ЕФРАИМ КИШОН

АВРАМ ТУ НИШТА НЕ МОЖЕ

Превео с немачког
Златко Црнковић

БООК & МАРСО

2006
 Наслов оригинала
Ephraim Kishon
ABRAHAM KANN NICHTS DAFUR
Copyright© Ephraim Kishon 2006.
Copyright© за Србију и Црну Гору
„Book & Marso“

obrada : Lena
www.balkandownload.org
 „Господе, о Господе,“ завапи Аврам и баци се у прашину. „Да ли је
заиста истина да ће ми жена Сара у зрелом добу од деведесет година
родити још једног сина? Уз све страхопоштовање према теби, није ли
ипак реч о неком неспоразуму?“
„Горе главу, Авраме, не плаши се,“ одговори Свемогући. „Хоћу да ти
потомство буде бројно као зрнца прашине на земљи.“
„Нисам ја мислио на квантитет него на квалитет,“ промрмља
Аврам. „И ја ћу, Господе, ускоро навршити стоту, а судећи по свим
биолошким сазнањима, плодови моје старости биће прилично смешна
чељад.“
Али небо је било обавијено ћутањем.
„Па добро, онда,“ исправи се Аврам. „Шта ја ту могу!“
 Комплетна услуга

Пре неки дан сам посетио комшије Зелигове и затекао их у разговору

с нападно елегантним, младим човеком глатким попут јегуље, с којим
су расправљали о нешто крупнијем транспортном проблему.
– Транспортни трошкови – објашњавао је тип налик на јегуљу мом
пријатељу Феликсу – обухватају превоз клавира од складишта и
постављање истог на место по вашем избору у овом стану.
– Добро – укључи се у разговор Ерна Зелиг – а шта ће бити ако успут
оштетите клавир?
– Моји људи су веома поуздани – одговори јегуља с трунчицом
нестрпљења у гласу. – Али, ако странка баш жели, ми смо наравно
спремни да осигурамо предмет који транспортујемо. Тиме се
транспортни трошкови повећавају на багателу од 650 шекела.
– Ма знам ја то – рече Феликс. – Онда се човек данима и недељама
повлачи по судовима зато што осигурање неће да плати одштету.
– Не мора да значи – рече јегуља чврстим гласом. – Ако доплатите
још 960 шекела, осигуравате себи правну помоћ искусног адвоката,
који ће се борити за вашу ствар све док вам осигурање не надокнади
сву евентуалну штету коју је ваш клавир претрпео приликом
транспорта.
Зелигови су се све више обесхрабривали. Приметио сам да их цела
ствар све мање интересује. Упитао сам их шта ће им уопште клавир.
– Ах – уздахну Ерна – одувек сам сањала о томе како ће ми син
једног дана бити велики музичар.
– Нема проблема – рече транспортна јегуља. – За скромну накнаду од
највише 1760 шекела, гарантујемо вашем наследнику музичко
образовање код висококвалификованих наставника.
Феликс презриво искриви усне:
– А шта ако малом уопште није стало до клавира?
– 2800 шекела у три једнаке рате. За тај скромни додатак
транспортним трошковима ставићемо вам на располагање уваженог
дечјег психолога који ће мотивисати ваше дете да свира на клавиру.
– То је заиста лепо – рече Ерна којој нежно руменило обли образе –
само што ми још немамо дете.
– За хонорар од свега 3250 шекела, моја фирма ће вам ставити на
располагање младог стручњака.
Ту се и ја умешам у разговор:
– Опростите – обратим се јегуљи – да ли преузимате и доставу
рукописа издавачима?
– Наравно. За 700 шекела долазимо по ваш рукопис и достављамо га
по квалификованом достављачу издавачкој кући по вашем избору.
– Али ја још немам рукопис...
Једном речи, ова књига ме је коштала 4450 шекела укључивши
писање, доставу и коректуру. Одлучио сам да се потпуно предам у руке
јегуљама.
 PLX 45 L

Морам да признам да не осећам завист ни према којем друштвеном

слоју, касти, класи или звању – осим, наравно, политичарима. На крају
крајева, сви ми имамо доста својих брига, а уз то још и брига својих
ближњих.
Пошто смо ово извели начистац, морам ипак да признам да има једна
друштвена групација која изазива у мени завист – то су радио-аматери.
Ти се удружују у праве мале кланове, негде између 1256 и 1270
килохерца, и воде фасцинантне дијалоге, као што је на пример овај:
– Хало! Хало! Овде Гама-0-Делта Двапут-Дванаест Вестминстер
Нијагара. Зовем Микро-2-Макро Интерком Рапапорт. Понављам. (И
заиста понавља све од речи до речи.) Молим, јави се. Молим, јави се.
Овде Гама-0-Делта Двапут-Дванаест Вестминстер Нијагара, пријем!
Након тога се чују неки шумови а онда следи одговор:
– Овде Микро-2-Макро Интерком Рапапорт. Како си, Фрици? Да ли
ме добро чујеш? Микро-2-Макро Интерком Рапапорт, пријем.
– Овде Гама-0-Делта Двапут-Дванаест Вестминстер Нијагара. Добро
те чујем, али како то да ти конвертор фреквенције модулатора 3 PLX
има одређену повратну везу? Гама-0-Делта Двапут-Дванаест
Вестминстер Нијагара, пријем.
Од тог тренутка глас Микро-2-Макро постаје испрекидан тако да се
једва разазнаје:
– Овде Микро-2-Макро Интерком Рапапорт. Хвала ти, пријатељу, на
упозорењу, сад сам фронтални исправљач наместио на импулс Ф-12.
Фрици, да ли ме сад боље чујеш? Микро-2-Макро Интерком Рапапорт,
пријем.
– Овде Гама-0-Делта Двапут-Дванаест Вестминстер Нијагара.
Циклостон ти није добро центриран. Осим тога, чини ми се да ти је
трансформатор прегрејан. Знаш шта, ево силазим са летлампом.
Гама-0-Делта...
 После тога Гама-0-Делта силази на спрат испод себе где га Микро-2-
Рапапорт чека на отвореним вратима. Пошто је отклонио квар, Фрици
се враћа у свој стан, седа за своју станицу и наставља да емитује,
Гама-0-Делта Двапут-Дванаест Вестминстер...
Драги читаоци, радио-аматери су једини људи којима заиста завидим.
 Џеј Ар!

Видео сам Џеј Ара уживо. Тако ми Џеј Ара, видео сам га! И то на
израелском филмском фестивалу у Тиберијасу, где је Џеј Ар био
почасни гост. Чак сам га и пипнуо. У ствари, два пута. Једанпут
кажипрстом леве руке, када се Џеј Ар пробијао кроз гужву пред
биоскопом, и други пут десном руком кад су ме после, на коктелу,
представили Џеј Ару:
– Џеј Ар – рекао је неко Џеј Ару – ево још једног вашег обожаваоца.
Џеј Ар се љубазно насмешио и такође се представи, али не као Џеј
Ар. Навео је неко друго презиме које ми је звучало отприлике као
Фаман. Уверавао сам Џеј Ара да нисам пропустио још ни једну једину
епизоду Даласа. Изгледа да је Џеј Ар био дирнут. Рекло би се да не
слуша баш често такве комплименте.
После тога је Џеј Ар одржао говор и испричао нам понешто о Џеј
Ару. Публика је пљескала и клицала као луда. И то у ритму: „Џеј! Џеј!
Џејџеј-ар!“ Џеј Ар се смешкао а на челу су му избиле капљице зноја.
На тргу испред биоскопа није било клима-уређаја.
Затим је Џеј Ару на бини, окићеној чаробним вештачким цвећем,
мало оштећеним врућином, пожелело добродошлицу деветнаест
говорника. Сваки од њих је био осведочен љубитељ ТВ серије Далас.
Сви су редом саопштили Џеј Ару да је „наш град веома почашћен што
међу своје зидине може да прими Џеј Ара главом“.
Тада се појавила његова екселенција министар и испричала једну
веселу анегдоту о Џеј Ару, коју му је недавно испричао сам Џеј Ар.
Испричао ју је на енглеском како би га и Џеј Ар разумео. Џеј Ар се
насмејао од срца. Допала му се анегдота.
Након свих тих говорника дошао је и некакав културни референт и
замолио Џеј Ара за аутограм, али да му напише следећу посвету: „Све
најбоље малој Ребеки од Џеј Ара“. Џеј Ар је на папирној салвети
стојећи нашкрабао само: „Џ. Р.".
 После тога је Џеј Ар заузео своје почасно место како би уживао у
филмском фестивалу. Фестивал је започео документарним филмом о
геологији. Међутим, незгода је била у томе што су геолози говорили
новохебрејски, што је можда донекле помутило задовољство Џеј Ару.
Било како било, после три и по сата гледања документарца, Џеј Ар је
деловао мало уморно. Ипак, још је успевао да се љубазно смешка док
су га гледаоци додиривали рукама и обасипали ласкавим узвицима:
„Здраво Џеј Ар! Да ли си нам донео мало нафте, Џеј Ар?“ Уз то су му
пљескали као луди надајући се ваљда да ће Џеј Ар извести пред њима
неки штос из Даласа.
Затим су се у башти служили коктели, а крем града Тиберијаса јео је
сендвиче са сиром у непосредној близини Џеј Ара, јер је ТВ екипа
дошла само ради Џеј Ара. Сви су настојали да упадну у последњи
дневник.
Један градски већник пољубио је Џеј Ара, а његова снаја га је
снимила помоћу блица, па је бестиднику заиста пошло за руком да се
дочепа снимка на коме је у срдачном загрљају са Џеј Аром.
Једна стара дама вукла је цело вече Џеј Ара за рукав и непрестано му
говорила како јој је драго што је Џеј Ар најзад пуштен из болнице у
Даласу, и запиткивала га да ли још осећа јаке болове. Џеј Ар је почео
да тражи организаторе свог боравка у Израелу, али никако није могао
да их нађе. Људи су му непрекидно пљескали и узвикивали:
– Баш је ђаволски момак тај Џеј Ар!
Што се мене тиче, ја сам био представљен Џеј Ару лично.
– Џеј Ар – рекао му је неко – ево још једног вашег обожаваоца.
Али, чини ми се да сам то већ рекао. У сваком случају, било је
страшно интересантно видети га уживо, видети тог, како се оно зове,
Џеј Ара. Изгледа у длаку као у Даласу. Али у правом животу је још
више Џеј Ар него на телевизији.
А за град Тиберијас после ове посете Џеј Ара нико више неће моћи
да каже да је провинцијско гнездо.
Још увек сам ван себе. Због Џеј Ара.
Могу вам у поверењу рећи да сам у једном готово историјском
тренутку био у искушењу да дрпим Џеј Ару марамицу из џепа, али сам
у последњем тренутку одустао.
Бог све види. Осим Даласа.
 Стамбено тржиште

Напољу је падала киша, а и наше упорно ћутање имало је у себи

нечег зимског. Беше петак по подне и већ смо били попили кафу.
Седели смо у нашој кафани, Јосел и ја, и чекали неки природни
догађај.
– Морамо нешто да предузмемо – рече Јосел после дужег
размишљања. – Тешко се живи, па онда још и та страшна несташица
стамбеног простора. Грађевински трошкови расту из дана у дан,
станови су страховито скупи, а нико није вољан да нешто предузме.
– Да нећеш можда у зидаре? – упитах га зловољно.
– То не – одговори ми Јосел – али бих могао евентуално да се
опробам као посредник у купопродаји станова.
То рече и позва конобара. На брзину га обавести да је пре пет минута
основао реномирану фирму за посредовање у купопродаји станова, и
рече му да је вољан да за сваку муштерију коју му конобар пошаље
плати провизију од педесет шекела у готовини.
После неколико минута појави се први надобудни клијент.
– Изволите сести – рече му Јосел – какав бисте стан желели?
– Две собе и студио – озари се интересент – с великим кухињским
балконом, у центру.
– Мислим да имам праву ствар за вас – одврати Јосел – али да вам
прво саопштим услове. Даћу вам на увид попис одговарајућих станова
па ћете поразговарати са власницима. Од вас не тражим ништа
унапред. Али, ако се погодите, платићете ми три посто посредничке
провизије.
– Наравно – пристаде клијент – то ми звучи сасвим поштено.
– Конобар – позва Јосел конобара. – Донесите ми, молим вас, новине.
Конобар му донесе свежањ новина. Јосел рече клијенту да узме
папир и оловку и препише све адресе које га интересују. У новинама се
нудила гомила станова на продају. Био је петак и издања за викенд
пуцала су од малих огласа. Наша прва муштерија записала је око
тридесет адреса, потписала импровизовани уговор и уступила место
следећем клијенту.
– Одлично – напомену Јосел, – посао се добро развија.
У међувремену се пред нашим столом формирао ред од
заинтересованих странака. Пружили смо стручну помоћ двадесет
осморици надобудних ловаца на станове, и тачно у пет затворили
канцеларију. У последњих сат времена Јосел је углавном састављао
уговоре које су странке потписивале, а ја сам листао новине.
Свакако да такав посао носи са собом и одређени ризик. До вечери су
се од 28 (!) клијената вратила само тројица и уплатила 65.072 шекела
на име посредничких услуга. Морам да признам да смо били мало
разочарани. Мрзовољно смо платили конобару шест кафа и три
провизије.
– Човек се свим силама труди да помогне ближњима, а шта му је на
крају хвала.? Уверен сам да је знатно више наших клијената дошло,
захваљујући нашем труду, до крова над главом, него ова тројица која су
нам платила провизију – напомену Јосел кисело и спусти ролетне на
кафани. – Све сам го преварант!
 Манија гоњења

Добио сам почасну карту за концерт, што и није била баш нека
велика част, јер су сви музички струцњаци сматрали да гостујући
диригент нема благе везе. Ипак сам одлучио да пођем на концерт.
Прво, зато што ме привлаче бојажљиви диригенти са уздржаним
покретима палицом, и друго, зато што телевизија није преносила
концерт у стерео техници.
На путу до позоришта испречи ми се изненада пред ауто полицајац и
заустави ме.
– Ја сам, инспекторе, ове недеље већ платио казну – рекох му и
поносно показах потврду о плаћеној казни. – Покушајте опет следеће
недеље...
Не обазирући се на моје речи, чувар закона широм отвори врата,
ували се на место сувозача и нареди ми:
– Терајте даље!
– Није ми ни на крај памети – рекох. – Молим вас да сместа изађете
из мојих кола.
– Не губите време – обрецну се полицајац на мене – него гледајте да
стигнете оног плавог „фијата“! Морамо га ухватити.
– Зашто?
– Видео сам га како вози у забрањеном смеру, али ми је покварењак
збрисао. Хајде! Дајте гас!
Ухвати ме ловачка грозница и ја појурим, али је плави „фијат“ ускоро
приметио да га пратимо, па је појачао темпо.
– Дајте гас – нареди ми сапутник. – Имате ли довољно бензина?
Ја се одједном сетих да имам преча посла:
– Чујте, имам почасну карту за концерт – успротивим се – сигурно
сам већ закаснио на почетак.
И он је имао преча посла:
– Концерт? Којешта! – обрецну се орган јавне безбедности на мене. –
Можете и сутра на концерт. Брже, молим!
 – Али то је почасна карта – одбрусим му, – пустите ме да бар ја
изађем из кола.
Дотле смо већ били стигли у предграђе, плави „фијат“ и ми.
– И ја сам једном имао почасну карту за циркус, али нисам могао да
одем на представу зато што ми је мали добио богиње. То још увек није
смак света.
Најзад смо ухватили „фијата“ на ауто-путу. Престигао сам га, а кад
сам се нашао тик пред њим, нагазио сам кочницу тако да је он у пуној
брзини налетео на мене. Полицајац је изјурио из кола као ракета и
окомио се на њега.
После кратког али жестоког обрачуна вратио се помало изубијан и
рекао да је оно вероватно био ипак неки други „фијат“. Можда би
требало направити још неколико кругова по граду. Уз мало среће наћи
ћемо оног правог. Ја завапих:
– Али без мене, инспекторе, мени је доста!
Тада он затражи моје возачке исправе.
– Јуче вам је истекло осигурање – рече. – Жао ми је али морам да се
држим правила службе. Платићете казну.
Тако смо на крају ипак нешто постигли. После драматичне потере
ухватили смо бар мене.
 Искрице духа

Сви људи које познајем труде се да буду духовити у друштву. Ипак,

они који у томе успевају могу да се наброје на прсте једне руке. Исто
тако све новине које држе бар мало до себе редовно објављују
духовите цитате, незаборавне изреке, једном речи – искрице духа. Ти
бисери мудрости сервирају се на крилима генија простодушном
читаоцу тако да овај сваки пут претрне од страхопоштовања.
А у поверењу вам могу рећи да за то нема ни најмањег разлога.
Напротив! Наиме, тај исти простодушни читалац може објављивати
исто тако духовите изреке, само ако из опреза наведе неки поштовања
вредан извор. Искуство нас учи да скоро свакој изреци могу да израсту
крила ако установите да потиче од Бернарда Шоа или Винстона
Черчила. У крајњој нужди, можете да се послужите и Албертом
Швајцером или За Зазом Габор.
Нaвешћу неколико примера на какве можете да наиђете скоро
свакодневно у новинама и илустрованим ревијама. Посебно кад
уредници не знају чиме да попуне празне ступце.
„Живот је као кофер. Лако га је носити док је празан. Али чим је пун
– боље је да зовете носача!“ (Николо Макијавели)
„Један Кинез – усамљеност. Двоје Кинеза – пар. Три Кинеза –
проблем.“ (Федерико Гарсија Лорка)
„У чему је тајна идеалног љубавника? У томе што се боји мужа као
ђаво тамјана.“ (Ла Рошфуко)
„Велика жена – мораш дићи поглед. Мала жена – мораш спустити
поглед.“ (Персијска пословица)
„Романтичари су у средњем веку изабрали пар голубова као симбол
вечне љубави. За мене лично пар голубова представља двоје
наглувих.“ (Валтер фон дер Фогелвајс)
„Прећи улицу.“ (Ниче)
„Неки људи отварају клавир као да ће га затворити. А други га опет
затварају као да желе да га отворе.“ (Јохан Себастијан Бах)
 „Шта је коме потребно?“ (Кантерберијски надбискуп)
„Човечанству би требало мање таблета за спавање кад би неко
коначно потаманио жабе у мојој башти.“ (Јозеф Бирнбаум, Тел Авив)
И тако даље. Све бих рекао да је данашњој штампи... ах, извините:
„Данашњој штампи није ништа толико потребно као духобран.“ (Е.
Кишон)
 Информације

Синоћ у 19 сати и 3 минута заробила ме је јорданска војска.

