Olivera Katarina - Svetska Zvezda Koja Je Završila U Nacionalističkom Blatu - XXZ Portal

5/28/2020 Olivera Katarina: Svetska zvezda koja je završila u nacionalističkom blatu - XXZ Portal
Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života

Jugoslavije 1940-1989” (67)
Mlada partizanka: Olivera Katarina iz nekog drugog vremena kad se na filmu borila protiv fašizma
Photo: Filmski arhiv
Olivera Katarina: Svetska zvezda koja je

završila u nacionalističkom blatu
Pisao: Petar Luković
A bila je veoma mlada kada se slikala kao Skarlet O'Hara i kada je ličila na Vivijen Li. Onda je
zapevala toliko gorko, da je Beli Bora rukama lomio čaše, a Francuzi mesec dana zaboravili
na Šarla Aznavura. Bila je tako lepa, da su je ponosni Španci izabrali za Vojvotkinju od Albe.
Ona je „išla, išla i sretala srećne Cigane". Pratili su je perjari, čergari, obožavaoci, glasine i
lešinari. Bila je tako drska, da se udala za jedan dan i tako hrabra, da se nikada nije
pokajala. Bogovi su joj oprostili, jer bogovi vole hrabre. Nisu joj oprostili ljudi. Nestala je sa

svih talasa. Samoupravni ljudi shvatili su da Oliveru Katarinu može da uništi samo vreme.
https://www.xxzmagazin.com/olivera-katarina-svetska-zvezda-koja-je-zavrsila-u-nacionalistickom-blatu 1/17
Dodeljena joj je sudbina Koštane, ciganska sudbina: da ostari, da poružni, „da joj lice pocrni,
oči da joj se osuše". Ipak, žena odstreljena za opšte dobro još uvek je lepa. Nikada nisu
bogovi klečali pred paganima (Ovo je uvod za priču o Oliveri Katarini za knjigu "Bolja
prošlost". Intervju sa Oliverom Katarinom urađen je početkom jeseni 1987. godine)
* Krajem šezdesetih godina - neki čak i to pamte - snimili ste dve pesme koje su iz ondašnjeg ugla
bile „angažovane". Jedna je „Himna čoveku", pesma posvećena prvim kosmonautima na Mesecu,
a druga „Balada o Vijetnamu". Da li je od tih mladalačkih izleta u angažovanost danas ostalo
traga u načinu razmišljanja?
Mene uvek potresa ljudska patnja, bez obzira na kom se kraju sveta dešava. Taj bol doživljavam vrlo
intenzivno i u mojoj poeziji se to i te kako oseća. Veoma me potresa veliko stradanje nedužnih ljudi na
Kosovu, i to ne mogu da shvatim, da prihvatim, jer znam kako me je otac vaspitavao: da živimo u
bratstvu, da smo svi jednaki, da širimo ljubav, da tolerišemo jedni druge i da smo bez obzira na veru,
običaje i tradiciju osuđeni jedni na druge, predodređeni da živimo na ovom parčetu sveta zajedno - i
nikako drukčije. Ne mogu da shvatim kad pročitam da je devojčica silovana, kad čujem da majka sa
petoro dece pati, ne mogu to da razumem. I ja sam kroz poeziju progovorila.
Specijalno su me potresle sudbine žena na Kosovu, sudbine devojčica koje se plaše da same idu u
školu... Verujem da su svi ljudi pre svega - ljudi, i da ako skrenu s tog ljudskog puta da su loše usmereni
ili manipulisani. Treba im otvoriti oči, pokazati pravi put i da će onda i biti ono što jesu - ljudi. Tako su mi
u momentima razmišljanja, dok sam pisala, padale razne ideje na pamet. Učinilo mi se da bi bilo divno
da mladi iz cele Jugoslavije krenu na Kosovo i da oni nekako, svojim entuzijazmom, mladošću, nešto
promene, da skinu tu pomrčinu, taj mrak sa očiju zaslepljenih...
* Zar to ne zvuči malo utopistički? Ipak živimo u realnom svetu od šest republika i dve
socijalističke pokrajine...
