Feljton: Knjiga “Bolja prošlost - Prizori iz muzičkog života

Jugoslavije 1940-1989”  (2)

Samo za Maršala i goste iz Indonezije: Majda Sepe peva pred Titom, Jovankom Broz, predsednikom Sukarnom i
Kočom Popovićem; Brdo kod Kranja, 1959. godine
Photo: Stevan Kragujević

Smrt fašizmu, sloboda džezu!

Pisao: Petar Luković

Raskid sa SSSR-om odrazio se i na muzičku politiku Radio-Beograda. Prigodne, idolpokloničke

pesme o „mudrom" i „velikom" vođi Staljinu hitro su sklonjene iz etra; ruski vokal gotovo se
više nije čuo. Mada je zapadnjačka muzika bila prisutnija nego obično, akcenat je stavljen na
domaće pesme, domaće kompozitore i domaće pevače

Uloga džeza u socijalističkoj revoluciji nije bila definisana. Kako su duvali ideološki vetrovi, jače ili slabije,
tako se i on povijao, a sa njim i njegovi neposredni proizvođači, muzičari. „Nafta" i „Šimpa" se sećaju
jednog Đilasovog članka iz 1947. u kome je rekao da je „Amerika naš zakleti neprijatelj, a džez, kao
njegov produkt, takođe". Jedan takav napis u novinama bio je dovoljan da se čitav Radio-Beograd
zatrese, i pod hitno, s programa skinu svi oni koji nešto mute s imperijalizmom i njegovim perfidnim
Na crnoj listi zbog džeza: Predrag Ivanović (drugi zdesna), kao deo
sopstvenog seksteta
Photo: Lična arhiva/P.L.

muzičkim metodama. Bilo je dovoljno da neko od uticajnih političara koji kod kuće sluša radio, okrene
telefonom urednika i pita za neku pesmu: „Šta je, bre, ovo? Kakva je to muzika?", pa da idućih meseci u
studio ne proviri niko od onih zaljubljenika u džez i šlagere.

Raskid sa Staljinom označio je ponovno priznanje džeza i šlagera. Odmah je moglo slobodnije da se
svira, čak je bilo poželjno da se čuje američka muzika. Međutim, ideološke stege bile su vrlo krute, pa se
ovaj zapadnjački ventil brzo zatvorio.

„Svi oni koji su svirali džez i zabavnu muziku - priča Predrag Ivanović - bili su, znalo se, na nekakvoj „crnoj
listi". Pasoš sam, recimo, dobio tek 1957. godine, jer je Tamo Gde Treba upisano da sviram džez - i pasoš
je za mene postao mislena imenica. Koliko znam, sve moje kolege imale su sličnu sudbinu. Nismo bili
hapšeni, ni maltretirani, ali je sa nama čudno, potcenjivački razgovarano. Negde pedesetih godina bio
sam u Inicijativnom odboru za osnivanje Džez udruženja u Beogradu. Iznenada, sve viđenije ljude koji se
bave džezom i zabavnom muzikom, pozvao je kod sebe tadašnji direktor „Borbe" Veljko Vlahović.

- Napravili smo glupost - rekao nam je. - Pustili smo vas da radite divlje, neorganizovano, nismo obraćali
pažnju na vas.
Onda nas je pozvao da dođemo do prozora i pogledamo Novi Beograd. Bilo je tužno videti tu sliku: Novi
Beograd se gradio do 1951. a onda su svi radovi stali. Hotel Jugoslavija" izgledao je kao avet, kostur sav
zarastao u travu i šiblje.

- Ovo je glupost - rekao je Veljko Vlahović pokazujući na Novi Beograd - koju sa vama ne nameravamo da
ponovimo. Vi morate da se uključite u ovo društvo, da se organizujete.

Odlazak u inostranstvo: Zorana Lola Novaković 1957. u Budimpešti

Photo: Lična arhiva/P.L.

