PEKIĆ

ZLATNO RUNO

V
FANTAZMAGORIJA

By

2
DELA BORISLAVA PEKIĆA U 13 KNJIGA

Vreme čuda
Hodočašće Arsenija Njegovana
Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana
Odbrana i poslednji dani
Kako upokojiti vampira
Zlatno runo I-VII
U traganju za zlatnim runom I-III
Besnilo
Atlantida
1999
Rađanje Atlantide
Novi Jerusalim
Graditelji
Drame I-II

3
 Majci

4
5
Άρχόμενος σέο, Φοίβε, παλαιγενέων κλέα φωτών
μνήσομαι, οϊ Πόντοι κατά στόμα καί διά πέτρας
Κυανέας βασιλήος έφημοσύνη Πελίαο
χρύσειον μετά κώας έύζυγον ήλασαν Αργώ.

„POKRENUT BOŽANSTVOM PESME,

ODLUČIH SE DA PROSLAVIM
USPOMENU NA DREVNE HEROJE GRKA,
KOJI SU NA DOBROJ LAÐI ARGO,
U POTRAZI ZA ZLATNIM RUNOM,
KROZ MOREUZE U CRNO MORE
I IZMEÐ KINEJSKIH STENA PLOVILI…“

(APOLONIJE ROÐANIN, ARGONAUTIKA)

6
TEFTER UTVARE ČETVRTE:
PARNICE KIR SIMEONA
NJEGOVANA
(KNJIGA PRVA)

7
 „Ko ima uho da čuje neka čuje šta
govori duh: koji pobijedi daću mu da
jede od mane sakrivene, i daću mu
kamen bijel, i na kamenu novo ime
napisano, kojega niko ne zna osim
onoga koji ga primi.
I vidjeh anđela jaka gdje propovijeda
glasom velikijem: ko je dostojan
da otvori tefter i da razlomi pečate
njegove? I ja plakah mnogo što se niko
ne nađe dostojan da otvori i pročita
tefter, niti da zagleda u njega.
I uzeh tefter iz ruke anđelove, i izjedoh ga;
i bješe u ustima mojim kao med
sladak, a kad ga izjedoh,
bijaše grk u trbuhu mojemu.“

(OTKROVENJE JOVANOVO 2, 5, 10)

„I kad otvori treći pečat, čuh treću

životinju gdje govori: dođi i vidi.
I vidjeh, i gle, konj vran, i onaj što sjeđaše
na njemu imaše mjerila u ruci svojoj.
I vidjeh drugi veliki znak na nebu i čudo:
sedam anđela koji imahu sedam posljednih
zala, jer se u njima svrši gnjev božji.
I jedna od četiri životinje dade
sedmorici anđela sedam čaša zlatnijeh
napunjenijeh gnjeva boga, koji živi
vo vjeki vjeka.
I čuh glas veliki iz crkve gdje govori
sedmorici anđela: idite i izlijte sedam čaša
gnjeva božijega na zemlju.
I vidjeh, i gle, konj blijed, i onome što
sjeđaše na njemu bješe ime smrt, i pakao
iđaše za njim…“

(OTKROVENJE JOVANOVO 6, 15, 16)

8
 PARNICA PRVA ILI SPOR SA SRBIJOM, U KOJOJ
SE USTANOVLJUJE SRPSKI AVETINJSKI SUD, NA
CVETNI ČETVRTAK 6. APRILIJA GODINE 1867,
NA JASTUČETU OD MOIRA SVILE KNJAZU MIHAJLU
OBRENOVIĆU PREDAJU GRADOVI BEOGRAD, ŠABAC,
SMEDEREVO I KLADOVO, A U KOJOJ TAKOÐE
KIR SIMEON NJEGOVAN IZVODI JEDNU NOĆNU
ARGONAUTIKU, USNIVA TRGOVAČKI SAN O
EKSTRA FAJN BEOGRADU 1967.1 UZ NOS PLATONU
I ARISTOTELU RAZVIJA OSNOVNA NAČELA IDEALNE
DRŽAVE.

„Život ti je, Simeonulo, jedno golem parnic, s mlozinu

rocista, u kojoj si, ma ih sva dobio, na kraj uvek u gubitak.”

(SIMEON GRK)

„Pošto ovaj moj visoki znak bude prispeo neka je u

znanju sadanjem vladaocu srbskom, knjazu Mihailu,
kako meni odveć na srcu leži da se bezbednost građana
i spokojstvo Srbije, koja je sastavni deo moje carevine,
održi i umnoži; i prema tome nuždno je da se gradovi
u Srbiji kao: Beograd, Fetislam, Smederevo, Šabac
svagda u dobrom stanju i na način shodan za bezbednost
građana održe; pa imajući tvrdo ubeđenje da ćeš ti
i uopšte ceo srbski narod, koji je svojstvima vernosti
i lojalnosti obdaren, ove gradove po mojoj želji čuvati
i s njima dobro upravljati, ja sam sada za shodno našao
da se Uprava označenih gradova tebi i srbskoj vojsci
poveri, s tim da se odsada na bedemima i kulama
njiovim pored moje carske zastave vije i srbska zastava…”

9
 (SERBSKE NOVINE
IZ FERMANA NJEGOVOG VELIČESTVA
SULTANA ABDUL AZISA NJEGOVOJ SVETLOSTI
KNJAZU SRPSKOM MIHAILU OBRENOVIĆU III)

10
 Bonedzu, još žifim, Tomanijo, gospođo!
A on je Lupus Veliki, Lupus Valičanjstveni, Lupus Olimpios,
Adamastos, Aleksikakos, Herkulj genosa Njago – on je, oime, mrtav!
Nepojamnjo mrtav, kao što je smrt besmrtnog Pana morala izgledati
našim tesalskim jal tračkim praprecima kad su za nju od putujuščih
korvinara čuli. Kao što je meni dok sum mu, da farbu drži, zaprašifao
lice hindustanjskim fiksatifom, nerazumljifo bilo da onako ekspertno
umem šminjkati. Kogođ da sum cirkuzanjt, a ne Firma-čofek…
A što sum ja to, moliću fino – „pa i bio“? I još tim tvojim
panjdurskim tonom? Nikad ja, gospođo, protokoljarno nisam bio
cirkuzanjt!… Ne, to ne velim! Ne osporafam da se na tome urgenjtno
radelo, da je četrdeset osme konjski tejatar bio moja intimnja lambra
shedia… Jeste, gospođo, pouzdanjo jedini sjajni plan moje mladosti. Ali u
meri u kojoj je jedini tvoje i cenjene ti zemunjske familije bio – da pođeš
za mene… E tu si, bogami, obema nogama u prafu! Oboje smo se tim
špekuljacijama zdrafo ufajdili.
Žifot ljudski tanjko je pletifo, kiria. Ne paziš li, očas petlju ispustiš.
Iskilafiš se namičući je. A parati – ne gre! Nije Bog dao da žifot, kad
izgrešimo, oparamo, nevaljalo parče bacimo, pa od dobitog tkanja
produžimo. Ali nešto drugo možemo. Možemo se ljubezno za
promašene petlje ne kačiti. Omče za davljenje bližnjih od njih ne plesti…
Šta time kanimo reči? Kanimo, gospođo, učtivnjo zamoliti da se pustimo
dokrajčiti tužni pomenj največem od sviju Simeona. Ako se može, bez
komentiranja, zajedanja, primječanija, injsinuacija i ostalih izmotafanja
vansudskog parničnjog postupka što se protim mene, kao čofeka i
supruga, vodi još od prve bračne noći, u kojoj sum legao u tvoju
postelju, ili optuženjačku klupu – diavolon me odneo ako znajem gde!…
Može li se na jednu takvu benefolenciju računjati? I najokorelijem
zlikovcu, naime, i najokoreliji sud dopušta da predane, u hodnik dufan
zapali… Jer, ako ne može, ako će se svaka moja uspomenja protiv mene
okrenuti, na gazdu dići – čemu sećanje? Poslofan čofek se, Tomanijo, ne
seća da bi sortirao građu za državnog tužitelja nego se, kao što pare broji

11
da vidi šta ima naspram toga šta je imao, koljko se, daklem, obogatio,
seća da spozna gdi je bio, a gdi jeste, na čemu je, daklem, žifot utrošio…
Dok čekasmo tavmu, čudo, to jest da umre – jer ga je smrt, i po dr
Paceku i po Bogu, već inkasiralja, kad sum mu se, prizvan iz poslovne
promenjade s babamaćuhom, gospođom Safom, nad usta nageo amanjet
da primim, i dok sum mu kapci navlačio, rolo kao da preko ispražnjeni
auzlozi spušćam, oko mu nipošto nije imalo mrzofoljan, čibukolik
pogled, što je čaršinjski red za oko koje se od žifota, svog najkrupnijeg
imanja, ajdučkom silom smrti rastaje, a porodicu u troškofe i trgofačke
neizvesnosti baca. Sijalo je, Tomanijo, nekakvim šeretskim,
špekuljantskim sjajem koji nije bio dedin, ili nije bio sav njegov, nego je,
kanjda, pripadao drugom stvorenju, nekom drevnijem Simeonu što nas
je, iz svoje tavne ksenie, tuđine prošlosti, nedođije mrtvih, podsmešljivo i
neprijateljski merio kao da mu nismo testamenjtarni ortaci na Argu iste
argonautike, već zlotvori, veslači konjkurentske lađe…
Bun, Tomanijo, jeste, čemu kriti, onako kao što i ja, bojim se,
počinjem na naše potomke gledati…
I sve se to, nerazabiranje da je umro, da je taj uopšte mogao umreti,
da sum ga ja za ukop šminjkao, da ja uopšte umem šminjkati, onaj
simeonski, pa ipak nesimeonski i pogled i amanjet, sve se to, gospođo,
smuljalo u grdnu glafobolju, po kojoj su, sred brige kako će mu pogibija
na kreditnji ugled Firme dejstvofati i da l’ se njen patriotičeski modus na
našu polzu može obrnjuti, lušatijsko kolo vrtele cifre pogrebnih troškofa
i paragrafi Statuta Narodne banjke, što sum ih tih dana uštrojafao za
sednjicu Inicijativnjog odbora, zakazanu jedanaestog junija 1862, kad je
ona jebenja Herina kukafica s dedinog bečkog ampir-sahata zakukala,
Zevs munju ispustio, hrast granje razmakao, a propeti se Kentaurosi na
prednja kopita spustili, i kad je jebenji meljodiozni valjak zapojao: „O
Vlasi, Vlasi, o Cincari…!” poručujući mi da sum, i proča ove glorioznje
krvne poreze u erar srpskog Otečestva, i proča sedamdeset simeonskih
beogradskih godina, i proča kumbarstva s Obrenovićima i Garašanima,
a orođafanja s Nenadovićima i drugim adamskim Kućama, pa i uz nos
vasceloj finansijaljnoj moći Firme Simeon & Sin, još ufek tek o jeros
vlahikos tragos, matori cincarski jarac koji, sudeći po meljodioznom
valjku, a i opštem mnjeniju sugraždanja, žifi o „govnima i mačjim
crkotinjama“, i da se u tom rasnom, etničkom respektu za nas ništa
osobito nije promenilo od dana kad su Lupusa, dok je još bio Simeonulo,
„Gogica“, vezanog za sakadžijski skolops, kragujefačka dečurlija tim
našim omiljenim fekaljijama hranila. I ja sum onjdak, prvi i poslednji put
– ako ne računjamo četrdeset osmu, gde je sve bilo mimo zdrafe pameti

12
– ruku na sopstvenjost digao. Katalavenete? Poimaš li? Najgori od sedam
smrtnjih trgofačkih grehova počinio!…
Kako?… Lepo, kiria! Razbio sat! O kaminj ga smrsko!…
Je li, Tomanijo, sprdašli se, ma ton Teon, ti to samnom?… Kakva
romejska narodna pesma? Gde si srela romejskog trgovca da safetuje:

„Ne čufaj, ne stiči blaga sveta,

Užifaj, bacaj, troši i voli!
Kad sutra isteče strašna Leta,
Budimo pijanji, mirisni i goli!“

Jesi li u takvo „pijanjo, mirisno i golo“ raspoloženije ikad zatekla

poštofanog ti paterasa, Kir Aristofana? Ili gospodina brata? Bilo koga iz
genosa Sininih? Čelingasa ma koje Firme? Čak i srpske… Dabome da
nisi! I još da se ta banjkroterska pedagogija slofi kao amanjet! Zafet
testamenjtarnim naslednicima! Argonautički beleg potomcima za
ravnjanje i snalaženje u svetu gdi je sve računj, i gdi bez računja žifu
jedino majmunji! I to samo u zoološku bašču! A u afrikanjska prašuma,
na takozvanjo slobodno tržište, gdi se o njima niki ne stara, ako će da
požifu, moraju i oni nekakvo svoje majmunjsko knjigofodstvo voditi!…
Timase, sećaš li se šta nas zakleo Moshopolit?… Da poštujemo Boga
dok je naš, i čufamo se držafe dok našom ne postane; da ne verujemo
nikom do sebi, a i sebi – napola; da nam svepan metron ariston, s merom
bude… Ne podsećaj me ništo! I ja znajem da je kazano: „Ne džimrijajte
na duši, ako već s dukatima morate“, ali meni, Tomanijo, nije namera
nabrajati stavke moskopoljskog amanjeta, hoću tek da vidiš kako
izgledaju oni prafi, simeonski, kad između njih i Njagoa ne posreduju
đavoli… Jer na Lupusovu formu mogli su nas safetovati jedinjo đavoli.
Samo je paklu u računju da mu sađemo bez gaća, pa da s nama, kiriosima
i ktimatiasima, adamskim kolenom baljkanske trgofine može postupati
kao sa svakom neimovnom fukarom…
E pa sad, gospođo, ne bih se soglasio. Razboritim držim što
magijskim smejom urok od kuće odbismo. Inače bi nas, svakojako, još
grđa nefolja strefila. A što srpska čaršija alakala kako se Cincari kraj odra
svojte kikoću „u srazmer s naslednom masom“, a ne da, kao, tobož,
velečuvstveni Srbi kukadu jer svojtu gube, nek im je prosto! Srpski smej
jeftiniji je od cincarskog bankrota!…
S velikim se čofekom opraštamo, Tomanijo. Nismo na
šalabajzerskom poslu kod Matije g’sn Bana. Nije red ogofaranjima se
odafati. Sve sum kazao. Ništo podzemljio nisum. A većinom si i

13
prisustvofala… Što hoćeš, ku dumnidzou?… Ne, mome „luftiranju s
gospođom udofom Safom“ nisi. To je istinja. Ali znaješ i sama da
romejskim domnama za poslovnim astaljom nije mesto… Nisi ti čitafa,
majke mi! Kome je do udvaranje dami koja se upela da ti svom težinom
supružanskih zakonjih prafa i nezakonja testamentarnje pohlepe legne
na dedofinu? Meni je, ženo, jedino bilo kako da je što hitnije i jeftinije s
naše Mase skinem, a ne da je, gažuliranjima i nade dafanjima, u nju još i
ututkujem… Ko indisponjiran bio? Safo?… Na slobodi oprosti, moi pulo
indisponjirana! Bolesnom mužu tur da briše možda, ne branim, ali ne i u
zdrav konjto da mu zađe. Disponjirana je ta jonska farmasonka bila,
kogođ da je u Beču jurisprudenjciju študirala, te sve do svoga
preuzvišenoga na mizernji Baljkan silaženja ništo drugo prakticirala nije
nego prafa na tuđa imanja polaganja. Što je, s obzirom da se već trećeg
supruga u grob spremala leći, i bila, izgleda, njena profesionaljnost. Ko
meni zarađifanje ili tebi zajedanje…
Špaciramo albaščom, mesec, pun, modar, samo što se u
praskozornoj vedrinji rastopio nije, Zornjača se već nad Dunafo ispela,
ruže damaskinje slađajnu aromu vetre, tišina se sumnitelna, kanjda smo
pred zemlotresom, rasprostrela, zebemo na svežinji, ali svejednjako
šećemo, kriomice pogledajući u pendžere samrtnjakove sobe,
osluškujući da čujemo prve petle i đerme, među njima i onaj koji će
našeg Lupusa, Olimpiosa, Adamastosa, Aleksikakosa, spustiti pod zemlju,
na optuženjačku klupu njegofe poslednje, zaključne parnjice. Da smo
ljubaznici nemoćni da se rastafu – će im jednom bez drugog srdce
prepukne – ne bismo toljko među se prianjali… Ljubaznici, slike radi
kažem, gospođo, ne kostrešite se zabadava… Teramo tako tu
testamenjtarnu promenadu… Na grčkome, naravno, jer gnddige Frau
Joanides-Njegovan nije našla za nuždno da za tri godine stajanja u
Beogradu nauči više od deset srpskih reči. Tri kurtoaznje za gospodu
ministre, tri zapofedne za poslugu i tri briskantnje za fukaru pred crkvu.
Deseta je bila kletva kojom je uspešno reguliralja sve preostale odnose sa
Baljkanom. Namerenije mi je, u stvari, rastolmačiti ženi u šta se upušća,
šta je čeka na testamentarnjom maratonu, koji se, izgleda, prepravlja s
nama trčati, šta je uistinji ta klironomiki katavoli, nasledna masa, za koju
ćemo se trkati, kako je nastala i na kakvim sopstveničkim načalima
počifa.
Počeh, stoga, s mesecom… Kako – kojim? S punim, gospođo.
Panselinosom što nam niz Miličine leje put bistrio, kao što je toljkim
Simeonima pre mene gurbetske bogaze osvetljafao. Ispripofedam joj
kako je sijao i nad trakijskim Adrijanopolisom, od kojeg smo tečenje

14
ozbiljnije počeli, kako nas iz Konstantinopolisa ispratio kad smo iz njega
pred Mehmedom Fatihom bežali i nad Tivaj-Tebama dočekao, ako je
istinja da smo i u njima zarađifali, da je nadgledao razorenje slavnog
nam Moskopolja, Moshopolitove muke na skolopsu, dunavsko topljenje
Simeona Grka, i da, evo, sad na njenog muža čeka, te da, po mome
znaniju, neće zaći pre nego što i njemu put osvetli.
Ne nalazite li – kažem – svezu između nas Simeona i planetarnih
gibanja uzbudljivom, gospođo?
Ne nalazim – veli, skilos, drsko kao da trećinu moje Mase već pod
suknjom drži. – Nisam Nostradamus.
Šteta, mislim, inače bi se manula ćorafa posla: Interesiraju vas,
jamačno, pretežno zemne zagonetke? Pretežno.
Kako ćete u onome što prilično slobodoumno zamišljate kao
ostavinsku deobu Firmine imovine proći, zar ne? Kakav će biti vaš udeo
u Masi, i hoće li mu se činiti pravne smetnje?
Zar se vama, poslovnom čoveku, čudnim čini ako se neko za svoje
interese stara?
Nipošto, načelo je zdravo. Faličan je trenutak.
Šta mu nedostaje?
Bezosećajnost, gospođo. O poslovima se misli prazna srca.
Uveravam vas, Herr Simeone, da taj uslov u potpunosti
zadovoljavam.
Iako vam umire muž?
Termin je prilično smelo upotrebljen.
Slušajte, Safo, vaša me ravnodušnost spram dede vređa! Ne vidim
da ste baš osobito potreseni…
Nemam ja kad da se tresem! Ja moram da se staram za porodicu,
poslove, pogreb…
I Masu?
Prirodno. Masa nije mrtvi konto koji sam sebe kamatama hrani.
Imanje za koje i ne znam gde je, o kome se napoličari staraju, a ja tek
uredne procente ubiram. Masa je Firma, cenjena gospođo, stoglava
aždaja koja se neprestano mora voditi, nadzirati, hraniti i negovati…
Te biste vi, natiirlich, preferirali da se ja iz nje povučem u „udovičku
žalost“, a brigu o svom „udovičkom talu“ prepustim vašoj
velikodušnosti?
O velikodušnosti ne bih govorio, nekako se u njoj ne osećam
dostatno verziran, ali „udovički tal“ je, svakako, prilično neuobičajen, da
baš ne kažem prepotentan, da kažem – optimističan, izraz za vaše učešče
u Lupusovoj Masi.

15
 Nisam sigurna da vas razumem.
Postaraćemo se da budete sigurni. Pošto je, also, već sasvim izvesno
da ćete još ove noći obudoveti, po treći put, ako me zdravo pamćenje ne
vara, kakvi su vaši cenjeni udovički planovi?
Znaješ li, Tomanijo, šta mi grčka kučka odgoforila? Kagođ da je
neoborifim dokazima grunjdiran klijent pred Komisijom Osigurafajućeg
zafoda, ubeđen da mu tražnja ni po kojem osnofu ne može biti odbijena,
probija me onim svojim ćumurnim pogledom, samo što se ne smeje, pa
veli:
Da budem bogata udovica.
Oladim se, Tomanijo, se paraljizujem.
Svi to želimo, gospođo – kažem. – To mu dođe nekako kao opšti
„sjajni plan“ ljudske fele.
Meni se on čini sasvim zdravim. Zar se i vama ne čini?
Ja sam trgovac. Bogaćenje je u prirodi mog zanimanja.
Supružanstvo, međutim, nije zanimanje. Supružanstvo je Bogom
propisano, zakonom potvrđeno i čuvstvima ponekad poduprto prirodno
stanje koje jedino izvesne nesavesne osobe pretvaraju u neprirodno
zanimanje.
Za koga je, molim, taj kamen?
Za ko ga oseti, gospođo.
Možda će vam izgledati unmöglich, u najmanju ruku
ekstravagantno, ali ja sam vašeg dedu volela.
Reč nije skupa, pogotovu kad se ne mora praktično dokazivati.
Na svoj način, selbstverständlich.
Zebete li, Safo? – pitam da sad ja nju iz ravnovjesja izvalim. – Da
skoknem u kuću po pled? Ne potrebujete pled? Potrebujete Masu?
Kučka molčuje. Na podrazumevajuće neće reči da rasipa. Velim joj
da se u njena čuvstva ne sumnja. Kako glede dede, tako i s obzirom na
Masu. Bez nekog neodoljivog uslofa ko bi se trezvenj iz Carskoga Beča i
pokretao. Dede, međutim, više nema, pofoda njenim nehotičnim
strastima je nestalo, za očekifanje je da se ona posle saranje vrati u
Avstriju.
Pravo da vam kažem, Simeone – veli – još o tome nisam razmišljala.
Ucveljenost vam, zacelo, ne dopušta?
U prvom redu, obziri prema porodici, koja se, sudeći po vašem
ponašanju, baš i ne deranžira da ih zasluži.
Zablagodarim se ostavstvenoj aždahi ispređ familjije Njago na
obaziranju i izvestim je da nas nikakvom preprekom za odlazak iz
Beograda ne smatra. Ne želimo, kažem, da se ona, niti zarađ nas niti

16
zbog varoši, obveznom drži ostati duže nego što ište pristojnost. I da je
posle četrdesetodnevnog pomenja sasvim prirodno ako otputuje na
banjski oporafak.
Ganz richtig, sasvim tako, ukoliko je, dabome, četrdeset daha u
ovdašnjoj ostavinskoj praksi dovoljno da se izađe na kraj s Masom.
Gnadige Frau Njegovan – smem li vas tako nazvati dok još mogu? –
za četrdeset dana se može s priličnom pouzdanošću kazati da li se nečija
duša upokojila, ali ni za četrdeset puta četrdeset nije u Srbiji moguće
ustanoviti šta kome descedentu od nasledstva pripada, pa ako vi taj
„kraj“ kanite čekati…
Odmah da ste načisto – kanim!
Mislio sam da je za oboje jeftinije prijateljski se poravnati nego se po
sudovima vući. Pogotovu u tuđoj zemlji.
Zašto „tuđoj“? Dieses unmdgliches Land ist Ihres, ova nemoguća
zemlja je vaša.
Es ist, aber, nicht Ihres Madame, ali nije vaša, gospođo.
Ne vidim, uostalom, zašto bismo se uopšte po sudovima vukli, ili,
kad smo već kod toga, noću, po baštama poravnavali, ako postoji Zakon,
ako čak i vi ovde, Bogu za leđima i brigom, kako čujem, imate nasledno
pravo, kojim se sve što se tiče ostavinskih pitanja na civilizovan način
regulira?
Ja se u taj Zakon baš i ne bih pouzdavao – kažem krotko. – Ali, ima
ga, ima… „Sve imanje, bilo ono od predaka nasleđeno, pribavljeno ili stečeno,
smatra se kao sopstvenost, s kojom svaki može po svojoj volji raspolagati.”
Šta vam je to?
Član 476. Građanskog zakonika Knjaževine Srbije, gospođo. Opšte
načelo na kome su grundirani propisi, na koje, vidim, zdravo računate.
Soglašavam se. Da nema ustanove nasleđivanja, bili bismo samo
doživotni uživaoci naše tečevine. Kao kustosi po muzejima, koji, istina,
mogu uživati u skupim slikama, ali ne i u znatno dubljem i snažnijem
osećanju da su one njihove, da će i profuturo pripadati njihovom
potomstvu. Bez nasledstvenog prava ni tečenje ne bi imalo smisla. A što
smisla nema, za tim ni potrebe nema. Prestalo bi se sticati. No budući se
istodobno ne bi moglo prestati trošiti, jer od nečega se mora živeti, ubrzo
bi se svi našli na prosjačkom štapu. Zavladala bi opšta pauperizacija,
propadanje, univerzalni bankrot!…
Šta veliš?… Malista, malista… Jeste. To je ono kad je Milica otvorila
pendžer te zapretila da će me ispolifa vrijućom vodom ako se ne kanim
dernjafe i ometanja dede u umiranju. Stvarnjo sum se bio iz pamet izveo,
od sopstvenih reči prepao, poučiteljnu priču za ozbiljno uzeo, pa se već i

17
pred crkvom s lonče u ruci video. Kad gođ o nemanju goforim, ja se,
logotimis, na časnu reč, hereditetno izbezumim, i tome čak ni u najvećem
imanju nije lek. Posle toga se, dabom, saberem i besedu zaključim.
Pored prava na sopstvenost, pravo na njeno nasleđivanje najveća je
tekovina kulturnih naroda, na kojoj počivaju sve ostale, i bez koje ni te
ostale ne bi imale nikakvu svrhu. Ni rad, ni požrtvovanje, ni lišavanje, ni
pamet, pa ni lepota, uključujući vašu. Još je veliki rimski pravnik Paulus
rekao: Publice expedit suprema hominum judicia exitum habere, što znači…
Zahvaljujem na poduci. Dovde se slažemo.
Ostaje još da se vidi – u čemu. I kako vi u okvirima ovih opštih misli
o nasleđivanju ocenjujete svoje testamentarne izglede?
Kao vrlo povoljne.
Na fundamentu vaše lične ideje o tome šta vam od Mase pripada ili
na osnovu nekih solidnijih premisa?
Prema austrijskom Građanskom zakoniku iz godine 1811… – poče
sad ona svoju juridičku poduku, ali je ja iz ruke prekinjem:
Da se, tolkujući mi austrijansko zakonodavstvo – velim uviđavno –
izlišno ne biste zaduvali, odmah da vam kažem, ovo je Srbija, Safo. Ovde
ne važi austrijanski Zakon iz 1811, nego srpski od 1844…
Sačinjen prema obrascu uzetom iz austrijskog. Toliko sam i ja
obaveštena.
Nažalost, a na polzu naših mnogostranih zaostalosti i zapuštenosti,
koje ste nam u toliko mahova s udivljujućom darovitošću na nos nabijali,
izvršena su izvesna tehnikalijska prilagođavanja austrijskog izvora
balkanskim prilikama.
A zatim ću ja gospodinu ispričati nešto vrlo interesantno o svojim
prilagođavanjima tim mizernim balkanskim prilikama!
Za neka već znamo. Samo, Safo, ta, bojim se, baš i nisu za reklamu…
A što da mi „nezgodnjo“, Tomanijo? Kad ta katarameni porni, ta
prokleta kurva, nije našla nezgodnjim onoljiko zinuti na Firminu
ostavštinju, što meni da bude nezgodnjo tek maljčice zevnuti na
gospodina prilagođavanja baljkanskim Flügeladjutantima?… Jeste. Potom
joj potanjko rastolmačim da prema aljineji 2, člana 408. našeg slavnog
Građanskog zakonjika, tek ako nema descenjdenata ni u šestom
parenteljnom kolenu, i po očefoj i po majčinoj banjdi, udofica de cajusa,
to jeste ona, porni, kurva, dolazi u rasmotrenije kao efentualjni naslednik.
Dovoljno će biti – kažem – ako vam, u svrhu ilustriranja vaše osobne
udaljenosti od Mase, saopštim da tzv. prvo koleno sadrži sve
ostaviočevo potomstvo, sve do čukununučadi po ženskoj i muškoj
strani, da u drugo spada otac ostaviočev sa svim svojim potomstvom,

18
izuzev ostavioca, naravski, ostaviočeva braća i sestre, dakle, i to iz sviju
brakova njegovih, i svi im potomci, bez ograničenja stepena srodstva,
kaogod i mater ostaviočeva sa potomstvom iz kojeg drugog braka,
odakle će se, mada bez vajde za vaša potraživanja, očeva i majčina loza
razdvojiti u četiri kolena s obe strane, posle čega, dabome, imamo najpre
treće koleno očeve loze, sa ostaviočevim dedom po ocu i njegovim
potomstvom, dakle stričeve ostavioca, odnosno braču ostaviočevog oca,
i tetke mu, odnosno očeve sestre, s daljim dedovim izdancima od sinova
i kćeri, sve tamo do čukununučadi, da bi tek sada dospeli do četvrtog
kolena očeve loze, to jest pradede po ocu…
Za ime Marije Teotokos, dosta!
A peto i šesto koleno po ocu nismo ni načeli.
Ne interesiraju me!
Niti ijedno od preostalih kolena po materinoj strani, sve do
čukundede po njoj i njegovog potomstva, pri čemu se, vama za utehu,
čukunbaba iz prava na nasleđe isključuje. Posle toga je, gospođo, vaš put
do ostavinske Mase čist kao sunce.
Kakve su to ludorije? Naši su zakoni takve lachende Erben, takve
„nasmejane naslednike”, već odavno iz svakog prava isključili.
Naši, međutim, nisu, i ja im dajem za pravo. Inače bismo, namesto
lachende Erben, sada imali lachende Witwen – „nasmejane udovice”!…
Min mu les, nemoj mi reći!… Pa ja ne znajem, Tomanijo, den ksero,
zaista, je li paragraf 408. baš varvarski. Ja bih rekao da je spram 920. čak i
ženerozanj, jer je taj srpske dame upodobljafao maljoletnima i svrstafao
u isti raf s „uma lišenjim, raspikućama sudom proglašeni, propalicama i
prezaduženicima.
Izgleda – veli – da ću, po vama, čekati na smrt nekoliko stotina ljudi
pre nego što uđem u svoje pravo?
Nekoliko stotina ljudi ili nekoliko stotina godina, kakva vam je mera
milija.
Stičem utisak da ste se za ovaj razgovor dobro potkovali.
Firma na sve mora biti pripravna, gospođo. Ulazi se i u vrlo
zamršene ostavinske situacije. Postavljaju se krajnje neizvesna nasledna
pitanja. Na obostranu sreću, vaš slučaj nije komplikovan. Jer vi ste po
domaćem pravu tek „naslednica po nuždi“, kazao bih čak, i slabosti…
Vašoj, pretpostavljam?
Zakona, gospođo. Ja takve slabosti ne negujem.
Izvolite biti jasniji.
Osim zakonitog plodouživanja s Lupusovog dela Firme, koja je, kao
što znate, porodično-komanditna, i to samo do udaje, ništa više ne

19
možete očekivati. Jasniji ne mogu biti.
Ali pametniji – svakako. Ne nadate se valjda da ću se ja, zaboga,
zadovoljiti nekakvim procentnim mrvicama?
Nećete ih ni dobiti, gospođo. Niste akcionar da delite s nama naše
profite. Ako ispunjavate legalne uslove, možete računati jedino na
izvesnu godišnju sumu u vidu rente. Okruglu, razumnu, a iznad svega –
pogodbenu…
Ni na pamet mi, bitte, ne pada da se pogađam oko nekakve
„razumne sume“ – mogu misliti na šta bi nju vaš razum sveo – tamo gde
mi je obećano mnogo razumnije i okruglije učešće u nasleđu.
A ko vam ga je, bitte, obećao?
Vaš deda, razume se.
Slušajte, drago Safo, tako nešto vam, pri čistoj svesti, nije moglo biti
obećano, a i da jeste, da ste mu takvo neodgovorno obećanje uspeli
izmamiti, nema suda koji bi ga kao punovažno priznao. Rekoste
malopre da sam u naslednom pravu dobro potkovan. Sa zadovoljstvom
primećujem da ste se i vi, u očekivanju ovakvog razgovora, u izvesna
„potkivanja” dali. Ne znam, naravno, ko vas je „potkovao”, koga ste
konsultovali, austrijski Generalni konzulat ili nekog od naših advokata,
ali moram reći da vam juridički potkov nije od najbolje sorte. Jer,
dopustite mi malo prepotkivanje, usmeni testamenti u Srbiji ne važe…
Poznato mi je, razume se, da ih austrijski Zakonik iz 1811. dopušta, pa i
on tek u izvanrednim okolnostima rata, poplave, epidemije kolere, kuge
ili arapskih boginja, ali takva pravna širokogrudost nije probitačna na
Balkanu, gde stalno s nekim ratujemo, stalno se u nečemu davimo i
stalno od nečeg epidemično bolujemo. Takav bi zakon kod nas bio vrlo
nezdravo iskušenje za potencijalne naslednike, koji su bez njega, bar u
testamentarnim poslovima, primorani da ostanu časni.
Priznaju se i poštuju, dakle, samo pisani testamenti?
Mislio sam – sačinjavaju. Nisam mislio – priznaju. Još manje –
poštuju. Ne verujem da u Beogradu ima ijedne ozbiljnije i boljestojeće
Kuće koja u ovom času ne vodi bar dve ostavinske parnice.
Ako me prisilite, ako vam skandal u račun ide, bitte, ja sam spremna
da je vodim.
Na temelju čega, ako se sme znati?
Na temelju sudski overenog testamenta vašeg dede.
Paraljizujem se, Tomanijo! Ta nije pri sebi, mislim, ako veruje da bi
mogao postojati neki testamenjt na njeno ime… Ili, možda, deda pri sebi
nije bio, pa ga sočinio… Ili, najposle, ja nisam pri sebi kad se, znajući ga,
unapred brinem.

20
 So? Tako? – kažem rezervirano.
Mein lieber Shneon, ako ste mislili da sam se ja mogla zadovoljiti
njegovom usmenom zakletvom ili bilo kojom formom nekakvog
„ratnog, epidemičnog” zaveštanja, onda ste naivno verovali da sam ove
tri godine provela nebu pod oblacima, a ne u ovom vašem ušljivom
Beogradu!
Da zaveštanje postoji, znam i ja. – Kao u toku smo.
Ali ne i šta je u njemu.
To je izlišno. Zna se kako se u našoj Firmi imovina nasleđuje i ko je
nasleduje.
U ovom slućaju, i ja. Po kvoti od jedne trećine ukupne Mase.
Tu ti se ja, Tomanijo, ozbiljno rasrdim. Šta ona misli? Tu feksimo ine
afto, kakav je to načinj?
Možda – sunjem – u vašoj testamentarnoj uobrazilji, Meine liebe
Sapho. Mašta uobraženih naslednika hoće da bude jaka. Ali, na papiru,
crno na belo, takav testament koji bi vama dodeljivao trećinu naše
imovine jednostavno nije moguć. Takav testament bar u familiji Njago-
Njegovan, povodom jedne žene nikada nije sačinjen. Otkako trguje. A to
je oduvek. Od potopa, gospođo!
E pa vidite, povodom mene jeste.
Sigurni ste?
Svojim očima sam ga videla.
Taj vam je, gospođo, mogao pokazati bilo kakvo parče hartije. U
pogledu Lupusovih sposobnosti za ujdurme, bar mi u porodici ne bismo
smeli da se lažemo.
Ni ja ih ne dovodim u sumnju, daleko od toga, i ne samo povodom
njega, ali je to „parče hartije“ nosilo uredne sudske pečate, potpise
svedoka i brojeve sudskog protokola. A povrh svega, čuvalo se u sudu.
Pa kako ste ga onda videli?
Šta se to vas tiče?
Pretpostavljam da ste, ne verujući mu, zahtevali da vam ga pokaže.
On se – neočekivano, zar ne? – pokazao pripravnim da vam, na vaše
insistiranje, udovolji. Otišao je u sud, iz arhive izvadio testament i
podneo vam ga na uvid. Je l’ tako bilo?
Jeste.
Zar niste pomišljali da ga je on bez vašeg znanja u međuvremenu
mogao poništiti?
Nije mogao.
Zašto da ne? Njegovo je pravo menjati volju kako mu se sviđa.
Zato, gospodine, što je dokumenat stajao kod mene.

21
 Tako sam i mislio. Da bi vam učinio po volji, deda je izvadio
testament iz suda i predao ga vama na čuvanje. Vrlo dirljivo od njega,
zaista!
U svakom slučaju, bio je veči gospodin nego što će to vama ikad za
rukom poći.
On je to u više navrata dokazao. Jednom, četrdeset osme, na mojoj
koži. Sada – na vašoj… Mogu li videti dokument?
Bojim se da ne možete. Doći ćete u iskušenje da ga uništite.
Um Gottes Willen, Safo, pa ne mislite valjda da ću uništiti bezazleno
parče hartije, uspomenu na jedno izgubljeno nasledstvo ili svedodžbu o
karakteru pokojnog gospodina supruga?
Ja raspolažem ispravnim dokumentom!…
Ukoliko volite toalet-papir s pravničkim aplikacijama, boljeg ni u
Beču ne biste našli…
Pod ovakvim uslovima nemam nameru dalje produžiti razgovor,
gospodine!
Što se mene tiče, gospođo, ne morate. A i razumem vas. Cenim vaše,
premda malko zakasnelo, stanovište da vam je pre mesto kraj
samrtničke postelje muža nego u svađi oko njegove zaostavštine. Ali ne
bih voleo da mu držite ruku opterećeni iluzijama o prirodi njegove
poslednje volje. Ono čime vi, draga Safo, raspolažete, i što sam ja još i
blagonaklono nazvao toalet-papirom, „javni“ je testament iz paragrafa
432. našeg Građanskog zakonika. Pošto se u prisustvu svedoka, uz
propisani protokol kod nadležnog suda overi, dokument se može čuvati
ili u sudskoj arhivi ili kod testatora, ali ako je ostavljen u sudu, pa se iz
bilo kojih razloga, na bilo koje vreme, iz njegovih arhiva izvadi, gubi
svaku pravnu važnost i, prema alineji 7. paragrafa 299. o vanparničnom
postupku, postaje – uspomena. U vašem slučaju, gospođo, bojim se,
ružna.
Najpre je, dabom, premunteskinja krenula da svoju ostafinsku
kvotu brani nekakvim Lupusovim postskriptumom u tom toalet-
testamenjtu, kojim se on, nafodno, obavezao pro futuro ga ni pod kakvim
uslofima na njenu štetu ne preinačafati, ali kad sum joj dokazao da, ni po
domašćem ni po austrinjskom Zakonjiku, takve derogativne kljauzule ne
važe, da su pravno ništetne, da je ona, kako gođ se stvar obrne, od
„miloga joj, neprežalimoga supružnjaka Simeona“ žednja preko vodu
prefedena – na šta, rekoh, ne treba da se ešofira, jerbo ni jedinja nije, a ni
sama, čak joj i ja, unjuk mu, u toj „ostafinskoj masi prefarenih” društvo
prafim – kad je najposle pojmila da joj se „sjajni plan“ izjalofio, spade s
nje čufeno jonsko gospodstvo, kaogođ krasta nevaljašnje farbe s klap-

22
dukata, udari u pcovanje, grđenje, kunjenje dede, mene, cele familjije
Njegovan, „cincarske bagre što se hrani…“, znaje se već su čim, pa
bogami, Srba i Beograda takođe, ne štedeći pri tome ni „plemenitu
ludost“, po njoj, a po meni pohlepu, koja je u ovu „nesrećnu azijatsko-
slavjanjsku rupu“ dofede… Jedva je smirih… Molim? Ama ne sasvim.
Tek da ne galami, komšiluk uzbunjuje, a izpođ glasa, cifilizovanjo psuje.
Objasnih joj potom da joj po dedinom prifatnom testamenjtu, iz člana
429. i 430. Građanskog zakonjika, kojim se za univerzaljnog naslednika
Lupusovog imenujem ja, s Hadžijom kao sunaslednikom, pod
pogodbom da se u poslofe ne meša – što znači, opet, da, uprkos dobroti
srdca svoga ne može zaveštanje bez mojeg soglasja u njezinu korist
preinačafati, ako se, naime, tome nada, ako smera u tome pravcu na oca
duševni pritisak vršiti – da joj je, rekoh, kao udofi, obezbeđeno časno
udofičko plodoužitije, i tamanj se spremah na rukofanje kad ta ponofo
krenu u nekakvo ostafinsko izmotafanje, to jest pokušaj da onu svoju
neeksistentnu „trećinsku kvotu“ na tapet, okoljišnjim putem,takorekuć
kroza sopstveni trbuh, protne. Tobože je od dede ostala trudnja… Možeš
misliti, gospođo! Pre bih poferovao da je zanela s njegofom drvenom
karlibanorn! Kao ima dama u svojoj unutrašnjosti jednog malog Simeona,
Simeonula, koji će se, kad mu dođe vreme, jafiti za zakonjitog
naslednika Firme, jer se, nafodno, u Austriji testamenjat bezčednog oca
automatično gasi ako mu se posle upokojafanja rodi sin za koga nije
znao!
Najpre, gospođo – kažem – ustanoviti valja jeste li stvarno u
gravidirajućem stanju, ili vam je tek mašta spram Mase u gravitacionom,
kao što kod histeričnih nerotkinja iz boljih kuća počesto biva; hoće li se
roditi sin ili ćerka, čime se njeno učešće u nasleđivanju svodi na skromni
udeo; hoće li se najavljeno dete roditi u zakonitom, devetomesečnom,
odnosno dopuštenom kraćem roku ili čekati dvanaest da Masi postavi
svoj zahtev; i najzad, hoće li se uopšte roditi živo; a ako i bude živo, hoće
li biti zdravo. Kraj tolike srpske mrtvorođenčadi, ni rođenje, tako
jednostavna stvar u Beču, nije na Balkanu izvesno. Čak ako bi sve
pobrojane kondicije na vaše zadovoljstvo ispale, ja vam personalno ne
bih savetovao da se za stomak vatate i da je taj, u šta sumnjam, plodom
blagosloven. Teško je u voćnjaku ispod više voćaka poznati kome drvetu
koji plod pripada. Ne verujem, naime, da bi vaš sin baš odmah počeo da
množi i deli, iz čega bi bezuslovno proizlazilo da je Lupusov. Možda bi
uzeo da zviždi kavalerijski marš?
Šta – kako sum mogao? O Masi se, bre, ženo, radelo! O Firmi! Zar ne
vidiš na šta se žifinče bilo napelo? Ostafinsku kvotu gospođa udofa hoći!

23
Trećinu! Komanditno učešće!… Parakalo, kiria Safo, molim lepo? Ako
računjate na učešće u našoj Firmi, morate najpre objasniti kakvo je učešće
Flugeladjutant Žabarac imao u vašoj… Ne, nisum jos tada imenja
spominjao… Jesum li ih uopšte spominjao?… Pa, moralo se. Samo
kasnije. Nateralo me žifinče. Nisum skot, ali se ludim prafilo. Kao ne
razume o čemu, o kakvim maršofima je reč. A da je i te kako razumefala,
videlo se po tome što joj „testamenjtarno čedo“ nekako naprasnjo
premrelo. Nije ga više iz stomak vadila. Sad se vatala za eventualiju da
je deda nofi testamenjat u duševnoj konjfuziji, srdžbi sočinjafao, pa da se
po toj osnofi može na sudu obarati. Uputih je u istinju da je za nju
probitačnije ni na kakvu srdžbu se ne pozifati, jer gdi srdžbe ima, ima za
nju razloga, a uniljaziti u moguće pofode Lupusovog srđenja, koji su za
posledicu imali njeno isključenje iz nasledstva, ne bi imalo smisla ni radi
ugleda Firme ni radi njene sopstvene reputacije.
Šta se vas tiče moja reputacija? – pita.
Ticače vas se kad odlučite baciti oko na neku novu naslednu Masu.
Vi ste apsolutno nemoguć čovek, gospodine!
Samo realističan, gospođo. Supružanstvo u vidu zanimanja nosi i
neke rizike. To vam je kao igra na Berzi. Uvek se „na skok“ kupuje, ali
do „skakanja“ uvek ne dolazi. Akcije ponekad i padnu. Stoga vam
prijateljski skrećem pažnju da će se Firma Simeon & Sin, ako se na njenu
Masu sudski navalite argumentom Lupusove nezdrave ljutnje, koja ga
je, tobože, učinila nepodobnim za pravovaljano zaveštanje, braniti
kontraargumentom da je njegova ljutnja, naprotiv, u najvećoj meri bila
zdrava, takoreći nužna, u svakom pogledu regularna, jer je izazvana
vašim nedoličnim supružanskim ponašanjem, a vi, Safo, sami ocenite
težinu optužbe u zemlji gde su brakolomnice još pre koju godinu, ako bi
uopšte preživele, javno packane i proterivane kao kurve.
Sie sind wahnsinnig! Vi niste pri sebi! – veli ona.
Po članu 96. Građanskog zakonika Knjaževine Srbije, naime, iz
prava na nasleđe isključuje se supruga koja je, citantno: „s zlom
namerom supruga svog izneveriti kuda otumarala”.
Nikud ja nisam otumarala, kuda sam ja to otumarala?
Otumarali ste, gospođo, da se, u zloj nameri zakonog supruga
izneveriti, tajom nađete s gardijskim poručnikom i Flügeladjutantom
Njegove svetlosti knjaza Mihajla gospodinom Dragutinom Žabarcem,
petoga junija ove godine, pre podne, kad smo u najvećem patriotskom
bolu ispraćali žrtve čukurčesmenskog incidenta – gospodu terdžumana
Simu Nešića i žandarmerijskog zapovednika Ivka Prokića…
Das ist eine unverschamte Lüge! To je besramna laž!