Tako bi lepo bilo, ali to je čista utopija! Kad bi svi momci na svetu... Sećate se one divne pesme? Ali, bilo
kako, nepravda se dugo podnositi ne može. Rešenje se mora naći. I ono će se naći. Jer, čovek može da
trpi do jedne granice, a odatle više neće i ne sme. Ovako više ne može. Ne sme se ostati gluv na ljudske
vapaje i niko nema prava da ih ignoriše. Žalosno je što ti vapaji stižu upravo s Kosova, zbog kojeg se
svaki radni čovek ove zemlje odricao. Društvo je mnogo ulagalo za razvoj Kosova, takav procvat u tako
kratkom periodu ne pamti ni jedan deo naše zemlje, pa ni Evropa... Utoliko je žalosnije što nam se sve
ovako vraća...
Neke stvari smo odavno zapostavili. Nismo na pravi način produžili liniju jugoslovenstva. Tako bar
mislim, jer sam ubeđena da smo svi mi vaspitavani da smo - Jugosloveni. Svi! Kol'ko znam moje drugare,
još iz dana Akademije, svi su bili Jugosloveni. Naročito kad odemo u inostranstvo, kad je važno celu
zemlju reprezentovati, kad je sasvim nebitno iz kog sam grada, iz koje republike. Međutim, neke životne
situacije, a naročito Kosovo, dovele su me da počnem da razmišljam kako da se nacionalno izjašnjavam.
Danas sam Srpkinja - Jugoslovenka! Počinjem da razmišljam o tome... Mene je oduševila izjava jednog 
starca s Kosova koji je došao u „Sava centar". Rekao je: „Kad bi svako dao samo mali prst, sve bi se
odmah rešilo". Mislim da je dužnost svakog od nas da dâ koliko može, jer ako se pravimo ludi i ako
zatvaramo oči, budemo gluvi i slepi za tuđu patnju - nama će patnja kad-tad zakucati na vrata...
* Ima i onih koji tvrde da je Kosovo stvar SR Srbije i da njegova mesna zajednica u to nema prava
da se meša!
To je neodrživo! Jugoslavija je jedna zemlja! Isto ovako osećanje bola imala bih da se nešto slično dešava
u Sloveniji, Dalmaciji, bilo gde u Jugoslaviji. Kosovo je briga cele zemlje.
* Zar vam se ne čini da smo se mnogo više podelili nego što je iko ikad mislio?
To je strašno. Mi se toliko delimo, toliko se zatvaramo, sve po sistemu „svaka vaška - obaška" da je to
neodrživo. To sam još davno počela da primećujem kad sam shvatila da u poslu kojim se bavim nemam
iste uslove i šanse kao moje kolege iz drugih centara. Na ljubljanskoj televiziji nikad nisam gostovala, u
Zagrebu sam otpevala dve pesme, na sarajevskoj televiziji bila sam jedanput, na skopskoj tri puta, nikad
u Prištini (mada su me pet puta zvali i - odustajali), i jednom u Novom Sadu, ali ta emisija nikad nije
prikazana. Sve ostalo sam snimila u Beogradu, a ni u Beogradu ništa ne radim gotovo jednu deceniju! A
sećam se da su moje kolege iz drugih sredina na TV Beograd gostovali i po 30-40 puta, pa sam se pitala:
„Kako oni toliko puta mogu da dođu u Beograd, a ja ne mogu bar jednom da odem kod njih?". Tad sam
počela da primećujem te razlike...
* Svojevremeno ste izjavljivali da iz Slovenije primate najviše pisama, ali vas TV Ljubljana nikad
nije zvala ?
Primala sam jedno vreme stvarno divna pisma iz Slovenije. Međutim, nikad nisam ni zavirila u ljubljanski
studio. Ko to meni može da objasni? Da smo u istoj zemlji i da publika u jednom delu mene ne može da
vidi - jer je to neko hteo. Isto je u Zagrebu, gde sam imala divna iskustva na koncertima: u „Lisinskom"
mi je publika pevala, ja sam od sreće plakala, ali tamošnju televiziju to nije zanimalo.