I stvarno, vrlo brzo se dosta toga promenilo. Već 1957, samo nekoliko meseci nakon krvavih događaja u
Mađarskoj, naš džez orkestar, sa stopostotnim američkim repertoarom, zvanično je poslat na gostovanje
u Budimpeštu. U Pešti smo doživeli ovacije, nisu nas iz sale puštali. A napolju, sporadično su se još čuli
pucnji, Pešta se dimila, videlo se da je grad razrušen. Koncert smo imali zakazan u tri popodne, jer je od
sedam uveče počinjao policijski čas. Ali, Peštu nikad neću zaboraviti, jer je to bio moj prvi izlazak u
inostranstvo, tek sam tad dobio pasoš..."
 Vojin Popović - Pesma Beogradu

Prvih posleratnih godina dominirali su orkestri: pevači su, ipak, bili u drugom planu. Međutim, situacija
se brzo stabilizovala kad su mikrofon u svoje ruke uzeli Vojin Popović, Voja Milanović, Olga Jevtić, Olga
Nikolić i Mara Popović koja je kao ženski glas radila sa kvartetom Mikija Živadinovića. Vojin Popović je bio
vrlo cenjen šlager-pevač, prva autentična zvezda Beograda. Glavni „konkurent" bio mu je Voja Milanović,
a razliku između njih dvojice neki svedoci su opisivali kao između „Binga Krozbija (Voja) i Frenka Sinatre
(Vojin)".

Ti reakcionarni, visoki tonovi...

Kompozitori domaćeg muzičkog materijala takođe su se mogli izbrojiti na prste. Bora Simić je pravio
dobre šlagere, Mladen „Bobi" Guteša bio je plodan kompozitor, Vojkan Đonović takođe je imao
popularnih pesama, a svirale su se i pesme gitariste Dragog Petkovića. Naravno, najuporniji od svih,
jedini koji je kao usamljeni borac ostao da se bori i izbori, i da, danas, kasnih osamdesetih radi sa istim
entuzijazmom i oduševljenjem - bio je Darko Kraljić.

Rođen je 18. februara 1920. u Zagrebu, gde je privatno učio muziku kod g.g. Dumičića i Šenštajna.
Karijeru je nastavio po tadašnjim zagrebačkim džez orkestrima, i već kao maturant sebi obezbedio parče
slave kad je komponovao pesmu „Zašto si pospan, Čo?" koja je sa čajanki u zagrebačkom Glazbenom
zavodu krenula da živi kao jedan od najvećih domaćih šlagera onog vremena. Blistavu karijeru prekinuo
je rat, i Kraljić je 1941. došao u Beograd. Sa majkom je stanovao u jednoj šupi, u Sredačkoj ulici, zajedno
sa desetak izbeglica iz Zagreba. Nije mu bilo lako da se privikne na okupacijski standard koji je imao
samo jedan cilj: kako preživeti, ali su ga
okolnosti primorale da se snalazi. Kao i
mnogi Beograđani, nosio je ćumur i
drva, i od zarade tokom leta i jeseni
kupio pohaban zimski kaput.

Na muziku je gotovo zaboravio, dok se

lično nije uverio da se po beogradskim
lokalima iz sve snage svira „Zašto si
pospan, Čo?". Bio je to veliki hit u
okupiranom Beogradu, ali Kraljić od
toga nije imao nikakve koristi: na
autorska prava nije ni pomišljao, jer su,
u ratnim uslovima, tantijeme -
objektivno - bile poslednja rupa na
svirali. Još uvek pamti da se u Beogradu,
u to doba, dosta muziciralo: po
kafanama i barovima, od „Ruskog cara"
do „Lotos bara". Na Radio-Beogradu
glavna pevačka zvezda bio je Vojin
Popović, koga je Darko lično upoznao
1943.
Zašto si pospan, Čo: Darko Kraljić
Odmah nakon oslobođenja, Darko
Photo: M. Bogdanović
Kraljić se uključio u novostvoreni,
socijalistički muzički život. Dobijao je
formulare sa tekstovima naših pesnika, i zadatkom da piše pesme koje bi se uklapale u viziju „naše nove
muzike". Tekstovi su - pamti - bili prigodni i u skladu sa revolucionarnim poimanjem umetnosti. Tako je
jednom dobio stihove o traktoru koji veselo ore, dok sunce još veselije sija, a drugi put o srećnom
narodu koji kopa njivu. I uživa!

