америчке
емиграционе власти стално злоупотребљавале закон против оних који се усељавају у Америку.
Када смо изашли пред тог судију и његову свиту, и једну стару полугрбаву секретарицу, било
је ту и туце стражара који су чували тог смрдљивог Јеврејина. Сви су устали осим мене. Судија
Вајгенд ме је значајно погледао кроз своје дебеле наочаре. Почео је да ми поставља питања у вези
са прошлошћу. Одбио сам да одговарам на та питања, јер је он имао мој досје на столу. Јеврејин
је плануо:
- Ви се изигравате са судом, са правдом, са демократијом. Ја сам овде да постављам питања,
ви да одговарате.
- Судија, мислим да сте се преварили у својој рачуници. Нисам ја од оних који се клањају
сваком, па и вашем суду и вашој екселенцији.
Он је устао и рекао да је за данас готово. Кроз ходник су се смејали стражари, стражарке,
чиновници и сви остали који су имали прилике да ме чују и виде. Слушао сам лоше приче о том
човеку. Највише су се жалили емигранти из бившег Совјетског Савеза. Све у свему, пред тим
судијом појављивао сам се свега три пута. Мој адвокат се трудио да му помогне, али он је и даље
био арогантан и њега је прекидао док је говорио. Шта сам друго могао да радим сем да му пркосим?
Тајни договор са Грчком
Схватио сам да је све раћено тако да би ме сломили и натерали да прихватим сарадњу са ЦИА.
После утемељивања Хашког трибунала и стављања српских националиста у Босни и Херцеговини
на црну листу, Американци су тражили продане душе које би им помогле у том подлом и прљавом
послу хватања српских родољуба. Тај назови амерички емиграциони „кенгуров суд" је одбио да
ми да кауцију да се браним са слободе. Отказао ми је боравак у САД. Мој адвокат Федерико
Мација је упорно тврдио да је противзаконито да се одбије гостопримство Николи Каваји, који је
усељен у САД још далеке 1961. године. Мој бранилац је рекао:
- Да је Никола Каваја усељен од стране америчких високих органа постоји и потврда коју
је дао сам председник Џон Кенеди.
Судија му је само рекао:
- Ви се, господине Мација, жалите Вашингтону!
Све ове правне одлуке мени су стављале до знања да морам да напустим Америку. ЦИА и
ФБИ су желели да ме сломе, да ме приволе да на Балкану радим за њих. А ове службе и САД су и
закувале да доће до верског рата измећу давно заваћеног народа на Балкану.
Федерику Мацији сам платио преко шест хиљада долара за његове услуге. Заправо, то су
плаћали моји саборци. Мој побратим Радош Стевлић је упорно настајао да се и даље тужим са
федералним органима. Ја сам то одбацивао јер је било бесмислено даље трошити паре. Било је
важније да наћем неку трећу земљу, па да се макнем из Октела 1.
Пошто сам одбио да се жалим, надлежни органи су по закону били у обавези да ме преместе у
Октел 2. Та два затвора се налазе на удаљености не више од 100 метара један од другог. У затвору
Октел 1 су затвореници који се суде са федералним судом. У Октелу 2 су били „решени случајеви".
И ако имаш своју државу за пријем, не задржаваш се дуго, месец или два. Ја који нисам имао среће да
ме прими моја држава из које сам побегао, а која више није ни постојала, јер се СФРЈ распала 1991.
године, морао сам да тражим неку трећу државу. Дао сам се зато са својим пријатељима у потеру за
земљом усвојеницом. На крају, по америчком закону то је требало да ради и уради мој депортациони
официр Тери Балантајн, али, наравно, он ни прстом није мрднуо већ ми је само правио потешкоће.
Пристао сам да одем у било коју земљу сем Кине, Северне Кореје и Кубе. Када сам се састао
са Тери Балантајном, рекао би ми да је тешко наћи земље које ће ми дати уточиште:
- ЦИА је све урадила да ми отежа да ме иједна земља на свету прими.
Паре које сам имао полако су се трошиле. Те паре сам добијао од мојих сабораца и браће
из слободног света. Био сам у затвору у Октелу 2 где су се налазили и сиротиња и богаташи,
људи свих професија на свету. Ти људи су ме ценили јер сам био човек који је најдуже остао у
емиграционом затвору, три године после издржане казне. Неки од њих су ми нудили помоћ да се
уселим у Боливију, где су могли да подмите чак и премијера.
Пристао сам. Са својим новим пријатељима радио сам на томе да ме Боливија прими на свега
један дан или један час, па да одем даље. Пријатељи затвореници су ми обећавали да у Боливији
могу да останем колико хоћу, ако имам доларе. За новац могу да добијем пасош, односно боливијско
држављанство. Када је дошао тренутак договора, мећутим, све је пропало, моји пријатељи су се
нагло повукли. Све те конце замрсили су ЦИА и Вашингтон. Тако је и било са Боливијом, а касније
и са Парагвајем и државицом Белиз. Тражио сам улаз и у Централну Америку, тачније у Гватемалу,
па Хондурас, Салвадор и Костарику. Све су ме те државе одбиле. Официр и шпијунчина Тери
Балантајн је ликовао:
- Ник, јесам ли ти говорио да те ниједна држава неће примити?!
Затим сам преко пријатеља, у лето 1996. дошао у контакт са монахом Василијем из Свете
горе. Са монахом Василијем били су повезани Милутин Танасијевић и Блажо А. Божић, као и
Радош Стевлић. Игуман им је обећао да ће учинити све да ме прими Грчка. У Југославији се рат
смиривао. Било је браће Грка који су долазили у помоћ браћи Србима у борби против муслимана
и Хрвата у Босни и Херцеговини. План је био да ја преко Грчке доћем у Српску Републику, где
сам борцима најпотребнији или да у самој Грчкој вршим обуку наших и грчких командоса. Чак су
високи представници грчке војске били упознати са мојим доласком, што је подгревало наду да ће
ми Грчка омогућити улазак на њену територију.
Моји роћаци и пријатељи, Милутин Танасијевић, Данило Каваја, Милорад Каваја и Саша
Митровић су посетили Грчку и Свету гору. Видели су и истакнуте личности које су биле вољне да
ми омогуће да се наћем на територији Грчке. Милутин Танасијевић се из Грчке вратио весео. Одмах
је дошао да ме посети у затвору Октел бр. 2. Све је то трајало до смрти Папандреуа, некадашњег
грчког председника, који је у то време био у пензији. Слободан Милошевић је са својом женом
био на његовој сахрани. Наводно, тада је госпоћа Мира Марковић сазнала за мој могући долазак у
Грчку. И она се успротивила мом доласку и на њену иницијативу мени је забрањен улазак у Грчку.
Нисам се предавао. Све сам мислио да има нека држава на кугли земаљској која неће
постављати питање ко сам ја и куда идем. Био сам у праву. Пошло ми је за руком да се преко
дебеле везе уселим у западну државицу афричког континента по имену Того. Ова земља је добила
независност 1960. године, као бивша француска колонија. Преко једног трговца визама склопио
сам уговор са представницима те државе да ћу у Тогу на служби провести само годину дана и то
као војни ваздухопловни инструктор.
Одмах сам затражио разговор са мојим депортационим официром Теријем Балантајном.
- Тери, нашао сам државу у којој нећу сметати интересима САД!
- О којој се држави ради?
- Того!
- За недељу дана добићеш одговор од мене!
Чекао сам два месеца уместо недељу дана, све док нисам добио његов одговор и то сасвим
случајно у његовој привременој канцеларији, која се налазила у логору Октел 2. Дрско сам га
упитао:
- Где си Тери, што не држиш реч. човече?
Та фукара ми је хладнокрвно рекла:
- Ник, представници Вашингтона једва чекају да одеш из Америке у ту црначку земљу. Тамо
мећу црнцима ти је и место.
- Тери Балантајн, ти си гори од црнчуга, па ће ми са њима бити лепо! - рекао сам му пред
његовим секретарицама и потчињенима. Он се само смејао.
Дао ми је формуларе, ја сам их потписао, узео ми је отиске прстију, сликао ме за визу, за
пасош. Све је то државни нотаријус потврдио својим потписом и државним печатом. Документа
сам потом послао хитно у Вашингтон, у амбасаду Тога. Знао сам да копија одмах одлази и у ЦИА
и ФБИ.
Чекао сам више недеља визу за Републику Того. Када сам добио визиран пасош видео сам да
је виза издата 18. децембра 1996. а да важи до 17. децембра 1997. године. Био је петак, сећам се,
када су ме једноставно убацили у један мали авион за Того. Полазна тачка летења била је затвор
Октел бр 2, Лујзијана, па маршрута Александрија у
Мисурију и Атланта у држави Џорџија. Из малог авиона пребацили су ме у боинг-747 за Њујорк.
То ми је било сумњиво као да нешто мувају. Мислио сам да је много ближе да ме пребаце у Того
преко Јужне Америке, на Рио де Жанеиро и град Сергипе који се налази на обали Атлантског океана.
Обећана земља - Того
Амерички авион за Њујорк је био пун путника. Мене су пратила два агента. У Њујорк, на
Кенеди аеродром стигли смо предвече. Гледам град који сам много волео, како је велики и како је
осветљен као новогодишња јелка. Кад сам први пут дошао из Европе много другачије сам гледао
Њујорк него сада. На аеродрому Кенеди нисам био сигуран шта ће се са мном догодити. Како
Американци ништа не препуштају случају, нису заборавили ни то да на аеродрому направе затвор
и да ме држе у њему, мада сам ја легално био слободан човек. За полицију САД, мећутим, био сам
слободан тек када изаћем из Америке. Двојица пратилаца су се лепо понашала према мени, али су
све време остављали лисице на мојим рукама.
После више сати чекања у тој ћелији, агенти ФБИ-ја су ми рекли да морају да ме врате у
Лујзијану.
- Господине Каваја, ваш пасош није веродостојан. У питању је фалсификат.
- Како је то могуће када ми је официр Тери Балантајн, ваш колега, узео отиске прстију и
фотографисао ме? Могуће је да ви говорите истину, да се америчке власти баве фалсификатом, тај
Тери ми је увек био сумњив!
Они су само слегли раменима. Нису се осећали кривим, али им је било криво што ме
САД још увек бесправно држе у затвору. Лепо су они говорили, али у души иако су то искрено
мислили, они то никада јавно не би нигде потврдили. Играла се игра и даље, све у круг. Неко је
морао да попусти или да полуди.
Из Њујорка, агенти ФБИ-ја вратили су ме у Атланту, у градски затвор. Рекли су ми да ће доћи
сутра у десет сати. Више их никада нисам видео. Са затвореницима у том градском притвору нисам
причао. Они су због мог цивилног одела мислили да сам убачени шпијун. По свим прописима,
људи ФБИ-ја нису смели да ме држе са обичним криминалцима. У том затвору сам био више од
две недеље, када су дошли затворски пратиоци из Октела у Лујзијани. Правили су се луди да не
знају колико сам дуго био у том градском затвору. Ја им се нисам жалио. Затворски полицајци су
ми се дивили јер су знали да сам ја човек који је најдуже издржао затвор у центру за емиграцију.
После пар дана од доласка у Октел 2 потражио сам ону мрцину Тери Балантајна:
- Како то да мој пасош не ваља, да је фалсификован?
- Ништа је на знам. ФБИ је на аеродрому то утврдио.
Тери Балантајн је лагао. Бацао је кривицу на друге, на оне који су мени били недоступни.
Јавио сам сутрадан мом пријатељу Радошу Стевлићу да све исприча начелнику из Емигрантског
уреда по питању пасоша. И он се правио луд:
- Пасош је добар, да није добра виза државе Тога. Виза је фалсификована у Вашингтону у
неком подруму за добре паре!
Лагао је. Може му се, јер су држава у држави. Мени је преостало само да чекам, да чувам
живце, да обуздам свој темперамент, да не бих убио неког стражара, чувара или затвореника.
Робијаши Јужноамериканци и Африканци били су бучни. А како нису били по осталим затворима
по којима сам ја био, нису знали ни основни ред да поштују. У затвору у Лујзијани је таква
прљавштина да је то било ужасно подносити. У дворишту сам проводио скоро читав дан, јер
сам подносио сваку климу, па и тропску. Ти затвори су подигнути у мочварама. Свуда око нас
је било змија, свакојаких инсеката, алигатора. Било је и змија отровница. У Октелу бр. 1 једног
затвореника је ујела и умро је пре него што сам дошао у тај затвор. Један стражар је нестао у
живом блату кад је патролирао око затвора.
Кад год бих се сунчао напољу, намазао бих се машћу коју смо ми затвореници куповали у
кантини. На мени је по телу било на стотине и стотине инсеката, али та маст их је одбијала и
нису ме уједали. Сваког јутра сам у својој ћелији могао да видим разне мале и велике инсекте
по зидовима. Ћелије су имале мреже на прозорима да случајно шкорпија не уће унутра.
На захтев мојих пријатеља и мог адвоката Мација Федерика, амбасада Того, па дакле и сама
Република Того послала је Емиграционом уреду САД у Лујзијани, односно официру и начелнику
Терију Балантајну протестно писмо у коме је писало да је „виза за Николу Кавају исправна и
издата у Вашингтону - број пасоша је 298338, издат у Вашингтону 1996. године и важи до 2004.
године". Тако је то препуцавање трајало неколико недеља.
Јакшић и Миљанић
У затвору Октел бр. 2 затекао сам неколико земљака, Срба и Хрвата. А било је Шиптара
са Косова, али и из Албаније. Сви су били генерација млаћих економских емиграната, који су у
Америку дошли на разне начине као делинквенти и доспели у затворе. Ја сам био једини политички
затвореник. У овом центру за преваспитавање кажњеника срео сам, на пример, Воју Кадовића,
Халила Кољеновића, Веселина Павличић.
У Октел је, две године после мене дошао и Зоран Јакшић, мој пријатељ. Наиме, Зоран Јакшић
и Милета Миљанић су у Америку дошли после мог пада у затвор. Били су пријатељи са мојим
саборцем и кумом Бошком Радоњићем у Њујорку. По причању Зорана Јакшића, њих двојица
су били Бошкови телохранитељи. Са обојицом сам се „знао" одраније само преко телефона. И
Јакшић и Миљанић су Срби из српске Херцеговине и обојица су се бавили у раној младости
спортом. Милета Миљанић је био изванредан фудбалер. Играо је за први тим „Петровграда" из
Зрењанина. А Зоран Јакшић, делија који је висок преко два метра, био је у првом тиму подмлатка
репрезентације Југославије у одбојци.
Још док су били у Њујорку, обојица су ми слали новац, који ја никад нисам ни тражио, али су
имали према мени симпатије и поштовање. Касније сам сазнао да их је Бошко Радоњић примио у
тајну организацију СОПО. Са Зораном Јакшићем, кад је дошао у Лујзијану, стално сам разговарао
о томе шта се дешавало у СОПО-у и шта се збивало око Бошка Радоњића, како и зашто је отишао у
Југославију. Зоран Јакшић је био изузетно образован момак. Прошао је цео свет, али је остао прави
Херцеговац, један од оних из прошлог века. Био је препоштен, много осетљив према Српству, а и
велики антикомуниста. Једино није имао такта, јер га је Бошко Радоњић „слабо дресирао". Што је
Зоран мислио, то је и говорио, без обзира да ли је то било корисно за њега или за српску нацију. Ја
сам га много по том питању опомињао и критиковао. Никад се није на мене наљутио, јер је знао
да бих га ја саветовао да не страда у овом непоштеном свету.
Док је Зоран Јакшић био са мном у Октелу бр. 2 рекао ми је да ће све урадити преко Милете
Миљанића да ми наће неку земљу која ће да ме прими, макар за привремени улазак. Он лично
није хтео да се суди са Емигрантским уредом и начелником Теријем Балантајном, па је захтевао
да га депортују у Југославију. После краћег времена, Зоран Јакшић је отпутовао у малу и скраћену
Југославију Слободана и Мире Милошевић.
Овај момак је страдао ни крив, ни дужан баш у Америци јер је био осумњичен за убиство.
Зоран Јакшић је на Емиграционом суду добио боравак у Америци, где је живела његова вереница
Жаклин, која је била мис државе Лујзијане. Она је умрла у Њујорку, очекујући Зораново дете.
Због Зорана, који се невин налазио у затвору, попила је већу дозу таблета и отровала се. Зоран
Јакшић је био затворен због проневере. Проглашен је невиним и пуштен, али је ФБИ и даље
плео мрежу око њега, јер је радио за Бошка Радоњића, који је био близак италијанској мафији.
Да бих сазнао шта је Бошко Радоњић радио по изласку из Федералног затвора морао сам од
Зорана Јакшића да чупам и повезујем реч по реч.
Зоран Јакшић и Милета Миљанић су Бошка Радоњића пратили по Америци, Европи, Јужној
Америци. Знали су да се Бошко Радоњић дружио са доктором Булом, великим научником светског
ранга који је конструисао „супер топ" за Садама Хусеина, ирачког диктатора. Бошко Радоњић и
доктор Бул су зато боравили у Багдаду неко време. По казивању Зорана Јакшића, доктор Бул је
долазио у Београд по савету и препоруци Бошка Радоњића да се наће са његовим познаницима
Јовицом Станишићем, начелником Државне безбедности и пуковником Александром Петровићем
из Коса Југословенске армије. Кад сам ја 1997. године дошао у отаџбину, уверио сам се да се
Александар Петровић и Бошко Радонић знају још из Америке. Шефа српске Државне безбедности
лично нисам упознао. Видео сам га само једном у Београду кад сам седео у друштву у једном
ресторану са Душаном Загорцем, Милетом Миљанићем, Боривојем Милићем и Зораном Јакшићем.
Јовица Станишић није свраћао у ресторан, а ми смо били у летњој башти. Ја га не бих ни приметио
да ми Боривоје Милић и Зоран Јакшић нису рекли: „Каваја, оно ти је Јовица Станишић."
Бошко Радоњић и Јовица Станишић стекли су блиско пријатељство далеке 1984. године са
тада још непознатим полицајцем и са превејаним официром, пуковником Ацом Петровићем. Од
Зорана Јакшића сам доста сазнао, а ја нисам могао да схватим да је мој кум и саборац стекао
поверење у неке људе који су били у врху Државне безбедности Југославије. Свуда сам изјављивао
и изјављујем и данас да ја остајем уз мог саборца и кума и подржавам његов национални рад од
1970. до 1984. године. Од тог времена на овамо, ја не могу да стојим иза рада мог кума, јер не верујем
да једна комуњара, притом и тајни полицајац, може да постане преко ноћи националиста.
Дон Бошко Радоњић
Роћен је у Ужицу. Отац Драгомир му је био учитељ, а за време окупације члан Равногорског
покрета Драже Михаиловића. Кад су 1945. дошли партизани, због сарадње са Равногорским
покретом сместили су га у затвор где је и умро. Удба је, касније, хапсила и његову сестру Рушку.
Од последица те затворске тортуре она је 1948. године умрла. Бошко је живео са мајком. Завршио
је средњу техничку школу, али није могао да се запосли. Једног дана 1970. године нестао је из
Ужица. Убрзо се прочуло да је побегао у иностранство. Он је одмалена био добар друг са беком
„Црвене звезде" Милованом Ђорићем Ђором и захваљујући томе прошверцовао се у аутобусу са
„Звездиним" играчима у Грац. Остао је неко време у Аустрији, а одатле је отишао у Италију. Потом
се домогао Њујорка.
Као и многи други емигранти, настанио се на Менхетну, у Ноl skicej, злогласном њујоршком
крају, који с правом зову „кухиња пакла". Ту је срео и упознао људе из свих крајева света, свих
раса и боја: Ирце, Шпанце, Италијане, Пољаке, Немце, Маћаре, Србе, Хрвате и друге. Сви су
они, махом, остајали у том „паклу" док се не снаћу, док не зараде паре да би прешли у неку другу,
лепшу четврт града и тако остварили свој амерички сан. Доста их је остајало ту и до краја живота.
О томе ми је сам кум говорио једном приликом:
- Игром случаја, у Њујорку сам упознао Едија Каминског, боса, односно шефа ирске мафије у
нашој „кухињи пакла". Звали су га Еди Бучер, човек који олако сече и касапи људска тела ножем.
После двадесет година проведених на робији појавио се на улицама „пакла" у време кад сам и ја
дошао. Убрзо смо се спријатељили и он ме је заволео. Од њега сам доста научио о мафији, о животу у
„кухињи пакла", о Њујорку и Америци. Ирска мафија „Вестијес", чији је шеф био мој пријатељ Еди,
била је најбројнија и најмоћнија. Њу су сачињавали сви Ирци у Њујорку: политичари, бизнисмени,
синдикални функционери, активисти ИРЕ и други утицајни људи. У једном обрачуну измећу ирске
и италијанске мафије, 1977. године, Еди је убијен. После њега за шефа је дошао Ирац Марк Сплен,
али и њега је убрзо снашла иста судбина. На његово место је изабран Џон Кунин, један од мојих
најбољих пријатеља. Али, и он је у мећувремену осућен на 75 година робије и морао је да иде на
издржавање казне. Пред полазак у затвор позвао ме је и поставио за шефа ирске мафије у Њујорку.
И тако је, ето, Ужичанин постао бос, односно шеф најбројније и најмоћније мафије у Њујорку.
Кад је други Бошков пријатељ, Џон Готи, постао шеф италијанске Коза ностре у САД, пружила се
прилика да се две најјаче мафије помире. Бошко је то умео да искористи:
- Џон Готи је био шеф мафије једне од најутицајнијих њујоршких породица, италијанског
порекла - Гамбино. Готи ми је предложио да се наше две мафије побратиме и да тесно сараћују,
што сам прихватио, тако да смо, у ствари, постали оружана сила породице Гамбино. Ја сам за
време своје владавине настојао да престану мећусобни обрачуни и убиства у мафији за које тада
ни ми шефови нисмо знали како се и због чега догаћају. И таман сам мислио да сам у томе успео
кад је једног јутра 1985. на плочнику испред ресторана на Менхетну наћен убијен Пол Кастелано,
бос босова, односно шеф свих мафија у Њујорку. Било је очигледно да је то убиство због неких
својих или виших државних интереса организовала полиција. За убиство Кастелана осумњичен
је и ухапшен мој пријатељ и најбољи и најближи сарадник Џон Готи. шеф италијанске мафије у
Њујорку.
Све је то била врхунска намештаљка. Џон Готи је осућен за убиство Кастелана које он уошнте
није починио само зато што је његов најближи сарадник Семи Гравана „пропевао". Он је био
најобичнија џукела ког су звали Семи де Бул. Гравана је својим рукама убио деветнаесторицу
људи, а полицији је рекао да је то учинио по нарећењу свога шефа Готија и извукао се без дана
затвора, док је Бошков пријатељ Готи добио сто година робије.
Причало се да је Бошко Радоњић Србин који је најдаље стигао у животу, а да га нису ухватили.
Он је био први до „најозлоглашенијег" шефа њујоршке мафије Џона Готија. Додуше, последњи
прави мафијашки шеф и други њујоршки Ал Капоне, како га је прозвао ФБИ, Џон Готи је 1992.
добио сто година робије због рекетирања и убиства Пола Кастелана, претходног боса Коза ностре,
изрешетаног на плочнику испред ресторана Sparks Stek Haus на Менхетну. Главни сведок оптужбе
био је Салваторе Гравано, звани Семи де Бул, иначе бивши Готијев консилијере, тако да је његова
одлука да „пропева" представљала нечувену издају на највишем гангстерском нивоу. Гравано је
том приликом цинкарио и Бошка Радоњића, коме је дао 60000 долара са циљем да у претходном
процесу против Готија подмити поротника Џорџа Пејпа, некадашњег трговачког путника, иначе
Радоњићевог старог пословног партнера.
У мафији постоји само једна ствар светија од „породице", а то је ћутање. Мој кум Бошко
Радоњић је знао да ћути. Бошко је у Њујорку важио за сарадника ирске банде организованог
криминала „Вестијес", пријатеља чувене мафијашке породице Гамбино и Готијевог
незаменљивог ортака у сумњивим и незаконитим радњама. Он није од мене крио да је у светску
мафију ушао искључиво из патриотских побуда, штитећи српске националне интересе. Када
је Готи пао, Бошко Радоњић се спаковао и 1990. дошао у Србију Слободана Милошевића и
отворио коцкарницу „Бос" на Златибору.
Посматрајући амерички свет изблиза, Радоњић је схватио да је Америка врховни бос, а
да су Србима, муслиманима и Хрватима доделили улогу - мафије. Због тога је уз помоћ својих
америчких утицајних пријатеља све време рата издашно помагао Србе у Босни: саветима,
парама, обуком специјалаца и командоса, оружјем, одећом, обућом, храном, доводио уморне
борце да се одморе на Златибору. Помагао је да истина о борби српског народа продре у свет. Уз
помоћ својих пријатеља довео је у Босну и Џимија Картера да види да треба спасавати животе не
само Срба него и муслимана и Хрвата и се да заустави рат. Због свега тога је стекао наклоност
људи у Републици Српској, а поготову тадашњег председника др Радована Караџића. Када сам
ја био у затвору, име Бошка Радоњића је било једна од препорука за мој контакт са Радованом
Караџићем, а и са генералом Ратком Младићем.
Од мог доласка у Србију, 10. децембра 1997. године, и од нашег првог сусрета после двадесет
година, мој троструки кум и саборац Бошко Радоњић је покушавао да се врати у САД, легално
или илегално. Приликом сваког нашег сусрета, а знајући шта се са њим дешавало у току мог
тамновања по америчким затворима, одговарао сам га од те идеје.
Сматрао сам да ће и Бошко Радоњић схватити да сам ја у праву. Описивао сам му тренутну
ситуацију у Америци покушавајући да му објасним да тамо неће имати онакав живот на какав је
навикао пре тридесет година. Бошко је остао непоколебљив. Наводио ми је многе чињенице, пре
свега да је све жртвовао у Америци за српство и српски народ који је још увек опијен комунизмом
и Слободаном Милошевићем. Често ми је предлагао да заједно напустимо Србију и вратимо се у
Америку. Ја сам наводио своје разлоге због којих сам против те идеје: прво, двадесет година сам
провео у америчком затвору и пуштен сам на условну слободу. Чињеница је да сам могао после
годину дана да се обратим америчком конзулату са захтевом да се легално вратим у Америку, али
ја то никад не бих учинио јер моја казна престаје тек 2042. године и ја не могу остатак свог живота
да проведем на условној слободи страхујући да ли ће ме америчке власти поново затворити и да ли
ћу икада изаћи на слободу. Мећутим, Бошко је по сваку цену желео да се врати у Америку верујући
да га Американци неће поново затворити иако сам ја био готово сигуран да хоће. Напослетку је од
мене тражио да му ја преко својих веза набавим легални емигрантски пасош са његовим тачним
подацима. С Бошком Д. Радоњићем сам се ретко састајао, јер одкада сам се, после четрдесет пет
година вратио у отаџбину, углавном сам се кретао по Србији, Косову и Републици Српској. Често
сам путовао и у Маћарску, Украјину, Француску и по Африци. Та моја путовања била су више
службена него туристичка. Кад год бих видео Бошка, он ми је сугерисао да морамо да се вратимо
у САД. Ја сам му се чудио јер је и у овој крњој Југославији имао леп и испуњен живот и увек се
налазио у друштву људи који су га слушали иако понекад не би био у праву. Бошко је, по његовим
речима, више пута посећивао Русију и бивши Совјетски Савез, јер у западне земље није смео да
иде. САД су подигле оптужбу против њега и он је чекао да проће период у коме су имале законско
право да га судски гоне. Али, ја сам покушавао непрестано да му објасним да је починио нека
кривична дела која никад не застаревају. Бошко је увек, на свако моје упозорење, имао свој одговор.
Од мог доласка у Србију Бошко је често телефоном звао своје пријетеље у Америци. Чак сам и ја
једном телефоном причао са његовим пријатељем а мојим познаником из Америке, Џорџом Папом,
из Бошковог клуба „Лотос" који се налази у Београду у Змај Јовиној улици број 4. Тај Американац
немачког порекла је сведочио на нашем сућењу далеке 1978. године у Бошкову корист кад му је
сућено за антикомунизам у САД. Био је и члан пороте чувеном гангстеру и шеф свих шефова
свеколике мафије у Америци, Џону Готију. То је било друго сућење Џону Готију и захваљујући
Бошку Радоњићу и Џорџу Папу, који су их држали у безизлазној ситуацију перфидно их убећујући
да је чувени мафијаш невин оптужен од стране власти. Свих једанаест поротника се сложило са
човеком убаченим у пороту од стране Бошка Радоњића и ослободили су Џона Готија свих оптужби.
То је значило да је Бошко Радоњић успео да убаци свог човека мећу 650 поротника од којих се
само њих дванаест пбјављује на суду. Сваки поротник се темељно испитује од стране федералних
власти и адвоката од момента роћења па до доласка у судницу. Никада ниједном воћи мафије, откако
постоји Америка, није пошло за руком да убаци свог човека у пороту великог Федералног суда. То
је успело само препреденом Ужичанину, српском националисти, Бошку Д. Радоњићу. Амерички
федерални суд и америчко правосуће су били искомпромитовани пред америчким народом и целим
светом, а шеф свих мафијаша изашао је на слободу као победник. Десетине и десетине милиона
долара је ФБИ потрошио на сућење да би претрпео пораз од стране Србина Бошка Д. Радоњића.
По трећи пут је америчко правосуће било принућено да подигне оптужницу против шефа свих
мафијаша Џона Готија јер су успели да мећу мафијашима наћу његовог блиског сарадника који
је био спреман да га оцинкари. То је био Салваторе (Семи Бул) Гравано који је сведочио против
њега и америчка правда и правосуће су били приморани да га ослободе оптужби за осамнаест
доказаних убистава. Србин Бошко Радоњић је избегао хапшење напустивши за један дан Америку
и преко својих веза је дошао у Југославију 1990. године. Џона Готија је суд осудио на доживотну
тамницу док се Бошко Радоњић нашао у Србији вешто избегавши хапшење у Америци.
Бошко Д. Радоњић се до 3. јануара 2000. године налазио на слободи. Док сам био у америчким
загворима, више пута сам преко средстава информисања слушао разне коментаре о мом саборцу
и куму. Чак је и директор ФБИ-ја, Вепнер, у једном интервјуу на телевизији говорио о Бошку
Радоњићу и његовом успешном избегавању америчких закона. Све је то Бошко знао, али је ипак
све време, од нашег сусрета у Србији, инсистирао да се заједно вратимо у Америку. Одолевао
сам његовом притиску све до 13. децембра 1999. године. Нас двојица смо били чак и у Русији,
на Далеком истоку и у Боливији да бисмо заједно испитали могућност повратка у Америку. Из
Боливије смо отишли за Кубу где нам је претила велика опасност да будемо откривени од стране
Кастрове обавештајне службе, а посебно мени - јер сам ја један од ретких Европљана из Источне
Европе који је директно ратовао и деловао против режима Фидела Кастра од 1959. па све до мог
одласка у затвор 1978. године. Чињеница је да сам ја за моје саборце Кубанце био и остао Адолф
Милер јер сам се тим именом годинама служио.
Све у свему, никада нисам ни помислио да ћу се једног дана наћи на Куби у којој влада
комунизам чупавог Фидела Кастра.
У престоницу Кубе стигли смо авионом 17. децембра 1999. године. Све се одвијало нормално.
Обезбећење на Куби је као некад у Албанији или СССР-у. Свуда су били распорећени полицајци,
а Богу хвала, комунистички режим Фидела Кастра је од сваког Кубанца направио доушника. Из
Хаване смо таксијем ноћу отишли за град Варадеро који је од Хаване удаљен око 100 километара и
где су најлепше хотеле подигли Шпанци за стране туристе. Варадеро је на самој обали Атлантског
океана. Хотел је био прелеп. Саграћен је недавно у америчком стилу са најбољом послугом која
није заостајала за најбољим америчким хотелима.
Ту смо се Бошко и ја састали са нашим скоро приспелим пријатељима Американцима. Могу
само написати да смо се од 17. децембра 1999. па све до 02. јануара 2000. године одлично провели
са својим пријатељима. У Варадеру смо остали све до 24. децембра 2000. године. Тада смо се
вратили у Хавану где смо одсели у најмодернијем хотелу. Спремали смо се да дочекамо Нову,
двехиљадиту годину са четири Србина. Сва четворица су у Америци провели преко двадесет
година, за разлику од мене који сам тамо био четрдесет година. Тај дочек Нове године ће ми
остати у сећању док сам жив по лепим успоменама али и по трагичном хапшењу мог саборца и
троструког кума Бошка Радоњића.
Тридесет првог децембра 1999. године цео хришћански свет се спрема за дочек Нове 2000.
године, па и ми, четири Србина на острву Куба. Све је било изванредно и добро припремљено у
најлуксузнијем хотелу у Хавани. Бошко је био весео, али ја, који сам га најбоље познавао, могао
сам приметити да је нервозан и да се у њему нешто крупно дешава. Око два сата после поноћи, на
Бошково наваљивање, напустили смо наше друштво. У разговору смо дочекали јутро и тад ми је
Бошко коначно признао зашто смо се нашли на Куби.
- Никола Каваја - званично ме је упитао - ти знаш ко је био Џими Афа?
- Знам, Бошко, да је председник највеће уније на свету, Тајмстер, која броји преко 24 милиона
радника у Америци.
- Такоће знаш да је Џими Афа затворен од стране министра правде САД Роберта Бобија
Кенедија збор корупције и послат на робију од 1966. до 1972. године; да га је помиловао председник
Америке Никсон, па да је после убијен од стране америчке мафије.
- Све ми је то познато - потврдио сам.
- Али ти није познато - наставио је Бошко - да је Џими Афа био председник најјаче мафије
зване Тајмстер и да је његов син тражио информацију од ФБИ-ја да ли је његов отац жив или
мртав. Уколико је жив, захтевао је да му кажу где се налази. Уколико је мртав, да фамилији саопште
где му се налазе посмртни остаци јер не постоји могућност да се тридесет година третира као
нестао. Ја сам, Никола, више месеци био у телефонском контакту са извесним мојим пријатељима
у Америци који су од мене тражили да кажем где су посмртни остатци Џимија Афе. То знамо само
ја и Џери Куни који је осућен на доживотну робију. И ти га знаш. Пошто је Куни на доживотној
робији ја ћу покушати да га избавим из затвора и водим преговоре о његовом ослобаћању.
- Ја мислим, мој Бошко, да од тог твог плана нема ништа и да се ти излажеш великој
опасности.
Такви су били наши последњи разговори. Нисам могао да му објасним да је још рано ступати
у преговоре за ослобаћање Кунија, шефа ирске мафије у Америци, кога је Бошко заменио после
његовог одласка у затвор. Првог јануара 2000. године, Бошко и ја смо, одмарајући се поред базена,
разговарали о његовом плану за одлазак на острво Насо, па онда за Мексико, одакле је планирао
да ми се јави. Два дана пре тога, ако се ја добром сећам, случајно смо се упознали са адвокатом
из Београда, Милошем Пејовићем, и његовом супругом Иваном Пејовић-Никезић. Ивану сам већ
упознао у Београду, а њеног мужа први пут сам срео у Хавани. Бошка сам оставио у разговору са
адвокатом. Нисам се мешао док су они разговарали о ситуацији у нашој отаџбини Србији. Касније
сам Бошка подсетио да је време да се вратимо у хотел где су нас чекали пријатељи. Другог јануара
двехиљадите године, тачно у пола два по подне, нас двојица смо се растали. Бошко Радоњић је у
три сата одлетео на острво Насо, а потом продужио за Мексико. Обећао је да ће ми се из Мексика
јавити телефоном. Рекао сам му да одлазим за Париз са осталима и да ћемо се састати у Београду
уколико се све заврши добро по њега. Кубу сам напустио у 11 сати увече и француским боингом 747
одлетео за Париз. Пут је протекао нормално и из Париза летимо за Будимпешту. У Будимпешти сам
од мог пријатеља из Америке сазнао да је Бошко Радоњић у рукама америчких органа. Чињеница је
да је Бошко Радоњић стигао до Мексика и кад се враћао за Бахамска острва авион којим је путовао
слетео у Мајами, и он је лишен слободе. Од нашег растанка до данас нисам успео да ступим у
везу са њим. Моји пријатељи који деценијама живе у Америци ме обавештавају онолико колико
знају. Док смо се налазили на Куби он је често разговарао са својим познаницима из подземља. а
разговарао је и са својим сином у Америци и са мојом ћерком. Све у свему, снашло га је оно о чему
сам му говорио. При нашем растанку сам му дословно рекао: „Бошко Радоњићу, ти ме присиљаваш
да чиним оно што сам чинио пре 20 година, да ослобаћам попа Стоиљка Кајевића. Дајем ти реч, ако
будеш осућен на више од 20 година, ја ћу те извадити из америчке тамнице али нећемо одлетети
далеко из Америке". Он је знао на шта ја циљам и шта сам тиме хтео да кажем. Мом куму Бошку
Д. Радоњићу је преостало да се ухвати у коштац, по ко зна који пут, са законом и правдом САД.
МИРИС РАТА
У ОТАЏБИНИ
Од мог бекства на Запад, од 1957. године, па до избијања и пропасти авнојевске Југославије,
стално сам био упознат са оним што се догаћа у Југославији. За мене није било изненаћење када је
почело да се љуља комунистичко царство, кад је пао Берлински зид и када су се ујединиле Источна
и Западна Немачка. Сматрао сам да ће свакако доћи до мењања граница на Истоку. За мене је
Трећи светски рат завршен без иједног испаљеног метка.
У историји човечанства ниједна моћна империја није срамније пропала од Совјетског Савеза
Социјалистичких Република. Запад је тријумфовао, а посебно Немци и то не над поразом комунизма
већ над поразом некадашње моћне Русије. Комунизам је увезен од стране јеврејског капитала преко
Немачке само да би бацио словенску Русију у провалију из које се неће извући. Једино Бог зна да ли ће
Русија и руски народ устати на ноге и преживети катастрофу у коју је бацио Запад преко јеврејштине.
У Југославији се одмах приметило национално превирање у народу, као и код воћа, назовимо их
комунистичким. Комуњаре су добро знале да им нема спаса, да ће слетети са положаја па су почели да
попују о национализму не само у Србији већ у свих шест република. То је јадно и срамно гледати на
телевизији како те бедне комуњаре обијају прагове Брисела, Женеве, Париза, Лондона, Москве и Њујорка.
Ту сам машкараду гледао у затвору Ломпок од 1988. године до завршетка те трагикомедије.
Скачу, вриште Титове набигузице, прете неком непобедивом армијом. да ће сваког згазити ко
је против „братства и јединства" југословенских народа, а тај народ не постоји и нигде за време 45
година од кад сам политички емигрант ја не наићох ни на једног Хрвата, Шкрипетара, Словенца,
Македонца, да се декларисао као Југословен. Чињеница, само Срби и Цигани су се представљали
Југословенима и нико више. Армија креће из Београда и Београћани је прате аплаузом, она ће
средити за пар сати те словеначке мангупе који су се дрзнули да каљају тековине револуције?! Кад
су стигли у Словенију, ловачко друштво тих Словенаца је најурило и побило те елитне јединице
Народне армије.
Жалосно је било гледати како војници ЈНА бедно изгледају када су их Словенци разоружали,
нису им дозволили да преко Словеније беже за Србију или Босну, већ су их преко Италије шутирали
за остатке Југославије. То се још јадније дешавало у Хрватској, јер Хрват је поносан на своју веру,
нацију а сад само захваљујући Србима дошли су до велике Хрватске. Тако је и било, они се спрдају
Титовом генералу, како он корак по корак води једну корисну политику и обилази главне градове
Америке, Европе и некадашњег Совјетског Савеза и Фрањо Тућман се јавно одрекао комунизма,
обећао пуну слободу граћанима Републике Хрватске а сваки Србин зна како му је живети под том
слободом и демократијом Хрвата и Фрање Тућмана.
Али Фрањо Тућман је префриган и зна циљ своје мисије и циљ такорећи свих Хрвата. Београд
и Титове набигузице прете Тућману а Тућман зна те шкартове из прошлости, зна те Титове викаче,
зна те Титове набигузице и ужирене генерале, да само трубе а да ће ускоро бити и протерани
из његове лепе Хрватске. Фрањо Тућман позива све Хрвате у тућини да дођу да помогну свом
народу у борби против српског бољшевизма а нема разлике мећу Хрватима ко је био у прошлом
рату усташа или партизан. Док поглавице из Београда спречавају српској антикомунистичкој
емиграцији под теретом година да доћу, да оставе своје кости у отаџбини а то се дешава и мом
брату и саборцу Животији Ивковићу, кад је дошао да ме види у Београду, а београдска полиција га
лишава слободе и то 1998. године.
Еј, моја браћо, ко може да каже и помисли да је то користан рад за српску нацију кад се тако
поступа са најбољим синовима који су рекли пре четири деценије да је Тито подметнуто кукавичје
јаје српском роду и народу. Фрањо Туђман ствара професионалну армију, шаље бивше подофицире,
официре ЈНА у Америку на обуку, ја те некадашње припаднике ЈНА слушам на радију како говоре,
како блате српски народ да још подржавају бољшевизам и да су кривци за рат на територији бивше
авнојевске Југославије.
Дичне Српкиње из Београда протестују пред Генералштабом ЈНА, траже од Титових
дебелих генерала да им врате децу са бојишта. Каквог бојишта, то није бојиште, то је срамоћење
лика некадашњег српског војника који је био цењен од савезника а богами и од непријатеља.
Генералштаб не зна циљ, не зна где шаље те младиће без обуке, без тактике, без врхунског циља
зашто ти голобради српски младићи да гину за смрдљивог Јосипа Тита и лажних седам офанзива.
Хрвати уз помоћ хрватског становништва полако заробљавају такорећи већи број гарнизона, на
територији Хрватске, непобедиве ЈНА. Све се то приказује на Западу а поготово у Америци која је
остала једина сила у свету и то (супер сила) после надуваног совјетског међеда који пропаде као
да није ни постојао.
Тај јадни и неуки Генералитет ЈНА пребацује из Земуника питомце у Рајловцу у Босни а
Босна и Херцеговина већ је читава у пламену и муслимани и Хрвати само чекају да се лате колца,
маља и конопца да по трећи пут у овом веку изврше геноцид над српским народом. Али, кога су
ујеле змије, тај се плаши и гуштера, и српски народ преко Дрине неће дозволити да га по трећи
пут у овом веку кољу хрватски бечки коњушари, нити српске потурице, већ ће се латити оружја
а на челу народа ће стати најбољи синови и ћерке из западне Србије предвоћени др Радованом
Караџићем.
И пре него што се појавио Радован Караџић, одржавао сам преко мојих веза контакте
са Србима из Босне и слао Србина који је роћен у Босанској Дубици, Милана Радака, који је
побегао из Југославије пре 35 година. Милан Радак, као држављанин Америке, долазио је у
Босну и Херцеговину и доносио ми податке о ситуацији. То су чинили и Блажо Божић, Милутин
Танасијевић, и ја сам приближно знао ситуацију на тлу Балкана а било ми је тешко и осећао сам се
несрећним што ме је тај, нама Србима наметнути, верски рат затекао у тамницама САД.
Да сам био на слободи, био бих од првог дана на тлу западне Србије са пушком у руци и
знао бих да предводим српске војнике ка слави, ка победи, ка васкрсењу, и верујем да би границе
садашње Српске Републике изгледале другачије. То кажем са пуно одговорности, јер сам знао и
учио сам где непријатељу треба да се задају ударцикоје ће добро осетити и повити реп. Кад то
напомињем, то се односи на непријатеља који је ван граница бивше авнојевске Југославије, јер
Срби преко Дрине, како их ја називам Срби из западне Србије, су потукли хрватске коњушаре
и српске потурице, премда су и једни и други били помагани од стране читавог муслиманског и
католичког света.
Преко госпоће Мире Павловић, покушавам и размењујем преписку са генералом Ратком
Младићем, Биљаном Плавшић и легендом српског народа, др Радованом Караџићем. Сваки
Србин и свака Српкиња у емиграцији су давали подршку српском народу и њиховим воћама који
су потекли из народа: Радовану Караџићу, прослављеним генералима Ратку Младићу, Манојлу
Миловановићу и српском официрском и подофицирском кадру и највише српском народу који
је стао уз раме својих воћа. Мислим да сам послао један писани материјал од три или четири
странице генералу Ратку Младићу, шта бих ја чинио да сам на његовом положају. Ја сам то писао на
основу једног српског политичког емигранта, као бивши професионални војник. Мира Павловић
је уручила тај материјал генералу Младићу и ја сам од генерала добио писмо где он потврћује да
је примио наведени материјал.
Рат је за сад утишан, генералу Ратку Младићу мислим да са овим писмом нисам отежао његово
стање. Да је то писмо ухваћено кад сам га дао госпоћи Мири Павловић, од стране затворских органа,
ја никада не бих изашао из затвора, јер то се сматра директним учешћем у рату и конспирацијом,
по америчком закону.
Имао сам ја контакте и преписке и са неким борцима из западне Србије и са командантима
као што је био прослављени јунак војвода Славко Алексић, војвода Брно Гавриловић. Србине
брате, Српкињо сестро, у мом животу никад нисам имао тежег живота него кад је буктао верски
рат на територијама српских земаља. Ја сам био потиштен, зашто ме затиче рат у затвору кад
сам био најпотребнији српском народу. Морам да кажем истину, било је доста Американаца који
су славили лик српског војника а прослављеног генерала Ратка Младића и упорећивали га са
америчким генералом из Другог светског рата Џорџом Патоном. Прослављен је био и др Радован
Караџић, од стране америчког народа.
Није тачно, како су тврдиле и тврде Титове набигузице, да је читав свет био против српског
народа. То није истина. то није тачно, то само комунисти шире лажи мећу српским народом. Једно
хоћу да кажем, а то ће се у скоријој будућности и доказати, овај верски рат повели су комунисти,
завршили комунисти, више на штету српског народа, него у корист. Слава и хвала синовима и
ћеркама који дадоше своје животе у одбрани своје куће, свог прага, своје вере, свог народа. Те нам
драге жртве требају да би нам биле путоказ како треба живети и гинути за нацију српску. Српској
младој држави и њеном руководству те свете жртве треба да буду вазда на уму и пред очима, да
сачувају и очувају Српску Републику, прву српску државу на Балкану, у новијој историји.
А морам се дотаћи са пар речи генерала Ратка Младића и Манојла Миловановића. Њих
двојица, са пуним правом, достојни су да стану раме уз раме српским војводама из Балканских
и Првог светског рата, војводама Радомиру Путнику, Степи Степановићу, Живојину Мишићу и
Петру Бојовићу. Само Ратку Младићу и Манојлу Миловановићу било је теже и горе, јер њихови
претходници су имали савезнике - моћну словенску царску Русију, Француску, Енглеску, Италију и
САД. Генерали Ратко Младић, Манојло Миловановић и витешки српски народ нису нигде у свету
имали савезнике који би их барем само духовно подржали. На несрећу српског рода и народа,
и издаја београдских ага и кметова који ударише економске санкције Србима из западне Србије
преко Дрине а које ће остати у српској историји као издаја која се не памти ни у једној нацији.
Ипак, и поред издаје београдских ага и бегова и Титових набигузица, српски народ преко Дрине је
стекао српску државу на коју сваки Србин и Српкиња треба да буду поносни.
Тајна писма за Генерала Младића
Главни и одговорни кривац за српско страдање, Слободан Милошевић, Велики везир не од