Zaokupljena Kosovom: Olivera Katarina, jesen 1987. godine

Photo: Zoran Trbović/XXZ

Susret s radničkom klasom: Olivera Katarina šezdesetih godina u Beogradu

Photo: Revija RTB
Od Pariza do Sandžaka
* Jednom ste rekli da ste toliko bili „izolovani da ste mogli i da umrete - a da to niko ne primeti".
Tačno! Pa, ja sam već umirala na neki način. Ljudi su se, u stvari, već pomirili da me nema ili su mislili da
ne želim da se bavim filmom i muzikom, da sam se posvetila porodici i detetu. To je neko lansirao tek 
tako, a izgleda da su
mnogi u to poverovali. A
zna se da ne postoji
glumac koji pristaje da
bude penzioner: glumac
je doživotno - glumac. A
ja u punoj snazi, onda
kad sam mogla najviše
da dam - postala sam
penzioner na silu. Bez
penzije, bez mogućnosti
da sarađujem.
* Godinama je o vama
u javnosti stvarana
slika kapriciozne,
drske i pomalo
prepotentne glumice i
pevačice koja je
prilično „teška" za
saradnju?
Ima i toga, jer je sigurno

da nisam „laka" - zato
što znam šta hoću, i baš
zbog toga sa mnom
rade samo oni koji znaju
šta hoće ! Ali, često su
sa mnom radili i oni
drugi, koji su na licu
mesta, bez mašte,
improvizovali. Sa
Stoletom Jankovićem,
Na vrhuncu popularnosti: Olivera Katarina početkom sedamdesetih
Photo: Velisav Tomović
režiserom, došla sam u
sukob, jer je u
„Partizanima" isekao
više od pola moje uloge. Zbog te „promene koncepcije", kad sam sebe videla u Puli, zamalo nisam pala u
nesvest!
On je smatrao da reditelj ima apsolutno pravo da određuje kakav će mu biti film, a ja sam opet htela da i
glumci budu autorski zaštićeni kad već potpišu ugovor... Bolje prolaze glumci koji nemaju nikakve 
zahteve, koji izvršavaju slepo što im se kaže i nemaju nikakvih primedbi. Mnoge naše glumice morale su
da prave ustupke tim neukusnim svlačenjem radi svlačenja. Nemam ništa protiv nagog tela, ali ono
mora da bude u funkciji umetnosti i zato mislim da su mnoge glumice zloupotrebljene...
* Sonja Savić?
Nemojte da mi je dirate, mnogo je volim, i smatram je izuzetno darovitom. Njeno telašce je toliko čedno
i kad se svuče, ona je sjajna! Međutim, ono što rade mnoge druge glumice, degradirajuće je za ženu, za
umetnika pogotovo.

Partneri: Bata Živojinović i Olivera Katarina u filmu 'Partizani' reditelja Stoleta Jankovića
* Film nije jedina vaša briga. Tu je i estrada.
Stvarno, da budem iskrena, od estrade živim pod nemogućim uslovima. Doživela sam svašta po tim
selima, kafanama... Ta gostovanja po selima mogla bi da budu događaj kad bi se radilo na pravi način.
Međutim, jedne zime, recimo, gostovala sam u jednom sandžačkom selu, po ledu i snegu, samo sam
mislila kad ćemo se survati u provaliju, dok smo putovali. Stigli smo u mrklu noć pred nekakvu štalu u

kojoj je trebalo održati koncert. Naravno, pre toga sam se sa menadžerom dogovorila da obezbedi bar
najminimalnije uslove za rad, ali više nemaš kud; ti si doveden, čeka te 300-400 smrznutih ljudi u
gunjevima, jer smo kasnili; jedna peć, tek naložena, dimila se pevačima direktno u usta... Obišla sam sve
najzabačenije krajeve: geografiju naše zemlje izvanredno poznajem!
* Od pariske „Olimpije" do sandžačkih zaseoka - put je ipak dug...
O tome nisam razmišljala. Jedino što sam pazila bilo je da ništa ne ugrozi moju profesionalnost, da ne
učinim ustupak publici koja nema one afinitete kao, recimo, posetioci u Parizu ili Beogradu. Jako sam se
čuvala da uvek budem ista, bez obzira gde se nalazila. Tako sam upoznala život s neke druge, tamnije
strane. A to nije bilo lako.
Na meti fotoreportera: Olivera Katarina u Kanu

Photo: Pinterest
* Uspeh u Francuskoj se još uvek ne zaboravlja?