24
 Nein, das ist die Wahrheit, Frau Safo! To je istina, i o njoj neoborivo
svedoči anonimno pismo nađeno među dedinim hartijama.
Koje ste, nema sumnje, sami pisali!
Nije isključeno.
Pisali ste ga!
Ne sećam se.
Nećete, valjda tvrditi da ste to radili u bunilu?
Uostalom, i da sam ga pisao, ne bih se imao čega stideti. Ja mu
nisam bio stvarni auktor.
Neko ko?
Firma, gospođo. A ja tek dragoman koji je lojalno obavio jedan
neodložan Firmin posao.
Sikofantski!
Još je besednik Demosten, braneći Formiju, kazao da se u
trgovačkom i finansijskom svetu, kome bih ja lično mirne duše dodao i
politički, neobičnim, da se odmah ne kaže baš i neprirodnim, smatra ako
je čovek istovremeno i pametan i pošten.
U svakom slučaju, ja takvoj paskvili odričem svaki smisao!
Vratiće ga – svedoci.
Dali ste me, also, i uhoditi?
Recimo radije – nadzirati. Firma mora imati uvid u život svojih
nameštenika…
Ja sam supruga vlasnika te Firme!
Nameštenika, rekoh, jer i vlasnik je tek njen nameštenik. Kaogod što
i država mora znati šta joj misle i rade građani. To je jedan od „osnovnih
pojmova” poslovanja jakih država i jakih Firmi. Ali ako mislite da sam ja
za praćenje vaših brakolomnih promenada morao plaćati ljude, varate
se. Najpre, mi nemamo privatne detektivske agencije, špijuniranje je
potpuno u rukama države, a zatim, i ne trebaju nam. Naš svet takve
stvari radi džabe. Iz čistog duševnog užitka. Na sudu, also, gospođo, ne
biste dobili ni plodoužitak, nekmoli neko fantazmično procentno učešće.
Jedino na šta biste od Mase smeli računati, to je besplatna brodska bileta
za Zemun.
E tu se, skilos, slomi. Krenu pomaljo i da plače. Iz srdnje, zacelo. A
meni, opet, žao. Samo se ne dajem srdcu. Znajem da pritisak svejednjako
održafati moram, jer, a ga popustim, ona se, jonska aždaha, od mojih
ataka povrati i na Masu iz sve udofičke snage srne. Primivši k znaniju da
sum kakodemonj, cincarsko čudofište, drumski razbojnjik, maljne
baljkanski sotonj, produžim, uz ležernu šetnju, da je krjam sve dok,
izmrcvarena argumenjtima, ne pristade na moju formulju poravnanja:

25
„udofički plodoužitak do udaje, a prema aktifi Mase“. Onjdak joj dam
odmor, kao neku kafenu pauzu, konjverzirajući o osobitom aromatu
junjskog ružinog cvetanja, pa krenem da i tome plodoužitku dam neki
čofečanjski razmer…
Znaješ, valjda, što je čofečanjski razmer, Tomanijo? Manji, skromniji,
razume se… E, tu se varaš. Nisum iz puke gramzivosti. Postupao sam iz
trgofačkog načela da se ništo ne ugofara skuplje ako se može jeftinije.
Proponjiram joj stoga da se, umesto nesigurne, od poslofa zafiseče
godišnje apanjaže, odluči za nešto pouzdanjo, okruglo, đuturno. Nešto
na ruke:
Udovičko uživanje gasi se novom udajom – kažem – za koju će vam
se, ovako privlačnoj, prilika svakojako brzo ukazati, pa nema smisla da
se uznemirujuća pomisao na gubitak rente stavlja između vas i vaše
sreće. Putana, kurva, glatko odbi. Vidim da je sad već injat u prometu, pa
izgubim i ono prizrenja što sum ga u dojakošnjoj parnjici iskazifao – sat
mi jedanj od poslofi uze i još ajmanji nije dosta – te joj kažem da je, pošto
već ne odbifa svezu sa Žabarcem, obafezna priznati kako je dedu uprafo
spoznaja te naopake sveze na čukurčesmenski pogreb, pod tursku đulad
odvela, te da se, zlu ne trebalo, ako ne pristane na porodičnjo
poravnanje, može za njegovog ubojicu držati. Ako ne od suda, od sudija
– svakojako. Jer, naš Krivični zakonjik može biti austrijanjski, bezbračan
i bespolan, ali sudije su Srbi, mužefi i muškarci. A tolkujući joj šta to u
praksi suđenja jednoj brakolomki i mužolomki znači, dovedem je kao
slučajno do mesta na kome je, pucajući na katanje što su Firmin espap
njenim lejama prostiralji, Milica zamaljo jednog namrtvo ubila,
ispripofedam joj žalostanj slučaj i okončam iskrenim čuđenjem što, za
svoje dobro, ne primi moju pomoć, dok još važi.
Neka plodouživanja, osobito u Srbiji, ne traju baš jako dugo. Ako ne
dođe do preudaje, doživotna su, gospodine. Jeste, ali ne živi se večno,
gospođo.
I tako uredimo stvar. Jedinjo ne stigosmo da se za eksaktnu sumu
dogoforimo. Tamanj se počeli pogađati, odazvaše me da primim dedin
amanjet. Kakav – čula si. Sat sum se kao Herkulj borio da očistim
Augijeve štalje Safine testamentarnje uobrazilje, da nam sačufam Masu,
da bi mi taj lično, s odra, i to kroza pesmu, poručio da sum bio gumari,
mogare! Nisum trebao Masu da čufam, nego s gospođom udofom da
užifam! Onamo na leje! Mirisan i gol!… Ama znajem ja, ma ton Teon, da
„užifati, bacati, trošiti i voljeti” ne može, oca da jebe, biti Lupusov
odistinjski zafet, da se njegofim oduzetim jezikom diavolon poigrao, ili ga
je svislog obuzeo neki od onih neprotokoljiranih Simeona što ih,

26
barabarnjo s Masom i Amanjetom, primogeniturno nasleđujemo, pa u
nama na formu duševne pljesni žifu, te u permanjentni Upravni odbor
zasedaju, a na mahove nas toljko preuzmu da nas ni rođena Čaršija ne
prepoznaje, u kakve se sve nedostojime, troposu našem neprilične
postupke upuščamo. Biće kakav zametnuti simeonski banjkrot iz Epira,
Tivaja, možda i Trakije, koji je zaluđen drugim banjkrotom Dionizosom,
namesto da teče i čufa, propalički užifao, bacao, trošio i voleo dok svu
očefinu nije proćerdao, pa mu u dužnjačkome paklu ništo pametnije nije
preteklo nego da od svoje personaljne nesreće i gluposti naprafi svetsku
filosofiju te njome zdrav, radanj, sopstvenjački narod u govnja ufaljuje!
A naš Lupus bio drugo… Što je bio? Poslednji Romej, gospođo!
Horis alo – bez daljeg! Možda – i poslednji Jelinj. Jedinji je on, Lupus
Adamastos, Olimpios, Aleksikakos, u papazjaničnom raznovrsju življenja
video OLON – trgofačku ceijinu; jedinji je on poimao da je sav mistirion
žifota u AGONU – takmičenju, i iz te trke proizišloj AGONIJI – brizi hoće
li se do celja stići, hoće li se prvi ili bar među prvima biti, jedinji je Lupus
Veliki, Lupus Veličanjstveni, mogao znati gdi je – ako ga uopšte ima –
Zlatno runjo, i kako se do njega stiže!
Zašto nisum ovo nad njegovim grobom izrekao?… Zato, Tomanijo,
što oracije držati nije naš običaj, ili, ako ćemo doslovnije, što otpisanju
robu nije vajda hvaljiti… A da jeste?… Da jeste, kazao bih nekoljko reči.
Ne mnogo. I ne o njemu. O nama bih, Simeonima, goforio. Kroza priču,
jamačno.
Svako doba pod nebom – kazao bih – tužni zbore, modus ima. Svoj
tropos, svoj načinj gaji. Simeon kojeg sahranjujemo počeo kad i pradedi
vaši, gospodo. S mula, drveno čekmeže i pofeči cincarski nos za poslofi.
To je bio modus, tropos, mera onodanjeg vremena. Mera gurbetska. Pola
gurbeta – dekapende, petnaest godinja. Ceo gurbet – trianda, trideset.
Odeš mladac, vrnješ se starac. Ode para, vrati se dukač. Zatim je Simeon
držao robu pod ćepenak i svojeručnjo poslužifao mušterije, dedofe vaše,
gospodo, zboreći s njima natenjane o priljikama na domaćim i
zagraničnim agorama, marodijama i deci, brigama, dakle. Takvo
ponizitelno doba bilo. Takav modus življenja. A kad se pofukao u
konjtoar iza bolte, odakle je samo o grčkim praznicima izlazio
svojevoljno, a o narodnim pretunjbacijama motkama vaših cenjenih
očefa isterifan, značilo je to da se i doba promenilo. Fantazmenos postalo,
uobraženo. Mušterije od trgovca videle samo cenju. Ostalo bilo zauzeto
špekuljacijama. Jer takav je bio tadašnji načinj, takav modus, takav
tropos. A onjdak je Simeon postao Kir i prestao u dućan dolaziti. Roba se
i bez njega prodafala. Simeon je za to vreme špekuljirao s vama,

27
gospodo, profite prafio s vašim i na vašim popečiteljima, vašim
narodnim knežefima, vašim stranim konzuljima, pa ponekad, ne znaje
se zašto, i s vašim obiačnim dositejima. Tako vreme bilo, takav tropos. A
zvalo se vreme trgofine all grosso, na veliko, kao što je dojakošnje bilo alla
minute, na malo. Danji išli i došlo vreme manjufakture. Industrijalnji
modus nastao. Simeon se manuo popečitelja, knjaževa i konzulja, i s
vašim sinofima u mašinjski gurbet krenuo. Nije se prepao ni eksplosije
ljudskih ni konjskih silja. I opet isti put prefalio. Iz konjtoara je, koji se
sad zvao kanceljarija, među ambasadore, ministre i kraljofe vaše dece
nestao. Mašinje su radile, artiklji proizvodili, pakofali, tranjsportofali i
unovčafali – njega nije bilo. Trgofalo se, ufozilo, izvozilo – njega nije bilo.
Otvarali su se dućani, magazinji, rudnja okna, fabrike, krčefine – njega
nije bilo. Gde je bio Simeon? Da li se umorio, pofukao, ruke od svega
digao? Nije. Tu je on, gospodo, samo se ne vidi. Vidi se jedinjo njegova
Firma SIMEON & SIN. Njegova sopstvenjost, ktima, tutiputo. Takav
modus, načinj, takav tropos bio. A onjdaj je i te ktime nestalo u
anonimnim akcijonjerskim kumpanijama vaših unuka, u kojima se
Simeon krio pod tajanstvenim imenom MAJORITETA, kao što se božje u
Tetragramonu krije. A kakvo je sada vreme, tužni zbore? Sad kapitalj
putuje, luta, granjice držafa prekoračuje. Udružuje se, pari, plodi.
Učmala mu se krv mučkanjem obnavlja kao što se mešanjem rasa
obnavlja čofek. Sad je vreme da se Simeon iz mraka pojafi, da u nofi
gurbet, gurbet konjzorcijski, gurbet internacionaljni krene. A on je, tužni
zbore, mrtav. Lupus Veliki je mrtav!
Eto, to bi rekao, Tomanijo. Lupus Veliki je mrtav. Ali kako,
Tomanijo moja, gospođo? Kako Simeon umire? Kako mre 1862, a kako
ove 1941?
Hiljadu osamsto šezdeset druge, skoro u ratu, đulad unjaokolo
konaka grufadu, Porta na nas i diplomatični i vojeni huk uzela, Evropa
se, opet, materinjski nad Istočne ugofore nagela, ništo se nije znalo na što
će nam godinja iziči, hoče li se Turonje načisto iz Beograda istornati ili
ćemo se autokefalije, za koju se toljki Njagoi borili – ne smej se, parakalo –
a jedanj, Naum, i žifot dao, zaufek oprostiti i Pašaljukom se ponofo
nazvati, takvo, gospođo, kataklizmično, vreme bilo, a Simeon umire na
postelja ampirska, velika kao dunavska skela, u andeonu bogatijem od
lađe Saborne crkve, pod svećama na tuce, gdi bi i jedna pametnjom
posao svršafala, mre gardiranj svojim Posedom, za ruku držanj od svoje
Porodice, u miru sa svojom Prošlošću. Mre kao Firma-čofek, Domnu,
Gazda, Ktimatias, Posednjak. Sve u Simeona gleda, oko Simeona se
zabunjilo, o Simeonu misli…

28
 Čemu, molim, sad ta pakost?… I ja, gospođo, razume se! Nisum ja
kijaficu, zbog koje me onaj čehoslovanjski hohštapljer Pacek žifog odro –
bronjhitis, veli, imate, kakvu kijaficu! – zbog sebe nafukao! Nisum se ja „s
onom vijenskom drocom noćom špacirajući” radi sebe parnjičio!
Zbogradi Simeona; zarad Firme se rvo, olimpijski rvo, malj i do
pesničenja nije došlo… O simeonski sum se interes brinjuo: nisum hoće
li se jalj neće neka jebenja Bardija bombardirati, hoće li se jalj neće
sopstveni otac škopiti, hoće li se jalj neće višak dece iz utroba čistiti, hoće
li jalj neće buržoji propasti, i hoće li se jalj neće nekakve ruske babe
ubijati! Nisum, gospođo, dok mi Simeon mreo, debatirao šta će s zemlu
biti kad se sunce ugasi, nego šta će s Firmu biti kad se ON ugasi!… Ne,
nisum ga za ruku držao, to je istinja. Nisum personaljno. Ali
supstitucijom, ocem – jesum. A i kad da ga držim? Lično sum morao
držati mu uvaženu udofu! Inače bi nam izela Masu!… Držanj je, dakle,
neko ga je držao! A koj pa to mene drži, Tomanijo? Drži li, parakalo, koj
mene? I ja sam, mater mu, nekakav Simeon!… Moipisinos me drže! Drže
jedno drugo za gušu! A mene za – mrtvog! I držiš me ti – mrtva! Kao što
me držala dok si bila žifa. Ne baš lakom rukom, ali rukom za ruku i
dušu, a ne za kosu i kasu!…
Vidi ih, hondrokefalose, vidi ih, majke ti, Tomanijo! Vidi moju slavnu
Masu, ljudsku Masu što je iza sebe ostavljam. Moju krvnju ostavštinju!
Ta oni više niti su Firma niti Familija! Sve se to već odavno porazdeljilo,
separiraljo, na inokosne Mase isparceljisalo, pak se ondak pozafađalo,
zakrvilo, krenulo jedno drugo da ždere. Porodičnu i poslovnu
antropofagiju i ktimofagiju da prakticira. Ne treba, moja Tomanijo,
ovima nikakva refoljucija! Sami će se izesti grđe nego što bi ih ikakva
refoljucija mogla izesti. Jer, čak i od najcrnje refoljucije pretekne nešto.
Dofoljno da se posao opet krene. Ali od ovog unutrašnjeg ždranja ništa
ne pretiče. Ni koske za spomenjik!
Oko odra Lupusa Velikog besmo svi JEDNO. Mia ikojenia, ena
katastima, enas kirios. – Jedna Familjija, jedna Firma, jedan Gazda! A ovde
u Turjak: pedeset ljudi, nijedna familjija, pedeset imanja, nijedna Firma,
pedeset glafa, nijedanj Gazda!
Što goforu?… Što se mene tiče što oni goforu? Den me afora, den
mepirazi! I kad ih čujem, ne znajem šta goforu!… Što rade, distihos,
nažalost, znajem. Parniču se, gospođo, eto šta rade! Gledaš ih kako se
unjaokolo, kogođ na ringljšpil, vrte, misliš da se iz saljona u saljon, u
brizi za rodom i poslovnim vestima, selje. A oni to s ročišta na ročište
žure. Iz jedne se na drugu sednicu tumbaju. Iz gdi su utuženi, gdi će
tužitelji biti. Usput stižu i u tuđim parnjicama da svedoču. Na svaki spor

29
koji dobiju, u tri se izgubljena upletu. Još jedanj ni načeli nisu, već drugi
kreću. Ne pofezuju ih više, Tomanijo moja, krvnje, čak ni profitnje veze.
Sad ih jedno uz drugo još samo pravne, sudske, parnjične spone drže.
Da u zafadi nisu, da jedni druge zbog krvljenja ne trebaju, nikad se ni
pogledali ne bi, a nekmoli na praznjike sakupljali. Ovde ti je, ženo, kao u
afrikanjska džunglja. Svako svakog vreba, svako svakome o žilji kucafici
visi. Kogođ vampiri, Bože me prosti. Turjaškofi se s Njegovani kolju, a i
među se, izgleda, grickaju. Njegovani se s Turjaškofi žderu, ali ih ne
umeju, kao mi nekad, na miru, u nekom ćošku svariti, nego se, s mesom
te gospode još među zubima, jedni na druge bacaju. Tri se posranja
Kirilova izmetka oko mog legata kljufadu, džigernjače da raznesu.
Stefanovci se izubijaše oko boja, od kojih se u moje vreme žifelo i
prosperofalo. Antonijevci i Teodorovci se subifaju oko politike, koje smo
se, dok smo pri pameti bili, kao od čume klonili… Diavolos će ih znati
oko čega se sve ne skubu. Poljak im pofoda i ne poimam. A resto bolje
da ne poimam. Sam’ se kiđam zabađava!… Vidi ih, guzonje, propalitete,
banjkrote! Žene se s mužefi sudu, deca s očefi rvu, mladi sa starima
inatu… To ti hoćeš ja da slušam?… E pa neću, gospođo! Ću se
zapečatim, zatvorim, zalijem! Glasa da im ne čujem! Kao oni da su
mrtvi, a ne ja da umirem!
Zatrpalja se rupa za Trojanove uši, deco! Kamenj na bunjar prošlosti
navaljao! Ne prima ovaj šalter ništo, ne čuje ništo, ne otvara se ni na što!
Još ću malko da gledam. To oću. Dok mogu. Dabome. A ni to još
dugo neću biti kadar. A onjdak, teliose, završilo se… Adio Argo! Adio
Hrisomalon deras! Zbogom, Argol Zbogom, Zlatno runjo!
I ne svašto. Neću oči da prljam. Ću pogledam što je za gledanje…
Onu Dajanu, ako prođe. Nju hoću… Što baš nju? Den ksero, ne znajem.
Tako mi naspelo. Moraš li ti baš sve da znaješ?… Neću je gledati što me
na „nekoga podseća”, nego što oči odmara… Malista, ima kosu kao
džambaskinja Julijana, pa šta?… Dobro, i ždrebasta je kao džambaskinja
Julijana, pa šta?… Ti, ženo, otkako si umrela, kanjda si i ono malo
razbora pogubila? Kako tako nešto ružno možeš i pomisliti?…
Uostalome, gdi su svi mrtvi, nema roda, pa nema ni rodoskrvnuća,
gospođo!
A evo nam ga i Kleont, čifutski zet!…
Ne begam od temata, nego kažem – jadno dete, na šta spalo! U
boljnički japanjer ga vuku! Samo se o tome stara rođena kći, a ne Crveni
krst, kao o meni! Jeste, gospođo, a naša Jelena ni da pita oca za zdravlje
nije svrnjula!…
Možda je dolazila?

30
 Da jeste, video bih, nisum još sasvim ćorav.
Možda si spafao, pa te nije dete htelo deranjžirati? I najzad, šta si za
Jelenu zapeo? Šta će ti ujedanjput Jelena kad ti sedamdeset godina nije
trebala?
Imam s njom nekoliko reči. Nešto joj dužanj ostadoh. Ne marim
nikom da dugujem. A ni da goforim ne moram. Samo da je gledam.
Razumeće ona… Da mi žao, eto šta! S oči nema ništo upola ni izokola.
Samo uceljo i prafo. I nekoliko čuvstafa svega. Tuga, ljutnja, ljubav, smej,
briga… Nikom više i ne treba. Sve ostalo je makijarizma, šminjka… Vele
da joj nije dobro, čula si? Valjda joj nije ništo ozbiljno? Nisum, mater mu,
baš toljko maljerozanj! Da se ta razboli tamanj kad mi treba…
Jeste, Emilija oći u Turjak da je preseli. Da me poneguje. Ću se
ratosiljam one Slovanjke što joj ruke ladne kao grobarske lopate.
Pretumbafa me gospodična kogođ da sum bala u Lupusove magaze. I
gore još. Što si smeo kod dede robu tumbati! Svaku si vreću morao nositi
kao da je jedinja na svetu…
Ne, nisum dobro čuo što joj fali. A i kako, bre, da čujem? Rupe u
sobu, smunđaju mi se iza fotelj, protepaju tuce grdnji, pa se izgube. Kao
u tejatru. Svako svoje parče od predstavu ima. A ja ih iz sredinju vatam.
Dok im se u smisao snajdem, već zafesu spuštadu. I odmah, bez odmor,
novi komad igradu…
Ama, biće da joj nije ništo. Jaka je ta kao konj. Žifot joj bio zdrav.
Ravanj. Kao leđ. Nije se po njemu truckala kao ja. Ufek se za tuđe
poslofe starala. Nikad za svoje. Svojih, doduše, nije ni imaia. Ali zato se i
očufala. Jedino te rođene brige izbeče. Tuđe rofaš ne ostavljaju, klize
preko duše kao voda… Kad sum je na lanjski Badnjak video, imala
obraze kao da joj je pedeseta. A već i sedamdesetu zaključila. Ako se sve
sabere, Jelena je u cela naša Firma i ponajsrećnija. Jedinja što znaje zašto
je šifela…
Nije imala svoj Dom? I šta? Ja ga imam, pa šta sum to golemo od
njega profitirao? Obazri se oko sebe, pogledaj Dom svoj, gospođo! Vredi
li se na ovo trošiti? U sinofe ulagati? Svejednjako će te u fotelj, kraj vatru.
Međ aljbume, spomenare, patuljce od porculjana. A okrom, Dom nije
samo da decu u školja pratiš, pekmez im na leb mažeš. Dom je i na
groblje da ih nosiš, namesto fruštuka, pod jezik, posmrtni trošak da im
mećeš…
I jeste, Tomanijo, jeste! Treba da mi je blagodarnja što sum je posle
aferu s onim gardinjskim smetenjakom tako krvnjički zaposlio da se nije
imala kad u tugovanju trošiti. A da je zaludnja i sentimenjtalna
ostavljena, zar bi prežifela? Timase, sećaš li se kako se ti pomamila:

31
 Što se isprečavaš pred njenu sreću? – vikaš.
Sreću? – čudim se ja. – Otkad je to udovičenje sreća?
Neko bi i bilo, bogami.
Koje?
Moje, na primer.
Pregrizla jezik! – kažem.
A naša Jelena ne bi bila udovica.
Nego šta?
Supruga jednog gardijskog poručnika.
Zaista?
Dabome. I to danas.
A sutra?
Generala.
Možda bi bila u Beču ili Parizu. U Beogradu je to gotova udovica.
Još i sa siročićima o vratu. Jer dok ne obavimo Načertanije kumbarosa nam
gospodina Garašanina, i pooslobađamo resto Poluostrva, naša
poručnikovica nema nikakvih šansi da postane generalica. Samo
udovica. A ti znaš prođu takve robe na bračnom tržištu gde na svaku
udavaču dolaze po dve udovice.
Zašto, bre, Simeone, odmah misliš na najgore?
Zato što je taj aspirant poručnik, gospođo, i što se kod nas ratovi
tako vode da neke izglede na preživljavanje ima jedino vojeni ministar.
Svi ostali su u riziku.
Pa šta deca da rade?
Jelena nek se u posao zabuni, a onaj njen nek mi se na razgovor javi.
Danas?
Kakvi danas! Kad postane vojeni ministar!
Jaka je ta, Tomanijo, kažem ti, kao konj. Ništa njoj nije. A i ne može
očekifati da se u sedamdesetoj oseća kao defojčica… Zaista ne razumem
gde je. Tu fersino ine afto, i kakav je to načinj? Ufek je meni prvo prilazila.
Ruku i čelo celifala. Za ruku nisum mario. Ali ne volim da se cmačem po
licu. Posle mi iziđu fleke. Dr Pacek je to nazivao „alergijom na finija
osećanja”. Praška budala!… Nisum pametanj. Možda dete i dolazilo, a ja
ne opazio. Spafao. Usređ se tek izgubim. Kao da premrem. Ceo mi danj
dojde kaogođ neko izumiranje i voskresafanje. Kad se prenem, ne
znajem koliko vremena prošlo. Sat nemam, a unjaokolo se ništo ne
menja. Mogao isteći minut, a mogla i godinja. Može mi tako u snu i
stotinu godinja proći, ja ne bih znao…
Sanj ti je, Tomanijo, duša u gurbetu. Telo ovde, ti na Severozapađu.
Lomataš se po stranji, naopako svedeni svetofi. S čudnim partnjerima

32
pregofaraš, još čudnijom robom trguješ. Neobične jezice goforiš, veštinje
nepoznate upražnjafaš. Ali brige ufek iste brinješ. Da te ne prefaru. Da ti
štriklju preko nos ne prefuku. Da ti kalp-dukać ne poture. Da te s porezu
ne ugnjafu. Da te na granjicu s konjtrabanjdu ne ufatu. Da se ne ufališ u
nesoljidna špekuljacija. Da bez kredit ne ostaneš. A ponajviše da ne
propadneš, da te banjkrotom neoglasu… Brige su, gospođo, izgleda,
usvim svetofima iste. Po njima najbolje i znaješ da si taj čofek u sanj – ti.
Kad se povrneš, poneseš ponekad i sanj sa sobom, premda ne znaješ
čemu bi ti služio. O posluži, posluži… Sve ti se o roku, kao na
dospefanju menice, objasni. Svaki ti sanj u žifot legne…
Nekojako se opet lebdeć osećam. Da nisu, gospođo, krenuli da mi u
čajofe manjdragoru kakvu mešadu? Nisu sva ta prifiđenja, tefazme,
nezvanje, niotkuđ došle. Svi ti mrtvaci. Panađur mrtvih. Samo žifih
nema. Žifi pored nas prolazu kao pokraj tursko groblje. Zbog uroka u
stranu pljuckajući, kao što je beogradska Ciganija pljufala kad bi se moj
gospodin otac predgrađima šetao…
Samo mi Isidor Jakovljev vavek kraj nogu. Zida dete. Gradi. Znaje li
što gradi?…
A je lj’ si ti znao, Simeone? Ili si guro gradnju, pa što ispadnje? Kao
tvoj Konstantin? Zidao ćuprije bez reke? S nadom da će, ako most
podigne, kat-tad i neka reka ispod njega proteći?…
Pričinjafalo mi se da znajem. Još odmalena sum imao sliku u glafi.
Na formu građefine – sliku Firme. Rasprostranjenog zdanija, golemijeg
od egipatske piramide. Početka joj ni kraja ne možeš sagledati. U njoj
nebrojeno odaja, komora, kanceljarija. Svaka za po branjšu, za po jedanj
Firmin žifot. Komora za agrarno poslofanje. Komora za industrijaljno.
Za banjkarsko. Za rude i mineralje. Za šume. Za dućane i trgofine. Za
uvoz-izvoz. Za tranjsporat, željeznice i brodarstvo. Pak onjdak naročita
komora za istoriju i politiku, kojom se unapređuje trgofački žifot,
zajedno, dakle, u ista soba prošlost i sadašnjost, a ne da je među njima
zid, pa se politika tera kao da istorije nema, a istorija tera kao da nema
politike. Potom komora za napredak duhovnog žifota i razvitak ukusa
mušterija. Za trgofanju korisnu nauku. Za vojsku koja će se starati da se
ona neometano odvija i čufati kasu… Prozori na zdaniju kao kapcima
zastrte oči, šaljteri zatvoreni, vrata zabravljena. Spolja ništo ne vidiš do
goleme sjajne ploče od pozlaćenog mesinga na kojoj piše: „SIMEON
NJEGOVAN & SINOFI & KOMP. A. D.“. Eto, Tomanijo, dok sum Firmu
ciglju po ciglju zidao, takvu sum sliku u glafi držao. Takav sjajni plan. I
nije mi se rđafom činila dok sum u nju bio. Ali čim na vazduh izađoh,
nešto se, Tomanijo, poremeti. Valjda što je i sa strane videh. S naličja, ne

33
samo s fronjta. I više me, prafo da ti kažem, ne zasenjuje nešto. Otađ
jednjako umujem – gdi je bila faljinka? U materijalj, izvođenje ili još u
oni moji „sjajni planofi”?… Ili u tome što više ja nisum isti. Nisum više
graditelj. Postao sum i ja, kao ovi naši, razoritelj… Meni se sad čini da tu
ništo ne valja. Nijedanj jekser da na prafo mesto nije udarenj. Nijedna
greda u dobroj kosini. Sve da treba srušiti. Odjedaređ sravniti. Kao što
dejstvuje zemljotres. Ionako se sve na tom simeonskom zdaniju kruni,
rasipa, raspada. A nikoga da popravlja – o dograđivanju da i ne
goforimo – nema. Nema više Njegovana. Nema Simeona. Ni prafih ljudi.
A kad ljudi nema, bolje da nema ni njihovih građefina. Ja ništo tužnije
nisum video od grečeskih ruinja. Strav te ufati kad se prepneš na
Akropolis, pa namesto da vidiš sen Perikleta kako se s Alkibijad
retorično proteruje, zatičešTurčad kako po stopama jelinskih heroja
pišaju! Bez čofeka da u njemu žifi, svako je, pa i najslavnije zdanije –
grob. I ruševinja je čofečnija od ruševine kuče. U njoj se bar niko neće
prefariti da borafi, pa dožifi da mu krov na glafu padne… Ako prafih
naslednika nema, čemu nasledstvo? Ako razne Safe treba za našu Masu
da se staradu, diavolon takvu Masu odneo! Tako ti je s imanjem, držafom,
svim i svačim na svetu…
Kad se spominjem kako nam Lupus umirao, pa vidim kako ja
mrem, dojde mi, kiria, stvarnjo da se naljutim i umrem! Sve dok dijati
nije prestao, dok mu zbog magijske bezbednosti usne nisum osvečenom
udicom stego, nisum prekidao da se sračunafam. Tek pošto se ukočio,
kao karlibana došao, i ja sum predanuo, prekinuo drhtati da mi s odra ne
ište izjašnjenje pofodom neke nejasnje stavke iz knjiga za 1849. Nisum
filjosofirao o lepim umečima i meksikanjskim mazalima, znojio sum se,
siromaj, znajem li do danjceta Firmino stanjije. Jer taj mi je, kakav je bio,
raporat čak iz groba mogao iskati. I sedeti mi na grudima svake noći sve
dok ga ne zadofoljim… A pogledaj ove? Za šta se ti brinju? O čemu
misle? Šta bi mi mogli reći da ih o stanju porodice iposlofa upitam?…
Nisu zabađafa umnji Jelini goforili za antroposa, čofeka, da se, sve
dok ne umre, ne znaje je li srećan bio. A deda je i po toj meri bio… Koce,
zašto?… Zato, gospođo, što je umirao simeonski: sred POSEDA koji je
unapredio, ostavljajući za sobom PROŠLOST koje se nije stideo, i
POTOMSTVO u koje se pouzdafao. Od žifota se više i ne može
očekifati… A ja, oime, umirem sred ruševinja tog Poseda ostavljajući iza
sebe Prošlost kojom se ne dičim i Potomstvo kojeg se sramim!…
Šta – a Hadžija? Ti dulja ehi o pateras m’afto? Kakva posla tu ima
pateras? O dedi, papaušu, pričamo. O jednom Velikom, ne o Ludom
Simeonu. I kad smo već kod toga, ja i Hadžiju u srećne klasiram. Radeo

34
je što je hteo, to jeste ništa. Ludofao koliko voleo, to jeste mnogo. Za naše
zaostale priljike, rekao bih, i preterano. Kao da je stranjac, pasažer na
proputofanju kroz Baljkan, pod zaštitom neke Konjzuiarne sile, kome se
u svemu kroz prste gleda. Da se kasatelna Sila ne rasrdi. U njegovom
slučaju, da ne dojde do zapletaja s Bogom… E pa sad, sve, dabome, nije
mogao raditi. Nije bio inokosanj ludak. Bio porodičnji. A ni anonimnji,
već firminski. A to ište neka ograničafanja. Izvesne limitacije
manijačenju. Što je ludoj fukari dopušteno, nije gospodskom ludaku.
Osim ako nije Neronj, pa da ga pisinos boli za javno mnjenije i čaršinjski
kredit. Gospodska, adamska luda i u najgoroj pomami ima gospodski,
adamski da luduje. A ako je ozgo još i trgofačka, onjdak i pametnjo.
Koliko se, enoite, u uslofima slaboumja može. Može se skromnijim
dobročinstvima odati, može, diavolon ga odneo, i razumnje legate
ostavljati, možda procentualjno i koju zadužbinju fundirati – uvek se to
isplati ugledom – ali ne može, gospođo, što nije njegofo nikom darivati.
Ne može gladnim ptičicama nebesnjim deliti žito koje sam nije posejao.
Može li kralj Jugoslafije uzeti Negotinsku krajinju pa je iz sažaljenja dati
Bugarskoj? Ne može, gospođo, iako je kralj i nekakav vajni samodržac.
Negotinska krajinja nije njegofa, nego Firmina, Jugoslafijina. Njemu je
samo na upravljanje i, po mogućnosti, širenje, nipošto cepanje, data…
Što sum se raspaljio? Kako, bre, da se ne paljim kad me jednjako
sotonjaš s ocem! I staljno mi pod mozakpodmećeš nekakav Cvetni
četvrtak! Što si zapelja za taj Četvrtak? I kakav je, ma ton Teon, to
Četvrtak?
Takav u koji Ali Riza-paša gradske ključeve Beograda predao
knjazu Mihajlu Obrenoviću? Takav, dakle, Cvetni četvrtak?… Samo, u
kakvoj je to svesi s ocem? Pateras se nije predstafio na Cvetni četvrtak
aprilija 1867, nego tek januarija 1872. Baš nekako u ovaj danj, na
Badnjak. I nije bio četvrtak, bila nedelja…
Kako bio četvrtak? Valjda znajem kad mi otac umro?…
E pa sad, gospođo, kako to, mater mu? Em priznaješ da ga
saranismo januarija 1872, em veliš da je umro aprilija 1867? Nismo ga,
valjda, pet godinja mrtvog u kući čufali?…
Bun. U redu. Sećam se Cvetnog četvrtka! Koji Srbin Predaju gradofa
ne pamti? Ako diše, i ako je Srbin, dabome…
Ama, znajem ja da srpstvo nije paradnjo odelo da se nosi samo o
praznjicima i panađurima, ruho za prikazifanje i užifanciju, a za muku i
tegobu da se u drugu pohodnju, bezbednjiju nacionaljnu nošnju
preobukuješ, ali opet, nikad se ne znaje…
A što da ne? Kako sum ja od Cincara, ne baš na diku pameti, Srbin

35
postao, mogu se i ONI u šta drugo probitačnije presaljdumiti…
Naravno da sum Srbin! Svakojako nisum Tunjguz! I nemam šta ja
da se „već jednom” združujem s misao da je to sad moj nacijon, da oni
više nisu prokleti slavjanski hondrokefalosi, nego moja braća, adelfi…
Jesum, gospođo, združio sum se ja već poodavno s tom jebenjom
situacijom. Da nisum, bio bih sad Avstrijanac. Da me, kogođ Sine, Bog
vidi!…
A što jednjako goforim ONI, to je nafika, gospođo. I ONI tako
gofore, ako ćemo se već za svaki pedalj parničiti. Kad koji Srbin nešto
dobro i pametnjo uradi – što se ne dešava baš svaki dan, nego više
napreskok – svi viču: to smo MI uradili, MI Srbi! Kad Srbin zagovnja –
što se, izgleda, po nekom redovnijem voznom redu zbifa – onjdak su
zagovnjali ONI. Pitaš koji ONI, je l’ Srbi? Kakvi Srbi, vele, mazgofe!
ONAJ Era, ONAJ Božnjak, ONA prečanjska zamlata! Mi Srbi, s tim
nemamo ništo! Afisteme. Den me afora, den me pirazi! Pa kad se o Srpstvo
tako „otimaju“ oni koji su to, kako kažu, od pamtiveka, što je za njih od
doseljafanje na Baljkan – za nas je pamtivek nešto drugo, u najmanju
ruku, nešto u svezi s Dijukaljion – šta da radi ovaj što mu još deda bio
Cincarin?…
Kakav crnji Srbin Lupus? Taj se samo prafio. Radi poslofi i krediti.
Da se iskalo, radi poslofa i kredita postao bi taj i Esldm. Sve u krznjo bi u
avgustu po Beogradu hodio. Ni znojio se ne bi. Još bi vikao da se
mrznje… A ovi naši pobačajnici postaće Rusi jal Nemci iz idejala!…
Simeon Grk čak ni Cincar nije hteo da bude. Grk, ili mrtav!…
Za oca ne osporafam. Bio vrlo veliki Srbin. Samo, taj je kroz pendžer
ripnuo…
Ne kažem ni ja da je ripnuo što je bio Srbin, sasvim je mogućno da je
ripnuo što je bio lud, samo, opet, ko zna nije li to u neki tamo računj –
ista stavka…
I onjdak, šta im je to – veliki Srbin? Kao, taj je i taj, Bog da mu dušu
prosti, bio narodni dobrotvor i VELIKI SRBIN. Da l’ si čula da za nekog
Francuza kažu da je bio veliki Francuz? Ili da je neko veliki Švaba?
Švaba je ili nije. Ne može biti ni veći ni manji nego što ga je mater rodila.
Jedino Srbin može da je veći i manji. Čak nije ni dobar ili rđav. Ne, veliki
je ili mali. Kao da se patriotizam na laktofe i stope meri! Jeste, gospođo,
kao štafirung za istorijsku svadbu? Izem ti nacijon koji aršinjom za
fustanj meri svoju etičnost!…
Eto šta ti je nacija, gospođo Tomanijo. Ruho. Poderljifo, iznošljifo
kao svako drugo. Još malo pa kao barbut od sreću zafisi. Da mi praded,
Simeon Grk, u Moskopolju, dobio južnju orijenjtaciju, ne bi me bilo, ili

36
bih bio Grk. Možda bih sada ja pričao kako se Cincari hrane svinjskim
izmetom, mačjim crkotinjama i užeglim uljem sa sirćetom. Ovako me,
vidiš, ta hrana vređa. Simeon Grk, međutim, kakav je maljerozan,
izvukao sever, i ja sum Srbin. U neko drugo vučenje, još jedan sever
naprafio bi me, po svoj priljici, Ugrom ili Švabom. Mikajući se po globu,
možda bih jednom postao i Laponjer. Krupnji ktimatijas s Grenjland.
Veleizvoznik foka!…
U prafu si, ja svakojako ne bih. Za mene su sva vučenja izvučena,
svi gurbeti odgurbetofani. Poslednji što me čeka nema stranje sveta, pa,
saobraznjo, ni nacionaljnost. Ne može se, naime, biti VELIKI MRTVAC.
Ni više ili manje mrtav. Mrtav si ili nisi… Sem ako si vrikolakas, vampir,
razume se…
Šta mislim da će biti naši unjuci? Ne znajem. Srbi svakojako neće.
Taj se kredit iscrpao. A ja ću, naravno, skončati u tom nacijonu. Nema
mi druge. Kao jedinji Srbin koji ume da prepričafa slavnu Predaju
gradofa. Kao što je Simeon Grk jedinji pamtio razorenje Moskopolja,
Moshopolit epirsku postojbinju, a nekoji davnji Simeon pad
Konstantinopolisa. Kad odem, neće više biti srpske duše da taj
vaseljenski prizor pamti. A možda ni primljene gradofe drži. Kako sve
natraške ide, ne bi me uprepastilo da ih Turcima vrnemo. Na jastuče od
moira svilju, uz saljve i ofacije… Da se ratuje, znaješ? Ne, mi još nismo.
Ali hoćemo. Da je nešto dobro, svakojako bi nas mimoišlo. Ofako se ne
nadaj. A kako se to ovde obavlja, znaje se. Kratko se ratuje, dugo robuje,
a nikad čestito ne oporafi…
A u smotrenjiju Cvetnog četvrtka… Ama, moramo li baš u taj
Četvrtak? Sotonjaš me s tim kao da sum ti ga dužanj… Ne marim ja,
samo pitam čemu?…
Zbog porodičnih odnosa, Simeone.
Predaja gradofa tiče se državnih odnjosa, gospođo.
Ali ono što se te noći slučilo tiče se – porodice. I kako se ti tako živo
sećaš i Lupusove i Grkove smrti, pa se čak praviš da pamtiš
Moshopolitovu, premda se onda još nisi ni rodio, a za Hadžiju, rođenog
oca – ni abera? Ni za Hadžiju ni za našeg prvorođenca Simeona? Kakvu
to novu šminku na svoj život mećeš, Simeone? I zar ti je takvom još uvek
stalo da pred svetom lepo izgledaš? Zar ne vidiš da sveta više nema?
Vidim. Nema sveta. Ničeg više nema. Mrazna pražnjina. I u njoj
fotelj. Ja i ti.
I naši životi, Simeone.
Bili su naši dok smo ih žifeli, Tomanijo. Sad su ničiji. Adespoton.
Imanje bez Gazde. Sopstvenjost kojom se vata mahovina i lišaj.

37
 I pokoja uspomena.
Jeste, i pokoja uspomenja.
Kalp-uspomena?
Uspomenja. Teško je na pustari išta vredno naći.
Pa baš zato što je to pustara, taj tvoj život, Simeone, rasturena građa
bez vrednosti, kakva korist korov čupati, ogradu ni oko čega popravljati,
farbati dane kojima se više ne možeš služiti, koje više nikome ne možeš
podvaliti?
A čemu se sećati?
Čovek se radi sebe seća, ne radi drugih.
Možda se Srbi tako sećaju, gospođo. Da se prafu važniji, da
potomstvu oči zamažu, sebi cenju podignu. Za Cincarina je sećanje
posao kao svaki drugi. Cincarin se seća da sebe u omaški ufati, porođ od
omaški odviknje. Kad je Simeon Grk izumirao na dunavski ćardak, ništa
drugo nije radio nego se sećao… Da vi, skilosi, znajete kako je bilo tad i
tad! Da ste, hondrokefalosi, od Grk ucili kako se to radi! Da se,
fantasmenosi, secate kako se u grcko vreme zaradzivalo!… Bez nas, dece,
bilo bi to trošenje vremena buđzašto. Sećanje bez kupaca mrtva je roba.
Zastareo espap. Samo mesto zauzima. A nemaš ga kuđ. Trunje, srce
zagađuje.
Možda i pročišćuje, Simeone?
Svejednjako je pročišćuje li ili zagađuje. Od nijednog nema ništo da
ispadne, ni šteta ni vajda. Pametnom čofeku, trgovcu, sećanje služi da
vidi gdi je izgrešio, gdi ispravno postupio, zašto mu jedan saljdo od
drugoga gori ili bolji. Da opet ne pogreši, da mu saljdo opet ne podbaci.
A kad se ne radi, ne posluje, ne žifi, dakle, čemu o prošlim greškama
brinjuti? Zašto bi falsificirao računje koji više nikakvu konjtrolu ne
injteresiraju? Porezu zaostalu ne mogu ti iskati…
Iskaće od dece, Simeone.
Kakva posla imaju deca s mojom prošlošću?
Tvoji računi su i njihovi. Što ti ne platiš, oni će.
Samo ako se Firme tiče, gospođo, ako sam poslovno dužanj.
Sve se Firme tiče, Simeone. Ona ne razlikuje lično od bezličnog,
svoje od našeg. Ni sećanje nije tvoje. I ono je Firmino. Firmin protokol
života po finansijskim godinama. Kriti pred decom svoju prošlost isto je
što i vršiti proneveru pred zakonom. Pa i više od toga. Sebe samoga
potkradati. Od obrtnih sredstava živeti… Ne zavaravaj se, Simeone,
sećanje nije tvoj lični profit. Trgovac, sam si mi to u krevetu govorio, i
nema pravog profita. On uvek ima samo obrtna sredstva. Govorio si mi
kako je i sećanje, iskustvo, saznanje, obrtno sredstvo od koga profit vuče

38
tek potomstvo. Za onoga čije je, to je kapital koji se, jedva stečen, smesta
u promet vrača da već zaposleni potpomogne i ojača.
Šta bi naš Stefan imao od zaključka da sum o Cvetnom četvrtku
tešku omašku naprafio?
Imao bi ti. Znao bi koliko je taj nesaldirani račun važan. Koliko
hipoteke opterećuje.
Nema više vremenja za tako nešto, Tomanijo.
Ako ga za tebe nema, možda ga ima za njih. Ako ne za sve, za
ponekog. Ako nema za Stefana starijeg, onda za Stefana mlađeg…
Taj mi se nešto ne dopada. Jesi ga čula kako muti protiv rođenog
oca?
Za ove najmlađe, možda. Za Isidora…
Šta bi Isidor imao od mog čišćenja?
Tvoje čišćenje je i njegovo, Simeone. Porodica ima jednu dušu.
Jednu dušu raspoređenu na mnoga kolena. Kao što Firma jedan isti duh
u svim branšama ima. Što sam ja zgrešila, Jelena ispašta, rana koju si ti
zadao, na Stefanu se otvara… Cvetni četvrtak 1867. ko zna ko ima da
otplaćuje?
Nema u njemu ništo za otplatu, gospođo.
To TI tako misliš. TI bi da nema.
I nema.
Ako nema, što da ga se ne sećamo?
Pa da mi opet kopaš oči što sum na knjažev balj poslovno ripao s
petersburškom kapućehajinicom Cankom Protić-Ruvarac?
Neću.
Eh, nećeš!
Kad ti kažem.
Logotimis, na časnu reč?
Logotimis… Nisam ni onda. Samo se branila kad si me napao što
sam tancovala s g. Lazom Telečkim…
Tom glumačkom ajmanjom? Tim probisvetom! Tim…
Eto vidiš! I sad bi da se svađaš!
Bih uvek!
A kad bi se malo bolje setio, video bi da među nama ništa nije bilo.
Ne svađa se pametanj čofek zbog što je bilo – zbog toga kuka – nego
da ne bude.
A na bal došli ubavo raspoloženi.
Kako ko, gospođo, kako ko!
Ja, bogami, jesam.
Sigurnjo. Tebi je samo do ripanja i para trošenja.

39
 Da su se balovi održavali kao danas, skoro kao pijačni dani, ne bi mi
bilo. Da smo živeli u Beču, zacelo se za svaki bal ne bih otimala kao da
se u čast Smaka sveta održava. U Beogradu si morao čekati na nešto
krupno i istorično da ga se sete prirediti. I to na našu polzu istorično.
Obično smo na istorične dane priređivali pogrebe. Drugi na svoje
krupne datume priređivali sigranke i unterhaltovali se, mi se
sahranjivali. Zar je čudo što sam jedva dočekala da iz kuće ne iziđem u
crnini?
Šta fali crnjini, gospođo? Ište skromniju kvalitetu, jeftinija je, ne prlja
se kao svetljina, u kojoj ste se izvolili na balju kod Njegove svetlosti
pojafiti. Zbog te „svetljine”, crnjina mi na oči pala, koljko koštala…
Truda, hoćete reći, u prepravljanju Miličinih haljina. Sreća što ti
majka imala velikodušnijeg muža nego ja, i u robi nije oskudevala, te u
najveći istoričeski dan za Srbiju nisam izgledala kao bula u svoj najcrnji.
Tri dana se po varoši ništa nije radelo, sem badavadisalo, drečalo i
lumpofalo. Izem ja tu istoričnost koja ti tri dana radnje drži zatvorenim,
a lično te tvoj knjaz u troškofi baca!
Mogao si odbiti. Nisi morao iči na bal.
Pa da me proglasu za anacionaljnog?
Briga tebe!
Mene možda, ali Firmu? Šta misliš koji bi mi Srbin u radnju ušao
kad bi se raščulo da u taj danj nisum od sreću i ja ripao? Proglasili bi me
turskim ližisahanjom, cincarskim izmetkom. Namesto Gazda Simeona,
opet bih postao Goga, koji se hrani govnjima i mačjim crkotinjama. Eto
što sum ripao. Poslovno, a ne što mi bilo milo. Nekako mi i tužnjo došlo.
Sve, od knjaz do poslednje fukare, pamet pogubilo, za sutra ne pita, ripa
i peva, samo ja upregao pamet u razna pitanja pa s njima kroz
budućnost kasam. Računje izvodim. Projektiram. Brige simeonske
brinjem. Hoće li se Srbija snajde u nezafisnost, hoće li se Firma snajde u
takva Srbija?… Jeste, Tomanijo, mložestvo slavlja sum u Beograd
dožifeo, ali onakvo nikad. Rekao bih da ga takvog nikad i neće biti.
Kanjda smo, dobivši Beograd, Smederevo, Šabac i Kladovo, dostigli
vrhunjac nacionaljnog napinjanja, i da je sve preko toga, onim
Garašaninovim i dedinim Načertanijem projektiranjo, na sufu štetu bilo.
Premda, diavolon ga odneo, znajem da smo u Turjak, podno Aljpe, čerez
Načertanije dospeli, i da smo nekoje druge ključofe, od Kosofo na
primer, na krvav odar, a ne na jastuče od svilju dobili. Den ksero, koj će
ga znati. O tome nek Stefan glafu tare. On nas je ofamo dofeo. Pa nek
vidi, ako mu se uopšte dadne, hoće li natrag, na jugoistok, Moskopolju,
ili napred, preko Aljpa, seferozapađu…

40
 Personaljno se ne sećam, ali mi deda pričao kako obznanjen
Hatišerif o srpskoj samouprafi godinje 1830. Na ledinji ispred Batal-
džamije. Kod nas se sve važno i gljoriozno po ledinjama dešava. Kao da
smo beskućnici, golaći, a ne Firma-ljudi… Kanjuni grufali, zvona
zvonila, narod od sreće plako. Slavjanska duša ne znaje da se od sreće i
smejati može, da se evropejski čofek od sreće smeje, nego dobro, zlo – on
rondza. Smej tek postepenjo ufatio korenj. I mada se i poslek počesto
ridalo i zafijalo, bar si znao da kuka od nevolje, a ne od obilja i slobode,
što mu sve potamanj… Vrćanju knjaza Miloša iz emigracije nisum bio
nazočan. Tada je za parađu bio Lupus. Ja sam bio za rintanje. Ni na
banjket u Opštinji nisum otišao. Otac i deda figurirali. Ja pazio da nam
se sluge ne izopijadu, čemu behu saldonjifi. Cele noći ih po malama
jureo. Baljdisao. To mi bila sva proslafa. Ali, gledao kako drugi slafu.
Svugdi po pijaci i raskršća, tranjsparenti, alegorije i knjaževske prekaze –
Miloš i Mihajlo – a po sokaci, karnevalj. Šta kažem, kupljeraj! Ucela se
rujni volofi na ražnjefe obrtaju, burad se niza kaldrmu kotrlja, trošak jak,
niki ne haje, nikako samosmotrenije, kataklizmos! Beograd nam razasjanj
kakođ buljevar Avenue des Champs-Elysees u Pariz. U svaki pendžer
lojanja sveća, a negde, bogami, i dve. S doksata kaplju kandilja. Preko
ulice, Magistrat o koplja zategao užad, pa obesio državne fenjere. Od
sijanja ništo ne vidiš. Od celu raskoš, osim koštanja, najteže mi padale
mešinje za katranj, iz kojih, kao ljudi zmajofi, iskakali plamenofi i prljili
ljude. Vele da je izjutra i hospitaliranih bilo. Den ksero, ne znajem…
Otvorenu vatru ne marim. A jednjako me uz kaminj držu. Upalju da ne
ufatim, tobože. Ćuse zapaljim, izgorim, pa što sum onda uradio?…
Mlogo otmeniji bio doček knjaza Mihajla kad nam, iste godinje, iz vode
na savski štek istofario Kneginju Julijanju… hoću reći, Juliju Ziči
Unjadi… nemoj se ništa kostrešiti, lapsus bio… Krasna dama. Mađarica.
Ništa. Jope topofi, zvona, gradinjska banjda, koteži kavalerije, ovacije i,
naravno, gofeda na ražanj, burići s rakiju. Ispred konaka bakljada. Ne
može Srbin bez vatre. Kao da nikad nije goreo… Pamtim takođe rusvaj
kad smo 22. februarija 1882. za kraljefinu avanjzofali – premda mi stečaj
Generaljne željezničke unije i Bontuova afera polak zadovoljstva uzeli, a
nisum bio Milan Obrenović da se kraljom proglasim i štetu izvadim.
Posle došlo slavlje kad smo Kosovo povratili, dušu na mesto dofeli, pa
oslobođenje Beograda 1918… Bilo tih narodnih festivalja prilično. Po
njima bi ispadalo da smo mlogo prosperitetanj nacijon. A šta smo –
znamo mi i Bog!…
Horis alo, bez daljneg, gospođo, sve to nije ništo spram Predaje
gradofa 1867. Nacionaljna Ivkova slafa. Danima se manita i troši.

