O STRUKTURI STIHA

SRPSKOHRVATSKIH NARODNIH EPOVA*

1. Sa gledišta smisaonosti jezika pogrešna su ona učenja

o stihu koja se prema glasovima odnose kao prema prostim
fizičkim, fiziološkim ili čulno-psihološkim pojavama. Nije
zvuk već jezička jedinica — glas — onaj materijal od kojeg
se izgrađuje stih. Kod glasova je bitna njihova f o n o 1 o š-
k a v r e d n o s t i l i drukčije rečeno: bitne su one glasovne
osobine koje u datom jeziku mogu da posluže za diferen-
ciranje smisla. Tek ta vrednost čini glasove sastavnim delom
jezika, odnosno stiha.
Uzmimo nekoliko primera. Ukoliko k v a n t i t e t
fungira kao prozodijski elemenat, onda pri tome ne igraju
ulogu brojne varijante glasovno-fiziološkog ili akustičkog
trajanja sloga, već fonološka opozidja dveju korelativnih
vrednosti — obeležene (markirane) dužine i neobeležene
(nemarkirane) kratkoće. 1 U prozodiji se takođe ne radi
o raznovrsnosti stepena jačine glasa, odnosno pritiska,
već o naglasku i njegovim različitim fonološkim funkci-
jama, ne o melodijskom bogatstvu govora, već o fono-
loškim opozicijama raznih i n t o n a c i j a itd. Glasovna
realizacija jednog stiha, tj. njegova glasovna struktura
može biti raznovrsna; pa ipak se u svim slučajevima radi o
jednoj te istoj pojavi: o stihu. S t i h p o s e b i s p a d a

* U originalu naslov glasi: Vber đen Versbau der serbokroatischen Volksepen

Objavljeoo u: Archives Nćerlandaises de Phonćtique Expćrimentale, tome VIII—IX
(1933). — Preveo Tomislav Bekić.
 O STRUKTURI STIHA SRPSKOHHVATSKIH EPOVA 147

u o b l a s t f o n o l o g i j e ; sa f o n e t s k o g sta-
n o v i š t a m o ž e se o c e n j i v a t i s a m o reci-
tovanje stihova.
Nauka o jeziku, koja je bila prvenstveno zaokupljena
ispitivanjem jezičkog fenomena sa akustičke strane, nije
vodila računa o lingvističkoj vrednosti glasova. Ona nije
bila u stanju da razlikuje: fonemu od njenih realizacija,
fonološke probleme od fonetskih, učenje o stihu od uče-
nja o recitovanju stiha. Karakteristično je da su predstav-
nici ovakve lingvistike obično od teoretičara stiha očekivali
da »prema stihu zauzme stav stranca koji sluša stihove a
pri tome ne razume jezik stiha«. Ali poezija je, s jedne
strane, namenjena ljudima koji razumeju jezik stihova, pa
ih stoga doživljavaju ne fonetski već fonološki, S druge
strane, pomenuti »stranac« može biti sarao fikcija; i za
takvog »stranca« ne postoji samo čisto akustički doživljaj,
— čovek će uvek pristupati nepoznatom poetskom izrazu
sa svojim ličnim fonološkim osećanjem, on će stihove
takoreći prefonologizirati (tj. dati im novu fonološku vred-
nost, prema sopstvenim kriterijima).
Stoga ćemo osnovno pitanje učenja o stihu formulisati
na ovaj način: koji fonološki elementi reči i rečenica čine
dati stih stihom i kako su oni upotrebljeni?
Da bi se dobio pravilan odgovor, moraju, pre svega,
da budu ispitani zakoni odnosa između strukture stiha i
fonološkog sistema odgovarajućeg jezika. Tim se udaraju
temelji k o m p a r a t i v n o m u č e n j u o s t i h u . Od-
ređeni broj prozodijskih korelacija jednog jezika omogućava
određene sisteme strukture stiha, a druge isključuje.
Sve pojedinosti jedne konkretne, motoričko-akustičke
realizacije stiha ne smeju se bez neophodne selekcije pro-
glasiti bitnim karakteristikama stiha. I obratno: ne moraju
sve osobine stiha biti motoričko-akustički realizirane. Ta-
kve o s o b i n e s t i h a k o j e s e n e ostvaruju
m o t o r i č k o - a k u s t i č k i čestosubileprenebregavane
od strane konzekventno nefonološki orijentisanih jezičkih
stručnjaka. Da navedemo izrazit primer: i z d v a j a n j e
s i n t a k s i č k i h c e l i n a u s t i h u . Značajna rit-
mička uloga granica reči je osobito često ostala nepoznata,
pošto granice reči u govoru ne moraju uvek biti realizovane.