Šarl Dimon, kompozitor Edit Pjaf, čovek koji je pravio sve njene čuvene hitove, jako je zavoleo moj način
pevanja i boju mog glasa. On je želeo da nastavim tu liniju Edit Pjaf, smatrao je da imamo dosta sličnog u
temperamentu, u ekspresiji - ali, ja nisam bila Francuskinja! Trebalo je živeti u Francuskoj, asimilirati se
da bi se došlo do kvaliteta.
A ja sam nekako, moram reći romantično, sebi dala neke zadatke koji su bili preveliki - da posle trijumfa
filma „Skupljači perja" i nagle popularnosti, iskoristim taj momenat i svet upoznam s Jugoslavijom,
njenom muzikom.
Žilber Beko je rekao da sam tad bila „najveći jugoslovenski ambasador", i istinski sam verovala da mi je
ta uloga predodređena. Da sam neko vreme ostala u Francuskoj, tvrde moji prijatelji, onda bi me naša
publika mnogo više cenila...
* Što je tuđe - to je slađe...
Baš povodom toga da kažem nešto. Još 1986. gledala sam na televiziji intervju sa našom naučnicom
Vidom Popović, slušala sam je i plakala. Toliko sam se poistovetila s njenim problemom, s njenom
upornošću, jer je bila sama, baš kao i ja. Htela je da dokaže da i mi ovde imamo naučnike, umove,
vredne ljude, u tome je istrajala i alal joj vera. I ja sam želela da budem uporna, i jesam uporna, ali je
pitanje koliko snage imam da se izborim za ono što hoću. Bila sam u velikim krizama. U teškoj besparici.
I, onda opet slađe pristanem da odem u neko selo, nego u kafanu napolju gde bi me bakšišom ponizili.
Naravno da je bilo gorčine, uvređenosti. Duboko ne mogu da shvatim šta se, u stvari, desilo... Da sam
bar malo shvaćena na pravi način, mnogo više sam mogla da koristim društvu. Da nije bilo tih zluradih
ljudi koji su zlonamemo tumačili svaki moj potez...
Javne uvrede
*Neki se još sećaju incidenta sa striptizetom u jednoj emisiji Angela Miladinova, kad ste se grdno
uvredili...
Aaaa... tu uvredu teško mogu da zaboravim. Bila je to emisija o noćnom životu Zagreba i oni su snimili
jednu striptizetu koja je nosila zar i svlačila se. Preko svega je, kao fon, išla moja muzika, moj glas, tako
da je more sveta mislilo da sam ja ta koja se svlači. Ta žena je delovala jako vulgarno, bila je debela,
ružna, izgledala je krajnje neukusno. To nije moglo biti slučajno! Nikako! Neko je, očigledno, želeo da me
javno uvredi.
*Poželite li, nakon svega, da se ponekad vratite u šezdesete godine koje su, ipak, bile idiličnije?
Kako da ne! Bilo je više drugarstva, pravih odnosa, zanosa... Ovo više ne mogu da razumem. Živimo u
vreme duboke krize morala što se reflektuje na kulturu, na ekonomiju, na svakodnevni život. Nisam član
SK. Jednostavno, ne znam da li je iko od mojih kolega sa Akademije postao komunista. Svi su u to vreme
mislili samo o umetnosti. O politici gotovo da niko nije ni razmišljao. Da budem iskrena, ne žalim što
nisam član SK, jer smatram da je za ovo društvo važno biti pošten, radan i patriota - a biti ili ne biti član
SK ne znači ništa bez poštenja, rada i patriotizma. 
Photo: Pinterest
* Imali ste prilike da upoznate i mlađu generaciju, makar tamo gde ste gostovali?
Mene je mnogo razočaralo kad sam nedavno gostovala na radnim akcijama. Nekad je tu bilo puno više
drugarstva, poleta, romantike. Među mnogim današnjim omladinskim rukovodiocima videla sam takve
koji ne znaju ni da pozdrave umetnika... Meni se desio vrlo neprijatan skandal u Nišu. Trebalo je da
pevam na zatvaranju radne akcije i dočekao me je neki omladinac, pijan, vrlo nekulturan, koji mi je, kad
sam tražila da se obračunaju putni troškovi, odbrusio da ga se to ne tiče, da ga ne interesuje. Naravno,
nisam nastupila... Odmah posle toga imala sam koncert na otvaranju bugarsko-jugoslovenske granice,
faktički sam predstavljala zemlju, ali sam, eto, doživela da pre toga budem izvređana od strane nekog
lokalnog omladinskog funkcionera. Kad sam stigla u Beograd, zvala sam neke njegove omladinske
rukovodioce, nadajući se da će oni učiniti nešto da isprave grešku. Naravno, ništa nisu preduzeli, nisu mi 
se čak ni izvinuli... E, to je karakteristično za te mlade karijeriste koji smatraju da ako su došli do dobrih
plata i sobe u hotelu „Jugoslavija", mogu da se ponašaju kao sila iznad zakona i umetnika. Bogami, vrlo
se plašim ako bi takvi ljudi došli na neka funkcionerska mesta i da od njih zavisi sudbina naroda.
Na vrhuncu popularnosti: Olivera Katarina na festivalu u Puli, početkom