41
Nipošto da se na proizvođenje prejde. Kad Beograd tada nije izgoreo,
nikad neće. I jope, dabom, ledinja. Knjaz Mihajlova koja danas u
Kalimegdanj ufire. Drvena, zafarbana tribinja. Desno, plafi šiljboci
turskih askera. Levo, zelenji strojefi srpskih vojnika. U sredinu, na daske,
ko u tejatar na istoričeskom predstavleniju, crnji i zlatni uzvanjici.
Ministarski sovjet, Ðeneralitet – u ono vreme još polkovnitet – Crkveni
Kolegij na čelo s ludim mitropolitom Mihajlom, Glamna konjtrola,
Apeljacija i Kasacija, Narodna skupštinja, Opštinja beogradska i, razume
se, deputacija Čaršije sa mnom u prvom redu… Koga pamtim? Ofako na
maj: Iliju Garašanina, Jovana Marinovića, vojenog ministra,
hondrokefalosa bojadžijsko-kasapskog Blaznavca, Danila Dinića, Radoja
Milojkovića, Živka Karabiberovića ispred Narodne, Mihajla Terzibašića
ispred Opštinje, i još mlozinu… Svi u crnjinu, kao da žale… Ne kažem
svi prisutni. Kažem – naši. Turci i stranjci u zlatu. Pozlaćeni Ali Riza-
paša i Ašir-paša. Zlatosjajni konjzuli: avstrijski Lenk fon Folksberg,
engleski Longfort, talijanski Skovaso, ruski Šaškinj, francuski Butmilo,
prajski Meronije, rumunjski Kantakuzen… Sve čeka na knjaza Srbina.
Dočekali i Srbi da se čekaju. Da je Lupus to video, kaplja bi ga strefila.
Ako izuzmemo Miloša, koji i nije čofek, taj Srbina nije čekao. Manj da ga
ubije. A sad i Sile čekaju. Otomansko carstvo čeka. Jevropa čeka, vrat
isteže. Ujedanput, knjaz sa gardom. Zelenje dušanke, žuti gajtanji,
crvene čakšire, astraganj kaljpaci, perjanice bele. Ko u cirkus kod
osječkoga gospodina Tota. Kapeljnik Šlezinger, dabome. Vojna banjda.
Drino, vodo ladnja. Fermanj. Neka je na znanije vladalcu srpskom
knjazu Mihajlu Obrenoviću Trećemu. Topovske saljve. Zvona. Urnjebes.
Na jarbolu, umesto turske, zastava naša. Tu se, bogami, čak i ja
štrecnjem. Gotofo je, Simeonu, ufatili te na spafanje. Srbin si. Nema više
pan metron ariston. Svako čuvstvo na pazar. Osvrćem se odakle će me
đule što rasu ostavljam. Gledam kako Ali Riza-paša našem knjazu tura u
ruke crno jastuče. Na njemu zarđali ključefi gradskih kapija, svezani
vrpcom od svilje. Odmah se vidi – prima kvalitet. Poklonjeno za priljiku
od Firme Simeon & Sin. Da se za Turcima ne zaostane. Turci gradofe, mi
jastuče od svilje. Vrpcu pride. Knjaz ključefe digao iznad glafe kao
gimnast tegofi. Jope kanjuni, saljve, zvona, fanjfare. Drino, vodo ladnja!
Žifeo! Žifeli! Kraj.
Nije kraj. Posle si ripao na balu s „Istočnom Ružom“, Ankom
Konstantinović-Obrenović, i petersburškom kapućehajinicom Cankom
Protić-Ruvarac.
Rekli smo da se oko toga nećemo…
I nećemo. Imamo oko čega. Preskoči bal, nego da vidimo šta je posle

42
bala bilo.
Šta bi bilo? Ja sum rekao – ajde da uzmemo friška lufta i fizičeskog
okreplenija, ajde da se lečke čaršijom prošećemo i vidimo šta nam radi
narod srpski.
I to preskoči, Simeone. Kad je tebe narod interesovao? Vazda.
Interesovali te kupci. Nisu ljudi.
Naturaljno. Koji ne kupuju, i nisu ljudi. Kakav je pa to čofek koji ni
u čemu nije potrebit? To je mrtvak. Ako mušterija nije, čofek je kufari,
lešinja. Najmanje – mizanjtrop… I onjdak, gospođo, ništo neću da
preskačem. Naročito ne što je lepo. Zašto vavek lepo da preskačemo i
odmah, kao mufe, na baljegu da kidišemo. Nije ovo sud da važe samo
grozote, da te ućutkuju čim nešto ubafo i na svoju polzu kažeš… Ili
jeste? Sud je? Jer ti, Tomanijo, od svakog našeg razgofora parnjicu
naprafiš. Radila si to i u krefetu. Celog si me žifota po ročišta vukla. I ti i
Srbi. Jer su i oni svoj sud imali. I njima sam noćom objašnjenja
podastirati morao. Ništa kraća nego tebi. Samo je tvoj sud bio stvaranj, a
srpski utvaranj. U meni zasedao. Na jednu stranju simeonski Upravnji
odbor, cincarska Firma, na drugoj Srpski afetinjski sud, srpska Firma, ja
od jednog do drugog, a uveče na optuženičku klupu kod tebe.
Šta si radio ovde, šta onde, Simeone?
Zašto si uradio ovo, zašto ono, hondrokefalos?
Sećate li se, Gazda Simeone, ovoga, a sećate li se onoga? Znate li,
gospodine, za ovo, znate li za ono?
Gde ste, Cincarine, bili tada, a gde sada?…

43
 FEDOR: Kakav nam je račun, gospodine Simeone, Loga-ri-azmo?
Kakav bilans trgovanja na ovoj u-zor-noj gra-đan-skoj pijaci, ovoj berzi
Zlatnog runa, čiji ste a-ge-ro-nom bili vi, a koju sada tako revnosno ru-i-
ni-ra vaš cenjeni tes-ta-men-tarni naslednik Stefan?… Njegovani smo, ma
ton Teon, Gazda Simeone, nismo fukara… Oprostite zbog štuca-nja! U
ne-dis-kuta-bilne profite, naime, svakako možemo ubeležiti što smo se
kao svinja napili prvo-raz-red-nog pića, zbog čije bi vam cene, da je
znate, ne-i-zo-stavno prepuklo srce… Dobili smo i jedan de-li-katan
posao od direktora vašeg kućnog lista, gospodina Mak-si-mi-lijana,
profu-tu-ro srpskog Göbbelsa. Posao je žur-nalis-tičke naravi i, dabome,
gnusan, ali nas to ni najmanje ne obespokojava. Imamo prvo-kla-san
porodični odgoj. U prljavštinama se bes-pre-korno orijentišemo. Kao da
smo vam rođeni sin, a ne tek sla-ve-ni-zirani praunuk… U nesumnjive
dobitke ubrojmo i retku čast izmene misli s vama, bez obzira na to što
vaš per-so-nalni doprinos ove večeri i nije baš osobito ži-va-han…
Neobavešten čovek bi naš dra-ma-tičan i tra-u-ma-tičan raskid s ocem
stavio u gubitke, ali se nama koji dr Georgija in-ti-mno, da baš ne
kažemo i golog, poznajemo to čini kao kru-pan dobitak… U dobitke
ćemo računati i to što nam je majka, gospođa Natalija Fedorovna
Njegovan, rođena kneginja Kučerov-Oblonski, koju ste kao Ruskinju i,
shodno tome, he-re-di-tarnog uzročnika svih balkanskih nevolja, odbili
da upoznate i zvanično zavedete u registre Firme Simeon & Sin, ostala
živa, uprkos jednom mis-te-ri-oznom padu… Kakvom padu?… Niz ba-
sa-make, kažu. Niz ba-sa-make, gospodine, niz koje su nekada sletale
samo sluge, danas lete gosti, a sutra će, nadajmo se – i domaćini!… U
nesumnjive gubitke ide, razume se, nesreća što celo veče moramo
provesti s rođacima, ako znate šta time hoćemo da kažemo. U
neprestanoj opasnosti da budemo pro-ždr-ti i sva-re-ni kao
neprilagođena, pa time i suvišna građanska vrsta. Nešto poput ne-pro-
spe-ri-tetne subfele Njegovana… I sad je pitanje, gospodine i Gazdo,
drže li svi pobrojani dobici ravnotežu jednom jedinom manjku, de-fi-ni-
tivnom gubitku dos-to-janstva? Isplate li se? Ili i vi nalazite da je taj

44
profit isuviše skupo plaćen, da je sve to po-li-ak-ri-vo?…
STEFAN JUNIOR: S kim razgovaraš?
FEDOR: S du-ho-vi-ma.
STEFAN JUNIOR: A ja se već zabrinuo šta je s delirijumom. Sad
sam miran. S tobom i delirijumom je asortiman porodičnog ludila najzad
potpun.
FEDOR: De-li-ri-jum je poslednja de-fan-ziv-na mera koja nežnima i
osetljivima zamenjuje – mitraljez… Jesi li primetio da nam Gazda sve
više liči na ragu?
STEFAN JUNIOR: Nemam trenutno vremena ni za kakva, pogotovu
zoološka zapažanja.
FEDOR: Zbog gostoljubivosti i ljubaznosti, svakako ne.
STEFAN JUNIOR: Poglavito zbog posla koji mi zadaje tvoja krasna
familija.
FEDOR: Kra-sne familije i postoje da zadaju posla…
STEFAN JUNIOR: Rekli su mi da si me tražio?
FEDOR: Nažalost.
STEFAN JUNIOR: Slušaj, gost si, možeš izvoljevati, ali ne očekuj da
ču ti praviti društvo!
FEDOR: Neka me Bog sačuva!
STEFAN JUNIOR: Ne gnjavi! Šta hoćeš od mene?
FEDOR: O-ba-ve-štenje.
STEFAN JUNIOR: Gde je bife znaš. Šta bi ti drugo trebalo, ne vidim.
FEDOR: Kakve su to priče o prenošenju Natalije Fedorovne u
ljubljansku bolnicu? (I ta priča kako se ti o majci najednom tako odano
brineš…)
STEFAN JUNIOR: Nisu priče. Svakog časa očekujem ambulantu. U
saonicama je hladno, a luksuzni automobili nisu za prenošenje
bolesnika.
FEDOR: (Da se uistinu brineš, bio bi kraj nje. Ali ti nećeš da si kraj nje.
Zloupotrebio sije kao alibi za svađu s ocem, a zatim si ostavio da se o njoj
staraju – drugi…) Je li to tvoja ideja?
STEFAN JUNIOR: Koliko sam obavešten – tvoja je.
FEDOR: Izgledam li ti ja kao čovek koji bi trenutno o bilo čemu
mogao imati bilo kakvu ideju?
STEFAN JUNIOR: Iskreno – ne. I ne samo trenutno… Imaš
primedbu?
FEDOR: Na-rav-no da je imam! Zar u ovolikoj kućerini nema
nijedne slobodne sobe u kojoj se žena na miru može oporaviti, nego se
na Badnjak mora maltretirati po bolnicama?

45
 STEFAN JUNIOR: Soba ima, ali nema nikog da se o njoj stara.
FEDOR: A šta, u međuvremenu, radi u-va-že-ni suprug? Juri po
budžacima ni-že o-sob-lje?
STEFAN JUNIOR: Ja sam se obavezao da vas ugostim. Nisam i na to
da od vas napravim ljude…
FEDOR: (Intervencija je, naravno, besmislena. Ali, treba istrajati. Upravo
zato štoje besmislena. I tim upornije ukoliko je besmislenija. jer,
besmislenostima jedino besmislena konzekventnost obezbeđuje neki smisao…)
Natalija Fedorovna je samo ugruvana, nije li?
STEFAN JUNIOR: Otkud ja znam. Nisam lekar.
FEDOR: Ali u-va-že-ni suprug jeste. Bar s vremena na vreme.
STEFAN JUNIOR: Pa ti si, valjda, obavešten o njihovim
odnosima?… Tvoja majka ne dopušta da joj se Georgije i primakne. A ja,
opet, ne mogu dopustiti da joj se pod mojim krovom nešto desi, dok vas
troje ovde javno igrate svoj porodični ruski rulet.
FEDOR: (Leonid je u pravu. Definicija mu je besprekorna. Nešto što ima
smisla održava se ipo sebi, iz čega sledi da samo besmislenosti zahtevaju pomoć
razuma. Očigledne besmislice zavise isključivo od razuma…) To bi, pret-pos-
tav-ljam, rđavo delovalo na prodaju vaših farbica i lakova?
STEFAN JUNIOR: Šta je sad opet, mama?
EMILIJA: Telefonirala je Antonijeva Leona da je između Zidanog
Mosta i Ljubljane, ili Litije i Zidanog Mosta, možda Ljubljane i Turjaka,
stvarno više pojma nemam gde, imala kvar na automobilu…
STEFAN JUNIOR: I da se prvim vozom vraća za Beograd, nadam
se?
EMILIJA: Ne nadaj se noćas ničemu. Ona i draga Hristina stižu oko
ponoći.
STEFAN JUNIOR: Očaran sam.
FEDOR: Izgubio si jednog, dobio dva gosta. Zar te to ne o-du-šev-
ljava?
STEFAN JUNIOR: Oduševljavalo bi me kad bih u Gradščini otvarao
– ludnicu!
EMILIJA: Stefane!
STEFAN JUNIOR: Neka sam proklet ako me i iduće godine
nagovorite da se upuštam u ovako nešto! Iduće godine Jelena i ja idemo
na skijanje u Švajcarsku, a ti i tata priređujte familijarne kasapnice u
vlastitoj režiji!
FEDOR: (Ispada da u istoriji najveće izglede imaju upravo besmislenosti.
Za razumna rešenja niko naročito ne brine. Očekuje se da im je njihova
očigledna razumnost dovoljna za uspeh. Eh definitivno, očajnički se podupiru

46
jedino besmislice…) Kao ishod dobijamo jednu bes-mis-lenu istoriju, koju
tek naknadno pokušavamo da urazumimo glupim na-ga-đa-njima…
EMILIJA: Šta je ovome?
STEFAN JUNIOR: I šta to sad znači? Čime dolaze ako im se auto
pokvario?
FEDOR: Za Leonu ne znam. Dra-ga Hristina verovatno na met-li.
EMILIJA: Šta je danas svima vama?
FEDOR: Ras-pa-damo se, dra-ga tetka, ras-pa-damo se, kako bi
kazao pametniji od vaših sinova… (Tajnu bi valjalo poveriti Filipu.
Komunizam je, naime, očigledna besmislica i baš zbog toga ima šanse. Ali jedino
pod uslovom da se sprovodi istrajno i konzekventno svim svojim
fundamentalnim besmislenostima…)
EMILIJA: Za vas goste pojma nemam, ali ja se, lično, zaista
raspadam.
STEFAN JUNIOR: Da li je stigla ta prokleta ambulanta?
EMILIJA: Ne znam. Fedore, tebe traži majka.
FEDOR: To je novost.
EMILIJA: Želi da ti pođeš s njom…
FEDOR: Ali ja sam sasvim in-dis-po-niran!
STEFAN JUNIOR: Bez brige. I ona je. Možete poneti piće i sa
indisponiranjem produžiti u bolnici.
EMILIJA: Hoćeš da kažeš da je i ovaj pijan?
STEFAN JUNIOR: Kao svinja, ako mene pitaš!
FEDOR: Iz čisto pro-tek-tivnih razloga, dra-ga tetka, uveravam vas.
Među Njegovanima se mogu održati jedino mrtvi, ludi, glupi i pijani.
Gazda je, na primer, mrtav…
EMILIJA: Oh, Bože! Još i to!…
STEFAN JUNIOR: Ama, nije, mama! Vidiš, valjda, i sama.
EMILIJA: Ništa ne vidim! Sasvim sam sluđena!
FEDOR: Tet-ka Hristina, koju ćemo, kao i sve veštice, imati čast da
pozdravimo tek posle ponoći, takođe je izabrala da se brani lu-di-lom. Ja
sam, međutim, pi-jan. To je moj način, moj tropos…
EMILIJA: Onda se zbilja pitam nije li praktičnije da s Nataiijom u
bolnicu pođe i neko trezan?
STEFAN JUNIOR: Ne gledaj u mene! Ja čekam ljude iz Berlina.
Zašto ne bi išla ti?
EMILIJA: Bože, Stefane, pa zar ne vidiš koliko imam posla oko te
proklete večere?… Raspored sedenja za stolom me je prosto obogaljio.
Jednako obilaze trpezariju i menjaju ga na svoju ruku.
STEFAN JUNIOR: Pitaj onda tetka Jelenu.

47
 EMILIJA: Steglo je u krstima. Ni za šta nije. Ali bi, možda, mogla
tvoja Jelena?
STEFAN JUNIOR: Ne podnosi bolnicu. A šta je sa Anastazijom?
EMILIJA: Ne može zbog starog Kleonta.
STEFAN JUNIOR: Katarina zbog ludog Arsenija, pretpostavljam?
EMILIJA: Pa ti znaš kakav je Arsenije. Pitala sam i muškarce. Timon
ne sme Anastaziju da ostavi samu s Kleontom, a Jakov ne može zbog
malog Isidora…
FEDOR: Ðeneral Njegovog veličanstva Ðorđije stajao bi na dis-po-
ziciji, ako bi to bila vojna bolnica, a Arsenije kad bi se tamo održavala i
neka li-ci-tacija. Inače mu se ne isplati štrapac.
STEFAN JUNIOR: A Teodor?
EMILIJA: Neće ni da čuje!
FEDOR: Naš do-me-sti-kalni Fiihrer se plaši da bi birači mogli
pomisliti da je bolestan – on.
STEFAN JUNIOR: A šta je s Maksimom?
EMILIJA: Taj kaže da mu je ovde smrtonosno dosadno i da nema
nikakvog razloga da ne ide…
STEFAN JUNIOR: Pa nek ide, daleko mu lepa kuča!
EMILIJA: Samo…
STEFAN JUNIOR: Šta – samo?
EMILIJA: Neće.
STEFAN JUNIOR: Šta sad to znači? Kako – neće?
EMILIJA: Jednostavno, neće. Kaže da ga se cela stvar ne tiče…

48
 NATALIJA FEDOROVNA: Raz-boj-ničestvo!…
DR GEORGIJE: Molim te, teto!… Ja sam bio dole, u turskom salonu
s Emilijanom razgovarao kad se to njoj desilo… gore, na sto metara sam
od nje bio!… Pojma nemam kako je, luda, na taj prokleti prozor
dospela!…
NATALIJA FEDOROVNA: Eto raz-boj-ničestvo!…
DR GEORGIJE: I sad najednom – kriv!
TETKA JELENA: Ne uzrujavaj se, dete, škodiće ti…
NATALIJA FEDOROVNA: Kra-va-voje raz-boj-ni-čestvo!…
TETKA JELENA: Ni ti se ne sekiraj, dete!…
DR GEORGIJE: Pijana stepska luda! Još u vozu je bila pijana i,
naravno, apsolutno nesrećna. Nesrećna u stepskim razmerama! Ali ona
to ne ume biti za svoj groš! Ne! Gospođi kneginji Kučerov-Oblonski je
nužno da tu svoju široku rusku dušu kao kofu splačina nekome na
glavu izlije. Bilo kome! Saputniku, kondukteru, nosaču! Ko se nađe!
Niko se, međutim, nije mogao naći jer smo u kupeu bili sami. A bili smo
sami zato što sam zakupio čitav kupe. Ja se, naime, s vlastitom ženom
moram voziti u posebnom kupeu, iza spuštenih zavesa i pod ključem!
Kao da sam šverc, kontrabanda, šta?… A kad smo ovamo došli, ta se
definitivno uroljala… Jeste, uroljala!… I dabome, jednostavno više nije
razlikovala vrata od prozora… A sad će još tvrditi da sam je ja
gurnuo!…
NATALIJA FEDOROVNA: Kanješno! Tolk-nul menja! Durak menja
tolk-nul!…
DR GEORGIJE: Zaveži!
TETKA JELENA: Ne sek…
DR GEORGIJE: Ama, šta ti meni, teto, jednako – ne sekiraj se, ne
sekiraj se! Ovde se protiv mene vodi čitav rat! Rođeni me sin po
novinama pljuje! Sad će me još i ubicom proglasiti! A ti meni – ne sekiraj
se!… Šta, kojeg vraga, da radim?
TETKA JELENA: Je l’ mene pitaš, dete?
DR GEORGIJE: Jeste, tebe!

49
 TETKA JELENA: Pa kažem ti, ne sekiraj se. Od toga vajde nema. A
džigernjača ode.
DR GEORGIJE: Gde si ti, Stefane? Šta je s tom ambulantom?
STEFAN JUNIOR: Malopre sam ponovo telefionirao. Kažu da su
kola krenula još pre jednog sata.
EMILIJA: Meni je neko, ne znam ko, rekao da je put od Ljubljane
dovde zavejan… Natalija Fedorovna!… Natalija Fedorovna! Dovela sam
vam Fedora!…
DR GEORGIJE: Šta će taj ovde?
STEFAN JUNIOR: Tvoja žena je zahtevala da je Fedor vodi u
bolnicu.
DR GEORGIJE: Pa on je pijan! On se jedva na nogama drži!
STEFAN JUNIOR: Mene ništa ne pitaj! U vaše porodične stvari se ne
mešam…
EMILIJA: Kako je njoj, u stvari?
NATALIJA FEDOROVNA: Ustranjite kro-vo-pijca!
DR GEORGIJE: Kao što vidiš, oporavlja se. Kod moje supruge je
divljačko ispoljavanje mržnje prema meni najpouzdaniji znak da se
oseća dobro.
STEFAN JUNIOR: Šta je tebi? Ta ona bunca, čoveče!
DR GEORGIJE: Jeste, ali još od venčanja. Menja samo temu.
Trenutno, naime, uobražava da sam je ja gurnuo niz basamake.
STEFAN JUNIOR: Meni su kazali da je skinuta s prozora?…
EMILIJA: Gubite se vas dvojica!… Natalija hoće da ostane nasamo s
Fedorom.
DR GEORGIJE: Pošto odbija da je pratim ja, zbilja ne vidim šta ću
ovde…
FEDOR: Pogotovu što su sve sobarice u potkrovlju.
DR GEORGIJE: Šta ovaj besomučnik…
EMILIJA: Ne deri se, Georgije, za ime Boga, inače će se cela kuća
sjatiti!
TETKA JELENA: Jeste. Najvažnije je da se čovek ni za šta ne sekira.
EMILIJA: Hajdemo, teto!…
TETKA JELENA: Da idemo, dete. Ali u salon. Neću u kujnu…
EMILIJA: Stefane, zaboga!…
STEFAN JUNIOR: Odmah, mama!… Slušaj, Fedore, ambulantu ću
dovesti do vrata za poslugu. Franca ću poslati da ti javi kad stignu.
Snesite je sporednim stepeništem…
FEDOR: Ra-zu-mem. Da se ne uznemire porodični duhovi. Ali,
zašto je onda jed-no-stavno ne bacimo kroz prozor? To bi svakako bilo

50
najbrže, najlakše i naj-di-skretnije…
STEFAN JUNIOR: Ostavi to kad stignete svojoj kući! Bacajte se onda
kroz prozore koliko hoćete i u kakvim god kombinacijama želite…
EMILIJA: Stvarno mi je žao Natalije Fedorovne…
TETKA JELENA: I ja sam se mnogo potresla…
EMILIJA: Sad, naravno, opet moramo menjati raspored za stolom. A
ona mi je baš zgodno ispunjavala rupu između dvojice koji bi se, inače,
proždrli već kod predjela…

51
 DR GEORGIJE: Šta hoćeš od mene?
STEFAN JUNIOR: Pitao bih te nešto, ali me nemoj rđavo razumeti…
DR GEORGIJE: A ti onda gledaj šta me pitaš.
STEFAN JUNIOR: Gde si, zapravo, ti bio kad se to s Natalijom
Fedorovnom dogodilo?

52
 FEDOR: (Gde je to bilo? U Ritnskim Toplicanta? Topuskom? Karlovim
Varima ili Baden-Badenu? On, svakako, nije bio s vama. Nikad na letovanja
nije išao. Nije ti trebalo mnogo vremena da saznaš – zašto. Ali, mario nisi. Bio
si srećan što si s njom. I što ste sami. U Beogradu je ta prisnost, ta međusobna
upućenost, bila nemoguća. Između vas je tamo uvek stajao on, ćak i kad nije bio
prisutan. Majka je prosto mirisala na njega. Na kliniku. Antiseptike.
Medikamente. Lizol. Na odvratan miris patnje… Na letovanju bi taj miris iz nje
i njenih haljina postepeno iščezavao i ona je opet postajala nešto što se sa
nežnošću dotiče, što ti pripada, štoje s am o tvoje…) Kako ti je?
NATALIJA FEDOROVNA: Pačemu me nosit v boljnicu?
FEDOR: Mora se videti da nije nešto slomljeno.
NATALIJA FEDOROVNA: Ti, maljčik, budeš sa mnoju?
FEDOR: (Kao u Rimskim Toplicama. Kao u Karlovim Varima…) Ako
želiš… Mada je pametnije da pođe neko iz Gradščine. Oni poznaju
ljubljanske lekare… Ali nema ko. Po-ro-dič-na so-li-darnost nije ovih
dana na visokoj ceni…
NATALIJA FEDOROVNA: Pa ni ti se baš ne požuril da dođeš.
FEDOR: (Samo, šta sad to vredi. Sad kad se pitaš šta ova iznurena osoba,
ova stara Ruskinja, ima s onim raskošnim stvorenjem koje si ponosno držao za
ruku dok ste šetali pod lipama banjskog drvoreda, a ljudi se okretali da uživaju u
njenom hodu?) Bio sam ja već ovde, ali i ON. A ti znaš kako između nas
stoje stvari…
NATALIJA FEDOROVNA: Znaju. Pasoriljis.
FEDOR: Ovog puta je, međutim, iznimno, objašnjenje po uzoritom
gra-đan-skom ri-tu-alu. Izbacili smo jedan drugog iz svojih računa. On
mene još i iz kuće.
NATALIJA FEDOROVNA: Pa ti i ne živiš u toj kući?
FEDOR: Pokušao sam mu to objasniti, ali je on pošto-poto hteo da
me izbaci. Nisam prosto imao srca da mu uskratim jedino prijatno
iskustvo koje bi kao otac sa mnom imao… Slušaj, dole se svašta prića…
Šta je stvarno bilo?
NATALIJA FEDOROVNA: Ja neznaju.
FEDOR: Kako ne znaš?

53
 NATALIJA FEDOROVNA: Upala.
FEDOR: Znam da si pala. Ali kako? Kako si pala?
NATALIJA FEDOROVNA: Po lestnicah.
FEDOR: Jesi li na tim basamacima bila sama?
NATALIJA FEDOROVNA: Bila.
FEDOR: Zar nije ON bio s tobom?
NATALIJA FEDOROVNA: Nje bil. Tvoj aćec bil s Emilijanom.
FEDOR: Kada se to desilo?
NATALIJA FEDOROVNA: Ja njeznaju.
FEDOR: Franc kaže pre jedan sat.
NATALIJA FEDOROVNA: Možet bit. Nje znaju.
FEDOR: Ali, znam ja.
NATALIJA FEDOROVNA: Što znaješ?
FEDOR: Da je Njegovo pre-os-veš-tenstvo pre jedan sat u svojoj sobi
pripremalo alat za osvećenje badnjaka. I da je bio s a m…

54
 ARSENIJE: Tek štogod! Šta ti Stefanovi misle? Ja imam svoj red! Ja
nisam vampir da večeravam pred zoru!
KATARINA: Izgleda mi da snose Nataliju Fedorovnu. Bio bi red da
se sa ženom oprostimo…
ARSENIJE: Šta da se opraštamo kad će me već idućeg Božića opet
gnjaviti! Bolje se raspitaj za tu večeru…
FEDOR: Da-me i gos-podo, molimo slobodan prolaz za poslednju
žrtvu gra-đan-ske ci-vi-li-zacije u ras-pa-danju!…
TEODOR: Je li, Filipe, ti se snalaziš u budalaštinama. O čemu govori
ovaj Georgijev klovn? I šta će ovde bolničari?
ÐORÐIJE: Čuje se da kupe poremećene državnike.
TEODOR: Ti, Ðorđije, zaveži!
ÐORÐIJE: Kad postaneš ministar vojske. Pre toga – ne!
KATARINA: Znaš, ja ne verujem da će te zadržati u bolnici. Samo će
te pregledati na rendgenu i…
FEDOR: Vratiti plemenitoj porodici Njegovan na dalju zlo-u-po-
trebu!…
STEFAN JUNIOR: Ne vidim dobro! Šta se tamo oko vrata događa?
JOHANA: Bit će da unose taj vaš badnjak…
TETKA JELENA: Kakav badnjak, dete! Iznosu dragu Nataliju
Fedorovnu!…
STEFAN JUNIOR: Šta to znači, kad sam im lepo rekao…
FEDOR: Da-me i gos-podo, prolaz za poslednju žrtvu građanske…
STEFAN JUNIOR: Jesi li ti pri sebi, čoveče? Dogovorili smo se da je
iznesete na zadnja vrata!
FEDOR: Gospodine, kneževi Ku-če-rov Ob-lon-ski nikad nisu
izlazili na zadnja vrata! Kneževi Ku-če-rov Ob-lon-ski su za svoje izlaske
u svet koristili isključivio prednja, osim, dabome, sedamnaeste, kad su
ona, iz poznatih razloga, bila za-krče-na narodom…
KLEONT: Šta je to? Kakva je to galama?
TIMON: Ruski cirkus, tata!
KLEONT: Svašta! U moje vreme cirkuzanere nisu puštali u kuće. Ko

55
je bio besposlen, išao je pod šatre, na utrine. Pokojni Gazda je voleo
cirkus. Kažu da je s jednim i do Beča begao, ali ja mislim da je to
čaršijska štrikla… Je F istina da ti Rusi imaju najbolje cirkuzanere?
ANASTAZIJA: Tako se priča, tata.
KLEONT: Ne čudim se onda što je Stefan baš njih unajmio. Oduvek
je voleo da se pravi važan…

56
 Kir Simeone, gde ste bili o ponoći na Cvetni četvrtak 6. aprilija
godine 1867?
Na kapiji Opštine beogradske, slavni Srpski sude. I srpski sam, a ne
grčki trgovac, gospodo sudije. Moji su stari ovu Čaršiju osnovali. Molim,
saobrazno, da se titulišem s „Gazda“ ili „gospodine“, nipošto s „Kir“.
Koliki ste i kakav Srbin, tek će se videti. Parnica se i vodi radi
utvrđivanja vaše narodnosti, toliko puta već menjane da se, izgleda, više
ni sami ne snalazite u tome – šta ste. Jer da ste naš čovek, potvrđuje
zasad jedino vaše drsko i bundžijsko držanje. Upozoravate se, u
međuvremenu, da ovaj Sud neće tolerirati vaše čuvene cincarske štrikle.
Odgovarajte zato iskreno, kratko i jasno. Držite li sebe za Firmu?
Držim. I to najjaču na Balkanu.
Šta ste onda u pijano doba radili ispred Opštine?
Izlazio s bala koji je, povodom slavne Predaje gradova, za otmeni
beogradski publikum i evropejske goste priredio naš Prejasni knjaz
Mihajlo.
Jeste li bili inokosni?
Sa mnom je bila moja supruga, gospođa Tomanija.
Cincarka?
Srpkinja.
Iz cincarske Kuće Sina?
Ako izvizitirate svoje matične knjige, isto morate reći za većinu
beogradskih trgovačkih kuća i dobar deo državničkih. Svi su vam
Dimitrijevići, Dimići, Dimovići, Georgijevići, Manojlovići, Jankovići,
Arsenijevići – poreklom Cincari. Popovići, Jovanovići, Todorovići –
mahom. A često i Petrovići, Konstantinovići, Pavlovići, Markovići,
Simonovići, Mihajlovići, Nikolići, Teodorovići, Vasiljevići, Matići, Simići,
Tomići, Stankovići, da više ne nabrajam…
I nemojte. Muka nas hvata već i od toga.
Ne poimam zašto, gospodo?
Zato što nas zbog vas one Švabe ispreka zovu Cincarima!
Kakvog to ima značaja što smo bili stranci? Engleskom privredom

57
su komandovali španjolski Čifuti, a francuzskom – lombardijski bankari.
Germansku su, takođe, fundirali Jevreji, a hrvatsku Nemci, što i sami
priznajete kad ih zovete – Švabama. Našu su, eto, osnovali Cincari,
božanski neodređenog porekla, ako ih ne vežemo za kentaure
romanskog jezika i grečeske kulture. Trgovina je, gospodo,
internacionalnija od svake internacionalne vere i svake
internacionalističke doktrine, a Kapital je, pored smrti, jedina fenomena
na svetu bez predrasuda, osim spram rđavog ulaganja…
Za tu prepotentnu odbranu, po kojoj ispada da sve vama i drugim
izvanjcima dugujemo, i da bi se, bez vaše ispomoći, malne još po drveću
verali, za odbranu, odmah da vam se kaže, kojoj na ovom Sudu ne
predviđamo prosperitetnu budućnost, imaćete, ako se u međuvremenu
ne opametite, dovoljno prilike u završnoj reči. A sada se limitirajte na
fakta koja se tiču Cvetnog četvrtka 1867.
Da se limitiram.
Bal se kod Njegove svetlosti završio i vi ste krenuli kući? Bal se nije
završio. Samo se Njegova svetlost povukla.
A druge zvanice?
Ostale da ripaju.
Tako? Samo ste vi otišli. Zašto?
Onako.
Nije vam među Srbima bilo komforno?
Nije istina. Meni se ostajalo. Imao sam još neke poslove da
perfektuiram.
Pa što ste otišli?
Moja žena je htela kući.
Gospođa Njegovan tvrdi da ste kući hteli vi.
Gospođa Njegovan je u patriotičeskoj zaduvanosti može biti s uma
smetnula da…
Ona se i na svedoka poziva.
Koga svedoka, ma ton Teon?
Gospodina Lazu Telečkog.
Toga komedijanta? Jak svedok, zaista!
Ona je u Zapisnik iskazala da ste je prekinuli u tancovanju polke s
gospon Telečkim i na grčkom viknuli grubo: „Ajdemo kući, gospođo!“
Zašto joj niste dali igrati okretne igre s gospon Telečkim? Što je Srbin?
Nipošto!
Što je artist?
Još manje. Ja volim teatar. To svi znaju. Nego je toga telećeg
gospodina bio rđav glas. Hteo sam da je sačuvam od olajavanja.

58
 Zar ne mislite da je ona sposobna sama se o sebi starati?
Većinom jeste. Ali, dan bio naročit. Sve kao da je razbor pogubilo. I
muško i žensko se ponašalo kao da je proklamovan smak sveta, a ne
predaja nekoliko turskih palanki. Moja se Tomanija toliko izgubila da se
zakitila kamelijom.
Mnoge su dame, Gazda Simeone, te noći nosile cvet koji cvate samo
za ubavu junost.
Što se mene tiče, gospodo, to je kurvanjski cvet koji cvate jedino za
kurve i probisvetkinje. Ovo je Beograd, nije Pariz. Ako je našim ženama
do kićenja, eno im različak ili majčina dušica. Može se iza kuće uzbrati, a
ne da se kurvanjsko cveće poručuje čak iz Beč, od Adolf Schmit & Weiss &
Co… Uostalome, čemu tolika priča oko jednog cirkuzanta? Ja ženi nisam
prečio da se unterhaltuje. Jedino sam joj branio toga Telečkog.
A šta je bilo s kavaleristom Dragutinom g. Žabarcem?
S gospodin je Flügeladjutantom moja familija već imala čast
tancovati. Tanac nas je koštao dede, a zamalo i trećeg tala Mase.
A kakva ste primjećanija imali na njene valsove s ostalim oficirima?
Gospodom Putnikom, Belimarkovićem, Šafarikom, Čolak-Antićem?…
Oni su Firmini dužnici. Nije dobro da zajmodavac i zajmoprimac
druguju. To onda razvija štetan odnos prema povraćaju.
Pa s kim ste joj, kojeg vraga, dopuštali igrati?
Sa mnom.
Pa jeste li igrali?
Nismo.
Zašto?
Nisam mogao.
Ne znate okretne igre?
Znam, samo nisam imao kad. Bile u toku neke druge igre. Skuplje,
ako pogađate šta hoću da kažem.
Nećete nam reći da se kod knjaza trguje?
Uvek se trguje, gospodo.
I tako, dok ste vi trgovali, vaša je supruga na najslavnijem od svih
beogradskih balova u ćošku sedela?
Ama, ko to kaže? Tresla se ta celu noć. Sve je štikle đavolu dala.
S kim, ako ste joj sve kavaljere branili?
Nisam gospodina Iliju Garašanina, kuma i predsednika Državnog
sovjeta.
Koliko je gospodin Garašanin imao tada godina?
Uzeo pedeset petu. I već tada bio naš najteži živi državnik.
Tu vas supruga podupire. Kaže da joj je izgazio sve cipele… Zašto

59
se ide na balove, Kir Simeone?
Pametni da upoznaju druge Firme, naprave kontakte, čuju vesti,
utanače sastanke, ukratko, unaprede poslove. Ajmane, valjda, svoji
razlozi imaju.
Mislite li da se ljudi sastaju samo da bi unapređivali poslove?
A šta bi drugo radili?
Menjali misli, recimo.
I misli su roba, gospodo. I misli se kupuju i prodaju. Jedino što
nemaju pakovanje.
To je, možda, istina za cincarske trgovce, koji sve, pa i najtananije
nužde duše i najfinija čuvstva kroz dinar gledaju, ali nije istina za sve
ljude.
Radoznao sam čuti za koje nije?
Za slavne mislitelje, na primer.
Još nisam čuo da je ijedan mislio zabadava. Čak ni Sokrates.
Zabadava misle jedino manijaci. Svi su ljudi, gospodo, trgovci, samo
smo mi, trgovci, bolji trgovci od drugih ljudi.
Je li i vaša Tomanija trgovac?
Pripada Firmi Simeon & Sin.
I zato ste iskali da u razgovoru s gospođom Sokom Garašanin
dozna šta njen muž misli o smeru koji će uzeti naši međunarodni
trgovački odnosi pošto budu oslobođeni obzira prema ugovorima
Turske sa evropskim Silama. Umesto toga, gospođa Njegovan je „ripala“
s Lazarom Telečkim, i vi ste se zdravo rasrdili. Da li biste se rasrdili da je
g. Telečki bio ministar Narodnog privređivanja?
Što da se srdim? Svake tice meso nije jednako.
Gospođa Njegovan kaže da je i ona imala povoda za ljutnju.
Misli, svakojako, na Canku.
Na gospođu Protić-Ruvarac, suprugu našeg kapućehaje u
Petersburgu. Vaša žena se žali da ste joj se javno udvarali.
Vlakia, glupost! Udvarao sam se Ruskom paroplovnom društvu.
Sud ne razume?
Srpski sud bi tako nešto morao razumeti kad se već poduhvatio da
kroji pravdu ljudima koji su stvorili ovu zemlju, i bez kojih ni on ne bi
funkcionisao. Srpski sud bi morao znati da je u kasatelno doba monopol
plovidbe Dunavom držalo Austrijansko parobrodarsko društvo. Da
pariramo, osnujemo Francusko-srpsku rečnu kompaniju. Sam knjaz upisao
20.000 talira. Ali mi deda Lupus uđe sa 10.000, tako da smo bar na
srpskoj strani imali kapitalnu pretežnost.
Nad francuskim partnerom?

60
 Nad srpskim knjazom.
Dvadeset hiljada talira Njegove svetlosti još uvek donosi pretežnije
akcionersko pravo od 10.000, s koliko se u konzorciju angažovao vaš
deda.
Kako kad, gospodo, kako kad. Majom i’ donosu. Ali ako dedinom
upisu prisojedinite i moje akcije u nominalnoj vrednosti od 5.000 talira,
dividende što ih je potraživao moj g. pateras na osnovu uloga od
4.000,2.000 s kojima uđosmo preko svojte i privredni zavisnici…
Pobogu, čoveče, ako ste već pošto-poto naumili u majoritetu biti, što
niste nastupili kao unisona Firma i upisali svih 21.000 talira, nego ste u
preduzeće, kao torbari, kalajdžiski uvlačili na parčad, alla minute! Kakav
ste vi to ujdurmaš bez obraza, Kir Simeone?
A kakvi ste vi to ljudi bez prizrenja, gospodo srpske sudije? Pa zar je
građanski i nacionalni red imati više akcija od svog knjaza?
Pa vi ste ih i ovako imali.
Ali za to ovako niko nije znao, te knjažev ugled nije trpeo.
I kako sad sve to saobraća s Cankom Protić-Ruvarac, koju ste celo
veče gardirali?
Preko vodu.
Kako – preko vodu?
Lepo. Dva nam broda odmah u vodu sašla, držeći liniju Šabac-
Gradiška, dok četiri, statutarno zamišljena da pojačaju saobraćaj,
volšebno potonula kod Burgosa.
Nevreme?
Burgija.
Trgovačka burgija?
Šloserska burgija. I to rđava. Dobra trgovačka burgija ne ostavlja
onolike rupe na brodu. Rupe što ih vrti ne vide se. A kroz burgoske si
mogao i glavu proturiti. Tolko su bile prostrane da kroz njih nije
protekla samo voda nego i jedno celo englezsko asikuraciono društvo.
Odbilo isplatu osiguranja. So sorry. Mutna posla. Avstrijanci na
Francuze, Francuzi na Avstrijance, Srbi na oboje, ovi refenski na Srbe.
Rusvaj i meždunarodno zapletenije…
Kako se vaša Firma prema tom zapleteniju držala?
Kao razborita.
Šta to praktično znači?
Gledala kako štetu da izvadi. I, ako se može, sjebe usput avstrijski
monopol na Dunavo. Nije nam bilo do pletenja, već rasplitanja.
Mrtvome konju Njegovani u zube ne gledaju. Jeste da je u kući bilo
izvesnih razmirenija, ja hteo da se od vodenih poslova dignu ruke,

61
barem dok se burgije iz saobraćaja ne izbacu. Hadžija se, kao i uvek, nije
ni pitao, ali deda – ni da čuje. Nisu ga džabe Lupusom, Vukom zvali.
Jeste li pametni? Zar cincarski dukmeni ribe da brane? Ni od čega nema
ruke da se dižu. Gde padnu, ima da zarastu. Ima da se, umesto usranih
Francuza, drugi partneri nađu. Koji partneri, deda, ma ton Teon, ko će da
se pod burgiju podmetne? Englezi, naravski, veli deda, nisu ti osiguranje
zabadava odbili. Nisu, kažem, odbili ga zbog rupe u brodu. Vražju
mater, oponira on, odbili da nas bankrotiraju i sami se Dunavom
povezu. Englezi ga impresionirali, vidim. A i mene dobro potresli. Vešti
ljudi. Trgovci – ribe. Kao da su Grci. Hajde stvarno, mislim, hajde s
njima da se uortačimo i Austriji konkuriramo…
Prilično sumnjiv cilj, Kir Simeone?
Zašto bi bio?
Notorno je, naime, da ste vi Njagoi austrijski izmećari bili, možda
čak i špijoni, i da ste, još od dolaska u Srbiju godine 1769. pa sve tamo do
1903, kad ste preko noći ćurak naopako prevrnuli, držali skutove bečke
balkanske politike…
Kopnene, gospodo sudije, ekskluzivno kopnene. Vodena nam,
distihos, nažalost, nije konvenirala. Suvim smo vaistinu s Austrijom išli,
ali se u vodi jačih plivača držali.
Engleza kao pomorske nacije?
Malista, jeste. Hiljadu osamsto šezdeset druge Lupusa oštetilo
čukurčesmensko bombardiranje. Ja poslove preuzeo. Prospekti neviđeni.
Lično sam u London putovao. Mnogo mi se svideo. Sve same banke,
osiguravajuća društva, trgovačke kumpanije, brodarska preduzeća,
uvoz-izvoz. I pokoja crkva. Ne znam jedino gde drže narod. Ono malo
što sam video, stajalo je iza tezgi. Inače, ako na njega nabasaš, svet
ljubazan. Svi se smeše: What can I do for you? Kao, šta možemo za vas da
učinimo? Mnogo, velim. Kao prvo, pomoći nam da sjebemo avstrijanski
monopol na Dunavo… Monopol, pitaju, kao ušima ne veruju… Jeste, My
Lords, monopol… Nije, valjda, onaj odistinski monopol?… Ne može biti
monopolniji, My Lords… Pa to je most unfortunate, outrageous, intolerable,
kao žalosno je, gnusno, nepodnošljivo. Damned monopoly se smesta mora
sjebati! Imali nešto mnogo na monopole. Zbog ravnovesja Sila i
meždunarodnog balansiranja, vele… OK, velim ja, nemam protiv, jebite
ga vi zbog balansiranje, ja ću zbog profita, i svako je na svom. Tako
dobih sve što sam potrebovao. Što zaištem, oni dadnu. Egzekutivnu
kontrolu? Egzekutivnu kontrolu, Sir! Rečnu flotilu? Rečnu flotilu, Sir! Da
se na Ušće isplovi o uskršnjem postu 1864? Da se isplovi, Sir! Banketi,
zdravice, lov na jednu lisicu, God save the Queen! Ukratko – jadac!

62
 Je li jadac engleska reč za sve što smo dobili?
Ne. To je srpska reč za sve što nismo. Jer do Predaje gradova nisu
vajni veletrgovci i vladatelji nad morima spustili u Dunavo ni šupalj
balvan! So sorry, lipumepoli, vrlo nam je žao, ali se stvar najpre mora
proučiti. Kad im se, međutim, 1867. koncesija ugasila, oni tek izaslali
deputaciju da ispita „plovidbenu situaciju na Dunavu”. Nisam pametan
kako su tim načinom imperiju stekli. Jer, što se „plovidbene situacije“
tiče, ona je godinama i budali bila jasna. Čak je moj otac protestirao. Beč
držao rečni saobraćaj i sad šta tu ima vazdan da se ispituje, izučava? Što
rekao Lupus, imaš dve alternacije: da nad vodom konkurišeš ili pod
vodom bušiš!…
Sud još ne uviđa svezu između plovidbene situacije na našim
rekama i nedolične situacije u koju ste se doveli javnim udvaranjem
udatoj ženi.
Sud bi to uvideo da u poimanju nije englezski hitar. Kad smo
dokonali da od Londona nema vajde, rešimo da probamo s Rusima. Rusi
oduvek bili žedni Dunava. I ja sam na balu animirao gospođu Canku da
animira muža, poslanika u Petersburgu, na animiranje ruskih
industrijalaca za srpsko-rusko paroplovno društvo koje bi animiralo
konkurenciju Beču. Magarci me nisu hteli slušati. Dvadeset godina
kasnije knez Gagarin to društvo osniva – bez nas.
Čuje se da vi ne marite za Ruse, Kir Simeone?
Nijedan Njegovan za Ruse ne mari!
A zašto?
Zato što su nas, otkad za trgovinu znamo, u govna uvaljivali.
Ustanke i bune Balkanom dizali, a zatim se u međunarodnu politiku
balansa gubili, ostavljajući nas koje na kocu, koje pod bankrotom, koje u
bežaniji.
Pa kako ste kolaboraciju s njima u sklad sa savešću i uspomenama
doveli?
Jednostavno, gospodo. Pitao sam savest da li joj više bigiraju
austrijanski ili srpsko-ruski brodovi na Dunavu. Ona se izjasnila da bi joj
najmiliji bili srpski, pa onda austro-srpski, ali, ako je i to imposibilno,
volije i srpsko-ruske nego samo austrijanske.
Zato ste, dakle, opsedali gospođu Protić-Ruvarac?
Iz viši, može se slobodno reći i – nacionalni razlozi.
A kako je na takvo sumnitelno ponašanje reagirala supruga?
Šta ima da reagira? Tomanija nije avstrijski generalni konzul da je se
to tiče, nego moja žena! Ne pripada Firmi K. & K. nego S. & S.!
Je li kazala: „Gledaj da ne bude kao s onom Julijanom!“ Den timame,

63
ne sećam se.
Ko je – Julijana?
Jedna čuvena artistica iz moju mladost.
Prema vašoj supruzi – cirkuzantkinja i kurva.
Gospođica Julijana Tolnaj je bila ono što je čovek u njoj nalazio.
Da li je među vama bila afera, na koju se gospođa Njegovan
pozivala kad vam je prebacivala obigravanje oko naše kapućehajinice u
Petersburgu?
Bilo nešto, ali davno.
Kada?
Četrdeset osme.
U doba revolucije?
Jeste.
Šta je bilo?
Pedagogija.
Pedagogija? Čemu je vas, Gazdu, veletrgovca i doajena beogradske
čaršije, naučiti mogla jedna cirkuska jahačica?
Da sve nije pan metron ariston.
Ovo je Srpski sud. Umoljavate se da govorite srpski.
Naučila me da na ovom svetu i nije sve baš „sos mera“, da višenje o
jezičku kantara nije jedina briga i posao čoveka na zemlji, da gubljenje
računa donosi ponekad veći profit od skapavanja nad njim…
I oko toga je na balu došlo do reči?
Endaksi, jeste. Oko Julijane i paroplovne Canke.
Kakav je to pijačni izraz za suprugu našeg najpoleznijeg
diplomatika?
Nije uvredljiv, gospodo. Ispomažući je, akcilijarni. Etiketa na robi,
ništa više. Da se lakše snađem među toliki svet, pamtim ljude spram
poslovnih interesa što ih u njima imam, ili smetnji, ako ih tim interesima
istavljadu. Tako je Canka „paroplovna“ čerez srpsko-rusko brodarsko
društvo što sam ga, kroz nju i kapućehaju muža, smišljao ustrojiti.
A da su vam interesi ležali u srpsko-ruskoj železnici?
Den ksero, ne znam. Bila bi možda „pulmanka”.
Da li sve Srbe prekrštavate, Kir Simeone?
Samo najpoleznije. Što su od vajde Firmi. Fukaru razlikujem odoka.
Predsednika Beogradske opštine iz vremena Predaje, na primer,
Terzibašića Mihajla, zvao sam „vatrogasnim“. Navodno, zbog preterano
opterećenje opštinskog budžeta zatezao s uvođenjem vatrogasne službe,
pa smo se, ulazeći u Evropu, još uvek gasili kofama. Kapetan Miša
Anastasijević bio je „slani Miša“. Legao ćovek, jedinac, na celu srpsku

64
sol. Živka Karabiberovića, drugog predsednika Beogradske opštine,
notirao sam kao „izmetnog Živka“, jer je po njegovim predračunima za
gradsku kanalizaciju ispadalo kao da mi Beograđani ništa ne radimo,
samo seremo…
Dosta, gospodine, dosta! Nemamo nameru meriti dubinu vaše
pokvarene uobrazilje, samo granice grčke uobraženosti i odsustva
poštovanja prema srpskoj Čaršiji, za čijeg se pripadnika izdajete!
Pa sad, ako ćemo nacionalnu pripadnost i građansku lojalnost
meriti po tome šta mi Srbi jedni o drugima mislimo, u Beogradu žive sve
sami Turci.
Ostajete, dakle, pri izjavi da je za napuštanje bala inicijativu dala
supruga?
Ostajem.
Kakav je povod navela? Vaše nedolično ponašanje? Indispoziciju?
Kod nas u familiji nije običaj da se svaka misao odmah na pazar
iznosi. I da je na mene nešto ozbiljno imala, ne bi to pred svetom rekla.
Sačekala bi da se sretnemo u krevetu.
Zašto baš u krevetu?
Tamo smo živeli.
Bračno?
Bračno. Parnično. Svakojako.
I šta je kazala? Zašto bi kući?
Zbog dece.
Kolika su vam bila deca?
Simeon mi uzeo osmu, Stefan i Georgije po šest, bliznakinje
Antonija i Teodora napunile četiri. Imali još trogodišnjeg Kleonta i
Konstantina na putu.
Kako ste dočekali njen zahtev?
Rekao: Nun muntric.
Šta vam je to?
Ne brini.
Na vašem grčkom?
Na mom cincarskom.
A šta je s našim srpskim?
I na njemu sam joj kazao da ne brine. O deci se starala gospođica
Demijanis, nona iz Atine.
Je li grčka vospitateljka opet neka od vaših podmuklih antisrpskih
demonstracija?
Ne. To je demonstracija mog zdravog rasuđivanja. Za iste pare deca
su naučila grčki.