Све је то почело је прекјуче, кад сам добио позивницу за свечано
отварање нечега и одмах је затим изгубио. Једино чега сам се још
сетио било је име улице. Тачније речено, име гмизавца по коме је
улица добила име.
Одатле сам неумољивом логиком закључио да то једино може бити
Саламандерова улица број 117.
Упутио сам се до аутобуске станице у центру града и на шалтеру
информација упитао који аутобус молићу лепо вози до Саламандерове
улице. Узвраћено ми је противпитањем који ме део Саламандерове
улице интересује, на шта сам ја одговорио број 117. Саобраћајни
стручњак саопштио ми је да прво морам да седнем у аутобус број 5, па
да после осам станица пређем у аутобус број 81.
Придржавао сам се његових упутстава, али сам доспео на сасвим
друго место. Упитао сам једног пролазника где је молићу лепо
Саламандерова улица. Тај је значајно завртео главом и одговорио да
сам на сасвим другој страни и да је преда мном још добар део пута.
Тачније речено: морам да продужим право, а онда нагло да скренем
лево. Љубазно сам му захвалио, упутио се нагло право и стигао без
проблема до једне лепе улице која се звала сасвим друкчије.
Упитао сам дежурног позорника да ли молићу лепо можда зна где је
Саламандерова улица. Полицајац је извадио из џепа попис улица,
листао, листао, листао, и на крају ми рекао да је посреди грешка.
Саламандерова улица коју ја тражим сигурно је Салцбергова, а можда
и Гринбергова, па треба да идем, молићу лепо у супротном смеру све
док не дођем до згаришта једне бензинске пумпе, а онда треба да
скренем десно па нека онда нагло неког запитам.
Учинио сам како ми је речено, али се показало да нигде у широком
кругу нема никакве Салцбергове улице, па ни улице сличног имена.
Стога сам једног човека који ми је долазио у сусрет упитао где је
молићу лепо Гринбергова улица, или улица која се зове тако некако. Он
је замишљено вртео главом, а онда ми казао да је то нека
проблематична адреса, и нека му молићу лепо дозволим да мало
размисли. Ах, да, треба да скренем десно, па онда опет десно, па ћу
проћи поред једног зеленог киоска, а онда не треба да скрећем ни у
прву ни у трећу улицу него у другу десно или лево. Или тако некако.
Љубазно сам му захвалио и кренуо даље. Дошао сам молићу лепо до
једне зелене ограде и установио да сам се вртео у круг. Стога сам
кренуо у супротном смеру, а последица тога је била да је бивало све
мање кућа али зато све више магараца на путу. Па и пешчаних дина.
Једног тамошњег чобанина упитао сам да ли је то можда
Саламандерова улица, а он ми је одговорио да није више далеко. Треба
само да идем даље до оног водоторња, а оданде молићу лепо имам још
свега који корак...
Дошао сам до водоторња, мало се напојио и наишао на часног
старину, кога сам љубазно упитао где је молићу лепо Саламандерова
улица. Часни старина био је малчице наглув, па ми је одговорио
знаковима да идем само даље на исток, а онда да скренем нагло
удесно.
Придржавао сам се његових упутстава и наишао на неког младог
арапског ноћобдију, кога сам молићу лепо упитао за Саламандерову
улицу. Он ми је саопштио да сам управо прешао јорданску границу, и
ухапсио ме. Водећи ме до оближње полицијске станице, рекао ми је да
му се чини да је Саламандерова улица или тако некако ту негде у
близини, али где је у ствари, то тренутно не би знао тачно да ми каже.
Распитаће се првом приликом у Кувајту.
 Тржишна психологија

Једног необично врућег летњег дана лежао сам у кади и маштао о

белим медведима. Звонце на вратима окончало је моју поларну
експедицију. Како је најбоља од свих жена опет била у климатизованој
самопослузи, био сам присиљен да савладам своју суптропску тромост
и сам отворим врата.
Пред вратима сам угледао нешто неочекивано – предимензионирани
бродски контејнер. Поред њега је стајао изможден човечуљак који је
некад, сиромах, знао и за боље дане.
– Добар дан – поздрави ме јадничак – желите ли можда да купите
један парадајз?
Контејнер је наиме био до врха пун парадајза, предивног, зрелог
парадајза. Судећи по мирису, можда су били чак и мало презрели.
– Сигурно се чудите што вам нудим парадајз – реаговао је јадничак
на мој набрани нос – и то још у тренутку кад на тоне парадајза труле
по ђубриштима! Али тиме само показујете да не схватате тржишну
политику.
– То ми ипак морате детаљније објаснити.
– Врло радо, господине. Видите, у заблуди сте зато што се ове године
могу купити неограничене количине парадајза пошто су их сељаци
превише узгајили. Али свако ко зна да мисли својом главом мора да
стрепи од идуће године.
– Зашто?
– Да ли можете да замислите и једног јединог сељака који ће после
ове катастрофалне хиперпродукције догодине посадити парадајз? Ја не
могу. Догодине неће бити парадајза ни за лек. Ради једног јединог од
ових дивних плодова брат ће подизати руку на брата. Али ви,
господине, ви и ваша мала породица пливаћете у блаженству и личном
задовољству, тако рећи у Нојевој барци пуној витамина, зато што сте,
господине, ставили на страну довољно залиха црвеног злата! Схватате
ли, човече, шта вам Фортуна нуди? Сигурност! Живот у изобиљу!
Прави правцати рај. Ваше цењена супруга биће вам захвална до краја
живота. Шта ћемо, дакле?
– Па, добро – обуздао сам се још на време – дајте ми једно кило, али
оних лепших.
– Жао ми је – одврати јадничак – могу да вам дам само пола киле.
Морам да мислим и на друге муштерије.
У том кобном тренутку изневерио ме нагон за самоодржањем.
Прошло је време љубави према ближњима! Нека други воде сами о
себи рачуна! Мени је моја породица најпреча.
– Дајте ми цео тај контејнер – процедим промуклим гласом. – Па шта
кошта да кошта!
– То ће све заједно бити 200.000 шекела – рече јадничак и истресе сав
бродски товар у ружичњак испред куће. Врх гомиле парадајза допирао
је све до првог спрата. Платио сам му у готовини, а тржишни психолог
је отишао са празним контејнером. Убрзо после тога вратила ми се
жена кући и затражила развод.
 Слободарски покрет

У недостатку неког паметнијег посла, медитирао сам недавно о свом

друштвеном положају. Прилично потиштен, морао сам да установим
да сам усамљен и напуштен као једна интровертна зимска мува. Нисам
члан ни једне странке, ни једног клуба, ни једне спомена вредне
мафије, не верујем у макробиотику, па ни у јогу. Чак се не бавим ни
џогингом. Стога није чудо што се у мојој напаћеној души шири
некаква завист. Завист према сваком ко је открио било какву активност
којој може да се посвети душом и телом.
Узмимо на пример слободне зидаре, ту моћну међународну
организацију са целим низом славних чланова као што су белгијски
краљ, Толстој или већина министара саобраћаја и веза.
Питао сам се у чему је њихова тајна. Зашто милиони људи припадају
том ексклузивном масовном покрету? И шта имају од тога?
Радознао какав по природи јесам, задубио сам се у ту материју.
Почео сам да испитујем слободне зидаре, високог и ниског ранга и
ложа. Трудио сам се да проникнем у тајне њихових знакова и обреда,
али после подробног и систематског истраживачког рада нисам открио
– ништа.
Дознао сам само толико да на њихове тајне састанке долазе глатко
обријана и одевена господа, и да ти њихови састанци чак и по лошем
времену трају до касно после поноћи.
Покушавао сам да сазнам појединости о церемонији примања нових
чланова, али су ми ставили до знања да су сви слободни зидари
заклетвом везани да не одају масонске тајне, чак ни пред законитим
супругама.
Хтео сам већ да бацим копље у трње кад сам пуким случајем одигао
крајичак вела.
У томе ми је помогао млади Куглер, апотекар из наше улице.
Млади Куглер је од дана свог венчања морална крпа. Не би се могло
рећи да не воли своју жену, него само да не може према туђим женама
да не гаји у најмању руку исто тако нежна осећања. У ствари је тај
Куглер сасвим згодан даса, и откуд мени право да га осуђујем? Човек је
само био толико неопрезан да се оженио најљубоморнијом женом
откако је измишљена моногамија.
Госпођа Куглер је уходила мужа, претраживала му џепове, редовно
читала записе у његовом роковнику и тражила од њега да јој полаже
рачуна о свакој минути коју је провео ван њеног видокруга.
Сироти Куглер није могао ни кутију цигарета да купи а да не побуди
сумњу своје жене. Јадничак је наочиглед бивао све мршавији и јаднији.
Изгубио је вољу за живот, поготово што је у крајњој нужди могао чак и
без цигарета, али није могао без повремених љубавних авантура.
Али тада се догодило чудо.
Једном касно увече срео сам младог Куглера у граду опет онаквог
какав је некад био. Зажарених образа, ужагрених очију, живахног
попут веверице усред пролећа.
– Куглер! – поздравих га одушевљено. – Шта се то с вама десило?
– Спашен сам – усхићено ми одговори млади апотекар. – Постао сам
слободни зидар.
Ето вам дакле бајне приче о једној изгубљеној души коју је спасила
велика међународна братија. Свака част и трипут ура за добре
слободне зидаре!
Никада нећемо дознати шта у ствари зидају, али једно је сигурно – а
то је да су слободни.
 Литература

Недавно сам био толико лаковеран да сам свратио у једну литерарну

кафану. Нисам свратио зато што сам желео да проведем који часак у
узвишеној атмосфери литературе, него више зато што ми се баш
прохтело да попијем кафу и поједем колачић од лешника.
За суседним столом седела су двојица, у нашем граду познатих
литерарних агента, чији сам живахни разговор и нехотице пратио с
великим интересовањем.
– Па добро – рече један од њих – шта нудиш?
– Имам три фантастична Нормана Мејлера.
– Узбудљива?
– Немам појма. Ја књиге не читам. Један је наводно љубавни роман, а
остала два спадају више у протестну литературу.
– Шта тражиш за њих?
– 60.000 по комаду.
– Прескупо. За те паре могу да добијем Солжењицина од 400 страна.
Шта има ново од Белоуа?
– Не држим Белоуа. Али могу да ти дам Саганове колико хоћеш, ако
ми набавиш нешто на тему секса.
– Нема проблема. Имам тврду порнографију од 600 страна, с
упутством за употребу.
– Имаш ли на лагеру нешто од Ерике Јонг?
– Имам, њен последњи хит. Нешто мање од 280 страна свињарија.
– Како се зове?
– Није важно. На омоту једна гола луткица лиже банану. То ће те
коштати 81.500 шекела.
– Зашто толико?
– Банане су поскупеле. Али, ако ти је то прескупо, можеш да добијеш
новог Апдајка за приближно 20.000. Уосталом, кило Филипа Рота или
Пруста кошта тренутно на тржишту око 100.000. Имаш ли штогод од
научне фантастике?
 – Колико волиш. Путовање кроз свемир временском машином, са 80
фотографија у боји, можеш да добијеш за 15.000 по килограму.
– У реду. Узећу 250 грама. А шта ћемо са Мајлером? Хоћеш ли да га
узмеш или нећеш?
– Само пола љубавног романа. То ће ми тренутно бити довољно. Уз
то још можда 100 грама Хемингвеја или Ксавијера Холандера.
– У реду. Пошаљи камион.
 Отимачи места

Какво год мишљење људи о мени имали, што се тиче мог односа
према спорту, сви су једнодушни у мишљењу: фрајер је начисто луд.
Заиста јесам, и још се дичим тиме. Недељама пре почетка неке важне
фудбалске утакмице, тражим на благајни својим мужевним басом:
– Слушајте, човече, дајте ми најбоља места на стадиону, па шта
кошта да кошта!
Међутим, пре утакмице наше репрезентације са Бразилом, хтео сам
да идем насигурно. Стога сам већ неколико месеци пре утакмице
купио карте за трибине за смешну своту од 7.000 шекела. Питао сам
човека да ли има можда још коју скупљу улазницу, али он је са
жаљењем завртео главом. За сваки случај платио сам му још хиљаду
шекела више.
Зато можете да замислите како сам се пренеразио кад сам се на тај
велики дан пробио кроз улаз број 4, одјурио до блока 20 и у 8. реду
прикочио пред седиштем број 35 – на мом месту за које сам платио
8.000 шекела седео је неки силеџија модрог носа попут патлиџана.
– Господине – рекох му – ово је моје место.
– Па шта онда – одбруси ми силеџија – и на мом месту седи већ неко
други.
– Е па, онда га лепо отерајте са свог места.
– На шта вам ја личим?
– Седи! проломи се урлик 80.000 фудбалских навијача. – Седи!
Осврнем се око себе. На огради која је делила поседнике улазница од
пролетера висиле су младе атлете као гроздови. Потражио сам
погледом редара, али су се редари окупили на игралишту око
бразилског вође навале. Није ми дакле преостало ништа друго него да
узмем закон у своје руке. Одмерио сам силеџију погледом. Није био
висок али је имао пречник од најмање метар и по. Осим тога, имао је,
како рекох, модар нос.
 – Изволите – рече ми он сажаљиво – ево вам моја карта па отерајте
оног ниткова што седи на мом месту!
Сместа сам отишао до 9. блока, 21. реда и места број 2, где сам се
суочио са стаменим месаром. Турио сам му силеџијину карту под нос и
упозорио га да седи на мом месту.
– Је ли? – рече месар. – А шта мислите, шта је са мојим местом?
– Седи! – заурла руља. – Седи!
На огради је било све више млађарије. Далеко на хоризонту, који је
управо љубио сунце на заласку, усамљени редар водио је битку с
ројевима отимача места. Поново сам се окренуо месару, али се он није
ни померио. Пристојно сам га замолио да ми да своју карту, а онда сам
стартовао У трци са препрекама преко небројених испружених ногу
према 13. блоку. Дотле је чета полицајаца навалила на стадион и
растерала редаре који су им сметали да гледају утакмицу.
У 13. блоку, на месаревом месту, седео је неки боксер средње
категорије. Тај је имао карту за место у 1. блоку, у 89. реду. Отетурао
сам на ту страну. Побуњена маса окомила се на мене: – Седи тамо! –
али сам се ја борио као лав за своје место под сунцем.
Дотле су доле полицајци на коњима галопирали око игралишта. Било
је утешно што је бар на терену очуван ред. Путем до 1. блока пао ми је
поглед на необично слабашног гледаоца. То ми је дало идеју. Зграбио
сам слабића за крагну и отерао га слободним ударцем с места. Затим
сам захвално заузео његово место. Великодушно сам му поклонио
боксерову улазницу како бих и њему пружио шансу. Комшије су
заурлале на слабића да седне. Иначе, резултат је већ био 3:1 за Бразил.
Преостала два минута до краја утакмице беху незабораван доживљај.
 Терцет

Што се мене тиче, ја углавном респектујем своје ближње, у смислу

Повеље Уједињених нација и свега што уз то иде. Али и моје
стрпљење има своје границе. На пример, кад телефон хоће да живи
својим животом. Седим ја тако лепо за столом и спремам се да пишем,
кад ми одједном падне на ум да морам хитно да назовем свог доброг
пријатеља Јошку. Дижем слушалицу, али још пре него што сам окренуо
број, чујем како ми неко говори забринутим гласом:
– Читав је товар, Густи, већ у луци Хаифи. Иди одмах до Бирнбаума
и реци му да вади папире.
– Погрешна веза, молим вас да одмах прекинете везу – одговарам
човеку.
Тад се јавља неко други и пита дубоким и промуклим гласом:
– Ко је сад овај?
Спуштам слушалицу и покушавам изнова, али ме онај промукли глас
обавештава:
– Они у луци уопште немају права да наплаћују царину.
– Свакако да имају право – изјашњавам се ја у тој ствари. – Бар бисте
ви, Густи, то морали да знате.
– Језик за зубе – одвраћа ми забринути глас.
– Ослободите ми линију – кажем ја. – Спустите слушалицу. Обојица.
– Спустите је ви – саветује ми онај промукли глас и додаје: – Нови
досељеник има право да увози робу без царине.
– То је истина – имитирам је оног забринутог – али откад си ти,
Густи, нови досељеник?
– Ма јеси ли ти пошандрцао? – одговара ми Густи. – Ја сам, наравно,
мислио на Бирнбаума.
– Чекај мало – јавља се забринути – ја нисам ништа ни рекао! Опет
нам се у разговор умешао онај шмокљан.
Поново мењам глас и упозоравам продорним фалсетом:
 – Хало, овде централа. Моле се сви учесници разговора да прекину
разговоре, како бисмо испитали линију.
– Још само мало – преклиње ме забринути – зачас ћемо завршити.
– Глупане – каже промукли – зар не проваљујеш да нас онај тип опет
вуче за нос?
– Како да не проваљујем, Густи – одговарам брижним гласом. – Боље
је да прекинемо разговор, видимо се сутра у Хаифи! Ћао!
– Стани! – продере се забринути. – Густи, немој да спушташ
слушалицу! То је опет онај лудак! Слушајте ви, телефонски пирату, ако
вас ја ухватим...
– Биће ми заиста драго – одвраћам – овде царински инспектор из
Хаифе.
– Ма добро, пусти га – каже промукли забринутом. – Треба
Бирнбауму рећи да као нови досељеник има повластицу...
Углавивши слушалицу између ува и рамена, скидам с полице сабрана
дела свог колеге Шекспира и отварам Магбет, 5. чин, последњу сцену:
– „Ћути, ђаволе, умукни! Од свих сам се људи највише клонио тебе“
– излажем свој став саговорницима. – „Душа ми је исувише оптерећена
крвљу твојих“.
– Како, молим? – запитају ме промукли и забринути глас уморно али
једногласно. – Шта у ствари овај хоће од нас?
У том трену придружи се нашем тријалогу четврти глас:
– Хало – јави се телефонисткиња. – Овде централа.
– Идите ви лепо у дупе на вашар! – падне забринутом мрак на очи. –
Губите нам се са везе, кретену!
Тада нас госпођица са централе најзад све искључи са везе.
И опет је Шекспир био у праву.
 Чекање у реду

Пробити се поред реда људи који на нешто чекају право је умеће.

Да човек упадне у храм бирократије пред којим стоји дугачак ред,
потребна је изванредно велика доза довитљивости.
То заиста не може свако. Ја познајем само једног човека који је прави
мајстор у тој дисциплини: мог пријатеља Јосела.
– То ти је исто тако једноставна ствар као и билатерална ћушка –
објашњавао ми је Јосел – и стара као Библија. Уосталом, Библија ме је
и инспирисала. Сећаш се ваљда како је наш лукави предак Јаков
измамио благослов од Исака – и то пре брата Исава који је био у реду
пре њега? Ваљда се још сећаш каквим се триком послужио? Обукао је
братовљеву одећу, другим речима, послужио се старим триком –
прерушавањем. Капираш?
– Не.
– Ма није важно. Рецимо да морам у неко надлештво пред којим
стоји ред од Понтија до Пилата. И шта ћу сад? Скидам сако, остављам
га код портира и одлазим само у кошуљи до гомиле. Руља мисли да
сам чиновник и раздваја се преда мном као Црвено море у добра стара
времена. Да бих био још сигурнији, каткад понесем са собом и
шољицу чаја или неколико фасцикли. Ако се неко ипак узјогуни и хоће
да ми препречи пут, добацим му саркастично: „Будите љубазни па ме
пустите у моју канцеларију!“ То увек пали.
Пре неки дан сам опет срео Јосела.
Једна нога му је била у гипсу а око главе је носио богат асортиман
декоративних завоја.
– Ево видиш како су ме удесили – запенио је говорећи ми. – Хтео сам
да упаднем у биро за запошљавање да ми потврде у књижици да сам
неспособан за рад. Пред улазом је, као и обично, стајала маса људи. Ја
лепо скинем сако и кажем саркастичним гласом: „Господо, хоћете ли
да будете тако љубазни да пропустите шефа бироа?“ А онда се нека
људескара продере из свег гласа: „Ево коначно те ништарије!“ па ме
зграби за крагну и опали ми два шамара и...
Све остало стоји у отпусној листи.
С'еst la vie!
 Празници

„Празник никад не долази сам,“ говорили су још наши блажени

преци пре три до пет хиљада година који су измислили јеврејске
празнике који су својим серијама потукли све светске рекорде.
И заиста, ко год се усуди да се не растопи од блаженства над тим
празничним маратонима, не може бити ништа друго до безбожник и
јеретик. Или, у најбољем случају, послодавац експлоататор или поштар
који уочи празника мора да тегли на тоне честитки.
Ја лично нисам ни поштански роб ни крупан капиталиста. Не, ја
припадам слободној професији, ја сам наиме супруг и као такав
редовно се утапам у годишњим поплавама празника.
Код најбоље од свих жена, на пример, запажа се већ неколико дана
пре празника необична промена: све је нервознија и раздражљивија. То
њено стање достиже врхунац у болесној опседнутости куповањем. Из
недокучивих разлога купује ми за празнике шешире, саксије цвећа,
отираче, рамове за слике, по двоје нових мердевина и четку за одела.
Све те ствари могу бити врло важне, можда чак и неопходне за
живот, само што нико до дана данашњег није успео да ми објасни
зашто све то мора да се купује баш уочи празника.
Једног дана сам сео да проучим сваки поједини од 615 закона наше
свете вере, али нигде нисам нашао нн траг од неке заповести да је
супруга дужна да уочи празника купи зидни тепих са плавожутим
узорком...
А има ту још штошта друго да се каже.
Рецимо, најрадије бих две до три недеље пре празника подсетио Јашу
Хонигмана да ми врати оних педесет шекела које сам му позајмио пре
три месеца на недељу дана. Дајем скоро неупотребљен молитвеник за
младу млечну козу да би ми на мој одлучни захтев Хонигман спремно
одговорио:
– Наравно, наравно. Само после празника.
 Питам се: зашто? Зашто после празника? Зашто не пре празника,
побогу?
Добро, могу још некако да разумем да верски празник буди код
верника узвишено расположење. Али то не би смело да га спречи да
враћа дугове. Напротив, неизбежно душевно прочишћење уочи великог
празника морало би да га наведе да олакша себи душу тиме што ће ми
свечано вратити тих пишљивих педесет шекела.
Од те бољке не болује само Јаша Хонигман.
Из неких мистериозних разлога и у радњи за хемијско чишћење
сматрају да је само по себи разумљиво да ће ми флеке од кафе на
панталонама очистити тек после празника.
Па и мој зубар ће тек после празника почети да ми лечи корен зуба
који је већ одавно требало да ми излечи.
Свакако да ми и водоинсталатер Штукс јавља да не може, на жалост,
пре празника поправити славину...
Рекло би се да је време заиста стало.
Или, ако није баш време, а оно бар добре занатлије.
И моја памет.
Ама зашто, пита моја очајничка памет, зашто, за име Божје, чак ни
мировна конференција не може пре празника свечано да настави рад?
Ако цењени читалац нађе неки веродостојни одговор на ова
многобројна питања, врло бих га радо чуо.
Може ме назвати сваког дана касно поподне на кућу. Али, молим вас,
тек после празника!
 Интеграција

