Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života

Jugoslavije 1940-1989” (49)

Komplimenti za Terezin glas: Vojnik prve klase u velikoj artiljeriji šansone

Photo: Lična arhiva/ Tereza Kesovija

Tereza Kesovija: Konavosko čudo

Pisao: Petar Luković

Mlada Dubrovčanka prvo se rešila Milve i Mine, svojih velikih uzora. Glas je trebalo
obuzdati, a i vlasnicu. Potrudila se, kao mrav. Čudo od temperamenta i strasti, kome
svaka pesma kao da je bila poslednja - ograničilo se na šlagere. Naučila je da svira flautu
i govori francuski. Zatim je nastala bajka o neuništivoj kraljici kojoj su se brojale svaka
spora, pora i bora. No, no... kraljica Tereza (i majka u isto vreme) verovala je u sudbinu i
nije dozvolila da je išta uznemiri. Privatne i poslovne akcije završavale su hepiendom. Jer,
biće onako kako je ona, Tereza, prorekla. Ne zanima je prokleta politika, za Tita veli da je
bio pravi gospodin i da se osam ljudi teško mogu složiti - jer su ljudi. Da se kojim slučajem
Tereza Kesovija one godine zatekla u Brestu, onako nasmejana, ozarena, očarana - as
always - Prever bi prevario Barbaru, a i kiša bi prestala (P.S. Ovo je uvod iz knjige “Bolja

prošlost”, objavljene 1989, za priču o Terezi Kesoviji. Intervju sa Terezom za knjigu „Bolja
prošlost“ urađen je sredinom 1987. godine)

S Terezom - još od onih

fantomskih godina - nema
zezanja!

Dok su njene kolege s kojima je

u to revolucionarno vreme
počinjala estradnu karijeru,
danas ili muzejski primerci
dinosauruskog smera, ili makar
savesni socijalistički penzioneri,
Tereza je s lakoćom spremna
da čitavoj generaciji današnjih i
sutrašnjih koleginica bude i
mama i konkurencija, zavisno
od prilike i raspoloženja.

Zbog naučno proverenog

podatka da u karijeri koja traje
od 1959. godine nije bilo
vidljivijih padova, Tereza je
fenomen ovdašnjih prostora
usko specijalizovanih za nagle
uzlete i još naglija propadanja. Na početku karijere: Tereza Kesovija
Takvu dugovečnost nikako ne Photo: Lična arhiva/ Tereza Kesovija
vredi objašnjavati snagom i
prodornošću njenog glasa, onom serijom nagrada, koje, inače, ne broji, milionima
prodatih ploča, karijerom u Parizu ili specifičnim „dubrovačkim genima"; bliže istini bilo
bi verovanje da je Tereza sve to - i plus nešto više, nešto što znaju samo ona i njeni
poštovaoci, ujedinjeni pod devizom „zajedno smo jači".

Čak joj ni godine, priznajem, ništa ne mogu. Nekih pet decenija nikako ne pristaju toj
vitkoj figuri, licu bez puno bora ili temperamentu koji je sav u pokretu, gotovo
nezaustavljivo rešen da sagovorniku dokuči onu slatku tajnu uspeha. Svedok te
trijumfalne karijere je i vila na Tuškancu, prekrasno namešten stan u kome nijedan
detalj ne govori o samozaljubljenosti domaćice u sebe i svoje delo. Nema zlatnih ploča


na zidu, nema diploma, pohvala. Tu je, za svaki slučaj, klavir, a nađe se i gitara, tek da
fotoreporteri ne budu razočarani.

Smirenost okoline kao da je u prirodnom skladu s Terezinom pričom u životu koja se

stalno okončava - srećom što je sve baš tako i nikako drukčije. U tu celinu ulazi i njen
suprug, nekad slavni vaterpolista Ronald Lopatny, i sin Alan Ungar, na kog je mama, s
razlogom ponosna.

Ali, u tim životnim detaljima, bez obzira na ganutljivost teme, nema patetike. Terezin
glas može vam ići na nerve, njene ploče možete mrzeti do mile volje, i šire, imate sva
ustavna prava da budete ljubomorni na čitav njen uspeh - ali joj nikako ne možete
poreći da je već skoro tri decenije tamo gde bi neki bili presrećni da budu samo dan-
dva: na samom vrhu!

Rane šezdesete: Tereza Kesovija i Gabi Novak, mlade i perspektivne

Čak ni u ovim suludim muzičkim, ekonomskim i političkim vremenima kad je pristalice

teško razlučiti od protivnika, Tereza nema frku s publikom. Njeni koncerti su stalno isto

posećeni, njeni albumi su redovno zlatni, a kad poželi - bez velikog napora - Tereza ume
i da pobedi na nekom festivalu, tek da konkurenciji dokaže da mladost i muzika nisu
uvek najbolji prijatelji.