65
 Jeste li se odmah povinovali želji supruge ili ste se i dalje opirali?
Rekao sam da ne možemo kući ni zbog našeg gosta, barona Sine.
Spiridona Sine od bečke Firme Sina & Sinovi?
Ne. Od naslednika Mase.
Šta je sad to?
U ovom slučaju sin, takođe Spiridon, samo junior.
Za Boga miloga, čoveče, ne možete li lepo reći – sin? Morate li nam
trgovinom i jezik kvariti ako ste nam već dušu iskvarili?
Izem ja, gospodo, dušu koja ne razlikuje sina od naslednika Mase, a
gradi se evropejskom i građanskom! Češće su, doduše, sin i Masa jedno,
no ponekad nisu. Ponekad je Masa jebena udovica, kao što se meni, da
na straži nisam bio, moglo s gospođom Safom Joanides-Njegovan desiti.
Pa i takozvana „nasmejana rodbina“. Za svaku Firmu je važno gostiti
Masu s kojom posluje, a ne sina koji i isključen iz nje može biti.
I kako ste baš u dane Predaje gradova tu baronsku Masu dobili?
Na baraban.
Na šta?
Doboš, gospodo.
Kako – na doboš?
Magistratski doboš po sva raskršća lupao da se prime zvanice na
Predaju. Vikalo se: „Sjatiće se sila naroda iz sviju krajova budušče Velike
Srbije! Umoljava se bijogradsko graždanstvo da od gostiju na kvartilju
ne zemaju pare, a za jestivo i pitije, sporazumitelno, kako bidne!“
I vi ste od svih tih uglednih evropejskih zvanica, od sve prečanske
srpske braće, za gosta izabrali cincarskog rođaka iz Beča?
Nisam ja baruna uzeo što mi rođak, još manje što je Cincar. Uzeo ga
što je individualan. Da mi ne rupe oni iz Ercegovinu, Crnu Goru i turski
Niš. Sa Zapada ljudi dolazili – jedinci. Kao što je red, kao što ih Bog
satvorio. Jedinačno i gospodski. Naši – na buljuke. Knjaz se prevari te
pozva majčevinu. Vukomanoviće od kneginje Ljubice. Da se duva, biće,
kako nije bez korena. Došlo ih sto pedeset, eksaktno. Sluge i ostalu
marvu ne računajući. Cele im hotele morao rentirati.
Baš lepa pažnja prema majci.
Bolje da je nije ni imao! Da se kroz odžak rodea!
Mi smo gostopriman narod, Kir Simeone. Za tolike godine bar ste
toliko o nama mogli naučiti.
Ja sam se venčao za Srbe, nisam za njihove nacionalne ludosti.
Držite li umesnim da na Srpskom sudu o Srbima ružno govorite?
Kakav će me drugi sud za Srbe pitati?
Na primječanije da ne možete ostaviti gosta, šta vam je supruga

66
odgovorila?
Otišla da zove kući barona.
Šta je kazao baron?
Samo idite, za mene ne hajte. Bio se zapio s avstrijski oficiri iz
Varadina.
Šta ste radili po izlasku iz Opštine?
Pozvali kočije.
I odvezli se pravo u Gospodsku?
Jok. Ja kazao: „Ajde da uzmemo friška lufta i fizičeskog okreplenija,
ajde da se lečke čaršijom prokočijamo i vidimo šta nam radi narod
srpski.” Tomanija se spočetka nećkala. Dečica, uzrujani otac,
poiznapijane sluge, vazdan izgovora. Najposle pristala. Njoj je bilo
jedino da me od Canke paroplovke rastavi, a noć – vuče. Kazao bi, julij
je, a ne aprilij. Čerez mesečinu i iluminiranje, državno i privatno, dan da
je, a ne ponoć. Beograd ogrezao u veštičije mirise prvog prolećnog cveća,
prvog zdravog smeja posle Kosova. Svugdi se ripa, lumpuje, poje. Sveta
kao na Velikogospojinskom sajmu. Bdelo se po kućama, bulaznilo po
baščama, drekalo i jurcalo po sokacima i mahalama. U ljude ušao
bolestan nemir. Histerija na formu tifuske treske ili derviške pomame.
Skoro bih rekao, nacionalne padavice. Nije svet prosto znao što bi i kuda
sa sobom. Ja mislim da te noći nije bilo srpske duše da spava…
Sud smatra da bi se svaki san, osim onog na javi, jedne takve noći
bez dvoumice smeo okvalificirati kao izdaja i zločin protiv Otečestva.
To sam od vas i mogao očekivati! Umesto da na odgovornost
pozovete one što su ripali, bulaznili i Bogu dane krali, vi ružite mene što
na knjaževom balu nisam ripao i bulaznio, nego se poslovima na polzu
istoga Otečestva bavio! A da ste za vremena, još 1867, za ponašanje
svojih podanika drukčiju, cincarsku daru imali, i nacionalna mera bi
vam, danas, 1941, drugčija bila!…
Bez istoričeskih poduka, gospodine! Narod koji tvrdi da je najstariji
na Balkanu, stariji i od Grka, da pamti kentaure, malne stvaranje sveta, a
za nekoliko hiljada godina nije bio kadar sopstvenu istoriju sazdati, nije
podoban da podučava one koji su je…
Za manje od hiljadu i napravili i upropastili. A što se Cincara tiče,
oni nemaju istoriju ne zato što su nesposobni da je imaju nego što nisu
glupi da je naprave.
Ko je glup, ko se zbog nemanja istorije u nešto drugo mora pretapati,
ili se bar praviti da se pretapa, na drugom ćemo ročištu. A sada izvolite
Sudu opisati kuda ste se sve te slavne noći vozili.
Rekao sam kočijašu da nas vozi do Saborne crkve, pa natrag,

67
Velikom čaršijom, pored Velike škole i kum Garašaninove kuće, na
razvaline Stambol-kapije, a onda Stambolskim vencem do Terazija i
Knjaževog konaka, a odatle kunaku, u Gospodsku. Ali je ispalo da smo
išli kud su nas konji i ljudi nosili.
O čemu ste tokom te noći promenade mislili?
O svačemu.
Čemu – svačemu? O nečemu ste morali misliti, Gazda Simeone.
Trgovac uvek o nečemu korisnom misli. O čemu ste vi mislili?… Zar je
to toliko strašno da vam se i pamćenje skamenilo?… O čemu ste mislili,
gospodine?
O Moskopolju.
O cincarskoj istoriji dok vam se pred nosem gradi srpska?
Nisam mislio o cincarskoj istoriji. Već sam vam objasnio da Cincari
nemaju istorije za kojom bi kukali kao Srbi. Jedino što za pamćenje
imamo jeste nekoliko jačih požara, pokolja i metanastevsisa… Seoba.
Resto je gurbet. Kao što se od rđave tkanine paradno odelo ne šije, ni
povest se ne kroji samo od nevolja. Nuždan joj je pokoji ukras. Makar i
kurvanjska kamelija. A i postojanstvo se neko ište. Na pečalbi se istorija
ne pravi, gospodo. Pravi se špekulacija, profit, para. A istorija, ako je
kome baš toliko do nje stalo, na rodna se gruda pravi. Ako je nemaš, ni
istorije nemaš. Samo multu poradz i multu morazo. Mnogo novca i golemu
tugu… Ne možete nas vi Srbi razumeti. Niko nas od stajaćih nacijona ne
može razumeti. Možda bi nas, da hoće, razumeli Jevreji. Ali neće, psi. Ti
samo sebe shvataju. A, okrom, i zemlju imaju. Obetovanu, doduše, nešto
kao uslovnu ostavštinu, no ipak nešto o čemu mogu sanjati, za šta se
mogu pripravljati, na šta svake godine o prazniku Izlaska mogu s
nadom na povratak misliti. Imaju se ljudi za šta hvatati. Mi Cincari
nemamo. Ne možemo kazati: „Danas ovde, dogodine u Moskopolju!”
Moskopolja više nema.
Kad uzmemo Albaniju, može se obnoviti.
Ali nikad ponoviti. A bez ponavljanja nema istorije… Ja mislim,
gospodo, da smo mi jedini na svetu ovako beskoren, lebdeći etnik. Bez
prošlosti, bez budućnosti, a opet trajemo… Kao što vidite, nisam mislio
o cincarskoj istoriji.
Nego o čemu?
O simeonskoj. O tome kako je u Moskopolju, godine 1769, Simeon
dočekivao Turke, i kako ih 1867. ispraćao. Ista mlaka, plava božja noć.
Iste božje žute zvezde. Ovde fenjeri, petrolejke, bakljade. Tamo zublje,
lomače, požari. Ali vatra, crvena, božja – ista. Ovde prangije, tamo
musketa – alabuka ista. Reči drugačije, jezik drugi – strast ista.

68
Argonautika ista, Simeon jedan. Počeo peške, torbarsko sanduče oko
vrata. Bio mali, malecki, kao piljak. Zatim mazgu uzjahao. Porastao –
kamenče. Opet lečke porastao, na konja se prepeo – i već kamen
binjektaš. Kad je, još golemiji, u kamenčuru izrastao, onog konja u kočije
upregao. U daljem rašćenju, i u automobil seo. Računao se već za stenu.
Najposle se toliko rasprostranio da je planinom postao, kao kamen
nadgrobni na Balkan legao. I kao Ikar avionima se vozio. U stvari,
Simeon ostao isti, samo se transportna sredstva menjala. S koca se u
fotelj sašlo. A odatle? Kuda s fotelje?
Svaka čast, Gazda Simeone. U srpskom društvu, bar do sada,
Cincari nisu ispoljavali neku naročitu uobrazilju, osim, dabome, kad
kome valja podvaliti…
Ne podvaljujem. Pošteno pričam šta sam osećao.
Šta ste osećali?
Da sam ja taj Simeon.
Lepa razgovorna slika. Ubava porodična poesija.
Kakva poesija, ma ton Teon? Otkud čoveku trgovcu – poetičnost?
Poesija je za zamlate.
Hoćete da nas ubedite kako su Simeon iz Moskopolja i Simeon pred
ovim Sudom – kako su ta dva Cincarina koje razdvaja stotinu godina,
što ih smrtan čovek ne može prevaliti – jedna ista osoba?
Ista Firma – druga Forma.
Nekoj ozbiljnijoj prođi te vampirske priče, Gazda Simeone, mogli ste
se nadati dok je ovde vladao praznoverni Istok, ali sad se, hvala Bogu i
g. ministru Narodnog prosveštenija, i po našim krajevima evropski,
racionalno, logično misli. Čovek je, gospodine, smrtan. Samo je Nacion
besmrtan. Vi, stoga, ne možete biti i vaš praded. Ne možete biti ni vaš
ded ni vaš otac. U kakvom ste stanju, jedva ste i to što jeste, poslednji
Simeon, a nekmoli jedno isto sa svim ostalima.
Ja i ne velim da sam isto. Samo nam duša ista, simeonska.
U vidu, jamačno, imate Porodični duh, Ideju genosa, u vašem
slučaju, sopstveničku, koja, kao nekom unutrašnjom smolom, drži
zajedno sve vaše familijarne uspomene. Poistovećivanje sa mrtvim
Simeonima očigledno ima simbolično, ritualno značenje, koje se, po
učenjacima, sreće danas još jedino u divljaka.
Den ksero, ne razumem se ni u divljake ni u učenjake. Ali, znam što
znam. U onim se kočijama nije kroz Beograd vozio jedan Simeon. Pa
svejedno, ritujalno ili zbiljski.
Sud, u međuvremenu, s gnušanjem konstatira da ste se u
najpotresnijem magnovenju naše narodne povesti, na presudnoj

69
raskrsnici vekovne vojne za državnu nezavisnost i obnovu Dušanovog
carstva, bavili jednom savršeno privatnom, porodičnom, cincarskom
temom, da ništa gore ne insinuiramo, i da ste se, povrh svega, bavili
njome na način koji u ozbiljnu sumnju dovodi vašu zdravu pamet.
Ne zameram. Kad god sam od takvog čuvstva patio, i sam sam se
pitao nisam li lud.
Lud ili bezočan? Uzmite se u pamet, Kir Simeone! Nismo mi više
one gedže kojima su vaše Goge i Magoge, ispred ćepenaka se
dosađujući, neslanim grčkim šalama svaki dan od pazarnog u sudnji
pretvarali. Danas, 1941, imamo mi više škola, knjižnica, akademija,
crkava, štamparija nego što je vaše posrano Moskopolje i u svojim
najprosperitetnijim danima posedovalo. Zato odgovarajte trezveno,
kako dolikuje trgovcu koji nama ima zablagodariti što je, posle vekova
anonimnog potucanja, kao beslovesno govedo bez žiga, vlasnika i
pasoša, našao najzad svoju, da tako reknemo, nacionalnu štalu!
Ako hoćete kako je bilo – rekoh vam. Ako pak preferirate da se
šminkamo, mogu i to. Simeon je šminke još pod Sigetom prodavao…
Jedan od pređašnjih Simeona?
Ovaj ili onaj Simeon, kakvu to razliku čini ako su isti?
Da li se i gospođa Tomanija odavala takvim bulažnjenjima?
Nije.
Dabome. Ona je patriotkinja, svesna izredne veličajnosti trenutka.
Ne osporavam, ako se pod „izrednom veličajnošću trenutka“ ima
podrazumevati dernier cri.
Šta vam je to? Znamenje kakvo kojim se narodni ponos podiže?
Više ženski ponos, gospodo. Jer su to češljići od fine kosti iz mojih
radnji kojima se podižu ženske punđe. Srpske su princeze, ćerke
gospodara Jevrema Obrenovića, madam Anastasija, udata za baruna
Aleksića od Majna, i madam Ermili, pošavša za đenerala Tešana
Nikolića od Ničeg, zatakle u kosu, umesto mojih pikantnih dernier cri,
malne vile za plašćenje sena, što je moju skromnoumnu Tomaniju
zdravo najedilo. Celim putem nije tu obrenovićevsku fantazmenost
prestala komentirati.
I te su se dve trivijalne teme, u onaj sveti istoričeski mah, vama
dvoma cincarskim uljezima i izrodima činile najvažnijim na svetu?
Uobraženje da ste besmrtni i češljići za punđe?
I o drugome se govorilo.
O čemu. Ispričajte nam razgovor.
Pa to vam i nije baš razgovor. Ko će u onakvoj pometnji pametno
razgovarati? Nego, Tomanija tera svoje, Simeon svoje… Kao u krevetu.

70
Ukrštanja nema. A kad se desi – sudar. Šta je to za jedan srpski Sud
važno?
Za Sud koji ima da ustanovi vašu nacionalnu pripadnost – sve je
važno. Osobito šta Cincari govore kad su nasamo.
Parakalo, kirii, molim, gospodo. Konji korakom. Od sveta u kas ne
mogu. Da nije vike i pesme, zaspalo bi se. Ovako, gledaš… Hotel Srpska
kruna…
Ja velim: Srpska kruna. Skupa za ono što pasažerima pruža. Pivo –
„štajnbruh”, „lager“, „marcen“. Najbolje je sehardsko iz Avstrije. Krigla
– 20 para.
Tomanija, međutim, svoju parnicu tera: Tu se održavaju svetosavski
balovi na koje ti mene nikad ne vodiš.
Zaokrenemo pokraj konaka Hadži Tome Opulosa.
Konstatiram: Taj Hadži Toma nije Cincar. Grekos je iz Memelike. Ali
se s nama drži. Ovih dana imamo nešto kontraktuelnog posla.
Tomanija primedbuje: Kakav posao, Simeone, kad nisi ministar? Taj
samo s glavarima kontraktuelno posluje. Četiri kćeri poudavao za četiri
srpska glavara, pa vladu po Čaršiji zovu Opulosovom, a ne knjaževom.
U međuvremenu, ja otvaram parnicu s beogradskom trgovinom:
Ovde je bio kontoar izvoznog Glaviniča pre nego što će se posle turskog
bombardiranja preseliti u Šabac. Neposlovno, po mom računu. Nečesno
je posle narodne katastrofe mušterije bez potpore ostaviti. Ne bega se,
gospođo, od bombardiranja Beograda, nego se na njegovim ruševinama
otvara kafana Kod bombardiranja Beograda.
Tomanija uporedo vodi parnicu s beogradskim zanatima: Pitam se
hoće li mi onaj lažljivi majstor Ljuba završiti tepeluk s biserima do
oproštajnog prijema kod gospođe pašinice?
Nebom sevadu raketle i prangije. Na trotoar, ispred menjačnice
Nadežda Alekse Nedovića, ripaju čočeci Zaida, Ajša, Mirza i Džemila.
Trešte zurle i gočevi.
Komentiram: Taj Nedović je nesolidan. Ja preferiram Jovana
Kumanudija i njegovu banku, ali je već vreme i o svojoj da se razmišlja.
Tomanija: One šljive sa Zlatibora i carigradski rahatluk, filovan
orasima i fistikom, bili su osobiti.
Iz bivšeg Turskog hana izbija dreka kao iz diavolosovog kotla.
Protestiram: U Imperijal pošten trgovac nema više rašta ni ući. Zbog
boemske tevabije, kojoj tvoj Telečki barjak drži, može se pregovarati
jedino na prste.
A ona zašla u hijerarhična pitanja. Ako bi pitao one Lešjane zašto su
digli nos, nisam pametna šta bi mogli odgovoriti, osim da su jedini Srbi

71
koji se odrekoše porodičnog imena samo da ih gospodar Miloš ne bi
zametnuo među druge Jovanoviće.
Ja: Kapetan Miša, sol i lađe. Deda nije mogao da ga smisli. Den ksero,
ne znam. Sad je u opadanje, pa ga je nekako lakše smisliti. Čak se i u
fondaciona dobročinstva dao. Ćim se trgovac u golemo otadžbinsko
dušebrižje baca, poveliki će mu kredit od te otadžbine uskoro trebati. Na
balu smo razgovarali o paroplovnom društvu. Videćemo šta će od svega
ispasti.
Tomanija: Zar te crne gadove nisu mogli primopredavati posle
uskršnjeg posta? Kud se od Kosova čekalo, moglo se i do Uskrsa. Ovako,
prosto ne znam šta ću Sini sutra za ručak. Šta misliš o ribljoj čorbi s
pastrmkom na zejtinu ili ribljim pilavom? Jer, s njegovim bečkim
stomakom, posni pasulj svakojako ne dolazi u obzir.
Ja: Cobel & Hara & Co. su, takođe, iz Beča, pa im ništa stomacima ne
fali. Mora da se ti dobro potparuju kad se „bidermajer” i „altvin“ toliko
traže.
Tomanija: Kad češ dati novac da presvučemo fotelje u velikom
andeonu?
Ja: Zar te nije sram, kad srpski narod ropsko u slobodno ruho
presvlači, govoriti o presvlačenju nameštaja?
Tako je odbijem od nasmejanih misli. Kočije u međuvremenu
ubrzale…
Čekajte, Kir Simeone, šta vam je supruga odgovorila na
prebacivanje da nema prizrenja spram golemosti magnovenija?
Zar je odgovorila?
Naravno da jeste.
Zacelo ne bi ostala živa da nije.
Prebacila vam je da je, po njoj, grđa sramota u tobožnjem
solidaritetu s narodom, prema kome se stvarno ništa ne oseča, tražiti
pardone za svoju naslednu škrtost.
Isos, može biti. Umela se ta parničiti umešnije i od moje matere,
pokojne gospođe Milice, kod koje je, sva je prilika, inadžijsku
preparandiju završila. Srećom, nisam je čuo. U onoj alabuci – ko bi?
Konji, kažem, ubrzali. Gledam oko sebe. Divota i krasota. Sve same
Firme. City kogod u Londonu. Gledam – Monakov han s češku kapelu.
Velimir Valožič, knjižar i papirničar. Antonije Hadžič, duvan na veliko.
Janko Baša, mešovita roba. Moša Farki, saraf, povrh rum na veliko i
malo. Anastas Hristodulo, duvan, cigare, mešavine za lulu. „Englezska
kraljica” za otmen svet. Dimitrije Džihani, kočije, lakovane karuce, čeze.
Braća Ilić & Comp., gvožđe i gvozdeni artikli. Braća Panđel iz Klisure,

72
veletrgovci svim i svačim. Braća Ðorđevići, drvo all grosso, braća
Popovići, zlatari. Pulivukina kafana za poslovni sastanci. Jakeilo Ruso &
Moše Kalderon, galanteristi, ne baš osobito galantni. Banka Karabiberović.
Andreas Dada, detaljist. Kuća gvozdenog Ilije Kolarca. Simeon Landau,
lim, staklo, porculan. Jefta Pavlović, hartija na veliko. Flajšer & Majer,
pariska roba, diavolonski skupa. Konzorcijum Karastojanović-Pavlović.
Petar Čagani, eksporat-imporat. Lazar Konfino i Moša Amulzino,
kolonijali. Izvozno-uvozni Karapešići. Nuša Ðorđije od kojeg nastao vaš
Nušić…
Za ime božje, Gazda Simeone, zar su ti dućani, kumpanije i
menjačnice sve što se 1867. u Beogradu moglo videti?
Kakvi! Ni pola nisam nabrojao, gospodo. Video sam još Kod sedam
zvezda Nikole Šopovića, kolonijal Kiki, banku saraf Koste, manufakturne
štofove Anastasa Pavlovića, veletrgovinu Koste Praporčeta, radnju za
svašta Sare Mešulam, zerečku manufakturu Sultane Dimajo, kompanije
Resavca, Barlovca, Hadži Dimitrija Rušua, Jovana Krsmanovića, Dadu,
Nauma Nikolića, Davida Rusoa, Konstantina Rusidesa, Nastasa Zakoa,
Isaka Azriela, Avrama Eškenazija, Gute, Stavre, Leka, Bešikua, Batalija,
Glaraćija, Karaca, i mnoga druga viđena srpska postrojenija…
Sudeći po imenima vlasnika, jedva bi se koje srpskim moglo
nazvati. Osim Pavlovića i Hadžića, ostalo je goli Cincar i Čivut.
Žao mi je potresati vas, ali Hadžić i Pavlović su korenjem takođe
Cincari.
Kad je pitao šta ste drugo po Beogradu te noći videli, Sud nije imao u
vidu jedino ustanove za snabdevanje narodnog tela, već i one za
snabdevanje njegove duše, inštitute za duhovno vozdizanje i
prosvećenije.
Iz duhovne regije u oči mi pale Uprava fondova, Državna kovnica
novca, Trgovački sud, Serbske novine, koje donosile oglase i reklame,
Berza u Srpskom čitalištu, gde si mogao naći i pokoju knjigu o
privređivanju, Menzulhana i Telegraf za hitnije poslovne cugove…
Otkada su to berze i banke inštituti za duhovno vozdizanje?
A kako se vi to mislite duhovno vozdizati – bez gaća i sa stomakom
u kome nema ništa do krčućih creva? Ništa vi, gospodo, o životu ne
znate! Tipota! Ama baš ništa! Pod samarom u istočnom karavanu
polezniji bi za naciju bili nego ovde pod kraljevom slikom u takozvanom
Srpskom sudu! Rodoljubne pesmarice, recitatorska posela i političeska
trabunjanja po kafanama naših prečana sasvim su vam mozak
smekšali…
Kako se usuđujete vređati državnu ustanovu Suda?

73
 Kakva, bre, državna ustanova? Vi ste moja ustanova! Gazda Simeon
vas je ustanovio! Sud ste samo zato što sam pristao da mi sudite!
Predstanuo sam ovom Sudu da bi se jednom i moja reč čula. Da bih
dobio pitanja za moje odgovore. Mojim odgovorima trebaju pitanja, i
samo tome zahvalite što na vaša pitanja odgovore dobijate. I još nešto…
Za moje pare, za čaršijska sredstva, kupljeno je sve čime mi sad ponosno
pred očima majete! I raspela, i zakonici, i diviti, i mastilnice! Čak i taj
drveni malj kojim po sudijskom banku gruvate! Da nije naših
privrednjačkih para, kako bi se po Vijenama i Parizima školovali, gde
biste se naučili tom vozvišenom preziru prema radu koji vas hrani i
odeva, od kojeg zavise sva vaša uživanja, sva vaša saznanja, i svi vaši
probici i duševni i materijalni? Da nije lakovanih karuca Gazda Dimitrija
Džihanija, galanterijskih proizvoda Gazda Jakeila Rusa i Gazda Mošea
Kalderona, Kapetan Mišine slane arende, artikala Pavlovića & Komp.,
Resavca & Barlovca, Flajšera & Majera, trgovačkih kuća Glavinić,
Krsmanović, Kolarac, Opulos, Terzibašić, Rusides, Zako, Njegovan i
tolikih drugih, gospodo, vi biste u narodnim urnebesima još jednako
motkama vitlali, jer ni za trobojku kredita ne biste imali. Jeste, tako bi
bilo da nije onih koje sam ja, iz kočija, s poštovanjem nabrajao, a vi ih
primećujete samo kad vam zajmovi trebaju. Jer, za vas, u napredna
varoš, bivstvuju jedino crkve, statuje, muzeji, sudovi, ministarstva,
kasarne, liceji, akademije i tejatri. Ali kad bez gaća ostanete, ne trčite u
Ministarstvo narodnog prosveštenija, nego u dućan kod Gazda
Pavlovića! Kad vam se puši – kod Gazda Hristodula! Ako ste bankrot –
kod Gazda Kumanudija! Ako ste gladni – kod Gazda Konfina i
Amulzina! A žedni ako ste – kod Gazda Farkija! Ne idete u Muzej
redkosti da pijete, u han kod Manojla Manaka trčite! Molite pomoć u
crkvi, ali je dobijate od Banke! Kad obolite, ni na pamet vam ne pada da
konsultirate profesore farmacije, lupate na vrata apoteke Gazda Delinija!
Da nas trgovaca nije, a međ njima ponajviše baš nas Cincara – koji se
hranimo govnima i mačjim crkotinama – ni tim čekićem ne biste bili
kadri izmahivati! Ruke bi vam bile zauzete pokrivanjem muškosti!…
Insistiram da u Zapisnik uđe kako je Simeon Njegovan, kočijajući se
Beogradom na noć Cvetnog četvrtka, iliti 6. aprilija godine 1867, više na
Srbiju i Srpstvo mislio od alamunja koje su po mahalama i sokacima
pevale:

„Na Kosovo, srpski rode,

da se boriš za slobode!”

74
 Meditiranje o ženskim češljevima, presvlakama za fotelje,
zlatiborskim šljivama, cincarskim trgovačkim vampirima i otvaranju
kafana na ruševinama Beograda ne nalazimo ni u najskromnijoj meri
podudarnima s istorijskim trenutkom kroz koji se kočijalo. Ovakva se
razmišljanja jedino kao nacionalno nezrela mogu okvalificirati.
Kutamara, glupost! Pravo ako ćemo, pre su bila prezrela.
Kako da se to razume?
Tako da nisam kao vi piljio Turcima u odlazeću guzicu, nego sam
gledao stotinu godina unapredak… Imao sam čak i priviđenje. Video
sam naš stolni Beograd kakav će biti za jedno stoleće… Da se odmorimo
od rodoljubne graje, zapovedim kočijašu da se od Velike kasarne, gde se
dibidus zaglavismo, ne vrati na Knjažev dvor, nego da, preko
fišekdžijske ulice, krene prema Tašmajdanskom groblju, pa da nas
pokraj Velike česme i Starog špitalja odveze do Stambol-kapije, a odatle
u Gospodsku, kući. Po sokacima Palilule nije bilo toliko sveta kao pred
Dvorom. Slavilo se mahom po baščama i ispod potkresanih osmanluka.
Trava tek pronikla. Na voćkama crveni i beli cvet. Sve u mesečini pliva.
Iz prozora, zastrtih ćilimima, žare se svečarske iluminacije. I svuda
pesma:

„Odoše nam strašne paše,

Sve su mâle sada naše!“

Zar ste tako zatvorena srca, gospodine, da se srdite na uboge,

nenaobražene ljude, nesrećnu srpsku raju što naivnim pesmama oduška
daje čuvstvima, što ne ume pojati kao Herder, Gete ili vaš Pindar?
Ama, nisam se ja na njih srdio. Razumeo sam ih ja. I meni grlo došlo
stegnuto, oči zaljućene. A Tomanija, bogme, i sasvim plakala. Ja sam
imao na njihove glavare što ih boljemu nisu podučili. Jedno je čuvstvo,
drugo politika. Jedno treba da poje srce, drugo pamet. Juridički,
formalno, u međunarodnom respektu, mi smo, gospodo, 1867, još pod
Portom. Turci nam tu. I strani konzuli. O gostima izbelog sveta da ne
govorimo. Pa ima li rezona svoja najtajnija namerenija, dok još zrela
nisu, na evropejsku diplomatičnu pijacu iznositi? Ajde što se vikalo
„Živela sloboda!“, „Živeo srpski knjaz!“ pa i „Živeli srpski gradovi!”, ali
kakva je to ćorava politika pred konzulatima arlaukati: „Srpski Budim!”,
„Živeo srpski Solun!“, „Živeo srpski Jadran!“ Viči mu, more, živeo kad
bude tvoj, a dok nije, čuti i gledaj kako će tvoj sa što manje troška
postati. Koja to lisica pred torom zavija „Živele moje ovce“? I ne čuje se.
Vuče se mrakom kao fazma, a ako se u tom mutnom poslu i čuje da ko

75
blekne, to su ovce kad je sve već kasno… I onda, šta znači pred Ali Riza-
pašom pevati „Od Budima do Soluna, od Jadrana do Timoka, zlatnoga
potoka!”? Šta se Turčina tiče Načertanije naše državne politike?
Načertanije nije za divan, nego za ispod divan. Jer, to vam je, gospodo,
isto kao da na mirovne pregovore idete s belom zastavom u ruci, a sa
nožem među zube…
Sud vidi svrhu ovakvim prekorima, premda su potekli tek
delimično od čuvene cincarske promišljenosti, a većinom od još
čuvenijeg cincarskog kukavičluka. Nalazi, međutim, da su preterani.
Preterani? Za vas je:

„Oštrimo, brale, sablje nam britke,

Čekaju nas još mnoge ljute bitke!“

najprikladnija zahvalnica sultanu koji nam je pre podne istoga dana

poklonio četiri varoši… „imajući tvrdo ubeđenje da će srpski knjaz i
uopšte srpski narod, koji je svojstvima vernosti i lojalnosti obdaren, ove
gradove po njegovoj želji čuvati i s njima dobro upravljati…“, uzdarje,
elem, Turskoj imperiji i nosiocu njenog previšnjeg Fermana, koji, manj
da je makedonska mula, nije mogao međ tim britkim sabljama ne videti i
onu što se za njegovu glavu oštri! I šta slavni Srpski sud misli o pesmi:

„Rado ide Srbin u vojnike,

Da zelene bere lovorike;
Borba njemu zabava je draga,
Još milije salomiti vraga!”

Kakav je to, ma ton Teon, narod kome je borba – zabava? Narod

kome je borba najmilija zabava nije za Evropu nego za afrikansku
džunglu. Ako takvom šašavom narodu slobodu daš, taj će je
zloupotrebiti da Balkanom i Istočnim pitanjem ratove zameće. Drži ga
zato pod Turskom, a ako ga ona ne ume naučiti redu, daj ga pod arendu
Avstriji jal Rusima, daj ga i Sotoni, jedino ga ne puštaj sam sobom da
upravlja, jer će, kakav je, i kako preti, iz tih stopa krenuti da se
„zabavlja” i svetu neprilike pravi… Ali vrhunac nacionalne nesmajnosti
bila pesma što se pred Licejom čula:

„Na Kosovo, srpski rode,

Da se boriš za slobode!
Drhti onaj Stambol kleti,

76
 Jer mu Srbin teško preti!
Već je prošlo četir’ veka,
Od kad Dušan na nas čeka!
Nek se krvlju rose polja,
Borimo se za vremena bolja!
A sad pijmo, braćo draga,
Jer teramo crnog vraga!”

Sud priznaje da pesma nije osobito diplomatična.

Osobito? Diplomatična je koliko pandurska toljaga! A kako i da
bude kad su i najkrupnije narodne glave pomahnitale! Mitropolit
Mihajlo je, s amvona Saborne crkve, pred celim konzulskim korom, iz
glasa vikao: „S granitnog ovog vo vjeki vjekova slobodnog nam belog
grada što skorije da pođemo dolinom Morave, Vardara i Drine, te da sva
naša srpska braća budu okupana zracima slobodnog sunca!“… Ja bih,
gospodo, to narodno banjanje počeo personalno s Njegovim
preosveštenstvom, samo ga ne bih u „sunčane zrake slobode“ sumivao,
nego bih ga tuširao ledenom vodom sve dok se ne obasvesti ko je, gde je
i u čijem svetu živi… Čak mi je i kumbaros Garašanin na balu priznao:
„Znaš li, Simeone”, veli, „da ja zamalo đacima pred Licejem ne rekoh –
Pogledajte, deco, one zemlje preko Dunava, Save i Drine, one su vaše! –
U poslednji se čas suspregoh.” I njega, dakle, s onolikim premunteskim
iskustvom, uhvatila istoričeska promaja što je tih dana Beogradom
duvala i pamet ljudima u štetu odvodila… Jedino se, horis ali, mora se
priznati, civilizovano-kurvinski, da baš ne kažem i cincarski, držala
Njegova svetlost Mihajlo. Taj je, očigledno, meternjački zanat u
Miloševoj kovačnici pekao, u Beču ga magistriro. Premda se već uveliko,
tajom, s rumunjskim Karolom i grečeskim Ðorđijem domunđavao, a s
crnogorskim Nikolom već i opelo Turskoj uglavio, nije se ustručavao
Velikom veziru Mehmed Ruždi-paši pisati: „Da će sultanovo uzvišeno
Ime blagosiljati sav serbski narod…“, narod, inače, kome je najdraža
zabava kasapljenje Turaka, „…kojega knjaz nikada ne bi zaboravio na
blagodarnost, ni na lojalnost, koju bi mu za to dugovao, te bi, znakom
tako sjajnim svoga blagovoljenja, Njegovo carsko Veličanstvo,
neraskidivim uzima za sebe privezao jedan hrabar i lojalan narod koji u
međuvremenu, za što izdašnije ispoljavanje pomenute lojalnosti, već i
britke sablje oštri… Ovakvog se pisma – ako bi u neopreznosti ikad tako
daleko otišao da ga ispiše – ne bi čak ni moj Simeon Grk posramio, a zna
se kako je nenadmašivo i nedokučivo bilo njegovo političesko tkanje…
O kome će, povodom Prvog srpskog ustanka, takođe biti reči…

77
 Tako se, gospodo srpske sudije, vodi velika evropejska politika! A
trabunjanjem s crkveni amvoni i sa urlikanje po sokaci vodi se ludačko
kolo!… I da vam priznam. Nisam ja zarad nekog fizičeskog mira na
Palilulu utekao, pa se čak i do Smederevskog druma izvezao. Utekao
sam zarad duševnog. Nisam mogao gledati kako se Načertanije srpske
nacionalne politike po kaldrmi, među balegom, vuče!…

78
 ISIDOR: Kako ti se dopada?
MARTIN: Pa ne liči baš na spomenike koje sam dosad video…
ISIDOR: Ja sam i hteo da ne liči.
MARTIN: Svakako je impozantan… Jesi li ga pokazao generalu?
ISIDOR: (Ne dopada mu se, samo neće da kaže. Zašto oni uvek lažu? Kao
da bih ja mario…) Nisam.
MARTIN: Hoćeš li da ga dovedem?
ISIDOR: Njemu će se još manje dopasti.
MARTIN: Nisam rekao da mi se ne dopada.
ISIDOR: Ja ne marim.
MARTIN: (Uvredio siga. Nisi bio oduševljen. Platićeš…) Rekao sam
samo da je, kako da kažem, neobičan.
ISIDOR: Neobičan – neobičan, ili kao što mama kaže za nešto što joj
se ne sviđa?
MARTIN: (Već plaćaš…) U svakom slučaju, takvi se spomenici danas
ne prave.
ISIDOR: Nisu se nikad ni pravili.
MARTIN: Pa ne znam, ja se u memorijalnu arhitekturu ne
razumem…
ISIDOR: Zašto onda radiš s tatom?
MARTIN: Pozvao me je.
ISIDOR: Taj će rad posle pregledati i kazati da li je dobar. Da biste
pobedili, morate, znači, napraviti nešto što se sviđa.
MARTIN: Niko, Isidore, ne daje pare za nešto što mu se ne dopada,
što ne smatra dobrim…
ISIDOR: A ako ti ljudi ne znaju šta je dobro?
MARTIN: (Bilo bi vreme da takvo pitanje jednom i ti postaviš…) Ima ih
koji znaju. U žiriju obično sede i arhitekte.
ISIDOR: Za koje, međutim, ne znate šta će im se svideti?
MARTIN: Šta će im se svideti, razume se, ne možemo znati, ali je
ukus boljih arhitekata prilično poznat.
ISIDOR: Trebalo bi, dakle, bar otprilike da znate šta ti iz žirija vole,

79
šta ne vole?
MARTIN: U njemu, nažalost, ne sede samo stručnjaci. A zatim,
svaki arhitekta ima svoje preferencije, svoje mišljenje…
ISIDOR: Kako, onda, dolaze do zajedničkog?
MARTIN: Nikad nisam bio u žiriju, ali pretpostavljam da o svakom
projektu razgovaraju, jedan popusti ovde, drugi onde, i tako…
ISIDOR: Pogađaju se?
MARTIN: Ne bih ja to baš tako oštro formulisao… (Ne, ti bi, kao i
uvek, nekim eufemizmom izbegao istinu, koja, gola kao od majke rođena, ne
izmiče jednom desetogodišnjem detetu. Detetu koje uviđa koliko mu je pradeda
bio u pravu kad je kazao da je sve što vredi na ovom svetu račun i trgovina…)
Pre bih rekao da usaglašuju mišljenja.
ISIDOR: Time što odustaju od svojih? Meni je to nejasno…
MARTIN: Čega ima tu nejasnog?
ISIDOR: Nejasno je šta posle ispadne od građevine.
MARTIN: Šta ti misliš?
ISIDOR: Čudovište.
MARTIN: Praktično, vidiš, ne ispada. Postoji projektni zadatak, iz
koga se vidi šta se od nas očekuje. I mi i žiri moramo da se držimo
uslova iz projektnog zadatka…
ISIDOR: Ali ako se svi drže projektnog zadatka, svi će napraviti isti
Dom, zar neće?
MARTIN: (Bilo bi logično. Isti uslovi moraju proizvesti isti ishod. U
međuvremenu, proizvode oni tuce ishoda, od kojih svaki svakome živo
protivureči. Toliko u obol logici…) Držeći se opštih propozicija, svako će ga
napraviti na svoj način.
ISIDOR: A ti i tata mislite da će vaš biti najbolji?
MARTIN: Nadamo se.
ISIDOR: Ali sigurni niste?
MARTIN: Blagi Bože, dabome da nismo!
ISIDOR: Ja ga onda ne bih ni radio.
MARTIN: Zašto?
ISIDOR: Zato što ne znam hoću li biti najbolji. To je kao kod Ikara.
Ikar je morao znati da će poleteti, inače nikada ne bi poleteo. Razumeš?
MARTIN: Ne razumem. (Razumeš jedino da ovakvoj radikalnoj logici
uspeha nisi dorastao, i da je pametnije otići u dedinu fabriku dok ponuda još
važi…)
ISIDOR: Kako ne razumeš? Nikad nećeš poleteti ako kažeš: „Leteću
ako napravim dobra krila!” Treba kazati: „Napraviću dobra krila da bih
poleteo!“

80
 MARTIN: Jesi li to negde pročitao?
ISIDOR: Nisam.
MARTIN: Je l’ ti tako nešto neko rekao?
ISIDOR: Jeste.
MARTIN: Ko?
ISIDOR: Deda Gazda.
MARTIN: Neka me đavo odnese! To zaista liči na nešto što bi on
mogao da kaže. Ali ja sam mislio da taj već odavno ne govori…
ISIDOR: I ne govori. Samo ga ja ponekad čujem.
MARTIN: I on ti je kazao za ta krila?
ISIDOR: Nije za krila. Rekao je: „Napraviću dobra kopita da bih
trčao.“
MARTIN: Znaš, Isidore, nije baš sve stvar samo volje. Mogu ja imati
neizmernu volju da budem dobar vajar, ako nemam i nešto dara, ako me
ne posluži mnogo sreće, nikakvu šansu nemam da „poletim“…
ISIDOR: Tata nema ni volju. Mama kaže da on uvek dobro počne,
pa posle odustane… Mama kaže da on nema dovoljno hrabrosti… Šta ti
misliš?
MARTIN: (Najpre, da je to izvrsno pitanje za tebe, a zatim…) Mislim da
tvoj otac nije imao prilike da se pokaže. Radio je poslove koji mu nisu
dopuštali da svoj dar ispolji…
ISIDOR: A ima li on šta da pokaže?
MARTIN: Polako, momče, nismo li malko zeleni za takva pitanja?
ISIDOR: (Odrasli su kao deca. Vole da se igraju samo dok pobeđuju. Čim
gube, viču: „Neću više da se igram!“) Pristao si da radiš s njim. Kad uzimaš
nekog da s njim radiš, moraš znati šta ume.
MARTIN: Nisam ja uzeo njega. On je mene uzeo, Isidore. Tvoj otac
je renomirani arhitekta, a ja niko i ništa. Još gore nego ništa – slab
vajar… Slušaj, ti imaš jedan način mišljenja…
ISIDOR: Neobičan, onako kako mama kaže…
MARTIN: Pa, moram priznati nije neobičan – neobičan… U svakom
slučaju, ja te ne razumem baš sasvim…
ISIDOR: Govorim gluposti?
MARTIN: Razumno govoriš. Isuviše razumno, bojim se… Hoću da
kažem, samo razumno… Kad odrasteš, možda ćeš videti da te jako
razumne stvari nisu uvek i dobre… Ima istina koje, kako da ti objasnim,
i ne čine čoveka naročito srećnim…
ISIDOR: Zar se mora biti srećan?
MARTIN: Ne mora, naravno, čovek se svačemu prilagodi, ali zašto
se ti ne igraš s drugom decom već celo veče provodiš s tim kockama?

81
Zidanje te čini srećnim, zar te ne čini?
ISIDOR: Pa, valjda.
MARTIN: Eto vidiš. (Tebe, opet, usrećuje misao da si u jednoj
intelektualnoj raspravi na temu morala, posle više uzastopnih poraza, uspeo
najzad da odneseš pobedu nad jednim učenikom osnovne škole…) Evo ti oca…
Voleo bih da s njim o svemu ovome… Razumeš?… Da to ostane među
nama?
ARSENIJE: Jesi ga video? Onaj Martin je opet pobegao od mene.
Ugovara poslove, a onda bez upozorenja od njih odustaje.
ISIDOR: Ni od koga nije pobegao. Otišao je da dovede čiča Ðorđija!
ARSENIJE: Taj mi fantast ništa ne treba.
ISIDOR: Treba meni.
ARSENIJE: Tako? Kad je već zaludan, dobro je da treba bar nekom.
A šta će ti?
ISIDOR: Da vidi svoju grobnicu.
ARSENIJE: Nju bih i ja rado video.
KATARINA: Arsenije!
ARSENIJE: Bar bih znao na šta mi ide toliki porez.
ISIDOR: U stvari, i nije njegova. To je Spomenik neznanom junaku
na Terazijama.
ARSENIJE: Ovo čudo ovde?
JAKOV: Čekaj, Arsenije, ostavi se prenemaganja, daj da o tome
porazgovaramo kao ljudi. Nama je teta nužna zbog dece. Bez Angeline
ja s njima ne mogu da izađem na kraj…
ARSENIJE: Kad ste ih tako vaspitali…
JAKOV: A ti si, brate, odrastao čovek. Možeš se o sebi sam starati
dok se Katarina ne vrati iz banje.
KATARINA: Mene zbilja zaprepašćuje da ti to ne razumeš, Arsenije.
ARSENIJE: Ama, razumem ja Jakova. Ono što ne razumem, to su
sve te privilegije koje ištu ti s decom. Stalno polažu pravo na neki
specijalni tretman. Kao da je rođenje patriotski, a ne privatan čin. Te
umanjenje poreske stope, te oslobođenje od kadra, te rodilački dani,
specijalna bolovanja, državne stipendije, dodatak na plate… Sad još i
Jelena odozgo! Kao da smo mi bez dece građani drugog reda! Niži
staleški razred, šta li? Ja sam s Jelenom pre tebe razgovarao, je l’ tako,
teto?
TETKA JELENA: Jeste, dušo.
JAKOV: Ali je to bilo pre nego…
ARSENIJE: Žena je pristala da se preseli na Kosančićev venac dok se
Katarina ne vrati iz banje, je l’ tako?

82
 JAKOV: To je bilo pre nego što se Angelinin otac razboleo.
ARSENIJE: Je l’ tako, teto, jesi pristala?
TETKA JELENA: Jesam, dušo.
ARSENIJE: Molim. Ja ne vidim šta sad tu vazdan ima da se
pregovara. Kontrakt je kontrakt.
KATARINA: Nemoj tako, Arsenije. Čak i u poslovima postoji vis
maior.
ARSENIJE: Kod nesposobnjakovića, možda. U mojim ga nema.
JAKOV: Mi nismo mogli predvideti da će se stari Adam razboleti i
da će mu Angelina biti potrebna.
ARSENIJE: Trezven čovek mora imati neki raspored u životu.
KATARINA: Kakav raspored, za ime Boga? Čovek može znati kad
će dobiti mesto u banji, ali ne može predvideti kad će dobiti rak na
plućima…
ARSENIJE: Kad se planovi prave, sve se u vidu mora imati.
KATARINA: I najzad, ne moram ja u tu banju baš sada. Mogu otići i
idućeg meseca. Onda će Jelena biti slobodna da me odmeni. Je l’ tako,
teto?
TETKA JELENA: Jeste, zlato.
ARSENIJE: A otkud ti znaš da će ona i idućeg meseca biti slobodna?
Šta ćemo ako Angelinin otac ne umre do februara?
KATARINA: Kako tako nešto možeš uopšte da pitaš?
ARSENIJE: A kako taj boljševik može mene da zove „rentijerskom
krvopijom”? Čuo sam ja šta on o meni govori…
JAKOV: Angelina je na vas računala, teto. Hoćete li da dođete kod
nas u Krunsku?
TETKA JELENA: ’Oću, dete, što da neću…
ARSENIJE: Zato što si meni rekla da ćeš doći na Kosančićev venac.
TETKA JELENA: I ’oću, zašto da ne dođem?
JAKOV: Ne možete, za ime Boga, u isto vreme biti na dva mesta! A
deci ste potrebniji nego Arseniju.
ARSENIJE: Tvoja deca imaju guvernantu. Ja je nemam.
JAKOV: Mada bi ti, očigledno, trebala!
ARSENIJE: Brini se ti za svoje potrebe!
KATARINA: Ne vičite, zaboga, slušaju vas!
ARSENIJE: Nek slušaju! Ja nemam šta da krijem! Ja ovde branim
jedan valjani dogovor. I zašto ga uopšte branim? Što se ja uopšte s njim
raspravljam? Za mene je stvar gotova. Jelena ide na Kosančićev venac!
JAKOV: Ona ide u Krunsku!
KATARINA: A šta biste vi, teto?

83
 TETKA JELENA: Jednu rakijicu, zlato, od one gušće.
ARSENIJE: I šta ima tu ona da se pita? Ići će gde je potrebnija.
KATARINA: Ako ćemo po tome kome je potrebnija, najpotrebnija je
svom ocu. Emilija mi je rekla da s njom računa. I da sam na tetinom
mestu, ne bih ni u Krunsku ni na Kosančićev venac, nego bih ostala u
Gradščini da negujem Gazdu.
ARSENIJE: Šta će nega mrtvom čoveku?
TETKA JELENA: A može i neki modus da se nađe. Mogla bih kod
Arsenija dok su deca u školi – šta ću im danju – a uveče da se
pretumbam u Krunsku. U Turjak bih mogla kad se Katarina vrati iz
banje, a Angelina iz Balvaništa…
ARSENIJE: Lep ste mi vi neki svet! Najpre mi onaj Martin otkazuje
dogovor, onda dolaziš ti da mi kažeš kako nemaš vremena za dogradnje
o kojima je bilo reči još proletos, a sad i Jelena počinje da petlja!…
KATARINA: Hajdemo, teto… Neka se dogovore kako znaju i
umeju…
JAKOV: Rekao sam ti da ću zbog mog konkursa morati odložiti te
dogradnje za jesen, i ti si sad na mene besan. Tebi ne treba Jelena. Tebi
treba da meni praviš neprilike…
ARSENIJE: A šta si očekivao? Da ti ruku celivam što si mi otkazao
uoči početka radova?
JAKOV: Kakvi radovi u januaru?
ARSENIJE: I što zbog tvoje nesolidnosti mogu da zakasnim?
JAKOV: Najpre, posao nisam otkazao. Odložio sam ga. Zatim,
spoljašnji radovi ionako ne mogi početi pre sredine marta. I najzad,
posle toliko godina mrcvarenja na tvojim stambenim stovarištima, po
ceni koju ti niko pametan ne bi priuštio, očekivao sam bar malo
razumevanja za ono što ovaj konkurs za mene kao arhitektu znači…
ARSENIJE: Najpre, moje kuće nisu nikakva „stambena stovarišta”,
nego, bez preterivanja, najbolji kvartiri u Beogradu. Ja sam, zatim,
poslovan čovek koji operiše s razumom, a ne s razumevanjem. I najzad,
što se tiče tog tvog takozvanog konkursa, zna se po varoši kako s njim
stoje stvari…
JAKOV: Kako stoje? Kako to, molim, stoje stvari s mojim
„takozvanim“ konkursom?
ARSENIJE: Što mene pitaš? Pitaj Teodora.
JAKOV: Teodor mi je i rekao da sam na spisku pozvanih.
ARSENIJE: Onda je sve u redu.
JAKOV: Naravno da je u redu. Zašto ne bi bilo u redu?
ARSENIJE: To se nikad ne zna. Moglo je i ne biti… Pre neki dan

84
sam, naime, sreo profesora Kazimirovića iz Građevinske komore, koji je,
kao što znaš, član Komisije za izbor konkursnih kandidata…
Kazimirović se ne seća da je na sednicama o tebi ikad bilo reči. Prema
njegovom znanju, ti uopšte i nisi uziman u obzir…
JAKOV: Hoćeš li da kažeš da me Teodor slagao?
ARSENIJE: Što bi te lagao? Taj laže samo kad od toga ima neku
vajdu.
JAKOV: Ili insinuiraš da me je, mimo komisije, arbitrarno u spisak
uneo?
ARSENIJE: Slušaj, raščisti stvar s Teodorom, nemoj se na mene
istresati…
JAKOV: Možeš biti siguran da ću je raščistiti. I to u tvom prisustvu.
ARSENIJE: Šta ja imam s tim? To se mene ne tiče!…
JAKOV: Tiče se tvog razgovora s Kazimirovičem.
ARSENIJE: Ako se nadaš da ću praviti javnu upotrebu od nečega što
mi je rečeno u strogom poverenju…
JAKOV: Koje si, vidim, lepo poštovao.
ARSENIJE: Napravio sam ti uslugu, a ti me, umesto da si
blagodaran, pozivaš na red…
JAKOV: Ne možeš odreći da si s Kazimirovićem razgovarao o meni.
ARSENIJE: Još kako!
JAKOV: Ako si uopšte razgovarao?
ARSENIJE: Dabome da jesam.
JAKOV: Ako sve to nisi izmislio?
ARSENIJE: Ti nisi čitav! Zašto bih išta izmišljao?
JAKOV: Zato da bih se naljutio, odustao od konkursa i posvetio
tvojim kućama. Kad su posredi tvoji interesi, sposoban si ti, Arsenije, i za
gore ujdurme.
ARSENIJE: Pa sad, ako je tebi lakše da svariš činjenicu da si na
konkurs pozvan neregularno – zahvaljujući Teodorovoj protekciji, a ne
svom imenu i radu – tako što u nju jednostavno nećeš poverovati, što ćeš
se praviti lud, ja tu ništa niti mogu niti hoću… Svakako se s tobom oko
toga neću preganjati… Pogotovu što mi se čini da dolazi moj brat, a ja
nemam nameru da se večeras baš definitivno obogaljim…
ÐORÐIJE: Ovaj Arsenije beži od mene kao da sam mu pozajmio
pare… A što si ti obesio nos? Je li i tebe zajeo?
JAKOV: Ne preko običaja. Koliko je stigao za nekoliko minuta.
ÐORÐIJE: Kako je tvom tastu?
JAKOV: Rđavo.
ÐORÐIJE: On je srećan ćovek.