Тог новог досељеника сам срео испред јавне говорнице. Нервозно се

премештао с ноге на ногу и после неког времена обратио ми се на
јидишу:
– Увек исто срање. Човек свуда и увек само чека.
– Ко?
– Сви. За нове досељенике нико нема времена, него само за
староседеоце-фосиле.
– Па и ви ћете једном бити староседелац.
– Нисам баш сигуран. Кад би зависило само од мене, продао бих и
кошуљу са себе да купим авионску карту. Свеједно за коју земљу. Само
што даље одавде! Ипак, немојте да мислите да сам одувек тако мислио.
– Нисте?
– Нисам, господине мој. Моја антипатија према овој земљи тек је
накнадно мало-помало почела да се буди. Кад сам дошао овамо, био
сам још идеалиста. У својој доброј старој домовини одлучно сам
одбијао сваку критику Израела. „Ваше клевете нећу уопште да
слушам. Ја верујем само ономе што видим својим очима.“ Тако сам им
говорио пре него што сам дошао овамо.
– А онда?
– А онда? Онда сам дошао овамо, и онда је започео мој амок. Једва да
још могу да дођем до даха. Само јурим, знојим се и говорим без даха.
Само сам сенка оног човека какав сам некад био.
– А уопште не тражим много. Да ли можда тражим златну жицу,
палату? Ма какви, господине мој, не тражим ја ништа друго до крова
над главом у Тел Авиву и скроман приход у својој професији.
– А шта сте по професији?
– Тренер уметничког клизања. Тражио сам посао у свим могућим
јавним установама, али жали Боже труда. Евентуално ћу добити
некакву позајмицу од државе, али ти лудаци сасвим озбиљно очекују
од мене да им тај новац вратим. А синдикати! Баш њих брига за човека
докле год имају штрајкова преко главе.
– У праву сте.
– Ма наравно! Саветовали су ми да се преквалификујем за неки
други посао. Али ја нећу никакве поклоне! До ђавола и те њихове
добротворне акције! Влада би морала да поднесе оставку. У државном
апарату све врви од самих идиота. Напишу ти некакву препоруку, а ти
онда јури около док не исплазиш језик. Обијаш прагове од јутра до
сутра, од Понтија до Пилата, од једне канцеларије до друге. Све сами
чиновници, чиновници, чиновници. Баш те зликовце брига што је
човеку душа у носу. Заболе њих, битно је да они добију своје плате и
додатке. Заиста ми је дозлогрдило, цењени господине, мука ме хвата.
Дибидус сам пропао.
– А смем ли да вас питам: откад сте у ствари у Израелу?
– Од јуче.
 Бејбиситер

Једног дана, једне суптропске вреле вечери, опет је зазвонило звонце

на нашим вратима. Био је то само наш комшија Јехескел:
– Извините што вам овако касно досађујем, али хтео бих да вас
замолим за једну велику услугу – топио се комшија преда мном. –
Управо смо добили две бесплатне карте за генералну пробу познатог
мјузикла, а не можемо да оставимо Денија самог код куће. Малом је
тек седам година, а бејбиситерка неће да дође јер нам не ради клима,
па смо хтели да вас замолимо...
Обузет великодушношћу и добросуседским осећањима, узео сам из
витрине шпанску лепезу и пошао са Јехескелом у његов стан.
Госпођа Јехескел је била пријатно изненађена мојом спремношћу да
им прискочим у помоћ, иако нисам могао да не приметим да нас је већ
дочекала у крзненом капуту. Још су ме на брзину подучили шта треба
да радим ако се њихов драги Дени случајно пробуди. Затим су мирне
душе могли да оду на генералну пробу.
Пре него што сам се удобно завалио да читам своју књигу, одлучио
сам да бацим још један поглед на малог Денија. Хтео сам да видим
који је то од оних малих неваљалаца који нам, играјући фудбал,
редовно изгазе азалеје у башти.
Дечак је мирно спавао у свом креветићу, са медом у наручју. У сну је
био збацио покривач са себе. Брижно сам се сагнуо над њим да га
очински покријем. Како је у соби било приличпо топло, укључио сам
електрични вентилатор. Даље догађаје не могу више тачно да
реконструишем. Задобио сам страховит ударац, зачуо сам себе како
вриштим и пао у несвест.
Кад сам се освестио, лежао сам на поду, а мали Дени је био
забринуто наднет нада мном. На чело ми је био ставио мокру крпу а
међу зубе гурнуо флашу коњака. После неког времена толико сам се
опоравио да сам успео опрезно да се усправим.
 – Чико, ударила вас је струја – умирио ме Дени. – Али не бојте се,
биће опет све у реду. Сада ћу да вам скувам кафу.
Приставио је воду, позвао телефоном доктора и упитао ме да ли имам
нешто против тога да останем неколико минута сам. После краћег
времена вратио се са кутијом таблета за умирење. Тада ме је
преместио на кауч и остао је да седи уз мене све док нисам заспао.
Када су се Јехескелови вратили кући и пробудили ме, био сам опет онај
стари.
– Не знамо како да вам се одужимо – прели су обоје од задовољства.
– Стварно сте нас много задужили.
Рекао сам им да ствар није вредна помена, да сам учинио само своју
дужност, па сам се брже-боље окренуо да пођем. У предсобљу ме
изненада пресрете мали Дени:
– Чико, дугујете ми 120 шекела – рече ми. – То вам је ноћна тарифа за
бејбиситере.
 Социјална политика

За будућа покољења треба забележити да част првенства припада

градској управи Тел Афиба. Њој је првој у земљи пошло за руком да на
револуционаран начин ублажи финансијска оптерећења сиромашнијих
грађана.
– Господо – обратио се градоначелник окупљеном градском већу –
сматрам да је дошло време да покренемо неку значајну социјалну
акцију. Допрло ми је наиме до ушију да нам неки недотупавни грађани
замерају 26 различитих градских намета. Стога предлажем
демонстративну социјалнополитичку противмеру, да рецимо поделимо
по једну бесплатну банану сваком детету које није још напунило осму
годину живота.
Предлог је прихваћен општим пљеском. Градски већници загрлили
су један другог и дуго стезали градоначелникову руку. Наиме, из
недавно спроведене анкете произашло је да свака породица са децом
даје најмање 50 шекела месечно само за банане.
Градска управа одмах се латила посла да одлуку спроведе у дело. Већ
после шест месеци пописана су сва деца млађа од осам година. Цели
Тел Афиб је био уверен да ће акција „Социјална банана“ ући у
историју Блиског истока као револуционарна идеја бриге за децу.
Припреме само што нису биле завршене кад је неко изненада јавно
изнео нешто што је у метежу општег одушевљења некако било
измакло пажњи. Наиме, откуд намаћи средства за ту значајну
социјалну акцију? Градско веће сместа се састало на ванредној
седници. Пале су крупне речи, али су се на крају сви сложили да се из
пропагандних разлога бесплатне банане не могу више повући из
оптицаја. На коцки је ипак био престиж целе градске управе. Већници
су закључили да „финансијски аспект проблема треба решити у
најтешњој сарадњи са грађанством".
Већ сутрадан ујутро је основана велика бананска лутрија. Свака
срећка коштала је по педесет шекела.
 Ипак, показало се да лутрија не може да покрије саму себе јер нису
узети у обзир евентуални добици. Стога се градска управа директно
обратила бестидним корисницима акције, то јест родитељима деце
жељних банана.
План је био сасвим једноставан. Свака глава породице била је дужна
да сваког месеца за 75 шекела набави бон којим дете стиче право на
свакодневну бесплатну банану. На жалост, испоставило се да су
родитељи углавном кратковиде шићарџије. Категорички су саопштили
градској влади да те своје пишљиве банане може да затакне за шешир.
Градским оцима није преостало ништа друго него да изгласају
пропис према коме су родитељи дужни да редовно набављају бонове за
свакодневну бесплатну банану. На крају крајева, у питању није било
ништа мање него здравље њихове драге деце, односно будућност наше
земље.
Опште је познато шта је даље било. Да би се ствари поједноставиле,
и бананска лутрија и бон за бесплатну дневну банану укључени су у
заједнички градски намет у висини од округло 100 шекела месечно.
Тако је аутоматски повећан број градских намета на 27, при чему су
они који нису били вољни да га плаћају морали да рачунају на
пленидбу имовине, а у драстичним случајевима и на високе затворске
казне.
Криминалистичка полиција стављена је у стање приправности.
Ухапшени су и први прекршиоци.
Акција и даље траје.
На жалост, градоначелник, иницијатор тог пројекта, на врхунцу кризе
оклизнуо се на кору од банане и сломио ногу. Прича се да је посреди
освета неких екстремистичких банана.
И социјална политика изискује своје жртве.
 Плонски

Пре неколико дана очекивали смо госта из Америке, врло угледну

личност и великог поклоника Свете земље. Наш познаник – кога ћемо
назвати Боб, између осталог и зато што се тако стварно зове – упао је у
нашу дневну собу блед и дрхтећи. На наше забринуто питање шта му
се догодило, рекао нам је да је у аутомобилу срео Плонског.
– Обично се возим таксијем – наставио је Боб пошто се окрепио
пићем – али сам данас одлучио да се повезем аутобусом. Негде сам
прочитао да је то за туристу најбољи начин да упозна праву атмосферу
у страној земљи. Путовати такорећи с палцем на пулсу грађанства, ако
разумете шта хоћу да кажем. Дошао је дакле аутобус и ја сам упитао
једног човека куда вози аутобус. Тај човек био је Плонски.
– Познавали сте га?
– Ма ни говора! Нисам га никад ни видео. Случајно је стајао поред
мене на аутобуској станици, чинило ми се да је недужан грађанин, а
судећи по поткресаним брчићима, помислио сам да можда зна и
енглески. Ускоро се ипак показало да радије и једино говори јидиш,
али да иде на исту страну где и ја. Тако смо остали заједно и касније
смо заједно сели на задње седиште. После две станице Плонски је
изненада наслонио главу на моје раме и заплакао. Било је то дирљиво
иако помало непријатно. Питао сам га шта му се догодило, а он ми је
онда испричао како га је оставила вољена жена, она јефтина дроља.
Сад живи у Њујорку, да ли је можда случајно познајем? Покушао сам
да га утешим, рекао сам му да се много горе ствари догађају на свету, и
упитао га онако успут како се зове. Одговорио ми је да се зове
Плонски, а жена му се зове Рифка. Рекао сам му да ми је жао, али да ту
госпођу заиста не познајем.
– Па да, Њујорк ипак није никакво провинцијско гнездо.
– Наравно, то сам и ја њему рекао. Али онда је почео да кука и да ме
мољака да ипак назовем његову жену у Њујорк и да јој поручим да му
се свакако врати. Обећао сам му да ћу учинити све што је у мојој моћи,
и записао сам адресу те даме у нотес. Плонски се избезумио од
радости. Обесио ми се око врата и изљубио ме уверавајући ме да сам
прави анђео. Међутим, после две станице одједном је зачкиљио очима
и неповерљиво ме упитао: „Кажите ми како сте ви у ствари дошли на
идеју да ми једноставно само тако назовете жену?“ Ја сам, потпуно
збуњен, узвратио питањем шта хоће тиме да каже, и да ли можда не
жели да му назовем жену, иако ме је малопре замолио да је назовем.
Тада ме шчепао за врат...
– Да ли је био јак?
– Ма није био јак али је био љут. У сваком случају, шчепао ме је за
гркљан, продрмао као да сам неки коктел и продерао се: „Убићу те ако
само помислиш на моју жену, мизеријо једна! Знам ја вас америчке
хуље, нисам ни ја весла сисао!“ Путници су почели да се окрећу према
нама и да добацују којекакве погрдне примедбе на рачун страних
туриста који мисле да све могу да купе својим прљавим доларима.
Свечано сам се заклео Плонском у све што ми је свето на овом свету да
нећу да назовем госпођу Рифку ни за живу главу, али ми је испустио
гркљан тек када сам поцепао нотес на ситне комадиће. На следећој
станици изашао сам из аутобуса. Плонски ме није удостојио ни једног
погледа, само је прогунђао да је у ствари требало да зна да се тим
страним вуцибатинама не сме никад веровати.
– Овакве ствари не смеју да се генерализују – рекох. – Ипак, да сам
на вашем месту, не бих се баш често возио аутобусом.
– Слажем се с вама – сложи се Боб и замоли ме да позовем лекара.
 Односи с јавношћу

Каква је разлика између једне одвратне диктатуре и једне

благословене, чисте демократије каква, рецимо, влада у мојој и у твојој
земљи, читаоче?
У тоталитарној држави мањина влада над већином не хајући за јавно
мњење. Насупрот томе, У демократији мањина која је на власти схвата
врло озбиљно јавно мњење иако за њега ни најмање не мари.
У диктатурама је обичан грађанин изложен на милост и немилост
трочланим или четворочланим бандама, а ми можемо у свако доба да
напишемо писмо новинама. Данас смо дошли већ дотле да свака јавна
установа која иоле држи до себе има своје властито одељење за односе
са јавношћу. Задатак тог одељења је да на притужбе грађана тако
реагује да сваком грађанину утуви у главу где је, када и како погрешио.
Наводим врло поучну размену мишљења између једног жалиоца и
меродавне установе. Такве дописе иначе можемо свакодневно да
читамо у нашој слободној штампи.

Шта је остало од лепих манира?

Цењена редакцијо!
На дан 24. марта о. г. посетио сам Одсек примењене педагогије у
Министарству просвете. Затражио сам одобрење за увоз чекића ручне
израде, од најфинијег челика, којим ћу бити у стању да разбијем
Рубикову магичну коцку. Затражио сам да ме прими шеф одсека, али
тада ме је његова секретарица запитала који је циљ моје посете.
Одговорио сам јој: „Реч је о коцки, молићу лепо“. А онда ми је она
рекла: „Мало сте нервозни, зар не?“ Управо сам заустио да се пожалим
на њено понашање кад из суседних соба испаде неколико чиновника и
бацише ме низ степенице. Затражио сам од Министарства одштету за
претрпљене болове, али је мој захтев одбијен уз образложење да не
желе да имају посла са лудацима.
 Шта је то настало од наше земље?
Ипсилон Светломркић, Тел Авив

Одговор Министарства просвете, Одељење за односе с јавношћу/

„Господин Ипсилон Светломркић из Тел Авива пожалио се у вашем

листу од 17. априла на некоректно понашање нашег особља. Након
помног истраживања догађаја описаних у његовом писму покушаћемо
да прикажемо тај случај у правом светлу.
Чињеница је да је господин Светломркић 24. марта ове године дошао
у наш Одсек примењене педагогије да би – према сопственим речима –
затражио од претпостављеног тог одсека одобрење за увоз чекића
ручне израде, од најфинијег челика, не би ли њиме разбио Рубикову
магичну коцку. Када га је секретарица љубазно запитала којим послом
је дошао, он јој је одговорио: „Реч је о коцки, молићу лепо“. Тада је она
њему рекла: „Мало сте нервозни, зар не?“ Господин Светломркић
пожалио се на њено понашање, а последица тога је била да му је
неколико снажних службеника тог истог одсека помогло да сиђе низ
степениште. Господин Светломркић затражио је од нашег
Министарства одштету за претрпљене болове, али је Министарство
одбило његов захтев уз образложење да није вољно да успоставља
некакав ближи контакт са душевно незрелим особама његовог калибра.
Ето, то је истинит приказ тока догађаја.
Искрено нам је жао што је господин Светломркић без правог разлога
пожурио да тај случај изнесе у јавност а да нам није претходно пружио
могућност да заузмемо службени став и изведемо на чистац стварни
след збивања. Ипак, верујемо да ће резултат нашег истраживања
подстакнути господина Светломркића да не гледа тако
мелодраматично на оно што је доживео и да ће да преиспита свој
друштвени став.
 Доброчинство

„Ономе ко спаси само једну људску душу“, говорили су наши преци

у давно доба, „мора се одати почаст као да је спасио читав свет.
Не очекујем ни од кога некакву захвалност, али желим да објавим да
сам прошлог месеца спасио свет. Било је то овако. Пун
страхопоштовања и понизности, био сам се упутио у Јерусалим, да
посетим парламент, највише зато да се у тамошњем бифеу домогнем
једног од оних невероватно јефтиних сендвича. Била је потребна
одређена лакташка стратегија да бих се пробио кроз масу која се
начичкала око шанка. Одједном ми паде необична мисао на ум: „Кад
сам већ овде, могао бих с галерије за публику да бацим поглед на салу
у којој се одређује судбина нације, а понекад и судбина света.“
Честитајући сам себи, окренем се и пођем према тишини док не стигох
у високи дом, који беше у јеку свог одговорног рада.
Кад сам крочио на галерију, у дворани је било тачно двадесет особа.
Дванаесторица од њих били су редари. Затим сам спазио
председавајућег и пет посланика. Један од њих је стајао за говорницом,
а двојица су буљила у плафон. Остала двојица сортирала су пошту и
причала један другом вицеве. Парламентарни стенограф обављао је
своју дужност, а дежурни министар своју: председавајући је дремао, а
министар спавао. Посланик за говорницом говорио је више од сат
времена, и ја сам се већ питао какву то тајанствену снагу поседује тај
човечуљак кад је у том вакууму кадар да тако успешно заступа своје
мишљење. Трудио сам се свим силама да докучим смисао онога што
говори, али ме је његов говор после неког времена више подсећао на
капање воде из зарђале славине: „Превише је кап... кап... кап...“ слушао
сам га, „јер кап... кап... мере против кап... кап... кап...“
Слушао сам га затворених очију и само што нисам заспао кад ми
одједном јеврејско срце преплави талас самилости. Посланик беше
сувоњав човечуљак с оне стране добра и зла, изгубио је већ добар део
косе, а судећи по тужним очима, беше добар муж и узоран отац
породице. Стајао је за говорницом и говорио на сва уста, иако је знао
да се нико не обазире на његове речи осим добро извежбаног
скупштинског стенографа.
Право правцато понижење! Обузело ме, како рекох, људско
саосећање. Устанем и обратим се говорнику:
– Извините – довикнем му – како само можете да лупате све те
глупости?
– Али ја за своје тврдње располажем чврстим доказима – одговори
ми посланик скрозирајући ме погледом – и саветујем вам да припазите
шта говорите!
Уморно лице засјало му је од среће, тужне очи заискриле, протегнуо
се и наставио говор новом снагом. Свако је могао да види како се у
трену претворио у сасвим другог човека. Један посланик је чак престао
да прегледа пошту, а министар се начас пробудио и почешао иза ува.
Устао сам и напустио високи дом поносан као неки задоцнели млади
извиђач који је свестан да је учинио своје свакодневно добро дело.
 Мере штедње

Недавно сам посетио свог пријатеља Јосела који је, држећи се ратне
пароле: „Упознај непријатеља!“ ступио у државну службу па сад седи
као чиновник у некој канцеларији. Кад сам ушао у његову собу, управо
је био забављен турпијањем ноктију. Понудио ми је столицу па смо о
којечему причали док нас у разговору није прекинула звоњава
телефона.
– Један... два... – бројао је Јосел сигнале, али се уопште није спремао
да дигне слушалицу. – Три... четири... пет...
После шеснаест сигнала телефон је умукнуо. Јосел је дигао
слушалицу, позвао неки број, причекао мало и онда поново без речи
спустио слушалицу. Затим је телефон опет зазвонио, а звонио је тачно
43 пута...
– Типична женска реакција – објасни ми Јосел.
– То је, знаш, била Хортензија. Управо ми је јавила да јуче није
дошла на журку код Симона зато што је покварила стомак грашком у
кантини. Те девојке би могле понекад да нађу и неки бољи изговор!
Тада ме Јосел упути у методу којом настоји да смањи трошкове
јавних служби.
Све је почело интерним писмом којим је строго забрањена употреба
телефона у приватне сврхе. Телефонисти су у централи задужени да
пријаве сваког прекршиоца.
– У почетку сам се озбиљно забринуо – рече ми Јосел. – Коначно, био
сам навикао да сваког дана сат-два прочаврљам са Хортензијом. Зато
смо морали да измислимо систем којим ћемо да надмудримо нови
пропис. И тако смо смислили код одређеног броја сигнала, па сад
можемо да разговарамо телефонским сигналима исто тако лепо као и
пре а да то не буде на терет пореских обвезника. На пример, један
сигнал значи: „Како си, шта има ново?“ Шест сигнала значи: „Немој да
лупаш!“ Девет сигнала: „Идемо ли вечерас у биоскоп? Чуо сам да је
нови филм Вуди Алена заиста смешан." Десет сигнала: „Већ сам га
гледала, прилично сам се досађивала.“ Осамнаест пута: „Шта си то
рекла? Дај, девојко, говори мало јасније, не разумем те.“ Двадесет и
два сигнала: „Што се правиш важан!" Двадесет и пет сигнала: „Добро,
добро, Хортензија, што се мене тиче, можеш да идеш са Симоном,
немам ништа против.“ Тридесет и један пут: „Ја? Љубоморан? Немој
да ме засмејаваш.“ Тридесет и два: „Схвати већ једном да ја нисам
никаква бебица!“ Педест седам: „Ма немој!“ И тако даље, све до
деведесет сигнала, што значи: „Немој да мислиш да ја не могу без
тебе, хало, чекај мало, немој да спушташ слушалицу! Дођавола, ипак
ју је спустила!“
– Стварно није лоше – морао сам да признам.
– Али како знаш да је назвала Хортензија, а не неко други?
– Глупо питање – нацери ми се Јосел у брк. – Слушалицу подижем
тек после деведесетог сигнала.
– Па зар неко издржи толико дуго?
– Дабоме да издржи. Ипак смо ми државна установа.
 Каријера