Zato je sasvim nezahvalno prognozirati dokle ćemo se družiti. Dokle to Tereza bude
htela!

Tvrdoglava i uporna

Za odane poštovaoce Tereze Kesovije nikakva nije tajna da je rođena 3. oktobra 1938. u
Dubrovniku. Sama Tereza o svom detinjstvu pričala je u „Dugi" marta 1977: „Najranije
čega se sećam je pesma moje drage pomajke. Majka mi je umrla od leukemije oko mog
prvog rođendana. Bila je lepotica i mogla je da se uda za bogataša, a pošla je za mog
oca, radnika u gradskom
vodovodu. Po majci sam dobila
i rođeno ime: Ana, Ane, a pošto
sam rođena trećeg oktobra, na
dan svete Tereze, dodali su mi i
ovo ime. Pomajka je bila
čistačica i svake zore i večeri
morala je da čisti dubrovačke
‘butige’. Brat Pero, četiri godine
stariji, i ja, ostajali smo najčešće
sami u staroj i trošnoj zgradi
izvan gradskih zidina. Morali
smo nas dvoje nejakih sami da
pripremamo ručak. Ili da
ribamo podove. Otac je gajio
svinje i kokoške pa smo, često,
u kantama od petroleja, nosili
sa Pjace preko Straduna pomije
i gnjile jabuke..."

Mala Ane počela je da se

zanima za muziku. Tvrdoglava i
uporna uspela je da ubedi oca
da je upiše u Srednju muzičku
Uspomena: Tereza sa pomajkom Jelom i bratom
školu. Počela je da peva u radio Perom na Brsaljama 1939. godine
horu i da svira flautu, a 1958. 
Photo: Lična arhiva/Tereza Kesovija
pobedila je na takmičenju
mladih muzičara u Ljubljani, što joj je otvorilo vrata zagrebačkog Konzervatorija. Već
poznata u Dubrovniku, Tereza je prihvatila poziv svog školskog druga Đele Jusića da
preko raspusta peva u „Dubrovačkim trubadurima". Glas joj se jedva čuo među
dubrovačkim zidinama!

Na priredbi „Prvi pljesak" u zagrebačkom „Varijeteu" pojavila se 1959. mlada,

tamnokosa pevačica i odmah privukla pažnju dežurnih muzičkih staratelja. Pozvali su je
1960. na njen prvi festival. Bilo je to „Beogradsko proleće" gde je pevala kompoziciju
Marjana Kerblera „Sviđaš mi se", bez većeg uspeha. Tek je na „Opatiji 61" Tereza
Kesovija pokazala koliko zna. Imala je dve pesme: numeru „Plavi nokturno" (Marija
Nardelija) pevala je u alternaciji sa Senkom Veletanlić, a „Oči" (Stipice Kalogjere) sa Gabi
Novak. Odmah su Terezu pozvali u Radio-Zagreb da u studiju snimi „Plavi nokturno" uz
pratnju kvarteta „4M".

Hoćete li da vas povezem: Miro Ungar i Tereza Kesovija

Photo: Lična arh

- Ivica Krajač me je dočekao pesnički, ostali su hvalili gazdaričin plavi kaput koji sam
pozajmila za ovu priliku - sećala se Tereza u svojoj ispovesti za „Dugu". - Brzo smo bili
gotovi i tada me je plavokosi i plavooki Miro Ungar pitao: „Hoćete li, Tereza, da vas 
povezem?". „Čime", upitala sam. „Kolima"... Ungar je nastavio da dolazi po mene,
vraćajući me sve zaobilaznije kući. Ali ja sam bila tvrdokorna Dubrovčanka, noseći u sebi
ponešto od diplomatske veštine stare Raguze. I rekla sam, prva: ako se već sastajemo,
onda treba i da se venčamo. Ungar kao da se malo nećkao. Pominjao je roditelje, ali nije
imao kud. Venčali smo se početkom februara 1962. Bio je to klasičan brak dvoje mladih,
ishitren. Nije nas spasao ni zajednički posao. Rođenje sina Alana zasenilo je sve ostalo.