85
 JAKOV: Nisam tako zamišljao sreću.
ÐORÐIJE: Za mene je srećan svako ko ne mora da gleda kako mu
neprijatelj ulazi u zemlju… Martin mi reče da je tvoj sin završio
spomenik za mene. Gde je?
JAKOV: Iza Gazdine fotelje.
ÐORÐIJE: Ja ovde ništa ne vidim.
MARTIN: Gledaš u njega, Ðorđije!
ÐORÐIJE: Još uvek ga ne vidim.
MARTIN: Jesi ga čuo? Pa sad se bavi umetnošću!
ÐORÐIJE: Ako ti hrpu kocki zoveš umetnošću, nikakvo čudo nije
što ništa ne možeš da prodaš!
MARTIN: Kakvu hrpu kocki?
JAKOV: Šta je to? Isidore, zašto si srušio čika Ðorđijev spomenik?
ISIDOR: Tako.
JAKOV: To nije odgovor.
ISIDOR: Nije bio dobar.
MARTIN: Meni si rekao da jeste.
ISIDOR: E pa, nije.
JAKOV: To nije istina! Bio je sasvim dobar.
ISIDOR: (Možda za njega, ali ne i za tebe.) Šta ti znaš o tome?
JAKOV: Kako to sa mnom razgovaraš?
ISIDOR: (A kako je čika Arsenije razgovarao?…) Tako.
JAKOV: I prestani već jednom gaziti te kocke! Vidiš li šta si uradio?
Kad si video nekog graditelja da sa svojom građom tako bezobzirno
postupa?
ISIDOR: Šta me se tiču graditelji? Ja neću da budem graditelj!
MARTIN: Slušaj, Isidore, niko te ne tera da budeš ono što ne želiš.
Tata je to rekao samo zato što si sve do sada govorio da ćeš biti arhitekta
– kao on.
ISIDOR: Kao on sigurno neću!
JAKOV: Sad mi je zaista dosta ovog cirkusa! Smesta da si otišao u
svoju sobu! A o tvom ponašanju govorićemo sutra ujutru!…
MARTIN: Mislim da…
JAKOV: Ne mešaj se, molim te! Isuviše je mlad da bi imao ćefove. U
svakom slučaju, ne dopuštam da ih, pored svih ostalih, sad još i on na
meni demonstrira! A sad, kaži „laku noć“ i – u sobu!… Isidore, vrati se i
kaži „laku noć“!… Isidore!… Ja stvarno ne znam šta je tom detetu!…
ÐORÐIJE: Da je moj, ne bi taj, bogami, bio ovakav!
MARTIN: Ne. Bio bi izdresiran kao pruski kadet.
ÐORÐIJE: A šta fali pruskim kadetima? Ti se sada šetkaju po

86
Parizu, a ovakva se deca još suše posle Denkerka. Jer vi vašu decu
vaspitavate kao da žive na mesecu, a ne na Balkanu, gde je čovek ili
dobar vojnik ili dobar sluga. U najčešćem slučaju – dobar mrtvac…
Odoh. Zdravo!…

87
 I tako, gospodo srpske sudije, na Paliluli, kraj crkve, dok smo kasali
spram kafane Kod dva bela goluba, mene uhvati susanica. Nije san, više
kao neko snevanje u kome različita preduzeća ujedanput izvodiš. Znam
da se karucama vozim, a opet mi izgleda da kroz Beograd koračam…
Otkuda znate da je to bio baš Beograd?
Znam varoš. I kako joj se ulice neregulirano, smutljano kreću.
Jamačno, kao vijuge u mozgu onog oblačnog arhitekte Emilijana
Josimovića. Poneku omanju kuću i prepoznajem. Ali je sve ostalo –
drukčije. Saobrazno bečkim i peštanskim formama. Na sve strane
nebotične palate. Banke, kumpanije, špitalji, ministarstva, liceji,
akademije. Kuće od po desetak i više bojeva. Sve jedan na drugi. Kao
Tomanijine doboš-torte. Ako ste videli palatu Albaniju, znaćete na šta
mislim. Ja je, doduše, uživo nisam stigao videti. Kao što vam je, zacelo,
poznato, od 1919. u Beograd nisam nogom kročio. O varoši nikakvo
novo znanje nemam. Osim po novine što sam video, dok sam ih još
čitao… E pa, takve sam kuće u san video. Nebotične. Čudo božje od
zidanih građevina. Kao da su ih najveštiji cincarski maestrosi dizali.
Auzlozi sijaju kao mađioničarski biljuri. Robe svakojake, pamet čoveku
da presahne. A džombi nigde. Sve hudožestveno ravno, asfaltno. Svuda
zuji transport, jedva se kroz njega protnevam. Ništa ne znam ni kuda ni
zašto idem. Po spuštanju terena, rekao bih da na Savu silazim, i da ću na
jaliju izbiti između naših magaza i stovarišta Kapetan Miše
Anastasijevića, tamo kraj bivše Ðumrukane. Tako se i podesilo. Kad –
čudo! Kod štekova Sava premošćena. Mostovi kao onaj što ga između
Budima i Pešte, na dar gradu, podigao Tomanijin deda, stari barun Sina.
A preko, naš bežanijski Zemlin, koji moj praded Grk zvao Cemlin. Za ne
prepoznati koliko izrastao… A i sveta se sila namnožilo. Vidi, mislim,
ma ton Teon, šta se sve Srba od ludog Naste izrodilo!…
Kakvog ludog Naste, Cincarine?
Bez uvrede, gospodo, ali kad je 1813. bankrotirao slavni Prvi
ustanak…
Naš slavni Prvi ustanak, vašom neslavnom pomoći…

88
 Da se sad ne upuštamo, da kažemo samo da su Turci u Beogradu
zatekli samo jednog živog stanovnika – ludog Nastu, koga se i ja sećam.
A već 1820. imao je grad 4.500 hrišćanskih žitelja, 1834, posle Hatišerifa,
skočio na 7.033, a u 1846, dvostruko, na 14.170. U vreme Predaje grada,
imao je Beograd eksaktno 24.768 protokoliranih žitelja koji su disali,
mnogo manje, naravno, koji su od toga zaista nešto imali, pa porezu
plaćali… Ali šta sam ja ljudstva u san video, nikakvim se numerama ne
može dočarati. Vidi, mislim šetnjom, šta je sve proizvelo Lupusovo
slavno Načertanije…
Garašaninovo, valjda, Cincarine!…
Da kažemo, do čega je dovela mudra politička misao spojena s
mudrom trgovačkom mišlju!… Ponosan sam, čio. U „stambolskom
raspoloženju”, kako se u dane Predaje govorilo, kad je čoveku sve
potaman i kad mu se čini da kroz život leti. Naročito sam uspokojen što
se svedočim da detinjstvo i alamunjasto ponašanje naroda iz dana
Predaje nije dovelo do kvarenja načertanijskih osnova, jer je belodano da
prestolnicu na deset bojeva ne može imati jedna mala i nemoščna
pašalučka Srbija, već samo ona velika i moščna, od Triglava do
Kajmakčalana prostirući se. Milo mi je što sam postao Srbin na vreme.
Nadam se da ću na to jednom možda i gord moći da budem. Kao što
sam se nekad Grcima ponosio… Jedno me, međutim, gospodo, buni. U
dušu mi se svrab krijumčari. Nigde ne vidim Firmu Simeon & Sin. Naše
dućane i magaze. Naše fabrike i radionice. U jednu mi ruku to
podozrivo, u drugu, još i veću nadeždu uliva. Možda smo, računam, već
toliko veliki, toliko izrasli, da se i ne vidimo? Da se naša ktima, naš
tutiputo, naša sopstvenost po sebi podrazumeva? Da više nismo u nuždi
na svaki pojedini posed još i vizitkartu kačiti… Utoliko naiđe neka rulja,
nešto me povuče, sobalih se u stranu, šešir mi se s glave smače…
U snu?
Kakvom snu? Bili već kod Stambol-kapije. U snoviđenje zadubljen,
nisam ni opazio.
I šta vas je prenulo?
Patriotsko drečanje naroda.
A bajoslovne vizije buduščeg Beograda je nestalo?
Zauvek, gospodo.
I proča prekomernomu ekonomičeskom sadržaju vaših priviđenja,
Kir Simeone, kao i prepotentnom ubeđenju da ste za njinu veličajnost
zaslužni uglavnom vi i vaša familija, pa tek posle pomalo i mi, ostali
građani, Sud konstatira da se vaš utvarni Beograd može u Zapisnik
uneti kao nacionalno dobromisleć. U jedinom smo nedoumevanju kako

89
da protolkujemo primječanije o Firmi Simeon & Sin, koja je, tobož, već
toliko prostrana da se i opažati prestala. Nama ne izgleda niti razbornim
privatnoj kumpaniji toliku veličinu i moć dopustiti, niti razumljivim da
se nešto što sve veće i veće postaje, sve manje i manje uočava.
Firma se izdaleka i jasno mora videti samo dok se s konkurentima o
tržište otima. Ako konkurencije nema, nema ni nužde za uočljivošću.
Monopolu nikakva reklama nije potrebita. Čak ni pozlaćena tabla iznad
vrata.
Hoće li se vaša misao verno notirati ako zapišemo da ste stekli
utisak kako u tom utvarnom Beogradu Simeon & Sin ima privilegovan
položaj?
Hoće.
U kojim granama narodnog privređivanja?
U svim granama narodnog privređivanja.
Očekujemo ozbiljan odgovor, gospodine.
Dobili ste ga, gospodo. Rekao sam vam – u svim.
Ta to je apsurdno! Koja bi to država celu privredu pod arendu dala?
Svaka pametna, ako bi našla pametne trgovce. Zar je Englezska nije
dala svojim čartiranim kumpanijama? Indiju – Istočnoindijskom
društvu, Rodesiju i druge afrikanske nedođije – britanskom
Južnoafrikanskom društvu g. Sesila Rodesa?
Dala je Indiju i Afriku! Nije Englesku!
Dala bi i nju da je imala kome. Nema države koja od takvog
aranžmana ne bi profitirala. Pod kondicijom, dabome, da se nađe kakav
solidan zakupac, a ne ad hoc skrpljena banda za brzo orobiti, ulog
amortizirati, profit na ženu preneti i lažno bankrotirati. Pa pošto sam iz
žalosnog iskustva s nekoliko careva i kraljevina znao da uistinu mudre
države nema, te da se nešto uistinu razborito može upriličiti jedino
kontra njene volje, došao sam do zaključenija da nikakve države u to
doba, godine 1967, neće ni biti.
Nego šta će biti?
Samo Firma. Rasprostranjenjem i razgranućem poslova Firma se sa
državom pojednačila. Država nije sebe nekom poveljom Firmi na
upravu dala, nego, budući da je Firma sve suštastvene opšte poslove već
i po svome ustrojstvu samohodno obavljala, država je jednostavno –
odumrela. Kao mator, rabatan konj koji više dolapu ne služi.
Pa čime je, Bože nas prosti, zamenjena?
Prosperitetnim Firminim branšama. Firma je, takorekuć, izela
državu, odnosno ono od nje što je preterano koštalo, a nikakav profit
nije odbacivalo. Dok je država živela od poreze, takse, kuluka i

90
pozajmica, i gurala je nekako. Inflacija, moratorijumi, odricanje od
dužničkih obaveza putem revolucija, odlaganje njihovo kroz još veća
zaduživanja, rasprodaja glavnice, sve je služilo veštačkom disanju ove
ustanove koja je već odavno izdahnula. Jer, čim je država sa svojom
polipskom administracijom na Firmin budžet pala, stvar je postala
ozbiljna i urgentna. Da bi se dobile pare, više nije bilo dovoljno majati
barjacima i krupnim rečima. Nužno je postalo zaleći imovinom ili
radom. U najmanju ruku, kapitalom, u kome svaka država od postanja
hronično oskudeva. Ma koliko rodoljubni alarmi srceparatelni bili,
krediti se nisu odobravali, prosto stoga što Firma nije imala srca. Da ga
je imala, bila bi pevačko društvo, a ne privrednjačka organizacija… Tako
se, pri računoispitivanju, našlo da je država, kakvu je kroz povest
poznajemo, isuviše skupa za jednu renomiranu Firmu. Izračunalo se da
neizmerno više uzima nego što daje, da više troši nego što proizvodi.
Ukratko, da vazda živi na poverenje, kredit, dug, počekovinu. Da je
uvek u dubiozi, crvenom, na ivici stečaja. I da ništa sem taštine njeno
postojanje ne opravdava… I eto, gospodo, morala se rashodovati.
Po čijoj sili?
Po sili ekonomske nužnosti, najjačoj posle božanske.
I to cela celcata?
Jamačno se predomišljalo da se nešto od nje zadrži za održavanje
saobraćajnog reda, staranje o kanalizaciji, o eliminiranju fabričkih
otpadaka, a možda i za organizaciju Firminih jubileja, u kojima je ona,
zna se, vična, ali se i od toga odustalo.
Zašto?
Kalkuliram, iz bojazni da bi iz tog zaostavšeg semena neka nova
mogla proklijati. Država vam je, gospodo, kao vampir. Iz najsitnijeg se
korpuskula regenerira. Ostaviš li je da ti se stara o urednom iznošenju
đubreta, kroz tuce godina imaćeš na grbači vladu, vojsku, nebrojeno
činovništvo, stranke sa zakrvljenim partizanima i potpunu konfuziju u
pogledu opštih ciljeva ljudske zajednice. Zato je, gospodo, bolje da
države uopšte i nema. Ili, ako od nje što i preostane, da to bude kao neka
potkancelarija u palati Njegovan…
Srpska država – potkancelarija u jednoj cincarskoj Firmi?
Šta bi joj falilo? Jedan sprat – agrar i šumsko blago. Drugi –
industrija i zanatstvo. Treći – rude i minerali. Četvrti – novčani zavodi,
osiguranje, fondovi, uopšte finansijalni poslovi. Peti – trgovina s
importom i eksportom. Šesti – saobraćaj, transport, špedicija i
komunikacije. Sedmi – takozvana umetnost, ne svaka, dabogme, nego
koja se kao nameštaj može prodavati, ili koja, u formi pesme i svirke,

91
podstiče kupce na korisna čuvstva radinosti i proizvođenja. I tako dalje,
sve do sprata za reprezentaciju i reklamu. Pa sad na njemu, kancelarija
za državu i barjake. A u njoj, treća vrata desno – ostava za uniforme i
kolajne.
A ko bi vodio nacionalnu politiku?
Komercijalno odeljenje, ko drugi?
Ali to bi onda bila komercijalna, a ne nacionalna politika!
Razume se. Kromje komercijalne, drugu politiku dobra Firma i ne
može prakticirati. Za nju je svaka uspešna špekulacija i najbolja
nacionalna politika.
A ko bi nam ustrojavao spoljne poslove?
Mislite na trgovačke kontrakte?
Odnose sa Silama, zaboga!
Hoćete reći – drugim Firmama?… E, i o tome bi brigu vodilo
odeljenje uvoza-izvoza, preko agentura i senzala po inostranstvu.
A šta bi bilo s tolikom našom pandurijom?
Starala bi se o urednom transportu robe, akuratnom utovaru,
pretovaru, istovaru, ispomagala gde treba špediterskoj branši, a osim
toga, pod sobom imala krađe, pronevere i ostala oštećenja Firmine
imovine…
A dična nam vojska? Šta bi se slučilo s pobednicima i poraženicima
iz tolikih otadžbinskih ratova?
Pouzdano ne znam. Lično držim da zdrava Firma ne bi imala
računa hraniti tolike badavadžije.
Šta će, dakle, takva utvarna Firma s našom stajaćom vojskom
preduzeti?
Kad u ratu, na poslu, nisu, na privredne ekonomije i u rudnike ćemo
ih detaširati. Štetu da izvadimo. Ako rat dobiju, profitirali smo. Ako ga
izgubimo, mi smo se pokrili.
Sud nalazi da je plan čudovišan!
Ja nalazim da je sjajan. Lambra shedia, sjajan plan, što rekli stari
Simeoni. A čudovišnim nalazim ono što se dopušta mom unuku – kako
li se zvaše? – onom đeneralu što ga Srbija plača još od 1914, do danas
eksaktno dvadeset sedam godina i tri meseca, in suma dvesta dvadeset
četiri mesečne gaže, a da joj on do dana današnjeg ni dinara nije
refundirao. Jedini se profit od toga video kad je u zarobljeništvo po
Panoniji repu čupao. Ali to bio avstrijanski profit. Mi ga plaćali, a profit
neprijatelj izbijao. Je li to trezveno, domaćinski? A da je taj i kod nas
čupao repu, u rat bi ga bez brige mogli poslati. Amortizirao se.
A šta ćemo sa starom slavom?

92
 Uramiti je pa na zid.
Dobro, vojska, ali vlada? Ko bi egzekutirao funkciju Državnog
sovjeta?
Upravni odbor Firme, razume se. Zašto duplirati troškove? Ako se
pak do formaliteta drži, stara bi vlada mogla sedeti u senci ispod kakve
bukve, gde se srpska i rodila, te presti kudelju.
Dobro vlada, ali narod?
Koji narod?
Ljudi!
Ne bi ni ljudi više bilo! Najopasniju opstrukciju svakoj boljoj ideji
čine upravo ljudi. Velikim državnicima je oduvek bilo jasno da bi sve na
svetu teklo znatno brže, sigurnije i glatkije da nema ljudi. Postojaće
jedino Firmini službenici. Oni što prodaju i oni što kupuju. Oni što
prodaju bili bi nameštenici jer distribuiraju Firminu robu. A pošto, da bi
živeli, i kupovati moraju, istodobno bi bili i konsumenti. Oni što kupuju
bili bi, razume se, samim tim konsumenti, ali i nameštenici Firme, jer bi
činom kupovanja osnovnim interesima Firme – ubiranju profita – služili.
Tako bi, gospodo, otpale sve socijalne i klasne razlike koje dovode do
narodnih pretumbacija i revolucija, a kroza to i do štetnog smanjenja
proizvodnje dobara. Kupac ne bi imao računa dizati bunu jer bi time
izgubio mogućnost da se snabdeva. Prodavac bi se još manje bunio jer bi
uvek bio na gubitku. Ništa bunom ne bi profitirao. Mogao bi jedino da
izgubi unosno nameštenje prodavca i postane kupac – niža Firmina
kancelarijska sila… Oprostite, gospodo, ja se, kanda, malko zatrčah…
Nisam uzeo u obzir da ljudi nisu mašine.
I nisu!
Da su duševna bića!
Dabome!
S osećanjima, strastima, željama, pa čak i besmislenim, bez kojih bi
život bio – prazan.
Aferim, Kir Simeone, najzad da se i od vas čuje nešto čovečno.
A jedina prirodna želja svih kupaca jeste da i oni s druge strane
tezge stanu, da i oni nešto prodaju. Što jeftinije kupe, što skuplje
prodadu. Mimo te, ozbiljnijih potreba zdravo ljudsko biće nema. Sve što
farmasonski zovete srećom, blagostanjem, ljubavlju, uspehom, i naša
lična i naša opšta politika, ukratko sam život, sve je to, gospodo, samo
raznoobličje posedovanja, i manje koje iz trgovine, iz kupoprodaje, iz
trampe ishodi. Ali sve dok su jedni samo na kupnju prinuždeni, a drugi
večnu licenciju za prodaju drže, nijedna, pa ni Firmina zajednica ne
može potresa biti oslobođena. Ljudi će se uvek oko tezge čupati. NOVA

93
ORGANIZACIJA ŽIVOTA – a ja bih kazao POSLOVANJA, jer šta je
život nego uspešno ili bezuspešno poslovanje? – mora biti ustanovljena.
Svi ljudi, kad službenici Firme postanu, moraju biti i kupci i prodavci.
Svi trgovci. Trgovci i po zvanju, ne jedino, kao dosad, po pozvanju. Svi
bi nešto kupovali, nešto prodavali. Svi za Tezgom stajali. Što rđavom
kupovinom na levoj strani izgube, na desnoj bi dobrom prodajom
nadoknadili. To ja, gospodo, nazivam pametnim uređenjem! A sve
ostalo – vašarom!
A šta ćemo s Njegovim veličanstvom?
Jedino stvarno Veličanstvo je Firma!
S jugoslovenskim kraljem, čoveče!
Kakav crni kralj, jeste li čitavi, ljudi? Figuriraće samo predsednik na
Upravni odbor s majoritet akcija. A ni te vaše Jugoslavije ne verujem da
će biti. Čemu imena kad ništa ne znače? Da vam je ime, kao što su
Garašanin i Lupus proponirali, Srbija & Komp., ajde de. Ovako i ne ličite
na državu. Pre na turski bazar sa slavenskom firmom.
I kako bi se prezivala ta vaša firmokratska utvara?
Ne bih znao fiksno. Predponiram: Simeon & Sinovi & Komp.
Šta vam je ono „Komp.“?
Narodi na Balkansko poluostrvo.
I Srbi, tako đuture, među njima?
A šta ste očekivali?
Srbi su svojom krvlju ovu zemlju grundirali, Kir Simeone. Oni nikad
neće pristati da budu ničija „i Komp.“!
Zemlja se grundira pameću. Krvlju se grundira jedino bolesna
mašta. Da ste u ovu zemlju uložili samo polak krvi koju ste za nju prolili,
ne bismo vas smeli tretirati kao stečajnu masu, opterećenu hipotekama
nedomaćinske politike, promašenih nacionalnih špekulacija i opšte
građanske nebrige. Onda bi se, kao prigodom svake zdrave fuzije, još i
moglo pregovarati oko toga da sojuženi nosimo ime Simeon & Srbija &
Komp. Ovako, jedino na šta smete misliti i čemu se možete nadati jeste da
vaše Njegovo veličanstvo, kao kod Engleza, bude titularni potpredsednik
na naš Upravni odbor.
Dok ima Srba, to se neće slučiti, Cincarine! Mi svoje monarhe nismo
na međunarodnoj dražbi dinastija kupovali, nego smo ih golim rukama
podizali…
I golim nogama kroz pendžere isturali…
S počitovanjem, Cincarine, uvek s najdubljim počitovanjem! Mogli
smo mi pogrešno, nepravedno, mučki ubijati, ali pravoslavno poštovanje
prema životu nikad nismo izgubili! Obarali smo svoje svetinje, ali ih

94
nismo blatom mazali! Takvog bezbožnog šminkanja poduhvatali su se
samo stranci među nama i kosti tuđih kostiju! Duhovni i duševni
tuđinci, kao što ste vi Cincari i vaša braća po zlu Grci! Kao što su Čivuti,
čija je guzica među nama, a glava u Jerusalimu!…
Bez ljutnje, gospodo, ali…
Kroz tuđe imanje kad prolaziš, ne gledaš gde sereš, je l’ tako,
Cincarine? Na svome i te kako računa vodiš! Za tuđe, šta te briga! Den
me afora, den mepirazi! Ne živiš na njemu! Ovde si u prolazu, tranzitu,
gurbetu! Danas istočno od Alpa, sutra zapadno od Alpa! I tamo – na
proputovanju. I tamo polažući izmet, beleg svog razornog prisustva!…
Možda ćeš nam, trgujući ukrug globom, ponovo s istoka doći, na crnoj
mazgi i s crnim sandučetom oko vrata, niko i ništa, kao što si jednom već
došao? Da posao dovršiš, da nam uzmeš i ovo resto duše što nam
preostalo. A kad s profitom opet na zapad kreneš, da nam za spomen i
platu ostaviš još malo od svog izmeta. Jer on neće tvojoj, našoj će deci
ostati da smrdi!… Da, Cincarine! Tvoj izmet, tvoja poruga, tvoj nož
zaboden nam u leđa! Tvoje Sterije i tvoje Nuše! Tvoj Simeon Grk i tvoj
Lupus! Tvoje Goge i tvoje Magoge! Tvoje koristoljubivosti,
nemilosrdnosti, sebičnosti i ravnodušnosti!… O, znamo mi da ti protiv
toga ništa ne možeš, da je sama tvoja misao fundamentalno naopako,
profiterski grčki, mizantropski svedena. Konstruisana da sumnja,
razlaže, ispituje, analizuje, prezire, ismeva, razara i prlja. Još su stari
Rimljani uočili vašu rasnu osobinu i tradiciju oceubistva i bogoubistva. I
farmaki tu kozmu, otrovom sveta vas nazivali… Jer ovaj Sud nema
nikakvih iluzija u pogledu značenja tvoje utvare, Cincarine! Ona je svoju
Firmu podigla na ruševinama naših narodnih svetinja, na razvalinama
naše istorije, na brisanom prostoru na kome je tvoj destruktivni jelinski
duh, tvoja takozvana grečeska mudrost ostavila u traljama naše večne
vere i nade, samo naše nacionalno biće. Trgovački oblik postojanja što ga
propovedaš, parodičan je oblik života, posprdno naličje pravog življenja
koje se drži na ljubavi i patnji. I zato je, Cincarine, taj utvarni
firmokratijski Beograd tek odurna parodija, mrtva senka živog Beograda
koji ćemo mi podići!…
Kako vam magnoveno akcije stoje, ako sam ređe od svojih
pametnijih potomaka dobro razumeo, jedva ćete, bojim se, i ovakav
Beograd sačuvati, a nekmoli neki veličajniji podići…
Ako prethodno, dabome, stignemo rasu očistiti od tuđinskog otrova
koji nam već vekovima smekšava volju i um.
Tako isto slabomoćno misli moj unuk Teodor. Kraljevski ministar?
Bun. Jeste. A čovek je Cincarin, pa se ne snalazim. On je, doduše,

95
Cincarin tek napolak, en posostis, od mog prvorođenog i počivšeg
Simeona te jedne vaše takozvane Srpkinje, koja je, međutim, Srpkinja
takođe en posostis, jer je većim talom Cincarka ispreka, pa ispada, dakle,
da taj ni tom polovinom nije Srbin… Zapleteno je to za mene, gospodo, u
ove kasne i jalove godine koje jedu skakavci. Manj ako namerni niste
uglednuti se na Germaniju, pa mi razbijati dućane i magaze? U takvom
slučeniju, branio bih se, nego šta!…
A kako?
Bežao, zna se. Bekstvo je jedini način odbrane kome mi rasa dorasla.
A i najpametniji, ako se sve sabere. Kuda, međutim, pojma nemam. Već
bi se videlo… Iz Carigrada u Tivaj-Tebe lasno je bilo begati. I uopšte –
onda. Prelazilo se iz komore u komoru istog grčkog hana. Iz Teba u
Janjinu, iz Janjine u Moskopolje, pa posle u Kragujevac i Beograd. Turci
nas domaćim činili sve donde dokle su zelenu strižu bili poboli. Ali iza
ovog belog bedema, vidite li ga tamo kroza onaj prozor, severozapad je
koji ne poznajemo. Vorioditikos Diodromos – Severozapadni prolaz, od
onih kojima nismo išli. Jeste, izbegavalo se u Beč, gurbetovalo po
Panoniji, zarađivalo sve do Požuna, ali iznad Dunava i Save nikada
uistinu živelo… Den ksero, ne znam. Valjda ćemo se snaći. Grci su se,
čujem, snalazili čak po Americi. Što ne bismo mi koji od njih ništa gori
nismo?…
O čemu vi to bajete, čoveče! Sud nije mislio da vas treba proganjati,
ubijati i sopstvenosti vas lišavati!…
Nego šta je Sud mislio?
Da vas u nacionalnom duhu valja prevaspitati, da vas posrbiti
treba…
Znate šta, gospodo…
Šta?
Pitam se što to vaše srbovanje i posrbljavanje, ako vam do njega baš
jako stalo, ne biste na Jevrejima izdušili? Kako dolikuje civiliziranim
hrišćanima otkako ih pamtimo. I kako nas istorija uči. Što će vam preko
leba – pogača? Zašto pored naviklih Jevreja, ujedanput sad i Cincari?
Ne razumemo. Potomci vašeg sina Kleonta su Jevreji.
En posostis. U procentu.
Zar vam do njih nije stalo?
Stalo, dabome, ali kao što su i oni – en posostis. Procentualno i u
srazmeri. U svakojem slučaju, manje nego do cele Firme. S Jevrejima bih,
u Kleontu, izgubio jednu branšu, jedan posao – notabilno-bankarski – s
Cincarima celo preduzeće.
Porodicu – mislite?

96
 Porodicu.
E pa vidite, Gazda Simeone, o tome i jeste reč. Za nas je porodica
krvna, za vas poslovna sveza. Za nas je sin – naš budući život. Za vas –
vaš budući posao. Za nas je porodica – porodica. Za vas – obrt. Nama je
život – življenje. Vama – preduzeće. Vi živite od mere, mi bezmerno. Vi
na malo, mi na veliko. I to je, to „malo“, to alla minute, ono što hoćemo iz
sebe da izlučimo, a ne da vas proganjamo, subivamo i imovine
lišavamo…
Min tnu les?
Molim?
Ma nemojte mi reći? Nećete me proganjati, subijati i imovine
lišavati, kažete?
Nećemo.
Znam, gospodo, za taj jadac! Počinje se čišćenjem ideja, a završava
čišćenjem radnji.
Ni pomisliti!
O tome se nikad i ne misli. Kad dođe vreme, to se prosto uradi.
Ispričaću vam nešto pod pogodbom da me ne pitate otkud znam. Ne
znam otkud znam. Samo znam. Da je strefilo Simeone. I jako davno. Na
stotinu godina od pada našeg slavnog pravoslavnog Konstantinopolisa…
Besmo trgovci šminke, makiarizme, u jednoj varoši na jugu. Lečke i
maestrosi u šminkanju. Živeli malo, radili mnogo. Trgovali mnogo,
zarađivali malo. Kako to već s doseljenicima biva. Ali smo golemu
falinku imali. Zarađujući pomalo, zarađivali smo dugo, pa je to malo, na
dugo, ispalo – mnogo. Besmo trajniji od drugih jirologosa, torbara. I znate
li šta nam ti drugi radili?… Proglasili nas vrikolakasima, vampirima. Palili
nam imovinu, bojkotirali robu, trepanirali nas, jeste, gospodo, bušili
šilom s crne korice da vide hoćemo li se spitosati, u zemlju, odakle smo
kao potekli, isteći… Najzad nas načisto oterali… Ali nisu, gospodo,
paljenjem i bušenjem počeli. Krenuli s pričama da smo mi, Simeoni,
Njagoi, krivi što im novorođenčad ne traje, što im žito ne rađa, a roba
stoji, što im poslovi ne uspevaju, moneta pada a naslednici im nisu
dorasli precima. Za sve smo mi bili krivi. Za sve mi bušeni.
Kir Simeone, čitate li vi novine?
Jok.
Od kada?
Od mog suđenja, 1919. Konzekventno?
Gledo sam koji put slike.
Ni porodičnu štampu ne čitate? List vašeg Maksimilijana
Njegovana?

97
 To đubre, podesno jedino za tur obrisati, ponajmanje! A zašto?
Upravo zbog tog vašeg nacionalnog „velikog spremanja” što se u
tom listu preporučuje kao univerzalni lek za sve naše boljke,
„spremanja” čiju metlu drži u ruci moj rođeni unuk.
Ministar Kraljevske vlade g. Teodor Njegovan? Hondrokefalos!
Jeste li kadgod na taj temat s njim razgovarali?
Godinama vam ja, gospodo, ni s kim, osim s mojom Tomanijom, ne
razgovaram. Dolaze, doduše, sporadično kao kuga, pričaju koješta, ali ih
ja mahom ne slušam. Oči držim otvorene, a kunjam. To sam od pradede
Grka naučio. I ekselencija jednom bila. Akmak se ni trudio nije sa mnom
čovečanski da razgovara. Tretirao me kao beslovesno glasačko
marvinče. Zadenuo palčeve za prsluk, špartao mi ispred nosa i držao
govor.
Kakav govor?
Skudouman, pasent vašemu… O nužnosti purgiranja narodnog biča
od tuđinskih elemenata i čifutsko-cincarskog plutokratskog duha koji,
tobože, zagađuje patrijarhalno-svetosavsku srpsku dušu, o nekakvom
moždanom uniformiranju nacije, refenstvu sviju staleža, ljudskome radu
kao valutnoj podlozi, privrednim državnim planovima, pod koje valja
podvesti privatnu inicijativu, o izilasku na Egejsko more, republici reda i
rada, i još vazdan shodnih blezgarija…
Jeste li čime na tu besedu Njegove ekselencije odgovorili? Još kako!
Taj će se mog mnenija dok je živ sećati.
Izjavili ste da vam jezik otkazao i da ni tri reči da se razumeju niste
umeli sastaviti. Kako ste mu, onda, odgovorili?
Kako sam mogao.
Kako?
Uneredio se. Njegova mi ekselencija, doduše, odgovor nije mogla
čuti, ali mu je po miris u značenje shvatila.
Po čemu zaključujete?
Nije tražila dodatna objašnjenja.
E pa vidite, Kir Simeone, da ste s g. Teodorom na ljudskom, a ne na
vašem fekaličnom grčkom jeziku razgovarali, ustanovili biste da mi nismo
maloumnici koji pate od nacionalnih fiksnih ideja, megalomanije i
patriotskog sujeverja. Da mi, gospodine, dobro, isuviše dobro znamo da
nam novorođenčad umire usled insuficijencije medicinske nege i
narodne zaostalosti, da nam usevi podbacuju delimično s klimatskih,
delimično psiholoških uslova – u prvom redu, nesviklosti Srba na red i
rad – da u poslovima ne uspevasmo jer smo im nevični, nedorasli, da
nam potomstvo rđa jer ga redovnije ne čistimo, te da za naše derutno

98
moralno i ekonomsko stanje nisu krivi Cincari, Jevreji, niti uopšte
tuđinski elementi, nego mi sami, naše sopstvene falinke…
Pa što se onda, ma ton Teon, na sebe ne napnete, nego se napinjete na
sve osim na sebe?
Kad ne ispunite kakav ugovor, Gazda Simeone, dođete li oštećenoj
Firmi pa kažete – kriv sam, refundiraću?
Naravno da ne kažem. Nisam mogare!
Šta kažete?
Lupume poli, osobito mi žao, štrajkovi, transportne poteškoće,
nestašica sirovina… uvek se nešto nađe…
E pa, moramo i mi za izgovor naći nešto pametnije od pljuvanja po
sebi.
Nađite – Jevreje.
Teško narodu čiji građani imaju takva shvatanja i onakve utvare!…
Patite li često od vizija, Kir Simeone?
Dok sam trgovao, dakle živeo, ni od čega, osim od poslovnih briga,
nisam patio. Nije se za to imalo kad. Zamislim se, toga je bivalo. Ali i što
vidim, u ciframa je. Nipošto u slikama izobraženo. Osim u vezi s
konjima, što se nikog ne tiče. Otkako, međutim, u fotelj padoh, dešava
se. Svašta mi se priviđa… Onomad se, na primer, mal s kreveta nisam
strovalio.
Jeste li nešto ružno sanjali?
Ružno? Tek štogod! Strašno, a ne ružno!
Šta ste sanjali?
Predaju gradova.
I šta u tom veličajnom zbitiju ima za s kreveta strovaljivanje?
To što se nije zbivalo 1867, nego mnogo kasnije, i što nisu Turci
Srbima gradove predavali, nego ih ovi Turcima vraćali. S ključevima o
moira svilu obešenim, na kadifanom jastučetu položenim. Ista ledina na
ulazu u Kalimegdan. Ista čaršija i konzularna Evropa. Srbi i Turci isti.
Jedino što sad paša maše ključevima koje mu je srpski kralj Fermanom
uručio. A narod, marva, viče „ura“ i „živeo“. Salve, fanfare, zvona.
Svima kao da je kamen s duše pao što se mirno, hrabro i ponosno, a bez
prolivanja krvi, otarasismo slobode, koja nas je toliko skupo koštala da je
više nismo imali računicu održavati.
Zaista, naopaka vizija. Zloslutna i pakosna. Grčkoj pameti
primerena… Ali vratimo se vašoj noćnoj promenadi. Šta je bilo kad vas
je kod Stambol-kapije razdragani narod iza sna prenuo?
Šta bi bilo? Odvezli se kući, u Gospodsku.
Gospođa Njegovan tvrdi da se niste odvezli kući, nego ste pred

99
kafanom Kolarac igrali kolo.
Kakvo kolo, ston diavolon?
Srpsko, gospodine. Moravac. Sitno kolo do kola, čulo se do
Stambola!
Jeste li vi pametni? Ta ja igranje držim za budzašto trošenje nogu!
Sud poima vaše ustezanje. Ðipanje po kaldrmi uz cigansko ćemane
zaista ne dolikuje Firma-čoveku, ali nemate razloga stideti se što je
najposle i vas ponelo opšte patriotsko čuvstvo. Kakvo je bilo, i kamen bi
ponelo.
Kakvo crno patriotsko čuvstvo? Nije mene nikakvo patriotsko
čuvstvo ponelo već, majku im jebem ništačku, papudžija Mitke,
lecederski Cvetko i neki Arsa mumdžija. Na ruke me, kogod vreću, iz
karuca izneli i u jebeno kolo turili. I mene i ženu. Skoro me u to dvizanje
na zemlju sobališe. Srećom, samo mi šešir malko oštetili. Građanska
bečka roba. Einsbach & Einsbach &Einsbach. Osamnaest srebrnih carskih
talira, zajedno s dve pantijike, da se menjaju ako se umaste. Na veliko
me, u stvari, dođe osam… Niko mene nije pitao oću li. Zavreteli me i
teliose, gotovo.
Nećete nam sada reći da su vas na đipanje kandžijama naterali?
I neću. Nije Simeon Njegovan mečka da pod batinama ripa. Ali ima
i podzemnijih načina za nekog na ludost naterati. Nevidljivih batina što
te, ne šteteći ti kožu, po samom moždanom sadržaju tresnu.
Da vam, kojim zlom, nisu pretili?
Ni pomena! Da se usudili, ne bi Srbi živog Gazdu videli da s
papudžijama, mumdžijama i sakadžijama održava sokačke balove!…
Nego aklamovali, diavolonil
Kako?
Vikali iza glasa: ŽIVEO NAŠ KIR SIMEON! ŽIVEO VELIKI SRBIN
SIMEON NJEGOVAN! ŽIVEO SRPSKI DOBRODETELJ, SRPSKA
MAJKA GAZDA SMEON! I kamen bi grobni đipio, a ne trgovac!…
Ispred Kolarčeve kafane čudo ljudstva. Sve same mušterije. Zar da
odbijem igrati i oteram ih konkurenciji? Poturčio bih se, gospodo, tako
nešto ne bih učinio!
Šta je dalje bilo?
Pa to. Ajio ine. Živeo Gazda Simeon, živela Srpska majka, živeo
veliki knjaz Mihajlo, živela Velika Srbija, od Budima do Soluna, od
Jadrana do Timoka, salep, sudžuk, ćaje, penjerlije, lepinje, simiti, alve,
rahatluci, oštrimo, brale, sabije nam britke, živela sloboda, baklave,
šećerleme, iz Kolarac izneseno pivo i rakija, rusvaj. Armunika razvukla
moravac. Sitno kolo do kola, vuklo se do Stambola. Vodi ga Darka iz

100
turski Niš. Vatru ti u srdce daje. Uvatim se do nje. Kad već moramo
ludovati, da se štogod profitira. Tomanija do mene. Bar se s jedne strane
obezbeđuje. Zatim lecederski Cvetko, prva srpska vospitateljka Maca
Milutinović Punktatorka, Marija Sason – saraf i špediter, nekakav
balaban, crnogorski serdar, jedna od deset hiljada pušaka na koje oko u
Načertaniju bacismo, papudžija Mitke, i vazdan drugih mušterija,
poimence se više i ne sećam kojih. Ulančilo se skoro do Apelacije. Kec
riđi, student s Liceja, koji oko mišice vezao trobojku s datumom – 6. april
1867. To me nekako ponese, viknem da bi nam svaki šesti april ovakav
bio, i so tim definitivno u strast potonem. Kao kamenica kroz vodu.
Ništa ne znam šta sam radea!
Vikali ste: NEMA ČOVEKA VEĆEG U SVEMIR OD SRBINA!
ŽIVELI SRBI MA GDE BILI!
Jesam li?
Gospođa Njegovan se kune.
Po tome se vidi da sam od pamet bio razveden. Vikali ste takođe:
OD BUDIMA DO SOLUNA!
Još i to, kirie imon? Državnu tajnu pred konzularnu Evropu
prosipao?
Ne preterujmo, Gazda Simeone! I kad priznajete da ste izgrešili,
hoćete, grčki naduveno, da to bude „na veliko“. Hoćete odmah da za to
zna – Evropa! Gospoda konzuli o tome dvorovima da referišu. A u
najotmenijem slučaju, mumdžija gosn Mitke je o tome podneo izvešće
ženi u krevetu.
Više i ne znam šta je uvredljivije.
Najpotresnije je, svakojako, kad ste se javno ljubili s poznatim
palilulskim bozadžijom…
Ajde da ne nabrajamo dispozitivno?
Stavrom.
Sumarno da kažemo da sam bio – lud.
Što ste se s bozadžijom ljubili?
Najpre, što sam se uopšte ljubio. Ne ljubakam se ni sa ženom. Deci,
namesto toga, udarim pokoju benevolentnu čvrgu. Mrtvace od roda
pipnem po čelu. Kidanje od čuvstava i cmakanje je slavenski običaj. Kad
su Simeoni na trideset godina od kuče odlazili, još i razumem da su na
polasku celivali familiju. Koj zna koga će pri povratku zateći. Kad smo
svi na broju, nema nužde za prenemaganjima.
Kad ste poslednji put celivali suprugu?
Na odru. Devetnaeste.
A živu?

101
 Ko će takve stvari pamtiti?… Poljubio je u crkvi na venčanje, kad mi
isporučila Simeona, jednom kad sam u Beč putovao, da misli kako idem
obilaziti sentimentalne uspomene, jednom na izletu u Košutnjaku, taj
put stvarno bez razloga, pa kad smo istoga Simeona izgubili, da je
utešim, povodom vrlo profitne špekulacije, takođe…
I to je sve vaše ljubljenje?
Mislim da sam joj poljupcem čestitao pedesetogodišnjicu bračne
kumpanije sa mnom, ali nisam siguran, ne znam je li primila… jeste, i
1915, kad su Švabe u Beograd ulazile, u podrumu Grkove kuće na
Dorćolu, nešto mi došlo, obuzme me plotsko, i ja je poljubim. „Ela! Jine
inkoace!”, kažem. „Dođi malo bliže!“… „Šta ćeš u ovo doba?“, pita ona.
„Ti telete?“… „Samo se ti primakni!”, insistiram… „Simeone, čoveče“,
gura me ona, „jesi čitav? Zar u tvojim godinama i dok nam nacija
propada?“… Stvarno, ne znam šta mi bilo, gospodo. Bio u neko bunilo.
Pričinjavalo mi se da smo još mladi i da ima vremena za ljubav…
Srećom, opališe švapski topovi i merzeri s one strane reke, počelo
forsiranje Dunava i Save, i to me pameti privede.
Numerično, tih nekoliko poljubaca je sve što je vaša gospođa
primila od vas tokom braka?
Rad na proizvođenju dece se, dakle, ne računa?
O ljubavi, intimnom telesnom dodiru, govorite?
O intimnom telesnom radu.
I vi taj najprisniji supružanski odnos zovete radom?
Za mene je bio.
Pa kakav ste, za ime Boga, vi to čovek bez čovečanskih čuvstava?
Titularan, šta li?
Trezven, na poslovno odstojanje. Pogotovu spram bozadžija.
Zar i bozadžije nisu ljudi?
Ne znam jesu li. Toje njihova stvar. Ja im ne branim. Ja sam čovek s
Obrenovići, Sine, Karamate, Opulosi, Krsmanovići, Anastasijevići i
ostalo adamsko koleno. Bozadžije sa svoje društvo, s Cvetke i Mitkete.
U kolu se, očigledno, niste tako aristokratično i adamski osećali?
Nisam, diavolon me odneo! Kao da mi se konjska beona preko očiju
prevukla. Nikakve diferencije više ne uočavam. Sve je sad to moj
nacijon, sve čovečanska fela. I sakadžije, i šloseri, i bankari, i kesaroši, i
popečitelji! Sve ljudi i adelfi, rođena braća Srbiji! Vidite i sami kakva je
stvar sa mnom bila…
Oplemenjivanje i očovečenje, eto, to je bilo!
Pisinos očovečenje! I kakvo je to jebeno oplemenjivanje u društvo s
fukarom? Nego sam prosto došao u stanje srpstva. Jer vam srpstvo nije

102
osećanje. Da kažeš – duševna stvar. Kao materinstvo. Ili posedništvo. To
je više raspoloženje pameti. Bezračunsko i magijsko. Za i gaće da skineš,
sirotinji razdeliš. Nije da smo neko i nešto svi zajedno, nego da smo
jedno i zajedno, ma šta inače bili. Jedna duša – jedna kesa. Ukratko –
nesmislica!… Naravski, ja to sada puštam misao do pravog salda da
dođe. Tamo u kolu, čim se u meni zače, te me svrbeti poče, ja je pod
ripajuće noge bacih da mi ludilu ne smeta…
Koju misao?
Da sam „srbnuo“. I da će me zbog toga neki težak belaj strefiti.
Šta u vašem naopakom jeziku označava pojam „srbnuti”? Posrbiti
se, predmnevamo?
Ne baš sasvim. Uostalom, on i nije moj. Lupus ga proizveo.
Upotrebio ga jednom, hoteći reći da je skrajnuo s pamet. Posrbio sam se,
veli. Srbno u mozak. Srbizirao se načisto.
Krasan izraz, nema šta!
Izraz je bio krasan, samo ga nije dugo trošio. Nije posle pronalaska
ni nekoliko sati živeo.
Šta mu se desilo?
Bombardovanje Beograda. Bio na sahrani narodnih žrtava.
Poimence, gospode Nešića i Prokića. Tolko ga opšti jad potresao da
zaplakao. Ko je poznavao dedu, razume kakvu ljudsku nemogućnost
ova plačevna situacija oličava. Utoliko Turci s tvrđave opale bombama.
Jedna ga nađe, padne blizo, razvali lesove, pa ga njihovom cepkom
dohvati po glavi i kontuzira. I tako. Kad je, kasnije, na konaku i na malo
došao sebi, kaže: „To sam se ja, gumari, mogare, prvi put jebenim
Srbinom osećao. Uvek bio Cincar i ništa mi falilo nije. Srbin samo
titularno, koliko radi poslova. Na jebenoj sarani bejah Srbin i de facto. A
Turci odmah po meni bombama. Da sam ostao Cincar, ne bi me strefile.
Turci, ljudi, Srbe gađali. S Cincarijom ništa nemali. Tako mi i treba kad
sam pod starost našao da srbnem!“… Eto, taj spomennadedinu pogibiju
dođe mi kod Kolarca. Ali mu se ja, hondrokefalos, ne dam! Zaripam
onoliko. Zasrbim sasvim. Ripaj, Kodža! Ripaj, Simeone! Ripaj, stara
srpska Firmo!… I, dabome, strefilo me. Još gore nego dedu. I u mozak i
u srdce!…
Šta vas je moglo bombardično strefiti? U dane Predaje gradova
nikakav incident s Turcima nije notiran.
Razume se da nije. Kad se to istorija za privatnika brinula? Nju
interesiraju jedino opšti kataklizmosi, narodne katastrofe. Lične, ako ti je
stalo, pamti sam… Nije to, uostalome, s Turcima ni svezu imalo. Mene
bombardirala brača Srbi. Ti s kojima sam igrao moravac, sitno kolo do

103
kola… Ripam. Za sebe ne znam. Od Soluna do Budima. Od Budima do
Soluna. Oštrimo, brale. Živeli Srbi. I sve takve gluposti. Kad sluga,
Aleksa. Domostroitelj Aleksa. Usred moravac, kao bez duše. Od besnila
ga jedva prepoznah. Bolje da nisam. Jer čim ga kao Aleksu uočih, ja ga
na grudi. I u oba obraza. Adelfe Srbina. Brata Srbina. Slugu ispred Čaršije
cmačem. Vidite na kakve sam niske moždane grane spao?… I da me taj
sluga redu uči. Jer, čovek se dostojanstveno izmače. Kao da veli – saberi
se, budalo!… Tek onda se snađem i zauzmem svoju prirodno divljačnu
pozituru.
Šta je, hondrokefalos? – pitam. – Šta si se raspomamio?
Gdi ste, Gazdo? – veli on, skoro kuka. – Tražim ve po celi varoš!
Da nije požar? – Vatra mi prva od svih nesreća na umu.
Nije! – veli. – Hadžija!
Povratim se malo. Dobro je: – Šta je s gospodinom ocem? Zlo,
gospodar Simeone, zlo!
Tomanija zakuka: – Teško meni, da nije umro?
Kolo presta. Mušterije poskidaše kape. Dođe i do krštenja.
Armunika još lečke u raskorak strugala, pa i ona umuče. Tajac kao u
Sabornoj na Veliko Amin.
Da nije umro? – ponavljam, zelen od muke. Eto ti, mislim, ripanja i
srbovanja! Bombardovalo te kao dedu, samo se još fiksno ne zna sa šta.
Aleksa ćuti, usteže se.
Lani, boga ti jebem! – malne srpskog da kažem.
Nije umro, Gazdo – veli on – ali bi bolje, hoću reći jeftinije bilo da
jeste.
O čemu ti to govoriš, skilos! – riknem i za gušu ga uhvatim.
O tome, Gazdo – krklja on – da, ako vam je do Firme, požurite kući,
ako i nje, dok stignete, bude!…
I tako se, slavni Srpski sude, ja i moja Tomanija, s Aleksom,
smuljnemo u karuce i mimo Hajduk Veljkove česme sjurimo u
Gospodsku. Za mene je vaš javni panađur bio završen daleko pre prvih
đermova, a kad se i oni pred zoru oglasiše, da nam jave konac jedne od
najcrnjih noći u životu Firme Sitneon & Sin, ja sam bio već dokrajčio svoj
i privatni panađur, u kome se, takođe, pucalo, ripalo, drekalo i sitno
kolo do kola vilo, samo ovaj put uz moju, Gazdinu, simeonsku svirku…

104
 STEFAN SENIOR: A da li je onaj dripac Georgije nju stvarno
gurnuo niz basamake?
STEFAN JUNIOR: Ko to kaže?
STEFAN SENIOR: Svi koji se, u međuvremenu, ne zabavljaju
pričom kako je pokušala zbog njega da skoči sa prozora…
ARSENIJE: Ja sam, opet, čuo da je on nju kroz taj prozor hteo da
gurne…
STEFAN JUNIOR: Slušaj, Arsenije, ostavi se proganjanja!
ARSENIJE: Ko te proganja?… Ovaj tvoj sin, Stefane, uvek je nakrivo
nasađen… I uopšte, brate, ja vas ne razumem. Ako su vam gosti
dosadni, što ih pozivate?
STEFAN SENIOR: Počinjem da se pitam.
STEFAN JUNIOR: U svakom slučaju, nismo vas pozvali da nam
skačete kroz prozore.
ARSENIJE: Ja tvome sinu nudim ozbiljan poslovan razgovor, a on se
na mene izbrecuje…
STEFAN JUNIOR: Nemam ja šta s tobom da razgovaram sve dok ne
obustaviš onu necivilizovanu svinjariju ispred moje kuče!
ARSENIJE: Šta je tebi? Ja tamo zidam!
STEFAN JUNIOR: Po mrazu? Misliš li da sam idiot? Gledao sam ja
šta tvoji ljudi rade. Prenose zemlju s gomile na gomilu…
ARSENIJE: Imam ja tamo i mašine…
STEFAN JUNIOR: Koje se okreću uprazno.
ARSENIJE: To si ti nešto pomešao. To se vaše mašine u JUB-u okreću
uprazno. A moje, gospodine, rade…
STEFAN JUNIOR: Prave buku i ništa više!
STEFAN SENIOR: Čekaj, zašto bi Arsenije plaćao mašine da mu se
okreću uprazno?
STEFAN JUNIOR: Zato da meni i mojoj ženi život učini
nemogućim, eto zašto!
ARSENIJE: Za to se, bojim se, i sami dovoljno starate.
STEFAN SENIOR: Ne razumem šta Arsenije u stvari hoće?