Стамбола града, већ везир од града Београда, мора да сноси одговорност пред српском нацијом. А
то је Слободан Милошевић који је добио 1988. године приличну подршку од српског народа, а тај
Слободан Милошевић је био онај који је све продао што се могло продати. Шта он мисли и чему
ли се нада?! Није Србија његова прћија коју је донео из Пожаревца, да је он може продавати! Ко
му је дао право и тапију да српску нацију пред светом брука и обмањује? Ја знам, а и Слободан
Милошевић зна, да још има Срба који ће устати против сваке не-среће било да она долази са
Истока или са Запада, али ова долази из града Београда, да ће и тој несрећи неко стати на пут:
Ал' тиранству стати ногом заврат, то је људска дужност најсветлија. Срби у Републици Српској
су пошли за Слободаном Милошевићем, али су успели да се одвоје и створе своју државу.
Челницима Републике Српске Крајине то није успело, па су зато и пропали и подпали под јарам
усташке Хрватске. Генерал Ратко Младић и председник доктор Радован Караџић били су мудрији
од милиционара Милана Мартића из Книна. Ја сам се зато трудио да ступим у везу са воћама из
Републике Српске, да им понудим своје срце и своју срчаност за српску слободу.
Ја лично, Никола Каваја - српски командос, писао сам два пута генералу Ратку Младићу.
Писао сам др Радовану Караџићу са братом и саборцем Радошем Стевлићем више пута. Писма су
била намењена др Караџићу и прослављеном генералу Ратку Младићу. Ја као војник писао сам
ово писмо, које ћу у целости овде изнети, војнику и генералу Ратку Младићу. Колико се сећам, ја
сам од генерала Младића добио један одговор и уколико га наћем у мојој несрећеној архиви, ја ћу
га и објавити.
Од генерала Ратка Младића ја сам добијао поздраве преко госпоће Мире Павловић, која
је често долазила и обилазила Српску Републику и истакнуте српске лидере и генерале Ратка
Младића и остале, како ми је она говорила преко телефона из Чикага и како ми је усмено говорила
кад је долазила у војни затвор у Калифорнији, Флорида. Ово писмо прилажем у оригиналу како је
написано и уручено генералу Ратку Младићу...
Писмо које сам послао генералу Ратку Младићу, писано је 5. јануара 1993. године. Генерал
Младић ми је послао писмо 12. 6. 1993. и потврдио да је добио моје писмо.
Писмо др Радовану Караџићу је послато 2. октобра 1994. године. Треће писмо које сам добио
у Новом Алкатразу, од синовца Саве Ковачевића, Станка Ковачевића из Њујорка, који је био у
посети Југославији, који је у то време скретао пажњу о ситуацији на Косову и Метохији. Станко
Ковачевић је умро у Њујорку као најмлаћи професор, стар свега 32 године. Био је частан и поштен
антикомуниста и емигрант. Нека му је лака црна земља...
ПРЕПИСКА
Са др Радованом Караџићем и Рашком Младићем
Командос 5. јануара 1993. године
Никола Каваја - 86311-024 Сједињене Америчке Државе,
П.О.Бох. 7007. Унит: Мохањк "Б" САД
Марианна, Флорида. 32447-7007
УСА
Врховном команданту Српске Републике Генерал-пуковникУ Ратку Младићу Генерале, срећан

вам Божић! Срећна вам Српска Нова година 1993.
Строго поверљиво:
Поштовани генерале, Ратко Младићу!
Помаже Ти Бог, генерале! Како си ми?