Sledeći muzički korak bio je na

„Opatiji 62" gde je Tereza
pevala pesmu Alfonsa Vučera
„Stani". Muzikolozi i publika bili
su oduševljeni: novo žensko
grlo postalo je adut s kojim se
moralo računati. Sledile su
pesme na „Zagrebu 64" i
„Zagrebu 65", „Rastanimo se" i
„Parkovi", a onda je Tereza - već
majka malog Alana - krenula u
Pariz da kao predstavnik JRT-a
snima emisiju „Muzika s
Jelisejskih polja". Događaji su
sustizali jedni druge: u studiju
je Terezu našla menadžerka
Rene Leba i ponudila joj
Prvi put na Opatijskom festivalu 1961: Tereza na
angažman u kabareu „Carević",
pozornici; dirigent Mario Rijavec
sa maglovitim predstavama o
Photo: Lična arhiva/Tereza Kesovija
muzičkoj budućnosti. Tereza je
rizikovala. Muž joj je odlazio u
JNA, dete je imao ko da čuva - i, Pariz, zašto ne?

U crno-beloj bundi od veštačkog krzna, Tereza je 19. januara 1965. stigla na aerodrom
„Orli". Već idućeg dana krenula je sa angažmanom u „Careviću" gde je do jedan noću
pevala šest pesama, a preko dana učila francuski. Kako je honorar u „Careviću" bio
bedan, Tereza je pristala na još jednu noćnu tezgu: od jedan do pola tri noću, pevala je u
kabareu „Frank Pino". Nije imala vremena da spava. Učila je jezik, vežbala, noću pevala i
- opet iz početka. Činilo se da je žrtva uzaludna i da od neke karijere ništa neće biti.

U našoj štampi beležena je i najmanja vest o Terezinim rezultatima. Silovit ekonomski

polet tadašnje Jugoslavije svojim je građanima davao prostora da se ozbiljno bave i 
ovakvim muzičkim problemima - u odsustvu inflacije, skupoće i moralnih kriza. Zato je
kao nacionalna pobeda dočekana vest iz „Politike ekspres" (17. aprila 1965.) u kojoj se
javljalo da „uskoro izlazi prva ploča Tereze Kesovije na francuskom jeziku", da se
Kesovija pojavila u televizijskoj emisiji „Pariski klub" i da je otpevala pesmu Alfonsa
Vučera „Ne odlazi". Prava bomba bilo je saopštenje da će i Šarl Aznavur komponovati za
Terezu, čim se vrati iz Amerike!

Slast francuskog uspeha

Upornost i volja nisu ostali bez

odjeka. Tereza je dobila priliku
da peva u dvorani „Bobino",
diskografska kuća „Pate
Markoni" je objavila njenu
ploču s vodećom pesmom
„Parkovi" (Alfonsa Vučera),
francuski jezik je savladala - i
jednog dana shvatila je da je
Pariz postao njen! Sa zidova je
gledala samu sebe, jer je čitav
Pariz bio prekriven njenim
plakatima; grozničavo je
kupovala novine i čitala
hvalospeve francuskih kritičara.

„Rene Leba otkrila je retku

pticu: pevačicu koja ima glas. I
to lep glas - pisao je list „Isi
Pari". - Mi koji smo na kraju U pariškom ambijentu: Tereza Kesovija u glavnom
poverovali da zvezde dolaze na gradu Francuske
svet sa mikrofonom, ne Photo: Lična arhiva/Tereza Kesovija
možemo da verujemo svojim
ušima slušajući Jugoslovenku Terezu...".

List „Pari žur" bio je mnogo egzotičniji: „Tereza je kći Jadrana, crna kao noć, sa pikantnim
italijansko-jugoslovenskim akcentom, toplim i sunčanim glasom".

Kritičar Rene Burdije u listu „Les Lettres Francaises" sasvim je otkačio, preslušavajući
prvu francusku Terezinu ploču: „Četiri pesme otkrivaju nam već pri prvom slušanju glas
bez pukotina u savršenoj igri struna. Glas koji miluje, stišava se ili raste, glas koji se

pretvara u vetar, strast, molbu, krik ili šaputanje, koji se tačno ‘utapa’ u muziku reči.
Tereza podseća na Dalidu, ali na jednu Dalidu više strasnu nego vulkansku, više
osećajnu nego čulnu, po instinktu delikatnu i oslobođenu onog šljunkovitog akcenta.
Terezin akcenat je sasvim blag i šarmantan i želeli bismo da ga ona sačuva..."

Nošena talasima ovakvih komplimenata, Tereza je hitro ubačena u komercijalnu mašinu

koja je mlela sve pred sobom. Redovno je objavljivala singl ploče, gostovala na televiziji,
putovala u Milano i Brisel na poziv tamošnjih TV studija, a 7. januara 1966. pevala u
„Olimpiji" zajedno sa Žoržom Brasansom, Žakom Brelom, Marselom Amonom, Džonijem
Holidejom i Enrikom Masijasom! Pariski „Imanite" objavio je intervju sa Terezom, o kojoj
je napisan i kraći komentar: „Topao glas, akcenat italijansko-slovenski, repertoar srezan
prema meri njenog pevačkog registra i u skladu s njenom ličnošću".