10«
148 LINOVISTIKA I POETIKA

Daćemo još jedan primer neprimenljivosti naturalis-

tičkog postupka u analizi stiha. — Stihovima jedne pesme
svojstvena je određena unutrašnja i d e j n a shema
koja nameće izrazu određene granice. Ta shema fungira
kao jedan ritmički impuls, ona je svakom stihu nametnuta
kao ritmički zadatak, te ona na taj način spada u bitne oso-
bine stiha. Dok su pojedini delovi te idejne sheme u stihovi-
ma k o n s t a n t n o zastupljeni, dotle ostali dolaze do
izraza samo kao osnovne tendencije, ne kao obaveznost,
te stoga mogu i nedostajati pojedinim stihovima. Za natura-
listički nastrojenog ispitivača, pak, ono što nije izraženo
ne postoji, te se stoga stih veomi često karakterizira samo
po svojitn konstantama, a ritmičke tendencije se previđaju.
Otuda je neodrživa podela stihova na kvantitativne, sila-
bičke i akcenatske. Sasvim je sigurno da u svakoj strukturi
stiha preteže jedan sastavni deo, ali se pri ispitivanju ne
smemo ograničiti samo na navođenje onoga što je d o-
m i n a n t n o. Mora biti utvrđena i čitava h i j e r a r
hija podređenih sastavnih d e 1 o v a.

2. Na primeru srpskohrvatskog epskog narodnog stiha,

d e s e t e r c u , koji se većinom označava kao »čisto sila-
bički«, želimo da pokažemo u kojoj sve meri mogu biti
razuovrsni fonološki sastavni delovi strukture stiha. Kao
polazna tačka za naša ispitivanja poslužiće nam spevovi
crnogorskog guslara VUCIĆA, koje je G. GESEMANN
snimio na gramofonsku plocu u fonetskom kabinetu pru-
ske državne biblioteke. Stih i muzikalnost tih spevova čine
zajedno jedau jedinstvenu srukturu koja poseduje svoje
jedinstvene karakteristike, ali je pri tom ipak svaki od ta
dva sastavna dela jedinstvene celine na izvestan način au-
tonoman i zahteva posebno ispitivanje.
Uobičajena definicija glasi: deseterac je stih o d
d e s e t s l o g o v a sa c e z u r o m p r e d p e t i m
s 1 o g o m. Tims su određsne dve osnovne konstante.

Jisu iiva dva pbpova sina.1

2
Znakom ' obeleiava se uzlazni. a znakom " siiazni akcenat kratkih vo-
lcala. Znak ' označava uzlazni, a * silazai akcenat dugih vokala. Up. Traiaux CLP
IV 176 i d.
 O STKLKTLRI STIHA JRrSKCFRVATEKJH EFOVA 149

S1 og j e xp6v0<7rpćoToc. Pojava neslogovnefonemepred

slogovnom fakultativna je, hijatus je dozvoljen, Na primei:
Što uzeti more Kaurina.
Primećuje se da postoji tendencija ka izbegavanju za-
tvorenih slogova na kraju stiha; shodno tome, konsonanti
unutar stiha, koji dolaze posle jednosložne foneme, priklju-
čuju se u izgovoru sledećem slogu. Slcg deseterca može se,
prema tome, shemalski ovako predstaviti: ( n e s 1 o g o v-
na f o n e m a +) s l o g o v n a fonema.

A kad vidje zamišljena sina.