105
 STEFAN JUNIOR: Da kupi moju kuću u Kosmajskoj.
ARSENIJE: Nisam kazao da bih je kupio… Ja bih samo, ako je cena
razumna, o tom možda porazmislio… To sam kazao.
STEFAN JUNIOR: A ja sam ti odgovorio da nije za prodaju.
ARSENIJE: Hteo sam samo da čujem eventualnu cenu.
STEFAN JUNIOR: Što za prodaju nije, nema ni cenu.
ARSENIJE: E, to ćeš izviniti. Sve ima cenu. Bilo ili ne bilo za
prodaju.
STEFAN SENIOR: I ti bi da je znaš iz čiste radoznalosti?
STEFAN JUNIOR: Radoznalosti, zbog koje nam je danima prag
obijao, za kuću se podmuklo raspitivao, nastojeći u međuvremenu da
nam je neukusnim primedbama i zamerkama ogadi… I najzad je,
moram reći, uspeo.
STEFAN SENIOR: Prodaješ je?
STEFAN JUNIOR: Verovatno. Naravno, ne zato što je Arsenije tako
isplanirao, nego što sam o preseljenju i sam već duže vreme razmišljao…
Kuća nam zaista ne odgovara…
STEFAN SENIOR: Ono je tvrđava, a ne kuća.
ARSENIJE: Samo skuplja prašinu, a i ulica je bučna.
STEFAN JUNIOR: Blagodareći tvom „zidanju“, uglavnom.
STEFAN SENIOR: A kud bi išao?
ARSENIJE: Što se tiče mesta, najmirnije bi ti bilo Dedinje.
STEFAN JUNIOR: Naročito ako bih kuću kupio od tebe…
ARSENIJE: Ja svoje kuće ne prodajem. Pa ako bih s tobom i učinio
izuzetak, zna se šta je Dedinje, a šta Kosmajska… Ona je nekad i bila
nešto. Sad u njoj ima svakojakog sveta. Čak i nekakvih radnika, čujem…
STEFAN JUNIOR: Koje si ti naselio da kućama oboriš vrednost.
ARSENIJE: Tvoj sin nema živce, Stefane. Neko ko je tako tankoćutan
ne bi smeo da se bavi ozbiljnom trgovinom…
STEFAN JUNIOR: Kuće u kojima ti radnici stanuju pripadaju
izvesnom anonimnom gospodinu čije interese zastupa advokatska
kancelarija Njegovan & Golovan & Turjaški. To su, ako se sećaš, one dve
dvospratnice ukoso od mene, nekoliko zgrada od Kleontovih… E pa,
pošto Antonijeva Firma zastupa i Arsenija, nije teško pogoditi ko je
anonimni vlasnik.
STEFAN SENIOR: Ja sam čuo da ti na situ biraš svoje kirajdžije?
ARSENIJE: I biram. Ja sam u kuće uložio svoj novac. Nemam
akcionare da poslovne promašaje pokrivam njihovom glupošću…
STEFAN SENIOR: Ovaj kamen je, kanda, za moje dvorište?
STEFAN JUNIOR: Znaš li ti dokle taj ide?… Da bi mi obezbedio

106
utisak da živim usred ciganske čerge, i tako me prisilio na prodaju,
počeo je i svoje bolje stanove, za cenu nižu od tržišne, izdavati nekim
činovničićima, zanatlijama, čak i ruskim emigrantima, kojekakvoj
sirotinji koja pod mojim prozorom suši veš. A pri tome je toliko bezočan
da kroz varoš protura glas kako to čini iz hrišćanskog čovekoljublja.
Pristaje tome čovekoljublje kao sedlo magarcu!
ARSENIJE: Ako baš hoćeš da znaš, ja sam te ljude u Kosmajsku
uselio privremeno. Dok ne repariram njihove stanove na Dorćolu…
STEFAN JUNIOR: Dok me ne nateraš da ti prodam kuću. Posle toga
ćeš ih ponovo nabiti u one tvoje dunavske straćare!
ARSENIJE: Ja ne posedujem nikakve straćare! Ja ne bih držao
straćare, pa ma kraljevsku rentu donosile! I to ti vrlo dobro znaš!
STEFAN JUNIOR: Znam samo to da si mi, kad ti nijedan od prljavih
trikova nije uspeo, pod prozor dovukao drobilice i kranove… Hoće
čovek da zida u januaru.
ARSENIJE: U svetu se zida preko cele godine.
STEFAN SENIOR: Možda. Ali u svetu živa ne pada na deset stepeni
ispod nule.
ARSENIJE: Šta se ti mešaš? Ja pregovaram s tvojim sinom!
STEFAN JUNIOR: Bože sačuvaj! Ti s njegovim sinom ne pregovaraš.
Ti njegovog sina gnjaviš… Jer od pregovora, sve dok ne obustaviš tu
takozvanu gradnju, nema ništa!!…
ARSENIJE: Plac sam kupio na njemu da gradim, a ne tebi komfor da
čuvam. Buka u aprilu ti ništa manje neće smetati nego buka u januaru, a
ja nisam krv što je Nike pored mog gradilišta…
STEFAN SENIOR: Ko je ta Nike?
STEFAN JUNIOR: Ne znaš ko je Nike?
STEFAN SENIOR: Zar bi trebalo?
STEFAN JUNIOR: Čovek bi morao znati od čega mu boluje rodbina.
Nike je, naime, moja kuća. Razumeš? Ovaj ludak moju kuću u
Kosmajskoj zove – Nike! Uostalom, on svim svojim kućama nadeva
ženska imena…
STEFAN SENIOR: Nije moguće?
STEFAN JUNIOR: Evo Katarine, pitaj nju ako meni ne veruješ.
STEFAN SENIOR: Je l’, boga ti, Katarina, je li istina da tvoj muž
kućama daje ženska imena?
ARSENIJE: Ne dajem ih tvojima da bi te to brinulo!
KATARINA: Istina je. A što pitaš?
STEFAN SENIOR: Zato što se po familiji priča da Arsenije nema
dušu, a najednom se ispostavlja da je čak i pesnik. Šta ti o tome misliš,

107
Georgije?
ADV. GEORGIJE: I Neron je bio pesnik.
ARSENIJE: Šta vi znate o poeziji i kućama, vas trojica? I uopšte svi
vi ovde? Znate samo da ih ruinirate… Danas sam svratio u Malu
Gradščinu, kod onog Jakova Urlika… Tome krov samo što na glavu nije
pao… a i ovde, kod vas, pametan bi čovek našao štošta da popravi…
STEFAN SENIOR: Zvaćemo te kad se odlučimo da od Gradščine
napravimo najamnu kuću.
ARSENIJE: To bi vam, u svakom slučaju, bilo korisnije nego da se
pravite važni s božićnim vašarima, poklon-kaljačama i večerama kad
vampiri na spavanje idu…
STEFAN JUNIOR: Ko te je terao da dolaziš?
ARSENIJE: Da nije Katarine, i ne bih.
KATARINA: On samo tako priča…
ADV. GEORGIJE: Ja bih, Arsenije, da razgovaram s tobom.
ARSENIJE: Razgovaraj. Ko ti brani?
ADV. GEORGIJE: Pristojno, ako si kadar. I nasamo.
ARSENIJE: Najlepše blagodarim na kaljačama!
STEFAN SENIOR: Idi bestraga!
KATARINA: Stefanovi su mu za Božić poklonili kaljače. On sad to
drži za uvredu. Celo veče samo o tome priča.
ARSENIJE: Ja nisam provincijski dobošar da mi trebaju kaljače… A
šta si ti dobio?
ADV. GEORGIJE: Iglu za kravatu.
ARSENIJE: Ako je zlatna, ja bih je, na tvom mestu, malko zagrebao
noktom…
KATARINA: Arsenije!
ARSENIJE: Dakle, šta mom uvaženom stricu treba?
ADV. GEORGIJE: Meni ništa. Trebaće tebi.
KATARINA: Georgije misli da bi pre razgovora trebalo da uzmeš
svoje kapljice za umirenje…
ARSENIJE: Ako namerava da mi ište pare na zajam, odmah da zna –
ne dam. Nek proda iglu za kravatu.
ADV. GEORGIJE: I da mi novac treba, ti si, Arsenije, poslednja
osoba kojoj bih se obratio.
ARSENIJE: To je dobro. To je najzdravija osnova za svaki ozbiljan
razgovor.
ADV. GEORGIJE: O izvesnim parama se, međutim, ipak radi. Ti
znaš da sam ja staralac Gazdinog legata, kojim je tebi, Emilijanu i
Ðorđiju, takozvanim „Kirilovim siročićima“, dodeljena podjednaka

108
godišnja renta od kamate na zaveštajnu glavnicu?
ARSENIJE: Znam, znam… samo ne znam zašto je baš tebe izabrao.
ADV. GEORGIJE: Imaš li neku primedbu na moj način rukovanja
legatom?
ARSENIJE: Zasada ne mogu reći da imam.
ADV. GEORGIJE: Stavimo onda taj neumesni komentar na račun
tvoje teške naravi i nastavimo… Po klauzulama legata, ni glavnica ni
bilo koji njen deo ne sme se povući iz banke. Isplaćuje vam se jedino
kamata u vidu varijabilne sume jednom godišnje.
ARSENIJE: O tome sam sa Emilijanom već imao reči.
ADV. GEORGIJE: Ne sme se povući, kažem, osim kad se legatom
steknu precizno određeni uslovi…
ARSENIJE: Na šta ciljaš?
ADV. GEORGIJE: Potrebno je da se dvojica od trojice legatara
saglase u pogledu novca i da gašenje legata odobri staralac.
ARSENIJE: Smatram razgovor izlišnim. Rekao bih čak, i grubom
povredom statusa staratelja, koji mora biti iznad ličnih opredeljivanja…
ADV. GEORGIJE: Čekaj, čoveče, nisam završio…
ARSENIJE: Što se mene tiče – jesi. Jer mi, valjda, nećeš tvrditi da te
nije poslao Emilijan? Da si mi došao držati poduke iz ustanove legata?
ADV. GEORGIJE: Naravno da me je poslao. Ko bi od svoje volje s
tobom razgovarao?
ARSENIJE: E pa, isporuči mom bratu srdačne pozdrave. I srdačno
odbijanje.
KATARINA: Molim te, Arsenije, ne uzbuđuj se!…
ARSENIJE: Svinjarija! Govori o gašenju legata a da se prethodno
nijedan uslov za tako nešto nije stekao!
ADV. GEORGIJE: A ko ti kaže da nije?
ARSENIJE: Razgovarao sam s Emilijanom. Sem strastvene i
razumljive želje da taj novac zdipi, u čemu ga ni ja ni Ðorđije nismo
poduprli, ne ispunjava Njegovo preosveštenstvo nijedan drugi uslov.
ADV. GEORGIJE: Situacija se odonda mogla izmeniti.
ARSENIJE: Pa da, kakav si, mogao si njegovu somnambulnu želju
da postane mitropolit na bazi zadužbine podignute našim parama
protumačiti kao „apsolutno neophodno sredstvo za unapređenje
njegovih poslova” i gašenja legata…
ADV. GEORGIJE: Upravo sam je tako i protumačio.
ARSENIJE: Ti nisi čitav! Ne, ne, nisi! Otkad je Mitropolija – posao?
ADV. GEORGIJE: U klauzulama legata piše „ma čime se bavili”.
Gazda, očigledno, nije mislio samo na trgovinu. Nije mogao očekivati da

109
će se baš svi Njegovani baviti isključivo zarađivanjem novca… Morao je
predvideti da će se bar neko baviti i…
ARSENIJE: Besmislicama?
ADV. GEORGIJE: Pa i besmislicama.
ARSENIJE: Što se tebe tiče, sasvim je imao pravo!
KATARINA: Pobogu, Arsenije, kako to govoriš sa stricem?
ARSENIJE: Ti se ne mešaj! Moj je stric, nije tvoj! I šta – stric? Kakav
stric? Za mene čovek koji me pljačka u po bela dana nije nikakav stric!
To je za mene drumski razbojnik!
ADV. GEORGIJE: Novac ti uzima Emilijan, a ne ja!
ARSENIJE: Ne. Ti mi za to vreme držiš ruke!
KATARINA: Smiri se, molim te!…
ADV. GEORGIJE: Ostavi ga, Katarina, imao sam ja i gorih klijenata i
gorih sinovaca.
ARSENIJE: Ja goreg strica – nisam. I šta se ja ovde uopšte s tobom
pregonim? Bez Ðorđijeve saglasnosti, u legat ne možete dirati… Ja sam,
međutim, Ðorđiju celu stvar objasnio, i on je, ma koliko u civilnim
poslovima bio budala, saglasnost odbio.
KATARINA: Mislim da je otprilike sad vreme da uzmeš pilule…
ARSENIJE: Ama, ostavite me na miru s tim pilulama! O čemu ti
govoriš?
ADV. GEORGIJE: O tome da je Ðorđije odobrio Emilijanu izuzeće
njegovog dela legata, s tim da mu godišnje nadoknađuje sumu u kojoj će
njegova kamata biti umanjena. Ja sam ovlašćen da ti ponudim isto
poravnanje.
ARSENIJE: Ti si ga nagovorio! To je tvoja ujdurma!
KATARINA: Uzmi pilulu, Arsenije, pozliće ti!
ADV. GEORGIJE: Nemam ja s tim ništa. To su oni između sebe
uredili. Ja sam samo posrednik.
ARSENIJE: Kakav crni posrednik! Ta ti si staralac legata! Ti si dužan
da ga štitiš, a ne rasturaš!
ADV. GEORGIJE: To je istina, ali sve dok se ne steknu zakonski
uslovi za njegovo rasturanje.
ARSENIJE: Postupio si u tom slučaju bespravno, protiv slova i
protiv duha legata, jer se uslovi nisu stekli… Ðorđije te je kao staraoca
legata morao obavestiti o svojim razlozima.
ADV. GEORGIJE: I obavestio me je.
ARSENIJE: A ti si našao da su valjani?
ADV. GEORGIJE: U dovoljnoj meri.
ARSENIJE: Ako su razlozi mog brata toliko valjani, što mi ih ne

110
kažeš, pa da im se udvoje divimo?
ADV. GEORGIJE: Zato što nisu za čaršiju.
ARSENIJE: Kakav je to način? Ja ovde nisam „čaršija“! Ja sam ovde
direktno zainteresovana stranka!
KATARINA: Ta uzmi pilulu, Arsenije! Znaš da će te gušiti ako je ne
uzmeš!…
ADV. GEORGIJE: Reč je o nekom elaboratu. Više ti ne mogu reći.
Više ni sam ne znam.
ARSENIJE: Da nije o onoj njegovoj fantazmi „Kako odbraniti
Jugoslaviju”?
ADV. GEORGIJE: Pitaj njega. Nemoj mene gnjaviti.
ARSENIJE: I pitaću! Ne nadaj se da neću! Nemoj misliti da ću sedeti
skrštenih ruku dok se ta dvojica premunteza na moj račun pogađaju!
ADV. GEORGIJE: Ama, ko se na tvoj račun pogađa?
ARSENIJE: Moja rođena braća uz pomoć mog rođenog strica!
ADV. GEORGIJE: Ti si lud!
ARSENIJE: I jesam kad odmah nisam shvatio s kim imam posla.
Kad se čovek nađe između jedne budale i jedne podmuklice, a
ravnodušni mu ljudi čuvaju interese, ne može ništa bolje ni očekivati…
Sećaš li se, Katarina, šta nam je Ðorđije malopre rekao?
KATARINA: Ja njega i ne slušam.
ARSENIJE: Kaže, sav kao orden od sreće sija: „Njegova svetost će
pročitati moj elaborat.“ Ja mu odgovorim: „Kad je zaludan.“ I odem.
Uopšte ne shvatam o čemu je reč…
KATARINA: O čemu je reč?
ARSENIJE: Emilijan je tom idiotu obećao da će njegov elaborat
pokazati patrijarhu. U zamenu je od njega izvukao saglasnost za
rasturanje Gazdinog legata iza mojih leđa. A budući da taj dokumenat,
svojim antinemačkim pretpostavkama, direktno protivureči Teodorovoj
pronemačkoj orijentaciji, da bi mu napakostio, ili iz ozbiljnijih razloga, u
koje neću da ulazim jer me se politika ne tiče – sve dok je voderazne
prosavezničke i razne proosovinske struje, a da nema nijedne prosrpske, i sve
dok naši državnici bolje poznaju hermeneutiku prošlosti negoli
ekonomiku sadašnjosti, nemamo mi od nje ničemu da se nadamo –
dakle, iz ličnih razloga, nespojivih s dostojanstvom neutralnog staraoca
legata, ti si prenebregao sve svoje legalne dužnosti i moralne obaveze i
pristao da Ðorđijevu sumanutu poziciju shvatiš kao „apsolutno sredstvo
za unapređenje njegovih poslova“!
ADV. GEORGIJE: To su tvoje fantazije!
ARSENIJE: Arseniju, u međuvremenu, mučak… i pilula!

111
 ADV. GEORGIJE: Kad bi se smirio i saslušao me, možda bi najzad
shvatio da češ u potpunosti biti obeštećen.
ARSENIJE: Tako? A ko će me obeštetiti?
ADV. GEORGIJE: Kažem ja da on mene uopšte ne sluša!… Emilijan,
zaboga!
ARSENIJE: Taj golja? Plaćaće godinu-dve, a onda će početi da kuka,
da se poziva na malu platu i bratsko razumevanje. Znam ja tu sortu!
ADV. GEORGIJE: Radi kako hoćeš. Ja sam mislio da je pametnije
sporazumeti se nego izazivati javni skandal, od koga svi mogu imati
samo štete.
ARSENIJE: Žao mi je, ali u sakate sporazume ne ulazim.
ADV. GEORGIJE: Je li to tvoja poslednja reč?
ARSENIJE: Nije. Možeš im reći i da su – nitkovi!
ADV. GEORGIJE: To im ti reci. Meni vas je sve trojice dosta…
Katarina, oprosti za sve ovo…
KATARINA: Za mene ne brini. Navikla sam.
ADV. GEORGIJE: Sad ću morati da vas ostavim…
ARSENIJE: Ko te zadržava?
KATARINA: Nadam se da se nećeš s braćom svađati? Bar na Božić
da ličimo na porodicu.
ARSENIJE: Zar sam ja svađalica?

112
 TEODOR: Kad su mu kuće u pitanju, Arsenije je na sve spreman…
JAKOV: Ali nije toliko nesmotren da se osloni na pretpostavku kako
ću njegovu priču uzeti zdravo za gotovo. Morao je znati da ću
razgovarati i s tobom i s tim Kazimirovićem…
TEODOR: A kako ti s njim stojiš?
JAKOV: Tom se stranputicom nećemo izvući, Teodore… Ja s
Kazimirovićem, doduše, nisam u naročitim odnosima, imali smo i
nekoliko profesionalnih sukoba, razmimoilaženja, u stvari, ali niti su ti
nesporazumi bili takvi niti je profesor takav čovek da bi… razumeš šta
hoću da kažem? Ako je on Arseniju rekao da ja nisam bio na spisku kad
ga je Komisija za izbor kandidata uračunala Ministarstvu, onda ja na
tom spisku zaista nisam bio. I zato te pitam kako sam tamo dospeo?
TEODOR: Rekao sam ti da ne znam.
JAKOV: Izlišno je da izvrdavaš, Teodore. Ja na konkursu ionako
neću učestvovati.
TEODOR: Šta ti pada na pamet? Takva se prilika ne propušta.
JAKOV: Možda, sasvim sigurno, u stvari, ali ja preferiram da svoje
prilike sam stvaram, a ne da mi se nude iza leđa…
TEODOR: Onda imaš vrlo naivno mišljenje o tome kako se kod nas
prilike stvaraju, kako se uopšte kod nas te stvari rade…
JAKOV: Ja ne znam kako se kod nas te stvari rade, ali sudeći po
tome kako ih ti radiš, neku predstavu imam… Samo, ja tako neću da
radim!…
TEODOR: Više voliš da krpiš Arsenijeve kuće?
JAKOV: Hajde, Teodore, nećeš tvrditi da je intervenciju inspirisalo
saosećanje prema talentu koji se troši na arhitektonske trivijalnosti!…
TEODOR: Ja i ne kažem da sam intervenisao. To mi ti podmećeš.
JAKOV: Ne mogu te, razume se, primorati da priznaš, ali učešće na
konkursu mogu odbiti… Ne dopuštam da se o meni govori kao o
protekcionašu.
TEODOR: Ne znam šta će drugi govoriti, svinjarije, po svoj prilici,
jer kad je već reč o dobrim običajima, ogovaranje je kod nas najbolji i

113
najstariji običaj, ali lično smatram da imaš prava da pokušaš…
JAKOV: Voleo bih da znam da li bi držao da na pokušaj imam prava
i kad s tobom ne bih delio prezime?
TEODOR: Neću da ulazim u hipotetične prigovore.
JAKOV: Ja, naime, ne verujem. Ja ne verujem da bi se ti tada za moja
prava naročito brinuo.
TEODOR: Poznaješ li arhitektu Trajkovića?
JAKOV: Poznajem.
TEODOR: Šta misliš o njemu?
JAKOV: U kom smislu?
TEODOR: Profesionalnom. Ceniš li ga?
JAKOV: Ne naročito. Zašto?
TEODOR: Smatraju li ga u tvojim krugovima dobrim arhitektom?
JAKOV: Osrednjim, rekao bih.
TEODOR: Reci mi onda zašto je on na konkurs pozvan?
JAKOV: To pitaj onog gospodina s kojim si i o meni razgovarao.
TEODOR: Pitao sam ga.
JAKOV: Ipak si, dakle, razgovarao?
TEODOR: U redu, razgovarao sam! Pa šta? Taj ga, na primer, ne
smatra osrednjim arhitektom. Smatra ga sjajnim.
JAKOV: Njegova stvar.
TEODOR: Nije ako se zna da mu je Trajković nećak.
JAKOV: Da li je to put kojim si me uveo u spisak pozvanih?
TEODOR: Slušaj ti, kakav je to islednički način? Čim ti se nešto
prizna, tražiš još?
JAKOV: Imam prava da znam zašto sam doveden u ovu moralno i
profesionalno neodrživu situaciju!
TEODOR: Niko nije imao nameru ni u kakve neodržive situacije da
te dovodi, ponajmanje sopstvena supruga.
JAKOV: Angelina te je molila za intervenciju?
TEODOR: Nadam se da od toga nećeš praviti pitanje… Žena je
imala najbolju nameru. Nije mogla da te gleda kako se zlopatiš s tim
Arsenijevim kućerinama…
ARSENIJE: Za tebe bi, Teodore, pametnije bilo…
TEODOR: Za tebe svakako da ne prisluškuješ tuđe razgovore!
ARSENIJE: Pametnije, velim, da se brineš za svoju državu nego za
moje kuće. Jer meni moje kuće neće na glavu pasti, a za tvoju državu se
u poslednje vreme ništa ne zna. Što se tiče Angeline, lako je gospođi
psovati konja pošto je na njemu zaradila pare…
JAKOV: Sad znaš kako stoje stvari, pa se prema tome ravnaj. Ako

114
nećeš da javno obrazlažem odbijanje učešća, a ti se, istim putem kojim si
me u pozvane upisao, postaraj da me ispišeš. I nemoj se nadati da ćeš me
odgovoriti. Ni ti ni Angelina… Doviđenja!…
ARSENIJE: Je li ovaj ljut na mene?
TEODOR: Za njega ne znam, ali ja jesam. U lepu si me nepriliku
uvalio.
ARSENIJE: Danas se svi ponašaju kao da su kod zubara… Kakvu
nepriliku?
TEODOR: Čuo si.
ARSENIJE: Ništa nisam čuo. Ja gledam svoja posla.
TEODOR: Nije tvoj posao da trubiš unaokolo kako sam ja
intervenisao da se Jakov na mala vrata unese u spisak pozvanih na
konkurs za Dom nacionalne kulture!
ARSENIJE: Nemam pojma o tome!
TEODOR: Nisam ni mislio da imaš. To nije tvoj običaj.
ARSENIJE: I nije.
TEODOR: Tvoj je običaj da stvari zatruješ, pa da se posle praviš lud!
ARSENIJE: Ako ciljaš na moj razgovor s profesorom
Kazimirovićem, u slepoj si ulici. Kad sam ga vodio, nisam ni znao da je
Jakov pozvan na taj konkurs, ako mene pitaš, kraj vaših rasipničkih
budžeta i nedomaćinske ekonomike, savršeno izlišan…
TEODOR: Nisam te pitao.
ARSENIJE: Ja sam za to tek večeras čuo…
TEODOR: I odmah poleteo da mu saopštiš.
ARSENIJE: Pravo da ti kažem, i ne znam kako je do toga došlo.
TEODOR: Uz reč, biče?
ARSENIJE: Razume se. Ja nisam intrigant.
TEODOR: I nije ti palo na pamet da bi on posle tvoje indiskrecije od
učešća mogao i odustati?
ARSENIJE: Zar je odustao?
TEODOR: Čuo si ga.
ARSENIJE: Nisam ja njega baš tako ozbiljno shvatio. Kad se ohladi,
može i ne odustati. To je prevrtljiva sorta, mogu ti to iz iskustva reči…
TEODOR: Budi spokojan – odustaće.
ARSENIJE: Ponašaš se kao da ja imam nešto od njegovog
odustajanja.
TEODOR: Zar nemaš?
ARSENIJE: Šta bih imao?
TEODOR: Jeftinog arhitektu samo za sebe.
ARSENIJE: Takvih mogu da dobijem na svaku svoju kuću po

115
deset… Zbog toga i ne mogu reći da mu odluka, ako pri njoj ostane, nije
razborita… Nisu za njega velike gradnje. Pogotovu grandomanske,
kakve vama trebaju da pod njima sahranite svoje privredne promašaje…
Nema taj štofa za velikog graditelja… Ni srca, ako mene pitaš…
TEODOR: Zašto ga onda angažuješ?
ARSENIJE: Iz istih razloga s kojih ti za njega intervenišeš. A obojica
grešimo. Nema od tog Jakova ništa. Kao ni od mog Ðorđija s njegovim
slavnim elaboratima… Čita li to ko uopšte?
TEODOR: Koliko je meni poznato – ne.
ARSENIJE: To sam i ja rekao. Odmah sam znao da je ta priča o
patrijarhu izmišljotina.
TEODOR: Kakva priča?
ARSENIJE: Ne bih znao tačno da ti kažem. Ko još obraća pažnju na
Ðorđijeve fantazije?… I šta si se ti najednom uspalio? Šta se tebe tiču
ludovanja mog brata?
TEODOR: Ne bi me se ticala da mi nije rođak i da zbog njegovih
ludovanja vojska ne gnjavi mene… O čemu je reč?
ARSENIJE: Tvrdi kako mu je Emilijan obrekao da će njegov elaborat
o odbrani Jugoslavije pokazati patrijarhu… Ili nešto u tom smislu…
TEODOR: Tvoj brat je smotren čovek. Kakvog bi računa imao da se
kod Dožića kompromituje preporučivanjem Ðorđijevih besmislica?
ARSENIJE: To se i ja pitam.
TEODOR: I kako odgovaraš?
ARSENIJE: Da nema nikakvog, osim ako ga on baš i ne smatra
takvom besmislicom, ako je odnekud, sam Bog zna otkud, našao da će se
time preporučiti Njegovoj svetosti, za koju se čuje da je više interesuje
zemaljska nego nebeska politika… Kuda ćeš?
TEODOR: Da nađem klipana! A i ti ćeš sa mnom!
ARSENIJE: Šta ću ti ja?
TEODOR: Neću da mi se izvlači kako sam priču o patrijarhu i
elaboratu izmislio.
ARSENIJE: Imao sam utisak da ti pravim uslugu.
TEODOR: Imao bih ga i ja kad bih te manje poznavao… Ivana, jesi li
videla Emilijana?
IVANA: Pukovnika?
TEODOR: Kakvog pukovnika? Njegovo preosveštenstvo.
IVANA: Znam samo za pukovnika Emila. Ko vam je taj?
TEODOR: Neki rođak.
ARSENIJE: Moj brat, ako izvoliš. Episkop beogradski. Toliko te tvoj
otac Stefan mogao naučiti…

116
 IVANA: Kad vas ne bi bilo toliko, možda bi me i naučio…
ARSENIJE: Tek štogod! Pozivaju ljude u kuću, daju im na poklon
kaljače, a ni ko su ne znaju!…
TEODOR: Jesi li video Emilijana, Timone?
TIMON: Mislim da je kod Emilije u trpezariji.
ARSENIJE: Čudo ga Čifutin poznaje?…
EMILIJA: Jeste li i vas dvojica došli da mi tumbate raspored za
stolom?
TEODOR: Po Emilijana smo došli.
EMILIJA: Evo vam ga! Ceo mi je sto ispreturao!
EMILIJAN: Samo sam gledao gde će ko za stolom sedeti…
EMILIJA: I krišom menjao vizitkarte.
EMILIJAN: Kad si me stavila…
EMILIJA: Stavila sam ga pored braće.
ARSENIJE: Taman posla!
EMILIJA: Evo ga sad i ovaj!
EMILIJAN: Došao sam ovamo da jedem, ne da budem pojeden!
EMILIJA: Slušajte, vas dvojica, izvolite svoje bratoubilačke ratove
voditi napolju! Ovde se radi!… Franc, izvedite gospodu i zaključajte
vrata trpezarije. Inače nećemo postaviti ni do jutra!
ARSENIJE: Što nas niste pozvali na doručak. Bar bi se čovek
ispavao…
EMILIJAN: Kuda ćeš ti sa mnom?
ARSENIJE: Na jedan razgovor.
EMILIJAN: Posle poruke što si mi je poslao preko Georgija, neću s
tobom da imam nikakva posla!
ARSENIJE: Mnogo se trsiš za čoveka koji živi od plate… zavlačeći
mi, u međuvremenu, ruku u džep!
EMILIJAN: Ja ovo nisam dužan da slušam… Izvini, Teodore, ali ja
iz ovih stopa odlazim…
TEODOR: Nikud ti ne odlaziš, Preosvešteni, pre nego što mi kažeš
da li je istina da si Ðorđiju obećao da ćeš onaj njegov elaborat proslediti
patrijarhu.
EMILIJAN: Ko to kaže?
TEODOR: Arsenije.
ARSENIJE: Arsenije ništa ne kaže. To je Ðorđije kazao. Arsenije je
samo ponovio.
EMILIJAN: A šta se to tebe tiče?
TEODOR: Ne tiče se njega. Mene se tiče.
EMILIJAN: Nikom ja ništa nisam obećao. Ne znam šta je on

117
Arseniju rekao, ali…
ARSENIJE: Rekao mi je da si se svečano obavezao da ćeš elaborat
„Kako odbraniti Jugoslaviju” odmah posle praznika odneti patrijarhu.
EMILIJAN: On je to mene pogrešno razumeo…
TEODOR: Nešto si mu ipak morao reći, nešto na osnovu čega teje
pogrešno razumeo.
EMILIJAN: Veruj mi, Teodore, ničeg se ja u tom smislu, u smislu
obaveze, iz našeg razgovora ne sećam…
TEODOR: Možda nisi obećao da ćeš elaborat odneti Dožiću, možda
si se jedino ponudio da s njim o tome govoriš?
EMILIJAN: Ne radim ja takve stvari, ne mešam se u politiku…
ARSENIJE: Ali si mogao obećati da ćeš mu izraditi audijenciju,
omogućiti mu da elaborat patrijarhu lično preda, a to nije mešanje u
politiku, to je čisto protokolarna stvar…
EMILIJAN: Isključeno je da bih se, s Ðorđijem na savesti, na tako
nešto usudio…
TEODOR: Slušaj, Emilijane, taj se, kakav je fantast, u smisao tvoje
ponude još i mogao prevariti, ali me nemoj ubeđivati da je u njoj baš sve
izmislio!
EMILIJAN: Razgovarali smo, koliko se sećam, o opštoj situaciji. O
položaju Jugoslavije s obzirom na stanje na frontovima i na pokušaj
Berlina da nas uvuče u osovinski sistem… On je kazao da si ti u pogledu
snalaženja u toj situaciji, apsolutan i vankonkurentan kreten…
TEODOR: Preskoči pojedinosti!
ARSENIJE: Zašto?
TEODOR: Briga me šta je on rekao. Šta si rekao ti, u tome je stvar!
EMILIJAN: Dopuštam da sam mogao reći kako se Njegova svetost
živo interesuje za sudbinu zemlje. To je, uostalom, notorno, to svi
znaju… Međutim, kako svoj elaborat o odbrani Jugoslavije ta budala
očevidno smatra odlučujućim za tu sudbinu, i kako mu je stalo do tih
njegovih vojničkih fantazija, lako je mogao moje reči protumačiti kao…
TEODOR: Ponudu da elaborat odneseš Dožiću?
EMILIJAN: Bolje objašnjenje ne vidim…
ARSENIJE: Ja vidim.
TEODOR: Kakvo?
ARSENIJE: Moraćete ga malo sačekati!…
EMILIJAN: Kuda će ovaj?
TEODOR: Da dovede generala, pretpostavljam.
EMILIJAN: Šta to znači? Ko je on da meni, sveštenom licu, ne
veruje… I uopšte, da se ja ovde sudski suočavam?

118
 TEODOR: Zašto se Arsenije oko svega ovoliko trudi, ne znam, a i ne
tiče me se, to ćete vas dvojica nasamo raspraviti, između svih drugih
sporova koje vodite, ali ja imam zaista ozbiljnih, da ne kažem državnih
razloga zbog kojih me sve ovo brine. Moram, Emilijane, od reči do reči
čuti šta si mu stvarno obećao.
EMILIJAN: Pa rekao sam ti, čoveče – ništa!
TEODOR: Rekao si mi samo ono što si hteo da čuje Arsenije, to je
bilo očigledno. Zašto si to učinio, i šta se uopšte među vama dešava, nije
moja stvar, ali Arsenija sad nema ovde, i ja zahtevam istinu. Ne shvati
ovo kao pretnju, nego kao iskrenu molbu da me ne stavljaš u položaj
čoveka koji je nelojalan prema članovima sopstvene familije… Zahtevam
da mi se kaže zašto si obećao taj elaborat odneti patrijarhu, jer bi do sada
već i budali bilo jasno da si mu ti to obećao, i da ovde samo izvrdavaš…
EMILIJAN: Nisam, đavo ga odneo, imao kud!
TEODOR: Šta to znači – nisi imao kud?
EMILIJAN: Nužan mi je bio Ðorđijev potpis na jednom dokumentu
koji se tiče nekog Gazdinog legata svoj trojici…
TEODOR: „Kirilovim siročićima”?
EMILIJAN: Jeste.
TEODOR: Lepi ste mi vi „siročići”! Naročito Arsenije.
EMILIJAN: Ja nisam Arsenije, ja nemam četrdeset kuća za izdavanje
i kasu umesto srca, a računaljku mesto pameti. Novac s tog legata mi je
nužno trebao, a drugog načina, sem preko Ðorđijevog potpisa, nisam
imao.

119
 ÐORÐIJE: Slušaj ti, Arsenije, kakve su to ciganske munđe?
ARSENIJE: Ja ne znam ko ovde munđa, onaj koji širi lažne glasine,
ili onaj koji im naseda pa posle dobija napade gušenja!
ÐORÐIJE: Kad bi manje cicijašio, a više gimnastisao, i zdravlje bi ti
bilo bolje.
ARSENIJE: Kad ne bih imao braće, bilo bi još bolje!
ÐORÐIJE: Pa ako se i dalje budeš zverski ponašao, nećeš ih ni imati,
ja ti dobar stojim!
ARSENIJE: Nisam došao da se svađam…
ÐORÐIJE: To mi je milo čuti. Tim pre što se ne događa često. Ali
onda izvoli svoje držanje s takvom namerom u sklad dovesti, a ne derati
se na mene kao da sam ti u najmu pa još nisam od rada umro!
ARSENIJE: Oprosti. Razdražen sam.
ÐORÐIJE: To dolazi od rđave stolice. Dijafragma pritiska srce.
Redovno jutarnje i večernje trčanje po Kosančićevom vencu moglo bi,
možda, od tebe da napravi čoveka…
ARSENIJE: Izvinio sam ti se! Šta još hoćeš od mene?
ÐORÐIJE: Ništa. Ako već moraš da mi zaklanjaš ljude, ništa…
ARSENIJE: Ja bih, nažalost, nešto od tebe.
ÐORÐIJE: Opali!
ARSENIJE: Nemoj se naći uvređen, ali šta ti je, molim te, trebalo da
izmišljaš priču kako će Emilijan tvoj elaborat odneti na čitanje patrijarhu
kad si pristanak da nam pokrade trećinu Gazdinog legata sasvim lepo
mogao objasniti nečim drugim…
ÐORÐIJE: Čime?
ARSENIJE: Bilo čim. Čistom glupošću, na primer… Šta ti je trebalo
da izmišljaš? Da se praviš važan?
ÐORÐIJE: Ništa ja nisam izmislio. Ja sam se s Emilijanom pošteno
sporazumeo. Ja njemu dozvolu da s Gazdinog legata uzme svoj tal, on
meni obećanje da će moj rad položiti na Dožićev astal. Vojnički kratko i
jasno…
ARSENIJE: I neistinito. Jer taj veli da o svemu tome pojma nema…

120
 ÐORÐIJE: To ti tako kažeš!
ARSENIJE: On kaže.
ÐORÐIJE: Slušaj, Arsenije, ako hoćeš da u društvu protegnemo
noge na balkonu, dobro si došao. Ako pak smeraš da me s bratom
zavadiš, okani se ćorava posla!
ARSENIJE: Pa sad, ne sporim da me takav dogovor, ako bi
egzistirao, ne bi oštetio, niti da bih se ustručavao kvariti ga svim što mi
je pod rukom – nisam ja neki nastran čovek da se s gubicima mirim – ali
čemu se baktati oko nečega utvarnog? Čovek lepo kaže da si ga
pogrešno razumeo, i da se on ni na šta nije obavezao.
ÐORÐIJE: Neka me top raznese ako nije!
ARSENIJE: Onda se nemaš šta sekirati.
ÐORÐIJE: I ne sekiram se!
ARSENIJE: Lepo. Idi na balkon pa tegli noge.
ÐORÐIJE: Ako je nešto tako i kazao, to će biti jedino zato da tebe s
vrata skine.
ARSENIJE: Šta ima da me skida? Zna taj da me nikad skinuti ne
može. Da bih za vašu mufljusku pogodbu – ako postoji – kad-tad
doznao i da bih joj se, kao treći legatar, svim sredstvima, sve do suda,
odupro… Ako si ti u pravu, ako ste se zaista sporazumeli, onda ja vidim
samo jedan razlog što on poriče…
ÐORÐIJE: Koji, ako je uopšte porekao, ako ti to prosto iz pakosti nisi
izmislio?
ARSENIJE: Nije hteo da jedi Teodora. Svi znamo kako Teodor gleda
na tvoj projekat.
ÐORÐIJE: Šta, u božju mater, ima s tim Teodor?
ARSENIJE: Otkud ja znam. Znaš, valjda, šta si u tom elaboratu
predlagao?
ÐORÐIJE: Naravno da znam! Ali i da to što sam predlagao nije za
nos te švapske kreature!
ARSENIJE: Žao mi je. Sad, šta je – tu je. Teodor je bio prisutan kad
sam Emilijana pitao za taj takozvani sporazum i kad je ovaj kategorički
odbio da o njemu išta zna.
ÐORÐIJE: A ti si ga o tome, razume se, morao pitati baš pred tim
gadom?
ARSENIJE: Pa ti mene, Ðorđije, ne držiš u toku svojih briga, a ja,
opet, nemam od Teodora šta da krijem, ja se ne inatim s njegovom
politikom…
ÐORÐIJE: Vidim ja da ču morati ovde nekome slomiti kosti!…
ARSENIJE: Nećeš, pobogu, na Božić!

121
 ÐORÐIJE: Briga me kada – za to je svako vreme dobro – nego,
kome! Pitanje je kome!…

122
 EMILIJAN: Da si mi ovakvu ponudu učinio na vreme, ja sc ne bih s
Ðorđijem pogađao i rizikovao da me Njegova svetost nagrdi…
TEODOR: Da si mi na vreme poverio šta te tišti, ja bih to i učinio.
EMILIJAN: Nisam znao kako gledaš na te stvari…
TEODOR: Mogao si se raspitati. Ako ti je bilo neugodno dolaziti u
Ministarstvo – ako si se bojao da bi ti se u Patrijaršiji moglo prebaciti što
se viđaš s jednim „nemačkim čovekom” – mogao si me potražiti kod
kuče. Rođaci smo, boga mu, Njegovani, zar nismo?
EMILIJAN: Danas ti je to, moj Teodore, slabo jemstvo. Dođe više
kao neka hipoteka… Arsenije mi je rođeni brat, pa vidiš kako mi se u
nevolji našao. Neće ni da čuje da se dira u glavnicu legata, iako zna
koliko mi je novac potreban… A ako ćemo pravo, kad smo se sreli
jesenas, na prijemu povodom Ujedinjenja, ni ti se nisi pokazao baš
preterano srdačnim…
TEODOR: Bio si u društvu s Dožićem, a tebi je poznato kako on i ja
stojimo.
EMILIJAN: Nisam bio s Njegovom svetošću „u društvu”. Bio sam
mu u pratnji. Pretpostavljam da ti je razlika jasna. A i moj položaj u
Crkvi. Uostalom, kakva je da je, i ma šta o njoj lično mislio, ja ne
formiram politiku Srpske pravoslavne crkve.
TEODOR: Kao mitropolit bi, svakako, imao veći uticaj. Možda i
dobru šansu da sam sedneš u Stolicu…
EMILIJAN: Ne bih da o tome govorimo sada i ovde…
TEODOR: Onda naiđi kad budeš imao vremena. Pretrešćemo stvar.
U svakom slučaju, računaj na mene.
EMILIJAN: Stvarno si me zadužio.
TEODOR: I ti mene, bogami. Onako smušena tvorevina kao što je
elaborat tvog brata, u rukama onako smušenog čoveka kao što je
patrijarh, isfabrikovala bi, u ovoj krizi, vladi neprilike čije se posledice ni
predvideti ne mogu…
EMILIJAN: Ostaje, naravno, da se vidi kako ću izaći na kraj s
Ðorđijem.

123
 TEODOR: Reci da je sve u redu, da dogovor važi, ali da takve stvari
zahtevaju izvesnu proceduru. Protokol se mora poštovati. Ðorđije je
vojnik. Mnoge stvari uopšte ne razume. Ali će i najneumesniju
formalnost smesta shvatiti.
EMILIJAN: Nadajmo se. Šta, međutim, s Arsenijem? Šta će on kad
čuje?
TEODOR: Neka uzme pilule za umirenje.
EMILIJAN: Čekaj, kud ćeš ti?
TEODOR: Ja sam s tvojom cenjenom braćom već ćaskao, i to mi je
dosta za celu godinu!
ÐORÐIJE: Gospodin ministar se, izgleda, vežba u trčanju, ako dođe
do rata.
ARSENIJE: Ne verujem. Taj će klisnuti u avionu.
EMILIJAN: Zašto bi uopšte bežao ako je nemački čovek, kao što
pronosiš?
ÐORÐIJE: Slušaj ti, kakve su to priče da sam ja tebe pogrešno
razumeo kad smo razgovarali o upoznavanju tvog matorog s mojim
elaboratom?
ARSENIJE: Reci čoveku! Šta si se ukipio?
EMILIJAN: A što ti po tome kopaš? Šta se to tebe tiče?
ÐORÐIJE: Ja kopam! Meni odgovori! Šta si ti to o našem dogovoru
pričao Arseniju i Teodoru?
EMILIJAN: Pa, rekao sam… rekao sam da nije bilo nikakvog
dogovora…
ARSENIJE: I da te je Ðorđije pogrešno razumeo.
EMILIJAN: I da si me ti, kako da kažem, pogrešno razumeo…
Samo, ja to nisam mislio ozbiljno… na časnu reč, Ðorđije! Ja sam to da se
dragi Arsenije ne bi uznemiravao… Znaš kakvo mu je srce… A Badnje je
veče. Nismo se okupili da se međusobno ubijamo…
ARSENIJE: Okupili smo se da se pljačkamo! Ubijaćemo se idućeg
Božića!
ÐORÐIJE: Čekajte, ljudi! Ti! Stoji li ili ne stoji naš sporazum?
EMILIJAN: Dabome da stoji. Čim se vratimo u Beograd,
razgovaraću s Njegovom svetošću… Ja, razume se, ne mogu garantovati
da će on baš odmah imati vremena za tvoj elaborat…
ÐORÐIJE: Kako sad to? Rekao si mi…
EMILIJAN: Takve stvari zahtevaju izvesnu proceduru. Protokol se
mora poštovati. Reč je o nekoliko dana, nekoliko nedelja, možda…
ÐORÐIJE: Razumem, razumem, red se mora poštovati…
EMILIJAN: Šta je ovome?… Arsenije?!