Tereza Kesovija - La chanson de Lara (1966)

Odlučujući potez u Terezinoj karijeri bio je singl s „Larinom pesmom" iz filma „Doktor
Živago". Čitav Pariz živeo je mesecima s Terezom i Larom, pa je, konsekventno
očiglednom trijumfu, Tereza dobila poziv Bruna Kokatriksa da od 3. do 27. novembra
peva u „Olimpiji". Zagrebački „Studio" objavio je decembra 1966. reportažu Frana
Potočnjaka iz Pariza:

Pariska „Olympia" predstavlja u zabavnoj muzici ono što su milanska Scala ili njujorški
Metropolitan u svijetu opere. Vrata ove poznate dvorane otvorena su samo najboljima.
Nakon Tereze i Maciasa panoi pred ulazom najavljivali su dolazak „Beach Boysa", „Los
Bravosa" i „Animalsa", a brižljivo isplaniran i utvrđen program od kojeg nema
odstupanja upozorava vas na nastup najvećeg majstora showa Sammyja Davisa - u 
poslednjem tjednu aprila 1967. (...) Bruno Coquatrix, taj neprikosnoveni „sve i sva" u
„Olympiji", pruža šansu samo onima koji su ranijim nastupima u najpoznatijim pariskim
kabaretima dokazali koliko vrijede.

Terezu je primio skeptično tek na nagovor Maciasa - nisu mu bili dovoljni ni njezini
uspjesi u „Bobinou", ni uspjeh ploče s „Larinom pjesmom" koju je ona prva lansirala, a
koja je nakon toga doživjela 34 različite izvedbe na pločama postavši tako nesumnjivo
najveći francuski uspjeh sezone. Kažu da je Coquatrixove skepse nestalo već na
premijeri: s vječnom cigarom, nasmijan, prišao je Terezi i pružio joj ruku: „Bravo,
vedeto!".

Imao je i razloga da bude

zadovoljan. Publika u „Olympiji"
primila je Terezu vrlo srdačno -
nakon „Larine pjesme" redovito
je nastajao pravi lom. Čuo sam
to i na jednoj od posljednjih
predstava. A kako je tek „stari
zec" morao biti zadovoljan
pročitavši kritike. (...) Svi
kritičari, osim jednog koji je
istom mjerom „obdario" kako
Terezu tako i Maciasa, za
francuske su pojmove pisali
maltene hvalospjeve.

Claude Kroes u „Humanite

dimancheu" konstatira da je
Tereza pojačala četu „pjevačica
izrazite individualnosti", Jean
Pierre Hauttcoeur („La crobc") i
Leon Dauven („La vie parisien")

Na licu mjesta: Tereza ispred Ajfelove kule u pišu da „Tereza posjeduje glas
Parizu 1967. godine koji nosi, pun entuzijazma,
Photo: Lična arhiva/Tereza Kesovija snažan i discipliniran", dok
kitnjasti Michel Perez u
pariškom „Combatu" naziva Terezu „vojnikom prve klase u velikoj artiljeriji šansone". Svi
se slažu da je „jugoslavenska vedeta" mnogo napredovala od svojih posljednjih nastupa
i predviđaju joj blistavu karijeru. „Madame Terezi predstoji u najmanju ruku karijera 
Dalide" - prognozira Leon Zitrone u ,,Republiqueu" - „vrlo vjerojatno i više" („Studio", 25.
12. 1966.).

- Tadašnji uspjeh i publicitet trebalo je platiti radom i putovanjima koja su me dovodila

na kraj snage - sećala se docnije Tereza. - Čak 45 koncerata imala sam na letnjoj turneji
„Prijatelji šansone", od Grenobla do Tuluza, u veoma reprezentativnom društvu. Moje
pariške uspjehe pratio je vešto skrojen i skup publicitet i, naravno, ploče.

Photo: Foto dokum

Jednom su me obukli kao sveštenicu iz manastira, snimili i objavili „srceparajuću" priču


po kojoj sam, umjesto da postanem sestra Tereza u dubrovačkom manastiru, pobegla iz
mantije za ljubav pjesme i mikrofona. Malo sam se kao bunila, a moj šef publiciteta se
ovako branio: „Šta hoćeš, jedan Žilber Beko pristao je da se objavi vest po kojoj su kod
njega pronađeni - simptomi raka". Još sam, vidite, dobro prošla!

U IDUĆEM NASTAVKU: TEREZA KESOVIJA O SVOJIM TURNEJAMA PO SVETU, O

KOLEGAMA I O NAGRADAMA, UZ SERIJU NIKAD OBJAVLJENIH FOTOGRAFIJA