Obavezna je granica reči pred petim slogom stiha. To

je izraz opšte tendencije ka uspostavljanju gianice reči pred
neparnim slogovima stiha i time ka izdvajanju dvoslogovnih
celina. Shematska tabela 1 pokazuje raspored granica reči i
naglasaka u Vučićevoj junačkoj pesmi >,Čevljanin Rade«.
U Vučićevim spevovima ostvarena je u okviru stiha u
8 6 % slučajeva granica reči pred neparnim slogovima. U
skladu s tetidencijom o kojo} se radi, u tim epovima granica
reči samo u 19% slučajeva dolazi pred parni slog, dok se u
prozi taj procenat penje na 50%. Ritmički karakter dese-
teračke leksike zasnovan je, dakle, na ostvarivanju 1 e k-
s i č k i h c e l i n a sa p a r n i m b r o j e m slo-
g o v a.
Raspoi ed leksičkih celina u stihu potčinjen je sledećim,
skoro konstantnim normama:
a) Najmanje jedna cd g r a n i c a leksičkih
celina mora se n a l a z i t i p r e d nepar-
n i m s l o g o m s t i h a , što znači da se ona mora po-
klapati sa graniccm stcpa. Leksičke celine sa parnim bro-
jem slogova počinju, dakle, kod neparnih slogova stiha.
(»Pa me lezi među dvije kade«; »Oni neće zaturiti kavgu«;
»Kaurina u njoj pozdravite«; »I Miijagi bratu govorio«);
trosložne leksičke celine mogu pcčeti sa parnim slogom
stiha, jer se sa granicom stope poklapa ili njihov početak
ili kraj (»Đe mu spava Ajkuna djevojka«; »Lasno vi je pre-
sjeći Ajkunu«; »Mijajlo joj poče govoriti«; »Kad to začu
Banović Mijdjlo«; »Valjaće ti dva careva sina«).
150 LINGVISTIKA I POETIKA

b) J e d n o s l o ž n e l e k s i č k e c e l i n e o s t -
varuju se n a m e s t i m a n e p a r n i h s l o -
g o v a s t i h a . U vezi s tim je proizašla obaveznost da
se pred četvrtim i desetim slogom stiha ne pojavljuju granice
reči. U tim zakonima o jednosložnim leksičkim celinama
pokazuje se trohejska tendencija deseterca, to znači tenden-
cija ka alterniranju punog intenziteta naglaska sa njego-
vim opadanjem: ovo opadanje ne sme biti opterećeno jedno-
složnom leksičkom celinom.
Raspored naglasaka u desetercu izražava izričitu
trohejsku t e n d e n c i j u : na neparne slogove
stiha pada otprilike 75 % naglasaka (v. tab. I). Taj je ras-
pored u izvesnoj meri uslovljen već činjenicom da u datom
jeziku naglasak i inače najčešće stoji na početku reči, što
upravo odgovara zakonima slogovnih grupisanja u desetercu.
Ali ta uslovljenost ima svoje granice; naglasak je iskorišćen
ovde i na poseban način, kao jedno od sredstava kojim se
ostvaruje ritam deseterca. Karakteristična je činjenica da su
pomoću jezičkih naglasaka češće ostvareni neparni iktusi
nego parni i da ta shema ne odgovara shemi rasporeda gra-
nica reči. Tako je deveti slog stiha češće naglašen nego
sedmi slog, dok se granice reči češće javljaju pred sedmim
nego pred devetim slogom (v. tabelu I).