Јесу ли ти тешке ране јуначке?
Тако су се некада, у срећна времена, српски цареви, краљеви, господари, кнежеви, генерали,
сердари, главари, војводе, племићки капетани, српски свештеници, обраћали српским ратницима
и бесмртним јунацима...
Генерале Ратко Младићу, пре него изнесем моје мишљење, желим да Вам се представим у две
српске реченице да бисте Ви знали ко Вам се јавља. Ја сам главом српски националиста Никола
Каваја, који се налази у америчким затворима од 1978. године. Уопште није важно да ли сте чули за
мене и моју борбу за слободу српског рода, али сам ја чуо о српском генералу Ратку Младићу више
позитивних него негативних вести, од дана избијања рата на територији разбијене Југославије.
Читајући београдски лист „Дугу" од 20. новембра 1992. године, наишао сам на чланак „Српска
светлост" где даје „интервју" српски генерал Ратко Младић, руској телевизији. Генерале и српски
јуначе, Бог ти помогао у борби у одбрани српског рода, против свих здружених непријатеља и
нико ти рћаво у животу учинити ништа не могао....
Генерале, пратећи ситуацију у отаџбини и осталом свету, пратим прецизно према својим
могућностима догаћаје на ратишту и закулисне игре и подвале у бившој Југославији, као и
политичко мудровање подлог Запада и Америке. Ја, са мојим најближим сарадницима, убећен сам
да би у овој тренутној ситуацији било најкорисније по витешки српски народ предузети следеће:
- Хитно регрутовати, мобилисати све расположиве српске снаге широм Херцег-Босне у једну
моћну српску армију и ставити под јединствену команду - без икаквог изузетка. Ако је потребно,
а ја сам убећен да јесте, без оклевања и натезања, довести добровољна појачања из Србије и Црне
Горе (свакако тајно) и појачати борбене снаге Срба у Босни и Херцеговини.
Српске јединице посредно под вашом командом морају у свему да буду надмоћније и
ефикасније од непријатељских. Чим се комплетира концентрација „јуришних српских јединица,
онда, са свим расположивим снагама без објаве РАТА, са земље и ваздуха, спровести БЛИЦ КРИГ,
муњевити рат, широм Босне, Херцеговине и Српске Крајине. Све војне операције морају бити
изведене муњевитом брзином и задати непријатељу смртоносни ударац како непријатељ (и на
фронту и у позадини) неће имати времена да се снаће и концентрише.
Освајање српских области мора бити потпуно - укључујући Сарајево, Горажде, Зеницу,
Сребреницу, Мостар, Превлаку, Задар, Дубровник (кога треба сравнити са површином Јадранског
мора)... Док траје чишћење - чишћење, генерале, срњ ских територија, не давати ником никакве
изјаве нити информације. Најурити. прогнати у далеку позадину или ликвидирати светску и
домаћу штампу, јер свака савремена армија се држи тих ПРИНЦИПА и правила, које је по први
пут усвојила Хитлерова армија за време Другог светског рата.
Чим се изврши „операција ослобаћања српских земаља" одмах завести власт и поредак - у
сваком случају војну а објавити читавом закржљалом, дрогираном, педерском Западном свету, да
је рат у српској Босни и Херцеговини завршен... Власт хитно завести са освајањем појединих места
и градова. У исто време, генерале, по могућности, заробити све или што је могуће више чланова
„Босанско-муслиманске владе" а касније, када буде повољно време, извести их пред српски војни
суд и су дити им за издају и ратне злочине над српским цивилним становништвом.... Сућење да
буде јавно, прогласити их кривим и осудити на смртну казну „вешањем" - а онда их помиловати
на казну стрељањем. Казну спровести ЈАВНО. Али, генерале, за ово има начина и времена. Све
муслиманске и хрватске радио-спикере и ТВ станице угасити и конфисковати њихову штампу као
и штампарије и на тим упражњеним местима поставити муслимане који се осећају СРБИМА...
У Босни по сваку цену треба спречити стварање исламске државе-републике. Генерале,
заузмите Сарајево што пре и пребаците СРПСКУ ВРХОВНУ КОМАНДУ У САРАЈЕВО. Све
наведено хитно настојте да извршите са својим потчињеним старешинама у року од 7 до 12 дана...
Генерале, ако бисте Ви успели са својим потчињеним старешинама у овоме о чему ја Вама пишем,
Ви бисте са овим постигли следеће резултате:
I - Ослобаћање српских територија и завршетак борбе. Народ би почео постепено да се срећује
и нормализује свој напаћени живот...
II - Заправо, Европа и Америка са овим би имале везане руке и они више ништа не би
предузели. Питање Херцег-Босне било би стављено пред коначни завршетак у корист српског
витешког народа...
III- Уједињени Срби лако би средили питање Рашке, Косова и Метохије. Одлагање, односно
продужавање (рата) иде против интереса српског народа... Време и догаћаји раде против српских
интереса... Генерале Ратко Младићу, ми морамо да добијемо у времену...
Ако се ништа не постигне до фебруара или почетка марта 1993. године, амерички новоизабрани
председник Бил Клинтон, како тамо у Западној Европи (а такоће и овде у Америци) све више
наглашавају - мораће спровести „акцију" односно „инвазију на Босну". Та инвазија сигуран сам
да не би била повољна за нас Србе на балканској ветрометини.
Зато је далеко паметније и корисније поднети сада, ако је потребно, и натчовечанске жртве
те окончати овај неминовни „рат" против наших заклетих непријатеља, него продужавати ово
исцрпљивање, кидање живаца и живети у неизвесности и у мрачној слутњи... Сва обијања
„прагова" Лондона, Брисела, Женеве и Организације Уједињених нација, ми Срби у свему томе
губимо драгоцено време и ништа не можемо добити повољно од наших непријатеља, јер их
подржава читав Западни олош. Ми морамо, генерале, са нашим непријатељима свршити за сва
времена а то је једини начин да их тучемо војнички на бојном пољу, као што смо ми Срби вазда
кроз нашу славну и бурну историју тукли и долазили до слободе војничким, а ни у ком случају -
дипломатским путем... Код наше небраће Хрвата постоји изрека: Два Србина дивизија, два Хрвата
- парламент.
А - Ако се војне операције, о којима ја говорим, изведу у Босни и Херцеговини, ако би се
завео неки ред и поредак - новоизабрани председник Америке Бил Клинтон ће то радо дочекати и
скинути ту главобољу са дневног реда... Али, ако јавно мњење и притисне Била Клинтона, он ће
морати, хтео не хтео, да се умеша у српско-муслиманско-хрватски сукоб. Генерале Ратко Младићу,
не треба му дати ту могућност.
Б - Вероватно да би Западни медији и штампа, ако би српска операција била успешна на
бојиштима, галамили, жвалавили три дана, и на томе би се завршило. У случају да не доће до
овога о чему ја пишем, а удружене Западне државе са Америком изведу „инвазију на Балкан"
новим српским Обилићима, у првом реду ваздухопловцима, остао је последњи „ратни задатак"
да прећу у противнапад, пре Извоћења „инвазије Балкана" од стране удружених Западних држава
- да разоре нуклеарне реакторе по Западним државама... Генерале, ви као професионални војник
свесни сте ако дозволимо Американцима и удруженим европским државама да нас нападну прве
са својом стратегијском ратном бомбардерском и ловачком авијацијом из ваздуха и са мора, да
ће наши градови, мостови, путеви, железница, утврћења, војни објекти, ваздушне базе, радарски
систем, противваздушна одбрана, наша ратна и цивилна авијација, бити под ударом најмоћнијег
ратног ваздухопловства при завршетку двадесетог века. Ја лично не мислим да би ми могли да
одолимо првом масовном „удару" из ваздуха и са мора удруженом непријатељу... Генерале, Ви
сте пратили догаћаје и операције чиме су Западне државе тукле Ирак и претвориле га у прах и
пепео... Ако Запад неће да се уразуми и да нас пусти да решавамо своје проблеме које су Западне
државе потпалиле, тада смо ми Срби присиљени да пређемо у противнапад пошто смо слабији
да се носимо за Западом, и зато га треба ударити изненада по вени куцавици и одвести га заједно
са нама у пропаст, откуд повратка нема. Боље је нама Србима живети као слободним људима са
пушком у руци једну секунду, него живети као робови тућинцу стотину година... Генерале Ратко
Младићу, да сам на положају који Ви заузимате, не бих дозволио да ме изненаде српски душмани,
нити подли и лажни савезници из времена Првог и Другог светског рата... Ја, генерале, не видим
други излаз из ове ситуације. Ви ипак учините са вашим саветницима како сматрате да је најбоље
за српски витешки народ... Паметни сте људи, па нека Вам је Господ у помоћи...
Српски националиста,
Никола Каваја,
Сад по гробу бесмртног Милоша,

Гази нога свијетског олоша.
Ал' тиранству стати ногом заврат,
То је српска дужност најсветлија.
Ми бранимо Душаново царство,
И витешко људско достојанство.
Покољења дјела суде,
Што је чије дају свима...
Свак' је рођен да по једном умре,
Част и брука живе довијека.
Бесмртни владика Раде Томов
Одговор који сам добио много ме је обрадовао.
Бгд, 12.06.1993.
Поштовани господине Каваја!
Недавно сам примио Ваше писмо које ме је искрено обрадовало и „натерало" да прикупим
више информација о Вама. Све што сам сазнао из писма и из података обавезује ме да Вам се
захвалим на пажњи коју ми исказујете као и на страдањима која лично Ви веома добро подносите
борећи се за бољу будућност нашег народа. Тражио сам од неких угледних личности да се заузму
за Вас и да Вам се олакша положај. Ја се искрено надам бољем сутра и светлијој будућности.
Примите пуно топлих поздрава, Генерал Р.Младић

Порука за иредседника Караџића
Др Радован Караџић
Председник Републике Српске, Пале
2. октобар 1994.
Чикаго, Ил. САД
Поштовани господине председниче,
Упућујем Вам ово писмо у моје лично и у име г. Николе Каваје. Господин Каваја Вас много
позравља и моли се Богу да истрајете у овим тешким искушењима која су задесила Вас и наш
племешти и поносни српски народ. Ја сам од најближих Кавајиних пријатеља и сабораца о чему
Вам може доста рећи доносилац овог писма. Г. Каваја и ја смо Вам писали у доста наврата раније,
у ствари, увек када је то тренутна ситуација изискивала. Не знам да ли сте све пошиљке од нас
примили, надамо се да јесте. Ми смо их све слали преко СРНЕ, факсом. Користимо ову прилику да
Вам писмо уручимо директно и једино ја и Ви знамо садржину истога јер ни Каваја неће, из мера
сигурности, добити копију.
Све ово што будем написао је наша жеља да Вам помогнемо извесним саветима, сугестијама
и идејама; не да Вам дајемо директиве и упутства како да водите рат са бездушним балијама и
усташама, већ само извесне идеје које Вам могу, надамо се, послужити као нацрт будућих планова.
Наше сугестије и идеје можете или прихватити или одбацити. Ово је само наша, у извесном смислу,
очајничка жеља да Вам помогнемо на неки начин како би најлакше и успешније изашли на крај
са свим искушењима која су се навалила на Ваша плећа за последње четири године. Укратко, ево
наших предлога и сугестија:
1. Останите упорни у Вашим праведним захтевима да не можете прихватити „мапе" јер су
оне, не само неправедне по српски народ, него и дрске јер врећају понос, историјске чињенице и
вековно право српског народа. Упорност побећује. Ви сте упорни очигледно, и Ваша упорност ће
победити. Тек када се то деси Ви ћете осетити плодове Вашег труда.
2. Нека генерал Младић пренесе ген. Росу да се не игра олако са НАТО авионима. Нека му
пренесе да ће од сада то да се свети њима лично. (Чујем на вестима да је то ген. Младић индиректно
већ учинио.) Наши војници треба увек да су у непосредној близини УН трупа. У случају да Рос
нареди поновно бомбардовање да се одмах изврши одмазда над њима у истој пропорцији. Али,
када се Росу да до знања да ће Срби извршити одмазду у случају следећег бомбардовања, претња
се мора спровести у дело, по сваку цену, иначе претња неће имати никакву сврху. Министар Пери
сада прети да ће НАТО убудуће бити много оштрији у својим акцијама. Ви пооштрите ваше
претње, и акције, такоће.
3. Будите оштри према свим непријатељима, а, дао Бог, имате их подоста. Кад улећете у акције
нека оне буду брзе, одлучне, ефикасне и ефективне. Не играти се рата. Само тако ће вас непријатељ
(ма ко то био) схватити озбиљно и бити обазрив према вама.
4. Организовати (потхитно) командос-групе: једне групе (3-5 војника) да буду обучаване
за операције само са муслиманима. Командоси треба да су вични својим задацима и да су
способни, ако је могуће, да имају муслимански акценат. Друге групе командоса да буду
задужене само за Хрвате, са истим способностима. Ове групе би требало да се инфилтрирају
у позадину било муслиманских или хрватских јединица и да обављају задатке које регуларна
војска не може. А тих задатака је пуно: да прикупљају информације, да ликвидирају најопасније
противнике, да задају психолошки ефекат непријатељу (страх, пометњу, дезинформације и сл.),
да руше војне објекте и складишта оружја, да организују киднаповања итд. То би морали бити
добро опремљени момци, свесни своје улоге и дужности према своме народу. У случају да
буду ухваћени, да никад не признају ко, како и зашто их је послао на овакве задатке. То би
морали бити само добровољци. По потреби организовати командос-групе и за иностранство
јер је могуће да се и за то укаже потреба.
5. Укопавати се у земљу што је могуће више и дубље. Сав војни арсенал, оружје и оруће, које
би могло бити мета НАТО авиона да се склањају у земљу или евентуално добро брањене пећине
из којих би се лако могли, по потреби, користити. Наравно, ово би морала бити врхунска тајна.
Пећине би биле практичније, јер њих извићачки авиони не могу да открију. Укопано оружје, ако
није довољ но дубоко, може да се „види" из „авакс" авиона.
6. Обучавати војску за улично ратовање. Извесни градови се морају узети од муслимана.
Напр. - Сарајево. Зато треба бити спреман за евентуалне акције.
7. Храбрити српски народ, који се налази под муслиманима, да издржи и да буде спреман за
одлучујући моменат. Кад буде дато нарећење за напад на дотични град они би требало да створе
унутрашњи фронт, чиме би много помогли бржем уништавању непријатеља.
8. Организовати добровољце по Србији и Црној Гори и вежбати их за евентуални моменат
односно огапти напад на муслимане. Да ли ће до тога доћи не зна се, али треба бити спреман за
једну такву евентуалију. Ипак, сви су изгледи да ће до једне такве опште акције доћи, а за ту сврху
ће вам требати велики број јединица.
9. Можда би било добро покушати да се створи један муслимански батаљон од Авдићевих
војника, који мрзе Алију. Они би могли обављати извесне акције за Србе много боље од самих
Срба. У сваком случају, један такав батаљон не би био на одмет. (Нисте требали дозволити да се
тако брзо разбију Авдићеве снаге.)
10. Пронаћи где се све на Дрини налазе „југо-граничари". Испитати колики је састав војника
на сваком пункту, каквим оружјем располажу и каква им је борбена готовост. Морате бити спремни
да их све разоружате, иЈ^и бар поједина места, ако вам затреба пребацивање транспорта из Србије
и обратно. Војници који би обављали тај задатак морали би бити сви маскирани, преобучени
у другу униформу или једноставно у сељачка одела. Увек строго пазити да се не даје никакав
повод за неки граћански рат. Граћански рат се не сме никада дозволити, мада би комунисти за свој
опстанак и за тим посегли.
11. Милошевић је најзад почео са ликвидацијама. Ставити му до знања да се ни једна
ликвидација више неће толерисати. У случају оглушења, спроведите претњу у дело. Наравно, то
све у највећој тајности. Милошевић неће стати док вас тројицу лидера не смакне. Другим речима,
Милошевић ће покушати да обезглави народ Српске Републике. То Ви, г. председниче, не смете
дозволити. Почните са ликвидацијом Милошевићеве најближе околине. Нека се узме у памет.
Није потребно да додајем све ово што сам рекао до сада Ви, г. председниче, не смете бити
умешани. То мора неко други да организује, а тај неко други да пренесе неком трећем; извршиоци
акција не треба да имају појма одакле је дошло нарећење. Ви морате увек бити на површини и
неокаљани. То је изузетно важно, Ваш положај не сме бити ничим оклеветан.
12. А сада, можда, најважнија тачка. Дошло је време, г. председниче, да размислите мало о
општој српској ствари. Ви знате да смо ми Срби највећи непријатељи самима себи. Наше највеће
зло се налази мећу нама. Лако би ми изашли на крај шеа муслиманима, и са Хрватима, и са
Шиптарима, и са Немцима... када би имали једну српску националну владу у Београду. Ми морамо
прво да решимо наше унутрашње зло. То зло је комунизам (не само Милошевић) који мора да се
једним хирушким захватом одсече и избаци из тела српског народа. Не само да Милошевић мора
да иде, него читав комунистички систем мора да се уклони са власти. Педесет година стагнације,
терора, разарања тела српског народа је доста. Ишчупали су душу српском народу. Постш1и смо
„сметлиште света". Комунизам мора да се уклони силом, јер демократским путем је то немогуће.
Докле год су комунисти на власти српски народ ће бити поробљен и храмаће на свим пољима
свога битисања: духовном, културном, економском и политичком.
Ја сам разговарао са многим истакнутим интелектуалцима из Србије и других српских крајева
о томе која би особа била најзгоднија да стане на чело српског народа. И кад год би се поставило
питање најкомпетентније личности да преузме воћство целог српског народа у овом кошмару
политичке нестабилности, избор је падао увек на Вас. Ви бисте били једина особа која би могла
(силом или милом) ујединити сав српски народ и све српске покрајине у једну јединствену српску
државу. Ви бисте били једини, др Караџићу, могли да обавите успешно ову мисију и упловите
народну лаћу у мирно српско пристаниште. Ово би био огромни историјски догаћај, а Ви бисте с
тим обезбедили себи велико и завидно место у историји српског народа.
Размислите о овоме, председниче. Народ српски Вас неопходно треба, крик историје Вас
позива. Али прво комунизам мора да се уклони. Г. Никола Каваја је стопроцентно за Вас а ген.
Младића сматра најподеснијим за шефа Генералштаба будуће српске државе.
Одуговлачење и продужавање данашње ситуације не води ничему већ тормењ тацији и
черечењу српског народног битисања. Времена нема више. Куцнуо је 12. час. Ви сте једини који
би могли да обавите ову свету мисију у овим трагичним моментима српске историје. Размислите
дубоко о овоме, господине председниче!
Ако имате ма какав коментар на ово писмо биће над драго да га чујемо.
Све најлепше од Господа Христа и св. Саве жели како Вама, тако и Вашој фамилији,
сарадницима, официрима и војницима, као и читавом народу Републике Српске
одани Ваш Никола Каваја
Одговор синовца Саве Ковачевића
Њујорк, 1. фебруара 1984. године САД
Никола Каваја, нећу да те питам како си. Добро, хвала Богу, које и теби желим. Како је
фамилија? Ђе си сад био не јадан, кад ми треба рука помоћи?! Род наш и наше племе сељачко,
затворише погледе и видике, да не видимо ништа даље од клипа кукуруза. Погледе и видике може
да има само богаташ или поган на путу роба зеленог долара.
Обојица имају погледе и видике на своје богатство. Брзином Шаргана се удворе сваком
систему овог света. Тебе ће само ко псу у синдзиру... Ја ти се дивим, Никола Каваја... Нећу да ти
ласкам. Велика је штета што те нема нека армија... Упорећујем те са мојим великаном да си живио
у његовом времену...
А!А! Сваки прави херој је искориштен. Херој је искориштен, ако је прави, ако није искориштен
шје херој. Плаћено му је. Ако му је плаћено - не може да буде херој.
Истина, ти си иза жице да је не би могао прегристи ни Зеленко војводе Бажа Бошковића, па
опет неко не спава са миром. Ипак си искориштен, преварен. Можда је лакше теби, но овим што
те послаше тамо. Спаваш без страха са својом идејом. Какав мозак тебе посла у ћелију или оне
момке - усташе у Југославији?
Оставимо тебе. Мореш ти мене објаснити за усташе. Одоше ко овце на кланицу. Да ли их
упути џелат свог народа или ум. Ваљда зависи за кога ради. Немој погрешно да ме разумеш,
Никола Каваја. Ја бих радо погинуо за Косово на Косово, али не бих дао главу Шиптарима као
поп Миле Јововић Турцима. Мој пријатељу, терапија сутрашњице неће се ослањати на нове
лекове, колико на револуционарну промену постојећих... Лекови ће се прилагођавати про-Србима,
Ранковићима, Аписима, можда и ђиласовцима. Дозе ће бити мање и редовне, а све то пружит ће
могућност за елеминисање већине секундарних ефеката. Овим путем су кренули многи врсни
писци - савременици...
Ово златно доба проналаска нових лекова започето је по завршетку Другог светског рата.
Трајало је око две деценије... Информбиро, Ђилас, Ранковић. Виђела жаба да се коњ кује па и она
дигла ногу (КОСОВО). Нико се тад није ни питао како овај лек може да функционише. Ово питање
треба да предузму вође српске херојске омладине, којих још увек нема у довољном броју. Једини
пут до центра Србије - Пећ. Болест која се појавила за време Другог светског рата ваљда ће да буде
излечена или ћемо можда нестати са географске карте као српска нација.
Ђе си ми био, не јадан, кад ми треба рука помоћи! Сад по гробу бесмртног Милоша, гази нога
светскога олоша...
Ђе је твоја идеја (ГОРЕ)? ЕХО се пролама код сестре Србије а не даде Црна Гора. На нос нам је
почело скакати. Пи гована у попа Јована. Како се та багра наједе, а престаде да му дува испод попруга.
Заборави она косовска сиротиња и Турке и јаничаре, макар им гробове оставише на миру. Да зло
буде још и веће, теби мање познато, највеће насељење Косова је после Другог светског рата. Зар не
треба све по мало лечити, Никола Каваја, и оног ко се крсти исто као оног коме се само ђед крстио?
Ђе си био, не јадан, кад ми треба руке помоћи!
Никола Каваја, некад давно почели да дижу школу на други спрат моји сељани. Дадосмо им
неко омеђење. Те једног дана се окупи омладина да доћера камен до школе. И ја са њима. Преко
нашег имања пролази пут. Са горње стране пута стари осек камена и направио малу позадину да
вода не би носила оно мало црнице. Неки мој рођак, Момо Благотин Ковачевић, скочи са камиона
и рече шоферу да стане и поче да руши „позадину овог лијепог камена". Не знам шта је мислио,
можда се мислио нашалити.
Скочио сам на њега са камиона као што сам скакао с моста на главу у Бистрњ цу. Ни данас
не знам шта ми је било. Скоро сам био у Југославији, мајка ми је смртно оболела па да исправим
оно што не могу исправити одох да се поздравим са њом. Трећи дан кад сам се вратио јавише да је
умрла. Игром случаја, сретох Косовца школског друга из Урошевца. Прича ми злу судбину црну.
Код мене није пробудио неко жаљење или да сам му рекао нека то вам треба кад сте им пустили.
Инстинктивно ми је пробудио животињски нагон - освете.
Ђе си ми био, не јадан, кад ми треба рука помоћи!
Никола Каваја, даћу ти само срж нове шиптарске историје која је требало да се у југословенску
енциклопедију унесе:
Албанија је створена пре 2.200 година. Срби су се као уљези увукли у албанску државу.
Пре Турака се у великом делу Грчке говорило албанским језиком чак до Атине. Грци и Римљани
потискују албанску културу а они се предају Турцима. Албанци се боре све до доласка Скендербега.
А на Балкану примају први хришћанство. Јеси ли видео рђе, чађи? У Северној Кореји уче децу да
су они добили Други светски рат. Како брзо заборавише немачког принца Вилијама Вајда!
У њујоршком магазину „Тајмс" Џон Сков пише да је све у реду и спремно за олимпијаду
у Сарајеву, осим пацова што им гризу телевизијски кабл. Он то каже како је: „Сарајевски нови
Холидеј ин био је окупиран од стране неких пацова који имају инстинкт албанских терориста.
Напустили су положај олако пре но што су постављени тањири са отровом од стране послуге.
Е, Бато, Скендербег се упорећује са Зевсом. Малтене, он је ослободио пола Европе. Не! Не!
Ослободио је читаву Европу! (Историја за основну школу за Шиптаре на Косову).
У интересу истине, по историчару Хидзи Велесу, у време пада Цариграда 1453. године по
први пут у историји се појављује Албанија као папина творевина. Ваљ да иста онаква, као велика
Албанија за време Другог светског рата. Обе су трајале негде подједнако. Само, ова друга је
основана од стране немачког неповерења према Италијанима. Како и не би. Немци марширају
кроз Југославију. Црногорци кроз Албанију.
„Дујан гури, месех дорем." (Баци камен, кријеш руке.) Њихова изрека. Оригинална. Нико
им је не може украсти. Стела е стела. Ђе сте сетни потомци, спремајте мајци опело, негда бивша
Србија мртва лежи. Да без свести стење, јер страсти је трзају мртву, а лепота духа црни јој ископа
гроб. Јер Србије је гроб, је л' Косово, ил' Марица, ил' Прилеп! Сва пуста земља општи је плачни
гроб!"
Јован Стерија Поповић
Онамо, намо да виђу Призрен!