Kako je Kraljićeva muzika bila nekoliko svetlosnih godina daleko od ovih suptilnih tema, čak su i partijski
radnici - odgovorni za izvršavanje naloga - shvatili da bi prisilan brak između Darkovih šlager-melodija i
„stahanovskih" tekstova bio komičan prilog za istoriju. Uostalom, jedan Darko Kraljić i nije bio
neophodan, u času kad je postojala gomila kompozitora koji su u komunističkom transu liferovali
melodije na zadate teme: od traktora, pluga, srpa i čekića, do livnica i teške industrije. Sasvim prirodno,
zapadnjačka muzika odmah je proglašena za „dekadentnu" i „reakcionarnu", u šta se uverio i Darko
Kraljić:

„Bavljenje takvom muzikom, ili bar interes za nju, podrazumevao je razne neprijatnosti, čak i hapšenje
koje sam doživeo. Jednom smo nas nekolicina bili u Američkoj čitaonici, slušali ploče. Kad smo izašli
 napolje, čekala nas je ‘marica’ i sve su
nas strpali u zatvor, održali nam
nekoliko govora i - posle nekoliko sati
nas pustili..."

Već 1946-47. Kraljić je na Radio-

Beogradu bio redaktor za zabavnu
muziku. Na petom spratu, u redakciji su
radili Vojin Popović, Aca Nećak i pokojni
Bepo Rambosek („neverovatan svirač,
čovek koji je mogao da svira i operu, i
operetu, džez... pravi dalmatinski
boem"). Ova mala ekipa pravila je
emisije zabavne muzike, pokušavajući

Nezaboravni: Vojin Popović i Mladen Guteša da izbegne mač cenzure koja je

Photo: Lična arhiva/P.L. zabranjivala engleski jezik i melodije
koje bi se učinile „kapitalističkim". Sve
pesme preslušavali su u društvu urednika koji je na posao dolazio u vojničkoj uniformi, često sa
šmajserom. Nova vlast naročito je bila alergična na visoke tonove u džez-improvizacijama: svaki ton
iznad ,,C" proglašavan je reakcionarnim i nepodobnim za domaću publiku!

„Živa muka bila je napraviti emisiju, jer

je gotovo pola diskoteke bilo pod
zabranom. Ali, malo po malo, nekako su
popuštali ventili. Na igrankama po
gradu sviralo se slobodnije, njih niko
nije cenzurisao... Tad su na Radio-
Beogradu, svaki dan od pola pet do pet,
išle reklame, i tu emisiju slušao je čitav
grad, jer nije bila pod cenzurom: puštali
smo originalne snimke Benija
Gudmena, sa svim onim „visinama", čak
i engleski vokal! Onda se pojavilo
zloglasno obrađivanje narodnih
pesama, koje se dobro plaćalo i na
čemu su neki kompozitori uzeli velike
pare. Naime, izvorne narodne pesme
tipa ‘Oj, Moravo’ ili ‘Moj Milane’ nisu se
puštale preko radija, jer su vukle na
tradiciju, čak i na nešto nacionalno, na Džez na singl ploči: Izdanje zagrebačkog Jugotona
 Photo: screenshot
zvuke iz kafana što je bilo nezamislivo.
Onda su ‘ozbiljni’ kompozitori
‘obrađivali’ pesme za gudački kvartet i male, klasične sastave, i pravili ‘komponovane’ numere. Narod je
to strašno mrzeo. Dobijali smo na hiljade dopisnih karata: bilo je tu protesta, psovki, pretnji, jer slušaoci
nisu hteli da svoje narodne pesme čuju kao verziju Baha. Kompozitori ozbiljne muzike su se iživljavali i
bogatili se. Tvrdim da su njihovi ‘radovi’ bili gori od svake novokomponovane muzike! Zbog takvog
trenda koji je trajao tri-četiri godine, bio je potisnut i jedan Carevac: njegovih snimaka danas gotovo da
nema u Radio-Beogradu što je za kulturu ove zemlje tragično. Isti je slučaj sa Vuletom Jeftićem: ni
njegove radio-snimke više ne možete da nađete... Od zabavnjačkih pevača, na Radiju se mogao čuti Vojin
Popović, ali je i on bio ‘skinut’ kad je na koncertu na ‘Kolarcu’ napravio jedan pokret rukom, nije stajao
mimo, što je automatski ličilo na američke pevače, dakle - nedopustivo".