1
1

t 1
t i
1
l ,'/
1

V, / / •

/ \ i \

\ / \ \
\
\

'/
f
t -^\

\ ! / ' / \

\
4 \
\\ / !
t /
\ \

\ \

\
/
j
\
1
1
\

\
 O STRUKTURI STIHA SRPSKOHRVATSKIH EPOVA 151

j
% NAGLAŠEH/H
OuztHlt U OottOSU
NA UKUPHD3T
NHSLAŠEHIH SLOCOVt

/
1\
/ 1

A \ h \
V
/ -
7 a '> rc

Fonologija zastupa gledište da se o naglasku ne sme

govoriti uopšteno, bez određivanja njegove funkcije (v.
Trav. CLP, IV. 164 i d.)- U ruskom jeziku naglasak fungira
kao naglasak reči, to znači da služi za diferenciranje zna-
čenja pojedinih reči (riiki — ruke; ruki— ruci) i istovremeno
3
fungira kao naglasak sintagme, tj. služi za označavanje
reči u njenoj povezanosti sa drugim rečima (mat' ljiibit
sina —• majka voli sina — tri naglaska — tri sintagme).
Fonologija štokavskog dijalekta, u kojem je napisana većina
srpskohrvatskih deseteračkih spevova, iskorišćava, od ova
dva u principu moguća naglaska, samo naglasak sintagme;
za diferenciranje značenja pojedinih reči ovde ne duži na-
glasak, pošto je njegovo mesto unapred predvidljivo. Kod
većine štokavskih dijalekata, naime, naglasak pada na
uzlazno intonirani slog reči ili, ukoliko takav slog u reči
nedostaje, na početni slog (v. Trav. CLP, IV, 175 i d.).
Isključivanje jednosložnih leksičkih celina iz pozicije
nenaglašenog sloga svedoči o relevantnosti naglasaka sin-
tagmi u štokavskom stihu. Nasuprot tome, analiza ruskog
klasičnog stiha pokazuje da je ovde relevantniji naglasak

3 »Sintagma [je] sintaksička jedinica koja se ne može podelii

sičke jedinice, tj. to je reč u odnosu prema grupi reči koje sačinja'
taksičku ceUnu« (Trav. CLP, IV 321).
152 LINGVISTIKA I POETIKA

reči od naglaska sintagme. U jednosložnoj leksičkoj celini

nema fonološkog naglaska reči i mi vidimo da u ruskom
stihu, u pozicijama u kojima je naglašavanje »u padu«,
može, pod određenim uslovima, da se ostvari jednosložna
leksička celina (»U nevskoj pristani. — Dni leta«). To se,
doduše, nikad ne događa ako je u pitanju naglašeni slog
višesložne reči (Nemoguć bi bio jedan ovakav stih: »U
nevskoj tiny. — Konec leta!). Ova pojava je upravo suprot-
na već pomenutom stanju u srpskohrvatskom desetercu.
Za deseterac je o p o z i c i j a s l o g o v a koji
pripadaju različitim leksičkim celi-
n a m a bitnija od opozicije slogova jedne te iste leksičke
celine, dok u analiziranom ruskom stihu vlada obrnuta situ-
acija. Još jedan primer: u ruskom klasičnom stihu nenagla-
šen slog koji je okružen drugim nenaglašenim slogovima
veoma retko ostvaruje iktus (»On rek perekrast'as'«; »To-
miteljnije sni«), ali se iktus često ostvaruje početnim ili
krajnjim slogom jedne leksičke celine (»I stali motil'ki«;
»Rasplakalos' dit'a«).
Prvi polustih deseterca u većini slučajeva sadrži jednu,
a drugi dve leksičke celine; stih se, dakle, sastoji iz t r i
leksičke celine.
Kraj stiha karakteriše, gledano sa stanovišta fonologije
rečenice, k a d e n c a, odnosno a n t i k a d e n c a .

A kada se cura naplakala, (antikadenca)

SSde mldda na šikli odaju. (kadenca)

Unutar stiha se stalno nalazi jedna p o l u k a d e n c a

koja se većinom podudara sa cezurom. Podsećam da Kar-
cevski kadencu označava kao »intonation relachee« (opu-
štena intonacija) a antikadencu kao »intonation tendue«
(napeta intonacija); polukadenca može biti označena kao
»virtuelna antikadenca« (v. Trav. CLP, IV, 188 i d.). Polu-
kadenca se i u slučajevima gde se ne podudara sa cezurom
skoro uvek nalazi pred neparnim slogom stiha i time pod-
vlači karakteristično slogovno grupisanje u stihu:

/ Alilu | bratu (polukadenca) bisiđaše.