Тамо је моје - дома ћу доћи!
Отаџбина мила тамо ме зове,
Морам једном оружан поћи.
Црногорски књаз Никола Петровић.
Ово је била порука коју ми је послао Станко Ковачевић, синовац народног хероја Саве
Ковачевића.
ТРОСТРУКА ПРЕВАРА
Ја сам три пута одвоћен и довоћен с пута, а никако није успевало да ми поће за руком да
напустим САД. По повратку са тих путовања никад ме нису директно вратили у Октел бр. 2, већ
су ме остављали по катакомбама државних затвора Џорције, Мисисипија и Лујзијане. Ти путеви су
били тако напрони, бесциљни и бесмислени. Два пута су ме одводили у Африку за државу Того и
оба пута су ме враћали назад. Трећи пут су ме повели за Боливију. Стигао сам до Атланте. Враћен
сам јер је наводно Боливија одбила да ми изаће у сусрет због мог интернационалног тероризма.
Био сам седми на листи светских терориста 1996. године. Мени је у Боливији омогућен долазак,
јер сам склопио посао за једну породицу која је била имућна. Требало је да избавим мајку и ћерку
које су се налазиле у затвору у Мексику. Наручилац је био имућан трговац из Боливије. Тај који
ми је послао папире, провео је 11 година у затвору САД. У Атланти сам скинут са самог полетања
авиона за Јужну Америку.
Тако сам три пута напуштао Октел, Лујзијану, и сва три пута сам се враћао натраг.
Последњи пут кад сам био враћен са пута и остављен сам код главног шерифа Атланте. Довели
су ме касно ноћу, киша је падала тако јако да се слабо видео пут од атлантског аеродрома према
затвору у коме су ме зауставили и предали шерифови заменици. У том затвору су били сви, ама
баш сви, затвореници и полицајци црнци. Кад сам био у канцеларији за раздуживање, пошто су
знали да остајем привремено, нису ми дали да се пресвучем него сам остао у мом цивилном оделу.
Сат, прстен краља Петра II Караћорћевића, стално сам држао у казнионици мећу мојим стварима
и био је у затворским књигама укњижен, али га нисам могао поседовати.
У том затвору, кад сам био враћен са транспорта за Того, полицајцу нисам хтео да дам прстен,
али сам му дао сат, јер сам сумњао да би ми га полицајац сутра дао кад кренем, што се често
дешавало код државне полиције. А код федералне ретко, јер ако затвореник може да докаже да му
је федерални чиновник нешто украо или затајио, та особа би била позвана на одговорност. Тако је
у мојим џеповима остао прстен и четири хиљаде долара, јер да сам тај новац дао црном полицајцу,
сигурно је да тог полицајца не бих видео оног дана кад бих напуштао затвор. Друге колеге би му казале
да се склони кад доћу маршали или федерални шерифи да ме пребаце за Лујзијану у Октел бр. 2.
У том затвору сам остао две недеље. Кад сам стигао у Октел, ставио сам примедбу једном
службенику како поступају федерални органи. Он се.чудио мојој смелости, како сам држао толику
суму новца у панталонама, кад се зна да црнци убијају по Америци људе за 50 долара.
Увек кад бих се вратио на почетну тачку од које сам кренуо, задуживао сам се са стварима,
мењао ћелије, оне ствари које сам имао пред полазак дао бих неком, јер такав је био закон у
америчким затворима и ја сам се тога држао. Онај коме бих то дао, а то су били претежно Срби, Руси
чак и Хрвати, никад те моје ствари не би више тражио. Таква су била правила у старих америчких
затвореника, којих сам се ја држао. Искрено говорећи, био сам огуглао на све те поступке. Највише
ми је сметало што су ме по повратку сви, стражари, полицајци и они из затворске управе питали:
- Шта, па ти си се опет вратио назад, ниси одлетео?
Правили су се луди, као нису знали шта се ради са мном. Одговарао сам им пркосно да
сам се вратио само зато што сам их се ужелео. Тако сам те јаднике замрзео да ми је било мука
кад би се срели негде у затвору.
Време ми је пролазило брзо јер сам знао да морају да ме пусте на слободу или да ми дозволе да
одлетим у неку земљу или да ми наместе да ме убију при транспорту по тим државним и градским
затворима. Био сам исувише опрезан, не само у Лујзијани већ од првог дана кад сам доспео у
затвор. Имао сам једно велико искуство у Југославији, стечено још пре него што сам пао у тешку
тамницу САД. А осим тога, по професији сам био ратник и официр који је прешао Африку, Азију,
западну Европу, Јужну и Северну Америку. Живот ми је био у опасности од мог роћења. Увек сам
се зато држао оне Његошеве: „Нема смрти без судњег дана."
Једино право које сам као заточеник избегличког лагера у Октелу максимално користио било
је телефонирање уз помоћ линије „колект", тако да су те рачуне, који су били иначе три до пет
пута скупљи, плаћали моји пријатељи. Звао сам и по два пута дневно и разговарао телефоном са
Радошом Стевлићем, Милутином Танасијевићм, Блажом Божићем и Миланом Радаком.
Једног дана, мој брат и саборац Милутин Танасијевић Паркер ми је из Мајамија у Флориди
без икаквог увода ре-као:
- Никола Каваја, после десет година нашег телефонирања могу први да ти кажем да ускоро
летиш за Југославију. Синоћ сам разговарао са Зораном Јакшићем и Милетом Миљанићем, који су
ми саопштили да је срећен твој улазак преко њихових веза.
- Право да кажем, Милутине, ја у то не полажем велике наде јер сам од те Југославије и тих
власти прогањан преко четрдесет година! Зашто би мени неко из врха државе помагао, кад зна да
сам прогањан као антикомуниста?
- Има добрих људи, Никола, нису сви у политичком врху Југославије комуњаре!
Позвао сам одмах и Радоша Стевлића. Он ми је отворено рекао да су наши људи у врху, Зоран
Јакшић и Милета Миљанић, подметнули, мећу многобројним решењима, Милану Милутиновићу,
министру спољних послова на потпис и акт о одобрењу мог доласка у Београд.
- Министар је потписао твоје решење, а да није тачно знао о чему се ради!
Замолио сам Стевлића да зове опет амбасаду СРЈ у Вашингтону, коју ја за три године, колико
сам седео у избегличком логору, из принципа никада нисам позвао. У амбасади су му рекли да
никакво решење од министра Милана Милутиновића „нису још добили". То је трајало читавих
недељу дана. Распитивао сам се и код управника Терија Балантајна, али он ме је игнорисао.
Више је волео да се интересује за црнце и мелезе, којих је било пет пута више у лагеру него
нас белаца. Они су му се улагивали, мазили га и пазили, док смо ми белци сматрали да је његов
посао да брине о нама, а не да нас застрашује и уцењује.
Упорност Радоша Стевлића се исплатила. Из амбасаде су од неког анонимног чиновника
добили кратку информацију: „Кавајино решење је стигло. Има право на улазак у земљу!" Затражио је
одмах да то службено проследи лагеру у Лујзијани. Одговор је био кратак и шкрт: „Видећемо!"
Онда су Стевлић и Паркер кренули у акцију мог ослобаћања. Назвали су телефоном сараднике
својих сенатора и конгресмена у Вашингтону и тражили да испуне вољу њихових гласача и
помогну једном српском борцу за демократију. Звали су и Террија Балантајна да га обавесте о
одлуци југословенских власти. И док су им сарадници сенатора и конгресмена потврдили да ће
„Никола Каваја ускоро да напусти САД", управник Балантајн је пожурио да се похвали Радошу
Стевлићу и Милутину Танасијевићу:
- Само мени можете да захвалите што сам пробио лед и омогућио Каваји да оде кући!
Није нам више било важно шта Тери Балантајн мисли, па се нисмо са њим расправљали око
његових лажи. Ја сам чекао и дочекао дан слободе. Људи из ФБИ-ја су ме упозорили да могу да
изаћем из САД под условом да „строго водим рачуна где се крећем и шта радим". Подсетили су
ме да сам ја осућен на казну од 65 година затвора и да она престаје тек 2043. године. Била је то
претња, тачније упозорење да САД могу да ме врате натраг на робију. Ако бих поживео, имао бих
тада 110 година. Смешно, у мом братству нико није доживео тако дубоку старост, па не мислим ни
ја. Неће ме господ Бог проклети да доживим ту старост.
Слепи путник
Деветог децембра 1997. године, дежурни избегличког павиљона ме је пробудио тачно у два
сата после поноћи. Саопштио ми је да кренем са њим до врата блока. Обријао сам се на брзину
и после десетак минута напустио моју самицу. Јавио сам се дежурном офи-циру и он ми је
отворио врата павиљона. Испред врата су ме чекала два стражара. Ставили су ми лисице на руке
и кренули смо ка згради управе. Дошли смо испред Одељења за раздуживање. После звоњења
на тешким и масивним вратима појавио се дежурни. Познавао сам га, али нисам смео да му
се обратим без одобрења. Дежурни је био са још тројицом полицајаца, који су ме закључали у
једну просторију, уз објашњење:
- Ник, ми чекамо ваше пратиоце. Будите стрпљиви, знам да су вас четири пута враћали, али
ваљда више неће!
Било му је неугодно, али је морао да се држи процедуре, ја сам службено и даље био
опасан осуђеник.
Испружио сам се на једну клупицу и покушао да заспим, али од тога није било ништа. Нисам
био много узрујан. Једноставно, ја сам читавог живота мало спавао. То сам навикао у младости у
војној академији. војсци, па и у затворима. Тек у пет сати ујутро дошла су двојица агената ФБИ-ја
по мене. Стражари су ми отворили врата, позвали ме да скинем лагерску униформу и обучем моје
цивилно одело. Радили смо брзо, јер смо сви били нервозни. И раније се тако догаћало, уз вику
и пожуривање. Овог пута стражари су стајали и гледали ме како се припремам за одлазак. После
двадесет година, ја сам пети пут у цивилном црном оделу био спреман да одлетим из земље за коју
сам своју младост жртвовао и много, много пута био на ивици живота.
Ја сам сада био у одличној кондицији, јер сам се све време бавио спортом у малој челичној
ћелији, и у Новом Алкатразу, и у Атланти, и у Ломпоку и у свим оним привременим затворима
у којима сам робијао од Атлантског до Тихог океана. Лепа Американка, поимену Анита,
дала ми је новац са моје робијашке штедне књижице. Ствари сам лепо сложио, доларе сам
упаковао у коверту. Нисам новац бројао, јер нисам имао такву навику. Анита ме је опоменула
да пребројим доларе, јер морам да јој потпишем признаницу.
- Госпоћице, ја вама верујем! Не бисте ви узели моје паре, зар не?
- Бих ја, али се бојим оних државних лопова из Вашингтона - нашалила се.
Потписао сам јој признаницу да сам из државне касе Лујзијане подигао својих 4.500
америчких долара.
- Срећан вам пут, Никола Каваја. Ред је да и ви напустите овај затвор, предуго сте били
у њему!
- Хвала, Анита!
Сви стражари су ме испратили до излазних врата тог одељења и пожелеше ми и они срећан
пут. Нико од њих није ми пружио руку, јер су знали да им ја не бих пружио своју руку.
Двојица инспектора Федералног истражног бироа ставили су ми лисице само на руке.
Претресли су ме пре него што су ме повели ван затвора. На главној капији логора Октел број 2
три стражара са аутоматским пушкама пришли су нашој лимузини и тражили њихова документа и
папире од мене. Агенти ФБИ-ја су им дали један велики жути коверат. Један чувар је то проверавао,
а двојица су стајали крај аутомобила са оружјем на готовс. Редом су сва тројица прегледали наше
папире, па су нам махнули да кренемо напоље.
Лимузина се кретала лагано, све брже и брже. Седео сам позади са рукама свезаним напред.
Инспектори ФБИ-ја, обојица белци, које никад раније нисам видео, покушали су да заподену
разговор. Питали су ме колико сам дуго у Америци, кога остављам у САД.
- У Америци сам више од четрдесет година. У Њу Џерсију остављам жену и три ћерке!
- Зашто, господине Каваја, нисте остали у САД? Због ваше фамилије имали сте право да
тражите останак - рекао ми је један агент ФБИ-ја.
Нисам хтео да им објашњавам, јер сам схватио да су добро упознати са мојим случајем. А као
експерти за еми-гранте знали су добро каква су моја права.
У рану зору стигли смо до помоћног војног аеродрома. На писти смо изашли напоље. Нисам
имао ништа од личних ствари, сем мале торбе са прибором за бријање.
- Господине Каваја, зар је то све што имате?
- Да, то је сав мој капитал који сам стекао у богатој и великој Америци!
Они су ућутали.
Аеродром је био мали, али препун официра, војника и неких цивила. Један инспектор ФБИ-ја
је отишао да се распита за време лета, а други је остао са мном. Рекао ми је да летимо за Атланту
и да би било добро да тамо доручкујемо.
Понашао се нормално, опуштено и људски. То је било први пут да ми се неко од службених
лица САД обраћао као себи равном. Кад смо ушли у мали авион, у коме су била само два члана
посаде, инспектор ме је упитао:
- Господине Каваја, да ли бисте сада били у стању да пилотирате са овим малим авионом са
два мотора?
- Не бих, последњи пут сам летео 1978. године. Али, ако бисмо имали невоље, узео бих
команде у руке, па шта буде! Не верујем да се начин летења много променио.
Авион се лако дигао у ваздух. Био је снажан и брз, летели смо брзином од 750 километара на
сат. Уживао сам гледајући пилоте како управљају авионом као да возе свој породични ауто. После
сат времена ми смо надлетали велелепни град Атланту у држави Џорџија. Слетели смо лако и
брзо. Сва тројица смо ушли у аеродромску зграду и загледали се у моје лисице.
- Ник, ми бисмо вам скинули лисице са руку, само кад би знали да ви нећете да нам правите
проблеме.
- Господо агенти, где ви мене спроводите из Атланте?
- У Југославију! Чим вас предамо југословенским властима, наша мисија ће бити завршена.
То ми је рекао један од њих са својим тешким јужњачким акцентом. Тек тада сам, на аеродрому
у Атланти, био делимично сигуран да ипак идем кући, у своју Србију.
- Ако је тако, онда немам разлога за бекство. За двадесет година мог тамновања ја проблеме
никад нисам никоме правио!
Један од њих, ваљда, онај који је био главни мој пратилац узе кључ од лисица и отвори их.
Више се није знало ко је бивши робијаш, а ко полицајац. Ја сам био много боље обучен од њих.
Американци баш не полажу много пажње на облачење, а поготово ови које раде за државу. Отишли
смо у ресторан да доручкујемо. Сео сам за сто и наручио миришљаву пицу, коју нисам ни видео,
а камоли јео у последњих двадесет лета. Њих двојица су сели за суседни сто. Био сам први пут
напољу сам. Јео сам полако и уживао гледајући људе около како журе да ухвате своје авионе.
Преселили смо се за бар да попијемо „севен ап". Чуо сам да јужњак ословљава свог колегу
са именом Фил. Правио сам се да нисам чуо то име, он је ипак, био агент ФБИ-ја, а ја бивши
осућеник под депортацијом. Јужњак се опет интересовао зашто нисам са државом Америком
склопио уговор о раду, који би ми омогућио да останем уз фамилију.
- Да ли вам је жао што остављате породицу у Америци?
- Није, жао ми је што сам веровао у америчку правду и што сам крај својих очију био слепац
до 1971. године!
- Ви сте, Каваја, огорчени и на Америку и на амерички народ?
- Не, господине, на амерички народ нисам огорчен, а на курвинску америчку политику јесам, јер
сте допустили да вам Јевреји воде државу и јер сте све антикомунисте изручили комунистима!
Обојица су се сложили са мојим речима. Онај главни коме је име било Фил је, као да је бројао
моје године, изненада приметио:
- Ви сте, Ник, већи део свог живота провели у Америци него у Југославији. Да ли се сада
плашите да се вратите назад? Колико ми је познато, ви сте много дела учинили против режима у
Југославији, а тамо су још комунисти на власти?
- Да сам се плашио не бих то ни радио. Боље ми је да одем кући, свом народу, него да ме
власти Америке уцењују и држе годинама по затворима.
- Знам ја то, Каваја, али таква је тада била политика председника Џимија Картера. Ви сте
страдали због његове погрешне политике према комунистичким државама.
Било ми је драго да се разумемо. Уосталом, један инспектор ФБИ-ја је јако добро знао
каква је нарећења добијао из Беле куће и шта је све радио прогонећи европске антикомунисте по
Америци.
Прекинуо нас је позив спикера за укрцавање на лет за Њујорк. Док су инспектори ФБИ-
ја предавали карте видео сам на њима исписано име Ник Кларк. Тако сам путовао под лажним
именом које ми је дао Федерални истражни биро.
Стигли само око пет часова у Њујорк. Мрак је већ гутао девети децембар 1997. године. Чим
смо слетели на аеродром Кенеди, инспектор Фил ме је значајно погледао.
- Ник, ово је „твој" аеродром, зар не?
- Да, држао сам га у мат позицији. Цео ФБИ је дрхтао тада због мене! - хвалио сам се,
прихватајући шалу.
- Сећам се, ја сам тада био средњошколац. Ни сањао нисам да ћемо се икада срести - искрено
је признао агент Фил.
- Тачно. ни ја никада нисам помислио да ће ме једног дана Американци осудити на 65 година
затвора, а ето и то се десило.
Нисам више био расположен за причу. Размишљао сам о Лени и нашој деци. Био сам само
тридесетак миља од њих, а нисам могао да их видим. Ни да им се јавим телефоном. Моје путовање
је било велика државна тајна Америке. Поред ФБИ-ја и ЦИА је пратила моје кретање, јер је
покушавала да сазна какви су моји даљи планови и према Америци и према Југославији. За ЦИА
ја сам био последњи српски командос.
Забуну код мојих пратилаца изазвао је један путник, који ми је изненада пришао и упитао ме:
- Ви сте Никола Каваја?
Брзо сам реаговао и одговорио, пре него што су јужњак и Фил отворили уста:
- Не, господине, погрешили сте, ја сам Ник Кларк из Лујзијане!
- Опростите! - рече човек и оде низ дуги аеродромски хол.
Напослетку смо се укрцали у велики боинг-747 и кренули преко Атлантског океана за Европу.
Авион је био скоро пун. Путници су шетали као да су у неком повећем локалу. Телевизори су
били упаљени, емитовао се неки филм, па вести. Моји пратиоци су одмах заспали. Били су
сигурни да из авиона немам куда да побегнем, а и да нисам расположен да га опет киднапујем.
Од капетана сам преко разгласа чуо да идемо за Рим преко Шанона, Лондона и Париза. И ја
сам легао да спавам, био сам уморан, рано су ме дигли са моје последње затворске постеље. Кад
сам се пробудио, већ смо били у фази слетања.
Предворје Београда
Италија и Рим ми се нису допали. Аеродром је одзвањао од вике и галаме путника, који су се
гурали. причали и махали рукама, не слушајући једни друге. Просторије су биле прљаве. Неки
људи су лежали на поду на својим шареним крпама. Карабињери су шетали свуда по аеродрому
и то са оружјем. Ништа се Италијани нису изменили. Моји пратиоци су ме одвели у америчку
канцеларију, која наводно служи за помоћ америчким путницима. То је, у ствари, канцеларија
агената ЦИА и ФБИ-ја. Ту је требало да сачекамо авион ЈАТ-а за Београд. Службеник који ми
је пружио руку није имао једно уво. Изгубио га је у Вијетнаму. Ни са њим се нисам руковао,
што је њега изненадило, па ми се више није обраћао.
Фил ми се обратио тихо, у поверењу:
- Ник, за пар сати ћеш бити у својој земљи. Бог зна да ли ћеш бити на слободи или опет у
затвору? Ако пристанеш да радиш за ЦИА, ми можемо са овог аеродрома да кренемо авионом
назад у Америку!
Гледао сам га право у очи. Био је лукав, помислио је да ме емоције ломе и да може да ме
уцени. Понудио ми је лажно спасење за цинкарење и шпијунирање.
- И да знам да ћу бити стрељан на београдском аеродрому вашу понуду не бих прихватио.
Господине, ја ћу у Југославији бити на слободи и ја ћу се пр-вом приликом суочити са Американцима,
па било то у Босни и Херцеговини или негде у Европи.
- Никад се то неће десити, нема више хладног рата, Ник!
- А ко онда напада моју земљу, Фил?
Није ми одговорио.
Чим је авион ЈАТ-а дошао на стајанку, нас тројица смо кроз велики ходник римског аеродрома
стигли до чекаонице. На кљуну југословенског Дагласа-9 видео сам грб са двоглавим белим орлом,
али без круне. На репу авиона била је југословенска застава. Чудо над чудима. Комунисти из Србије
хоће од Београда да направе Југославију. Признају белог орла али без круне и машу заставом, али
без грба на њој. Чудан смо ми Срби народ, све смо измешали, па није ни чудо што не знамо шта су
српски, а шта југословенски политички интереси.
У чекаоници је била велика група мушкараца и жена. Један момак и девојка су ме препознали.
Рекоше само да су они „Срби из Београда". Ови други људи су галамили, неки и викали. Гурали су
се са позамашним коферима, врећама и пртљагом, који су хтели да унесу у путничку кабину авиона.
Путници су се угурали унутра и сваки сео по свом нахоћењу, иако су их стјуардесе упозоравале
да имају бројеве седишта на картама. Неки су одмах запалили цигарете. Балкан и ништа више.
Гледам моје пратиоце из ФБИ-ја, они све то гледају разрогачених очију, али ћуте. Тешко ми је све
то пало јер је то мој народ за који сам се борио више од четрдесет и пет година.
Авион је кренуо и са доста тешкоћа се. винуо у небо. После благог заокрета нашао се изнад
Јадранског мора.
Био је десети децембар 1997. године. Напољу зима, а ноћ ведра. Авионом после више од четири
деценије опет сам надлетао просторе авнојевске Југославије. Гудуре Балкана биле су прекривене
снегом и ледом. То доле је била моја мајка земља, постојбина мојихпрадедова који су живот дали
да нам нација буде слободна. У тим размишљањима затекло ме је приближавање граду Београду.
После десетак минута авион се спустио на сурчински аеродром. Погледао сам своје пратиоце из
Федералног истражног бироа и насмејао се. Моје обећање се испунило, вратио сам се у Србију.
На нишану УДБЕ
Мој троструки кум Бошко Радоњић, који је из Америке дошао 1990. године радио је исто на
мом доласку, преко својих веза. Бошко ми је с времена на време слао писма преко заједничког
познаника Милана Драговића, који живи у Флориди а који је у Југославију долазио у посету својима
и у посету Бошку Радоњићу. Преко тих писама, Бошко Радоњић је тражио од мене гаранцију да
могу доћи у земљу само под једним условом, да се не мешам у политику, да не нападам режим и
да могу да живим од Дедиња до Цетиња. Никад на то нисам пристао, а знао сам да те уцене нису
долазиле од мог кума Бошка Радоњића већ од других који су сматрали да могу да у рукама држе
судбину других Срба и да капу кроје по својој мери. Са овим овде, аутором овог текста, нису могли
ни мало већи да се изборе. У животу се једино мора умрети. „Свако је роћен да једном умре, час и
брука живе довјека", говорио је бесмртни владика Раде.
Нисам знао тачно време кад ћу бити депортован у крњу Југославију, те тако није спремљен
ни дочек мојих присталица на аеродрому у Београду. Можда су надлежни то тако и предвидели,
да народ не би знао кад ћу доћи у Србију. Имао сам спреман говор за оне Србе који би ме
дочекали у Сурчину. Тај говор сам наредних месеци читао људима по Србији у оним градовима
где су биле моје присталице.
Од доласка у Србију ја нисам био директно узнемираван од стране Службе државне
безбедности. Само једном, док сам становао у хотелу „Таш", у соби 317 посетио ме један
„дебејац". Наиме, једног дана, око подне, Јелена Пејовић која је радила на рецепцији, јавила ми је
да службеник Државне безбедности жели да ме посети. Рекао сам јој да га пошаље код мене у собу,
где сам седео и причао са мојим братом од стрица Данилом Кавајом. После пар минута на вратима
собе појавио се један млађи човек. Утврдио сам да је припадник Службе државне безбедности:
- Младићу, ко те је послао код мене и зашто?
- Наредили су ми само да проверим да ли сте још у хотелу или не. Не могу да вам кажем ко
ми је наредио, то је службена тајна.
- Реците надлежнима да мене нико не треба да проверава, јер ја сам увек био и остао на бранику
српства. А они ако желе да бране српску нацију нека контролишу и прате доказане непријатеље
српства, Шиптаре, Хрвате и потурице.
- Не љутите се, Никола, на мене, ја сам сиромах, ожењен сам и морао сам да наћем неки
посао, макар и у државној служби.
Мислим да је младић добар човек, веровао сам му да једноставно извршава наредбе
претпостављених. Да му не бих наудио, не желим да помињем имена људи из полиције којима
је било нуђено да ме прате, шпијунирају, којима је речено да сам непријатељ Југославије, да сам
покушао да убијем њиховог вољеног Тита и да не волим Слободана Милошевића.
Марта месеца 1998, у Подгорици сам се срео са Д.М. и Л.П, двојицом Титових удбаша, који
су ми били годинама за петама. Сате сам провео у разговору са њима, рекао сам им:
„Другови, ја стадох мојом ногом жив и здрав на тло бивше авнојевске Југославије. Ви сте рат
изгубили против мене и против српске политичке емиграције. У овој земљи има места и за вас и
за нас а све оно што је било између нас да падне у заборав."
Пружили су ми руку у присуству пар људи и кад год посетим моју Црну Гору ја се видим са
тим младим људима.
Опростио сам и Титовом гардијском пуковнику, мом имењаку, Николи Прици, који је имао
позамашни досје о мени. Требало је да ме ликвидирају, како ми је рекао у присуству више његових
пријатеља и мог пратиоца Боривоја Милића, Ужичанина. Тај разговор је вођен у близини Мркоњић
Града у Републици Српској.
Знам да сам стално био праћен од стране српске тајне полиције кад сам се кретао по Црној
Гори. Тајно су ме снимали у једном локалу на Цетињу, а не знам зашто. Ја никада нисам ништа
урадио против Српства и Србије и Црне Горе и нико не треба да се плаши Николе Каваје. Док сам
се ових година кретао по Србији, Црној Гори и Републици Српској, ишао сам само у посету мојим
пријатељима, јер ја немам разлога да се кријем. У Републици Српској и Американци су мотрили
на мене. Лако сам их препознавао иако су били под заштитом својих српских измећара.
Свака правна држава треба да има и праве синове не само у Државној безбедности, већ и у
свакој државној установи, да штите и бране државу, а не само да је штити полиција. Свака држава
и идеологија која се ослања на то да је штити полиција, у ствари нема ни државу, ни народ, ни
своју срећу. Држава је народ, народ је тај који треба да брани своју државу, свој устав. Ако тога
нема, неће бити ни те државе. Не треба државна безбедност да прати Николу Кавају. Никола Каваја
треба да прати њих, да пази шта ради, јер да су они издржавне безбедности били јаки, не би им
држава пропала тако брзо. У Србији данас гледамо како српски младићи - војници и милиционери
- постају лака мета арнаутским терористима на територији светог српског Косова и Метохије.
А мене, борца за Српство, последњег српског командоса у Америци, од како сам ступио на
тло своје отаџбине, бесмртне Србије, нико никада није позвао ни да поразговарамо о ситуацији
на Косову, а камоли да се с њима борим за мој родни Космет. Још ме прате и шпијунирају да виде
ако кренем на Космет, да ме у томе спрече, да им Никола Каваја не би „правио проблеме код куће".
Поручио бих онима који шаљу жбирове и цинкароше да ме шпијунирају, да не троше време и
људе узалуд, јер све што мислим и радим биће јавно и ако треба прво ћу њима у очи казати. Бојим
се да не изгубимо свету српску земљу, Косово и Метохију.
Иако је до мене дошла, наводно Бошкова, сугестија да се не мешам у политику, Бошко
Радоњић је добро знао да мене никада није интересовала политика, ни у младости, а камоли сад
у поодмаклим годинама. Али, такоће, зна да ја не могу да гледам како мој народ страда, како моје
родно Косово и Метохија пропадају. Зато морам да поручим политичарима, који пливају у овим
мутним водама, да пазе да се не огреше о нацију, јер боље је да се замере и сваком другом него
роћеном народу. Покољења дјела суде, шта је чије дају свима...
НИЈЕ ТО ОНА СРБИЈА