Raskid sa SSSR-om odrazio se i na muzičku politiku Radio-Beograda. Prigodne, idolpokloničke pesme o

„mudrom" i „velikom" vođi Staljinu hitro su sklonjene iz etra; ruski vokal gotovo se više nije čuo. Mada je
zapadnjačka muzika bila prisutnija nego obično, akcenat je stavljen na domaće pesme, domaće
kompozitore i domaće pevače. Baš kad je u tome video svoju šansu, Darko Kraljić je državnim dekretom
prebačen u Senjski rudnik gde je radio kao kultumo-prosvetni referent i kapelnik muzike. Celo naselje
dolazilo je na popodnevne probe u Dom kulture gde se radilo po sekcijama. Za Dan republike, izvedena
je Kraljevićeva melodija „Pesma senjskih rudara", a za Dan rudara opereta „Zvezdana noć".
Zvezda iz Zagreba: Stjepan Jimmy Stanić
Photo: TV revija arhiva

U leto 1951. Kraljić se vratio u Beograd, noseći sa sobom obaveznu karakteristiku: „Imenovani je stupio
na dužnost kod ove sindikalne podružnice, 5-IV-1949. godine, kao kapelnik muzike i kao kultumo-
prosvetni referent. Za vreme njegovog rada i rukovođenja, bio je agilan, i dobar organizator posla.
Njegovim zalaganjem je doprineo dosta kultumo-prosvetnom društvu. Ponašanje, i vladanje, u društvu i
u masi bilo je primereno i kao takav je na godišnjoj skupštini biran za člana upravnog odbora sindikata
gde je u potpunosti odgovorio po svim sektorima i kao takav zaslužuje svaku preporuku. Smrt fašizmu -
sloboda narodu!"

„Ej, momci mladi..."

Na Radio-Beogradu, urednik Zabavnog programa bio je mladi Radivoje Lola Đukić, na čiju je inicijativu
raspisan konkurs za „Šlager nedelje". Javio se, naravno, Darko Kraljić i sa pesmom „Naš randevu" (koju je
pevala tinejdžerka Zorana-Lola Novaković) osvojio prvo mesto, zahvaljujući glasovima slušalaca. Kao
kuriozitet, Kraljić se seća da su izvukli dopisnicu jednog slušaoca koji je trebalo da dobije nagradu; slučaj
je hteo da to bude dopisna karta njegove majke koja je - šta bi drugo - glasala za svog sina!
Ni ovaj uspeh Kraljića nije zadržao u
Beogradu. Opet je državnim dekretom
prebačen na novo radno mesto: u
Radio-Novi Sad, u zabavnu redakciju,
kao redaktor. Budući da je bio malo „po
strani", Radio-Novi Sad emitovao je
slobodniju muziku, čak je Darko
nekoliko puta putovao u inostranstvo
da nabavi nove ploče. Emisija „Imate li
trideset minuta vremena", koja je
svakodnevno išla u terminu od šest do
pola sedam uveče - brzo je postala
kultni program za sve ljubitelje modeme
muzike. Emitovan je džez, zabavna
muzika iz Amerike, Španije, Francuske i
Italije, uz mnoge podatke i priče koje je
Kraljić sam pisao, pa je Radio-Novi Sad
brzo postao jedna od najslušanijih
stanica. Na nagovor direktora, Kraljić je
počeo da piše pesme koristeći
vojvođanske motive. Prva je bila „Čamac
na Tisi", druga „Somborske ruže" - obe
na mađarskom jeziku! Tekstove je pisao
Ištvan Nemet, docnije direktor Pozorišta
i poznati novinar. Melodije su postale
neverovatno popularne, ne samo kod
nas, nego i u Mađarskoj, pa je naš I on je pjevao Kraljićeve pjesme: Arsen Dedić
Photo: Lična arhiva/Arsen Dedić
tadašnji ambasador u zemlji sevemih
suseda, Dobrivoje Vidić, jednom izjavio
da su one „najveća i najbolja jugoslovenska propaganda".