Арон Вејнреб беше црна овца у породици. Његовог оца, угледног

власника успешне мењачнице, спопале су прве сумње у вези са сином
кад се овај у детињству није играо као сви остали дечаци кликерима,
него се у нежној доби од свега пет година запутио у кухињу и раставио
мајчин миксер да види од чега је састављен. Па и мајка, која га је и те
како волела, беше забринута:
– То дете је препаметно – рекла је мужу. – Предузми нешто, за име
божје!
Тата Вејнреб набавио је на брзину сину ракетни пиштољ и одело
Супермена, а онда је почео да га води на фудбалске утакмице, али без
успеха. Арон је био непоправљив мали интелектуалац. У школи се
осећао као риба у води, био је увек најбољи ђак у разреду и поваздан је
зурио у дебеле књиге. Пред њим је била заиста црна будућност. Једног
дана тата је одлучио да поразговара са сином као мушкарац с
мушкарцем:
– Момче, очева дужност је да упозори сина. Ако се ускоро не
промениш, лоше ћеш проћи. Припадаш доброј и угледној породици
чији су чланови сви одреда стекли добре позиције у друштву. Твој
стриц Мојсије је истакнути агент за купопродају некретнина, стриц
Авигдор је натпросечан порески саветник, а што се мене тиче, ја сам,
као што ваљда знаш, изузетно цењени зеленаш. Па и твоја браћа
показују похвалне склоности: Амитај ће ускоро постати сувласник
ноћног бара у коме засад ради као бармен, а пред Микијем као
дипломираним имитатором животињских гласова велика је политичка
каријера. Само ти, момче, траћиш време на књиге. Да можда не
желиш, сачувај Боже, да постанеш научник? Ти? Син једног Вејнреба –
да будеш научник?
Арон је ћутке оборио главу препустивши родитеље њиховом очају.
Мајка је ноћу натапала јастуке сузама.
 – На крају ће још пасти на просјачки штап – јецала је неутешна жена.
– Мој сироти Арон мораће да животари од неке цркавице. Зарађиваће
мање од једне чистачице.
– Никад се не зна – умиривао ју је муж. – Можда ће једног дана
имати велику фамилију и добијати више на рачун дечјих додатака него
иједна чистачица.
Мама Вејнреб извршила је последњи покушај.
– Па добро – рекла је свом неуспешном сину.
– Ако баш хоћеш да студираш, онда се мени за љубав потруди да
будеш барем гинеколог.
Међутим, Арона та професија није уопште интересовала. Он је
одувек – још од оног дана кад је раставио миксер на саставне делове –
желео да буде физичар.
– За све си ти крив – пребацивала је мама Вејнреб супругу. – Сећаш
се како си му објаснио како ради мотор у твом ауту? А једном си му
чак дозволио и да ти очисти свећице.
– Па, надао сам се да ћу од њега да направим таксисту са редовним
напојницама на које се не плаћа порез – признаде стари Вејнреб
сломљеним гласом. – Откуд сам могао да знам да ће клипан хтети да
студира?
Вејнребови су се у међувремену тешили бриљантним каријерама
његове браће. Амитај је продао ноћни бар и управо основао
ексклузивни салон за масажу, а Мики, дипломирани имитатор
животињских гласова, водио је врло успешну идеолошку кампању
своје странке и спремао се да се кандидује за посланика у парламенту.
Стари Вејнребови још су се надали да ће Арон можда пасти на
дипломском испиту, али чуда се данас више не дешавају. Арон је
дипломирао summа сum lаudе, срозао се на статус хонорарног
предавача и пао на терет своје породице. Ни женидбом није побољшао
свој мизерни положај јер је са женом изродио само двоје деце па им
дечји додаци нису били вредни помена. Да му стриц Авигдор, порески
стручњак који је у међувремену постао милионер, није купио један
мали стан, вероватно би још живео код родитеља.
И ту би могао бити крај ове жалосне приче да једног дана професори
у нашој земљи нису ступили у штрајк. Арон се такође одазвао позиву
на штрајк, иако је на тај начин дошао у лични сукоб са братом
Микијем, јер је бриљантни имитатор животињских гласова у
мећувремену постао заменик министра просвете и вере.
Професорски штрајк отегао се као гладна година па је стари Вејнреб
једног дана препоручио свом незапосленом сину да отпутује у
иностранство. Далековиди старац се побринуо чак и за авионску карту.
Кад је изашао из авиона, Арон је сазнао тужну вест да му у
иностранству не признају диплому физичара стечену у домовини.
Стога му није преостало ништа друго него да окуша срећу као
самостални занатлија, тачније речено водоинсталатер.
Данас је Арон имућан човек, потпуно задовољан својом судбином.
Поука ове приче: никад не треба губити наду.
 Пешак

Кад сам пре неколико дана хтео да уђем у своју кућу, препречио ми је
пут Феликс Зелиг тако да нисам имао куд. Лице мог комшије
изражавало је тмурно расположење као да је на помолу пропаст света.
– Да ли сте ви свесни чињенице – упитао ме Феликс – да 13. јули ове
године пада у петак?
До тог тренутка нисам се био ухватио укоштац с тим проблемом.
Завирио сам у свој календар и нерадо установио да тврдња мог
комшије Феликса стоји на чврстим темељима.
– Потпуно сам свестан те чињенице – настојао сам да сачувам
присебност.
Иако сам наоко био оличење апсолутног владања самим собом, у
желуцу су почели да ми лепршају некакви неуротични лептири. Ако се
не варам, било их је равно 13. Уосталом, и тек повијено новорођенче
зна да број 13 аутоматски доноси несрећу. То је наводно један од
многобројних разлога што бебе и те како воде рачуна да не угледају
светлост дана тринаестог у месецу. Исто тако се опрезан човек неће
никад оженити на тај дан. Ако се уопште ожени.
Прича се и да осуђени на смрт који би требало да буду смакнути
тринаестог у месецу, настоје да одложе ту деликатну церемонију бар за
један дан како би избегли евентуалне несрећне случајеве.
А ове године, у јулу, тринаести пада у петак!
Обузела ме зла слутња. Неколико пријатеља и познаиика, па и двоје-
троје одабраних пролазника које сам упозорио на предстојећу
двоструку катастрофу, избезумило се од страха.
– О Боже, заиста сам вам захвална што сте ме на то упозорили –
рекла ми је наша помоћница, бледа као крпа. – Баш сам овог петка
мислила да скидам завесе...
На вратима нашег месара осванула је табла на којој на брзину беше
нашкрабано:
 „У петак ће месара бити затворена због непредвидивих несрећних
случајева".
Наш времешни поштар већ нас је обавестио да ће се следећег
викенда по свој прилици разболети. За сваки случај већ су почеле да
му шкрипе чашице у коленима.
Што се мене тиче, ја сам, наравно, изнад таквих глупости.
Стога сам, смешкајући се супериорно, отказао све пословне састанке
за петак и обавестио нашег породичног лекара да ће нам у петак
можда затребати. Нека буде за сваки случај спреман да га позовемо...
Како из искуства знамо да једна брига рађа другу, пало ми је у тој
драматичној фази на ум занимљиво питање које сам, у недостатку
прикладније особе, поставио сам себи:
– Међу нама говорећи, Ефраиме – рекох – шта је тако страшно у
петку?
Признао сам без оклевања да је одбојност према броју 13 оправдана
сама по себи. Сваком културном човеку је познато да се на славној
слици Леонарда да Винчија Последња вечера може избројити тринаест
особа, међу којима је и Јуда.
Може се рећи да је празноверје у вези са бројем 13 у реду.
Али шта се може замерити недужном петку?
Зашто је баш петак службени несрећи дан, а не неки други?
Размишљање о овом проблему није ме довело ни до каквог опипљивог
резултата. Једино што ми је пало на памет, то је да самоубице више
воле тужну недељу, а професионалне вештице црну суботу...
– Чекајте мало – обратим се стога опет Феликсу. – Можете ли да ми
кажете зашто је баш петак несрећан дан.
– Немам појма – процеди мој комшија и баци се у мрачна текућа
збивања.
Убрзо се показало да сви моји познаници тапкају у сличном мраку.
Кога год сам питао, потврдио ми је без резерве да је тринаести у
месецу плус петак једноставно дан опасан по живот, али ни један није
догурао даље од Леонарда да Винчија.
Један од академски образованих грађана набацио је онако насумце
претпоставку да је вероватно реч о атавистичком феномену из каменог
доба. Остали су без околишања утврдили да је узрок томе ирелевантан.
Управо кад сам се спремао да бацим копље у трње, обратио сам се
једној деведесетогодишњој матрони, која ми је једина дала разборито
објашњење, неоптерећено празноверјем.
Часна дама склопила је очи и после дугог ћутања проговорила:
– Петак и тринаести у месецу одвајкада изазивају страх код људи
зато што су тога дана сви људи обузети страхом.
 Професионално поштење

Необична је чињеница што се већина људи које човек упозна у својој

околини покажу пре или касније као праве правцате поштењачине.
Примера ради, једног јутра, док сам пролазио главном улицом, ухватио
сам у излогу столарске радње, пуном јарко црвених сандала, свој одраз
на стаклу. Летимичним погледом сам установио да ми је фризура мало
запуштена. Продужио сам брже-боље даље све док нисам спазио
елегантан фризерски салон. Ушао сам унутра и сео у прву слободну
зубарску столицу чекајући да се догоди што треба да се догоди.
Пришао ми је услужан човек у лекарском мантилу и запитао ме:
– Шишање?
– Не – одговорио сам – само фазонирање.
Шта год „фазонирање“ значило у српском језику, у медитеранском
фризерском жаргону то значи следеће: „Молим вас да ништа не дирате
горе и напред, биће довољно да скратите мало отпозади и са стране.“
Ја више волим такав поступак зато што се а) моје укућанке увек
смејуцкају кад се подшишам, јер сам б) с кратком косом налик на
слабоумну овцу.
Фризер је дохватио маказе и известио ме:
– Фазонирање ипак неће бити довољно, господине. Ви заиста треба
да се подшишате. Препустите ви то само мени.
– Слушајте – одговорим му строгим гласом – можда би заиста
требало да се подшишам, али ја не желим да се подшишам. Довољно
ми је фазонирање. Да ли вам је јасно?
– Можда, господине, али мени фазонирање није довољно.
– Па добро, онда – одбрусим му – ви ме само фазонирајте, а ја ћу вам
платити шишање.
Нато се фризер без речи прихвати посла.
Дигао сам поглед с магазина за мушкарце тек кад ми је принео
огледалце потиљку. Можда је то нека врста обреда код фризера, а
можда тек пука празноверица. Како било да било, оно што сам угледао
у великом огледалу беше толика промена мог личног описа да би
засенила и саму господу Џекила и Хајда.
– Дођавола – продерем се – па ви једва да сте ми оставили коју длаку
на глави!
– Смирите се, господине – рече ми фризерски уметник. – Зар ви
заиста од једног поштеног фризера очекујете да вам узме новац за
комплетно шишање а да вас само фазонира?
Да ли вам је сада јасно шта хоћу да кажем?
Високом пословном моралу једног поштеног занатлије могу да
захвалим што сад а) изгледам као слабоумна овца, и б) што ми се
женске у кући церекају у лице попут нацврцаних гусака.
Убудуће ћу одлазити само фризерима који немају тако високе етичке
принципе.
 Поразна критика

Обично се о уметничким критикама много не прича. Ко с времена на

време наиђе на такве текстове, баци на њих летимичан поглед па
прелази на дневна збивања.
Мени се ипак понекад догоди да неку посебно повољну рецензију
помно исечем из новина и залепим у специјални албум, или је
пренесем на микрофилм, или приредим малу изложбу најповољнијих
критика својих представа. Али и то ме мало-помало прошло. Уосталом,
ни у чему не ваља претеривати.
Тако је, рецимо, пре неког времена извесни господин Вајнтрауб-
Прзнић објавио врло повољан приказ мог новог комада:
Дијалог је био искричав и право уживање за гледаоца," написао је.
„Ја мислим да је ауторов стил, упркос одређеној склоности ка
претеривању, веома разноврстан, зрео и оштар.“
Овако нешто човек сасвим равнодушно узима на знање и лепи у осму
свеску албума под натписом „Браво и ура“.
Али шта се затим догађа? Човек изађе у град и сретне неке добре
пријатеље:
– Чуј – кажу му ти добри пријатељи – шта има тај Вејнтрауб-Прзнић
против тебе?
– Шта би имао? – чуди се човек. – Па његова критика је била сасвим
пристојна.
– Ти то зовеш пристојним? Она тврдња о претеривању била је
једноставно увредљива.
Па и у кафани дочека писца талас саучешћа:
– Немој то да схваташ сувише трагично – каже му први тенор. – Тај
Вејнтрауб-Прзнић тотални је идиот. Једноставно га игнориши!
Неки му други пак кажу:
– Зашто то уопште дозвољаваш? Шта уопште мисли тај Вејнтрауб-
Прзнић, ко је он?
И човек се врати кући па још једном прочита критику.
 Па стварно је то безобразно! Како је уопште тај дилетант дошао на та
„претеривања"? Треба њему у брк скресати шта је то у ствари
претеривање, црк’о дабогда!
И човек одлази из тих стопа до Вејнтрауб-Прзнића па му каже:
– Слушајте ме добро, господине Вејнтрауб-Прзнић! Ако се не
оканете таквог писања, може вам се свашта догодити!
Вејнтрауб-Прзнић се сместа извињава, признаје да у ствари није ни
гледао представу и обећава исправку првом приликом.
И стварно, већ после неколико дана пише у својој редовној колумни:
„Тај комад јасно показује да се његов аутор развио у једног од
најбољих наших драмских писаца. Браво!“
Човек то чита и осећа се донекле рехабилитован, али само док
поново не сретне своје најбоље пријатеље.
– Чуј – питају га они – шта има тај кретен против тебе?
– Зашто?
– Па тај фрајер каже за тебе да си стварно један од наших најбољих
драмских писаца! Зар не капираш? „Један од“! Баш хоће да те
упропасти!
И човек поново оде до оног монструма и зграби за гушу:
– Пази добро, Вејнтрауб-Прзнићу, још једна неодмерена реч и ти си
своје отпевао!
Прзнић обећава да ће учинити све што је до њега и у викенд броју
новина појављује се следећа његова тврдња:
„...Он је ван сваке сумње најбољи драмски писац свих времена.
Алелуја!“
Човек показује ту реченицу пријатељима.
– Ех, ех! – кажу му они. – Тај психопата мора да те мрзи из дна душе.
– Ама, како сад то? – чуди се човек. – Па не може бити веће похвале
од овога што је написао.
– Наивчино! – говоре му пријатељи. – Ту ти и нису толико важне
саме речи колико намера.
И човек опет одлази до Вејнтрауба-Прзнића и млатне га челичном
шипком по глави. После тога му сви одреда говоре:
– А шта си ти у ствари имао против тог јадника? Увек је писао само
најлепше о теби.
Ту се човек одриче своје професије.
Имаће мање проблема ако остане само пријатељ.
 Педагогија

Ових дана вратио сам се после краћег боравка у иностранству у

крило своје породице. Моја четрнаестогодишња кћерка Ренана
дочекала ме је речима:
– Ти си, матори, излапео, полако али сигурно постајеш сенилан.
Осим тога, гадиш ми се.
Погледала ме пуна очекивања и мотрила ме часак, а онда се окренула
и отишла. Очигледно је била разочарана. Ја сам се пак сместа упутио
до њене мајке и запитао је да ли се можда данас такве ствари уче у
школи.
– Уче – одговори ми најбоља од свих жена. – Зашто питаш?
Затражио сам детаљније објашњење, па ми је изнела најновије стање
ствари, с посебним освртом на нове тенденције у педагогији.
Рекла ми је да је Ренана у последње време добра у школи осим у
једној ствари: у саставима на задате теме. Први забрињавајући знаци
јавили су се кад је наставник задао ученицима ову тему: „Мој разговор
с нашим старијим поштаром . Ренана је била сва очајна јер никад ни
речи није проговорила ни с једним поштаром, чак ни са младим. Моја
жена је покушала да јој помогне. Посаветовала ју је да напише да је
питала нашег старијег поштара како је, и да јој је он одговорио да радо
носи свој свакодневни терет зато што је прави социјалиста који чврсто
верује да свако на време достављено писмо представља по једну циглу
у изградњи срећног, бескласног друштва.
Ренана је одбила мајчин предлог као покушај срамотне обмане.
Уместо тога је написала:
„Ја не познајем ниједног поштара“.
То је додуше одговарало стварном стању ствари, али је последица
била најлошија оцена коју је икад ико добио у историји њене школе.
Следећа тема с којом се Ренана морала ухватити укоштац гласила је
овако:
„Како сам заборавила да затворим славину“.
 Последица тога је била одређена влага која ме је запахнула чим сам
тог дана крочио у нашу кућу.
Затим је нестала три дана, док нам је није довела полиција с обала
Мртвог мора. Тамо је тражила грађу за документарну репортажу „Шта
сам мислила посматрајући Лотову жену“. Хвала Богу што су је после
тога извесно време оставили на миру. Морала је наиме да одлежи
неколико дана у кревету зато што је уганула ногу док се припремала да
напише састав „Шта ми се десило кад сам неопрезно прелазила преко
ауто-пута“.
– А данас прикупља утиске на тему „Шта сам доживела кад сам
повредила осећања свог драгог ближњег“ – завршила је моја супруга
свој извештај. – Зато ти је и рекла да си излапео. Детету је потребан
материјал. Ако нас неки наши пријатељи и познаници изненада
нападну, знаћеш зашто. Имаш ли неку идеју шта бисмо могли да
предузмемо?
Предложио сам да напишем протестно писмо министру просвете у
коме ћу га запитати зашто се сваки школски састав мора писати у
првом лицу једнине.
Најбоља од свих жена упитала ме немам ли неку паметнију методу за
траћење времена. Одговорио сам јој: – Како да немам – па сам сео за
сто и срочио овај документ.
 Инфлација

– Дакле – обратио се те знамените вечери министар финансија свом

шефу кабинета – шта је данас поскупело?
– Хм – шеф кабинета је избегавао министров поглед – данас... хм...
ништа. Данас ништа.
– Слушај, ти – нестрпљиво ће министар – Немам ја времена за
јефтине вицеве.
– Није то виц – одврати шеф кабинета. – Данас нису уопште скакале
цене. Немам појма како је то могло да се догоди. Од јуче као да су
замрзнуте. То је непобитна чињеница. Мора да негде нешто не штима.
Али, кад је већ тако, спреман сам да преузмем личну одговорност. Зато
бих замолио господина министра да прихвати моју оставку.
Министар пребледи. Часак је непомично седео, укочен као индекс
цена, а онда удари шаком о сто:
– Дођавола све заједно! И то ми тек сада кажеш, пред сам крај радног
времена?
– Сви смо се до последњег трена надали да ће нешто ипак поскупети
– правдао се шеф кабинета.
Министар дрхтавом руком подиже телефонску слушалицу:
Хало, министарство трговине. Шта је с цигаретама?
– Жао нам је – одговоре му – али цигарете поскупљују увек преко
викенда
– Шта је са сољу?
– Сутра.
– А кромпир?
– Поскупео је прекјуче.
– Фластери за курје очи?
– Пре пет дана.
– Обука пливања?
Министар није ни сачекао одговор. Панично је погледао на сат и
узвикнуо:
 – Још само пола сата!
Па излети из зграде, ускочи у свој службени аутомобил и одјури с
упаљеним плавим ротационим светлом у министарство поште.
– Преклињем вас да подигнете цену било чему. Телефонским
импулсима, поштарини, шта год вам падне на памет. Ради се о животу
и смрти.
– Врло радо – одговоре му – али за данас је, на жалост, већ касно.
Министар одјури у управу електропривреде.
– Данас, на жалост, струја не може да поскупи – гласила је пресуда. –
Цена нафте управо је пала за 8 центи.
Министар брже-боље сврати у музеј текстила, али и ту сви сложно
одмахнуше главом:
– Ништа се не може учинити, екселенцијо. Али, ако дођете после
првог, видећемо...
Министар се за пола сата постарао за неколико недеља. Вратио се у
своју канцеларију и позвао шефа кабинета:
– Јавите одмах новинарима – нареди – да смо, због раста цена
сировина с једне стране, и пораста производних трошкова с друге
стране, присиљени да подигнемо цену једног производа за 14,5 посто.
Ускоро ћемо објавити ближе саопштење.
Шеф кабинета појури у своју собу да пренесе новинарима вест, а
министар се завали на наслон столице и одахну:
– Успео сам. Бар неће завладати паника међу становништвом.
 Професионалац

Људи који не познају добро старог Лустига мисле да је он обичан

таксиста. Вечито је необријан, очи су му нападно црвене и натечене
зато што мало спава. У ходу му у џеповима звецкају безбројни
аутомобилски кључеви, а седи само за управљачем свог црног таксија.
Строго узевши, Лустиг јесте таксиста, али та лапидарна дефиниција ни
приближно не одговара стварним чињеницама.
Лустиг de facto управља међународним аеродромом у Тел Авиву.
У то сам се и сам уверио кад ми је прошле недеље ауто цркао па сам
сео у његов такси да ме одвезе на аеродром. Ишао сам да дочекам
једног свог даљег рођака који је требало да стигне у 7 сати и 30
минута.
– Немојте се само узрујавати – умиривао ме jе Лустиг док смо се
приближавали аеродрому. – Лустиг вам све то има у малом прсту.
Којим авионом долази тај ваш рођак?
– Колико ја знам, „Сабеном“.
– И зато сте ме толико пожуривали? – Лустиг скину ногу с папучице
гаса. – Па тај вам авион стиже тек у 8 сати и 40 минута. Четвртком вам
„Сабена“ увек касни 1 сат и 10 минута, „Ер Франс“ 25 минута, а ТВА 1
сат и 12 минута. Преглед пасоша и царинска контрола неће дуго
потрајати зато што у то време сваког јутра заседа синдикат цариника.
Рођак ће вам бити мало исцрпљен после олује над Грчком, али иначе
живахан и добре воље, иако ће се љутити на кисело црно вино које му
је сервирала аљкава стјуардеса.
– А откуд ви све то знате?
– Откуд Лустиг све то зна, ви то мене питате! Поштовани господине,
ја вам возим такси преко четрдесет година на аеродром и назад. Већ
сам се тако извештио да треба само да погледам човека у лице па да
знам одакле долази, колико пара има уза се и шта шверцује. Довољан
је само један поглед па да знам: пет кофера и кутија за шешире. Нисам
се још преварио за више од једног комада пртљага. Замислите само,
четрдесет година!...
Стигли смо на аеродром. Стражар затражи од мене личну карту, а
Лустига поздрави војничким поздравом.
– У последње време је велика гужва – напомену Лустиг – због
многобројних досељеника који долазе из Источне Европе. Шта све ту
човек може да доживи, понекад и да се расплаче! Прошлог месеца је,
на пример, стигла једна старица која двадесет и пет година није видела
рођену кћер! Двадесет пет година, господине мој! Кад су те две пале
једна другој у загрљај, пуних десет минута неизменце су плакале и
смејале се...
У том тренутку навали у чекаоницу група путника. Један младић
проби се кроз масу до човека дуге браде и обојица бризнуше у плач.
Лустиг ћутке обојицу осмотри, а онда рече:
– Тринаест година.
 Препоручено