По доласку у Београд, десетог децембра 1997, одсео сам код мог брата од стрица, Данила
Каваје. Касније сам сазнао да су ме на Сурчину чекали Зоран Јакшић и Миљанић Милета, али су
се после тешких речи са државним чиновницима, због мог тако дугог задржавања на аеродрому,
посваћали са њима и отишли у град. Већ сутрадан смо Данило и ја отишли у Бачку код браће,
синоваца и синовица. Обишао сам првих дана у Србији и своје пријатеље и своје „непријатеље". Ти
„непријатељи" су ми брзо постали пријатељи, српски националисти. Исто тако брзо су заборавили
како су ме својевремено нападали и називали погрдним именима. Ја им то нисам замерио, мада им
увек искрено кажем: „Далеко вам лепа кућа!"
Мислио сам да ћу наредних месеци живети у Бачкој, мећутим, после само неколико дана
код мене су дошли моји тајни пријатељи. Сва тројица су ме молили да напустим тиху Црвенку и
прећем у бучни Београд.
Неко време сам живео у стану једне београдске певачице, на Новом Београду, у близини центра
„Сава". Једне вечери мој тајни пријатељ „број 2" и ја кренули смо код једног нашег заједничког
познаника на Дедиње. Негде на пола пута овај рече:
- Никола, сада ћемо проћи поред упокојеног Јосипа Броза Тита. Хоћеш да видиш где су га
комунистичке вуцибатине сахраниле?
Мени тада није било до тога. Нисам Титу могао доћи главе, па нисам сада желео ни име да
му изговарам, а камоли да му гробницу посећујем. То није својствено ни мени, ни мојим прецима.
Мећутим, мој пријатељ је успорио возило у жељи да ми, ипак, покаже Кућу цвећа:
- Да видиш, Никола, Броза још увек чувају од тебе!
Изашли смо напоље и кренули узбрдо. Срели смо испред Куће цвећа двојицу гардиста у
тиркизним униформама. Даље нисам желео да идем, окренуо сам се назад. Титов гроб нисам
видео, нити сам до дана данашњег икада покушао да га видим. То мени више није важно, јер сам
сигуран да је Тито знао за мене и да ме се бојао. А знао сам и ја њега. Дакле, знали смо се, а нисмо
се гледали.
Зграду ЦК на Ушћу сам видео више пута. Пролазим поред ње увек када ме возе у Бачку.
И једно је сигурно, да је поп Стоиљко Кајевић изашао из чикашког истражног затвора, ја не
бих мењао курс летења и те зграде не би било сада у Новом Београду. Нестала би заједно са
мном и попом. Једини разлог што ЦК још постоји, јесте што ја тада нисам знао где је та зграда...
Ја четрдесет година нисам био у Србији. Од када сам 1997. године дошао, непрестано путујем
по Србији, Црној Гори, Космету, Војводини и Републици Српској. Људи траже да ме виде, да им
говорим о Српству, о српској емиграцији, о мојој борби против комуниста:
„Отаџбино наша, бесмртна мајко Србијо.
Синови и ћерке издате бесмртне Србије.
Отаџбино моја, ево теби једног сина из тућине, једног од стотине хиљада, који су расељени
широм ове земаљске кугле, који ти се враћа после четрдесет пет година, кад ти је, отаџбино, најтеже.
Драга браћо Срби и сестре Српкиње, господо и госпође, другови и другарице, пријатељи и
непријатељи, граћани, уколико вас има на овом скупу треће крње „Југославије", херојска српска
омладино, будућности ове државе и српског рода и народа.
Ево мене, а и вас.
Захвалан сам свима који су присутни на овом скупу иако можда неће делити моје мишљење
и мој став.
Пре четрдесет година моју кућу је захватио пожар изнутра. Ја сам морао да побегнем из куће
и да тај пожар гасим споља. Не својом вољом, већ стицајем околности нашао сам се ван граница
авнојевске Југославије. Због љубави према отаџбини и према мом српском роду и народу, али не
и комунистима, нисам могао скрштених руку седети и гледати тај пожар већ сам покушавао да
га угасим заједно са својом браћом и саборцима из Српског ослободилачког покрета отаџбина -
СОПО-а више од четрдесет година.
Ако ме данас питате да ли сам успео у тој борби, могу вам одговорити: и јесам, и нисам.
Јесам, јер сам презрео сладак живот, нисам дозволио да се утопим у кашику воде, да постанем
роб зеленог долара, да се зачаурим у жабокречини и да крекећем из блата и муља, да заборавим
на мој витешки народ, као што су заборавили на хиљаде мојих вршњака који су расејани широм
земаљске кугле.
Мој пут, браћо и сестре, није био посут цвећем, нити оном „плавом љубичицом", а ви треба
да знате о којој љубичици се ради. Мој пут је био пут мог народа, пут голготе, пут страдања, посут
трњем и нагазним минама, неизвесностима где се и најмања грешка скупо плаћала. Остао сам
частан и поштен, ишао путем наших предака и био сам истинити мисионар српског народа, од
Западне Европе, Африке, Азије до Јужне и Северне Америке. Високо сам носио српску заставу
и никад себи нисам дозволио да је понизим, никада се ником нисам склањао с пута сем једином
Господу Богу и светом Сави и српским интересима.
Те људске особине и врлине никада нико није могао да купи, ни за милијарде америчких
долара и немојте мислити да није било таквих који су обијали затворске прагове и нудили ми
слободу под условом да са њима сараћујем. Све такве уходе и представнике ЦИА веома брзо сам
враћао тамо одакле су и дошли.
Моја браћа и моји саборци су били часни, поштени и веома храбри људи. Попут мене, а
неки и бољи од мене. Велики број њих је пао од стране српских душмана, чланова Титове Удбе и
Коса. Мећу њима су равногорски херој Бора Благојевић, који је изгубио десну руку као командант
Рогатичке четничке бригаде у борбама против усташа. За мене, Николу Кавају, сваки Хрват је прво
усташа, а тек после Хрват. Бору Благојевића је убила Удба у Бриселу 1975. године.
Мој блиски сарадник, такоће див Равне горе, капетан краљевске војске и обавештајни официр
Андро Лончарић, који је био лични курир бесмртног генерала Драже Михаиловића. Он је 1948.
године преко Француске и Италије стигао на тло Србије и пошто су га одали пада у руке Удбе. Прво
је био осућен на стрељање, па му је казна преиначена на 20 година робије. Пуштен је 1962. године.
Одмах је отишао у Француску и покренуо СОПО и иницирао борбу против комунизма у отаџбини.
Хероја Андру Лончарића у Паризу, у његовом стану 1969. године, убија Бошко Параскијевић.
Мој најближи сарадник и саборац Драгиша Кашиковић је убијен у Српској народној одбрани
у Чикагу 19. јуна 1977. године. Заједно са њим убијена је и његова деветогодишња поћерка
Иванка Милошевић.
Браћо и сестре, нисам успео да вам донесем слободу. Слобода вам је на домаку руке, под
условом да сви политички лидери поведу српски народ путем светосавља у борбу против остатака
Титових послушника. Српска омладина која је пошла једним исправним путем, а то је светосавски
пут, не сме да стане на половини тог пута. Мора да иде напред до славе и победе и васкрсења рода
и народа. Сви други путеви су путеви мрака и пропасти.
Нисам успео у својим намерама и то је највећа рана у мом срцу и мојој грешној души. Нисам
успео да скинем главу највећем гробару и непријатељу српског народа, највећем од како се наше
племе налази на овој ветрометини крвавог Балкана, крошњавом Јосипу Брозу, бравару Титу.
Највећа жеља вазда ми је била да видим његову смрт, макар после тога живео само један трен.
Захваљујући српским непријатељима из Другог светског рата, пјаном Винстону Черчилу,
кљакавом Франклину Рузвелту и друмском разбојнику Јосипу Висарионовичу Стаљину, тај бечки
коњушар и бравар Тито седео је на трону Немањића, Хребељановића, Лазаревића, Црнојевића,
Петровића, Кара-ћорћевића и Обреновића све до своје смрти.
Зарад истине треба рећи да су Брозу у том устоличењу помогли и многи Срби, нељуди,
издајници, кукавице, нажалост, припадници овог истог напаћеног српског народа: попут Милована
Ђиласа, Петра Стамболића, Коче Поповића, Александра Ранковића, Сретена Жујовића, попа Владе
Зечевића, Крцуна Пенезића и да не набрајам даље - много их је.
Двадесети век ће у српској историји остати запамћен као век у коме се изродило највише
потомака Вука Бранковића. Том списку морало би да се дода и име великог издајника и везира
Смаилаге Ченгића заједно са његовом проклетом Ђуровом Јерином, који су продали и издали
Србе из западне Србије.
Могу већ сутра да умрем или погинем срећан што сам читав свој младалачки живот посветио
борби за добро мог српског народа. И кад бих могао поново да се родим желео бих да се родим као
Србин, да живим као Србин и да умрем као Србин.
Браћо и сестре, увек сам био спреман да дам свој живот за моју породицу, а животе моје
породице и мене за српство. Није тачно да смо, како неки кажу, ми Срби мали народ. Има много
мањих држава и малобројнијих народа, али себе не називају малим. Ми смо велики народ, јер смо
током свих ових векова нашег постојања одолевали много моћнијим завојевачима и опстајали на
овој ветровитој раскрсници на Балкану. У ЏИВ веку смо били бројнији од Енглеза, али под ударом
Османлијског царства увели су најбољи и најлепши цветови наше славне омладине. Вековима се
овде гинуло у борби против разних освајача, падале су главе наших јунака и због лажних савезника
и то више српске воће не би смеле да дозволе.
Србије и свих који су на путу светосавском. Српска омладина је показала да је боља и савеснија
од својих очева и дедова. Они су корачали светосавским путем.
Синови и ћерке бесмртне Србије, не смете стати на пола пута, морате ићи напред ка слави,
ка победи над злом и остацима крвавог комунизма који нам је нанео више зла него сви наши
непријатељи заједно. Угледајте се на хероје из прошлих ослободилачких ратова, јер они су своју
младост жртвовали за добро будућих генерација.
Против нас су сви, није то био само Јосип Броз Тито са својом Комунистичком партијом,
били су ту и Москва, Лондон, Париз, Вашингтон. Америчка тзв. антикомунистичка политика
је више подржавала крошњавог Јосипа Броза него некадашњи моћни Совјетски Савез. Борба
против светских сила је увек била тешка, али ми смо одолевали и морамо да одолевамо и задајемо
непријатељу тешке ударце.
Срби и Српкиње, хоћу да се обратим мојој генерацији која је још на власти и гуши српски
народ на Балкану. Другови, ви који сте преко ноћи постали ватрени националисти и верници, знам
да за Бога не знате, јер се на сахранама правилно не крстите. Да ли још има Србина који чује,
који види, који за Бога зна, који зна шта је лаж а шта истина, да ли има таквог да још верује у те
ваше прсле комунистичке лажи? Вама, брзометним националистима, седих глава, подбулих очију,
полугрбавих лећа време је да сјашете са грбаче српског народа и да власт предате у руке ваших
синова, унука и да остатке својих бедних живота проведете у пензијама стеченим на мукама српске
нације. Не смете да заборавите да се на силу силом одговара. Србин може много да трпи, али и
томе доће крај. Слобода се не добија на тацни, за слободу се бори.
Српска света црква мора да устане из пепела, да васкрсне као птица Феникс и да се стави на
чело српског народа. Црква треба српски народ да изведе из блата и зла у који су га увалили лажни
савезници и издајници српског порекла. Српско свештенство, од обичних калућера до највиших
црквених великодостојника, мора да преузме духовно воћство, да научи Србина да се крсти са три
прста, да верује у јединог Господа Бога, Исуса Христа, да слави крсну славу, да верује у светог
Саву, да зна ко је, шта је и ко су му били преци, да зна шта треба да чини и да зна да му историја
није почела 7. јула 1941. године већ ВИИ века, од доласка Словена и Срба на Балкан.
Када се нација препороди, нећемо морати никога да убећујемо, ни пријатеља, ни непријатеља,
да је наша снага као планинска река коју нико никада није успео да заустави.
Да живи витешка и бесмртна Србија!"
Поново заједно са Леном
Највише сусрета сам имао са српском омладином, јер сматрам да је будућност сваке нације
њена омладина а не оседели старци. У Републици Српској су ме дочекивали ратници, војници
и официри. Дивим се Србима из западне Србије јер се храбро боре против тихог утапања у
муслимански свет. Западна Србија је за мене Србија преко Дрине.
Доста сусрета сам имао и са подофицирима, официрима, па и са генералима бивше ЈНА.
Пошто сам човек који више воли да слуша него да говори, из свих тих разговора сам сазнао много
о збивањима у отаџбини у време када сам био одсутан. Најдражи сусрет ми је био првог маја 1998.
године у Добрском Селу, родном месту свих Каваја. На сабор нашег братства дошло је сто двадесет
глава фамилија Каваја широм српских земаља и света. Био је то мој први сусрет са братством
после четрдесет и пет година.
Мада имам стан у насељу Медаковић, ја не живим само у Београду, већ у свим српским
земљама. Не припадам ниједној партији, јер припадам само народу и увек сам спреман да остатак
свог живота дам за Српство, а од своје отаџбине не тражим ништа.
Бавим се и данас, у шездесет шестој години живота, тешком атлетиком, фискултуром
и трчањем, јер сам у животу научио да човека ништа не сме изненадити и затећи неспремног.
Психички и физички сам у одличном стању. Ја нисам пензионер, ја сам командос и бићу то до
последњег дана свог живота. Мећутим, ја очекујем од Сједињених Америчких Држава пензију
коју сам зарадио часно и поштено. Да бих је добио, треба да проћем административну процедуру,
а она, као у свим државама света, па и у САД, није лака, ни брза.
Од првог дана мог доласка у Србију највише ми помажу српски националисти који припадају
СПО-у на чијем челу је господин Вук Драшковић, који ме је лично посетио чим сам дошао у отаџбину.
Ту је у првом реду Звонко Осмајлић, Рајо Божовић, Зоран Ђурић, Гага - Драган Вушуровић, Вучко
Ракочевић, млади Србин Саша Митровић, млада Српкиња Весна Остојић и млади адвокат Владимир
Божовић, који ме је посетио у затвору у Америци. Захвалан сам и брату по пушци и вери, прослављеном
хероју Драгану Лукачу, који је шест пута рањен у овом нама наметнутом верском рату у западној Србији.
Док сам са Леном и ћеркама Наташом, Татјаном и Тамаром живео у Америци, припадали
смо средњој класи. Живели смо лагодно, имао сам добар брак, иако сам често био одсутан од
куће. Лена је знала, мада је Рускиња, да се жртвује за мене и Српство. Мећутим, од мог пада у
затвор 1978. године, па све до 1998. године, ретко сам се сретао са Леном, јер су затвори у којима
сам био били удаљени пар хиљада миља од моје породице. Везу са Леном и ћеркама претежно
сам одржавао преко писама и телефонских разговора. У посету ми је највише долазила Тамара.
Напуштајући Америку, 9. децембра 1997. године, био сам надомак куће и моје породице, али
нисам могао да их сретнем и видим. Нисам имао избора, нисам хтео да будем доушник ЦИА да
бих купио себи лажну слободу.
Али, по доласку у Београд, одмах сам се јавио Лени и ћеркама. Биле су вољне да се наћу са
мном. Требало је само у Србији под санкцијама Америке да ја средим њихову посету Београду.
Лена је тек у лето 1998. године успела да доће у српску престоницу. Били смо по-сле двадесет
година први пут заједно. Причала ми је о деци и о унуци Џерики.
Лена је остала двадесет и један дан у Србији, али ја сам са њом био једва десетак дана. Имао
сам већ раније заказана путовања и нисам могао да их одбијем. Ипак, мада није видела читаву
моју отаџбину, Лена је била одушевљена српским народом. Говорила је:
- Никола, ја као да познајем све ове људе. Сви Срби су исти као ти, борбени, тврдоглави,
упорни, али и топли као ми Руси!
Лена се септембра 1998. године вратила у САД, али смо се договорили, ако прилике буду
боље него што је то сада у отаџбини, врло радо би дошла да живи са мном у Србији.
Лично мислим да људи које сада срећем нису онај српски херојски народ, који сам ја овде
оставио пре четири деценије. Комунистичка партија и српске слуге Коминтерне су обезглавиле
српски народ, осакатиле српско село, од омладине начинили лумпер - пролетере и некакве атеисте,
а српство заменили југословенством. Титу, Ватикану и Трећој интернационали на Балкану су
сметали само Срби. Над српством су комунисти, пре свега Срби, спроводили политичку, културну
и полицијску тортуру. Сви други народи који су живели у авнојевској Југославији имали су више
права него Срби.
По доласку у Србију и Црну Гору на сваком кораку сретао сам пустош, и материјалну, и
духовну, као последицу комунизма. Што је још горе, срео сам и људе, Србе, који су ми говорили
како се „под другом Титом живело добро, чак боље него што се живело у Америци". Често слушам
ту причу и увек јој се одупирем, чак покушавам да уразумим макар младе људе да не наседну на
ту лаж бивших и садашњих комуниста. Тачно је да су Тито и његова комунистичка клика добијали
милијарде долара кредита од Запада, нарочито од Америке. Али, долари су добијани продајом
Србије и њене позиције измећу два блока света. А паре су најмање трошили људи у Србији, а
највише комунисти у федерацији, Хрватској, Словенији и Босни. Српски народ у СФРЈ је само
мали део тог колача добијао. Данас те доларе треба вратити, и то опет, Србија треба да их враћа.
Посебно ме је разочарало лицемерје партије на власти, која преподне оптужује Американце
за политичке нападе и смицалице, а поподне преко медија и црне берзе пласира само америчке
производе и америчке идеје. На сваком ћошку у Србији пије се „кока-кола", на свим каналима
телевизије гледају се америчке серије и филмови, купују се америчке патике, јакне и мајце. Деца
нам гледају историју америчких председника и лепотица, јер немају серије о српским владарима
и најумнијим Српкињама. Мерлин Монро је у Србији већа уметница него Десанка Максимовић,
Рамбо је популарнији од Милоша Обилића. Зашто? Зато јер су песме и стрипови о овом српском
јунаку били забрањивани за српску децу, али инострани нису. И после наши умни људи расправљају
о америчком културном империјализму усред Србије и православља.
Из разговора са српским омладинцима сам схватио да су они свесни намерног гашења и гушења
српства, зарад југословенства и интернационализма. Међутим, видео сам да су многи млади људи
деморалисани, да не знају шта су наши национални циљеви, да су неспремни да на својим леђима
носе бреме српства, које је у свим ратовима на овим просторима носила баш српска омладина.
До слободе се не долази пренемагањем, кукњавом, демонстрацијама и томе слично. До
слободе се долази само путем голготе. Слободу нико не може да добије на тацни, слобода се
узима на силу, поготово кад је треба узети од Титових слугу. У читавој Источној Европи, од
Владивостока до Берлина, комунизам је пропао. Не зато што га је срушила Америка, већ зато што
је био труо изнутра. Само се одржао у Србији. Ја верујем да ће у Пољској, Чешкој, Словачкој,
па и у Мађарској бити много боље економско, па и политичко стање него у Србији. Овде се још
увек иде само Титовим путем ка пропасти.
Ипак, уздам се да ће Српска светосавска црква повести овај српски народ ка препороду, ка
Богу. Једини пут нама Србима је пут светог Саве, пут памети, мудрости, пут рада и пожртвовања
за народ и отаџбину. Ако будемо имали јаку патријархалну породицу имаћемо и јаку државу.
Није историја Срба и Србије почела од дана кад је један Жикица Јовановић у Белој Цркви убио
Србина, жандара Лончарића, који је, спасавши своју главу од усташког ножа, дошао у мајку
Србију да га убије Србин. Срамота је што се тај дан слави у Србији као дан устанка. Чијег
устанка? Комунистичког! Па не могу комунисти вечно да исписују српску историју, има у овој
земљи, ваљда, и људи који нису комунисти.
Србија није она отаџбина коју сам ја оставио, јер је комунизам упропастио. Заправо, комунизам
влада и данас Србијом на штету српског народа. Комунизам је направио велике ломове и то у
државама где живе православни народи, Русији, Бугарској, Југославији - Србији. Комунисти српског
порекла су се утркивали ко ће већу пустош да направи у српском народу а поготово кад је реч о
Српској православној цркви. Од Срба је створена црногорска, македонска и муслиманска нација. То
је јединствен случај на свету да се од религије прави нација, и то све да би се што више осакатили
Срби као народ. Од српске нације отерани су многи Срби православци, али и Срби католици и
Срби муслимани. Српска црква је била немоћна, није могла да се супротстави комунистима
јер је имала свештенике попут Владе Зечевића. Он је указом 1945. године забранио Србима да
се врате на Косово и Метохију, само да би комунисти ту свету српску земљу отуђили од Србије.
Патријарх Герман је као велики послушник Јосипа Броза Тита и КП Југославије изазвао 1963.
године кобни раскол у Српској православној цркви, који ни до данас није искрено превазиђен.
Зато за мене ово није она отаџбина и онај народ који сам оставио пре 45 година, али се
надам да ће ускоро бити. Ми Срби морамо наћи себе ако желимо да као народ преживимо пропаст
комунистичких држава и система.
Никада нисам мислио да ћу остати у иностранству до краја живота. Стално сам се надао да ћу
се вратити у Србију и да ћу доживети пропаст комунизма. Сан ми се испунио. Налазим се у мојој
Србији, додуше, не онаквој каквом сам је замишљао већ каквом су је наши непријатељи замишљали.
Не смем се заклети да у Америку нећу отићи, али смем се заклети да се у Америку никад нећу
вратити да живим до краја свог живота. Уколико одем, отићи ћу само да бих наплатио свој дуг.
У РАТ ПРОТИВ
АМЕРИКАНАЦА
Мене рат САД и НАТО-а против Срба није изненадио. Ја сам од доласка у Србију мојим
пријатељима говорио да у Америци нема демократије, то сам осетио на својој кожи. У САД владају
корумпирани политичари и полицајци, ко-ји контролишу сваку етничку скупину и у крви гуше
сваки напад на тај систем владања Америком. Народ је непрестано под притиском радне обавезе
и пореза. Једино од долара који се заради зависи слобода америчког народа, ког политичари
држе у лажном благостању и великој медијској заблуди. Некадашњи европски исељеници, а
садашњи Американци на својим телевизијским програмима месецима не могу да чују и виде иоле
озбиљнију репортажу или информацију о животу у Европи, о њиховом старом крају. У САД влада
сурови расизам према европској култури, чиме се американизам претвара у гето за 265 милиона
становника.
Тамо где је Америка интервенисала никоме није донела демократију. Видимо како то САД
чине у Босни и Херцеговини од 1995. године. Када сам био лане на Козари својим очима сам
гледао официре ИФОР-а како мокре по споменицима које смо подигли да бисмо се захвалили
српским жртвама усташког фашизма које су пале за напгу слободу. Када сам их отерао, дозвали
су два војника да ме претресају и хапсе. Тек када сам им рекао да сам ја Никола Каваја, Србин
који је проживео у њиховим тамницама двадесет година и да не дам да ме тамниче у мојој земљи,
одустали су.
Још пре две године својим пријатељима и рођацима говорио сам да ћемо ми Срби бити
нападнути од стране Америке. Један разлог је била чињеница да су САД после пропасти СССР-а
постале једина суперсила на свету, владар који је решио да сам урећује судбину човечанства силом
или снагом својих долара. Данас Америка усред Бронкса дозвољава Шиптарима да тргују дрогом,
како би дошли до милијарди долара, којима после, од САД и земаља НАТО-а, ти исти Шиптари
купују оружје за борбу против Срба. Још 1971. године сам схватио да је Америка постала покретач
свих ратова на свету. Био сам сведок америчке интервенције у Кореји и Вијетнаму, учествовао сам
у припремама инвазије САД на Кубу. А потом сам из саме Америке посматрао њене војне акције
у Јужној Америци, Африци и Азији.
И други разлог је што су српске земље, које од седмог века чине најкраћи пут западних освајача
према Истоку, одбиле да се придруже војној империји Запада, постале камен спотицања Америке
у њеном походу ка Русији и муслиманским земљама. Америка жели да се докопа нетакнутог црног
злата у бившим совјетским државама. Дефинитивни и прави циљ Америке је окупација Украјине,
Туркистана, Азербејџана и других закавкаских држава. Србија је за Америку само једна тврћава
коју треба срушити да би се дошло до стратешки најважније сировине света нафте.
Од мог доласка у Србију 1997. године ја сам имао неколико покушаја да се придружим војним
снагама Југославије, али у томе нисам успео. Као војни пилот, нисам био армији од користи, јер не
рукујем овим савременим летећим машинама, а као командос нисам био пожељан због могућих
последица са САД и ФБИ-јем. Изручен сам Југославији уз услов да се не бавим националним и
војничким пословима.
Мени Америка, мећутим, не може да забрани да се борим за свој народ. У почетку сам више
пута обилазио српске земље. Био сам у свим већим градовима Србије, Црне Горе и Републике
Српске. Држао сам говоре младим људима о српству и патриотизму, о америчкој диктатури над
целим светом и руској и словенској немоћи да јој се одупру.
Ја сам доживео и преживео немачку окупацију 1941. године, савезничко бомбардовање 1944.
године и сада америчку агресију 1999. године. Ово је мој четврти светски рат, јер сам педесетих
година почео да се борим против Тита и комунистичке диктатуре над Србима у СФРЈ. Трећи
светски рат је за мене завршен 1990. године падом СССР-а. Некада давно сам планирао да се
авионом обрушим о зграду ЦК на Новом Београду и срушим је, мада нисам ни знао где се она
налази. НАТО ме је „предухитрио", бомбардовао је цивилну зграду у којој није било ниједног
војника. Младима Србије сам говорио о својим искуствима из тих ратова из којих се може извући
закључак да ми на Западу никада нисмо имали искреног савезника. Сви који су се издавали за
савезнике преварили су нас и нападали, па су Немци мећу њима остали, у свом непријатељском
држању, најдоследнији. Сва своја животна искуства планирам да пренесем младим Србима.
У пролеће 1998. године у Пиви сам формирао камп за српске добровољце и командосе, које
сам обучавао за борбу против шиптарских терориста на Космету. Захваљујући донацијама добрих
Срба, врло брзо сам сакупио средства за обуку тридесетак момака, које сам лично одабрао мећу
две хиљаде кандидата. После обуке, која је трајала шест месеци, формирао сам „Батаљон смрти",
али до сада нисам добио дозволу за његово активно учешће у биткама против Арнаута. Ја као син
Косова не смем да дозволим да моја земља крвари и да је непријатељ окупира.
Све жешће масовно бомбардовање Србије и Црне Горе показује да су стратези САД и НАТО-а
изгубили прву фазу своје битке против Срба. У Вашингтону и Бриселу се очекивало да ће после
првог таласа бомбардовања Срби клекнути и молити за милост. Појачали су нападе, јер су били
уверени да ће уништењем цивилних циљева нагнати Србе на револт према сопственој држави и
властима. И ту су се преварили. Аналитичари Пентагона не познају менталитет Срба. Бил Клинтон
и Хавијар Солана су успели у ономе што нам не успева још од 1371. године ујединили су све Србе
света.
Да би исправили ове своје ратне грешке САД и НАТО намеравају да наставе са још жешћим
бомбардовањем, а потом да крену у копнену инвазију на српске земље. Бићемо нападнути не само
из Албаније и Македоније, већ из свих других балканских земаља, па чак и из Републике Српске.
Циљ Америке је да распарча Србију, да нам отме Космет и преда га Шиптарима, а потом да отцепи
Рашку област и Војводину. У плану је да НАТО пороби и одвоји Црну Гору од мајке Србије. Ту се
агресија САД и НАТО-а неће зауставити, јер они желе да изврше тотално исцрпљивање Балкана.
Пут наше победе води кроз Голготу. Синови Србије и Црне Горе, синови Републике Српске и
српске дијаспоре сетите се оне народне мудрости:
Ко се бори, тај иосшоји! Ко се не бори, тај не постоји!
Досадашњи отпор Србије поломио је америчка челична крила. У НАТО-у су начињене прве
војничке, али и политичке пукотине. То је за нас прилика да америчком народу саопштимо какав
зликовац их води и каква је њихова армија. Ја, Никола Каваја, српски добровољац, позивам зато
све Србе света и сав српски народ да устане у борбу против Америке. Боље је да се часно боримо
и изгинемо, ако треба за отаџбину, него да постанемо робови Запада.
Чињеница је да сам депортован ван граница САД на годину дана. А то време управо истиче.
Пуштен сам под „условом" и моја пресуда престаје да буде пуноважна тек у следећем веку. Ако
бих живео у САД, морао бих да се јављам ФБИ-ју сваког дана. Не бих могао да напуштам град у
коме бих живео. А ако бих се на своју руку кретао ван тог одрећеног рејона, следио би ми повратак
у затвор. За сваки одлазак ван места становања морао бих да тражим дозволу од суда и ФБИ-ја.
Био би то „живи затвор" за мене. Под таквим условима не бих могао да живим у Америци. Али,
уколико са српским родом и народом не наћем заједнички језик, отићи ћу опет у емиграцију, али
не на Запад него на Далеки исток.
Распад авнојевске Југославије
Распад моћног совјетског царства ме је затекао у војном затвору у савезној држави САД, у
Калифорнији. Никад једна империја, а њих је било много на планети, није бедније и кукавичкије
доживела пропаст као бивши СССР. За мене као војника је завршен Трећи светски рат, без
опаљеног метка са капитулацијом моћног совјетског блока а то се десило 1991. године. Заправо,
кад сам видео уједињење Хитлерове Немачке са благословом Совјетске Русије и њеног генералног
секретара Комунистичке партије Михаилом Горбачовом 1989. године, мени је било јасно да ће
доћи до лома на простору источних земаља и мењања граница измећу земаља, а и до нестанака
неких држава и за то сам био у праву премда никад нисам био политичар.
Од свих источних земаља авнојевска Југославија је била најосетљивија, јер је била створена
од стране оних који су је и срушили са својим Уставом из године 1974. Заправо, авнојевска
Југославија која је стварана 1943. године, није стварана на демократским принципима. Њу су
створили комунистички представници предвоћени са њиховим поглавицом који је наметнут
српском народу од стране Москве, Вашингтона и крвавог и подлог Винстона Черчила. Тито је са
комунистичком руљом постављен српском народу путем силе и диктатуре. Са Истока а поготово
са Запада. И није чудо што су комуњаре те друге Југославије све што је било српско уништили и
довели српску нацију до ивице нестанка.
Распад авнојевске Југославије је био тако бедан да Срби који су били на високим положајима
у војсци и држави нису ништа научили каква је судбина затекла младу државу, краљевину од 1918.
до 1941. године. Ти државни и војни „трутови" су живели од седам лажних офанзива и варали су
себе, а богами и српски народ, да није било тих седам офанзива („бежанија") не би ни капитулирала
Хитлерова нацистичка Немачка. Прва краљевска Југославија је трајала двадесетак година, али и
кад је била нападнута од највеће војне силе, Хитлерове Немачке и фашистичке Италије пружала је
отпор и то само српска војска од 6. априла до 18. априла 1941. године. Заправо, да није било издаје
од стране бечких коњушара Хрвата, српских потурица, бугараша, Арнаута и комуњарске
партије која је ширила пропаганду у корист нацистичке Немачке тај отпор би био много дужи.
Не само да смо били нападнути од Немачке и Италије, већ су се том нападу придружилШ Бугари,
Албанија, Румунија, Мађарска и новопечена Хрватска Анте Павелића.
Све у свему, југословенске комуњаре су шириле лаж такву да је било јединствено у свету да
је краљевска војска била спремана само за параде и за швалерај. Али никад и нико није срамније
пропао него комуњаре белосветске а поготово наследници неписменог бравара Јосипа Броза
Тита. Преко 50 година су спремали ту Југословенску народну армију да брани границе авнојевске
Југославије. Авнојевска Југославија, чињеница је, није нападнута од спољњег непријатеља
војнички 1991. године, већ је најурена и поражена од стране словеначких ловачких друштава.
Такве бруке и такве ворке није било од кад људи памте.
Југословенска народна армија, како су је сматрали по сили ватрене моћи трећа у Европи, она
је тако срамно и јадно пропала, да су је најурили из Словеније, Хрватске, Македоније а богами
и из Херцег-Босне. Да нису устали Срби из Босне и Херцеговине у одбрани српског живља, наш
народ би по трећи пут у овом веку претрпео геноцид од наших доказаних непријатеља Хрвата
и српских потурица. Само захваљујући српском народу и српским вођама, који су потекли из
народа, српски народ је био толико опрезан јер нису веровали лажном „братству и јединству" и
такорећи голорук, устао на време у одбрани српског рода и народа. Дакле, Титова Југославија
је пропала као да је била саграђена од карата и српски народ је устао у одбрани свог огњишта
и после четири године дошао до своје прве српске државе на Балкану после Другог светског
рата. Сад ту српску државу морају да сачувају и да се цео српски народ окрене тој браћи који
су после тешких мука и голготе дошли до своје сопствене државе. За све време док је српски
народ крварио на Балкану ја сам се налазио у тамницама Сједињених Америчких Држава. Да
сам био на слободи, био бих први из емиграције који би стао под српски барјак у борби за
слободу српског народа у западној Србији...
Косово и Метохија су свете земље за сваког Србина који се сматра и осећа Србином па ма где
он био на овој кугли земаљској. Од Маричке битке и српске трагедије, а то је од 1371. године па до
данашњег дана, нас Србе је пратила голгота, несрећа а у томе смо и мало ми Срби били криви јер
је владала међу нама неслога која траје до данашњег дана. Косовску битку, која се одиграла 1389.
године, по мишљењу војних аналитичара новијег времена, нису добиле Османлије а оба владаоца
зараћених страна су погинула у Косовској бици. То је јединствен случај у историји. Али, пошто
је Срба било много мање у том времену од најезде турског бађубузлука, Срби падају под ропство
Османлија. Не само Срби, већ такорећи сви балкански народи па и више од тога. Под Турке падају
Мађари, Аустријанци све до града Беча. После више векова ропства под Турцима, косовски и
метохијски Срби долазе до слободе и то у Првом балканском рату кад је српска војска са балканским
савезницима и то са Бугарском, Грчком, Црном Гором протерала турског окупатора са Балкана.
Косово и Метохија постају саставни део Србије све до 1941. године, кад је у Другом светском рату
била распарчана Краљевина Југославија и тако Косово и Метохија су били окупирани од стране
Италијана и Немаца и дати Албанији. После 6. априла 1941. године, сви Срби са Косова и Метохије
су били протерани у Црну Гору или Србију. Пошто сам ја рођен у Пећи и добро сам запамтио шта
се збивало за време рата и после Другог светског рата, зато себи допуштам да нешто о томе кажем.
Сви досељеници од 1912. па до 1941. године су најурени од стране Арнаута са Метохије а њихове
куће су биле делимично попаљене а делимично су се у онима које нису биле попаљене населили
Албанци који су упали на српске земље на Косову, Метохији и српској Македонији.
До марта - односно априла 1941. године, на територији Косова и Метохије живели су, по броју
становника, Срби у процентима 55; а Арнаута је било 45 процената. Само захваљујући пропасти
Краљевине Југославије Арнаути су постали већина народа у тим светим српским земљама. У
Метохији је било највише Срба из Црне Горе и они су протерани, ама сви, од стране Арнаута
за време Другог светског рата. После завршетка Другог светског рата, захваљујући српским
издајницима и Комунистичкој партији, свим насељеницима са територије Косова и Метохије
је било забрањено да се поврате својим домовима. Тај указ је потписао поп Владо Зечевић где
се забрањује повратак Србима на своја огњишта. Свакако да је свему томе кумовао самозвани
маршал Јосип Броз Тито. Али, да није било српских измећара попут Милована Ђиласа, Душана
Мугоша, Сретена Вукмановића званог Темпо, никад се не би десило нешто што је било погубно
по васколики српски род. Преко један милион Арнаута се доселио на Косово и Метохију у периоду
од 1941. до 1945. године. После Другог светског рата Арнаути су били фаворизовани од стране
комунистичке багре и бравара Јосипа Броза.
Свакако да су Тито и српска олош и пре Другог светског рата и за време рата били обећали
Косово и Метохију да предају Албанији и њиховом поглавици Енвер Хоџи. Делимично су у томе и
успели, јер српским породицама нису дозволили повратак на њихова имања и спаљена згаришта.
Тврдим да ослободилачког покрета за време Другог светског рата није било на територији Косова и
Метохије од стране Арнаута. Сви, ама сви, Арнаути су били припадници фашистичких паравојних
снага такозваних „балиста" под командом фашистичке Италије а касније и Хитлерове Немачке.
После рата у тој српској покрајини је од стране комуниста Југославије све раћено да се Арнаутима
додворе и сви су им давали повластице и Арнаути су живели од државе а нису држави плаћали