Shvativši da su numere hitovi (pevali su ih Mira Gubik i Ištvan Boroš), Kraljić je napravio tekst na
srpskohrvatskom, pa su u novim verzijama melodije ostale da žive kao „evergrini" pedesetih, zauzimajući
posebno mesto u Darkovoj karijeri. Već tada, desetak godina nakon oslobođenja, pevači su počeli da se
množe. Lola Novaković i Džimi Stanić - kao mladi i potvrđeno talentovani - pevali su u „Imperijalu"; pred
mikrofon je stao Dušan Jakšić, dok je Vojin Popović iz ličnih, porodičnih razloga, otišao za Ameriku,
ostavivši za sobom seriju pesama koje tadašnje generacije i danas pamte.

„Sećam se tih Vojinovih pesama za koje je sam pisao tekstove: ‘Pod plavim nebom Jadrana mog’ (original
je bio ‘Pod plavim nebom Kanade’ Glena Milera), ‘Rumen cvet’, ‘Daleka mesta’, ‘Flamingo’, ‘Meksikanska
serenada’, ‘Ja želim, želim, želim’...". Vojin je bio originalan pevač, čovek koji je plenio svojim glasom i
pojavom. Pamtim iz tog doba i Stjepana Džimija Stanića s kojim sam svojevremeno sarađivao: u Novom
Sadu pevao je moju pesmu ‘Kad primiš moje pismo’, a u istom studiju snimao sam Duška Gojkovića,
trubača, koji je u jednoj pesmi improvizovao čitavih dvadeset minuta i već tad pokazao koliko je
talentovan".

Darkovi puleni: Radmila Karaklajić i Đorđe Marjanović

Photo: PGP arhiva

Kad je 1958. organizovan prvi festival u Opatiji, Darko Kraljić je - kao i ostali kompozitori - dobio formular
za prijavu, uz molbu da pesma bude „živa, vesela i da ima primese nacionalnog melosa". Držeći se
striktno zadate teme, Kraljić je na festival poslao pesmu „Mala tema iz Srema", sa već čuvenim refrenom
"Ej, momci mladi, šta da se radi, kad malo selo nema džez-orkestar". Melodiju je žiri odbio, a kad je istu
pesmu snimio vokalni kvartet Predraga Ivanovića - čitava Jugoslavija cupkala je u ritmu male teme iz
Srema! Jedan od članova opatijskog žirija sreo je Kraljića i ozbiljno ljut prebacio mu što pesmu nije
poslao na festival! Kad mu je Darko objasnio da je numeru odbio žiri čiji je on bio član - samo se začudio!
Nakon toga, festivali su u životu Darka Kraljića prestali da postoje; izuzeci su bili retki - kao Armijski
festival ili MESAM 87. kad je dao pesmu na insistiranje svog novog klijenta, Slađane Milošević.
Umesto na festivale, Kraljić je svoju muziku usmerio na - film. U karijeri je muzički „obradio" 52 filma, a
svoj debi imao je sa režiserom Žoržom Skriginom i njegovom „Velikom turnejom". Usledili su ostali
bioskopski hitovi: „Zvižduk u osam", „Ljubav i moda", „Čudna devojka", „Ostrva". Melodije iz ovih filmova
postajali su bestseleri preko noći, naročito „Zvižduk u osam" (Đorđe Marjanović) i „Devojko mala" (Đuza
Stojiljković).

„Pesma „Zvižduk u osam" pravljena je kao instrumental - seća se Kraljić. - Ona je, inače, vrlo teška za
pevanje, ali je Đorđe u njoj našao sebe. S tom numerom u Rusiji je postigao ogroman uspeh, baš kao i sa
šlagerom ‘Devojko mala’ koji su po SSSR-u svi pevali: Cune Gojković, Ivica Šerfezi, Bojan Kodrič, čak i
pevačice, kao Radmila Karaklajić! Bio sam u SSSR-u da se raspitam oko autorskih prava za pesmu
‘Devojko mala’, koju su u to doba svi snimili na pločama, ali i pored činjenice da je prodato oko šesnaest
miliona (!) te ploče - u raznim verzijama, čak i na estonskom - nisam dobio nijednu rublju! Naime, SSSR
nije potpisnik Bemske konvencije kojom se reguliše plaćanje tantijema, ali mi je za utehu ostalo
razmišljanje mojih sovjetskih kolega da sam makar teorijski, prvi ruski milijarder!... Od stotine verzija
pesme ‘Devojko mala’, najviše mi se dopalo kako je peva Oliver Dragojević".
Sećanje na Opatiju 1962: Anica Zubović, Vice Vukov, Nada Knežević i Dušan Jakšić
Photo: PGP arhiva