Алергије могу бити права куга. Или још нешто горе од тога. Ко год се
разболи од куге, није ни свестан тога јер није при себи. Напротив,
човек који почне да кија када угледа нов сламнати шешир врло добро
зна зашто кија.
Алергије су дакле неистражена мистерија. Ја имам, на пример,
пријатеља који почне да се чеше чим се поведе реч о плишаним
завесама. С друге стране, једна од мојих многобројних ташти спремна
је у свако доба да ступи у лављи кавез, али падне у несвест чим
нањуши мачку која је дошла с кише без кишобрана.
Ја сам опет алергичан на препоручене пошиљке.
То не значи да ми саме пошиљке праве проблем, него обавештења
које затичем на вратима свога стана а на којима пише:
„Поштовани(а) господине/госпођо/госпођице!
Пошиљка адресирана на ваше име није вам уручена због ваше
одсутности/ зато што је прорез за писма исувише узан/ зато што је
степениште престрмо/ зато што поштар није имао времена
(непотребно прецртати). Препоручена пошиљка налази се у
поштанској филијали бр. 72, Стара Матаморска улица 112 у Јафи на
ваше име. Можете је подићи сваког дана у радно време, нечитко због
поштанског печата“.
Од самог погледа на овакву цедуљу скаче ми крвни притисак, а одмах
затим јављају ми се на стомаку прве црвене мрље. Јер, наравно да знам
да ће у поштанској филијали бр. 72 у Старој Матаморској улици 112 у
Јафи најмање двадесетак људи, жена и деце, стајати испред мене у
реду. Иза опседнутог шалтера седеће, потпуно сам, службеник
исувише млад за тај посао, који ће брзином пужа радити све што је
прописано. Продаваће поштанске марке, које ће једну по једну
откидати са табака, исправљаће неисправно попуњене новчане
уплатнице, наплаћиваће телефонске рачуне и исплаћивати пензије, а у
ретким слободним тренуцима погрешно ће одговарати на идиотска
питања. Осим тога, од свакога ће захтевати да му покаже своју личну
карту, а ја ћу своју заборавити код куће, или ако је случајно будем имао
при себи, моја пошиљка још неће бити ту, или ако буде ту, у њој ће
бити тачан распоред добротворних приредби које је градска управа
предвидела за прошли месец...
Као што рекох, алергичан сам на препоручене пошиљке.
На пример, свега две улице даље од мене налази се једна књижара.
Па ипак, власник те књижаре шаље ми упорно и редовно све стране
часописе на које сам се код њега претплатио „препоручено“ преко
поште бр. 66, Нова Матаморска улица 244, на другој страни града.
Стога сам га недавно посетио у књижари, клекнуо пред њега и
замолио га:
– Преклињем вас, екселенцијо, не шаљите ми више ништа
препоручено! Спреман сам да у сваком жељеном тренутку, дању или
ноћу, дођем до вас пешке. Само ми, побогу, немојте више слати
часописе препорученом поштом!
Договорили смо се да ће ме убудуће дописницама обавештавати кад
стигне који часопис за мене. Отишао сам од њега обузет осећањем
олакшања.
Тек што сам се вратио кући, затекао сам на вратима једно од оних
обавештења „господине /госпођо/госпођице". Отишао сам на пошту и
подигао, после чекања од четрдесет минута, препоручену дописницу
на којој је писало: „Поштовани господине... управо су стигли часописи
које сте наручили...“
Као што рекох, реч је о алергији. Стога бих замолио све своје читаоце
да ми не шаљу никакве препоручене пошиљке, без обзира у каквом
искушењу били.
Рецидивисти ће бити кажњени строго по закону: вратићу им писма
препорученом поштом.
 Мадам Батерфлај

Недавно сам затворених очију седео у својој фотељи настојећи

аутогеним тренингом да измислим нешто смешно, али ме, хвала Богу,
звонце на вратима ослободило мука. Пред вратима је стајала сићушна
дама јапанског порекла која је отворила усташца и љубазно рекла:
– Хачи. Ћиха.
У први мах хтео сам да јој кажем: „Наздравље! Међутим, кад сам је
позвао да уђе, разјасниле су ми се њене тајанствене речи. Женска није
кинула него се само представила. Звала се Шешико Хачићиха и није
била нико други до јапански преводилац мојих књига. У том тренутку
је освојила моју наклоност, упркос превеликим наочарима.
– Необично ми је драго што могу да вас упознам – обавестила ме је
на течном немачком и подвукла своје задовољство чаробним смешком.
– Задовољство је моје – узвратио сам јој љубазним смешком, склопио
руке на грудима и дубоко се поклонио. – Добродошли у мој скромни
дом, госпођице Хачићиха.
Сад је опет дошао ред на њу да се насмеши:
– То сад заиста није важно – рече она – али ово што сте сада учинили
није јапански него кинески поздрав. Ми у Јапану само се мало
наклонимо и не склапамо руке.
Одмах сам увидео своју заблуду, али како се тиме није могло
испунити цело вече, замолио сам је да седне. Затим сам и ја сео, после
чега смо обоје утонули у дубоку тншину. Након краћег размишљања
прекинем ћутање:
– Штета што нисте дошли у својој традиционалној народној ношњи –
прозборих, тек толико да нешто кажем. – Могу ли да вам понудим неко
пиће? Можда чај од магнолија или бамбусов сок?
– Не, хвала – насмеши се моја мала гејша – може евентуално један
суви мартини. А што се моје одеће тиче, морам да вас разочарам, али
јапанске жене се данас овако облаче.
– А смотани кишобрани на леђима?
 – С њима морају да се бакћу још само конобарице у јапанским
ресторанима, и то само у Европи.
Тај мој мајушни преводилац умела је чаробно да се смеши
показујући при том обиље блиставих белих зуба. Изненада ми је
синуло да је човеку много лакше да подноси тишину кад располаже
таквим смешком таde in Јарап. Ипак, као домаћину била ми је
дужност да потражим некакав заједнички предмет разговора.
– Ах, Мадам Батерфлај! – уздахнем обузет благо темпираном
носталгијом. – Луд сам за том опером.
– Ми нисмо – насмеши се госпођица Хачићиха.
– Да ли то значи да се у Јапану не изводи Мадам Батерфлај'!
– Изводи се, изводи. Чак би се могло рећи да је хит. Не прође ни
једна сезона а да се не изведе у неком кабареу.
– У „кабареу“, кажете?
– Наравно. Ми наиме мислимо да италијанска дива бадемастих очију
не воли баш много оног никоговића Пинкертона. А ту је још и
чињеница да није била начисто ко је од њених многобројних
муштерија у ствари отац њеног копилета.
– Како, молим?
– Ми сматрамо да је Мадам Батерфлај препредена, мала опајдара –
објасни ми госпођица Хачићиха. – Не само што је свог Пинкија варала
где год је стигла него му је искамчила и алиментацију.
– Мора да се шалите!
– Ни говора – одврати моја мини-преводилац и насмеши ми се. –
Чини ми се да ви Јапанку замишљате онако како је приказује Холивуд:
верну, послушну, пријатну и понизну. Другим речима, као глупу, малу
гејшу која вечито кува чај, као крхку ружу с Оријента. Жао ми је али
таквих практичних робиња у Јапану нема нити их је икад било.
– Али – успротивим се обесхрабрено – ја сам их својим очима видео,
на телевизији.
– Наравно да сте их видели. Кад су мушкарци са Запада открили да
покорна гејша није ништа друго до нуспродукт њихове маште, поново
су је створили у својим операма, драмама и бестселерима. Један од
најновијих таквих златних кока је Шогун. Од њега сте направили чак и
телевизијску серију.
– Да ли сте је гледали?
 – Само почетак. После пола сата толико ме је заболео стомак од
смеха да сам морала да угасим телевизор. Ваша представа о јапанској
жени, ако смем да приметим, потиче из пуке жеље. Ви непрестано
маштате о некаквом страшном самурају који беспрекорну супругу гура
у кревет свом прилично пријатно изненађеном госту. Ви замишљате
окретне Јапанке као сијамске мачкице, као љупке нимфоманке које
ноћу голе голцате поскакују до плафона од уживања. Верујте ми да је
то најглупљи виц који смо чули у последњих триста година.
– Ако је тако како ви кажете – рекох – каква је онда права улога
јапанске жене?
– Она је благајница породице – насмеши се госпођица Хачићиха –
или, боље рећи, министар финансија. Другим речима, она контролише
укупни приход свог мужа, осим џепарца од два-три јена. Под условом
да јој је муж пристојан.
– И Јапанци све то мирно трпе?
– Наравно. Па они нису читали Шогуна.
Након тих речи поздравила се са мном сићушна Шашико Хачићиха и,
смешећи се, отпутовала у Јокохаму. Гледао сам за њом обузет
помешаним осећањима и одлучио да је бришем из записника. Као
расни писац, не волим голу истину. Као и сваки други нормални
мушкарац, више волим нежне мале гејше, пожртвоване и покорне
заводнице. Ништа друго.
Пошто је дакле мали лептир одлепршао, устао сам, склопио руке на
грудима и – да, још једанпут, нек’ иде све дођавола! – дубоко се
поклонио, још дубље него први пут, и на сав глас објавио у своје име и
у име свих надљуди на овом свету:
– Збогом, жута ружо Оријента! Нека те богови чувају и прате на твом
далеком путовању у Земљу излазећег сунца и расцветаних трешања...
Тако. Нећемо, богами, да дозволимо да нас ико уплаши. Све остаје
исто као што је било. Гејше, шогуни, батерфлајси, читава чајџиница.
И тачка.
 Фото-робот

Сад кад су тајанствена убиства у самопослузи коначно разјашњена и

убица стрпан за сва времена иза браве, треба похвалити бриљантну
полицијску активност која је после непуне две године довела до
хапшења злочинца.
Чињенице су свима добро познате. Починилац је тог кобног дана
ушао у самопослугу и затражио бомбоне против кашља. Кад их није
нашао, извадио је аутоматски пиштољ и побио тринаест муштерија и
благајницу. Затим се окренуо и изашао. Криминалистичка полиција
формирала је одмах специјалну екипу. Неколико специјалаца је
признало да је то сигурно најтежи задатак који им је икад поверен.
Дуго се чинило да убица није оставио за собом никакав траг.
Међутим, тада, у последњи трен, мало пре него што је полиција хтела
да стави случај ad acta, дочепала се доказа који ју је навео на прави
траг.
Један од најискуснијих инспектора нашао је дугачку белу влас на
конзерви оплемењеног компота од шљива на најнижој полици. Одатле
је следио логичан низ закључака.
Бела влас указивала је на старију особу. На основу њене дужине
могло се закључити да је њен бивши власник био у финансијским
потешкоћама, јер није могао да омогући себи редован одлазак код
фризера. А то што се влас нашла управо на конзерви компота од
шљива упућивало је на закључак да злочинац пати од затвора. Осим
тога, неко ко се послуживао са најниже полице мора да је био низак и
кратковид. Тако се обруч све више стезао. На основу доказног
материјала искусни стручњаци направили су фото-робот убице:
старијег, онижег, кратковидог и бедно одевеног човека са чарапом
навученом на лице, чији је грчевити израз лица потицао од неуредне
столице.
Фото-робот убице објављен је прво у новинама, а ускоро затим и на
телевизији. Грађани су замољени да помогну полицији у лову на убицу.
У року од неколико дана јавило се телефоном 327 грађана који су
препознали зликовца. Њих 321 тврдило је да је то градоначелник
Јерусалима. Градоначелник је, међутим, имао чврст алиби. Стога се
полиција усредсредила на осталих шест осумњичених.
Сву шесторицу су поређали у дворишту полиције, а онда су
неколицину сталних муштерија самопослуге замолили да
идентификују убицу. После тога су три сталне муштерије ухапшене јер
су их осумњичени идентификовали као убицу.
Сутрадан је спектакуларни случај коначно разјашњен.
Полицији се, наиме, јавила млада анимир-дама која је за расписану
награду одала свог пријатеља, убицу из самопослуге. Беше то мршав,
висок, кратко ошишан млад нитков који није хтео да јој купи златне
минђуше.
 Ортаци

Провала облака затекла ме је у центру града Наравно да нисам имао

кишобран. Срећом угледам такси како празан пролази улицом.
Продерем се из петних жила, отворим врата, ускочим у кола и добацим
возачу:
– Возите ме куд год хоћете!
Тада ми је тек поглед пао на кошчатог незнанца који је седео до мене
и који је истовремено ускочио у такси са друге стране. Буљили смо
један у другог док напетост измећу нас није постала неподношљива.
– Жао ми је – рече таксиста – али не смем да возим обојицу.
– Охо – простењем ја. – А зашто не смете?
– Такви су прописи – прописно ми објасни таксиста. Не смем да
возим две муштерије у исти мах. И зато, молим вас, само без
братимљења.
Беше то један од оних историјских тренутака у којима се потачене
масе удружују против свемоћне бирократије.
– О каквом то братимљењу говорите па нас двојица смо заједно! –
рекох таксисти па се истог часа обратим кошчатом сапутнику: – Знаш
ли можда, Мишко, зашто Лефковиц није дошао у недељу. Шломо је
био бесан као рис, што није никакво чудо.
– Шломо је јадник – укапира кошчати у трен ока. – Добро је знао да
је Лефковиц покварио стомак. Уосталом, зар не мислиш да се Шломо у
последње време потпуно променио?
Таксиста се окренуо и обојицу прострелио погледом. На лицу му се
огледало одређено неповерење. Стога сам се осетио побуђеним да
кошчатом изнесем све своје замерке на рачун Шлома и његових
махинација. Таксиста је признао пораз и кренуо. За време вожње
детаљно сам расправљао с Мишком о опскурним родбинским везама
доктора Гринбергера, с посебним освртом на галантне авантуре његове
друге жене. Кад је у паузи разговора таксиста лагано закочио, ухватила
нас је паника па смо проширили тематски круг на три сијамске мачке
исте порочне жене...
Када смо на крају кошчати и ја изашли из таксија, били смо већ тако
добри да смо у најближој пивници још два сата разговарали о
Лефковицовом камену у бубрегу, Шломиним мутним пословима и
великом добитку на лутрији оног антипатичног Гринбергера.
Тада је престала киша.
Кући смо се опет вратили таксијем. Успут смо још свратили у
куртоазну посету оближњој лудници, где смо се осећали као код куће.
 Кључни доживљај

Једног дана свратио сам у оближњу продавницу мешовите робе да

купим две оловке. Док сам преузимао скроман замотуљак са купљеном
робом, власник ми је пружио и привезак за кључеве. Рекао сам му да
нисам ништа слично тражио од њега. Он није могао да прикрије
збуњеност:
– Цењени господине – рекао ми је – овај необично оригинални
привезак за кључеве поклања вам фирма!
Радознало сам загледао ту малу драгоценост. Беше то сасвим
употребљив никловани прстен за кључеве, на коме је висио сићушан
свежањ карата за играње о исто тако сићушном ланчићу. То
рафинирано прикривено мито трговца мешовитом робом могло је да
послужи и као сасвим употребљива разбибрига, под условом да човек
носи са собом лупу и пинцету.
Кад сам се вратио кући, хтео сам тим поклончићем да обрадујем
своју кћерку Ренану. Испоставило се да она има већ 162 оригинална
привеска за кључеве. Последњи је добила управо пре сат времена од
најбоље од свих жена, што опет беше поклон од мамине козметичарке.
Показала ми га је. На сићушном ланчићу прстена за кључеве висио је
минијатурни позоришни двоглед, који би по својој величини најбоље
одговарао великој буви да кроз њега гледа свога драгог у ложи на
другој страни позоришта.
– Па зар још ниси то приметио? – упита ме најбоља од свих жена. –
Такви привесци су постали права мода у целом пословном свету.
Она је мислила да то мора на неки начин да буде у вези са развојем
потрошачког друштва, иако није била сасвим начисто да ли се тиме
жели смањити наш спољнотрговински дефицит или само стимулисати
купце. Свакако да је у оба случаја била у праву. На пример, продавница
на углу повела је недавно рекламну кампању минијатурним издањем
грамофона на посребреном привеску за кључеве. На грамофону се
налази чак и микроскопски сићушна ручица. У спретним рукама
ручица се може чак и окретати, а онда се – под условом да не дува
ветар – може чак и чути некакво нежно гргољење.
Наш месар, напротив, не поклања ништа муштеријама па најбоља од
свих жена озбиљно помишља да пређе код његовог конкурента, који
рекламира своје производе мини-костима за супу које висе на прстену
за кључеве налик месарској куки.
Исто је тако интересантан случај секретара у министарству
грађевинарства чије је име недавно штампано крупним словима по
свим новинама. Реч је о томе да је тај државни службеник примио од
неког грађевинског предузимача духовити поклон у облику класичног
прстена за кључеве на коме је висило 5000 долара.
Па ево, и ја се придружујем овом буму привезака за кључеве.
Од данас ће свако ко купи по три примерка ове књиге добити на
поклон прави прстен за кључеве на којем ће висити прави прстен за
кључеве.
 Аутостоп

Најстарије од свих људских ратних стања јесте класна борба. Робови

желе да се ослободе својих господара, а господари својих жена.
Монарси се боре против цркве, станодавци против подстанара,
нафталин против мољаца. Али ни једна од тих борби на живот и смрт
није тако жестока као борба између аутостопера и њихових заклетих
непријатеља за воланом.
Некада сам и сам припадао првој групи и још се сећам многобројних
празних конзерви и камења које сам бацао за возачима који нису хтели
да ме повезу, наводно из страха да ћу им упрљати тапацирана седишта,
да ћу им одвраћати пажњу од управљања колима или из неких
сличних, ваљаних разлога који нису били ништа друго него смешни
изговори.
Отада је прошло много година. Прешао сам у непријатељски табор
али ме за све ово време страшно пече савест. Кад год видим неку од
тих неутешних сподоба покрај друма како диже палац увис, сећам се
својих младих дана и срце ми се испуни братским саосећањем.
Понекад чак и заплачем.
Све то ипак не може утицати на чињеницу да ми аутостопери иду на
живце зато што ми
а) прљају тапацирана седишта,
б) одвраћају пажњу од управљања возилом и
в) из сличних ваљаних разлога.
Свакако да сам због тога дубоко у себи удвојена личност. Потребна је
велика снага воље да се не зауставим поред тих јадника. Стога сам
временом дошао до необично хуманог решења: зауставим начас кола,
отворим прозор и са неколико кратких али пријатељских речи
обавестим аутостопера да идем само до прве улице. Пожелим му од
свег срца срећан пут, опростим се најсрдачније с њим – и тек онда
смогнем снаге да наставим мирне душе пут до Јерусалима.
 Једноставно не могу друкчије, а зачудо, сваки пут после тога осећам
дубоко задовољство, иако ни сам не знам зашто. Јер, у суштини ми се
чини прилично бедно што тако хладнокрвно лажем те безнадежне
социјалне случајеве. Каткад чак у два ока назовем сам себе одвратном
издајицом и подлом ништаријом...
Овај унутрашњи конфликт – да аутостопера лично не повредим, али
да га нипошто не повезем – пада ми утолико теже што све више
млађарије упорно стоји поред друм који води уз море.
Та балавурдија води прави психолошки рат са возачима. Око подне се
распрше из школе, поређају се уз друм и упорно дижу своје нежне
палчеве увис. Неки од њих чак и машу таблама на којима пише
жељено одредиште, као на пример „Херзлијах!“, „Захала!“, „Рамат
Авив!“. Сваког дана кад пролазим поред њих упућујем сам себи горке
прекоре, али опет не могу ваљда застајати код сваког од тих клипана и
извињавати му се!
Зато сам прошле недеље и ја ставио на шофершајбну таблицу са
натписом: „Жао ми је, али скрећем у прву улицу.“
Наравно да не скрећем. Само гледам како да се на људски и културан
начин отарасим аутостопера.
Пре неки дан сам опет прошао поред групе ђака. Изненада ми један
од њих скочи пред ауто и завитла ми таблицом испред брисача. На
таблици је писало кратко и јасно: „Лажовчино!“
Био је то низак ударац. Али нисам ни ја од оних који се лако предају.
Око за око. Сутрадан сам узвратио ударац. Крупним словима написао
сам на таблици: „Писац на раду“.
Ипак сигурности ради, не идем више истим путем. Не могу да гледам
децу како пате.
 Антиквитети