124
 ÐORÐIJE: Eto ti sad!
EMILIJAN: Umre čovek naživo!
ÐORÐIJE: Koješta!… Daj ga na fotelju! Ovamo! Potegni, boga mu,
još nisi mitropolit!… Razveži mu kravatu!… Lepo sam govorio –
gimnastiši, Arsenije, šetaj, trči, kreći se…
EMILIJAN: Pogledaj! Taj će nam se još i ugušiti!
ÐORÐIJE: Da po ceo dan ne čuči nad kasom i broji pare, ne bi se
gušio.
EMILIJAN: Šta da radimo, za ime Boga, šta da…
ÐORÐIJE: Najpre da prestanemo kukati, Preosvešteni, a zatim da
otvorimo sve prozore i zovemo Katarinu! Kod nje su mu pilule… Marš,
na izvršenje! I donesi čašu vode!… Polako, bre, Arsenije, de, ne trzaj
se!… Neću da ti ukradem buđelar… Raskopčavam ti košulju… Da dišeš
lakše… Tako… Nema čega da se plašiš. Sve će biti u redu… Kad ti
kažem… Za nekoliko minuta bićeš nam opet zdrav i nepodnošljiv…
EMILIJAN: Evo i vode i Katarine!
ÐORÐIJE: Zatvori ta vrata za sobom, inače će se skupiti cela kuća!
KATARINA: Govorila sam mu da uzme pilule!…
ÐORÐIJE: Bolje da si mu govorila da živi zdravijim životom.
KATARINA: Sve sam pokušavala… Kako mu je pozlilo?
EMILIJAN: Nemamo pojma.
ÐORÐIJE: Evo, već mu je bolje… Kako ti je, Arsenije?
ARSENIJE: Kaži… mome gospodinu bratu… da mi njegova briga…
nije nužna.
KATARINA: Opet ste se posvađali?
EMILIJAN: Ako tvoj muž svaki razgovor u kome mu se ne daje za
pravo smatra svađom…
ARSENIJE: I zamoli obojicu gospode… da me poštede… i
objašnjenja… i prisustva…
ÐORÐIJE: Je l’ treba da shvatim kao da on neće sa mnom da
govori?… Je l’ ti nećeš sa mnom da govoriš?
ARSENIJE: Obavesti moga gospodina brata… da… neću…
KATARINA: Neće.
ÐORÐIJE: A sad ti njemu reci, pošto, očevidno, ni da me čuje neće,
da me za njegova izmotavanja i prenemaganja boli guzica!
EMILIJAN: Ja neću da se na Božić svađam!
ARSENIJE: Reci mome gospodinu bratu… da onda nije smeo praviti
mučke zavere protiv mene… i da… pošto mu Božić nije smetao da ih
pravi… ne sme mu smetati ni da za njih snosi posledice…
KATARINA: Arsenije kaže…

125
 ÐORÐIJE: Čuli smo, nismo gluvi!… Hajdemo, Emiiijane, a ti reci
mom gospodinu bratu, da, što se mene tiče, može ići u pizdu
materinu!…

126
 GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH:

Sve što je kod tih komunista uistinu vredno – religioznog je

porekla. Posvećenost cilju, fanatična ubeđenost da su u pravu,
ekskluzivno oni, i niko drugi, na svakom pojedinom polju, nijedno ne
prepuštajući tuđoj istini, uz svest o mističnom pozvanju da to pravo
milom ili silom na svet primenjuju, njihovo misionarstvo, isključivost,
beskrupuloznost kad je u pitanju viša svrha, njihova samozatajnost,
asketizam, pripravnost na bespogovorno pokoravanje hijerarhiji, a
naročito permanentno osećanje griže savesti, proisteklo iz mazohističkog
programski sprovođenog samoproveravanja, odmeravanjem vlastitog
ponašanja s načelima komunističkog Simvola vere i Uzornog života –
sve je to, u stvari, kaluđerski materijal. Gradivo od koga se prave božji
zaverenici, krstaši, eremiti. Oni nisu stranka. Nisu ni organizacija. Čak ni
verska sekta nisu. Oni su jedan kult. Kult čiji je demon Marks, prorok
Lenjin, prvosveštenik Staljin… A sve je to, zapravo, ono što naše
profiterskim zdravim razumom iscrpljene intelektualce Filipovog kova
omamljuje i privlači. Iracionalizam odeven u racionalne ideje. Verovanje
u nemoguće, nemoguće izmalano u blistavu sliku i obešeno negde na
zalascima istorije vrste…
Anka Konstantinović-Obrenović je još na balu povodom Predaje
gradova, dakle još 1867, prorekla da će Beograd u naše vreme biti nešto
– ekstra fajn!…
Pričaju da draga Natalija Fedorovna ima pravo na naknadu štete od
starog Stefana jer se povredila na njegovom imanju i krivicom njegovog
klizavog parketa. Da li je to istina?…
Mi Srbi nezavisnost smo uvek dobijali na rate, a gubili je odjednom i
đuture. Uzelo nam je blizu stotinu godina, od Prvog ustanka, preko
srpsko-turskih ratova do Balkanskog, da slobodu postignemo, a onda
smo je, 1915, izgubili u samo jednoj godini. Pitam se, koliko će nam sad
trebati da je vratimo ako je još jednom izgubimo?…
Kud ćete ove godine na zimovanje, Anastazija?…

127
 Možemo mi da pričamo šta hoćemo, ali dok u nas hara
nezaposlenost, Nemci su zaposlili ćak i 340.000 Poljaka, a koliko su oni, i
Sloveni uopšte, poneti ozbiljnim radom – zna se…
Jeste li čuli da je Arsenije imao srčani napad? Katarina kaže, sasvim
ozbiljan. Nije od onih njegovih poslovnih prenemaganja. Baš je pravo
srce. Čovek bi rekao da ga uopšte nema, a on od njega skoro da umre…
Ja stvarno više ne znam šta ću s Isidorom…
Kad idu na neprijateljsko pleme, istočnoafrički ratnici nose o bedru
srpove od opsidijana za kastriranje zarobljenika. Šta misliš, generale, kad
se zarati, da mi tako nešto podelimo svojim vojnicima?…
Ako se uzme za osnovicu računa osrednji iznos nameta na ratnu
dobit, recimo, 40%, i činjenica da je od njega do kraja 1918. Engleska
dobila dve milijarde, Sjedinjene Države pet i po milijardi, a Nemačka,
uprkos inflaciji, skoro milijardu zlatnih dolara, pa se tome doda
milijarda zlatnih franaka u Francuskoj, hiljadu dvesta miliona kruna u
Austrougarskoj, osamsto miliona florina u Holandiji, pet stotina miliona
franaka u Švajcarskoj, i tako dalje, ispada da su sposobni privrednici
zaraćenih i neutralnih zemalja zaradili oko sto pedeset milijardi zlatnih
franaka. Dodaj toj cifri činjenicu da je porez na ratnu dobit, osim u
Engleskoj, uveden tek 1916, i da značajan deo stvarnih prihoda nije ni
prijavljen, ili je prijavljen nekorektno, shvatićeš koliko je moja procena
ratnih profita skromna kada se kreće oko cifre od tri stotine milijardi
zlatnih franaka… I sad, ko sme reći da rat, ma koliko, inače, strašan i
nepoželjan bio, nema svoje dobre strane, pod uslovom, naravno, da ih
neko ume uočiti i iskoristiti…
Za ime Boga, Timone, prestani me tretirati kao neurednog
dužnika!…
Čuo sam da Fedor nije ni otišao s majkom u bolnicu, bio je, kažu,
toliko pijan da se Stefan bojao skandala i s Natalijom Fedorovnom
poslao nekog slugu…
Što se tiče Simeona Hadžije, Lupusovog testamentarnog ali ne i
faktičkog naslednika, on je, po svemu sudeći, bio neka vrsta regresije u
psihogenetskom i sociogenetskom razvoju fele Njegovan, premda, ako
pođemo od njegovih blagosti, uviđavnosti, čovečnosti, nesebičnosti,
bogobojažljivosti, moralne čistote i sklonosti duhovnim namesto
novčanim špekulacijama, pa te osobine uporedimo s osobinama ostalih
Njegovana, za koje znamo, prosto se ne vidi nijedan prema kome bi
uopšte mogao da regresira. Kad bi nam se lopatice razvile u krila, mi
bismo ponovo postali ptice koje smo nekad bili. Ali je jednostavno
nemoguće zamisliti da je ikada postojao Simeon koji je ličio na Hadžiju, i

128
čiji su se potomci razvili u jednog Gazdu. Pre će, dakle, biti da je posredi
misteriozni mutantski proces koji se ceo odigrao u jednoj generaciji, a
zatim bio eliminisan okrutnim životnim okolnostima, kojima nije bio
kadar da se prilagodi…
Kakav crni mir? Ovo je, dragi moj Jakov-Baltazare, lovostaj. Čekaj da
sezona počne, pa ćeš videti koliko će ovde na Balkanu biti mirno…
Ja te ljude zaista ne razumem. Dobro, znam da mu je cela familija
izgorela, da je ostao bez sredstava i obustavio plaćanja, da je neizlečivo
bolestan, ali, za ime Boga, nalaziš li da se baš onoliko morao zapustiti?
Mogao bi naći bar toliko volje da se obrije! Nesreća nikome ne daje
pravo da onako neljudski izgleda…
Čujem da s onim Jakovljevim konkursom nešto nije u redu…
Ono što je najneobičnije u istoriji Beograda kao grada jeste da ona
praktično prestaje tamo gde počinje stvarna istorija moderne Srbije.
Čovek je mogao govoriti o rimskom Singidunumu, a da ne govori o Rimu,
o vizantijskom Singidonu, a da ne spomene Konstantinopolis,
austrijanskom Alba Graeca, a da zanemari Beč, turskom Beogradu, a da ne
uzima u obzir Stambol. Ma koliko se sudbina grada definisala u Rimu,
Carigradu i Beču, grad je postojao sam za sebe. Mačiji bio im ako ga
naseljavao. A šta je on danas, gospodo? Puki geografsko-statistički
pojam koji je izgubio svoju istorijsku dušu!…

129
 PARNICA DRUGA ILITI PORAVNANJE S PRECIMA,
U KOJOJ SE IZVODI KAKODEMONSKO HRANJENJE
NEBESKE SKITIJE, ZBRAJA UKUPAN TROŠAK JEDNE
PONOĆNE PROMENATE STOLNIM BEOGRADOM,
SAZNAJE KOLIKO KOŠTA DA ROMEJ POSTANE SRBIN,
TE SE OBAVLJA ČUVENO MAGIJSKO SPREMANJE
KONAKA I NEČUVENO MEDITIRANJE O BANKROTU
POVODOM JEDINOG KIR SIMEONA KOJIJE,
CRN U DUŠI, CRVEN U KESI, S MANJKOM NA KONTU,
ALI S VIŠKOM U SRDCU, BLAGOPOLUČNO PREVEDEN
U PASIVU.

„Do 1856. sve su boje kojima je čovek bojio svoje lice,

odeću, kuće i svoju umetnost dobijane iz prirodnih izvora,
kao što su minerali, školjke, insekti, kora drveta, cveće,
životinjski organi i jaja. Godine 1856, osamnaestogodišnji
student hemije na Kraljevskom koledžu u Londonu
William Henry Perkin, eksperimentišući s katranom u
potrazi za sintetičkim kininom, dobijajednu crvenu
soluciju. I s tom prvom anilinskom bojom rađa se nova
industrija…”

(Joseph Borkin: THE CRIME

AND PUNISHMENT OFIG FARBEN)

„Zdravo da ste, Živonačalnici, ugodnici božji!

Zdravo, lepoto Carstva nebeskoga! Dečice nevina
Strašnoga suda! Zdravo koji ćete se utešiti, nasititi,
zemlju naslediti i pomilovani biti! Koji ćete
Gospoda našego desno Ocu videti…”

130
 (IZ DOČEKNOG GOVORA KOJI JE
KIR SIMEON HADŽIJA ODRŽAO
NEBESKOJ SKITIJI NA NOĆ
6. APRILIJA GODINE 1867.)

„U pakao aždaju gulanfersku! Udri beštiju crvendaćsku!

Mori! Davi! Ubij!… Sviraj, Ciganijo!
Igraj, Srbijo! Udrite, sluge… Gazda kolo vodi!“…

(IZ OPROŠTAJNOG GOVORA

KIR SIMEONA GAZDE ISTOJ NEBESKOJ
SKITIJI, NA NOĆ 6. APRILIJA
GODINE 1867.)

131
 Timase, sećaš se, Tomanijo, karuce juru, iz točkofi varnjice izbifaju,
ljuljamo se kogođ na kaik u kome se u bežanijski Zemlin prefalj ifali,
samo što na sokak ne poispađamo, Aleksa, domostroitelj, na papučicu
čuči, za lakofani ram se drži, će ga svega noktima izrofaši, pazi, bre,
skilos, s ti nokti, ne haje, zadufo se, pripofeda nešto o nekakvim „božjim
ptičicama” što niti seju niti žanju, a hranu se, kao, osobito, i što nam sad
s neba na konak u vizitu pale, sve same koještarije, kako su te ptičice
napojene i naranjene jestifom i pitijem za prekosutradanji ceremonijal-
ručak u čest gospodina barunja Sine, nota bene, fazanjima, jerebicama,
rakofima i divljačjom, dvorskim tortama i kolačima, burgunjcom i
tokajcom, benediktinskim i šartreskim likerima, kako im čak i trpeza u
avliju prostrta i srebrno kristaljnim priborom postavljena,
ja stisko štap na formu konjske glafe, uspomenju na Carski Beč, koji
ti izvanjsebno mrzela, jer te sećao na četrdeset osmu, moju aferu s
zlatorunjom artisticom Julijanom Tolnaj i desetogodišnje bračno
nekonjsumiranje, stisko malj’ štap, malj’ Aleksu za šiju,
jebaću majku majčinu svima,
ti plačeš, nemoj, Simeone,
šta nemoj,
oko nas diavolonski tanjac rodoljubnih soljun-budimskih i jadranj-
timočkih čuvstava, tutnji Beograd, nebo mu od varošku, državnju i
prifatnu luminjaciju seva, kanjda se pod njim naša stara dušmanj-pirkea
užegla,
besnimo, gospođo, kogođ Heraklos kad je kentavre, naše pretke,
jureo, izmiče Čaršija, nije me briga, den me afora, den me pirazi, ništo me se
više ne tiče šta nam radi narod srpski, pisinos mi puca za Anastasijeviće i
Opulose, Karamate i Krsmanoviće, Kolarce i Terzibašiće, ni do
Obrenovića mi nije, ni do čega, Tomanijo,
jebaću majku majčinu svima,
nemoj, Simeone,
šta nemoj,
nema od Kolarčefu kafanu ukraj Stambol-kapije do kuće nam u

132
Gospodskoj ni nekoliko magnovenija postojane vožnje, a truckamo se
satima, danjima, godinama, jeste, gospođo, godinama i stolećima, natrag
u Kragujevac i Moskopolje, natrag u Janjinu i Tivaj, natrag u
Konstantinopolis i Adrijanopolis, natrag u mistirion, crnu nedođiju
prošlosti, na crnu mazgu, po crno drfeno čekmeže,
talas ego, talas ego, ego mia hreokopia, ego mia hreokopia, teško meni, ja
sum bankrot, ja sum bankrot,
a ti me tešiš, gazeći po žuljefi, ne kidaj se, važno je da smo živi,
jebem ti žifot, ko je još od samog žifota dobro žifeo,
snaći ćemo se nepotkako,
pod mirmintu, u grobu, gospođo, pre nipotkako,
Aleksa isponofa udario o „nebeskim ptičicama“ što niti seju niti
žanju, a profodu se sjajnjo, pa im sad još i nekakve ljiljane u dolj dodo,
kao i oni golemi neradnici i džabalebaroši, a u solomunjske se aljine
modiraju, o „dečici nevinoj Strašnoga suda“, o gegavci beogradski što ih
pred Sabornju srećeš, o nekakvom prozbopiscu, zdrafo učenom,
gramatizmenos čofeku iz Sremski Karlovci,
ništa, kažem, Aleksu ne razumem, osem da propađamo, kao skoro
već i propali, već nas fendofalji, a resto na doboš otišlo, doboš po sve
male lupa a barabanj viko o javnja licitacija imofinje poznatoga
banjkrotera, švindlera i nepokrifenog špekuljanta Kir Simeona
Njegovana, koja će se licitacija, usleđ žifog interesiranja publikuma
srpskog za cincarska propadanja, održati na ledinji,
kojoj ledinji,
bilo kojoj, gospođo, svaka je u nas gljoriozna i sljavna, jer se ovde na
Baljkan sve što je gljoriozno i sljavno po ledinje, još od starih Grka,
dešafa,
evo, velim, gospođo Njegovan, brzo i revnjosno ispunismo amanjet
Lupusa Velikog,
kakav amanet,
takav da ne čufamo i ne stičemo blaga sveta, da užifamo, bacamo,
trošimo i volimo, da bi sutra, kad strašna Leta proteče, uspešno bili
pijani, mirisnji i golji,
i kako se sad čuvstvujete kao oficijeljni guljanfer, da lj’ vam možda
noge ne zebu,
oime, zebu,
nun muntic, bez brigu, gospođo, će ih u nofine ufijemo, u Serbske,
dabome, da nam se njuzgred i srdce zagreje,
da lj’ vam krču creva,
krču, oime,

133
 će i to adekvatnjo uredimo, video na pijac crevca i koščurine što ih
za knjaževe lofačke pse separiralji, pa preko jednu staru vezu na dvoru
uredio da nam se, naročitim patenjtom, odvaja pomaljo o nedeljama i
praznjicima,
nedostaje li vam, slučajno, krov nad glafu, kiria,
nedostaje, kirie,
a ne bi trebalo, hrišćanka ste, jer ima li dubljeg krofa od neba, ima li
mekše postelje od zemlje, ima li sjajnijeg žifota od ptičijeg pod oblacima,
osobito kad se ovi profalu, ili ljiljanskog kad se ta voda na dolj svali,
ali, ako vam, zbog zaostaljih graždanskih nafika, čergarenje ne
pasuje, će se rezidiramo negdi,
gdi,
da je ovo Pešta jel Beč, kapu bi nakrifili, ako bi, dabom, i nju imali,
jer bi se danju po parkovske klupe mogli sjajnjo profoditi, a noćom se
pod mostovske ložnjice na počinak i ONO povlačiti, ali ovde toga nema,
nema mostofa, ovde reke još baljvanima premošćafamo, a pod baljvan se
čofek u naše godine mučno zavlači, zato će profizorno neko ofeće bure
gepimo, ako nas posluži sreća, možda i kakav prazanj grob najdemo,
premda je to u Srbiji zdrafo teško, skoro imposibilno, jer mi čim rupu u
zemla probušimo, ne turamo u nju sadnjice kogođ ostali svet, oma
posađujemo čofeka, a posle, kad se malko snajdemo, opet na noge
stanemo, možemo od limenje kante, pruće s Dunafa i otpaci iz strugare
Braća Milanović, podignemo krasnja privatnja rezidencija, na formu
bivših safamaljskih što ih Kodža Miloševi panjduri reguljiraii pesnicama
i petama,
što kažiš, min mu les, ma nemoj mi reći, teško gospođi pada po ceo
danj pred crkvu člofiti,
pa sad, šta se tu može, gospođo, liputnepoli, vrlo žalimo, takva su
Regola tu pehniđiv, Prafilja sirotinjske igre, a i posao dulia, kiria, ovde se
prosi za potomstvo, ja tu progonis,
svi dreku nadali, šta će ti multu poradz, šta će ti toljke pare, Simeone,
zar ih već nemaš dosta, zar ti, čofeče, nikad nije dosta, i zar je jedinjo
zemno blago za žifot važno, šta ćemo s dušu, Simeone, šta ćemo sa
srdce, Simeone, pa evo, gospođo Tomanijo, sad ste brez ništa, sad ništo
nemate da vam sovjest pritišće, kamite jedinjo, dušu, bolesno srdce i
čanče za milostinju, snajdite se, dinamis kirii, doksa kirii, omorfja kirii, moć,
gospodo, slava, gospodo, lepota, gospodo, zume – apolavsome, živimo –
uživajmo, ljudima ljubeznim blagodarni budimo što su nam sve ovo
omogućili,
jebaću im majku, jebaću majku majčinu svima,

134
 nemoj, Simeone,
šta nemoj,
ti se uplašila da se nisum prohadžijao, poludeo,
karuce juru,
pitam Aleksu kako su njegofi kod Filipovu pifaru, svi se čudu
mome najednom sabiranju, kočijaš Naske se zamalj preko sedište nije
prefalio, jer u ljubeznostima nikad nisum preterifao,
dobro su, Gazdo, blagodarimo, veli Aleksa,
dobro je što su bar oni dobro,
zašto, Gazdo,
jer ti nećeš biti kad ti prebijem štule što si konak bez nadzor ostavio i
rodbini se odvukao,
ti jednako vičeš, nemoj, Simeone,
Aleksa mukuje, znaje pceto da je krifo, pa rep podvilo, da bi kod
Lupusa već mreljac bio i da ga jedinjo moja dobrodušnjost žifog održafa,
kočije grabu, davnjo se već celju trebalo stići, ali mufluzis Naske
izgrešio, u rđafu ulicu skrenuo, a od narod ni pomenja manjevrirati, do
konaka Njegovan nipotkako da dojdemo, to jeste do pred što je od
konak čitafo ostalo,
je li nešto, Aleksa,
ne znajem, Gazdo,
kako ne znaješ, hondrokefalos,
tako, Gazdo, ne me u kuća pustili,
ama, i s ulicu se nekoji vrag morao videti,
pa vraga sam video, Gazdo, a od ostala građa, duvari s front još
stojidu, ne mogu da kažem,
a drugo,
ne mogu da se podmetnem,
ne možeš,
ne, Gazdo, žifi mi vi,
e pa, će se podmetneš, Aleksa, žif ti ja, lično ima da te petom u patos
ukucam da tom magarećom glafom, koja mi sve ovo i priredila, krov
podupireš,
joj, Gazdo,
ne kukaj, velim, će se jednačiš s Atljas koji glafom držo nebo pošto je
pre toga sjebo zemlju,
nemoj, Simeone,
šta nemoj, jebaću svima majku majčinu,
metežnjost sve grđa, i ovde razvukli kolo, od Solunja do Budima, od
Jadranja do Timoka, sviraju Cigani, ripaju Srbi, kukaju Turci i ja, samo

135
smo mi ove noći gubitnici,
pokor neviđeni, saobraćaj sve gušći, proijac sve tešnji, nipošto ne
vidim kako će se iz krljanac iskobeljamo,
ti na kanotne, šta da radimo, da pojašem Aleksu jal Nasketa, ne ide,
dabome da ne ide, Simeone, kud ćeš žive ljude jahati,
ta me ljudskost, gospođo, ne bi mnogo zabunila, nego se brinjem, će
me marva pozna, Srpsku majku, će me opet u morafac zakvaču, ću iz
kože ripnem, esplodujem, ceo Beograd ima da u okrepljujući luft
raznesem,
a što peške ne idemo,
iz deto razlozi,
ondaj nisum pametnja,
kad si bila kažem, nego se suljni na patos,
šta ću na patos, ma ton Teon,
da nas ne opazu, da ne vide Srpsku majku, majku im majčinu,
odbifaš kategorično, žao ti aljina,
razumem razlozi, pokrifam i sebe i tebe s konjski pokrofac, konjski
aromat mi se u nozdrve uvlači,
uh, mislim, što nisum konj da me kopito boli za Firmu i Srbiju, da
me briga za sve ljudske računje i špekuljacije, da zabacim gubicu,
isturim grudi, zatresem sapima i zamajnem repom, trired da njisnem i s
tobom na leđima odgaljopiram iz ovaj kurvanjski antropokozmos, u
prirodnu slobodu, životinjsko bratstvo i bezračunsku jednakost, jugu, na
topla mora, tople tajnje kentaurske pradomofine, uh, što nisum,
šta,
konj,
idi, Simeone, s milim Bogom,
i otići ću, odgalopirati jednom, gospođo,
šta je, Aleksa, krvafog vam Boga, oćite ovde korenje da pustimo, u
kaljdrma da zarastimo,
neće, Gazdo, narod, marva, da se mrdne,
mrdaj ga ti, mogare, što ti Bog kandžiju dao,
Aleksa se branji da u ofaj gljoriozni dan ne može svakodnjevne,
pohodnje stvari rabiti, pa vidim lepo, ni do sutra stići nećemo, jer, a
milnemo, a stanemo, milnemo, stanemo,
čujem gdi pitaš Aleksu kako se otac oseća, silno se taj oseća, Domna,
Gazdarice, neće, velim, dugo, nemoj, Simeone, njemu ste, gospođo,
trebali reći – nemoj, kako kad zla nisam ni znala ni sanjala, znala bi da
na jebenji balj išla nisi, nego se kao poštena žena kuće držala, ludog
svekra nadzirala, decu pazila, kuku, šta je s dečicom, sad si se setila,

136
kako da se setim kad si me načisto zaludeo, od tvojih nepokretnosti ništa
pokretno ne vidim,
bez brige za decu, Domna, veli Aleksa, kolko sum kroza pendžere na
donjem boju video, ta su se dobro snašla, ali onu Demijanisovu
hospitalizirali,
kako, šta, zašto,
ispada na ulicu nikakva, kanda se, da oprostite, s fabrički razboj
jebala,
pred knjaževu kanceljariju kola načisto stala, ni napređ, ni nazađ,
zaribalji dibiduz, Naske se krsti, Boga jebe, Aleksa prima od slafljenika
čuturu s rakiju, loče,
šta radiš, hondrokefalos,
prafim se da pijem da ih ne ražljutim, Gazdo, sukleta premunteska,
ali neka, razgofaraćemo ujutro, mogu, veli, kakvi su u tom stambolskom
raspoloženiju, i da nas ispregnu,
gledaj da nas ne ispregnu, jer ću upregnem tebe i Nasketa, ja sum,
veli, za da trknem po nosila, pa da ve na ruke, pod čaršav prenesemo,
kao umreli,
je l’, majke ti,
jes, oborila ve kaplja od radost zbog srpske slave,
ne bi mnogo lagao,
da odem, Gazdo,
da odeš u pičku materinu, Aleksa,
ne budi prost, Simeone,
a što on, gulanjfer, ne bi umrea, nego odmah mene na odar, ne
morate vi, Gazdo, neko, ko,
ne znaje se, umrea čofek na sokak, pod čaršav ste, niki vas poznati
neće,
nisum stigo planu ni treću miso posvetiti, kad evo ti ga kraj kola
konzulj, Prajac iz Berlinj, Meronije, gofori srpski kao da među zube
šišarku drži,
Sehrgeehrter Herr Negofan, gnadige Frau Negofan,
Gospodine konzulje, otkud vi,
i on, čofek, na frišak luf izišao,
kakva noć, nicht wahr,
bi da pita nešto, a usteže se, nafali, velim, jebi još i ti, šta vas, also,
brinje, gospodine,
pitam se šta ćete pod taj Pferdedecke, kao pod pokrofac šta oćimo,
to vam je, konzulje, jedna stara srpska sigra,
so,

137
 so, pa kako se igra,
se igra tako da se jedno ćebuje, to jeste preko glafu s ponjafu pokrije,
a svi ga ostali gdi stignu i kako dofatu subifaju, pa on pogađa ko je, a
bifen bifa sve dok ne pogodi,
crče čofek od smej, ausserordentlich interessant, kao obaška
zanimljivo,
jeste, to je, velim, naša najomiljenija zabafa, posle rat, naravski,
a on se pokunji, mislite li vi zaista über die Drina,
ja personaljno svakojako neću, a za druge pitajte predsednika
Ministarskog sovjeta Garašanina,
jer, wissen Sie, znate, to bi profociralo debalanc i u Evropi,
Bože, što se meni jebe za evropski debalanc, samo da znajete,
mislim, a glasno ću bitte, was haben Siegesagt,
Ich sagte veli, kažem da se ofom Predajom gradofa etablierte,
vospostavljeni mir na Balkanischen poluostrf nipošto ne sme minieren,
kao potkopati, jerbo će Njegofo prajsko veličestvo svoje grosse Sympathie
spram Srbije ponovo pod monokl stellen, naime staviti,
ej, Prajac, Prajac, da tvoja ekseljencija znaje šta ja za koje
magnovenije muss ich videti, ni zemljotres na Poluostrv ne bi ti strašanj
bio,
utoljiko i grofu pamet proradi da smo u nepriljici,
also, mein Herr, Frau Negofan, Ihre Exselentze, auf wiedersehen, auf
wiedersehen, idi u božju mater, sukleto, ode,
zašto ne krećemo, Aleksa, informiram se,
držu govore, Gazdo,
o čem,
o Kosovo, Gazdo, kako ćemo se, kolko sutra, na Kosovo suljnemo,
moi pulo, oćimo,
boj se Boga, Simeone,
nema Boga, gospođo, da ga ima, zar bi ovo dozvolio, koje, kad još
ništa ne znaš, samo se unapred sekiraš, ne znajem inventarnjo, ali
znajem duševnjo, samo da se nešto nije upaljilo, da ne izgorimo, a za
ostalo ću se sa asikuraciju do groba nositi,
sad smo pred Gospodsku, malo je mirnije, možemo kukati da se
čofek čuje, pa pitam Aleksu šta nam vele ljubezni susedi,
sramota, vele, šta radu ovi Njegovani i s kim se družu,
jebem ja njima svima ljubeznu mater,
nemoj, Simeone,
šta nemoj, a i ti, gospođo, s tobom su moji razgofori kao zidanje
Skadra na Bojanju, što ja u jednja misao izgradim, ti u druga rasturiš,

138
 ti ćutiš, nećeš da se upušćaš, zauzimaš stav koji me vavek iz mozak
izvodio, donekle u svađa ideš, pak se zamanjdališ, a i druge moduse
rabiš, osobito kad nismo ležeći, nego u pokret, ja te pritisnem, ti mi
odbrusiš pa štukneš na vrata, moja konjtra ostanje u luftu, i tek se
smirim, a ti kroza sobu protrčiš i usput me za srdce ujedeš, dok se setim
protivujeda, tebe nema, štukla jopet,
uto niz Gospodski sokak guljanfer u deda Lupusov ajncug, viče:
„Navalite, čkavci, manča Simeon blago gegavcima odbaštaor, pa pravo na
kočije,
stani, čkavac, izdufaj se, tičice nebeska, gdi si zapo,
po kolica, mančo, neće mi sve u ruke stane,
nun muntric, bez brigu, će se najdemo, zašto smo Srpska majka,
a on – živeo golemša Simeon, Gegavačka kevca,
je l’ će, pitam, ova kola biti dosta,
kako neće, kljakac,
kakva sreća, a ja baš krenuo da vam pomognem, prepni se u kola,
tičice božja,
samo ne kenjaj, klakac, nego šibajjer čepurče sve otfurati, penji se, detence
Gospodnje, pomozi mu, Aleksa, amo ga, ljiljana u dolju što niti žanje niti
seje, a po baljovi ide, amo ga, Gazda Simeonovog naslednika, da vidi šta
za njega u testamenjat Njegovana piše…

139
 EMILIJA: Stefane, imaš li malo vremena?
STEFAN SENIOR: Znaš li ti da mi noćas dolaze Nemci?
EMILIJA: Samo malo!
STEFAN SENIOR: Ali za nešto pametno. Ludačkih razgovora mi je
za danas dosta!
EMILIJA: Martin bi nešto da te pita.
STEFAN SENIOR: A šta si ti – njegov advokat?
MARTIN: (Stvarno poniženje u prošnji jeste u odbijanju milostinje. Ako
se udeli, ono je manje, ili ga uopšte nema. U svakom slučaju, kad čovek dobije
traženi novac, oseća se bolje nego kad ga ne dobije, ma koliko mu inače, načelno,
prosjačenje teško padalo…) Ako možemo u četiri oka?
STEFAN JUNIOR: Opet ti treba novac?
MARTIN: (A zatim, tu su prebacivanja i prigovori kao neka vrsta kamate
na dug…) Od tebe ga, striče, ne bih tražio ni da mi treba!
STEFAN JUNIOR: Bez brige. Ne bi ga dobio ni da ga tražiš!
EMILIJA: Dosta, vas dvojica!
STEFAN JUNIOR: Ionako idem. Samo bih voleo da se zna. Ako
mislite da se ponesemo s IG Farben, Firmi u ovom trenutku treba svaki
dinar.
STEFAN SENIOR: Ostavi mene da se o tome staram.
STEFAN JUNIOR: I ostaviću!
EMILIJA: Šta je ovome?
STEFAN SENIOR: Brine se, i moram reći ne bez dobrih razloga…
Dakle, šta si hteo?
MARTIN: Jakov mi je ponudio da izradim skulpture za konkurs na
kome učestvuje po pozivu. Skulpture će biti u razmerama koje
prevazilaze prostore postojećih ateljea u Beogradu…
STEFAN SENIOR: Ja sam mislio da se najpre prave skice, modeli,
eventualno, a skulpture tek ako se konkurs dobije?
EMILIJA: Oni će ga dobiti!
STEFAN SENIOR: Tako? To je, dakle, već odlučeno? Krasan
konkurs, zaista!

140
 MARTIN: Pogrešno si razumeo baku. Ona hoće da kaže kako smo
Jakov i ja sigurni da ćemo ga dobiti…
STEFAN SENIOR: Pa, jeste li?
MARTIN: (Nikad nećeš poleteti ako ne kažeš – napraviću dobra krila da
bih poleteo…) Recimo da jesmo.
STEFAN SENIOR: Ne bih želeo da me pogrešno shvatiš, Martine, ni
Jakov ni ti niste, bar do sada, ispoljili neki naročit dar…
MARTIN: (Najgore je poniženje, međutim, u tome da se odbijanje
tradicionalno obrazlaže razlozima protiv kojih nema odbrane…) Mislio sam, u
stvari, da u tu svrhu izvršim adaptaciju ateljea koji mi Jakov
preporučuje. Prostorija ima veliki potencijal, ali zahteva prilično
ulaganje. Obratio sam se Timonu i on je spreman da me kreditira pod
uslovom da ti za mene jemčiš.
STEFAN SENIOR: A šta će tebi da ideš kod Timona? Pored mene
živog, kod tog čifutskog lihvara!
EMILIJA: Kao da bi mu novac dao da ti ga je dete i tražilo…
STEFAN SENIOR: A kad sam ja to tvom unuku nešto odbio? Zar
nisam, otvorenim kontom, finansirao njegova potucanja po Italiji, mada
sam znao da od toga ništa neće ispasti…
EMILIJA: Moleći u međuvremenu Boga da ne ispadne… Nemoj,
Stefane, dao si mu pare da ga skloniš iz Beograda. Hteo si da ga sprečiš
da pokuša s drugom izložbom, pošto s prvom nije baš naročito uspeo…
MARTIN: (Baš naročito! O ćemu ona govori? Ta ti si baš sasvim
propao!…) Deda nema ništa s tim. Ja sam hteo da odem. Ne zato što
nisam naročito uspeo, nego što sam sasvim propao.
EMILIJA: Nemojte meni pričati, znam ja kako je tih dana u kući
izgledalo. Kao da nam je neko najbliži umro… Tvoj deda jednostavno
nije mogao podneti da se o njegovom unuku, o jednom Njegovanu
uopšte, ne govori najbolje… I još po novinama… Kao da toliko umetnika
nije u početku prolazilo i gore od našeg Martina, pa ih posle sahranjivali
o državnom trošku!
STEFAN SENIOR: Kakav je sad to dokaz uspeha? Većina
takozvanih umetnika sahranjuje se o trošku države zato što nemaju –
sopstvenog. Nisu zaradili ni toliko da se za svoje pare sahrane!
MARTIN: To je stvarno bila rđava izložba, bako. Ja, naravno, nisam
onda tako mislio. Mislio sam da svi osim mene greše. Posle Italije znam,
i u tom smislu novac za moja putovanja nije bačen… Preuranio sam.
Izloženi radovi su bili uglavnom početnički ili imitatorski.
STEFAN SENIOR: A ovamo se spremaš da na osnovu sumnje u
sopstvene sposobnosti dobiješ zajam? Šta ti zamišljaš, kako bi me

141
dočekao moj bankar kada bih mu rekao: „Gospodine, potreban mi je
novac za jedno veliko preduzeće!“ On me pitao: „Kakvim garantijama
raspolažete?” A ja mu kazao: „Pa uglavnom jakom sumnjom da će od
toga išta ispasti!”…
EMILIJA: Martin je skroman.
STEFAN SENIOR: Skromnost je preporuka za raj. Nije za poslove…
Slušaj, zašto se lepo ne maneš fantaziranja i prihvatiš nečega gde čovek
nema u šta da sumnja, gde ne mora čekati da ga sahrane o državnom
trošku da bi se ustanovilo da li je pogrešio ili uspeo u izboru životnog
poziva?
EMILIJA: Da se prihvati grbačenja u nekoj od tvojih fabrika?
STEFAN SENIOR: Grbačim i ja, pa šta mi fali?
EMILIJA: To ja znam!
STEFAN SENIOR: Za nekoliko godina bi mogao preuzeti bilo koju
od naših fabrika, za šta je meni trebalo više od dvadeset. Jer, ja nisam
imao Stefana da me gura. Imao sam Simeona, koji je na industriju gledao
iz merkantilne perspektive XIX veka, kao siromašnu i neuku služavku
Trgovine… I sama znaš šta je Gazda o industriji boja mislio, koliko me je
muka stajalo da investiramo u analin i da Firmu dovučemo u Turjak…
Takođe znaš da, prema mome testamentu, Martinu ima da pripadne
polovina JUB-a, pod kondicijom da u njemu, s uspehom, radi bar deset
godina…
MARTIN: Meni ne treba polovina JUB-a, deda. Daj je Stefanu…
STEFAN SENIOR: Taj već ima prvu polovinu…
MARTIN: Daj mu i drugu. Meni ne treba JUB, nego novac. Čak ni
to. Samo jemstvo.
STEFAN SENIOR: Pa da opet mesec dana ne smem otvarati novine?
Blagodarim…
EMILIJA: I ne daš, stvarno?
STEFAN SENIOR: Neću mu dati jemstvo, daću mu pare, ali da na
konkursu ne učestvuje.
EMILIJA: Kako možeš da budeš takav?
STEFAN SENIOR: Kakav? Nudim gotovinu bez interesa. Kao
poklon. I zašto sad, molim, ja ne bih imao prava zauzvrat nešto da
očekujem? On nije došao da prosjači, već da obavi posao. Je l’ tako,
Martine?
MARTIN: Tako je.
STEFAN SENIOR: A kako se poslovi obavljaju, zna se.
EMILIJA: Nije došao da prosjači, ali ni da se s rođenim dedom kao
na stočnom vašaru pogađa!

142
 STEFAN SENIOR: Kad sam fundirao ove fabrike, ja sam se, draga
moja, pogađao, šta kažem, ciganski cenjkao s rođenim ocem, kao da smo
jedan drugom krvnici, a ne da mi je, dozvolićeš bez uvrede, veći i bliži
rod nego tvoj unuk!
EMILIJA: I šta je sad u toj žalosnoj priči tako smešno?
STEFAN SENIOR: Gazdino lice kad je najzad shvatio da mora
popustiti, da sam ja spreman na kidanje s porodicom, napuštanje Firme,
na otvaranje konkurentske, na pateroktoniju, dakle, ako na Upravnom
odboru ne podupre moj turjački projekat… Nazvao me je „prokletim
pasjim sinom“!…
EMILIJA: Ne čudim se.
STEFAN SENIOR: Bio je, naravno, najpre zaprepašćen mojom
drskošću, dugo mu je trebalo da shvati da se nalazi pred ultimatumom,
a ne pred nekakvom živčanom pobunom, koju će Firma bez većih
potresa slomiti, kao što je slomila njegovu godine 1848, onda se
razbesneo što sam ga doveo u bespomoćan položaj, od čega je celog
života strahovao, i najzad bio ponosan, jeste, Emilija, ponosan što ga je u
ponižavajuće, izgubljeno stanje doveo – njegov rođeni sin, kost njegove
kosti… To je, u stvari, bila neka vrsta moje poslovne mature, posle koje
više nije bilo sumnje ko od njegovih sinova Firmu nasleđuje.
MARTIN: (Deda je ponosan što je pobedio oca. Gazda ponosan što ga je
pobedio sin. Ali oni su imali svoje – delo. A šta ti imaš?…) Ako od mene
očekuješ da te uspelim pogađanjem učinim ponosnim, ja za to nemam ni
volje ni sposobnosti…
STEFAN SENIOR: Zato tako i prolazimo. Umesto mi da gutamo,
čekamo danas progutaju.
MARTIN: Zar ne vidiš, bako? Deda bi mi dao koliko hoću novaca
kad bi bio siguran da ćemo ja i Jakov dobiti konkurs. Pošto siguran nije,
ne može ulagati u posao koji mu ne pruža nikakve garantije…
EMILIJA: I stvarno mu nećeš jemčiti? Da znaš, Stefane…
STEFAN SENIOR: Pa da Timon kroz varoš rastrubi kako Stefan
Njegovan nema gotovine za svog unuka, nego da i na mizerne sume
mora potpisivati menice. Šta misliš, koliko bi posle toga Nemci kotirali
moj otpor?… Menicu neću da potpišem, ali ću mu pare dati…
MARTIN: Ako se odreknem konkursa?
STEFAN SENIOR: Što se mene tiče, ne moraš ga se odricati.
MARTIN: Ne smem ni da pitam šta od mene očekuješ.
STEFAN SENIOR: Ako dobijete konkurs – ništa. Neka ti je alal to
kucanje po kamenu. Dovoljno će mi biti što ću bez straha smeti da
otvaram svoje novine. Ako ne uspete, okačićeš dleto o klin i stupiti u

143
moje kancelarije… Ništa više ne tražim.
MARTIN: Da ostavim vajarstvo, ništa više?
STEFAN SENIOR: Ako imaš dara, nećeš ga ostaviti.
Dobićeš konkurs. Ako dara nemaš – platićeš.
EMILIJA: To je ucena!
STEFAN SENIOR: Odrastao čovek mora da rizikuje.
MARTIN: (Nikad nećeš poleteti ako kažeš – leteću ako napravim dobra
krila. Moraš reći – napraviću dobra krila da bih poleteo…) Moram da
razmislim.
STEFAN SENIOR: Ja od tebe ne zahtevam da ostaviš vajarstvo. Ja
od tebe jedino tražim da ne budeš vajar. Da kao svaki normalan čovek
radiš normalan posao, a čime ćeš se u četiri zida i u slobodno vreme
baviti, to je u potpunosti tvoja privatna stvar…
MARTIN: (Isidor bi se, svakako, najpre bolje raspitao za uslove…) Da li
pogodba uključuje odustajanje od izlaganja?
STEFAN SENIOR: Od toga – bezuslovno.
EMILIJA: Za mene je to kao da mu novac nisi ni ponudio.
STEFAN SENIOR: Ja sam mu ga ponudio. Od njega zavisi hoće li se
njime poslužiti. Ako uspe – dobiće. Ako ne uspe – platiće. To je zakon.
Ne mora žuriti s odgovorom. Neka razmisli. Nikud se ne putuje…
MARTIN: (Isidor bi kazao – da meni toliko zavisi od para, ja se ne bih
predomišljao. Ali ako ne dobiješ konkurs? Isidor bi, naravno kazao – zašto da ga
ne dobijem? Dobiću ga. Zamislimo daga ipak nisi dobio. Zar ti ne bi bilo žao što
si nepromišljeno dao obećanje da ćeš se u slučaju neuspeha odreći arhitekture?
Ja ga nisam dao da bih ga održao, nego da dobijem novac – rekao bi Isidor…)
Prihvatiću ponudu…
EMILIJA: To je glupost!
MARTIN: (Ne. Toje lopovluk. Glupost bi bila – ne prihvatiti je…)
Nemam izbora, bako.
STEFAN SENIOR: Ako te to može malo utešiti, nisam ga ni ja imao.
EMILIJA: Je li to bilo tvoje izvinjenje pred Gazdom?
STEFAN SENIOR: Njemu se nisam morao izvinjavati. On je znao
Pravila igre. Izgubio je – i platio. Da je dobio – platio bih ja… Ali ako vas
dvoje mislite da sam ja u svemu tome uživao, varate se. Ja sam voleo
svog oca… Sad idem. Moram pripremiti neke papire za ljude iz Berlina.
Biću u kabinetu… A ti, ako hoćeš, dođi da ti ispišem ček…

144
 ANTONIJA: Pobogu, dete, gde si? Izludela sam od brige!…
LEONA: Tetka Hristina je imala kvar na kolima, mama. Telefonirala
sam vam.
ANTONIJA: Niko mi nije rekao. Ovo je luda kuća. A ni vas dve
niste pametnije kad se po ovakvom vremenu vozite automobilom…
LEONA: Je li čika Jakov ovde?
ANTONIJA: Mora da ste se smrzle. Doneću ti čaj i aspirin. Sačekaj
me kraj kamina. Tamo je najtoplije.
LEONA: Najpre moram naći čika Jakova, mama.
ANTONIJA: Najpre ćeš popiti vreo čaj pa onda traži koga hoćeš!
Neću da mi uhvatiš upalu, pa da te kao jadnu Nataliju Fedorovnu
moraju prenositi u bolnicu…
LEONA: Šta je s tetka Natalijom?
ANTONIJA: Omakla se niz basamke, kažu… Pričaću ti uz čaj…
ARSENIJE: Zdravo – ti!… Nisam te video celo veče.
LEONA: Niste ni mogli. Tek sam stigla.
ARSENIJE: Nisi ni morala. Ovde je dibidus nesnosno… Valjda nisi
znala šta bi sa sobom. Ljudi danas preduzimaju čudne stvari uglavnom
zato što ne znaju šta će sa sobom. Naročito vi mlađi… U moje vreme…
DR MIHAJLO: Zdravo, Arsenije! Kako si? Kladim se – očajno?
ARSENIJE: Kod kuće mi je bilo dobro…
LEONA: Zašto onda dolazite, čika Arsenije?
ARSENIJE: Pametno pitanje. Idem, da se još više ne kajem što na
njega nisam odgovorio na vreme…
DR MIHAJLO: Baš-Čelik ovaj naš Arsenije, zar nije?
LEONA: Taj se bar ne pravi da se „silno“ zabavljao kao većina ovde.
DR MIHAJLO: Stigla si, dakle? Ovde samo što nisu raspisali
poternicu. Otac ti se spremao da vam pođe u susret. Jedino je Leonid
sačuvao prisustvo duha.
LEONA: Hoćeš da kažeš – odsustvo. Nije ni primetio da me nema.
DR MIHAJLO: Ima ko jeste.
LEONA: Ovde je?

145
 DR MIHAJLO: Ovo je i njegova kuća.
LEONA: Ne ponaša se tako.
DR MIHAJLO: Znaš li kako ti izgledaš u svojoj?
LEONA: Kako?
DR MIHAJLO: Većina mladih ljudi se u svojim kućama oseća kao
gost koji jedva čeka da ga sat oslobodi rudimentarne učtivosti i da
klisne… Uostalom, malopre sam ga video kako razgovara s dedom i
bakom. Nije izgledao baš sjajno…
LEONA: Obećao je da će im govoriti o nama.
DR MIHAJLO: Pa sad, Martin nije baš najpogodnija ličnost za
porodične rituale… Ali, što se tiče izgleda, ne bi trebalo da te brine.
Noćas svi liče na brodolomnike. Malopre sam sreo Jakova. Taj se ponaša
kao da ne zna ni gde je, a o tome zašto, da i ne govorimo…
LEONA: Gospode bože, pa ja sam sasvim zaboravila! Hoćeš li,
molim te, da nađeš Jakova i da ga pošalješ u hol?
DR MIHAJLO: Šta se dogodilo?
LEONA: Tetka Hristina.
DR MIHAJLO: Opet je dovukla neku od svojih strašnih
sifražetkinja?
LEONA: Nikog nije dovukla. Nj u su dovukli. I nju i mene.
ANTONIJA: Evo čaja! Pij ga polako i u malim gutljajima… Kud ode
Mihajlo?
LEONA: Ne znam.
ANTONIJA: Šta kaže na tu vašu ludoriju? Voziti se u „austinu“ iz
1920, u januaru, od Beograda do Ljubljane, i još s ludom Hristinom za
volanom. Hvala Bogu što ste uopšte čitave stigle!…
LEONA: Nisam imala srca da je odbijem, mama.
ANTONIJA: Šta to znači – nisi imala srca? Ona te je, kakva je
nastrana, mogla pozvati da dovde dopešačite…
LEONA: I pozvala me je, samo na leto…

146
 EMILIJA: Nisi smeo da se obavezuješ na tako nešto. Ja imam i svog
novca.
MARTIN: (Nije stvar u novcu. Stvar je u tome da se čovek usudi…)
Deda ne bi dopustio.
EMILIJA: A ko kaže da mora znati?
MARTIN: (Da se usudi da u ime ideala ubije svoju „babu zelenašicu”, a
zatim da ustanovi kako mu je taj ideal nedostižan. Uprkos ubistvu, ili baš njemu
zahvaljujući. Nedostižan u svakom slučaju…) Neću da se vas dvoje zbog
mene svađate.
EMILIJA: Mi se nikad ne svađamo… On se svađa. Ja ćutim i teram
svoje…
MARTIN: Ovako je bolje. Deda ima pravo. Odrastao čovek mora da
rizikuje.
EMILIJA: Kako hoćeš, ja sam mislila… A, evo nam i naše drage
Leone!… Poljubi me u kosu. Tu ne ostaje šminka… Dobro nam došla i
srećno ti Badnje veče!
LEONA: I tebi, tetka! Srećno Badnje veče, Martine!…
MARTIN: Gde si ti to do sada?… (A ni pomislio nisi na nju. Brinuo si
se jedino za svoj atelje…)
LEONA: Zar nisi čuo da smo imale kvar na kolima? Javila sam se iz
Ljubljane Emiliji…
EMILIJA: Jesi li?…
LEONA: Zar se ne sećaš?
EMILIJA: Valjda jesi. Ovde je, kao što vidiš, prilična pometnja… A
gde ti je Hristina?
LEONA: U holu.
EMILIJA: Je li boravak po predsobljima neka njena nova ćud?
LEONA: Stara, bojim se.
EMILIJA: Za originalnosti uvek ima vremena kod svoje kuće. Idem
da je dovedem.
LEONA: Ja na tvom mestu ne bih.
EMILIJA: Zašto?