порез. Добили су у Приштини свој универзитет а Приштина је изграћена као велика варош. Арнаути
су у школама учили на свом арнаутском језику а да им је све то плаћала Република Србија. Е, то
је јединствен случај у свету. Добијали су професоре у гимназији и на факултетима а ти професори
су их учили све најгоре против Срба па није ни чудо што се ово десило, јер је сам режим Јосипа
Броза то настојао да спроведе и у дело у чему је и успео. Шиптари су били повлашћени од стране
комунистичких „буздована" и радили су све на томе да принудно иселе оно Срба што је остало
на Косову и Метохији, и у том правцу су се служили свим средствима па чак и убијањем Срба а
да нису били за то кажњавани. Такорећи, још док је био жив самозвани маршал Тито Арнаути су
покренули демонстрације да силом оружја истерају Србе са Косова и Метохије. Војни гарнизони
са Косова и Метохије су били повучени у дубину Србије само да би задовољили арнаутску гамад
да вршљају по српским покрајинама, а Титове набигузице су се разметале и говориле да на Косову
и Метохији Срби изазивају нереде и подстичу Арнауте на побуне. Све је то систематски раћено
само да би се нанела што већа штета српском народу и чињеница је да је српски народ који је остао
на светом српском Косову и Метохији био незаштићен.
Шиптари из Албаније су прелазили у чопору југословенску границу јер је нико није ни чувао
и тај башибозлук арнаутски је упадао у српска села, српске куће и насељавао се, с тим што су
граћани Србије морали да беже са својих вековних огњишта јер им држава није давала заштиту
у својој роћеној држави. Све се радило да се протерају Срби са Косова и Метохије и да те српске
земље остану чисте арнаутске. Са Косова је почело разбијање авнојевске Југославије а у том се
успело јер оно што је стварано на трулим ногама за 70 и више година то је тако јадно и бедно
пропало да никад ни један Србин не би смео да сања о некој Југославији или унији са нашом
небраћом Хрватима, Словенцима и српским потурицама. Свакако да је Запад подржавао распад
Југославије, а првенствено Ватикан са папом а Немачка их је предводила у том послу. Америка
се испочетка држала као да јој је жеља да очува Југославију али то је била само варка. У ствари,
они су били коловође да што пре дође до пропасти Југославије јер Американци у свим немирима
у свету само то подгревају и продају неку њихову трулу демократију. Ја сам пратио пажљиво
догаћаје на Балкану и било ми је јасно, још пре 35 година, да ће кад-тад Југославија нестати
као заједничка држава Срба, Хрвата и Словенаца. Видим да сам био у праву, јер сам дочекао
рушење Југославије која је била трула и гњила изнутра а свакако да је спољњи непријатељ једва
дочекао да види пропаст Југославије. Из друге Југославије, то јест авнојевске, изашле су следеће
републике: Словенија, Хрватска, Македонија а Босна и Херцеговина је разбијена измећу Срба,
Хрвата и српских потурчењака. Остале су у трећој Југославији Србија и Црна Гора а те две државе
су имале независност још у 19. веку. Цео западни цивилизовани свет је стао у верском рату који
се одиграо у Босни и Херцеговини на страну муслимана и Хрвата у борби против српског народа.
Нажалост, ми смо у два светска рата били на страни савезника Француске, Енглеске, Америке
а управо ти наши лажни савезници из минулих ратова усташе против српског народа а сташе
на страну побеђених из минула два светска рата. Још док сам се налазио у Америци, ја сам
пратио ситуацију у свету, а поготово на Балкану, и оставио сам по читавом западном свету моје
људе са којима сам контактирао за време мог тамновања дугог двадесет година по најсуровијим
америчким затворима. Знао сам по паду некадашњег моћног Совјетског Савеза да ће остати само
једна суперсила у свету, односно Америка, да ће се понашати онако као кад једног манитог вучјака
држите годинама закључаног у тами и пустите га на улицу и он у пуној трци налети са лева или
са десна и угризе мирне пролазнике. То је постала Америка по паду Совјетске уније 1991. године.
Иако сам био и остао заклети антикомуниста, понекад ми је тешко падало што је пропао моћни
Совјетски Савез јер ово безакоње се не би дешавало да је он и опстао. Америци свакако припада
половина 21. века а средином тог века у Америци ће настати немири, цепање, уније, а може да
дође и до грађанског рата слично оном из 1861. године, кад је неколико милиона Американаца било
нестало у том грађанском рату. Америка се размеће својом демократијом али тамо је никад није
ни било и ко год то демантује тај Америку и њен систем не зна. Ја сам некад веровао у Америку и
њену демократију и пригрлио је као моју другу отаџбину све до 1971. године. За мога тамновања
од 20 година у америчким затворима много сам ја што видео, сазнао и на својој кожи осетио. Мојој
браћи, српским националистима, сам писао после завршетка рата и стварања малих балканских
провинција, да Америка на том неће остати јер је Америци у циљу да уништи и распарча Србију и
Црну Гору. Мало ко ми је веровао од мојих пријатеља кад сам им о томе писао или говорио преко
телефона из затвора. У затвору у Лујзијани сам по први пут за двадесет година проведених у
затвору срео у центру за депортацију из Америке неке Србе а којима ћу навести имена и презимена:
Зоран Јакшић, Веселин Павличић и Војо Кадовић. Зорану Јакшићу сам често говорио кад би се
нашли у шетњи да видим Србију под ударцем америчке стратегијске авијације, да видим Београд
и све српске градове у пламену а то је било године 1995. Свакако, он и остали нису делили моје
мишљење. По мом доласку у отаџбину. после 45. година, ја сам заиста говорио да ћемо бити
нападнути од стране НАТО-а предвоћеним Америком. Ја сам дошао у отаџбину после 45 година
а стигао у Београд 10. децембра 1997. Заправо, да нисам имао неких пријатеља, власти треће
Југославије ми не би одобриле улазак у земљу. Више него јадно и жалосно да мени као Србину
нису дозвољавали да се вратим у отаџбину а Арнауте су примали и давали им пасоше у центру
за депортацију у року од пар недеља, а ја сам одлежао од 1995. године до 1997. године, чекајући
да ме прими ма која земља на кугли земаљској. Све су ме одбиле само захваљујући америчкој
обавештајној служби ЦИА, премда су ми пар држава и дале улазну визу као Боливија, Еквадор,
Чиле у Јужној Америци. У Африци сам добио визу за Того и све те визе су ме коштале и времена
и новаца и само са једним телефонским разговором од стране америчке ЦИА дотичне земље су ми
ускратиле улазак. По мом доласку у отаџбину, ја сам праћен од стране Државне безбедности а те
кукавице које нарећују својим потчињеним да ме прате, не знају да сам ја српски националиста и
да бих пре дао свој живот за одбрану Српства него они који су на државним јаслама.
Откако сам стигао у Београд ја од стране власти и од стране Државне безбедности никад нисам
био упитан за моје мишљење о Западу и њиховом раду и о њиховом разбијању малих држава по
свету. Много тога је мени познато јер сам провео између Западне Европе, Африке, Азије, Јужне
и Северне Америке скоро 45 година. Тек пре месец дана сам био посећен од стране неких већих
старешина Југословенске војске и питан за моје мишљење! На мене су деловали више него јадно
и бедно јер они су се бавили шпијунирањем својих најближих другова и утркивали се у тој работи
само да би добили, на основу тог прљавог, посла унапрећење. То сам им и навео, премда има и
мећу њима један мали број часних и поштених синова бесмртне Србије. Мање је чојства мећу
официрима вишег ранга док код млаћих официра од потпоручника до чина мајора сам срео много
више часних људи. Све у свему, ја бих им говорио да је боље икад него никад што су ме посетили
и што смо разменили мишљење. Са некима сам у сталној вези и у границама мојих могућности ја
им дајем податке са Запада како да се одупремо неправди и зверству које нам Запад чини. Али и
они су подрећени полицијским властима јер, како сам сазнао, од првог дана од како сам дошао у
отаџбину, је полиција много јача него Војска југословенска. То је исто један јединствен случај да
је војска подрећена полицији а то значи да руководство нема поверење у своју сопствену војску.
И то што се у полицији деле чинови генерала обичним бившим Титовим милиционерима и то је
јединствен случај у свету. Проћох Европу, Африку, Азију, Јужну и Северну Америку, ја не видох
нигде и никад чинове генерал-пуковника у полицији а овде је њих гомила.
Мене, српског националисту, Николу Кавају није изненадио напад на Србију и Црну Гору, 24.
марта 1999. године. Од како сам дошао у отаџбину ја сам мојим пријатељима и саговорницима
говорио да ћемо ми Срби бити нападнути од стране Сједињених Америчких Држава и НАТО-а
који је основан 1949. године за заштиту од Совјетске империје. Мало ко је мени веровао кад сам
им то говорио али сад су се уверили и кад ме сретну онда ми кажу да сам био у праву. Тринаестог
марта 1999. године био сам на службеном путовању по Српској Републици и Црној Гори са мојим
пратиоцима. Свратио сам код мог саборца и кума Бошка Радоњића на Златибор и остао пар дана.
Двадесет четвртог марта увече, био сам гост код мог пријатеља, пензионисаног пуковника пилота
Слободана Јеремића у његовој старој кући на Златибору. Мислим да је било увече око 10 сати кад
улете неки његов комшија и рече нам да је чуо прасак и да верује да се експлозив чује из правца
Поникава где је ратни аеродром Југословенске војске. Слободан је устао и рекао окренувши се
ка мени: - Никола, да ли је могуће да су нас напали Американци и НАТО? - Ја сам га погледао а
он је већ устао онако крупан као да је одваљен од стене. - Слободане Јеремићу, ја вам говорим од
мог доласка у отаџбину да ћемо бити нападнути од Америке и Западне алијансе а ви нисте у то
веровали а ја нисам изненаћен нападом. После неколико секунди он и тај његов сусед су изашли
и гледали преко Златибора у правцу одакле су одјекивале детонације. Ја се нисам дигао од стола и
јео сам печурке и ужичку шунку са ужичким сиром. После тога, ја и пуковник Слободан Јеремић
смо се одвезли до ноћног локала мог саборца и кума из Америке, Бошка Радоњића. Бошко је хитно
отпутовао у Београд а ја сам у Бошковом скоро празном локалу затекао Слободана Крагуља, његову
жену Миру и једног вишег полицијског инспектора из Београда. Они су тог 24. марта стигли из
Београда на Златибор да се виде са Бошком Радоњићем а и са мном. Кад сам ушао са пуковником
Слободаном Јеремићем и поздравио се са њим тад ће ми виши полицијски инспектор рећи: -Каваја,
да ли је ово могуће да смо ми нападнути од стране Запада и Сједињених Америчких Држава? - Ја
сам га пар секунди гледао па ћу му рећи: - Ти ноћас стижеш из Београда и нисте претпостављали
да ћемо бити нападнути? Нисам, Каваја, а нико се од мојих претпостављених није надао да ће нас
Запад напасти. - Више сам га гледао са сажаљењем а у себи сам мислио: тешко земљи и народу кад
ми имамо такву Државну безбедност. Слободан Крагуљ, његова жена Мира и инспектор такорећи
нису ни попили пиће и моментално су се вратили за Београд. Слободан и Мира Крагуљ су оставили
у Београду два сина и наравно да су морали хитно да се врате. Ја сам остао пар дана и слушао
тешке коментаре људи који су млатили прслу политику и критиковали све да је ово што нас је
снашло једна велика катастрофа. Ја сам те људе гледао око себе а претежно сам их упознао преко
Бошка Радоњића у Ужицу или у Београду. На Златибор сам долазио пар пута и ту сам се с њима
састајао претежно код једног елитног пуковника пилота Слободана Јеремића. Иако у најбољим
годинама свог живота и један од најбољих пилота авнојевске Југославије, он је пензионисан
после три године ратовања у западној Србији. Пензионисан је са групом ваздухопловних високих
официра јер је био неподобан, јер се осећао Србином! Пар пута сам се састао код тог дивног
човека и војника Слободана Јеремића са генералима Миком Павловићем и Стефановићем, док сам
се са генералом Бајићем састајао у Београду. Све у свему, Државна безбедност није имала пречих
послова него да прати српског националисту Николу Кавају по Црној Гори, Републици Српској и
Србији. Вазда кад сам обилазио Златибор и састајао се са официрима који су пензионисани, ја сам
био праћен од стране Државне безбедности а ја те момке не кривим већ наредбодавце јер они су ти
који су им таква нарећења давали. Многи милиционери који су ме препознавали за време вожње
од Београда па до Црне Горе, Херцеговине, Републике Српске претежно су ме дочекивали као да
сам им ближњи род. Било је таквих који су ми отворено говорили: „Никола Каваја, ако се запуца
на Косову или у Београду ми ти се стављамо под команду." Моје су речи биле ове: „Српска пушка
никад више не сме да пуца у српске груди и никад не сме доћи до оног што смо доживели 1941.
године - да Србин убија Србина за туће и стране интересе". Од мога доласка у отаџбину, а то је од
10. децембра 1997. године, ја сам одлазио у Црну Гору службено три пута. Сва три пута сам само
одлазио за добро српског рода и народа и састајао се са неким људима о којим не желим засад да
пишем. Мој циљ је био да остатак свог живота дам за Српство али за то ја не сносим одговорност
што до тог није дошло, јер људи са којима сам се састајао у почетку су много више обећавали
него што сам ја и тражио. Али, касније је све то јењавало а што наш народ ка-же: „Гвожће се
кује док је вруће". Сад ћу навести моје погледе о нападу За-падне алијансе на Савезну Републику
Југославију...
24. марта 1999. над Србијом и Црном Гором је угрожено небо српско и настала су смутна
времена за српски народ. На мети НАТО-а - ваздушне флоте, коју није запамтио и видео свет при
крају двадесетог века, нашао се народ уверен да само истина и правда свет могу да заштите од
новонасталог варварства. Прве америчке бомбе одјекнуле су у Приштини на светом Лазаревом
и Милошевом Косову. Била је среда, 20 часова. Подмукли звук смрти и претње од некадашњих
лажних савезника из два минула светска рата брзином светлости ширио се читавом нашом
отаџбином. Београд је већ исте вечери био мета агресора. Од тада па до данашњег дана, а то је
тачно два месеца јер ово пишем 24. маја, над Београдом се шири црни дим као и читавом нашом
отаџбином. Горе од нациста Хитлерове Немачке безумни кројачи „новог светског поретка" ломе
душе српског рода и народа широм наше херојске отаџбине. На војном аеродрому Батајница, где
сам некад био као млад потпоручник пилот, чула се детонација у 20.30 минута. У 21.30 бомбе су
одјекнуле Жарковом. Од разарајућих пројектила и авионских бомби горео је Војно-ваздухопловни
институт. Десетак минута касније бомбардери НАТО-а погодили су и Војно-техничку академију.
Тако је почео пакао над Београдом и околином. Заправо, завладао је пакао при крају двадесетог
века над Србијом и Црном Гором.
ДНЕВНИК АГРЕСИЈЕ
25. марта: На светом Косову је погоћена Грачаница, а над Београдом су кружили бомбардери
НАТО-а. Противавионска одбрана је херојски бранила слободу. Те ноћи Београд је био јачи, нису
му могли ништа јер је српска противавионска артиљерија дејствовала убилачки...
26. марта: Поново је бомбардована Батајница, поново је бомбардовано и Жарково. Снажне
детонације одјекивале су дуго у ноћи главним градом Србије.
27. марта: У Раковици су непријатељи српског народа оштетили бројне стамбене куће. Онда
су кренули на обданиште. Убилачки пројектили НАТО-а су бацани по Батајници, Липовачкој
шуми. Сремчици, Јакову, Лешћу, Рушњу, Бубањ Потоку, Зуцама, Белом Потоку, Мајдану, Жаркову
и Железнику. Била је то паклена ноћ за српски народ у тим насељима.
28. марта: Са два пројектила Американци су погодили аеродром у Батајници. Трећи је пао на
цивилне објекте, у непосредној близини. Жртава, на срећу, није било, али је материјална штета
огромна. Исте вечери погоћен је и аеродром Сурчин. Писта није оштећена. Један пројектил је пао
само педесетак метара од манастира Раковица.
29. марта: Око 04.40 часова НАТО је изнова ударио на Батајницу. Пало је пет разорних
пројектила.
30. марта: Америчка хорда заобишла је Београд. Циљала је Шумарице.
1. априла: Тог дана су јаке детонације одјекнуле ширим подручјем Београда. Знак за ваздушну
опасност трајао је 27 сати.
2. априла: Тог дана патријарху српском господину Павлу стигло је мноштво молитви за мир.
Зликовци су ћутали. Спремали су се за следећи страшни дан.
3. априла: Варвари НАТО-а руше Београд. У бестијалном нападу, један сат после пола ноћи,
разорене су зграде Министарства унутрашњих послова Републике Србије и Савезног министарства
унутрашњих послова, у Улици кнеза Милоша, у центру Београда. Оштећене су оближње цивилне
зграде и болнице у склопу Клиничког центра Србије. У бомбардовању је оштећена и зграда
Комесаријата за избеглице. У освит католичког Ускрса, злочинци којима ништа није свето, својим
разорним пројектилима гаћали су једно од највећих породилишта на Балкану, у Вишеградској
улици. У болници је билб 70 новорођенчади...
4. априла: У бруталном нападу НАТО авиона оштећена је новобеоградска топлана. У пожару
који је букнуо након удара бомби изгорео је Слободан Тришић, стар 53 године, радник обезбећења,
отац двоје деце. Уништена су складишта горива и део виталних постројења а штета је процењена
на око 700 милиона немачких марака. Те вечери оштећена је и Војно-медицинска академија у
Београду. У ракетирању насеља Бањица оштећени су бројни цивилни објекти.
5. априла: Амерички пројектили разорне моћи пали су у центар Земуна. Погодили су
основну школу „Светозар Марковић", једну од најстаријих у Београду. Оштећено је и стамбено
насеље у Улици Веселина Маслеше. Пред зору, нападачи су пуцали на школу „Марија Бурсаћ".
Оштећен је и део Градске болнице, а јака детонација одјекнула је и болничким кругом КБЦ
„Звездара". Само срећа спасила је децу оштећеног вида у школи „Вељко Рамадановић". Један
пројектил пао је у непосредној близини установе у којој деца живе и уче...
6. априла: Ноћ која је Алексинац завила у црно. Београд нису дирали.
7. априла: У 2.40 часова НАТО непријатељи гаћали су зграду у Немањиној 9. Поврећених
није било, иако се зграда налази у центру града. Од удара, оштећен је део болнице „Свети Сава" у
којој се налазило мноштво тешких болесника. Око граћеног објекта налази се и хотел „Београд",
стамбене зграде, породилиште, Вознесенска црква, две средње школе...
8. априла: Непријатељскипројектили су заобишли Београд. На мети су им били, поред осталог.
Кадињача, дечје одмаралиште и обданишта у Приштини. Погинуло је више људи...
9. априла: Амерички непријатељи су летели над Србијом и њеним градом Београдом. А онда
су се разбежали на све стране услед дејства српске противавионске артиљерије. Под дејством
непријатељске авијације НАТО-а било је рањених и убијених цивила...
10. априла: Поново су се нашли Приштина и Крагујевац под ударом америчке авијације а српска
противавионска артиљерија је снажно деловала по непријатељској авијацији. Пар непријатељских
пројектила је срушено над Косовом и Метохијом...
11. априла: У непријатељској варварској ваздушној флоти су најгори, поред
Американаца и Енглеза, и наши лажни савезници Французи. Од Немаца се ми Срби нисмо могли
надати бољем јер су то наши вековни доказани непријатељи. На наш православни Ускрс се обрушила
НАТО авијација против херојског српског народа премда је тражио и друмски разбојник, римски папа,
Војтила да за време православних ускршњих празника алијанса НАТО-а треба и мора да обустави
дејства против Србије. За наш Ускрс снажне детонације су одјекивале широм Србије а није поштећена
ни престоница, град Београд. Никад Срби и српска нова поколења не смеју да забораве а камоли
да опросте свим непријатељским нацијама које су учествовале у агресији против једне суверене
државе и једне од првих чланица Организације Уједињених нација: против Србије и Црне Горе...
12. априла: Непријатељска авијација под командом САД летела је над Београдом. Цела земља
Србија је била на нишану НАТО-а. Непријатељске бомбе и пројектили су пали на путнички воз и
усмртили на десетине недужних људи...
13. априла: Српска противавионска артиљерија се ухватила целе ноћи у коштац са
непријатељском америчком авијацијом. Непријатељски пројектили су те ноћи експлодирали на
само тридесетак метара од Војне медицинске академије. Непријатељ је знао да је то болница а по
Женевској конвенцији болнице су заштићене. Али, овај непријатељ је много гори и суровији него
Хитлер и нацистичка Немачка за време Другог светског рата.
14. априла: Те ноћи су јаке детонације одјекивале широм подручја Београда. Те ноћи, на
путу Ђаковица-Призрен Американци су убили преко 70, а ранили преко 100 недужних Арнаута
који су се враћали својим кућама из избеглиштва. Највише је погинуло деце, стараца и женског
света. Јадни и приглупи Арнаути су се надали да ће им Американци донети слободу и још једну
независну Албанију. Али су се грдно преварили у прогнози својих лидера који су их довели до
просјачког штапа и пакла...
15. априла: НАТО је предвоћен америчким каубојима, не бирајући циљеве целе ноћи сејао
смрт по Србији. Снажне детонације одјекивале су широм нашег поносног града Београда. Српска
ваздушна одбрана је срушила три пројектила.
16. априла: Америчка непријатељска авијација дејствује са висина од 10 хиљада метара, јер
српска ПВО им наноси губитке на нижим висинама. Америка и НАТО су се грдно преварили у
процени Срба и српског народа а поготово у квалитету српског ратника. Сматрали су после три
дана њиховог ваздушног удара, да ће Србија пасти на колена, али је само српски народ знао да
до тога никад не може да доће...
17. априла: Америчка непријатељска авијација не бира војне циљеве већ ради оно што није
радила ни хитлеровска немачка армија. Уништава школе, болнице, фабрике, приватне куће. Све,
ама све, се нашло под ударом НАТО-а, само из једног разлога: јер је ово 17-ти дан непрестаног
бомбардовања а српски народ пружа витешки отпор много јачем непријатељу. Наша ратна авијација
иако много слабија супротставља се моћној непријатељској авијацији у ваздуху и брани небо
над Србијом. Слава и хвала целокупном српском народу, а и слава српској непобедивој војсци и
славним припадницима српског ратног ваздухопловства, који исписују нову српску историју новим
нараштајима да знају и умеју да чувају оно што су им преци сачували и очували у тешким временима...
18. априла: У Београду није било бомбардовања, али је било по српском светом Косову и
Метохији. Приштина се налази у густом диму и Арнаути су се разбежали као мишеви на палуби
торпедираног брода на Атлантском океану... Виде Арнаути да су искоришћени и преварени од
својих првака и остављени на цедилу. Али, и поред свега што су се Србима замерили, једино им
српска војска и српска милиција излазе у сусрет...
19. априла: Америчке кукавице са великих висина те ноћи одузели су живот трогодишњој
Милици Ракић, из Батајнице. Коме се мала Милица Ракић замерила? Америка која проповеда
лажну демократију и слободу човека одузима живот једној трогодишњој Милици Ракић само зато
што је Српкиња. Овај злочин никад Срби не смеју да забораве и опросте баш тим Американцима
јер су они ти који су покренули НАТО против витешке Србије...
20. априла: На мети Американаца била је и индустријска зона у Баричу. Јаке детонације су
одјекивале ноћу Београдом и Србијом...
21. априла: у 3.15 минута америчка авијација погодила је пословни центар „Ушће" - некадашњи
ЦК КПЈ. Тај исти Комитет сам ја имао у плану да уништим далеке 1979. године, да ми је изашао
из америчког затвора поп Стоиљко Кајевић. Али сад је та зграда служила као пословна установа и
никад не бих дозволио страним лешинарима да руше тај објекат који је подигнут на српској земљи.
НАТО авијација је гаћала и железнички мост код Остружнице у ближој околини Обреновца.
22. априла: САД, које предводе НАТО алијансу, све јаче ваздушне ударе задају Србији и то
по цивилним објектима и школама. Југословенска ваздушна одбрана је ефикасна. НАТО авијација
врши бомбардовања са висина које нашој артиљерији нису доступне. Али, и поред тога, НАТО има
губитке у пројектилима, беспилотним летилицама и у авијацији али Америка то вешто прикрива.
23. априла: Косово и Метохија се без престанка бомбардују и највише од НАТО авијације
страдају цивили и то арнаутске сорте. Да ли ти јебени Арнаути виде да су заведени од стране
својих неписмених самозваних воћа? Српска војска и милиција се на Косову и Метохији вешто
камуфлирају и нису засад на удару НАТО-а.
24. априла: НАТО је почео да бомбардује фабрике на читавом подручју Србије а у Црној Гори
нема фабрика али бомбардују Подгорицу, Будву, Мурину. Власт која је сад у Црној Гори на челу са
Милом Ђукановићем је пасивна према федералним властима Југославије. Бојим се да не доће до
братоубилачког рата мећу браћом Црногорцима.
25. априла: Без престанка трају бомбардовања по читавој Србији. На мети су: мостови,
путеви, железничке пруге, нафтоводи и електричне мреже. И поред свега тога српски народ се
држи витешки и нигде нисам приметио панику и јавна негодовања јер је народ свестан да се овде
не брани никаква партија нити лидери већ се брани Србија и отаџбина.
26. априла: НАТО је отпочео да врши бомбардовања и преко дана што није било досад
уобичајено. До 26. априла претежно су врпшли бомбардовања преко ноћи.
27. априла: Широм Србије и Црне Горе су демонстрације против агресије над Србијом и
Црном Гором од стране 19 земаља чланица НАТО-а. Демонстрације су масовне у Македонији,
Грчкој и Западној Европи. Власти наших суседних земаља су полтрони Америке и дозвољавају
НАТО-у да користи њихове ваздушне просторе за нападе на Југославију: Македонија, Бугарска,
Румунија, Маћарска, Хрватска а и Босна и Херцеговина им је дозволила да прелећу Републику
Српску. Србине, запамти добро ове непријатеље који се са нама граниче.
28. априла: НАТО без престанка бомбардује Србију а најжешће Београд и околину, Нови
Сад, Сомбор, Краљево, Крагујевац. Чачак је без престанка под ударом непријатељске америчке
авијације. Велике материјалне штете нам наносе. Исто чине и невиној деци, старцима и свему
што се затекнепод ударом авијације а није имало могућности да умакне. Запад води један рат за
уништење српског рода и народа. Кина, Русија, Белорусија, Украјина дају подршку без престанка
српском народу да истрају у правичној борби против најјаче војне силе на свету. Српски народ
није био у горој ситуацији откад постоји. Народ а поготово војска су стабилни и држе се витешки
на Косову и Метохији, где су дању и ноћу без престанка бомбардовања...
29. априла: Русија и њихов председник Борис Јељцин, дају бомбасте изјаве у корист српског
народа али их Американци уцењују са парама јер је на територији бившег Совјетског Савеза
велика глад и немаштина.
30. априла: НАТО алијанса без престанка бомбардује Србију и уништава све резервоаре
нафте, горива, плина, електричне централе, школе, цркве, болнице, телевизију, радио-станице и све
што једном цивилизованом народу треба. Америка, Енглеска, Француска и све ништавне западне
државе ће у српском народу имати од напада на Србију, а то је од 24. марта 1999. године, вечитог
непријатеља. Сваки Србин и Српкиња били би проклети ако би опростили и заборавили неправду
и непријатељство оних нација које су учествовале од 24. марта до данашњег дана у геноциду према
српском роду и народу. Српски народ је од 1941. године до завршетка Другог светског рата (а то
је било 9. маја 1945. године) спашавао савезничке пилоте који су рушени над небом окупиране
Србије - Југославије, да би нам се савезници захвалили бомбардовањем Београда 14. априла 1944.
године и то на наш православни Ускрс. Свирепије је било савезничко бомбардовање Србије и Црне
Горе од нацистичког бомбардовања 6. априла 1941. године. Бесмртни генерал Дража Михаиловић
је спасио преко 650 америчких војника, претежно пилота, који су срушени над Југославијом да не
падну у руке нацистичким окупационим трупама. Зато су нам се ти савезници добро одужили са
нападом и геноцидом при завршетку двадесетог века.
Од првог маја до 3. јуна 1999. било је непрестано бомбардовање свега што се нашло под ударом
НАТО авијације - болнице, путеви, школе, дечја забавишта, пруге, мостови, телевизија, новинске
агенције, затвори, луднице, елек-тране, водоводи, чак и гробља. Америка са својим кукавичким
савезницима није имала храбрости да пошаље копнене снаге да се суоче са српским прекаљеним
војником на копну него је показивала ваздушну надмоћ према српском цивилном становништву.
У свом ратном дневнику из Србије, током агресије НАТО-а од једанаест недеља записао сам
прве недеље јуна 1999:
...Данас се воде преговори у Београду да се доће до мира, јер знају те западне кукавице уколико
дође до инвазије њихових копнених трупа да ће имати велике губитке у људству. Руски народ
подржава свој братски и једини савезнички народ а то су им Срби али није то царска Русија као што
је некад била, већ је руско руководство сад у овим тешким временима и за руски и за српски народ
такорећи јеврејско и комунистичко. Али, и поред тога, то руководство под притиском руског народа
ради на проналажењу политичког решења измећу Срба и америчких агресора. Руски изасланик
Бориса Јељцина, Виктор Черномирдин, је активан да наће мирно решење и колико се види да ће
доћи до неког дипломатског компромиса измећу Србије и агресора које предводи Америка. Док
ово пишем у Београду се навелико воде преговори иза затворених врата. У Савезној скупштини,
колико телевизија говори истину, дошло је до гласања и већина посланика је прихватила „План
8" најразвијенијих земаља и Русије да се доће до мира. Било како било, Срби су добили моралну
победу над Америком и НАТО-ом.
Од 24. марта до 3. јуна 1999. је прошао 71 дан. Сваког дана и ноћи на стотине авиона Америке
и осталих лешинара је бомбардовало Србију и српски народ. Никад од 1371. године до данашњег
дана, нико није боље ујединио српски народ од наших доказаних непријатеља Американаца,
Енглеза, Француза и осталих хијена које се ките неком западном демократијом. Срби су у овим
тешким тренуцима били уједињени и дао Бог да остану во век векова овако уједињени и сложни.
Док ове редове пишем чујем звук агресивних авиона и детонација у околини нашег поносног града
Београда који је био кроз векове истурен пред страним агресијама али горе није било од ове која
нас је на правди Бога снашла. Америка и њени помагачи су се преварили у процени српског народа.
Да су знали никад не би ниједну бомбу бацили на овај сиромашни али витешки народ.
Сматрали су да ће Срби после два-три дана клекнути пред агресоре и тражити милост од њих!
Многи нападачи и освајачи су се преварили у тим погрешним њиховим рачуницама. Нама Србима
је једини опстанак на овој једној планети да будемо јединствени и да после овог што нам се десило
останемо сложни а никад убудуће да не наседамо на неке нам доказане пријатеље. Једино што
могу да замерим овом руководству Слободана Милошевића је што никад није требао да дозволи
да нас нападну спољни непријатељи, и то: НАТО алијанса предвоћена Америком и Енглеском.
Морао је да зна да ће нас напасти а он је политичар и бави се њом! Да сам био на његовом месту
ја бих много пре напао Македонију, Албанију и претежно би се битка одвијала на територији
наведених патуљастих држава. Слободан Милошевић је морао знати и то да ми Срби не смемо
дочекати рат ненаоружани. Ми смо га и дочекали, јер смо могли имати мало боље наоружање него
што смо га поседовали. Могли смо доћи чак и до атомског наоружања јер за то се имало новца
који се на друге стране распорећивао и износио. Саветници председника Југославије Слободана
Милошевића сносе велику одговорност што се нису потрудили да војску боље наоружају.
Петог јула 1999. године записао сам мисли о издаји српског народа од стране Слободана
Милошевића:
Историчарима препуштам да дају своју стручну оцену о догаћању српског народа од појаве
Слободана Милошевића и о самој његовој владавини. Мећутим, имам право као Србин да
размишљам гласно о чињеницама везаним за ту Милошевићеву власт, која се нама Србима обила
о главу у последњих десет и више година. Од 1990. па до дана данашњег, Милошевић се поигравао
са судбином и опстанком српског народа на Балкану, само да би очувао своју голу власт. Његовом
накарадном политиком ми Срби изгубили смо Далмацију. северну Лику, Кордун, Банију, западну
и источну Славонију, западну Херцеговину, пола Босне, а сада, на прагу лета 1999, изгубили смо и
колевку српског народа - Косово и Метохију. То је највећи Милошевићев злочин према отаџбини
и према народу, који га је баш на Космету највише подржавао и који му је највише веровао.
Слободан Милошевић је кренуо са разбијачком политиком на Космету још 1988. године,
да би је окончао катастрофалном предајом Космета Шиптарима и Американцима, у јуну 1999.
године. Правдао се у том тренутку да је сачувао суверенитет Југославије, али суверенитет Косова
и Метохије није помињао, јер је њега уступио тамо неком КФОР-у.
Питао сам се тог кобног лета да ли има Србина или Српкиње који верују у његову способност
да влада националним интересима верују ли у истински патриотизам Слободана Милошевића
и његовог штаба СПС-а, који је састављен од Титових полтрона? Они продадоше веру за масну
вечеру. И колико таквих још има у Србији, види се, туго наша, и по томе, што Милошевић продаде
Космет Шиптарима, а да нико не подиже глас или изазва пуч против такве политике и власти!!!
Нови српски вожд, како смо га звали, је говорио српском народу и својим послушницима
да ни стопу српског Косова неће отућити, да ниједна нога странца неће крочити на косовско-
метохијску земљу, јер је „у питању опстанак српског народа".
Преговори, који су се водили у Рамбујеу и Паризу, нису успели јер су представници
југословенске владе и делегати са Космета одбили све услове од стране Америке и западних
држава, јер нису били повољни за Србе. Челници СРЈ и Србије лагали су српски народ да те услове
не смемо да прихватимо. Гарантујем својим животом, својом чашћу да ти јадни нови издајници
Србије и народа нису знали, а ни веровали, да ће их САД заиста напасти. Мислили су да су толико
јаки, а савезници толико посваћани и слаби, да не смеју да ударе на Србију. Нису веровали све
док бомбе нису почеле 24. марта 1999. да падају на српске главе. Од те среде, па до среде 10. јуна
1999. прошло је 78 дана највеће српске несреће, срамоте, страдања. Нападачи су веровали да ће
српски народ покорити за три дана, али нису успели ни за једанаест недеља. Српски народ је устао
са српском војском у одбрану, не Слободана Милошевића и његове страначке групе, већ у одбрану
српског народа и српске земље.
НАТО и САД нису нанели српској армији велике губитке, па су агресори последњих недеља
циљали и гаћали само цивилне циљеве широм Србије и Црне Горе. Тај подмукли напад учврстио
је српски народ, припио га уз српску војску, али не и уз Милошевића. Народ је издржао нападе
САД и НАТО-а, али Слободан Милошевић није. Када су му запретили сућењем у Хагу, затварањем
девизних рачуна у иностранству, блокадом имовине његове деце, лидер СПС-а и нови председник
СРЈ је прихватио договор са Ахтисаријем да НАТО уће и окупира, заједно са ОВК, српско Косово
и Метохију. Тај срамни чин предаје и издаје Слободан Милошевић је српском народу преко своје
пропаганде објаснио као извојевану победу над Америком и Западном војном алијансом. Јадна је
то победа, када је земља после једанаест недеља убијања враћена педесет година натраг. Уместо
бољег живота и стварне победе, Милошевић је народу понудио радне акције и пароле о обнови
земље са просечном месечном платом од само педесет долара.
Српски народ мора да устане и да се једном за свагда отараси тих репова комунизма, које чине
СПС и ЈУЛ, а који и данас извршавају аманет каплара Јосипа Броза.
Срби, браћо и сестре, за сада смо остали без Косова и Метохије, јер су га левичари предали
Арнаутима! Српски нараштаји морају да поврате Космет у Србију, а затим и северну Далмацију,
Лику, Кордун, Банију, Славонију, Босну и Херцеговину и сваку стопу српске земље, која је
потопљена српском крвљу да не бисмо нестали са лица земље.
Српска света православна црква треба да стане на чело српског рода и порода, да га васкрсне
и поведе путевима светосавља, јер је то једини начин да доћемо до слоге, слободе и своје вере. Сви
други путеви су путеви заблуда, пропасти, јада и чемера.
Ово је моје мишљење коме ја остајем доследан. Напослетку ћу се дотаћи стиха нашег
бесмртног владике Рада Томовог:
Покољења дјела суде,