Опште је познато да смо ми народ Библије. Стога ннје никакво чудо

што је Зелигово путовање у Содому изазвало право одушевљење у
нашој улици.
Мој комшија Феликс Зелиг повео је сву своју породицу са собом и
вратио се дубоко импресиониран историјском величином Содоме.
Штавише, део тог историјског значења донео је кући у пластичној
кесици. Беше то камење из брда око Содоме. Дан после повратка
Феликс је позвао све комшије на отварање импровизоване изложбе.
– Ево, овде можете да видите комад античког сумпора – објаснио нам
је држећи у руци црни камен. – Библијски камен међаш, ако смем тако
да кажем. А ово овде је крхотина фосилизованих минерала из Мртвог
мора. Овде пак имам мангански кристал из преисторијског доба, а овде
силиконски кварц и окамењени калцијум карбонат. Сви су ови дивни
примерци сведоци наше славне библијске прошлости.
Буљили смо као опчињени у то чудесно камење и додиривали га са
страхопоштовањем. Дубоко у себи осећао сам жељу да комшију
Феликса Зелига мучки уцмекам па да присвојим његово благо. Чинило
ми се да у ужагреним очима осталих комшија читам сличну жељу.
Зелигово камење није било само свето него и лепо да ти дах застане у
грудима...
Неће вам бити тешко да погодите шта се затим збило у нашој улици.
Људи су у све већем броју одлазили на ходочашће у Содому и
довлачили кући гомилу историјског камења и библијских минерала.
Содома је дефинитивно ушла у моду. Апотекар преко пута хтео је све
да нас надмаши па се клео у живот своје деце да је велики комад беле
стене који је донео део Лотове скамењене жене. Позивао нас је да
испитамо сланоћу камена и допуштао да га лизнемо. И заиста, морали
смо да признамо да тај камен има укус усољене харинге.
Свакако да ни ја нисам хтео да заостанем у том светом надметању. Да
не бих изгубио углед у очима својих комшија, одшуњао сам се следеће
ноћи до прве раскопане раскрснице, напунио врећу шљунком и
декорисао њиме нашу терасу.
Шљунак је на јутарњем сунцу блистао попут жучног камења краља
Соломона.
– Поштоване даме и господо – отворио сам изложбу дирљивим
гласом. – Поклоните се пред овим с најдубљим страхопоштовањем.
Све ово драгоцено камење је из Гоморе.
Моје речи беху попраћене бурним одобравањем. Био сам уверен да
ме нико више неће надмашити.
Осим ако Феликс не донесе с оближњег градилишта циглу из
Вавилонске куле.
 Дисциплина

У храброј, малој земљи на Блиском истоку где се збива следећа

прича, меродавни стручњаци установили су једног дана да се залихе
воде полако али сигурно исцрпљују. Могло се прилично поуздано
предвидети да ће потрајати још највише две године. Стога је министар
водопривреде сазвао конференцију за штампу и, уз кафу и колаче,
упозорио новинаре:
– Господо, снабдевање водом све је критичније. Судбина земље је у
вашим рукама.
Штампа је муњевито реаговала. Готово све новине донеле су на
последњој страни, испод самог пописа дежурних апотека, ову
реченицу: „Нашој земљи прети катастрофа ако не будемо штедели
воду.“
Неки ревносни читаоци новина открили су ту белешку, али ништа
нису предузели. Уосталом, каква корист од тога што они штеде воду
кад је сви други расипају? Додуше, двојица нежења хтела су да позову
мајстора да им поправи славине које су цуриле, али је, на жалост,
телефонска линија била заузета.
Догодине је опасност постала актуелна. Министарство водопривреде
са сигурношћу је установило да ће залихе воде потрајати још највише
десет месеци па је затражило да влада предузме хитне мере. Међутим,
влада је била прилично немоћна јер се грађани једноставно нису
обазирали на позиве да штеде воду. Стога су одговорни људи у влади
одлучили да се ни они не обазиру на сопствене позиве, поготово што
се све то збивало у изборној години и што је влада знала да је у таквим
временима упутније говорити о радикалном смањивању пореза него о
мерама за штедњу воде.
Међутим, избори су дошли и прошли и у целој земљи је поведена
кампања да се штеди вода. Са свих зидова плакати су опомињали
грађане да још само ригорозне мере штедње воде могу да спасу земљу
од катастрофе.
 Али ни то није ништа вредело. Грађани су говорили: – Па морамо
ваљда да се перемо? Морамо ваљда и да кувамо, да заливамо цвеће,
зар не? И да мењамо воду у акваријумима, зар не?
Стога се нико није одрекао ни капи воде. Штавише, људи су после
кафе пили још и чај.
На почетку нове године резерве воде биле су довољне још само за
месец дана. Влада је наручила знатан број нових водомера у
иностранству, а председник владе је лично поручио грађанима преко
телевизије:
– Ако одмах и безусловно не ограничимо потрошњу воде, сви ћемо
скапати од жеђи!
Међутим, грађани су били заокупљени врућим дебатама о последњој
прволигашкој фудбалској утакмици па им је било потребно много
хладних тушева да се расхладе. Рибе су и даље лепо живеле у својим
акваријумима. У центру града пукла је главна водоводна цев и 800
милиона кубних метара драгоцене течности истекло је у
канализацију...
Кад је утврђено да ће воде бити још само до четвртка по подне, влада
је применила радикалне мере: повећала је цену воде за 17,5 посто по
кубном метру. Али јавност је одавно била навикла на сличне мере и
нико се није побунио због поскупљења. У четвртак по подне нестало је
најзад воде и сви смо скапали од жеђи.
Какав малер!
 Кинематографија

Прошлог петка изненада ми је зазвонио телефон.

– Слушај – рекао ми је Феликс, очигледно узбуђен – позајмио сам
оригинални видео-снимак Мачке на усијаном лименом крову па
позивам друштво да ми дође сутра увече, свега неколико људи који
желе да погледају филм док га будем преснимавао. Хоћеш ли доћи?
Како не бих дошао! При самој помисли на Мачку, ту епохалну драму
Тенесија Вилијамса с Полом Њуменом у главној улози и са божанском
Елизабет Тејлор на врућем лименом крову, подилазила ме је
носталгична језа. Било ми је ваљда седам година кад сам први пут
гледао тај филм и плакао као дете.
У суботу увече били смо сви на броју. Дневна соба Зелигових била је
дупке пуна. У њој су била два видео-рикордера, пола комшилука и
притајена напетост. Феликс је укључио апарате и на екрану се појавио
Биг Деди, тумачећи Полу Њумену некакав закон донет по кратком
поступку. Тада се појављује божанска Лиз и свима нам застаје дах.
– Колико ли јој је сад већ година? – шапне нечији гласу мраку.
– Преко педесет – одговори неки зналац. – Удата је за неког блесавог
сенатора.
– Ма то јој је бивши муж. Сад се потуца по свету с неким младим
мексичким адвокатом.
Вероватно ће јој тај јадник бити осми муж.
– Не, него седми.
Први ред направио је на брзину биланс – први муж јој је био Хилтон
јуниор, затим је следио Хенри Форд Трећи, па Шевролет сениор, па
филмски продуцент Мајк Тод, па певач Еди Фишер, па Ричард Бартон,
па Френк Синатра, па онда тај блесави сенатор, па још једаном Бартон,
и сад овај јадни Мексиканац. Све у свему било их је дакле десет.
Додуше, ствар са Синатром је мало сумњива, а други брак са Ричардом
Бартоном не би у ствари требало да се рачуна.
– Па добро – признала је опозиција свој пораз.
 Значи да их је било свега осам. Али кога то уопште интересује?
Управо у том тренутку се рекордерка у броју склопљених бракова
видела на малом екрану како, сва обузета путеношћу, напаствује Пола
Њумена, а његова се потенција брани од ње. Наравно, само на филму.
– Да ли сте приметили – упита Феликс из позадине – како ту крупну
Тејлорову никад не снимају из профила? Због подваљка, наравно.
– Подваљка? Ха! То јој пре дође нешто као подгушник.
– Прво, не каже се подгушник него подвратник, а друго, та реч се
употребљава само за говеда – разлегао се глас неког језичког чистунца.
– Каже се и за псе.
– Којешта. Једино се за птице каже да имају гушу. Мој папагај
Ксавијер има малу гушу на левој страни.
– А мој какаду се зове Барт, има 46 година и пева Тоску
мецосопраном.
– Ма немојте!
– Поштења ми!
Дотле је и Лиз с неким водила ватрену дискусију. Показало се да је
реч о њеној јетрви која има читав чопор деце. А Пол Њумен је у
последњих десетак минута углавном анализирао сам себе.
– Под, под... – мрмљао је Феликс листајући речник при оскудном
светлу које је падало с екрана. – А, ево га! „Подвратник – кожа која
виси испод врата (на пример у говечета).“
– Шта сам вам рекао? – јави се језички чистунац. – Само у говеда.
– Извините! У речнику не пише „само у говечета.“
– Па то вам је иста ствар.
Ту је дискусија нагло прекинута јер се на малом екрану појавила Лиз
у крупном плану из профила.
– Ма да – разочарано ће једна дама. – Ово је прастари филм па јој се
подваљак још не види тако добро.
– Којешта – огласи се њен одани муж. – Зар не видите како упорно
настоји да високо држи главу да јој се не види подваљак?
Усредсредили смо пажњу на мали екран не бисмо ли ипак открили
њен подваљак.
– У Бостону има један козметички хирург – објави Ерна Зелиг са
чулним призвуком у гласу – који може да вам направи сасвим нови
подбрадак. Успут вам усиса и сало. Али, то кошта читаво богатство.
 – Ни говора – рече неко. – То с подбратком никако не иде. Ја то знам
из прве руке.
– Ма немојте! А откуд онда Ави Гарднер онако глатки подбрадак?
– А откад га има?
Иако је био мрак, напросто се осећало како сви присутни пипају
нешто под својим подбрацима.
– Ма идите дођавола – прекинуо сам и ја најзад тишину. – Већ пуних
сат времена не радите ништа друго него наклапате о подваљку Лиз
Тејлор. А ја бих хтео овде јасно и гласно да кажем да мени толико не
смета њен подбрадак колико оне њене дебеле ноге.
– Има нешто у томе – обрати ми се супруга језичког чистунца. Само
што је ноге много теже оперисати, и што може да их сакрије
панталонама. А подбрадак је свима на видику.
– Само из профила.
– Свеједно.
Неко се сетио како ни Деби Рејнолдс, која се пре Лиз спетљала с
Едијем Фишером, нема богзна какве ноге, али ено је где лепо живи с
неким трулим богаташем, носатим произвођачем ципела.
На екрану се дотле појавила импозантна очинска прилика, али њен
профил није никога занимао јер је и из анфаса била дебела.
Феликс је ставио оригиналну Мачку у њен омот, а на својој
девичанској, илегалној копији написао: „Тенеси Вилијамс: Подваљак.“
Кад смо се вратили кући, посматрао сам свој лик у огледалу са
стране. То ме је подстакло да донесем неопозиву одлуку. Отишао сам
сместа у кухињу, отворио пун фрижидер и затворио га тек после три
сата. Идуће недеље одлазим авионом у Бостон.
 Физичка спрема

Док већина народа има власт какву заслужује национални спорт одаје
карактер народа. На пример, дивљи темперамент Шпанаца огледа се у
борби с биковима, а однеговани травњаци у Енглеској управо вапе за
голфом. Наш национални спорт, четвородневни марш који се одршава
сваке године, наводно је потекао из нашег бирократског трчкарања на
дуге стазе.
У томе смо заиста прави мајстори јер таква искуства преносе се с
колена на колена. Наше постојање као народа вуче порекло од
четрдесетогодишњег марша кроз пустињу. Одонда смо на неки начин
успевали да увек останемо у покрету. Осим тога, дан-данас је у моди
ходање, трчање, марширање, џогинг. Ма како се то звало, свако се тиме
бави.
Осим мене.
Свакако да се због тога стидим. Ја сам у ствари по свом карактеру
конформиста и осећам се као отпадник седећи код куће док сви други
марширају у Јерусалим. Цела земља тресе се од грознице
четвородневног марша. Уводници у новинама славе тај подухват, радио
емитује нове маршеве, министар просвете даје свој благослов, а
ортпеди кличу од радости. Сви су луди од одушевљења.
Осим мене.
Кад ми моји пријатељи спортисти причају о својим припремама за
четвородневни марш, ја обарам поглед и мрмљам нешто о неодложним
обавезама и равним табанима. Последње дане уочи великог догађаја из
принципа проводим између четири зида јер стрепим од презира
познаника. Тек после марша усуђујем се да поново изађем на улицу,
првенствено зато што сам сигуран да идуђе две недеље неђу срести
никог од познаника који су учествовали у маршу. Сви они наиме тада
седе код куће, лече жуљеве на својим натеченим ногама и заричу се да
најмање годину дана неће макнути из куће.
Осим мене.
 Мени наиме није потребан никакав четвородневни марш. Ја сам
читаве године у покрету.
Не бих могао рећи да по својој природи обожавам физичко кретање.
Једно време нисам ишао пешке него сам се само возио аутобусом или
таксијем. Овде-онде путовао сам чак и аутостопом. Истини за вољу,
био сам се прилично удебљао и само што нисам заборавио да ходам.
Али, откако имам свој аутомобил, свакодневно прелазим велике
удаљености пешице. Ноге су ми опет мишићаве и снажне, никад се
нисам боље осећао.
То се може врло лако објаснити – на нашој планети више нема места
за паркирање. Поготово у Тел Авиву. На пример, ако човек има посла у
граду, мора да паркира негде уз морску обалу. Ако хоће да дође до
главне улице, препоручљиво је да остави кола негде на периферији.
Кад имам уговорен састанак у пословној четврти Тел Авива, ходам
шест километара тамо и шест километара назад.
То је све заједно дванаест километара.
Не, не жалим се. Уосталом, то је стварно здрав тренинг који лекари
препоручују. Па ни најбоља од свих жена нема ништа против тога.
Када треба да обавим нешто у граду често ми каже:
– Иди колима. Добро ће ти дођи да мало прошеташ.
Поштедите ме дакле свог четвородневног марша! Нама
аутомобилистима и поштарима тако нешто није потребно. Ми смо већ
одавно зрели за олимпијаду.
 Цинкарош

Пре неки дан ме је посетио неки познаник. Представио ми се али ме

љубазно замолио да ником не откријем његов идентитет.
– Не знам више шта да мислим – рече ми Амнон Цукерман. – Као
државни службеник зарађујем 43.650 шекела месечно заједно с
додатком на инфлацију и доплатом на врућину. Мој пријатељ Имануел
Опатуски ради у истом министарству, у надзорној служби. Он зарађује
исто колико и ја, а ипак је успео да од своје плате купи нови видео-
рикордер, три телевизора у боји, један кућни компјутер за себе и два за
своје близанце, један хеликоптер, три куће, два градилишта, један
рудник, неколико тркачких коња, једну фабрику оружја, лепо парче
прашуме и сабрана дела Агате Кристи, да не говоримо о модерном
маузолеју који гради испред своје виле. Е, сад ја вас питам како може
један човек све то да купи од обичне чиновничке плате?
– Рекао бих да не може – одговорих – осим ако не ради
прековремено.
– Не ради, него се бави мутним пословима. Сви то знају. Пре неког
времена испао му је на главном улазу кофер из руке, и шта мислите,
шта се просуло по поду? Око двадесет милиона шекела у ситним
новчаницама.
– Зашто га не пријавите претпостављенима?
– Ама, у томе је баш виц. Свакако да бих ја волео кад би
претпостављени знали све о том Опатуском. С друге стране, било би
ми непријатно кад би се около причало да сам га ја издао. Он ми је, на
крају, најбољи пријатељ. А знате како људи воле да трачаре. Зато ћете
ме ваљда разумети да нисам имао другог избора него да напишем
анонимно писмо шефу нашег одсека и шта мислите, шта се догодило?
Шеф ми је дао задатак да откријем ко је написао то писмо. Предузео
сам темељиту истрагу, али све индиције су упућивале на мене. Зато ми
није преостало ништа друго него да све заједно заташкам.
– И тако сте пустили да се кола сломе на вама!
 – Ма какви! Отишао сам у полицију и рекао им све што знам.
Саставили су записник и затражили од мене да га потпишем. Кад сам
им објаснио да то не могу зато што ми је Опатуски најбољи пријатељ,
рекли су ми да се тако нешто зове клевета и да ћу још имати посла с
њима.
– А зашто се нисте обратили служби друштвеног књиговодства?
– Па и јесам. Не знам колико сам их пута звао и молио да ме приме
али да не морам да им откривам идентитет. Нису ме примили. Али зато
је шеф службе друштвеног књиговодства објавио извештај о коме је
брујао читав град: „Клевета – смртоносна епидемија у систему
државне управе.“
– Заиста непријатна ствар.
– Ипак нисам клонуо духом. Написао сам писмо самом министру.
Питао сам га како човек може да разоткрије махинације свог најбољег
пријатеља а да нико – Боже сачувај – не дозна ко се крије иза тога.
Министар је проследио писмо даље, шефу надзорне службе. Тада ме је
шеф те службе, Имануел Опатуски, позвао и рекао ми да у оваквом
случају пријатељство не значи ништа и да сам морално обавезан да
изађем у јавност са својом оптужбом. Он ће ми у томе помоћи колико
год буде могао. Могу да рачунам на његову личну подршку и
апсолутну дискрецију.
– И шта ћете сад?
– Шта ћу сад? И даље ћу једва некако да састављам крај са крајем
док ће мој пријатељ Опатуски да плива у изобиљу.
– А зашто се не уортачите с Опатуским? – упитах га.
– И на то сам помишљао – одговори ми Амнон Цукерман – али се
бојим оног старог правила: сарадња на послу значи и крај најлепшег
пријатељства.
 Ветерани

Заправо сам још пре 35 година, кад сам се млад као роса, доселио у
Свету земљу, хтео да приповедам о њеним старим јуначинама.
Мислим, наравно, на њене сунцем опаљене, борама избраздане
ветеране који су дошли у ову земљу са Бен Гурионом, кад је шекел био
још фунта а пијастер – пијастер.
Обично се разговор с таквим једним ветераном започиње тако што он
чита неке часне социјално-конзервативне новине, а неко од нас, мален
и скроман, седа до њега на клупу у парку. Свакако да један ветеран ни
начас не одваја очи од својих новина, али му урођени инстинкт говори
да је жртва надохват руке.
Стога ће се после неколико минута окренути мени и упитати онако
узгред:
– Младићу, да ли сте гледали нову представу у Народном позоришту?
Човек му може одговорити са „да“ или не“, али то не игра никакву
улогу. У сваком случају следећа реченица нашег ветерана ће гласити
овако:
– А, видите, ја се још сећам кад су руски глумци дошли први пут у
нашу земљу.
Дабоме да су те речи шлагворт за питање:
– А сме ли се знати кад сте ви стигли овамо?
– Е-хеј! – преплануле боре обасја поносан осмех. – Да чујем шта ви
мислите, кад је то било?
Ја бих рекао да је било пре шездесет година, али из пуке
пристојности кажем: пре тридесет.
– Више! – озари се он – Много више!
– Четрдесет и три?
– Четрдесет седам и по, младићу мој!
На то ја паднем у несвест, и освестим се тек од махања социјално-
конзервативним новинама. Затим шапућем обузет страхопоштовањем:
 – Четрдесет седам и по година! Невероватно! Мора да су ваши
родитељи били прожети правим пионирским духом кад су се одважили
да се с тако малим дететом отисну на путовање у Свету земљу!
Ветеранове очи одају дубоку увређеност што се слави подухват
његових родитеља, а не његов лични. Ипак, намрштена чела прелази
преко тога и објављује:
– Године 1921. позоришна претплата је износила свега један
пијастер.
– Ма шта је теби, Авраша? – умеша се у разговор ветеранов друг с
оближње клупе. – За десет пијастера могао си у старом Јерусалиму да
купиш кућу са баштом. Сећам се како ми је неко понудио нову новцату
локомотову са два вагона за свега три шилинга. А знате ли ви, младићу,
колико је у то време вредео један шилинг?
– Пет пијастера..
– Ха-ха – презриво се обојица насмеју. – Немате ви појма! Ми се још
добро сећамо како се главни инжењер електричне централе обесио
зато што је на покеру изгубио двадесет пијастера, колико је износио
основни капитал компаније. У тим добрим старим временима могли
сте да купите краву за два пијастера. А за четири пијастера могли сте
да путујете од Каира до Петрограда. Два пара панталона коштала су
пола пијастера, тако да једноставно нисте могли да купите само једне
панталоне. Е да, то су била времена – уздахну обојица. – Онда је човек
знао зашто ради.
– А колика је била месечна плата?
– Један и по пијастер.
– Па у чему је онда разлика?
– Разлика? – насмеју се обојица ведра погледа.
– Били смо педесет година млађи, драги мој, пуних педесет година!
 Квалитетан производ

Прошлог четвртка разболела нам се пегла и убрзо затим преминула.