sedamdesetih
Photo: TV Revija
* Na početku karijere niste tako mislili?
Sećam se sebe! Evo Bore Grigorevića živog, koji je reditelj u Narodnom pozorištu, s kojim sam se viđala u
Parizu gde sam posle mature godinu dana radila kao kućna pomoćnica i učila jezik. Moja su usta u to
vreme bila puna Jugoslavije! Išla sam mu na nerve i stalno mi je govorio: „Gledaj Pariz, ovo je centar
kulture!". Stvarno sam bila u euforiji. Naša zemlja procvetava, napreduje! I kad me Francuzi pitaju “A

kako vi", odbrusim: „Pa, šta, kako mi? Kakvi biste vi bili da ste ratovali toliko kao mi? Mi nikad nismo imali
toliki period mira u celoj istoriji, kako je ta namučena zemlja izlazila iz rata a da je pritom čuvala svoju
kulturu, tradiciju"... Verovala sam da ćemo staru Evropu stići i prestići. A, eto. Ovo se sve nešto izvitoperi.
Ne mogu da shvatim otkud smo danas tamo gde jesmo.
* Budući da vam je politika - što brakom, što profesijom - bila stalni pratilac, verovatno ste
upoznali mnoge profesionalne političare?
Istina je, bila sam stalno u situaciji da budem u njihovom društvu. Znala sam da neke od njih pitam za
ono što me i danas boli, ali odgovor nisam dobila. A zanimljivo je da niko od njih, posle mog razvoda,
nikad nije okrenuo telefon da me pita kako sam, a znaju da ne radim ništa i da sa sinom teško živim...
Neverovatno je da je toliko dugo u ovom gradu vladalo mišljenje da sam ja gospođa ministarka, baš
omiljena među političarima, maltene režimska umetnica - a da ja za tolike godine među tim političarima
nisam stekla nijednog prijatelja i da ih, jednostavno, ne interesuje šta se sa mnom zbiva!
* Život u politici i oko nje nije vas baš usrećio?
Ma, nije, ja sam stalno plaćala za to. Meni je, recimo, kum bio Branko Pešić, a ovaj stan smo zajedno
kupili moj bivši muž i ja. Odmah je u novinama izašla vest kako je „kum Branko Pešić za svadbeni dar
uručio ključeve od stana Oliveri Katarini". Vrlo zlonamema vest! Niti mi je Branko uručio ključeve, niti je
ovo društveni stan - već je kupljen za moj teško zarađeni dinar na filmu, i za stan koji je Šakić imao. Ali,
eto, mene su sistematski uvlačili u skandale. A neki su bili opravdano revoltirani: „Eto, kako da ona za
svadbeni dar dobije stan koji drugi čekaju decenijama". Hoću da kažem, neko je to svesno servirao,
uglavnom sredina iz Beograda. Kad ja malo mrdnem od Beograda, ipak vidim drukčiji odnos prema
meni. I dalje imam svoju publiku, mada me nigde nema. I znam, voli me narod. U jednom selu, prišao mi
je jedan seljak i rekao: „Ti moraš da izdržiš zbog - nas!". Dakle, ne žive svi u zabludi!
*Finansijski vam nije lako?
Neću da prosjačim! Razgovarala sam jednom sa Evom Ras koja je takođe u vrlo teškoj situaciji. „Pre ću se
ubiti - rekla mi je - ali neću da perem sudove, jer sam uložila ogroman rad i trud da dođem do ovoga do
čega sam došla". A ja sam se nasmejala i rekla: „More, praću i sudove, ako treba da preživim, ali neću
raditi nečasno u svom poslu". Neću. A ako bude zagustilo, spremna sam i za fizički rad. Kod mene je
dotle došlo...
* Ne pristajete na ustupke?
Nikako. Nedavno mi je Slobodan Novaković rekao da vrlo poštuje što neću da pevam samo jednu pesmu
u onom „Beogradskom programu". Istina, zvali su me nekoliko puta da nekom njihovom gostu u emisiji
pevam - na uvce! Tako mi je to izgledalo. Uvaženi gost sedi, puši, a ti sediš s njegove leve ili desne strane,
ustaneš i otpevaš mu nešto za njegovu dušu, kao lutka na koncu. E, pa neću! Il' ću imati pravu emisiju - ili
me neće biti!
* Mogu li dve decenije burnog života stati u par rečenica?