 O STRUKTURI STIHA SRPSKOHRVATSKIH EPOVA 153

Kraj stiha sadrži ne samo rečenično-fonološku kadencu

već i k v a n t i t a t i v n u k l a u z u l u . Tabela II
pokazuje raspored dužina u Vučićevoj pesmi »Čevljanin
Rade«.
Ako je deveti slog deseterca naglašen, onda je on, uz
pojedinačne samo izuzetke, po pravilu dug; ako je sedmi
ili osmi slog stiha naglašen, onda je on, s isključenjem malo-
brojnih izuzetaka, po pravilu kratak. U štokavskom dija-
lektu procenat dužina u nenaglašenim slogovima je nez-
natan; posmatrano sa stanovišta metričke konstante, tu
se radi o fenomenu poznatom pod imenom syllabe com-
munes. Ali u odnosu na nenaglašene slogove ostaje prisutna
tendencija ka kvantitativnoj klauZuli: sedmi i osmi slog
naginju kratkoći, a deveti dužini. Dokle god srpskohrvatski
teoretičari stiha budu suštinu deseterca ograničavali na
silabizam, dokle god oni budu osporavali ulogu naglaska u
stihu i ne budu uzimali u obzir ritmičku tendenciju, neće se
moći u potpunosti utvrditi pomenuti zakon o kvantitativnoj
klauzuli.
Interesantno je da deseterac izbegava r i m u c e 1 i h
s t i h o v a, dok, nasuprot tome, stope koje ne poseduju
kvantitativnu klauzulu, kao na primer lirski deseterac,
naginju ka rimi. Počev od XVII veka srpskohrvatski su
pesnici rado upotrebljavali deseterac i to sa rimama; ako
deseterac ima rimu, onda obično gubi kvantitativnu kla-
uzulu.
Analiza deseterca otkriva neodrživost više puta ponov-
ljenog mišljenja da je to jedna elementarna, jadna, monotona
i prozaična stopa. O k v i r n a s h e m a deseterca sadrži
jednu izrazito fonološku karakteristiku i celine stiha, na-
ročito završetka stiha, i oba polustiha, i stope slogova stiha.
Ta shema lebdi i narodnompevačupredočima, iako on nije
u stanju da to apstrahuje i definiše, kao što ni govornik bez
specijalnog školovanja nije u stanju da apstrahuje i utvrdi
žive zakone svog sopstvenog jezika. Ova shema ne egzistira
van pojedinačnih stihova; nju stihovi sasvim retko u pot-
punosti ostvaruju. Ali upravo ta nerazdvojna povezanost
stalnog iealizovanja okvirne sheme sa stalnim prevazila-
ženjem datih okvira čini specifičnu umetnost poezije. Kon-
flikt između sheme i fonološke građe konkretnog stiha je
 154 LINGVISTIKA I POETIKA

stalno prisutan, 4 nezavisno od recitatorske realizacije, koja

može biti trojaka. Prvo, ona može da sledi fonološku građu
datog stiha:

Proz kjtara rmka kkurina.

Drugo, ona može da se povinjava shemi:

Proz djtara, mika kaurina.

Ona, konačno, može da se opredeljuje za samostalhe

varijacije. Ovako je, na primer, pevao Vučić:

Proz ajtara. mrka. kmirina.

3. Deseterac je tipično srpskohrvatski stih pesama, i

to naročito epskih pesama i posiovica. Nasuprot slo-
venačkom i bugarskom desetercu, zapadnoslovenski dese-
terac sa cezurom ispred petog sloga isključuje mogućnost
pozajmice iz srpskohrvatskog stiha. Zapadni Sloveni ne-
maju prave epove, deseterac se ovde upotrebljava u poslo-
vicama i (u Poljskoj i Moravskoj) u epski obojenoj lirici.
Česi i Slovaci su zadržali kvantitativne razlike vokala.
Moravski deseterci (»Bila cesta bila ušlapana«) sa svo-
jom raspodelom leksičkih celina i naglasaka veoma su
slični desetercu, a nedostatak kvantitativne klauzule se lako
objašnjava rimovanjem čehoslovačkih pesama i gubitkom
politonije u češkom i slovačkom, što je uslovilo promenu
uloge kvantitativne korelacije u fonološkom sistemu. Zbog
zamršenosti pitanja nećemo ovde pomenuti istočnoslo-
venske (velikoruske i ukrajinske) paralele desetercu (kao
velikoruska modifikacija deseterca može se smatrati tzv.
skraćena epska stopa: »Ino Griša Otrepjev Rostriga«).
Hipotezi SREZNJEVSKOG o praslovenskom
u z o r u ' deseterca ne mogu se suprotstaviti održivi argu-
5
menti. )