Како су сви кућни апарати који имају и најмању везу са струјом у мом
ресору, упутио сам се у најближу продавницу електричних апарата.
Власник ме је лично послужио. Извукао је више пегли различитих
боја. Истовремено ме уверавао, с патриотским поносом, да држи само
домаће производе јер су робуснији и стога много поузданији од
увезеног бофла. Изабрао сам модел цинобер боје и упитао га да ли
могу да га испробам. Стручњак је сматрао да је то у ствари
непотребно, јер је пегла испробана већ једном у фабрици, али кад ми је
већ до тога толико стало, нема ништа против једне мале
демонстрације. Тек што је турио утикач у утичницу, рекао је:
– Е па, шта сам вам рекао? Ја не бих никада ником продао нешто што
није сто посто...
У том тренутку црвена пегла је испустила необичан звук попут
режања штенета. Одмах затим извио се из ње облачић дима и пегла је
почела да грми и сева. Патриота је бацио смрдљиву лешину некуд иза
тезге.
– Већ сам тридесет година у овој струци, али овако нешто још нисам
доживео – извињавао ми се и укључио зелену пеглу. – Ова ће сигурно
бити у реду...
Чекали смо двадесет пет минута и заиста за све то време пегла није
задимила нити засмрдела. Није чак ни грмела ни севала. Није се ни
загрејала. Није била чак ни млака. Остала је леденохладна и
безосећајна, тако рећи мртва да не може бити мртвија. Стручни
електричар одмерио ме преким погледом, бацио зелену пеглу тамо где
је већ бацио црвену и покушао је изнова са једном ружичастом.
– Морам да вам кажем, господине, да сте малчице избирљиви –
напомену огорчено. – Али ова ће свакако...
Ружичаста пегла је почела да куца као паклена машина. Муњевито
смо се бацили обојица на под и прстима запушили уши, спремни на
најгоре. После непуног минута разлегао се гласни прасак и домаћи
квалитетни производ испустио је душу.
Дошао је на ред и четврти примерак, девичански невин и бео као
љиљан. Ускоро је међутим почео да смрди и дахће.
Тада је стручњак посегнуо за небески-модром пеглом и ставио је
преда ме а да је није укључио.
– Ова је сасвим сигурно у реду – просикта он на мене. – Ево, овде
вам је фабричка гаранција. Хоћете ли да је узмете или нећете?
Промрмљао сам нешто у смислу да бих је ипак испробао. Тада се
стручњак обрецну на мене:
– Господине, ово је продавница електричних апарата, а не некаква
јавна установа за испитивање производа! Ако не намеравате ништа да
купите, зашто да уопште траћим време са вама?
И ни пет ни шест него ме избаци из радње. Напољу сам још чуо како
виче за мном:
– И немојте више да ми излазите на очи! Нећу ја, богами, да
дозволим да ме више малтретирате!
 Радио-драма

Ако нисте никад покушали да пишете радио-драму, драги читаоци,

онда не можете да замислите потешкоће које се јављају при том послу.
У чему су потешкоће?
Одговор је врло једноставан: док на позорници или на телевизији на
први поглед можете да видите где се и како одвија радња, ко све у њој
учествује, како људи изгледају и колико отприлике имају година,
слушалац тапка у једном тако застарелом медију као што је радио-
драма у мраку радио-таласа. Како уопште слушалац може да се упозна
са спољашњим појединостима?
Ево вам једног примера.
„... А сад ћемо емитовати радио-драму Терминал Кошница“ (Музика,
гласно куцање, још смо увек у неизвесности.)
Снажни мушки глас (човека који куца на врата): Миша, Миша, смем
ли да уђем у твој укусно намештени трособни стан?
Тихи мушки глас: Миша Армански не би никад затворио врата свом
стрицу, па макар то било и пред саму поноћ. (Шкрипа врата која се
отварају. Чујемо како напољу бесни олуја. Разлеже се и грмљавина, за
сваки случај, ако неко није чуо звуке олује.)
Снажни мушки глас (затвара врата која обавезно шкрипе): Страшно
невреме. (Ове речи је режисер убацио за сваку сигурност.) Уверен сам
да ће овај дан, 10. децембар 1934, ући у историју метеорологије.
Заиста, не звао се ја Миша Армански и не био поливач плантажа
поморанџи, ако сам у своје шездесет и три године доживео овако
невреме.
Тихи мушки глас: И ја, иако сам снажно грађен, рођен у Туксону, у
Аризони, где сам шест година студирао на универзитету, а сада сам
власник фарме пилића на три хектара земље недалеко од сиријске
границе, где успут узгајам и спанаћ, не сећам се оваквог невремена.
Женски глас (врата шкрипе затварајући се): Добро вече, стриче
Мошо. Зар ме се не сећаш? Ја сам Бела, Мишина безбрижна жена, у
осмом месецу трудноће.
Снажни мушки глас: Како те се не бих сећао! Уопште се ниси
променила. Још си увек мала, дебељушкаста Бела са словенским
цртама лица, плавим очима, прћастим носом и дугом црном косом.
Заиста си згодна у том смеђем пуловеру и сукњи са шареним шкотским
шарама. Надам се да си очувала свој музички таленат и таленат за
учење страних језика.
Тихи мушки глас: О да, успела је у томе, иако смо већ осам година у
браку у којем имамо два сина и три кћеркице који сви иду у школу у
нашем малом селу Киријату Епштајну основаном 1923. године.
Снажни мушки глас: Ја иначе носим наочаре.
Да ли је сада све јасно? Добро, онда можемо почети са радњом. Само
брзо јер нам је остало још свега три минута...
 Пужеви

Недавно сам кренуо аутом из града, случајно погледао кроз прозор са

стране и спазио једног малог пужа како јури друмом. Како одувек имам
одређену склоност према пужевима, нарочито у сосу од белог лука,
обратим му се питањем:
– Где ћеш, драги пужићу?
– У Јерусалим.
– Али то је, пужићу, јако далеко. Да ти помогнем? Стрпаћу те у
коверту и послати поштом у Јерусалим.
– Врло љубазно од вас – одговори ми пуж – али мени се жури.
Ето, ту је крај мојој параболи у којој је приказана, у најкраћим
цртама, наша национална трагедија.
Ја сам, на пример, у последње време послао из Тел Авива у
Јерусалим четири писма која су имала различите судбине. Прво писмо
стигло је на одредиште после три дана, друго после тридесет и један
дан, треће је још на путу а последњи пут је вићено у неком мексичком
ноћном бару. Што се тиче мог четвртог писма – овде прича постаје
управо невероватна – оно је стигло у Јерусалим за пола дана!
Било би неправедно тврдити да је наша пошта спора. Тачније би било
рећи да је у свом раду „скоковита“. Па што бих се онда жалио.
Уосталом, непобитна је чињеница да су сва моја писма временом ипак
стигла, ако баш не на одредиште, а онда негде другде. Ако једна
честитка не стигне до Нове године, гарантовано ће стићи за нечији
рођендан. А ако то није баш рођендан примаоца, биће сребрна свадба
неког другог граћанина који је још много симпатичнији и којем је
честитка можда потребнија. Уосталом, честитке су увек добро дошле.
Наша влада је недавно чак сазвала групу међународних стручњака да
проучи наше необичне поштанске прилике и неприлике. Кад су
одлазили из наше земље, ти су људи сви одреда били на ивици нервног
слома, а сад пошта у њиховим земљама ради по узору на нашу.
У међувремену мислим да сам одгонетнуо загонетку.
 Кад просечном поштару на Блиском истоку дозлогрди свакидашњи
обилазак и кад му отежају отечене ноге, обично сам себе упита: А
зашто се ја у ствари оволико мучим? Нека се управа поште сама брине
за ту своју пишљиву пошту. И тад убаци све пошиљке из своје вреће у
најближе поштанско сандуче.
Ко то уопште може да му замери? Можда тек понеки пуж коме се
стварно жури.
 Понуда књига

Недавно сам у граду пролазио баш поред књижаре која се

специјализовала за хебрејску литературу кад ми се одједном измаче тло
под ногама. Пао сам у некакав мрачни шахт, ударио о нешто и изгубио
свест. Кад сам се освестио, седео сам с леденим облогом на глави, а
књижар је седео до мене у удобној фотељи.
– Искрено ми је жао што морам да се служим оваквим средствима да
намамим купце – извинио ми се књижар. – И сами знате да људи данас
све мање читају, а и кад читају, онда је то неки страни шунд. Ми овде
настојимо да прокрчимо публици пут до вредне хебрејске књиге, а
једини пут који нам је преостао јесте овај којим сте управо ви овамо
стигли. Али заузврат могу вам саопштити, поштовани господине, да
смо покренули сензационалну пропагандну кампању за хебрејску
литературу. Сваки купац наших књига добија приде по туцет свежих,
тврдо куваних јаја уз најбоље жеље куће. Да ли бисте сада, господине,
можда били тако добри да купите једну књигу у нашој књижари?
– Па добро – кажем и извадим нотес који увек носим са собом у
задњем џепу на панталонама. – Узео бих Фани Хил и Уживање у
дијети, и један историјски роман чији сам наслов заборавио, само знам
да је на насловној страни слика једне дивне, риђокосе жене на ломачи.
Али, опростите, господине – пресамитио се књижар у струку – све је
то ипак само јефтин амерички шунд.
– Знам – одговорим – али ја ионако не читам књиге. Потребне су ми
само ради тога да их подметнем под краћу ногу нашег стола у кухињи.
– У том случају, господине, могу да вам понудим нешто друго. Ако
купите једну хебрејску књигу, добићете премију у облику бесплатног
викенда у Ејлату.
– Био сам већ у Ејлату. Али, кад бисте ми уз сваку хебрејску књигу
коју купим дали и по једног Астерикса...
– То не – викну фанатик и извади пиштољ. – Или ћете овог часа
купити једну хебрејску књигу коју ћете отплаћивати у дванаест
скромних месечних рата, или вам оде глава.
Клекнуо сам очекујући зрно које ће ми прекратити муке. У том
тренутку зазвони звоно, следећи пролазник је пао у јаму и тако ми
спасио живот. Кад сам се вратио кући, открио сам да ми је тврдоглави
књижар потајно стрпао у џеп мантила две хебрејске књиге. Међутим,
испод краће ноге мог стола у кухињи има места само за једну књигу.
Баш незгодно. Мораћу да купим и тестеру.
 Ситно штампано

Прошле среде пробудило ме жестоко лупање иа вратима стана

пропраћено још жешћим ударцима ногама. Обузет радозналошћу,
отворим врата и угледам пред собом типа с наочарима, у чијој сенци
стоје два кршна транспортна радника.
– Добро јутро – рече ми тип с наочарима. – Ми смо из Хипотекарне
банке, дошли смо по ваш намештај.
Питао сам га, наравно, зашто, а онда ми тип тури под нос десетак
испуњених признаница и упита ме да ли је потпис на испрекиданој
линији мој.
Одмах сам препознао формуларе које сам потписао пре два месеца
као жирант свом комшији Феликсу Зелигу зато што је он хтео да
подигне некакав зајам. Није вредело порицати па сам признао да је
потпис мој.
– Е па, молим лепо – настави тип с наочарима.
– Овде, на деветој страни, у клаузули Б 5, под тачком 138, пише,
цитирам: „Ја, долепотписани, у даљем тексту жирант, обавезујем се да
ћу сав свој намештај да уступим Хипотекарној банци кад год управа
дотичне банке одреди да то учиним.“
Облио ме хладан зној. Покушам да реконструишем догађаје. Да,
отишао сам до неког службеника у банци да му саопштим своју жељу
– жељу? – да будем жирант Зелигу за кредит, на шта је тај службеник
бацио на сто килограм ситно одштампаних образаца и наредио ми:
„Молим вас да се потпишете овде... и овде... и још ту... и ту, хвала
лепо.“
Да ли сам прочитао шта је све тамо писало?
А да ли сте ви, поштовани читаоче, икад на шалтеру банке прочитали
Рат и мир?
– Е, па чините што Вам је дужност – изустим пригушеним гласом
типу с наочарима. Оба она насилника баце се на мој намештај и за
неколико минута испразне ми стан. Управо су се спремали да изнесу и
моју последњу фотељу кад се појави човек кукастог носа у пратњи
полицајца.
– Да ли је ово ваш потпис? – упита ме чувар јавног реда показујући
ми некакав папир који је деловао озбиљно и који сам потписао кад сам
на једној раскрсници у Ротшилдовом булевару прошао кроз црвено
светло.
Признао сам да је то мој потпис.
Онда морам да вас замолим да пођете с нама на суд – рече пајкан – да
вам прочитају смртну пресуду.
Погледам још једном на онај папир. Човек је био у праву. Тамо је
лепо писало: „Оптужени признаје да је у Тиберијасу извршио
двоструко убиство и да жели да буде обешен.“
Наравно да сам се тада без приговора потписао на испрекидану
линију.
– Па добро – шапнем – спреман сам.
– Чекајте још мало – огласи се онај с кукастим носом – ја долазим у
вези са срцем и бубрезима – па ми показа мој потпис на полиси
животног осигурања, страна 12, члан други, тачка 65 д: „Осигураник је
дужан да своје срце и бубреге уступи за било коју сврху коју одреди
осигуравајуће друштво“.
– Добро, господо, пођимо, почивао ја у миру! – кажем им.
То је све.
Сахрана ми је сутра у подне.
 Жута грозница

Седели смо учетворо, др Бирнбаум, адвокат Глик, мој комшија

Феликс Зелиг и моја маленкост, разговарајући о овом и оном
уопштено, а о пропасти света на крају. Беше пријатно вече, сунце је већ
било зашло, а смрад од Средоземног мора није још био продро до
града.
– Модни часописи тврде да глобални атомски рат опет улази у моду –
установи адвокат Глик.
– Смешно – рече Феликс. – Руси тренутно заостају у стратегијском
наоружању далекометним ракетама. Имају их иајвише 7030 комада.
– Немају их ни толико – убаци Глик. – Према мојим личним
информацијама, имају их највише 5500.
– Рецимо да их имају 6210 – предложим ја.
Др Бирнбаум, који је све то слушао с презривим погледом и
одговарајућим смешком, преузе главну реч:
– Добро – рече – а шта је с Кином?
– Шта би било с Кином?
– Кафански политичари! Трабуњате о свачему, само не о оном
правом! Далекометне ракете? Којешта. Судбина земаљске кугле зависи
од једног јединог фактора: шта ће урадити Кинези?
– Па шта би урадили?
– Не знам – рече др Бирнбаум. – Ја само знам да је Кина по
последњем попису становништва имала 1.008.175.288 становника.
Капирате ли господо? Има већ преко милијарду живих Кинеза.
– Свакако позамашан број.
– Да бисте себи предочили тај број – настави др Бирнбаум –
замислите следећу слику: кад би милијарда Кинеза стала један на
другог, досегли би Сунце.
– Никад они не би досегли Сунце – одврати Феликс – много би се пре
испржили попут „чоп-суа“. „
– Нисам баш сигуран – убаци адвокат Глик.
 Кинези су врло дисциплинован народ.
Пред мојим духовним очима милијарда Кинеза покушавала је да
досегне Сунце. Пре много година, док сам још ишао у школу, на часу
физичког дебели Голдштајн морао је да се попне на моја рамена. После
неколико тренутака нечујно сам се под њим скљокао.
Др Бирнбаум терао је даље своје:
– Кина има војску од 150 милиона људи. Замислите само првомајску
војну параду у којој милиона војника маршира испред почасне
трибине.
После краћег рачунања израчунали смо да би била потребна читава
година да 150 милиона војника прође у мимоходу испред почасне
трибине. Другим речима, тек што би парада завршила, морала би
изнова започети и тако унедоглед, док је света и века. А мени је лично
сат и по шетња уврх главе.
– Господо, добро организовани јуриш бајонетима 150 милиона
фанатичних бораца може бити врло непријатан – закључи др
Бирнбаум. – Морали бисмо мало боље да вежбамо наше резервисте.
Затим смо прешли на наоружање.
– Помислите само – настави др Бирнбаум – кад би Кинези за сваког
свог војника наручили само један једини аутоматски пиштољ made in
Israel...
Свима нам је потекла вода на уста. Сто педесет милиона аутоматских
пиштоља, мили Боже! Узмимо да бисмо на сваком од њих зарадили
само по 10 долара... па добро, нека буде 5 долара...
– Можда би Кинезима требало доставити писмену понуду? –
набацим ја.
Др Бирнбаум ме ошине убитачним погледом:
– Мислите да смо ми њима потребни? Кад би баш хтели, они би
могли сваког дана да подигну по једну нову фабрику оружја. А ми
морамо да мољакамо ујка Сема да нам удели који пишљиви долар за
развој индустрије. Кад би Кинези били наше мецене и кад би нам
сваки од њих дао само по један долар, инкасирали бисмо 1.008.175 288
долара.
Препустимо се мислима. Дођавола, питали смо се, а зашто нам у
ствари не би могао сваки тај блесави Кинез поклонити бар три
пишљива долара? Тада бисмо добили своту која би се у најбољем
случају могла мерити у светлосним годинама...
 Обала Средоземног мора вратила нас је на чврсто тло реалности
пустивши на нас 1.008.175.288 комараца.
– Бежите од нас! – терали смо их од себе. – Ено вам Кине.
И заиста, да је сваки од тих инсеката убо само једног Кинеза, могли
су исисати из њих 120.000 кубних метара крви. С друге стране, сви
знамо да сваки такав комарац може убости човека више него једанпут.
У повољним случајевима можда чак и трипут. То би округло било...
Побегао сам од тог покоља да бих се пробио кроз Кинески зид који смо
подигли у главама:
– Шта мислите, пријатељи, како ће проћи следећи избори код нас са
деветнаест странака? – покушао сам да окренем наш жућкасти
разговор на другу страну. Ипак, занемео сам чим сам схватио колико су
моја размишљања глупава. Велико, светско питање што је у свима
нама тињало преточио је напокон у речи сам др Бирнбаум:
– Кад три милиона Јевреја имају деветнаест странака, једна
милијарда Кинеза морала би да има 6333 странке.
Смркло нам се пред очима. Руку на срце, Кинези би морали да буду
срећни што нису Јевреји. С друге стране, за Бога милога, милијарда
Јевреја! Кад би само половина њих дошла у Израел, били бисмо већ у
много бољем геополитичком положају. Само бисмо имали нешто
проблема с паркирањем.
Што смо се дуже бавили тим практичним питањима, пред нама су се
отварале све веће могућности:
– Кад би сваки Кинез само једанпут пљунуо – размишљао је др
Бирнбаум наглас – прелило би се Средоземно море...
Пошто сам подигао поглед, срце ми је застало у грлу. На лицима
својих трију пријатеља запазио сам некакав жути одсјај.
– Опростите – кажем и брже-боље устанем. – Морам да идем. Већ је
касно...
Др Бирнбаум ми се нацери у лице:
– Да је сваки Кинез закаснио само један минут, данас би свет био тек
у 1857. години. А да су закаснили око 15 минута...
Први се иа њега окомио адвокат Глик, а одмах за њим и Феликс. Ја
сам последњи распалио Бирнбаума ногом у цеваницу.
– Ма шта вам је – продрао се он. – Јесте ли полудели?
– Помислите само – кажем му ја – како би вам било кад би вас сваки
од милијарде Кинеза ударио ногом.
 – Било би их још и више – превијао се др Бирнбаум на поду. – Док
смо ми разговарали... на свет је дошло... 80.900 Кинеза...
Оставили смо га на поду и ухватили маглу. Није чудо што те ноћи
нисам могао да заспим. Почео сам да бројим овце и дошао до броја
71.009.407.
Сутрадан ујутро уопште нисам устао.
Зашто?
 Предност телефона

„Тврдокоран, тежак народ,“ записао је Мојсије у свом дневнику, а сам

Бог зна да је знао шта говори.
Говорио је о мени.
Покушаћу да објасним о чему је реч.
Реч је о оној мучној ситуацији која вам је, драги читаоче, сигурно
позната. Или, да можда никад нисте разговарали с неким службеником
у његовој канцеларији? Ето видите. Чекали сте прописно у реду пред
његовим вратима док нисте после неколико сати најзад пуштени у то
светилиште, до самог Берковица.
Берковиц вас је испитивачки погледао и рекао вам:
– Седите, молим вас.
Послушали сте његов налог док је он гутао последње залогаје свог
сендвича. Затим је подигао поглед и упитао вас:
– Шта могу да учиним за вас?
Али управо у том тренутку, у коме се чинило да се најзад остварује
ваш давнашњи сан, да је на помолу решење проблема који вас мучи
годинама – баш у том судбоносном тренутку зазвонио је телефон на
његовом писаћем столу.
Ко ли га је назвао?
Ја, драги читаоче. Ја сам хтео да поразговарам с Берковицем.
Знам да је то било безобзирно од мене, знам да није било фер и да
нема тих речи којима бих могао да оправдам свој поступак. Али сви ми
живимо у овом свету као вуци међу вуцима, сваки за себе, ни један за
све.
Уосталом, мени је био потребан читав један људски век да откријем,
схватим и применим берковицевски аксиом о предности телефона. Тај
аксиом гласи овако: „Одеш ли ненајављен до неког службеника, он ће
те избацити из собе. Прекинеш ли га у разговору с неким другим,
бациће те низ степениште. Али, ометеш ли га усред реченице
телефоном – стрпљиво ће се ухватити укоштац с твојим проблемом.“
 Зашто? То зна само Берковиц. То је једноставно тако. Током свих
ових пустих година у којима сам био присиљен да општим с
професионалним службеницима, ни један ми од њих још није рекао
преко телефона: „Ко вам је дозволио да ме ометате усред посла?
Мораћете да причекате као и сви остали док не дођете на ред!“
Због тога данас више не помишљам да чекам док не дођем на ред.
Кад морам да поразговарам с Берковицем а инстинкт ми говори да је
заузет, једноставно одем у суседну собу и одатле – с удаљености од
свега пет метара, одвојен од њега само танким зидом – поразговарам
лепо с њим на миру божјем. С оним истим Берковицем који би ме већ
бацио низ степениште да сам покушао да разговарам с њим о том
истом предмету без телефонске слушалице у руци, очи у очи...
Наравоученије ове приче: Американци бирају Буша, Немци бирају
Кола, а ја бирам Берковица, локал 537.
 Бон