Sećanje na zlatne šezdesete ne završava samo pesmom „Devojko mala". Kraljić pamti saradnju sa
Đorđem Marjanovićem na Armijskim festivalima, gde je, između ostalih numera, pevao njegovu pesmu
„Harmonikaš Ivo"; seća se Vukova kog pominje kao „velikog pevača"; nabraja saradnju sa Arsenom i Gabi
koji su prvi put posle rata otpevali i snimili „Zašto si pospan, Čo?"; govori o Džimiju Staniću kao o vrsnom
profesionalcu; nerado se seća Radmile Karaklajić s kojom je prekinuo saradnju kad je ova izbačena s
„Pesme leta" dok je pevala njegovu pesmu; radna iskustva ima sa Lolom Novaković koja je, takođe, na
„Pesmi leta 67", pevala Darkovu pesmu „Bela, bela, Marike", a 1968. na istom, putujućem festivalu
numeru „Posle mene". Kao pevačica, tvrdi Kraljić, Lola je jedan od naših najboljih glasova, teško da će biti
prevaziđena njena emocionalna interpretacija, ali joj je falilo profesionalnosti: discipline i tačnosti u
poslu. Najnovije poglavlje u karijeri Darka Kraljića je saradnja sa Slađanom Milošević koju je primetio na
jednom od MESAM-a kao odličnu pevačicu - bez prave pesme.
Van svih kategorija: Gabi Novak
Photo: PGP arhiva

Zatvarajući krug koji u karijeri od pola veka obuhvata čitavo estradno sazvežđe, Darko Kraljić ostaje
miran i spokojan. Jer, kako je svojevremeno pisao Momo Kapor: „Kada bi nekim čudom propale sve note,
izgubile se sve magnetofonske trake, polomile se sve gramofonske ploče na kojima je snimljena muzika
Darka Kraljića, njegove pesme ipak ne bi nestale: njih zvižde mladići na ulici dok čekaju devojku, njih
pevuše ljubitelji svinga, one su već odavno deo našeg života. A to je najviše i najlepše što se može
dogoditi jednom umetniku. Da njegovo delo postane svojina njegovih savremenika, često čak i poznatije
od njega samog koji je ostao u senci..."

Muzički junaci novog doba

U temelje posleratne muzičke istorije, Dušan Vidak ugradio je mnogo više od nekoliko potpornih
stubova: kao muzičar, kompozitor i jedna od vodećih ličnosti u Udruženju jazz muzičara, bio je,
istovremeno, i učesnik i svedok u revolucionarnoj borbi za svaki progresivan ton. Matične knjige govore
da je rođen 11. novembra 1927. na Ubu, kod Valjeva; četiri godine kasnije zvanično je postao
Beograđanin. Iskustva đaka-prvaka vezana su za tadašnju školu „Car Uroš", u ulici Kralja Milutina, da bi,
sasvim prirodno, nova obrazovna stepenica bila muzička škola „Stanković" koju je upisao kad mu je bilo
sedam-osam godina. Adolescentne planove mladog gimnazijalca pokvario je rat 1941. godine, ali je i u
novim uslovima Vidak redovno pohađao Treću mušku gimnaziju i muzičku školu, sve dok 1944. nije
otišao u partizane, pridruživši se Šestoj ličkoj diviziji, sa kojom je iskusio sva uzbuđenja Sremskog fronta.

„Kad se rat završio, nisam se odmah

vratio u Beograd. Zadržali su me i
predložili da budem član kulturne ekipe
Šeste ličke divizije. Bio je to jedan lep
period u kojem smo, u okviru muzičkih,
horskih i orkestarskih programa, obišli
celu Hrvatsku i Primorje. Repertoar je
bio prilagođen potrebama novog
vremena, pa je hor, recimo, izvodio
samo borbene pesme: ‘Kozaru’ Oskara
Danona i slične teme. Dramska sekcija
prikazivala je komade iz narodnog Elegancija: Dušan Vidak u belom odelu, s leptir mašnom
Photo: screenshot
života, da bi, na kraju zvaničnog
programa, orkestar izvodio muziku za
igru - razne vrste tanga, čuvenu pesmu ‘Tjomnaja noć’... U Beograd su me jedva pustili krajem 1945.
Proricali su mi blistavu budućnost u Armiji, hteli da me zadrže u aktivnoj službi - ali sam, na molbu
majke, kao jedini hranilac, ostavio uniformu i došao kući".