Ja znam šta znači biti

gore i biti dole. Osetila
sam pravi život. Jer, da
nisam prošla kroz sve te
ognjeve iz kojih sam
izašla puna ožiljaka -
nikad ne bih mogla da
napišem ovakvu
poeziju. Znate li šta
znači ženu mog
temperamenta osuditi
na totalnu izolaciju?
Mene svakako možete
zamisliti - ali me ne
možete zamisliti između
četiri zida, godinama. I
bukvalno sam bila u
izolaciji! Sve je prošlo i
sad sam normalan
čovek koji će
najprirodnije sesti u
neku periferijsku
kafanicu, bez šminke,
bez perja kojem sam
robovala. Svega toga
sam se odrekla,
oslobodila. Maksimalno
Među obožavaocima: Olivera Katarina krajem šezdesetih sam se pojednostavila,
Photo: Ivan Nikolić
postala ono što jesam.
Izborila sam se za sebe.
Jer, ono nekad - nisam bila ja. Ovo sam - ja...
(Intervju sa Oliverom Katarinom za knjigu “Bolja prošlost”)
Iz knjige “Bolja prošlost”: Politički dodatak za novu karijeru Olivere

Katarine

Nagoveštavajući ovim intervjuom da sa estradne prelazi na političku scenu, Olivera Katarina se tokom
1988. godine, na demonstracijama Srba i Crnogoraca u Beogradu i Novom Sadu, nametnula javnosti
„imidžom" radikalne aktivistkinje čiji je muzički repertoar okrenut hitovima „Ko to kaže, ko to laže, Srbija
je mala" ili „Oj, vojvodo Sinđeliću". Tim povodom, u tjedniku „Danas" (br. 335, od 19.7.1988.) o Katarini je
pisao Slaviša Lekić:
„Mada je u ovom trenutku zbilja teško proceniti da li je učestalost slučajeva u kojima se Olivera Katarina
sve češće pojavljuje kao jedan od glavnih epizodista drame nealbanskog stanovništva na Kosovu tek
sticaj okolnosti, ili možda nagoveštaj bitnih pomaka u njenoj budućoj karijeri, novi medijski proboj bivše
Gospođe ministarke i pomalo zaboravljene umetnice šezdesetih i sedamdesetih godina izaziva
zanimanje iz još najmanje tri razloga. Posle dužeg vremena jedna je dama, sa perifenje estradnih
zbivanja katapultirana u središte dnevnopolitičkih dešavanja, zbog čega je, između ostalog,
svojevremeno i „oterana" u legendu; zahvaljujući njenom „nastupu", ostvaren je konsenzus beogradskih
i novosadskih tv-poslenika, pa makar to bila i tako banalna stvar kakva je promocija Katarininih
glasovnih mogućnosti; i, konačno, ponuđen nam je još jedan u nizu dokaza koji svedoči da
manipulisanje tuđim osećanjima nije nikakva opasna pojava, već - opasno stanje. 
misli na svoju rolu, nimalo ne brinući o drugim „zvucima". Za sada se Olivera sjajno uklapa. Pitanje je,
međutim, do kad će Olivera Katarina pevati „tek" drugi glas?".
U IDUĆEM NASTAVKU FELJTONA “BOLJA PROŠLOST”: IVICA ŠERFEZI, PLAVE OČI PROTIV
NESALOMIVIH