У детињству сам се увек чудио налепницама на којима је писало

Press, на предњим и задњим стаклима неких аутомобила. У току
година сам донекле сазрео и чудио се сасвим другим стварима. На
пример, чудио сам се што полиција даје те професионалне ознаке само
новинарима, а не и метеоролозима или трговцима четкама на велико.
Чему та дискриминација?
Током времена сам открио и шта је томе разлог. Јер, од дана кад сам
такву налепницу смео да налепим на свој ауто, полиција ме три пута
чешће кажњава него у добра стара времена. Свакако да могу донекле
да разумем и чуваре реда. Ко уопште може да поднесе новинаре?
Пре неки дан сам доживео нешто симптоматично. Као што зна сваки
грађанип Тел Авива, једна страна Пипкинове улице већ се две године
увек изнова раскопава. Наводно зато што су при последњем копању
заборавили нешто испод асфалта. Зато је та улица затворена за
саобраћај, на шта сваког упозоравају две црвене табле и један зелени
полицајац.
Па шта ради један искусан новинар као што сам ја кад има да обави
нешто важно у тој затвореној улици? Свеједно улази у њу колима. Обе
табле равнодушно слежу раменима, али не и полицајац.
– Еј, ви тамо – каже ми пајкан. – Зар не видите да је ова улица
затворена за сва возила?
– Ма видим – одговарам му. – Али ја сам, знате, новинар, и лепо вас
молим да ме пустите.
– А, ви сте новинар – понавља полицајац. – Ех, баш ми се тресу гаће
од страхопоштовања! Али свеједно вас не могу пустити.
– Па добро – опет ћу ја – шта ће бити ако ипак уђем у ту улицу?
– Онда ћете платити казну.
– Добро, онда, чекам.
– Шта чекате?
– Да платим казну.
 – Зашто?
– Да могу коначно да кренем.
– Е, то би вам одговарало, је ли? – раздражљиво ће пајкан. – Не, прво
ћете да направите прекршај, а онда ћете тек да платите казну.
– Манимо се сад формалности – покушам да се нагодим с њим. –
Шта ћете имати од тога ако сад кренем па будете морали да трчите за
мном кроз овај кратерски пејзаж? Одрапите ми сад казну па ћемо да
заборавимо на цели случај.
– Па добро – пристаде чувар закона, извади нотес и записа:
„Непоштовање саобраћајног знака“. Тад изненада застаде и запита ме:
– Шта сте оно рекли? Да ћу да трчим за вама?
– Да, кроз овај кратерски пејзаж.
– Не бисте се дакле сами зауставили?
– Бојим се да не бих.
– Е, онда ће казна бити строжа. – Муријак се смркнуо и записао:
„Непоштовање полицијског упозорења“. Па ме опет запита: –
Вероватно бисте ме и изгрдили?
– По свему судећи – признајем.
– Назвали бисте ме „шашавим дустабанлијом“?
Твој пријатељ и помагач запиљио се љутито у мене и записао:
„Вређање полицијског органа у служби“.
– Е, ово ће вас, господине мој, скупо коштати – опомене ме човек. –
Молим вас да овде потпишете.
Потпишем се, стегнем му руку и окренем кола да се вратим кући.
– Хеј – довикне ми пандур – где ћете сад. А шта је са прекршајем?
– Сутра! – довикнем ја њему. – Сутра ујутро. Сутра ћу се у
саобраћајној полицији распитати да ли могу да се претплатим на
мандатне казне.
 Штрајк преждеравањем

Знам да је у тако нешто тешко поверовати, али горка истина мора

кад-тад избити на видело: ја нисам још никад у животу штрајковао.
Заиста нисам. Поштења ми. Немојте ме питати зашто, ионако се већ
осећам довољно крив. Ја сам грађанин старе школе, и физички сам и
душевно здрав, радим исто тако мало као и сви други, а ипак нисам
још никад штрајковао. Чак ни пола сата. Дошло је већ дотле да ми
људи свашта говоре иза леђа, као да ми нису све овце на броју.
Свакако да се стидим, то ми ваљда верујете. Осећам се као какав
изопштеник. Као каква луда. Обућари су већ штрајковали, поштански и
полицијски достављачи, наставници и професори, лопови и жандари,
фризери, масери и шофери, докери и рокери, инкасатори за плин,
струју и воду, рибари и рибе, муве и ловци на муве, укратко, сви
одреда и сваки за себе.
Само ја нисам никад штрајковао.
То је на граници скандала. Стога сам одлучио Да нећу више да трпим
ту срамоту. Следеће недеље, у цик зоре, кренућу у Јерусалим, заузећу
место испред резиденције председника и прогласити штрајк. А будући
да се више нико жив не обазире на уобичајене штрајкове – уосталом,
било их је већ у свим могућим варијацијама, од штрајка седењем и
лежањем до штрајка глађу и Лаки Страјка – намеравао сам да уведем
једну нову форму штрајка: штрајк преждеравањем.
Тачније речено, преждераваћу се свакојаким посластицама на очи
политичких функционера. Јешћу мађарску саламу и чешку џигерњачу,
бифтек и печену гуску, кремпите, штрудлу с јабукама и медењаке. Све
дотле док папирнати тигрови у председничкој палати не пукну од муке
и не изразе спремност да моје услове безусловно прихвате – само ако
престанем да кркам.
А онда ћу ја тим корифејима лепо да кажем да не могу да престанем
јер, за разлику од осталих штрајкова, мој штрајк је уједно и циљ мог
штрајка. И то ће бити моја освета.
 Ако се случајно који мој читалац осећа исто тако фрустриран као и
ја, од срца га позивам да ми се придружи у штрајку, по могућности с
телећим медаљонима у пикантном сосу.
Као што оно рече друг Лењин:
„Ми немамо шта да изгубимо осим апетита.“
 Телефонски број полиције

Кад сам се неко вече касно враћао кући, угледао сам нашег комшију
Феликса Зелига пред нашом капијом како се бори на живот и смрт с
маскираним незнанцем. Одмах желим да истакнем да је маскирани
нападач држао у десници касапски нож, од кога се мој комшија Феликс
с пуним правом осећао угрожен.
Од тако доброг комшије као што сам ја ништа се друго није могло
очекивати него да, наравно, похитам да обавестим најближу
полицијску станицу шта се догађа.
Потрчао сам главом без обзира, улетео у кућу, појурио уз
степениште, прошишао без поздрава поред своје породице, дохватио
телефонску слушалицу и окренуо број деведесет и два. Зачас се на
другој страни жице јави умирујући сонорни глас:
– Овде полиција.
Продрао сам се да је неки разбојник напао мог комшију Феликса
огромним ножем...
– Чекајте мало – упадне ми деведесет и два у реч – ко је уопште
тамо?
Одговорим му да сам то ја, а он ме опет запита како се зовем. Рекао
сам му како се зовем, али ме он није разумео.
– К као коњ – заурлам – И као ипсилон, Ш као шерпа, О као ограда и
Н као Наполеон.
– Као шта?
– Као Наполеон, као Наполеон!
– Који Наполеон?
– Па мислим на француског цара.
– Дакле Ц као цар.
– Не, него Наполеон, са Н.
– Молим вас да се одлучите.
– Ма јок.
– Ко је то опет?
 – Ма нико.
– Али пре сте споменули неког француског цара?
– Ма пустите сад то.
– Да нисте можда мислили на Наполеона Бонапарту?
– Да, управо на њега.
– А шта је с њим?
– Он је мртав, али мој комшија још није. Бар се надам да није. Напао
га је ножем неки разбојник.
– Чекајте мало. А како вам је крштено име.
Рекох му и своје крштено име.
– Полиција, знате, мора у овим стварима да води рачуна о свакој
ситници – објасни ми саговорник. – Једино тако можемо после да
идентификујемо особу која је назвала, у случају да нас је довела у
заблуду.
Настојао сам да га уверим да имам поштене намере.
Тада ме број деведесет два запита за моју професију.
А затим и за адресу.
– Рамат Ган – одговорим му – Рувенијева улица 64, трећи блок, седми
улаз.
– Где је то?
- Па то вам је врло лако наћи – кажем му. – Седнете у аутобус број 21
који вози до гробља, тамо изађете и онда не скренете ни у прву ни у
другу него тек у трећу улицу десно, па онда још једанпут десно, и онда
идете право све док не угледате велике беле зграде са светлозеленим
ролетнама. Ето, то вам је Рувенијева улица.
– Да, познајем тај крај. А зашто ми у ствари све то причате?
– Чекајте да мало размислим... На жалост, не могу тренутно да се
сетим. Богами сам заборавио. Молим вас да ми опростите на сметњи.
– Ништа, ништа.
У ноћи после Зелигове сахране уснио сам страшан сан – да с једним
птичарем прогоним полицију, али без успеха. Птичар се звао
Наполеон.
 Post mortem

У добро обавештеним круговима одавно више није тајна да у нашој

много хваљеној земљи влада значајна стопа инфлације од 400 посто
годишње.
Ситуација ипак није тако озбиљна како изгледа на први поглед.
Понекад прође и по неколико сати без повећања цена.
Како било да било, тако успешна економија не може а да не утиче на
менталитет наших грађана. То ми је синуло пред очима неки дан кад
нам је наш дворски електричар по имену Абулафија дошао да поправи
некакве офуцане каблове због којих је долазило до кратког споја.
Абулафија је после обављеног посла оставио на кухињском столу
рачун који је нажврљао на празној кутији од цигарета:
„2400 шекела до сутра у подне дозначити у Јафу, Балканска 12,
Абулафија.“
Чим смо прочитали поруку, ухватила нас је паника.
– Ако Абулафија до сутра у подне не добије тај свој новац – рекла је
најбоља од свих жена – неће хтети никад више ништа да нам поправи.
Ефраиме, сутра ујутро мораш одмах у Јафу да однесеш том лупежу те
његове прљаве паре.
– Сутра не могу – одговорим. – Морам у градску управу да се
договорим за плаћање у ратама рачуна за воду у базену Хилтон који
смо забуном добили пре две године.
– Онда пошаљи паре том Абулафији.
– Како?
– Преко поштанске штедионице. Па имамо овде његову адресу.
– Знаш ваљда да Абулафија не прима чекове – подсетим је. – Људи из
управе прихода уопште га не познају, а он жели да и даље задржи тај
статус.
– Може, што се мене тиче – одобри најбоља од свих жена. – Али
поштанска штедионица није обична банка. А ти можеш том човеку
тамо рећи да Абулафији не шаљеш новац за обављени рад, него да је то
поклон који је ослобођен пореза.
Показало се да је човек-тамо девојка-тамо. Пуначка, једра и made in
Блиски исток као и већина њених колегиница у пошти. Требало је
поприлично времена док је нисам осмотрио изблиза, јер је пред њеним
шалтером био дугачак ред који је врло споро одмицао. Људи су преда
мном измењивали одговарајуће примедбе на рачун спорог темпа, и
били су потпуно у праву.
– Добар дан – културно сам поздравио једру девојку кад сам најзад
дошао на ред. – Молио бих вас упутницу на 2400 шекела.
Девојка је упрла очи у мене. Биле су обојене згодном чоколадном
бојом иако нису биле веће од грашка.
– Где шаљете ту смешну суму?
– У Јафу – одговорим. – Абулафији.
– А зашто му не дозначите новац преко своје банке?
– Не знам му број жиро-рачуна.
Пуначка госпођица размисли о ситуацији.
– Можете му послати новац поштом – гласио је закључак – али ће га
тај ваш Ару и како се оно зове добити тек за десет дана.
– Па неће ваљда поштарн опет да штрајкују?
– Немам појма – слегла је девојка раменнма – само знам да сам јуче
добила од сестре из Јерусалима писмо које је путовало две недеље.
Осетио сам како ми крв нестаје из образа. Ако Абулафија не добије
своје паре до сутра у подне... при инфлацији од 500 посто... дуговаћу
му за десет дана два пута више...
– Па шта да радим? – упитам једру девојку. – Посаветујте ме.
– А зашто му не пошаљете обичан барирани чек?
– Али и њега бих морао да пошаљем поштом.
– Ах, да, тога се нисам сетила – сложи се девојка.
Утонули смо у дубоку тишину напето размишљајући. Неколико
неваспитаних типова иза мене почело је да добацује нетактичне
примедбе о спором темпу, али смо девојка и ја елегантно прешли преко
тих добацивања.
– Слушајте – прекине она тишину. – Можда вам наша поштанска
штедионица уопште није ни потребна. Ставите новац једноставно у
коверту и адресирајте је на тога и тога. Чекајте мало.
 Па посегне за телефонском слушалицом и окрене један број. Број је
био заузет.
– Хтела сам само да питам да ли поштари можда сутра штрајкују –
објасни ми. – Знате, никад се не зна.
Немир у мени прерастао је већ у малу побунуу
– Дозначивање новца постало је због инфлације готово немогуће –
повери ми девојка. – Недавно сам хтела да пошаљем пријатељици у
Хаифи 3000 шекела зато што ми је летос позајмила 30 шекела. Али ме
је пријатељица замолила да јој нипошто не шаљем новац поштом, и ја
сам је потпуно разумела.
Могло би се о овој девојци свашта рећи, али је као поштанска
службеница заиста била необично објективна. У међувремену је
покушала поново да се распита за штрајк, али је линија опет била
заузета.
– Знате, ја имам ујака у Јафи – причала ми је.
– Он вам се тамо одселио пошто је оставио жену због неке фуфице.
Иначе је он агент осигуравајућег друштва и често је на путу, разумете.
И ја сам лепо њему дала тих 3000 шекела, и нећете ми веровати, ја сам
њему дала тај новац у три сата овде у Тел Авиву, а у пет је новац био
код Рахеле у Хаифи.
– Ма немојте – рекох задивљено. – Да не путује ли тај ваш ујак
понекад и у Јафу?
– Не знам, до њега могу да дођем само преко његове жене, а
тренутно су њих двоје прекинули сваку везу. Због те фуфице.
На моју велику жалост, нисам се дакле могао послужити ни услугама
њеног ујака. Све због те фуфице. Живот је стварно ђаволска ствар.
– Нећу вас више задржавати, госпођице – оборих поглед – мислим да
ћу ипак да пошаљем тај новац преко ваше поштанске штедионице.
Просто сам осетио како се девојка за шалтером нагло укочила и
заузела службени став. Очигледно је моју одлуку схватила као личну
увреду.
– Молим лепо – процеди леденим службо-љубазним гласом – како
год желите.
И извуче с полице свежањ формулара.
– Желим да вас ипак упозорим, господине, да прималац мора да
подигне новац у року од два месеца.
 – Разумем, госпођице – покорно изустим. – Надам се да новчана
пошиљка неће путовати до Јафе два месеца.
Службеница додаде тоном обмануте особе:
– Исто тако бих желела да вас упозорим: ако се ова упутница путем
негде изгуби, новац може да подигне свако ко је нађе.
– Знам, знам – процедим не дижући поглец. – Тај ризик, госпођице,
морам да преузмем.
Није ме удостојила одговора. Кроз прозорчић ми добаци неколико
формулара и подругљиву примедбу:
– Испуните све ове формуларе и станите поново у ред.
Удаљим се од ње на врховима прстију и латим се посла. Писао сам:
Јафа. Јафа. Јафа. Абулафија Абулафија. Абулафија. Стално исте речи,
као ученик који је за казну остао у школи. Затим одбауљам до краја
спорог реда, а ако нисам умро, још и сад мислим у реду, на вијеке
вијекова или до краја инфлације, што му излази на исто.
 Чудесно оружје

Ових дана купио сам сушену рибу. Док сам се вукао кући, читао сам
у вечерњим новинама у које је дотична риба била умотана како су
власти забринуте због наглог пораста саобраћајних несрећа. Одлучио
сам да истражим узроке те појаве.
Опште је познато да постоји неписани улични закон који је свуда на
снази. Према том закону, чини се да су возачи аутомобила дужни да се
један другом обраћају речју: „Идиоте!“ Тај основни закон – Римљани
га зову jus incivile – прерастао је у уврежену традицију, као што је у
свечаним приликама уобичајено узвикивати: „Ура!“
Возачи који и на најмању провокацију, па и без ње, нису спремни да
извикују бојни поклич „Идиоте!“ не уливају поверење. То су, или
почетници које не би требало пуштати на улицу, или опасни
ексентрици, или, у најбољем случају, гости из иностранства који се
осећају дужни да се пристојно понашају.
Што се мене тиче, ја сам као прави каваљер за воланом навикао да
сваком колеги возачу који не дозвољава да га претекнем, који ми
пресече пут, који ме претекне или ми иначе није симпатичан, добацим
громогласно кроз прозор који на брзину спустим:
– Иииидиоооте!
Обично тај мој „Иииидиоооте!“ буде заглушен од исто таквог
поздрава мог цењеног противника, после чега обојица бесни
настављамо пут. Међутим, каткад се догоди да такав идиот изађе из
кола и да ми приђе гегајући се и вичући из свег гласа:
– Што не пазиш мало, кретену?
На такав неквалификовани напад обично узвратим маштовитим
одговором:
– А што ти не пазиш, бога ти пољубим!
Тако је било све до пре отприлике месец дана.
Тада сам доживео нешто потпуно неочекивано.
 Возио сам се у град и скренуо улево а да нисам дао мигавац. Истог
часа сам зачуо шкрипу гума и онај обавезни узвик: „Иииидиоооте!“
Мало затим пришао ми је узрочник заглушне шкрипе, плећата
људескара као од стене одваљена. Али још пре него што је доспео да
дигне дреку – ни дан-данас не знам шта ме је спопало – излетеле су ми
се несхватљиве речи:
– Искрено ми је жао – зачуо сам сам себе како говорим – потпуно сте
у праву. Заборавио сам да дам мигавац.
Човек је остао без текста. Устукнуо је као да сам му прилепио шамар,
одглавињао до својих кола и наслепо кренуо даље. Мора да је још неко
време био у шоку јер сам видео како се попео на тротоар и налетео на
знак СТОП.
Отада се сваког дана служим тим чудесним оружјем. Кад се неки
идиот издере на мене: „Иииидиоооте! Што мало не пазиш?“ љубазно
му одговарам: „Молим вас да ми опростите, то је заиста била
искључиво моја кривица.“
После свега овога мислим да смем да констатујем да је моје убитачно
чудесно оружје битно допринело наглом порасту саобраћајних несрећа
код нас.
 Бамрамова улица

Од оснивања наше државе наша влада редовно апелује на све нас да

лепо поступамо с туристима. Тражи од нас да им носимо пртљаг, да им
показујемо пут до музеја и да им мењамо валуту по пристојном
шверцерском курсу.
Ја мислим да је то смешно. Прво, ми смо по својој природи услужни
људи, а друго, нису баш ни други народи тако предусретљиви како се
прича. Напротив, дубоко у себи изразито су нељубазни, само што се то
не примећује зато што су наизглед изразито љубазни.
Питајте само некога у неком страном граду за неку улицу. Тај ће се
кобајаги топити од милине говорећи вам:
– Радо ћу вас отпратити до те улице ако немате ништа против.
И онда ће да се прилепи за вас као крпељ и целим путем ће да хвали
лепоте свога града. Кад дођете на одредиште, чак ће вам се и захвалити
што вам је био на услузи. Али, чим замакне за угао, по свему судећи
осуће на вас дрвље и камење као да сте му не знам шта скривили.
Стога питам нашег министра да ли можда тражи од нас да се исто
тако фолирамо. Зар му је заиста стало до такве маскараде? Колико је
ипак поштенији мали човек на улици Блиског истока! Ако њега питате
за неку улицу, одговориће вам:
– Одјеби! – Наиме, управо та реч најбоље изражава у том тренутку
његово искрено лично уверење. Нема ту ни трага од некаквог
пренемагања и циркусирања, али је зато у том одговору садржано
много грађанске храбрости.
Да бих вам то боље објаснио, навешћу пример из свакидашњице.
Недавно нас је посетио један од мојих америчких братића у трећем
или четвртом колену. Једног дана сео је у свој преголеми аутомобил да
потражи једног од наших многобројних братића који станује у
Бамрамовој улици. Свакако да се брзо изгубио у густом саобраћају Тел
Авива, па је запитао једног пролазника за ту улицу. Обични мали човек
који је вероватно имао за собом дуги радни дан, рекао му је:
 – Странац као што сте ви, господине мој, неће никад сам наћи
Бамрамову улицу. Ако баш желите, повешћу се с вама и показати вам
пут.
Тако рече и уђе у кола мог братића. Затим га је неуморно око пола
сата водио кроз најгушћи градски саобраћај док најзад нису стигли у
једну чаробну малу улицу. Ту је обични човек изашао из аута и рекао:
– Ја овде станујем. Хвала вам.
Мој братић га је запитао:
– Али где је Бамрамова улица?
Обичан човек му одговори:
– Немам појма. Најбоље ће бити да питате неког. У сваком случају,
овде није. До виђења. Желим вам пријатан викенд.
Био је четвртак.
Кад ми је братић у трећем или четвртом колену сутрадан све то
испричао, још се тресао од беса. Али ја не трпим да један туриста из
белог света опањкава моје земљаке.
– Ви туристи сте стварно чудни – одбрусим му љутито. – Ви мислите
да са својим џеповима пуним долара можете себи баш све да
дозволите!
Осим тога, у Тел Авиву уопште не постоји Бамрамова улица.