Sedmog juna 1944. u Beogradu je streljan Dušanov otac. Majka i mlađi brat ostali su sami, sve dok se
nije pojavio Dušan Vidak koji je za hleb zarađivao svirajući po igrankama i priredbama, paralelno
završavajući sedmi i osmi razred gimnazije na Kursu za ratom ometene. Muzičarska kolonija u Beogradu
već je počela da se formira: iz tih dana, Vidak se seća Predraga Ivanovića, gitariste Miladina Bojića i
Duška Nikolića-Kaleje, baš kao što pamti da ga ljubav za džezom nikako nije napuštala.

„Mene je džez počeo da osvaja još za vreme rata, kad sam slušao zabranjene radio-stanice i tako došao u
dodir sa ovom muzikom. Dešavalo se da se, na volšeban način, nađe i neka džez ploča, bilo je i koncerata
na Kolarčevom univerzitetu koje je organizovao Radio-Beograd, odnosno Zender-Belgrad, prvenstveno
za svoje nemačke članove, ali smo mi nekako uspevali da se ubacimo u salu i čujemo malo muzike.
Pored domaćih muzičara koji su činili gro orkestra, bilo je i Nemaca koji su gostovali, naročito u ulozi
dirigenta. Fridrih Majer je, recimo, mnogo doprineo da se za vreme okupacije, u Beogradu, čuje pravi,
originalni američki džez, što iz ove perspektive izgleda gotovo neverovatno. Majer nije bio nacista, i
preko muzike je tražio i nalazio načina da deklariše svoja opredeljenja: originalne američke naslove
pesama menjao je na nemački, na čudesan način dolazio do aranžmana - i publici priuštio retko
zadovoljstvo da se u okupiranom Beogradu čuje saveznička muzika. Naši muzičari bili su vrhunski
majstori: Borivoje Simić, pokojni Ilija Genić-Baćko, Mladen Guteša. Na njihovoj virtuoznosti počivao je
čitav orkestar."
Posleratni, komunistički monolitizam, osokoljen revolucionarnim pesmama i odama - nije priznavao
nikakvu drugu muziku. Osetio je to i Dušan Vidak, odlučivši da se za džez i zabavnu muziku bori na
sasvim praktičan način: pisanjem aranžmana i svirkom na klaviru u jednom od tadašnjih najboljih
beogradskih orkestara, u kome su, između ostalih, bih Dušan Nikolić-Kaleja, bubnjar Ljubiša Popović,
harmonikaš Mlađa Maslać i trubač Rudi Kostajnšek. Svirali su melodije iz popularnih filmova, ponekad
pesme koje su „skinuli" sa stranih radio-stanica, jer je programska politika Radio-Beograda bila pravljena
po sistemu cenzure, nepopustljive i nepokolebljive u odbrani od „imperijalističkog Zapada" koji i
pesmom pokušava da otupi oštricu komunističke borbe velikog Sovjetskog Saveza i njegovih proleterskih
saveznika.

Američki gost u Beogradu: Mihailo Živanović i klarinetista Tony Scott

Photo: Lična arhiva/P.L.

“S Radio-Beogradom brzo sam stupio u kontakt, pobedivši 1947. na konkursu za spikere, što mi je
pružilo priliku da u fonoteci čujem mnoge zabranjene ploče... Vodeći beogradski pevač tog vremena bio
je Vojin Popović i nešto kasnije Olga Nikolić. Vojin je bio vrlo popularan; veliki tremaroš koji je težio
kvalitetu koji nije bio razmažen i koji je jako poštovao pozornicu i svoju publiku. Imao je, za ono vreme
veoma savremen repertoar, išao je u korak sa svetskom modom, pazio na ponašanje na sceni. Jer, nije
bilo uobičajeno da pevači šetaju, mlataraju rukama, gestikuliraju. Pamtim da je pravi šok izazvala moja
ideja da na jednoj priredbi članovi orkestra ustaju dok sviraju solo deonice: činilo se neshvatljivim da
tako nešto sme da se radi. U isto vreme, počela je da se rađa i domaća zabavna muzika. Šlagere su pisali
Mihailo Živanović, Darko Kraljić, počeo sam i ja da komponujem; insistiralo se na domaćoj pesmi, što je
čitavu moju generaciju stimulisalo i prosto teralo da radi."