Jogurt revolucija - Kraj Vojvodine 2
Niko normalan, naravno, ne može poverovati da ova internacionalna „skupljačica perja" svojim
„citiranjem" pevajućih oblika istorije može izazvati ma i dašak bure (od onih koje odnose ljude), ili da
tipično estradnom žalopojkom „principijelne prirode" može na bilo koji način pospešiti borbu „majki i
žena Srbije" protiv „agresivnih nasrtaja šiptarskih šovinista"... Ipak, nedavni spot beogradske, a zatim i
novosadske televizije, gde su posle ravno šest godina prikazani neoprezni ostaci „lepe po glasu, kao i po
izgledu" Olivere Katarine, koja je, okružena nimalo radosnim ljudima, od jedne, ipak lepe pesme („Oj,
vojvodo Sinđeliću...") pravila folklornu paskvilu i patetičnim tiradama tražila samo njoj znanu pravdu,
provocira na čačkanje po prebogatoj biografiji bivše balerine, bivše pevačice, bivše glumice i, napokon -
bivše supruge bivšeg političara iz vremena kad je nacionalna Oli bila previše razborita za estradu, a
„nedovoljno perfidna za politiku"... (...) U zemlji s pravom ikebanom zastava sasvim je normalan i „višak"
partiotizma. Realnoga, dakako. Ipak, ne ulazeći u mentalni sklop i duhovni profil Olivere Katarine, čini se
da bi, kao Srpkinja-Jugoslovenka morala, ako ne ostalim Jugoslovenima a ono bar drugim Srpkinjama-
Jugoslovenkama pružiti odgovor na pitanje: u čije je ime, pre nekih mesec dana, pred ženama koje su iz
nekih drugih razloga protestovale u pionirskom parku i ispred Skupštine, probleme lične prirode i
estradnog tipa uzdizala na nivo nacionalnih?
I čemu onaj pastoralni spot, u njenoj režiji, na ulicama Novog Sada „koji nikad nije hteo na TV?".
Konačno, nije li zapravo pomalo degutantno da se Olivera Katarina, čije su glasovne mogućnosti
odgovarale melodijama kao što su „Čep, čep u slavinu" i “Opa, opa uz buzuki", na javnu scenu vraća
taktovima pesme koju je nekada bespogovorno mogla ali nije i htela snimiti...? Čini mi se da entitet
novog „medijskog buma" Olivere Katarine treba, ipak, tražiti u nekim drugim vannacionalnim, možda
baš estradnim, sferama. U tu svrhu svakako joj može dobro doći i stari, raštimovani orkestar, gde svako


Olivera Katarina - Svetska Zvezda Koja Je Završila U Nacionalističkom Blatu - XXZ Portal

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Olivera Katarina - Svetska Zvezda Koja Je Završila U Nacionalističkom Blatu - XXZ Portal

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

5/28/2020 Olivera Katarina: Svetska zvezda koja je završila u nacionalističkom blatu - XXZ Portal

Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života

Olivera Katarina: Svetska zvezda koja je

Zaokupljena Kosovom: Olivera Katarina, jesen 1987. godine

Susret s radničkom klasom: Olivera Katarina šezdesetih godina u Beogradu

Ima i toga, jer je sigurno

* Film nije jedina vaša briga. Tu je i estrada.

* Od pariske „Olimpije" do sandžačkih zaseoka - put je ipak dug...

Na meti fotoreportera: Olivera Katarina u Kanu

* Uspeh u Francuskoj se još uvek ne zaboravlja?

* Što je tuđe - to je slađe...

Na vrhuncu popularnosti: Olivera Katarina na festivalu u Puli, početkom

* Na početku karijere niste tako mislili?

* Život u politici i oko nje nije vas baš usrećio?

*Finansijski vam nije lako?

* Mogu li dve decenije burnog života stati u par rečenica?

Ja znam šta znači biti

(Intervju sa Oliverom Katarinom za knjigu “Bolja prošlost”)

Iz knjige “Bolja prošlost”: Politički dodatak za novu karijeru Olivere

Jogurt revolucija - Kraj Vojvodine 2

You might also like