што је чије дају свима.
Ал' тирјаству стати ногом заврат,
то је људска дужност најсветлија!
ПЕСМЕ
БАЛКАНСКО КРВАВО КОЛО I
У хиљаду деветој стотини, Поручује да ће војевати,
Деведесет и другој години, Свете међе да ће мијењати,
Сан уснила куја Ватикана, Муслимани да ће са њим бити,
Да ће мењат границ е Балкана: И на ново међе поставити...
Да ће своју земљу проширити, Стиже писмо од сивога птића,
Хрватској ће Босну присвојити, Радована књаза Караџића,
Српски живаљ да ће проћерати, Кад је књаже писмо прочитао,
И на ново међе ударити. Одговор је бану написао...
А за ове идеје погане, Слушај добро, ти хрватски шљаме,
Користиће српске муслимане, Смрсит ћу ти ја те твоје плане,
Да се они са Србима бију, Није Српство ка што мислиш, кујо,
Док Хрватска прави амнестију: О Србима мало си ти чуо...
За хрватског прогласиће бана, Још је у нас Милош Обилића,
Ништа робу од Фрања Туђмана, Још је у нас храбрих Југовића,
Да његову спроведе тактику, И царева ка из давних дана,
Са Алијом води политику. Попут нашег силног цар Душана...
Запад ће му плане подржати, Ми смо спремни да бранимо Босну,
Сва упутства за ратовање дати. Прађедова земљу им поносну,
А за случај икакве побуне, Купи стоке колико ти драго,
Западњачке послат ће мајмуне... Ми ћемо ти поклати то стадо...
Кад се куја бјеше пробудила, Затим други тефтер написао,
Што сањала то и наумила, И Алији у дворе послао:
Туђмана је с планом упознала, Чуј Алијо од Босне делијо,
И баном га бјеше прозвала. Са ким си се мрчо удружио,
Туђман виђе да ће бан постати, Зар не видиш пушка те убила,
Од радости хтеде заврискати, Зла Хрватска што је наумила?
Но глас му се бјеше изгубио, Фрањове су идеје погане,
Од радости што се обанио... Превариће ваше муслимане.
Кад се бјеше мрчо повратио, Но се мани прсл е политике,
Алију је хитно позвонио... И заједно здружимо војнике,
На везу га бјеше он добио, Да бранимо нашу отаџбину,
И црне му плане разоткрио: Српску Босну и Херц еговину.
Алија је мамац загризао, Ако ниси ти мишљења мога,
Црну ријеч јадном бану дао, Кунем ти се у Бога једнога,
Да ће њему плане подржати, Велику ћеш грешку направити,
Против Срба да ће ратовати... Коју никад нећеш исправити...
Кад са Алијом бјеше завршио, Кад тефтер бјеше завршио,
Радном столу хитно је ступио, На путу се књаже упутио,
Пажљиво је писмо написао, Да би српску војску сакупио,
И Србима у Босни послао. И намјере Туђмана пренио...
Читаву је прошо крсну Босну, Загризл е су Фрањове удиц е,
Сакупљајући он војску поносну, Ја ћу вама моју мису дати,
Свету земљу с којом ће бранити, И војводу нама предлагати.
И предака путе освијетлити... Ја знам, браћо, једнога делију,
Силну војску сакупио Раде, Који може водити армију,
Сто тридесет и двије хиљаде, То је, браћо, сила од јунака,
Све то бјеше јунак до јунака, С којим ће се добит битка свака,
Добровољно стало под барјака. Ја предлажем српскога пл емића,
Под којим ће бојеве да бију, Горског вука Сердара Младића,
За крст часни и српску нацију: Он је, браћо, једна гуја љута,
И док барјак на ветру вихори, Никоме се неће помаћ с пута.
Књаз Караџић Србима Говори: Ја предлажем овога витеза,
Браћо драга и јунаци моји, Да он обруч над душмане стеза,
Ако неко умријети се боји, Он врлине војсковође има,
Нек иступи замерке му нема, То ће, браћо, доказати свима. “
И нека се одмах кући спрема. Сви ратници углас завикаше:
Вас сам, браћо, овдје сакупио, „ Слажу нам се Владо мисли наше,
Да бих с вама Босну одбранио, Јесмо чули за Ратка Младића,
Од душмана хрватских усташа, Участ вође донесите пића,
И босанских црних буљумбаша. Да по једну љуту попијемо,
Хрватска се банда побунила, И борбена мјеста заузмемо. “
Рата нама браћо објавила, Кад се славље примакнуло крају,
Кажу да ће земља бити њина, Сви јунаци на ноге устају,
Славонија, Кордун и Крајина. У колону силна војска стаде,
С Алијом је плане направила, Да закл етву поштовану даде.
Да би са њим Босну поделила, Да ће пратит покол ења стара,
А нама су ултиматум дали, Ићи путем светога Лазара,
Своју земљу да би напуштали. Да ће бранит своју отаџбину,
Браћо драга, српски витезови, Кршну Босну и Хериеговину.
Перјаници и српски пл емићи, Док постоји име Славоније,
Ко ће нашу војску предводити, И Приморја, српске Далмације,
Ко ће вама ваш геније бити, Док год буде храбријех Личана,
На Хрвате с вама ударити, И док буде славнијех Крајишника,
Муслиманску војску уставити? Док год живи љутих Кордунаша,
Гл едаше се и старо и младо, Босна српска крвљу ће плаћати.
Из редова иступио Владо, Мало потом устануо Раде,
Стари чича од стотину л ета, И упутства писарима даде,
На њему је двадесет епол ета, Пише писмо браћи у Србију,
Орден Краља и орден Хероја, Да што прије они га добију.
Све ордење тешко је пребројат , Друго пише царској Црној Гори,
У четири рата досад био, Јер без њих се битка и не води:
И у пети ево је ступио, Браћа наша кршни Црногорци,
Још му старост нимало не смета Сви су редом прослављени борци.
Чуј што рече та људина света: Прво писмо у Београд шаље,
„Браћо моја, српска сило љута, Да му Слобо оружје пошаље,
У ратове ја бих више пута, И четири брдске дивизије,
Хрватске су познате ми кује, Да пошаље што се може прије.
Други неко то њих потискује. Када писмо у Београд стиже,
А те наше српске потуриц е, Прочита га Слободан што брже,
Па се затим особљу обрати, И вила се појавила Горска,
И поче им вако казивати: И пл емена буди црногорска.
„Браћо драга, колико вас има, Са свих страна пушке запуцаше,
Нас је тешка запанула клима, Од пуцњаве земља се тресаше,
Стиже писмо из западне Србије, Ка у стара што бјеше времена,
Из босанске српске постојбине, Крвна дјела бјеху опроштена.
Од нашега брата сива птића, Јуначка се пл емена састаше,
Радована књаза Караџића. Традиција та остаде њима,
Хрватска се банда побунила, Од предака из старих давнина,
Рата њима браћо објавила, У бој ићи с пјесмом и гуслима.
Кажу да ће међе мијењати, Гусл е њима подстицаја дају,
А из Босне Србе проћерати, На душмане жешће ударају,
Потуриц е да ће уз њих бити, Тад им нико не мож’ на пут стати,
И с Туђманом Босну поделити. “ Име ће се њима помињати;
Кад особље ову вјест чуло, По Босни се битке бију,
На ноге је хитро устануло, Ратко Младић предводи армију,
Оружја се силног дохватише, На сва поља битке је добио,
И на чело војске поставише. Обилића орден заслужио.
Виђе Слобо да ће рата бити, Браћо драга таквога јунака,
Да је Србе тешко уставити, Давно није порађала мајка,
Па повика из грла бијела “ Све што бјеше Владо Говорио,
„ Станте браћо, није то ствар ц ела. Три пут више Младић учинио;
Треба браћо плане направити, Три године крвавога боја,
А не лудо главе погубити. Из Србије нит гласа ни слова,
Вјерујте ми кад вам кажем браћо, Не стиже им од Слобе оружје,
Иза свега овога је НАТО. Нит његове четири дивизије.
Не можемо сами против НАТА, Књаз Караџић Ратку проговара:
Политика мени је позната: „Мој сердаре, јуначино стара,
Ми морамо браћу Русе звати, Са Србијом на вези сам био,
Они ће нам сва упутства дати, Лоше вјести од њих сам добио.
Шта ми, браћо, треба да радимо, Србија је помоћ ускратила,
Да чекамо или да ратимо? Да се не би НАТУ замерила,
А под друго урадит се мора, И на Дрини поставила страже,
Обавестит царска Црна Гора, Јер то од њих западњаци траже. “
Јер тамо су витезови прави, На то њему Ратко одговара:
Увек било од кад је вјека, Ја ти за то не дајем пет пара;
А отуд је српска колијевка. Сам ћу, књаже, ратовати с њима,
Све владике они су нам дали, Не дам Босну ником да отима;
Што се наша историја хвали, Да отима нит границ е мења,
Браћа наша по слави и крви, Док год траје српског покол ења,
У бојеве они су најпрви. И док моје живо срц е куца,
Они знају како да се рати, По Босни ће бити да се пуца. “
Савјетнике Босни ће послати. “ Мало време бјеше потрајало,
Трећег јула бијаше у зору, Издајство се по свету причало,
Стиже писмо и у Црну Гору. Кад однекуд из неких потаја,
Кад виђеше што им браћа пишу, Чу се кл етва Никол е Каваје:
Не чекаху ни минуту више, „ Слободане, убила те пушка,
Курири се даше на све стране, Каква ли се то превара шушка?
Да пробуде ђетиће поспане, На Дрини си страже поставио,
Српском роду живот прекратио. Ћерај говна одакл ен су дошла.
Са Западом често се састајеш, Муџахедини нама не требају,
Да то српску земљу не продајеш? Ћерај звери свом усраном крају,
Ти си браћу своју оставио, Јер Босна је јабланова грана,
Политике прсл е се латио; Славних Срба а и муслимана.
Са Западом политике нема, Ми можемо заједно живети,
Зар не видиш што нам Запад спрема, И изнова живот започети,
Са њима ти нема договора, Јер браћа смо некад давно били,
Циљ је њихов излазак до мора, Док их Турци нису раскрстили.
И да створе земљу муслиманску, Оставимо се посла политичка,
Да направе велику Хрватску, Јер Босна је наша заједничка,
Удовоље зељу ватиканску, Вратимо се живјети у миру,
Распарчају јабуку балканску. Закопајмо ми ратну сјекиру... «
Браћо драга, што се ово збива,
Чија војска Босну нам покрива,
Која стока за Босну је пошла, Црни витез
1995
БАЛКАНСКО КРВАВО КОЛО II
Послушајте, браћо, пјесму ову, Мисл е нашу дијелит погачу.
О Балканском крвавоме колу, Хоће наше да дијел е царство,
И нацији којој равне нема, А Запад их куражи јунаштвом;
Којој Запад трагедију спрема. Циљ је њихов да Балкан поломи,
Српско се је семе доказало Јер се ради на поредак нови.
Да је тврдо иако је мало, Срби су им конц е помрсили,
Сад уз помоћ српске Црне Горе, Западу се на пут препречили,
По Босни се с душманима боре. Под командом књаза Караџића,
Они бране своју дједовину, И хероја генија Младића.
Кршну Босну и Херц еговину, На вијести Германи се прете,
Од својих јуче савезника, Да ће Срби НАТА бити мете,
А данашњих закл етих крвника. Ако буду Хрвате млатили,
Три године како битке трају, И услове НАТА прекршили.
Ал' се Срби побједит не дају, Књазу Тому Карађорђевићу,
Битку воде против ц елог света, Досадило да слуша ту причу,
Памтит ће их људство довијека. Тел ефона дохвати се бела,
Трагедију, браћо, нашу ову, Па позива министра Кинкела.
Записаше на задњем Авноју, Кад га бјеше на везу добио,
Масон Тито и чланови Скоја, Овако је њему говорио:
Ништа људи од никаквог соја. „Чуј ме курво, Клаусе Кинкел е,
У Јајцу су међе зацртали, Старе ране нису пребољел е,
Историју славну обрукали, Још сањамо и чујемо децу,
Краљевску су круну окаљали Што стрељасте у град Крагујевцу.
И братство нам и јединство дали. Злочине вам нисмо наплатили,
Па сад браћа једни друге кољу, Али смо их добро упамтили,
И такмиче за судбину бољу, За све ваше, курво, геноциде,
А на туђа л еђа и грбачу, Уз камату гинут ћете гњиде.
Но се боље Срба оканите, Ко на мацу на њу се ређали,
И другог се посла прихватите, Једна чета бјеше мало била,
Маните се политике српске, Добро их је Медлин подносила.
Да чир стари у Срба не пукне. Искази су ови моји свети,
И пренеси то Алојзу Моку, Могу вам се у Бога закл ети.
Аустријском црноме булдогу, То је разлог што се окомила
Да његова та прљава банда, На нас ова грбава кобила.
Не понавља другог Фердинанда. Сердар Младић по Босни осваја
Наша земља од Босне до Штипа, Сваки педаљ свога завичаја,
Препуна је Гаврила Принципа, Хрватску је војску саломио,
И Аписа скоро је толико, Муслиманску пред собом гонио.
Проћ’ некажњен још не може нико. “ На севјеру исто битку бије,
Свјетска олош вијест преноси, Брно Гавриловић узе Славонију.
Све најгоре да Србе покоси, Страшан јунак овога вијека,
Свега они и свашта говоре, Слави ће га Српство довијека,
Само да нас окаљају горе. Он предводи поносне четнике,
Крајишник се Момчило љутио, Див јунаке српске осветнике.
На вијести што бјеше видео, Зарекао се осветит ђетића,
Па пред народ на Палама стаде, Див јунака Ђорђа Божовића
И питање српској војсци даде: Који живот у борбама даде,
„ Браћо драга, да ли је истина, Који за страх никада не знаде,
То што каже западна пасмина, Храброст га је коштала живота,
Да су српске јединиц е славне, Вјечно ће нам у сјећању остат.
Почињел е злочине погане? Авиони небо нам покрише,
Тврде да сте села попалили, Из ваздуха Српству запретише,
Људски живаљ да сте уништили, Да ће гађат на српске елите,
Да сте клали Хрвате погане, И порушит значајне објекте.
И босанске црне муслимане. Боже мили, кад то Младић чуо,
На дневнику ова вијест је била, На душмане обруч је стегнуо,
Медлин Олбрајт ово је тврдила, НАТА војску бјеше поробио,
Нека жена НАТА предводница, И ко браве пред собом водио;
Велике Главе а подбулог лица. “ Па их даде Златку Новковићу,
Витешка се војска зачудила, И војводи Славку Ал ексићу,
С тешком муком те вјести примила, Да сад они даљу бригу воде,
Не могаше она вјеровати, Шта се ваља за ове изроде.
Да ће Запад тако њих брукати... Доброга се плана досетише,
Кад из гужве неко проговара: НАТА војску по Босни спустише,
„То је чиста на Србе подвала, Да кад штуке крену у акиију,
Та Чехиња јеврејског порекла, Нек’ и своју туку ништарију.
Осветит се Србима зарекла”. Цио свијет све то јавно види,
Док сам био изван завичаја, И херојству српскоме завиди,
Причао ми Никола Шолаја, Како једна мала државица,
Да јој отац амбасадор био, Светској сили пљује усред лица.
У Београд послове водио; Караџић се хвата тел ефона,
Посл е Другог светског рата И позива Бутроса Галија.
Партизани пребише јој тату, Кад га бјеше на везу добио,
Јер са Франиузима бјеше сарађива, Овако је њему говорио:
Зато су га проћерали жива. „Чуј ме добро, курво Бутрос Гали,
А потом су Медлин шчепали, Ваши су вам планови пропали,
Ти спријечи авионе кл ете, Док се иела каша не замути...”
Да не гађају српске објекте. Кад је Клинтон ове речи чуо,
Нит’ тенкове наше хаубиц е, Радном столу хитно је кренуо,
Под командом Славчета Лисиц е, Брже-боље оловку хваташе,
Нит’ у народ српског јатагана, И циганским земљама писаше:
Које води Плавшића Биљана, „Драга браћо, моји савезниии,
Нити наше славне бомбардере, Планови су стари у критици,
Под командом Љубе Маузера, Хитно дођ’ те да се састанемо,
Нити трупе нашега пл емића, И новога плана сакујемо.
Генерала Миловановића. При доласку смутите Јељцина,
Ми смо вашу војску попутили, Да Русија не приђе Србима,
На објекте разне упутили, Хитно посла хватајте се људи,
Једна бомба ако дол е сл ети, Да се руски народ не пробуди.”
Ваша војска неће преживјети.” Кад поруку бјеше оправио,
Кад то чуо куја Бутрос Гали, Дагласу се Херту обратио,
Брже-боље узе да се жали, Британскоме јадном премијеру,
Дохвати се гњида тел ефона, И своју му пренио намјеру.
Па назива двори Вашингтона. „ Ој Дагласу моја десна руко,
У Вашингтону тел ефон звонаше, Отишли смо у зло предубоко,
Били Клинтон вези се јављаше, Да сам знао ту расу балканску
Кад бијаше поруку примио, Не би мјешо војску ватиканску.
Особљу се своме обратио: Њемци су ми друкше говорили,
„Ово бјеше брацо Бутрос Гали, Истином се нису користили,
И на Србе он ми се пожали, Рекли су ми да ће лако бити,
Каже да су Срби напанули, Тим Србима крила поломити,
И нашу нам војску поробили. И ти си ми исто потврдио,
Ко пашчад их по Босни везали, Зар не видиш шта си урадио;
И по неку кост им хране дали, Сад је касно да се повучемо,
Не могу им помоћ’ наше флоте, Но лукавством треба да кренемо.
Јер ће побит своје идиоте.” Позната је мене српска раја,
То слушао Јасуши Акаши, Тито ми је све о њима каза.
То слушао па је Говорио: С њима треба фино говорити,
„Ми смо дуго браћо планирали, А не борбе и битке водити,
Да би овај Балкан распарчали, Потписат ће све наше папире,
И Њемачка давно је то хтела, Ја им добро познајем манире.
У два рата двапут неуспела. Обећаћу ја Милошевићу,
Сад смо скупа снаге удружили, На Хаваје једну викендицу,
Да би папи жељу испунили, Због које ће Србију продати,
Ал’ је тешко с њима битке бити, Само да се Хаваја дохвати.”
Политички морамо ступити... Све то Клинтон пажљиво слушаше,
Ти су Срби због Русије били, У актен-ташну папире слагаше,
Мом Јапану рат објавили, Кад их бјеше добро посложио,
Те се наши тада представници, Картера је на пуш оправио.
Свуд питаху ко су противници. Потом зовну главу Дела двора,
Па сазнаше од неких Латина, Сакатога јефтинава Дола,
Ко су Срби и ману у њима, Који знаде добро говорити:
Све ратове борбом су добили, Па му ‘вако стаде говорити:
Дипломатски сваки изгубили, „Мој сакати, јефтичави Дол е,
Са тим хитно морамо кренути, Ти припреми у Охајо дворе,
Укоме ће митинг да се држи, Какву ли нам заверу спремају,
И у тигањ Балкан да се пржи. И Слободан тамо отишао,
И кад станеш ти митинг држати, Да нам нашу земљу распродаје.
Запријетит да ћеш све да смлатиш, Једна силна устаде људина,
Намрди се да страшно изгл едаш, И овако говораше њима:
И намрђен на Слобу да гл едаш; „Јесам, браћо, Бошко Радоњићу,
Јер ти имаш јако гадну фацу, И не слажем у ту вашу причу,
Наћераћеш Балкане да плачу, Ја вјерујем другу Слободану,
Мада ниси ти никаква роба, Да нас неће продат Ватикану.
Али ваља и с тим да се проба.” Неће, браћо, он никог продати,
Мало прошло дуго не трајало, Нит’ ће образ Срба окаљати,
Састаде се олош у Охајо, Ко ће кога и када издати,
Све највећи светски хохштапл ери, Вријеме ће своје доказати...”
Ништа људи редом гилиптери.
На Палама Срби се питају, Црни витез
Ова пјесма уз гусле