Već 1947. Vidak je inicirao ideju i napravio veliki džez orkestar, čija je zvezda bio Milorad-Mile Pavlović,
trubač, sin čuvenog Milana Pavlovića koji je juna 1925. iz Pariza doneo prvi saksofon u Beograd! U ekipi
su još bih Mihailo Živanović, Predrag Ivanović, Predrag Stefanović-Grof, muzičari koji su imali priliku da
među prvima osete šta znači biti popularan, u vreme kad su ustavno pravo na popularnost i ljubav
širokih narodnih masa imali samo vizionari tipa Broza, Đilasa, Kardelja ili Rankovića. Prvi koncert džez
orkestra održan je u sali Prve ženske gimnazije, kod Palilulske pijace, u ulici Georgi Dimitrova.
Interesovanje je bilo ogromno, narod se tiskao u sali i ispred nje, željan da prisustvuje spektaklu koji nije
imao dnevne, političke zadatke: za ovu priliku, muzičari su obukli najbolja odela, sami napravih pultove,
improvizovali stepenastu binu, našli reflektore! Bilo je to veče koje je džezerski Beograd upamtio.

„Nakon toga prešli smo u društvo

‘Polet’, koje je okupljalo radnike spoljne i
unutrašnje trgovine. Naša ideja da
nabavimo nove instrumente naišla je na
podršku ministra Milentija Popovića:
zato je ‘Polet’ odjednom bio u centru
pažnje i navukao mnoge zavidljivce
među postojećim orkestrima u gradu.
Dobili smo instrumente iz Pariza, i,
najednom, orkestar je prosto
‘propevao’, dobio novu energiju, elan.
Dospeli smo na Radio-Beograd 2, gde
smo četvrtkom imali emisiju po pola
sata uživo; istovremeno, održavali smo
koncerte, gostovali na priredbama, Radio je bio - zakon: Slušati vesti, muziku, a ponekad i džez
Photo: screenshot
popularisali ovu muziku koja nikako u
oficijalnim sferama nije nailazila na
dopadanje, čak ni kod vodećih ljudi na Radio-Beogradu, Mihajla Vukodragovića ili Milenka Živkovića, vrlo
uticajnih muzičkih ličnosti koje nisu gajile simpatije prema džezu. Novinar Duško Dragović se osmelio da
piše protiv njih, ali mu se to kao bumerang vratilo: imao je silnih neprijatnosti i kao građanin i kao
novinar. Pamtim da su o meni pisali kao o ‘vođi dekadentne omladine’, što u ono vreme nikako nije bilo
prijatno, jer sam se lično uvek trudio da odvojim muziku od politike. O meni je, recimo, pisao Ivan Ivanji,
koji se docnije izvinjavao, objašnjavao da je bio novinar-početnik... Sećam se i Milutina Čolića koji je u
ono vreme bio poznat kao ideološki čistunac, napadajući džez i njegovo korišćenje u filmovima. Sve te
kritike zdušno su preuzimala glasila bratskih, socijalističkih zemalja, pa se tako u bugarskom
‘Rabotničeskom delu’ pojavio članak u kome se tvrdi ‘da je Dušan Vidak kod titoizirane omladine poznat
kao sam Tito ili Kardelj’. Takva vrsta poređenja nije bila baš preporučljiva! Živeli smo u psihozi
Informbiroa, kad je sve bilo na ivici, kad su i najmanje greške mogle da budu sudbonosne... Srećom,
raskid sa Staljinom oslobodio je mnoge kreativne snage: osećao se svež vazduh u slikarstvu, na filmu,
naravno i u muzici."

(Nastaviće se)