4
Često ovaj konflikt ukazuje na formu zvuka koja je karakteristična za afek-
tivni jezik. Nju naročito ističe SARAN u svojim radovima.
5
Moj prvobitno skeptičan stav prema pitanju starosti srpskohrvatskog ucse-
terca (v. Slavistische Studien Fr. SPINA, Reichenbei'g 1929, 7 i d.) je doduše kao radni
postulat bio pravilan, ali se u toku daljeg istraživanja pokazao neodrživim.
 O STRUKTURI STIHA SRPSKOHRVATSKIH EPOVA 155

Meillet je dokazao, upoređujući strukturu starogrč-

kih i vedskih stihova, da je indoevropski stih imao sila-
bičku shemu i kvantitativnu klauzulu. Naročito ubedljivo kon-
frontira Meillet vedski tristubh_(^ »_,._,^J^.^i^—w—i^)
sa sapfijskim jedanaestercem ( ^ w ^. __^ w w
^_J.
Ako prihvatimo Meilletove teze i pođemo dalje, onda
ćemo utvrditi srodnost između jedanaesterca SAPFE (2*1-
Sva [xsva^ ev aTY)a)-£cn.v opfoic; ili 6upa)pto TCO&£<? £7nrop6Y vt( H i
grčkog narodnog stiha 7capoi[j.iax6s (etimološki: i z r e k a ) ,
u kojem su napisane poslovice i verovatno najstariji grčki
epovi.

xax6v sOpov oćpievov

Ako pokušamo da teorijski utvrdimo odgovarajuću

hipotetičnu shemu vedskog stiha u svetlosti odnosa između
sapfijskog jedanaesterca i tristubha, onda dobijamo sledeće:

Kod Veda ovaj stih ne postoji i nije ni mogao posto-

jati, jer je vedskom stihu nepoznato povezivanje dveju
kratkoća. Ali to je ista ona ritmička shema ka kojoj i
deseterac teži. Na taj se način, u p o r e đ i v a n j e m
grčkog i s r p s k o h r v a t s k o g stiha dobi-
ja nov p o d a t a k o tome d a j e d e s e t e r a c
po svojoj strukturi indoevropsko
p o r e k 1 a.
Kvantitativna kolebanja oba prva takta u grčkom
stihu tipa 7rapotjx <xx6c, postojanost trećeg takta koji se
ne zamenjuje ni spondejom ni daktilom, i tendencija ka
granici reči unutar drugog takta, mogu se smatrati indo-
germanskim nasleđem.
Možda je već indogermanskom desetercu pored kon-
stantne anapestičke klauzule bila svojstvena jedna opšta
anapestička tendencija, koja je u odgo-
varajućim grčkim stopama manje ili više normirana. Barem
1 i t a v s k i deseterac, pored cezure pred petim slogom,
pokazuje anapestičku tendenciju, na koju BRAZYS uka-
156 LINGVISTIKA I POETIKA -]
»I
zuje (»Užugino meni motinala«). Smena kvantitativne
odlike stiha sa akcenatskom stoji u vezi sa litavskom ak- 'i
cenatskom evolucijom. '
Analiza novoispitanog avestijskog deseterca (»On6
porno tonum o(3isifoiš«) dozvoljava nam da pretpostavimo
da je pored grčkog i baltičkoslovenskog potomka indo-
evropskog deseterca postojao i jedan i n d o i r a n -
s k i deseterac.