је срочена у Федералном затвору у савезној држави САД, Лујзијана
БАЛКАНСКО КРВАВО КОЛО III
Боже мили, шта се то дешава, Нит' војвода Степо Степановић,

Каква магла Босну је спопала, Нит' војвода Петре Бојовићу.
Које муње ову ватру сију, Ал' се може поредит без срама,
Кише нема а громови бију. Са тим нашим славним војводама.
Магл е Босну то не покривају, То бијаше јунак кови њине,
Нити муње тамо сијевају, Ратко Младић из Херц еговине.
Ни то кише из облака лију, Он на силу силом одговара,
Нит ' громови небески не бију... Ђе год крене крчи и разара,
То бијаху француски Миражи, Душмани се испред њега ломе,
Изнад Босне циљ напада тражи, Попут цару Душану Силноме.
И велику галаму замећу, Он је НАТУ конц е помрсио,
Ваздух гаде и маглу намећу. Он се њима на пут препречио,
Са Јадрана америчке флоте, Три године муке им задаје,
Ракетама гађу наше коте, И све њине нападе сурваје:
Цркавицу нашу уништавају, Аналисти НАТА се питаше,
И оружје пусто испитују. Ко је херој што им пркосаше,
Неки јунак њима пркосише, Не могаху чуду вјеровати,
Авионе француске гађаше, Да не могу са њим на крај стати.
Многе бјеше јунак оборио, Мало време бјеше потрајало,
И све њихове нападе одбио. Поган нове плане припремало,
Он за претњу свијета не хаје, Шта л' спремају сад кује погане,
Нит' се светским силама предаје, Ти нељуди из септичке јаме?!
Брани бедем своје Отаџбине, Бјеше ведро па се небо смрачи,
Око Босне и Хериеговине. Нови Босни стигоше орачи,
То не бјеше Вукотић Сердаре, Дошли да нам њиве загађују,
Нит' војвода Путник Радомире, И земљу нам свету узорују.
Нит' то бјеше војвода Мишићу, Ову поган Клинтон је послао,
Да би себе чоеком доказао, Црн му образ ка што јесте њему,
Да ко му се црн мандат продужи, Док год вашу он прима дил ему.
И да канџе на Балкану опружи. И с нама сте то учињет хтели,
Седамдесет и двије хиљаде, Ал' вам плани не бјеху успели,
Тих погана у Босну западе, Вашег друга Милана Панића,
Сав се ћенеф бјеше сакупио, Задржите вама за водича.
Само да би Балкан загадио. Нису Срби исто што Хаити,
Много су се нешто раширили, Нит' је лако Србе надмудрити,
Као да су Бога освојили, Србија је препуна главара,
Јер не знају кукала им мајка, Сама себи она вођу ствара.
Каква ће их задесити хајка! Десит ће се неђе ових дана,
Ратити ћемо против ц елог света, Да вам дамо друга Слободана;
Самоћа нам нимало не смета, Мандат му се скоро завршава,
Док имамо сестре од пушака, По истеку л етеће му глава.
И закл ете браће од метака, Ил' нека се из Србије сели,
Ми смо једна поносна нација, У Вашингтон у вашс двор бијели,
Огњишта нам не бјеху ничија, Можда ће вам бити од користи,
Многи су нам узети их хтели, Боб Дол ће га срдачно примити,
И сви досад поразе трпјели. У Охају што се потписао,
Сад се свијет на нас окомио, Пола Босне муџахедину дао -
Да би црну мису остварио, Да сад земљу српских великана
И сад ћемо опет доказати, Гази олош највећих погана.
Да је наше тешко отимати. Ако се је Слобо потписао,
Ми дизгине засада држимо, То не значи да је рат престао,
У правом се смислу не боримо, Ми смо спремни стићи до Загреба,
Кад будемо пустили дизгине, Сарајева и бихаћког неба.
У правом ће смислу да се гине. Још се не зна што ће даље бити,
Санкиије сте на нас ударили, Да ли ће се на овом свршити.
Да бисте нас глађу уц енили, Ми се засад само одмарамо,
Да вам наше свете земље дамо, И за нове борбе припремамо;
И вашој се чељусти предамо! Муслимани боље да одлуче,
Добре су вам те идеје ваше, Ил' са нама ил' ће бити вруће,
Ал' се чојство не купује наше, Са усташама дружбовати неће,
Пет стотина л ета смо се били, Ми не дамо међа да се сече.
И Турчина врат смо сломили, Критично је стање ц елог света,
Због тих међа да не би крчили. Нације су међусобно мета,
Ако треба траву ћемо јести, Као да се пропаст приближава,
На цаке вам нећемо насести. Бог једини може да спасава.
Умноге смо ми ратове били, Грци с Турском хоће да зарате,
И кроз битке нацију калили; Ако Турци Кипар им не врате,
Ви сте многе нације сатрли, И прошире Грчке морске воде,
Историје њене уништили, Критично ће овдје бити роде.
Навикли сте парчати државе, Обадвије чланиц е су НАТА,
И вође им стављати усране. Зато Запад сад грозница хвата,
За пример ћу Хаити узети, Јер се боје да ће рата бити
Ђе се режим ваш спроводи кл ети, Због којег ће свијет заратити!
По свом сте га укусу бирали. Французи се бијаху препали,
Сад можете са њима владати, Атомске су бомбе тестирали,
Тај прдседник вас ће поштовати, Америчке гњиде се питаху,
Зашто они бомбе тестираху. Историја руских великана,
По Чеченији руске снаге рате, Словима је златним исписана,
Битке они воде обилате, Још се није нација родила,
Чечени су отпор им пружили, Која би се с руском поредила.
Смртну казну себи пресудили. Само наша уз њену се веже,
Кина има пробл ем са Формозом, Са њима нас традиција стеже,
Запад ово прати са нервозом, Јер смо браћа вјековима били,
Јер су Кици ракете припремили, И све битке заједно водили.
Да би Тајван јадни уништили. Још од силног Ивана Грознога,
У случају ако не прихвате, И од руског Петра Великога,
Да се назад силној Кини врате, Чак још много вјекова раније,
И западног блока да се кане, Братство веже наше земље двије.
Кажу да ће Формозу да сравне! Чујте шта се сад с њима дешава,
По Лондону Ирци су устали, Зашто ћуте браћа наша стара,
Енгл езима зграде минирали, Нису они Србе оставили,
Јер им режим бјеше досадио, Нити су се иког уплашили...
Устанком је Ирац запретио. Браћа Руси још нису пропали,
Чух Јевреји нешто се кокоте, Нит’ словенски народи нестали,
Ништа људи од никакве сорте Они су се само примирили,
Много смо их ми некад спасили, И спремају да би ударили,
Против нас су да би нам вратили. И Латине да би уништили.
Њих смо некад од Њемаца крили, Још је Руса великога кова,
Да би данас против Срба били, Попут горског вука Суворова,
Јер Хитл ера нема да их бије, И рускога тигра Кутузова,
Нити Србин треба да их крије. Ил’ маршала великог Жукова.
Боље да се они Срба кане, Жуков хтеде светом завладати,
Те наказе шкрте и погане, Пошто Њемц е по Европи смлати
Јер би могли Хитл ера славити, Ал’ се Стаљин не бјеше сложио,
Што их може од нас задесити. Од намере Жукова спречио...
Они своју државу немају, Русија је земља великана,
Нит’ их друге нације признају, Највеће је војсковође дала,
Толико су свјету досадили, Тих хероја, не смије се крити,
И на поклон државу добили. Само руска мајка ће родити.
Израел су другима отели, Данас што се с Совјетом дешава,
Да би ове наказе довели, То је само тактична провјера,
То учиње ова иста стока, А Босна је само труло грожђе,
Што се око наше Босне мота. При ономе шта треба да дође.
Исте су им сад намере њине, Схватили су руски аналисти,
Мисл е наше да дел е светиње, Шта спремају западни фашисти,
На то су се они намјерили, Да технику своју испитају,
Ако би им ми то дозволили. Да л’ су спремни свијет да потрују?
Босна им је пропаганда лажна, Рат се овај зато одужио,
Мисија је на Балкану важна, Рус је НАТУ руке одрешио,
Да Русима пулс испитају, Партнером се њима направио,
Да л’ Словене могу да парчају. Да би мало времена добио.
А друга им намјера је њина, Да би војну силу ојачао,
Немир нанет’ међу Словенима, Стратегију рата зацртао,
И покушат свијетом завладати, Да провјери снагу своје моћи,
То ће чивутима да се обајати. А не грлом у јагоде поћи.
Руси с Кином разговоре воде, Да се врати стара руска слава,
Савезнике у Кремљ доводе, Која браћу вјековима прати,
И митинге тајне одржава Која ће их вјечно прослављати.
А од тога Запад подрхтава, Савезнике чим буду привили,
Бог зна један шта се ту дешава. Стратегију рата припремили,
Сад ће јула Јељиина сменити, Руска сила тад ће запламсати,
Новог вођу Русији поставити, Многе земље с мапа избрисати...
Попут тигра Јосифа Стаљина,
Такав вођа потребан је њима. УСА
Да од њега свијет подрхтава, Црни витез
БЕСМРТНИ ХЕРОЈИ
Боже мили да камен говори Ваш се злочин као наш не чује!

Ил' у гори лишће што жубори, Ви злочине ваше прикривате,
Много бише могли рећи нама За туђе се пуно секирате,
О злочину и о издајама. Ја ћу ваше злочине казати,
Ћути камен, гори лишће вене, Да сав свијет чује и упамти.
Из облака лију сузе л едне, На основу ових података,
Због синова који изгибоше, Нек' у Хагу одлучи та шврака!
Што у братство црно вјероваше: Чији злочин треба прослиједит',
Нека им је црна земља лака, Коме треба за злочине судит'!
Судба оне задесила таква, С Америком прво ћу почети,
Који су нам ово приредили, И злочине њене изнијети,
Међу собом браћу закрвили, Јер они су главни тужиоци,
Дабогда им све несрећно било; Ништа људи светски идиоти.
И њих исто ово задесило, Колумбо је ту расу открио,
Дивљачи им месо растргали! Пас му мајку због тога гонио,
Послушајте браћо пјесму ову, Могао их је мрчо промашити,
О Младићу јуначком соколу, Но не знаде што ће од њих бити,
И о српском оштром јатагану, Кад увиђе да су ништа људи,
Караџићу књазу Радовану. Бјеше касно да им траг загуби,
Циљ је браћо ове пјесме моје, Ал' у књигу бјеше записао
О питању Хага и њих двоје, Да је пасју расу пронашао.
Многа дела изнијећу вама, Чуј шта бјеху они урадили,
О Западу и мутним водама. Туђу земљу себи присвојили,
Запад тужи наша два пл емића, Индијанц е јадне сте побили,
Радована и Ратка Младића; Што остало по затвора дали.
Тврди да су криви за злочине, А хиљаду девете стотине,
Око Босне и Хериеговине! Четрдесет и пете године,
Потерниц е на њих су послали, Други злочин бјеху учинили,
Награду су за њих обећали; Да не бише пораз претрпјели;
Не гоне их што су криви они, Иста банда две бомбе ошину,
Но да српску ратну моћ поломи. Нагасаки и на Хирошиму,
Добра вам је та идеја била, Милионе убише живота,
Кад би вам се она остварила, Курва Труман и његова флота.
Јако сте нам ви познате кује, Те две бомбе не беху бачили,
Но их беху полако спустили, Стотине су недужних живота,
И Јапанц е нежно убијали Због њиховог једног идиота,
Због тога их у Хаг нису звали. Фашисти су некад убијали,
На Вијетнам опекоше дупе, И никад их у Хаг нису звали.
Идиотске кад послаше трупе, Ти западни нељуди џелати,
Много их је изгинуло тада, Неће дуго име прослављати,
И данас им тај рат тешко пада. Неделима што народи чине,
На Вијетнам сами су ратили, По њима ће неко да ошине,
Због тога су тај рат изгубили, Да вам не бих превише дужио,
Кукавичка нација је њина, И остал е злочине бројао,
Ал’ су јаки - на једног стотина. Мислим да је ово засад доста,
На Ирак су исто ударили, Да тај ћенеф побацам са моста.
Многи им се бјеху придружили, Сад сте чули ви никакви људи,
Јер им нафта бјеше обећана, Па нек’ тамо тај ваш Хаг пресуди:
Да заштите кувајтскога кана. Коме треба он пресуду дати,
Посл е тога кадије посташе, Коме шљаму треба на пут стати.
По свијету се јадном раштркаше, Кад будете осудили себе,
Да та олош неком правду дели, Вас невине убиц е не бебе,
Ти џелати вуци их изјели. Онда ћемо ми да размислимо,
Амери су велики јунаци, Да л’ смо спремни наше да судимо!
Кад су уз њих светски помагачи, Норијегу ви сте осудили,
Тад пред ничим та олош не преза, Пошто сте му буџет испразнили,
Само мисли ког ће боље срезат. Панамски је народ идиота,
Руса су се до скоро бојали, Што дозволи нека их срамота.
Шта да чине ти пси нису знали, Нису Срби исто што Панама,
Па су Совјет силни исц епили, Нит’ ће Србин дозволити вама,
И на свијет јадни окомили. Да ваш олош суди њине вође,
Ова олош светских идиота, То се неће догодити овдје.
Превише је побила живота. Послушајте, добро упамтите,
Те злочине што су почињели, Нашијех се вођа оканите,
Ови су им у Хаг опростили... Кренете ли ви наше робити,
Нас је седам стотина хиљада, Многи ћете главе погубити,
Касапљено од усташких гада, Многе ће вам мајке закукати,
Те злочине папа је прикрио, Многе сестре без брата остати,
Хаг је знао ал’ је занемио... Многа деца сирочад постати,
Фашистичке Њемачке државе, Прије но се наших дочепате...
Злочине су почињел е праве,
И посл е се све то умирило,
К’о да ништа браћо није било. Црни витез
3. окшобра 1999. године шужан дан за сво срисшво.
У мојој књизи „Командос", ја сам описао мој долазак у Отаџбину посл е 45 година
и дотакао сам се браће српских националиста, команданта Српске Гарде Звонка
Осмајлића, Гаге Вушуровића, Вучка Ракочевића и Веселина Бошковића. Материјал
за ову књигу је био завршен и послат на обраду пре њихове погибије, у матерјалу
су била описана наша сретања и упознавања. Да неби дошло до забуне приликом
читања и сусретања са овим личностима ја сам о њима писао док су они били живи
и са њима био нераздвојан пријатељ и брат по крви, вери и идеалима. Са Звонком
Осмајлићем и Гагом Вушуровићем упознао сам се одмах по повратку у Отаџбину, а
са Вучком Ракочевићем и Веселином Бошковићем ме је упознао Звонко Осмајлић.
У мом српском речнику немам речи којима бих описао поштење, пријатељство,
оданост међу свима њима, а понаособ о мојим великим пријатељима и браћи Звонку
Осмајлићу и Гаги Вушуровићу. За време мојих боравака у Београду ја сам био
нераздвојан са њима.
3. октобра 1999. године командант Српске Гарде Звонко Осмајлић, Гага
Вушуровић, Веселин Бошковић и Вучко Ракочевић Убијени су од стране режима
друга или везира Слободана Милошевића. Са њиховим губитком Српство је много
изгубило, а поготово Српски Покрет Обнове.
У моје и у име бесмртне Србије, нека им је вечна слава.
Никола Каваја, командос


Nikola Kavaja - Komandos

Uploaded by

Document Information

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Nikola Kavaja - Komandos

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Никола Каваја

1953. ПЕШКЕ ПРЕМА УСТРИЈСКОЈ ГРАНИЦИ 27

ВОЈНИ ЗАТВОР У ЉУБЉАНИ 45

МЕЂУ ПРАВИМ СРБИМА 69

1957. КРАЉ МЕЂУ СРБИМА 92

1961. СРПСТВО МЕ ЗОВЕ 100

ПОТРАГА ЗА ТИТОМ 118

1971. ОДЛАЗАК ПРИЈАТЕЉА 150

ЧОВЕК ЦИА 160

1997. ДЕТЕ НОЖЕМ ПРОБОДЕНО 174

1979. НА СЛЕПОМ СУДУ 209

РАТ У СУДНИЦИ 222

ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ У ИЗДАЈУ 240

МРТВА ТАЧКА 254

МЕТАК ЗА ТИТА 278

НОВИ АЛКАТРАЗ 293

САМ У СВОЈОЈ ЋЕЛИЈИ 306

РОМАНСА У СПРИНГФИЛДУ 309;

ЦРНА ТАБЛА 317

ПЕСМА ЗА ВИТЕЗА СРБИЈЕ 324

ДВА НЕОБИЧНА ПРИЈАТЕЉА 335

ГЛАС ИСТИНЕ 352

1997. ПОСЛЕДЊИ ЛЕТ ИЗ ЊУЈОРКА 361

ЛАЖНИ ПУТ ЗА ВАШИНГТОН 369

МИРИС РАТА У ОТАЏБИНИ 380

ТРОСТРУКА ПРЕВАРА 393

НИЈЕ ТО ОНА СРБИЈА 402

У РАТ ПРОТИВ АМЕРИКАНАЦА 408

ДНЕВНИК АГРЕСИЈЕ 416

Југословенство изнад свега

Илегални рад у армији

Потере мајора Бубање

Сутрадан у мојој ћелији појавили су се потпуковник Душан Тишма и потпуковник Петар

Удбина заседа у Кули

Затвореник Виктор Перш

На основу прочитане књиге Поручник Каваја новинарка Наташа Рајковић-Миловановић у

Посвећено брату Николи Каваји

Не броје дане већ људе

Живот емиграната у избегличком логору заснивао се на двема стварима - на нади за скори

Синови издате Србије

Паљење Титових аутобуса

Дубока јесен се спустила на логор. Смењивала се хладна киша са суснежицом. Фудбалско

Моја прва жена

Ратник Легије странаца

Тајни улазак у САД

Унука руског козака

„Свети Илија" - Никола Каваја

Краљ Петар II међу Србима

Поноћна заклетва у манастиру

Глава Андрије Артуковића

Те ноћи на Савиндан сви конзулати комунистичке Југославије у САД и Канади дигнути

Знам да апсолутна правда не постоји, јер би то значило постојање савршенства. Савршено је

Тражио сам Тита у Кејмп Дејвиду

Ликвидашор Богоје Панајотовић

Поп Стоиљко Кајевић

Тајни састанак СОПО-а

Седница ценшралне управе СНО за Америку

Ко су Илија и Дивна Павловић

Илија Павловић, политички антикомунистички емигрант, за време Другог светског рата

Ко је фукара и нечовјек Михајло Шашкијевић

Сахрана српског витеза

Шта зна Кајко?

Сумње, трагови и пометња

-------------------------------------------- ХВАЛИ СТРАНА