147
 MARTIN: Ne bi me začudilo da je doputovala s dva aligatora.
LEONA: Skoro da jeste.
EMILIJA: Nemoj mi reći da je ovamo došla s krokodilima?
LEONA: S policajcima je došla.
MARTIN: S faunom, u svakom slučaju.
EMILIJA: Ja sam mislila da je Hristina u zavadi s policijom. Nisam
znala da tamo ima i prijatelje…
MARTIN: Koliko su je zatvarali, mora da ih je već i stekla.
EMILIJA: Ne mari. Smestićemo ih negde. Kad ih je već dovela, ne
možemo im otkazati gostoprimstvo na Božić…
LEONA: Čekaj, tetka!… Nije Hristina dovela policiju. Policija je
dovela nju. Imale smo nepriliku na putu, pozvana je policija i ona nas je
službenim kolima dovezla u Gradščinu.
EMILIJA: Baš obzirno od njih, zar nije, Martine? Posle svega što se o
grubostima policije po Beogradu pronosi, nalazim da je to stvarno…
Martine, da li bi se postarao da se ti ljubazni ljudi nečim posluže?
MARTIN: Ja bih na tvom mestu sačekao kraj priče pa tek onda
nudio piće.
EMILIJA: Zar nije gotova?
LEONA: Nije ni počela… Hristina se, naime, oko nečega dohvatila s
jednim policajcem i… udarila ga kišobranom po glavi.
EMILIJA: Ona je, jadnica, uvek tako neposredna!
LEONA: Komandir im je, srećom, neki razuman čovek. Objasnila
sam mu da je tetka Hristina pomalo na svoju ruku i da incident ne treba
uzimati ozbiljno… Pomoglo je, naravno, i ime. Izgleda da nas po
Sloveniji svi poznaju. Komandir je, čim sam rekla da idemo u Gradščinu,
ponudio da nas poveze. Čak se Hristini i izvinio… Zdravo, Leonide.
Srećan ti Božić. Jesi li čuo?
LEONID: Mihajlo mi je kazao. Poručio ti je da je našao Jakova i da
ga je poslao u hol. Pošto ih je naša draga Hristina isprebijala, naš dragi
Jakov treba da im nečim zaleči rane. Ja bih to učinio novcem, on će im,
verovatno, ponuditi neko medicinsko objašnjenje. Ovih dana je u velikoj
modi slobodoumnost. Nadam se da će Jakov naći pravi kompromis
između novca i načela…
EMILIJA: U svakom slučaju, nalazim da je od tog komandira lepo
što je preko svega prešao.
LEONID: Ja nisam razumeo da je prešao.
LEONA: Jeste, čak joj je ruku poljubio.
EMILIJA: Onda je, hvala Bogu, sve u redu.
LEONA: Bilo bi da ona onda nije lašobranom po glavi udarila i

148
komandira…
MARTIN: Čini se da je ovog puta u svojoj čuvenoj neposrednosti
malko prekardašila.
LEONID: Recimo radije, učinila geografsku omašku. Slovenija nije
Balkan. Ovde policajci ne mare da ih udaraju po glavi.
MARTIN: Ali, ako su je uhapsili, otkud ona ovde?
LEONA: Izmolila sam nekako da je najpre dovedu ovamo. Računala
sam da će čika Stefan uspeti da izgladi stvar.
EMILIJA: Slušajte, deco, ja to Stefanu ne smem ni da kažem.
LEONA: Zaboga, tetka, nešto moramo učiniti!
LEONID: Slaćemo joj uredno pakete.
LEONA: Dole je, doduše, čika Jakov, ali nisam uverena da je on
dovoljno ubedljiv…
LEONID: U sporu s policijom, jedan osrednji kišobran svakako bi
delovao ubedljivije od jednog osrednjeg intelektualca… Možda treba
obavestiti tvog Filipa, tetka Emilija. Čuje se da u prebijanju žandarmerije
on ima izvesna iskustva…
EMILIJA: Gospode bože, od ovog će još i skandal ispasti!
LEONA: I hoće ako se nešto ne preduzme. I to odmah. Komandir se
zainatio da je vodi u zatvor…
LEONID: Mada bi optimalno rešenje bilo – ludnica.
LEONA: A zašto ti, umesto što se izmotavaš, ne bi pokušao da se
objasniš s tim ljudima?
LEONID: Ja nisam domaćin.
MARTIN: Advokat si.
LEONID: Stvarno?
LEONA: Tako se priča.
LEONID: Onda me angažujte kad je izvedu na sud. I ako vam je
stalo da što duže leži na robiji.
EMILIJA: A zašto ti ne bi pokušao, Martine?
MARTIN: Ja?
LEONA: Ti si Stefanov unuk. Tebe ovde svi poznaju.
MARTIN: Znaš šta… Ja nemam nikakvih iskustava sa zakonom… A
ni rečit nisam… Ako mislite nešto stvarno postići, treba istaći neku jaču
firmu.
EMILIJA: Šta velite o Teodoru? On voli da se pravi važan.
LEONID: Ukoliko pristane da se spusti do takve trivijalnosti, izbor
je pravi.
MARTIN: Ako neće radi Hristine, hoće radi sebe.
LEONA: Tetka, pronađi Teodora i objasni mu suštinu. Ne moraš

149
govoriti o kišobranima. Reci samo da je u neprilici, ali da ne znaš o čemu
je reč… Kad dozna, neće više moći natrag. A tebe ne može odbiti… Nas
troje idemo dole…
LEONID: Možda vas dvoje. Ja nikud ne idem. A ni vama ne bih
preporučio.
LEONA: Zašto?
LEONID: Hristina pravi ozbiljan prestup. Po svim propisima, mora
u zatvor. Ali, razume se, ne odlazi. Mislite li zaista da je Teodoru, koji
drži katonske govore protivu korupcije i nepotizma, baš jako stalo da
saznate zašto?…

150
 HRISTINA: Kaži tim majmunima da ću razbiti glavu prvom koji mi
se primakne!
JAKOV: Glave si im već porazbijala. Sad je na dnevnom redu da ih
nečim odobrovoljimo. Za početak predlažem da prestaneš mahati
kišobranom. Izbićeš mi oko!…
HRISTINA: Neka sam prokleta ako ih, posle svega, budem još i
odobrovoljavala! Šta ti grubijani misle? Bespomoćna žena, pa sebi mogu
sve da dozvole!
JAKOV: Tako „bespomoćna“ ti čoveku samo što vilice nisi izvalila…
HRISTINA: Dripac me nazvao „matorom vešticom“!
JAKOV: Nije pre nego što si ti njega – „muškom svinjom“!
HRISTINA: Tek pošto je, majmun, pokušao da me silom svuče sa
tribine!
JAKOV: Kakve tribine?
HRISTINA: Zar ti Leona nije rekla?
JAKOV: Ja nju nisam ni video. Mene je ovamo poslao Mihajlo.
HRISTINA: Bolje da je sam sišao nego što je tebe, šmokljana, slao!
JAKOV: Ja više ništa ne razumem… Trebalo je da budeš u autu, na
putu za Gradščinu, i sad, kakva je to tribina i šta ćeš ti na njoj?
HRISTINA: Znaš li ti da je Stefan usred zime pootpuštao skoro
trećinu radnika iz svojih fabrika boja u Domžalama, Zalogu, Dolu,
Šentvidu, Podgradecu, Kresnicama, Litiji i drugde?
JAKOV: Ne znam i ne tiče me se. Nisam ovamo došao da Stefana
ispitujem o njegovim poslovima i da ga učim kako da vodi svoju
industriju… I šta ti imaš s tim? Odakle uopšte znaš za ta otpuštanja?
HRISTINA: Razgovarala sam s njegovim radnicima u Litiji. Imali su
sindikalni zbor kad su nam se kola pokvarila…
JAKOV: A ti, po običaju, nisi našla ništa pametnije nego da se
umešaš u štrajk koji se vodi protiv tvog strica?
HRISTINA: Ne trpim nepravde, pogotovo od svojih stričeva… I zar
je običan govor, na koji, kao građanin, imam pravo, dovoljan razlog da
se sa mnom postupa kao sa kriminalcem?

151
 JAKOV: Neka me đavo odnese! Nisi, valjda, još i govorila?
HRISTINA: Razume se da jesam! Trebalo je da me čuješ! Saznao
bi…
JAKOV: Da imam ludu sestru, ali ja to znam već poodavno, još
odonda kad smo te jedva sprečili da iznad Beograda letiš balonom i
lecima pozivaš građane na obaranje monarhije…
HRISTINA: Danas samo budalama nije jasno da su monarhije
zastarele!
JAKOV: Možda i jesu. Ali se to može kazati i sa zemlje. Ne mora iz
balona.
HRISTINA: Ako te samo to brine, u Litiji sam govorila sa zemlje.
JAKOV: Huškala radnike, pretpostavljam?
HRISTINA: Ne, nisam ih savetovala da poljube ruku Stefanu što ih
je ostavio bez hleba…
JAKOV: Čekaj dok taj čuje. Nadam se samo da neće pre nego što
otputujemo…
HRISTINA: Ne nadaj se. Čuće čim se popnem gore.
JAKOV: Slušaj, Hristina, ti s njim o tome nećeš govoriti!
HRISTINA: Razume se da hoću. Inače bih još u Litiji okrenula kola i
vratila se u Beograd.
JAKOV: To bi bila jedina pametna ideja koju sam večeras od tebe
čuo. Samo, ti ne bi bila Konstantinova ćerka kad je za račun prve glupe
ideje ne bi u jarak bacila…
TEODOR: Izgladio sam incident. Policija je povukla prijavu.
JAKOV: Hvala ti. Zadužio si me.
TEODOR: Ne treba da ti govorim koliko mi je sve to neprijatno. Ma
šta tvoja sestra mislila od svojih eskapada ovde preduzimati, neka se ne
nada da ću se radi nje još jednom ponižavati pred potčinjenima…
HRISTINA: Niko od tebe ništa nije iskao. I ne očekuj da ti
zahvaljujem.
TEODOR: Toliko bezazlen nisam. Učinio sam to radi tvog brata.
HRISTINA: Na tvoju veliku žalost, još nisi u položaju da me
pošalješ u koncentracioni logor. U međuvremenu bi, i za tvoju reputaciju
i za vladu koju predstavljaš, bolje bilo da od svojih policijskih majmuna
napravite ljude!
TEODOR: Koliko vidim, sasvim si čitava!
HRISTINA: Blagodareći svom kišobranu, a ne njihovoj
čovečnosti!…

152
 LEONA: Ja tebe ne razumem, Martine… Dogovorili smo se da se
nađemo u Turjaku i razgovaramo s našima. Nismo očekivali naročite
teškoće, osim kod čika Stefana, i, naravno, onih uobičajenih pitanja „od
čega, zaboga, mislite živeti“, na koje je većina Njegovana, izgleda, uvek
umela da odgovori, pa bismo, valjda, umeli i mi… Predlagala sam da to
uradimo zajedno, uglavnom tebi lakše da bude, ali si ti insistirao da s
dedom razgovaraš nasamo. I sad, najednom kažeš, nisi mogao…
MARTIN: (A šta da kažeš? Da na to uopšte nisi mislio?…) Nisam imao
prilike. Ovde za takve razgovore jednostavno nemaš prilike…
LEONA: Od jutros si u Gradščini i nisi imao prilike?
MARTIN: (Najpoštenije bi bilo da joj priznaš kako si se bojao, a zatim, kad
ti je Jakov predložio da s njim radiš, sasvim zaboravio zašto si u Turjak
došao…) Voz je kasnio, Leona, stigao sam tek posle ručka, a tada je ovde
već sve bilo u očekivanju gostiju… Znaš kakva je baka kad želi da sve
funkcioniše besprekorno. Osim toga, dedi dolaze ti Nemci iz IG
Farbenindustrie, razdražljiv je kao škorpija, i nije spreman da bilo o čemu
drugom razmišlja… Ja sam mislio da mi znamo na čemu smo…
LEONA: Ja znam. Za tebe više nisam tako sigurna.
MARTIN: (Leona je Njegovan do korena kose. A Njegovani dobrovoljno ne
ispuštaju ono što je njihovo ili što veruju da je njihovo…) Činilo mi se, u
stvari, da bi bilo neuviđavno opterećivati ga još i porodičnim brigama…
LEONA: Ne vidim zašto bi za tvog dedu brak unuka bio
opterećenje, ponajmanje briga…
MARTIN: Za njega je briga sve što se mene tiče.
LEONA: Niko mu nije kriv. Sam je sebi to nametnuo.
MARTIN: Ja sam mu to nametnuo, Leona… Izabrao sam poziv koji
on ne razume, a zatim sam u njemu propao, što još manje razume…
LEONA: Najpre, ti nisi propao…
MARTIN: Nisam ni uspeo.
LEONA: To ostaje još da se vidi.
MARTIN: S njegovanske tačke gledišta, ja sam još uvek ček bez
pokrića. Kad je shvatio da me ne može privoleti na rad u fabrici, da

153
pošto-poto hoću da budem „kamenorezac“, popustio je, ali uz
pretpostavku da uspem. Nije taj baš sasvim od stare građe. Nije mu
najvažnije čime se neko bavi, nego kako prolazi u tome čime se bavi… Ja
sam prolazio rđavo, i to je moja dubioza koja se u njegovim očima ničim
ne može opravdati… On mi je oduvek zamenjivao oca, i u tom pogledu
nemam šta da se žalim. Nisam nikad osetio da ga nemam. On, međutim,
oseća. Grize ga sumnja da supstituciju nije obavio besprekorno, kako
otaljava druge poslove. Pošto od mene nije stvorio uspešnog Njegovana,
pa bio uspešan fabrikant ili uspešan vajar, svejedno, misli da je
promašio, to ga čini nepopustljivim.
LEONA: Mihajlo kaže da te je video kad si razgovarao sa Emilijom i
Stefanom, i da nisi izgledao baš sjajno.
MARTIN: (Naumila je da te uzme, uzeće te. Naumila je od tebe da napravi
uspešnog vajara, napraviće. Svaku sveću načinje ona s oba kraja…) Osim ako
je hohštapler, čovek kome treba novac ne izgleda bogzna kako.
LEONA: Zarekao si se da ga nikad više nećeš tražiti.
MARTIN: Treba da za Jakovljev projekat radim skulpture, a nemam
pogodan atelje. Verovatno bi nešto adaptirao…
LEONA: Srećna sam što ćeš opet raditi, Martine.
MARTIN: A ja uplašen. Posle onakvog debakla, ne verujem da ću
ikada više smeti unapred srećan da budem. Ako uspem – možda. Sve
dotle mogu samo da se plašim…
LEONA: Uspećeš!
MARTIN: (Njegovani, načelno, moraju uspevati. Ali svako dobro načelo
ima izuzetaka. Inače ne bi bilo dobro. Leonid kaže da bi bilo isuviše jednostavno,
suviše bi se podrazumevalo, i u krajnjoj konzekvenciji, ne bi jednog Njegovana
držalo u ponosnom ubeđenju da je, za razliku od nekog drugog, a blagodareći
sopstvenoj umešnosti, još jednom izašao na kraj s pretećom eventualijom da baš
on bude nesrećni izuzetak koji načelo o obaveznoj uspešnosti Njegovana čini
dobrim…) Tako sam mislio kad sam pripremao izložbu. Izgledalo mi je
savršeno nemoguće da ne uspem. Ako ćemo pravo, izgledalo je i tebi…
LEONA: Što se mene tiče, ti si već uspeo.
MARTIN: Što se tiče svih ostalih, međutim, a ponajviše mene samog
– nisam. U takvim se stvarima, Leona, ne vredi lagati. Posle izložbe, ja
jednostavno nisam imao ni snage ni kuraži da nastavim. Ja sam u Italiju
prosto pobegao…
LEONA: Ako si se nadao da će te to sačuvati od mene, kao što
vidiš…
MARTIN: Nisam pobegao od tebe. Pobegao sam od obaveze da se
odupirem.

154
 LEONA: Martine!
MARTIN: Da.
LEONA: Šta je, u stvari, Stefan tražio za svoj novac?
MARTIN: Pustimo sad dedu!
LEONA: Šta je od tebe tražio?
MARTIN: Da se, ako i ovoga puta ne uspem, definitivno odreknem
vajarstva i zaposlim kod njega.
LEONA: Ti, naravno, nisi pristao?
MARTIN: Ja sam, naravno, pristao… (Trebalo ti je, kao i svakoj
kukavici, da sa sebe skineš odgovornost, da nešto drugo za tebe odluči. Ako imaš
dara, ako je neuspeh prve izložbe bio nesrećan početnički incident – uspećeš. Ako
ga nemaš – platićeš. Jer ti nisi Isidor, održaćeš obećanje. I dao si ga zato da, u
slučaju neuspeha, sebi zauvek vežeš ruke. Da se u porodični podrum zauvek
spustiš ostavljajući napolju, na površini zemlje, tradicionalno uspešnog
Njegovana, fabrikanta boja…) Slušaj, Leona. Trebao mi je taj novac.
LEONA: Uz onako maroderske uslove…
MARTIN: Ako nešto vredim, ne bi trebalo da me se tiču.
LEONA: Ti znaš te konkurse i kako se na njima dobijaju nagrade.
Oni ne mogu biti merilo. Šta će biti ako ne uspeš?
MARTIN: Platiću.
LEONA: Odreći se vajanja?
MARTIN: Tako je ugovoreno.
LEONA: Jesi li novac uzeo?
MARTIN: Upravo sam krenuo… Ali to može čekati. Mogu ga uzeti i
sutra.
LEONA: Nećeš ga uzeti.
MARTIN: Ako hoću da radim, meni taj novac treba.
LEONA: Uzećemo ga od mog oca.
MARTIN: Ja od tvog oca ne mogu da ištem novac, Leona!
LEONA: Iskaću ga ja.
MARTIN: To tek neću dopustiti!
LEONA: Rođaci ste, niste li? Sutra će ti biti tast!
MARTIN: Upravo zbog toga ne mogu! Ne mogu doći, tražiti pare, a
onda mu uzeti i ćerku!
LEONA: Možeš mu tražiti najpre ćerku, pa onda pare. Možeš mu, u
stvari, tražiti samo ćerku. Pare će doći po sebi. To se kod nas zvalo
„prćija“. Sad se zove miraz.
MARTIN: Mislio sam da ti i ja nismo baš stopostotni Njegovani!
LEONA: Za ovu priliku, jesmo. I odmah da ti kažem – nemam
nameru da se zbog toga stidim.

155
MARTIN: (Naumila je da te uzme. Uzeće te…) Ja, međutim…
LEON A: Znam. Stidećeš se. U redu. Ti uzmi stid, ja ću pare.

156
 Kada je Simeon Njegovan, zvani Hadžija, pozne večeri istoričeskog
šestog aprilija leta Gospodnjeg hiljadu osamsto šezdeset sedmog izašao
iz sinovljevog kabineta, u koji još od upokojavanja supruge, gospođe
Milice Njegovan, rođene Nenadović, nije ulazio, ograničavajući veze s
testamentarnim jedincem i ostatkom sveta na sporadična proturanja
numerisanih pismenih proklamacija, takozvanih „Primječanija“, ispod
vrata sobe, koheletski titulisane imenom „brlog zlatne zvijeri”, i kad je
glasom zarđalim od ćutnje i posta zapovedio da se pečalnoj beogradskoj
sirotinji, „tičicama nebeskim što niti žanju niti seju, a ipak žive“, otvore
magaze i kolonijalno-manufakturna stovarišta Firme Simeon & Sin, koja
se, nalik kamenim gusenicama Zlatoprelje, spuštaju dubinom avlije
konaka u Gospodskoj, sve do Starog groblja i ruševina Varoš-kapije,
domaće sluge i katani, u odsutnosti Gazde, „na svečanom ripanju kod
Njegove svetlosti knjaza Mihajla”, i domostroitelja Alekse, u poseti
njegovima kod Filipove pivare, nisu znali šta da rade. Većina ih je,
doduše, otišla na proslavu Predaje, prijateljima i rodbini, ili se prosto
upustila u praznično, bezračunsko bazanje mahalama. Ono mlađarije
pak što je po sili službenog redarstva u kući ostalo i samo beše u
„stambolskom raspoloženju“, na dobrom putu da do prvih đerama ne
zna za sebe. Firmini činovnici odavno su se kućama razišli, pošto su se
sa prepodnevne ceremonije primopredaje ključeva Beograda vratili za
svoje pultove da dovrše tekuće poslove, jer istorija može da stane, da se
sebi divi a ljudima zaustavlja dah, ali trgovina za takve besposlice
vremena nema. U kontoaru nije bilo ni najmlađih kancelarijskih sila,
nekmoli poslovođa, knjigostroitelja, Simeonovih štablija s glavnim
prokuristom g. Antonijem Kitajcem na čelu, trenutno na poslovnoj turi
po Panoniji, od kojih bi se mogao dobiti savet kako postupiti u ovoj
neviđenoj situaciji i podeliti odgovornost za obijanje magaza, jer
ključeva, uvek u kasi pristupačnoj jedino Gazdi i već pomenutom g.
Antoniju, takođe nije bilo. Jedino raspoloživo starije žena je – te se već i
po tome ne računa – dečija vospitateljka, tespinis Demianis iz Atine, koja,
povrh svega, ne zna ni reči srpski. (Očigledno joj nije bilo nužno. Otkako

157
je u beogradski atar nogom zakoračila, slobodno vreme je koristila da,
zaključana u svom sobičku, plače. Za čim, samo ona i Bog znaju.
Poslednja čistokrvna Grkinja u ovom cincarskom kastruu, gospođa Safo
Joanides, udova Njegovan, potencijalna naslednica Lupusove ostavinske
mase, u krajnjem slučaju, plodouživateljka udovičke rente, na osnovu
srpskog Građanskog zakonika iz 1844, aktuelna, međutim, „beščesna
pustolovka i masolovka“, te proteranica iz Knjaževstva na osnovu
simeonskog Porodičnog zakonika od kentaurskih pravremena i
Gazdinih testamentarnih spletaka iz 1862, ta i takva, jedva ružne
uspomene vredna strankinja umela je na urođeničkom jeziku bar da
psuje i kune, u kavalerijskom fligelađutantskom žargonu, doduše, ali, sa
strane lingvistike i uobrazilje, bez zamerke. Gospođica Demijanis je
duševnu vezu s Familija-Firmom Njegovan svela na suze, kao privatan
komentar vlastitog besperspektivnog položaja jedne jelinske duše među
severnim varvarima.) Budući da se do Gazde i domostroitelja Alekse ne
može ni lako ni brzo doći, da je stari gospodin, Hadžija, najednom opet
retoričan, te su mu nalozi, uprkos sumnjivom sadržaju, opet jasni,
budući, dakle, da je u ovoj nacionalnoj Valpurgijskoj noći sve ionako
lišeno svakodnevne, tekuće logike, i podaje se mesečarskim slobodama,
situacija je bezizlazna i jedino akovi već ispijene lincure pomažu
slugama da se ne prestrave od njenog domašaja i značenja.
Najvećma ih je poremetila, izvesne i ošamutila – beseda. Jer Hadžija
se nije zadovoljio prostim zapovedanjem da se Masa Njegovana iznese
na javnu trpezu i Ptičice nebeske na pravedničku gozbu pozovu. On je
preduzeo da im svoj postupak objasni, kako bi znali čemu služi, pa
revnosniji bili; da im dobrodeteljski polet, zapušten u službi grešnog
sina, potpiri ponesenim dokazivanjem da je duša pretežnija od tela a telo
od odela. Uputio ih je na promatranje Majke prirode, da pogledaju
gavrane kako ne siju, niti žanju, nemaju ni podruma ni žitnica, a ipak
žive.
– Jebi ga, Gazdo, što živu! – prokomentirao je kinik s ivice
zablenutog slušateljstva.
– A koliko su – poentirao je Simeon Hadžija – ptičice nebeske
pretežnije od ptičica zemaljskih? – Okrenuo se prema sirotinjskim
mahalama na istoku i poručio im, kao da im se ne obraća on, već
tajanstvena nadzemna Sila što se njegovim tankim glasom tek služi: – Ne
boj se, malo stado! Jer volja tvog Oca bi da ti da Carstvo! – Onda se opet
okupljenom domaćinstvu vratio. – Prodajte zato sve što imate i što
dobijete, u milostinju dajte! Načinite sebi imanje na nebesima, gde se
lupež ne prikućuje, gde moljac ne jede! – A potom se okrete ka zapadu,

158
Čaršiji, kurvi vavilonskoj, i Domu Obrenovića, kurvi nad kurvama, te im
zapreti proroštvom Svetog Jovana: – Jer će u dan poslednjeg obračuna
anđeo na sunce stati i povikati glasom velikijem, govoreći svima pticama
koje lete pod nebom da dođu i sakupe se na veliku večeru božju. Da
jedu mesa od careva, i mesa od vojvoda, mesa od junaka, mesa od konja
i od onijeh koji sede na njima!
Suprotstaviti se gospodar Hadžiji sluge nisu smele. Uprkos de facto
stanju, Hadžija je de jure još uvek bio testamentarni suposednik Firme.
Što se pravom koristio nije, što je dobrovoljno pristao da ga se posle
smrti Simeona Lupusa liši prepuštajući staranje o Firmi Gazdi, a sam se
povlačeći u duboku veropodajnost, ni najmanje nije osporavalo njegovo
idealno pravo u patrijarhalnim dušama srpske služinčadi. Prividna,
nominalna hijerarhija u konaku Njegovan doprinela je slamanju i ono
malo duševnog otpora što im je nalagala svest da se kao bogataške sluge
suštastveno razlikuju od sirotinje, koja nikome, do Bogu, nije pripadala.
Očima beše odlučeno da se pokore, ali s izvesnim ustezanjem,
zatezanjem, odugovlačenjem, u kome su sluge i robijaši od pamtiveka
umešni. Možda će se, u međuvremenu, od rodbine, onkraj Filipove
pivare, i Aleksa vratiti, te za prigovor Hadžijinom nalogu nači ozbiljniju
osnovu od naširoko opticajne sumnje da je hranjenje gotovanskih
gavrana i odevanje ljiljana u liku varoške fukare – naročito mudra
rabota. Možda će kasnije, u opštoj pometnji, ispasti prilika da se otrči
Gazdi u Opštinu, te od njega lično dobije potvrda zakonitosti neviđenog
Hadžijinog zahteva.
Zasad, avaj, nema se prilike ni pameti ni za šta do za snebivljivo
domunđavanje i samo jedno oprezno pitanje:
– Će postupimo, gospodar Hadžijo, ali da se Gazda ne srdi?
– Gazda mi je i zapovedio da bogougodnicima božjim otvorimo
dom svoj – odgovorio je starac spokojno.
Ispravno tumačenje fraze uštedelo bi i Firmi i čaršijskom ugledu
porodice mnoge nevolje. Ovako, jedino se katanska savest smirila. S
pameću im se situacija nije izmirila, sve dok joj se – po narodnoj „kad je
bal, nek je bal“ – nisu zdušno i sami predali. Stari gospodin je uvek
govorio istinu, dok je govorio, te ako on veli da je Gazda ne samo
odobrio već izrikom naložio otvaranje magaza beogradskoj sirotinji,
onda tu mesta kolebanju nema. Možda je taj, u ovaj najslavniji srpski
dan još od proglašenja nemanjićkog carstva, zaista odlučio nešto škarta
podeliti narodu? Ko može dokučiti puteve jednog gospodskog mozga?
(U iskazima datim dr Paceku, tokom rekonstrukcije preduzete zarad
dijagnosticiranja Hadžijinog duševnog sostojanija, a u neznanju šta se na

159
konaku Njegovan zbiva, susedi iz Gospodske smatrali su ovo javno,
nedolično, arogantno, malne cezarsko dužebrižje još jednom od
Simeonovih cincarskih ujdurmi kojima je već decenijama izlazio na nos
srpskoj čaršiji. Ako se porazdeli, uz odgovarajuće trubljenje i
dobošarenje, nešto malo jeftine, rabatne robe, pa od toga veliki
dobročiniteljski glas pukne, još će „mahnitost” ispasti i dobra investicija.
Jer, kad viđeni trgovac – viđen i po bogatstvu i po cicijašluku – deli
blago zabadava, ima ga toliko da mu se svaka državna koncesija, rudna,
šumska, saobraćajna ili izvozno-uvozna, sve tamo do monopola, bez
bojazni od gubitaka može odobriti.)
Nesporazum semantičke naravi, s dalekosežnim posledicama po
Simeone, i oca i sina, bio je, nažalost, u tome što Gazda na koga su
mislile sluge i Onaj s kojim je Hadžija operirao nisu bili od iste sorte.
Predistorija neščastija – mada bi pojam inkubacije više odgovarao
napredovanju Hadžijine bolesti – poznata beše porodici poodavno, još
kad se o njoj nije moralo govoriti kao o sumanutosti već i za
hospitaliziranje dospeloj, dok se mogla tretirati kao, među crnim
porodičnim ovcama popularna, odmetnutost od temeljnih načela
zajedničke argonautike, kao izopačenje sposobnosti trgovanja,
špekulisanja, zarađivanja multu poradz, i vapijuća neveština na tom
tradicionalno simeonskom području, sa svom pseudohrišćanskom, a
zapravo subverzivnom, nihilističkom filosofijom, koja uz ljudske
neumešnosti kao izvinjenje ide. Izlazilo se na kraj s njom, kako kad i
kako u kom vremenu, u kojoj meni ludovanja, a ovih je, videće se, kao i
mesečevih, bilo četiri. Dok se moglo, slat je na škole, gde ničemu do
sopstvenom zdravlju nije uspevao štetiti. Potom se Firma njegovom
dobrotom, uviđavnošću i obrazovanošću služila da dotera i našminka
nepodnošljivu sliku što su je njeni uporni merkantilni uspesi
izobražavali pred surevnjivom i neprijateljski disponiranom srpskom
čaršijom. To je, nažalost, bilo prilično rizično, jer se, u reklamnoj funkciji,
shvatajući je ozbiljno i doslovno, Hadžija obavezao na izvesna
zadužbinska i legatna dobročinstva, nesaglasna s opštom politikom
Firme, pa je diskretno, lagumski povučen iz patriotskog opticaja i
deponovan u privatno ludilo, u kome nije bio kadar za krupniju štetu.
Tako su, od samog početka njegovog šantavog trgovačkog života, a
osobito posle hadžiluka godine 1856, u doba najžešće poslekrimske
krize, pismenim inicijativama Lupusa iz Beča, pa potom, 1859, po
povratku iz emigracije, i usmenim, čibučkim intervencijama, poslovi
Kuće i Porodice prelazili u stoprste ruke Gazda Simeona, kojeg
Agatodemon, Porodični duh Njegovana, još uvek gleda kako u kolu,

160
odbijenom da se vodi s kneževima, barunima, konzulima, generalima,
popečiteljima i posednicima, sada, na sokaku, pod nebom, ciganski, s
varoškom butikažom, bozadžijama i kiridžijama, postaje „najveći Srbin
od Budim do Solun, od Timok do Alpe“, pa, shodno tome, i „najveći
čovek u svemir”. Vremenom odstranjen beše i iz ono malo poslovnih, u
prvom redu reprezentativnih, titularnih prerogativa, ostavljenih mu da
bi se stalo na put varoškom olajavanju. Bonitet najjače trgovačke
kompanije u Srbiji, s dobrim šansama da jednom bude to i na Balkanu,
nije više, doksa si o Teos, slava Bogu, isključivo zavisio od domaće čaršije
da bi se, ugađajući njoj, Firma izlagala rizicima Hadžijine falične
duševne manufakture.
Svi Njegovani su imali dušu. Da su je morali kupovati, možda je i ne
bi imali. Ovako, dobili su je zabadava, pa je, eto, imaju. Neobičniji fakat
beše da su oni najčešće za nju i znali. Ranije ili kasnije, svi bi se, s
prirodnim i zdravim negodovanjem jednostavnih ljudi, suočili s tom, u
najvećoj meri uznemirujućom i otežavajućom okolnošću svojih
prosperitetnih života. I jedino je prezaposlenost, mnogobrojne obaveze u
koje behu preko dana upleteni, sprečavala da iz tog neprijatnog suočenja
proiziđu štetne posledice po Firmu, koja ih je kao svoje vlasnike
posedovala. Stoga ih je Firma još više i sve više upošljavala, sve manje
im vremena ostavljajući da se bave sobom, čak i u onim beznačajnim i
munjevitim trenucima kada, zbog nekog zastoja, zapadanja duševne
prašine u moždane zamajce, nisu bili dobro podmazan deo njenog
skladnog poslovnog organizma, njene harmonične špekulativne
mašinerije. Tako je duša većine Njegovana, pogotovu Simeona – izrodi
se i ovom prilikom isključuju – ostala nevina, čista, neuprljana
sumnjama, nepohabana dilemama, kakva je prema božjem projektu i
zamišljena da bude pre nego što ju je Sotona naučio da se za svaku
sitnicu kida. Udobno maglovit dodatak zamarajućem privrednom
računu. Reklamni trik, utoliko ubedljiviji što i većina kupaca misli da mu
je vična. Fina ambalaža s kojom se ponosno na tržište smelo pojaviti. Sve
dok joj se ne pokloni preterana pažnja, te se čovek izloži njenim
nezajažljivostima, u emotivnom smislu progresivnim, u poslovnom
regresivnim, mogla je ona, uz pomoć izvesnih tehničkih pomagala i
specijalnih ortopedija, da se nosi i snosi čak i u svojim najdosadnijim
ispoljavanjima, kao neka urođena rogobatnost, poput grbe skrivena
ispod urednog, grbi ortopedski prilagođenog građanskog odela. Kao
vešto utegnuta kila, recimo. U svojim lakšim formama, posle napetog
čaršijskog dana, mogla je poslužiti i kao ugodna, jeftina zabava. Neka
vrsta cirkusa za koji ni groša ne moraš platiti, a program možeš ponekad

161
čak i da biraš. Uđeš, otplačeš tri čina, ili se u tri čina smeješ. Izađeš,
zatim, ne plativši ni za garderobu. Ubrzo i zaboraviš šta si gledao.
Hadžija je bio jedini Njegovan, a svakako prvi Simeon, koji je pravo
da misli na sebe i dušu stekao silom svoje epske poslovne neveštine.
(Premda, ruku na srce, kad su Njagoi u pitanju, znatan rizik preuzima
onaj ko se usuđuje da čak i njihova očigledna ludovanja proglasi, onako
kao iz puške, baš sasvim neprogramskim, neproračunatim, slučajnim, ni
u najmanjem procentu zamišljenim da donose profit, bio on ili ne bio
materijalne naravi. Jer i u najsavesnijem i najnesebičnijem traganju za
Bogom ima računa. Ne žudimo mi za Njim tek onako. Nije nam do toga
da Ga upoznamo zabadava. Tražimo Ga da nam obezbedi mesto u raju.)
U svakom slučaju, oslobođen berzanskih briga, koje su jedine imale
nekog stvarnog smisla, izložen prijatnim brigama po sopstvenom izboru
(dovoljno je prijatno već i znati da ste neprijatnosti sami izabrali, a ne da
su vam naturene), oslobođen čak i održavanja životnog stroja u
građanskom pokretu, za šta se starala posluga pod budnim okom
supruge Milice, dok je, do 1865, bila živa, a potom snahe Tomanije, te
izložen isključivo najprivatnijim procedurama hranjenja i vršenja nužde,
Hadži Simeon se mogao posvetiti izučavanju hrišćanskog štiva, Svetog
pisma, Patristike i crkvene dogmatike, a iznad svega, peripatetičkim
razmišljanjima u beogradskoj prirodi, tek načetoj skromnim
regulacijama. Dok je ostalim Simeonima duša, u najboljem slućaju,
služila kao otrežnjujući i opominjući dokaz da su i oni, pored
kentaurskog, polubožanskog dakle porekla, i pored sve superiornosti,
ipak samo ljudi – zaključak kome, dakako, ma koliko iznenađujući bio,
ne valja pridavati preteran značaj – Hadžija je služio duši kao neka vrsta
podzemnog laguma, neprijateljskog tunela, kojim će, duboko pod
tvrdim Firminim bedemima, sazidanim od računa, okrutnosti i
koristoljublja, eksploziv biti podmetnut, revolucionarna pretpostavka
života u genos prokrijumčarena, nebeski profit, umesto zemnog,
porodici dočaran i predložen biti.
Što se Hadžije tiče, definitivan gubitak fotelje, iza pisaćeg stola u
duborezu jelinskih motiva, za kojim su sedeli Simeoni još od Grka,
primio je on s iskrenim odobravanjem, s kojim je od hadžiluka naovamo
dočekivao svako kidanje spona s profanim oblicima života. Bio je
presrećan što je, premda rođen kao trgovac, u Firminom vlasništvu još
od materice, ostavljen na miru, što se više od njega ne zahteva da joj s
interesom vraća kapital uložen u njegovo podizanje i plasiranje. Otpisan
iz Knjige Firminog života, mogao se sasvim posvetiti Knjizi svog.
I ako bi se smelo govoriti o bilo kakvim promenama u Hadžijinim

162
običajima, onda je, još pre definitivnog omutavljenja, ukazivalo na njih
iščezavanje istoričnih i rodoljubnih pesmarica iz njegove lektire, onih,
nota bene, koje su konak nabijale bratsko-prečanskim četrdesetosmaškim
izbeglicama, potom takozvanim „jugoslovenskim somnambulama”, pa
evo, najzad, i varoškom skitijom, ali koje su mu, istovremeno, u
znamenitom nesporazumu s ocem, od godine 1859, umesto ministarske
fotelje „za narodno prosvećenije i usavršenije”, donele udarac pernim
čibukom među plećke, „za tvoje, mogare matoro“ – kako se izrazi Lupus
– „lično prosvećenije i usavršenije”, iako je tada, brat bratu, imao
šezdeset godina, inozemne univerzitetske diplome, revmatizam, zlatan
cviker na nosu i optimalno opšte obrazovanje, najpotpunije u povesti
porodice. Teološko štivo na srpskom, ruskom, grčkom (klasičnom i
koine), nemačkom i latinskom (klasičnom i vulgata), s eremitskim
šetnjama po topčiderskim gradinama, savskoj i dunavskoj jaliji, te gore,
oko Simićevih majura na Vračaru, postalo je njegovo jedino zanimanje.
A povremena, uredno numerirana Primječanija jedini odnos s okolinom.
Ne zna se pouzdano kad je na te meditativne izlaske, prozvane od
domaćih „ludačkim luftiranjima”, počeo deci nositi krajcare i promincle.
Blagodareći Tomanijinoj zavereničkoj kamuflaži, Gazda je za trošadžijski
pravac očevih luftiranja doznao i kasno i slučajno. Već na prvi pogled
nije mu se sviđao. Ne što bi za novcem žalio, sitne nerazumnosti Firma
je mogla podneti, već što je postupak načelno bio naopak. Da je Hadžija
zauzvrat iskao od dece kakvu uslugu, makar i prividnu, formalnu,
besmislenu, ukrug da trče dok ne padnu, da se uz drveće bez plodova
penju, ne bi imao ništa protiv. Deca bi bar naučila da žive u svetu u
kome ništa nije zabadava. „Otac misli da ih uči čovečnosti i milosrđu.
Vospitava ih, međutim, da sanjaju o lebu bez motike.” Srećom, nikakve
se odbrambene mere nisu morale preduzimati. Nije bilo mnogo dece na
zabitim stazama Hadžijinih šetnji, a što ih je bilo, ne behu, pogotovo
Cigančići, sklona da priđu mršavom, crnom gospodinu u gruboj
korotnoj pelerini, čijem su licu, pod širokim klobukom od tamnog
velura, oči davale bakaran sjaj. Odrasli su ga učtivo pozdravljali i
uklanjali mu se s puta. On je ostajao isti, ćutljiv, zamišljen, ljubazan, i iste
su bile staze kojima se kretao – zabačene, zapuštene, puste, jedino se
raspoloženje prema njemu menjalo. Samo od sebe nekako, dok se nije
dospelo dotle da se iza njegovih leđa, kad bi prošao, moralo tri puta
prekrstiti i ispod levog pazuha pljunuti, da bi se mimoprolaznik osećao
potpuno bezbednim od zlih čini. Kakvih, niko nije umeo da objasni.
(Posle nesrećnog udesa od 6. aprilija 1867, knjažev lekar dr Pacek,
zadužen i za zdravlje Njegovana, vršio je, u respektu neobičnog držanja

163
našeg sveta prema Hadžiji, izvesna istraživanja, ali ni do čega nije
dospeo. Ljudi mu jednostavno nisu mogli objasniti – niti se, valjda, i
sami opredeliti – čine li magijske znake što u Hadžiji vide svetitelja,
iznad svojih moći poimanja, ili što osećaju da se ukrštaju s nekom
nečistom, demonskom silom, očajnim vampirom u lutanju za crvenim
sokovima života. Doktor Pacek je bio izbeglica iz bratske Češke. Po
prirodi čuvaran i u novcu i u mišljenju. Nije se dao zbuniti
protivurečnošću u iskazima ispitanika. Odbacio je oba objašnjenja.
„Nema tu ničeg paranormalnog, gospodo. Sve je apsolutno normalno.
Bagra prosto ne zna reda!“)
Negde na dve godine pre Predaje gradova iščezle su iz Hadžijinog
života i supruga Milica, odneta epidemijom kolere, i sve knjige, osim
Svetog pisma, oduvane novim talasom strogosti prema sebi. A kad je
prestao posećivati crkvu i uzimati učešća u ceremoniji sečenja slavskog
kolača o Svetom Arhangelu Mihajlu – koji su Njegovani odbijali da, za
razliku od drugih cincarskih familija, izjednače sa svojim najsvečanijim
praznikom, imendanom na Svetog Simeona – svima je bilo jasno da su
njegova razmišljanja, o kojima, međutim, nisu izlazila nikakva
Primječanija, uzela opasan tok.
Svi su Simeoni u Boga verovali. Ali nisu verovali samo u Njega. Ta je
višepolnost verovanja, neutrališući krajnosti, omogućavala trezveno
građansko ponašanje, koje bi, u prevazi bilo kog ubeđenja ili interesa –
trgovački se nije računao, on je bio iznad svega – potpuno razdesilo fini
mehanizam njihovog spekulativnog duha. Kao kada bi točkić u satu, u
kome tačno vreme zavisi od precizne usaglašenosti delova, skladne
kolaboracije svih partikula, počeo da se okreće brže nego što mu uloga u
radu celog postrojenja nalaže. Dok mu je pateras išao na bogosluženja,
Gazda se smeo nadati da će njegova radikalna konverzija, ionako već
dovoljno nastrana, ipak ostati u kakvim-takvim građanskim limitima, pa
krajcare i promincle, kao i vaspitavanje srpske dečurlije za
džabalebaroše, diavolon nek nosi! I u jevanđeoskim načelima, priznatim
od trgovačkog staleža, bilo je Boga dovoljno za prešne, pa i
najkomplikovanije potrebe. Pored jasnog Slova, nije se morao tražiti i u
Duhu Pisma. Jer, taj je takozvani Duh u ludilo odvukao i najkremenije
umove, a one trošnije u herezu. Na sreću, nije izgledalo da će očev
bigotizam uzeti alarmantan pravac. lako neprestano u sumnjivom,
oznojenom pokretu, danju po gradinama, noću sobom, produžio je, bar
za svet, da se ponaša trezveno.
– A onda, kiria – proponirao je Gazda u krevetu – može biti da
paterasova trčeća meditovanja od jutra do sutra i nisu brez ništa?

164
 – Bog s tobom, Simeone! – soglašavala se gospođa Tomanija, takođe
iz kreveta. – Dabome da nisu.
– Može biti da otac špekulira dublje nego što je to izvodio za
krimske krize, kad nas zamalo u sirotinju nije upisao?
– Tvoj otac ne špekuliše, Simeone. Tvoj otac, za promenu u ovoj
porodici, misli.
– A šta ja, živim kao lišaj?
– Misliš i ti, ne mogu da kažem, ali na tržište. On misli na nešto
drugo.
– Pitam se samo na šta!
– Na dušu, biće.
– Den ksero. Ne znam. Isto mi Grk za svog oca Moshopolita
pripovedao. I taj je vazdan nešto meditovao. Samo sedećki, u atelijeru.
Nije kao Hadžija jureći po utrine. Umetnost mu bila jedina briga. Mislio
bi, daš li mu da ti čuva dve koze, izgubiće ti sve tri. Kad posle, od
svakog njegovog visokoumenija ispade poneki krčag za agoru. Ja još
nisam čuo, gospođo, da je neki Njago lupao glavu zabadava.
On, naravno, nije hteo priznati ženi da ga takva eventualija najviše i
jedi. Bojazan da bi Hadžija, na kraju krajeva, mogao ispasti prvi Simeon
koji iz svog vremena nije izbio nikakvu korist, čiji je život svetom prošao
bez brazde kao kaik kroz vodu, bacala ga je u bankrotersko očajanje. U
toj mračnoj svetlosti, njemu su sad i druge, dojako prezrene vajde, poput
slave i časti, postale shvatljivije. Jer, šta je slava, ako će se pravo?
Kreditna sposobnost koja se zasniva na naročitom ali sigurnom kapitalu.
A s kojom se i pravi može steći, kao i sa svakom drugom glavnicom.
Slava je, elem, na mala vrata, tek stavka u opštem privrednom računu
koji upravlja svetom. Tako je došao na misao da bi oca voleo videti
makar i u herostratskoj slavi, kao razoritelja svetinja, nego ni u kakvoj,
kao „s germanskim duhovima utrkujućeg se mislitelja” s kojim se ljudi
sprdaju.
Niko nije bio kadar saznati u šta je Hadžija već godinama tako
istrajno i duboko zadubljen. Sporadični nagoveštaji u njegovim
Primječanijima, stisnuti kurzivom između molbi da mu se košulje ne
štirkaju, da se kuhinja strože drži propisa o postu i da se prestane sa
psovanjem Boga, što je uzelo velikog maha među poslugom, te
razmatranja o najboljim načinima ugledanja na Hrista, označavali bi
jedan pravac, da bi ga već idući osporili. Jedan jedini, tičući se nekakvih
„pragova”, beše perzistentan i budio je Gazdine nade:
– Tomanijo!
– Reci.

165
 Praviti se da je zaspala nije vredelo. Probudio bi je svakojako. Ako
bi mu trebala, i iz mrtvih.
– Mislim da znam oko čega se Hadžijina pamet maje.
– Oko čega?
– Ja to katoflija, oko pragovi, gospođo.
– Kakvi pragovi, jesi kršten?
– Pitam ga onomad: „Jelte, pateras, o čemu vi to neprestano
umujete?“ On me pogleda preko cviker, odstoja malko, pa na parče
Serbskih novina ispisa Primječanije: „O pragovima.“ – „Kakvim, bre,
pragovima, otac?“ Najpre nikako da kaže. Onda, na moje navaljivanje,
dopisa: „Videće se.“
– Ništa ne razumem.
– Nisam ni ja. Pomislim najpre nije li nešto s kućnim pragovima.
Drveni crvi da ih nisu načeli. S Aleksom sve pregledam. Ništa ne nađem.
Ali se ne dam. Niko meni neće nikakvim zagonetkama štrikle preko
nosa prevlačiti. Najmanje rođeni roditelj. Stanem o stvari bolje i
poizdalje razmišljati. S jedne strane, kakvih sve pragova po svetu ima, s
druge, koji bi oca, kakav je, najviše privlačili. Šta je to što bi onakav
čovek najvećma voleo preći? Koji prag?
– Prag rajski, zacelo.
– Na zemaljske mislim, gospođo.
– Onda, biće, na onaj što je u glavi svih ukućana, kako će ga jednom
preći i osloboditi se tvoje tiranije.
– Ustanovim: koji niko od Simeona nije preći mogao.
– Pa to je rajski.
– Kutatnara. Koješta. Mi smo Bogu povećavali njegovo imanje,
njegovu Masu.
– Ma nemoj!
– Ali, izokola, imaš pravo. Izokola njegovo naprezanje ima svezu s
rajem. Misliš li da je njemu milo što je iz poslova Firme skrajnut?
– Kome ne bi?
– Kome bi? A opet, sam vidi, pametan je čovek, što god je nasamo
isposlovao, na štetu nam je bilo. Manjilo i naše i božje imanje. I sad, šta je
za bankrota prirodnije nego da smisli veliku špekulaciju s kojom bi se
pred familijom i Bogom rehabilitirao? Šta je zdravije nego takav prag,
prag uspeha, želeti prekoračiti?… Znam i na koji prag eksaktno misli.
– Koji?
– Gvozdeni. Železnički.
– Idi, Simeone, s milim Bogom!
– I još nešto da ti reknem. Špekulacija mu ni najmanje nije trula. Ako

166
je dovede u iole pristojno računsko sostojanije, imam u nju i sam
glavačke da uletim. Pogledaj, parakalo…
– Života ti, pusti me da spavam!
– Turska pregovara s barunom Hiršom iz Beča da joj opravi
evropejske gvozdene puteve. O tome sam ti pričao, timase, sećaš li se?
– Timame, kako se ne bih sećala. Držao si me na balkanskim
raskrsnicama do zore. Dva dana se nisam oporavila.
– Zar misliš da će Avstrija dopustiti da železnica ide preko
Beograda, pa da Srbija ubira tranzitnu taksu od svu trgovinu Zapada s
Istokom?
– Ništa ne mislim, na oči ne vidim.
– Po nosu me ako premuntez Hirš ne zaobiđe Beograd, kao Cincarin
Čifutina! Napraviće trasu Solun-Dedeagač-Mitrovica. A onda se
rasprostirati kako voli. I sve mimo nas kao mimo govneta. Mogu da idu
preko Sarajeva te Broda na Beč i Peštu, a mogu preko Banjaluke i
Zagreba na Beč.
– Nek idu!
– Nijedan varijanat nas neće kačiti.
– Mene hoće kaplja od nespavanja.
– A preko nas je i najpreče i najjeftinije.
– Kalinihta. Laku noć.
– Ako se, međutim, osnuje akcionersko društvo za varijanat preko
Beograda, o čemu otac, jamačno, umuje, svaki bi nas međunarodni
kapital podupro. Zarada bi bila onolika, baška korist po transportnu
efikasnost Firme. Šta ti o tome misliš?
– Da si ti onaj što o železničkim pragovima sanja. A otac da se za
božje brine.
– Onda je taj stvarno lud – kazao je Gazda potišteno okrenuvši se na
drugu stranu da pre sna još malko razradi lambra shedia, sjajan plan o
građenju srpskih železnica, o perspektivnim ortaklucima u tom poslu i
ulozi u njemu Firme Simeon & Sin.
Nada da će otac uskoro izaći na sredu s kakvim čvršćim železničkim
projektom raspala se kad ga je, nestrpljiv da se u multuporadzična
razmišljanja i sam uključi, pritisnuo zahtevom da mu kaže o kakvim je
pragovima reč, da li je u pravu pretpostavljati da je reč o železničkim za
povezivanje Istoka i Zapada preko Beograda. Hadžija ga je pogledao
zapanjeno, kao da s njegovom, sinovljevom glavom nije sve u redu, pa
na kopiji kupoprodajnog ugovora, što ga je ovaj neoprezno u ruci držao,
ljutito naškrabao: „Ogrezao si!“ Zatim je, ogrnuvši se pelerinom s
džepovima punim krajcara i promincli, otišao da se po prigradskim

167
pustama peripatetički bavi drugim, svojim pragovima što će uskoro
njegovu bogobojaznost povezati s jednim od najcrnjih dana u dugoj
povesti Kuće Njegovan.
Gazda je, u međuvremenu, i sam oko železnica s Ministarskim
sovjetom pregovarao, pa i u Nemačku – zbog svojih proaustrijanskih
opredeljenja i bečkih konekcija, inkognito – putovao. Pošto je za Nemce
pruga Hamburg-Solin bila kraća nego Hamburg-Brindizi, oni su imali
računa da, kontra avstrijskim, podupru srpske železničke projekte. Tako
je, preko razmimoilaženja sa sinom, zaobilaznim putem, Hadžijino
luftersko razmišljanje obećavalo da se, na kraju krajeva, kao što je red,
pretvori u gotovu paru.
Što do toga nije došlo, što je, naprotiv, došlo do teških gubitaka, s
tim lufterskim razmišljanjima, ni prečicom, ni zaobilazno, nema nikakve
korespondencije. Godine 1882, kad se Gazda, s kumom, onda, u
februaru, još knezom Milanom Obrenovićem, i nekolicinom kuražnijih
čaršijaša, upustio u špekulisanje obveznicama Generalne železničke
unije g. Bontua, pre nego što će ona pod stečaj pasti i finansijalnim
berzotresom ruinirati političko-poslovni svet Beograda i Pariza, Hadžija
je već deset godina bio mrtav, a nadati se – i pod zemljom.
Kao oprobano sredstvo Gazda je na očevo stanje primenio trgovački
ključ. Pokušao je da do salda o smeru i sadržini njegovih meditacija
dođe ispisujući u vertikalnu kolonu pilarne elemente Hadžijinog
svakodnevnog života, odnosno, gubljenja vremena. Evo šta je dobio:
„Novi zavjet” Gospoda našeg Isusa Hrista, u translaciji gospodina Vuka
Stefanovića Karadžića.
Danonoćne peripatetičke meditacije.
Zavetno ćutanje, s kojim su se obavljale.
Priroda, u kojoj su se obavljale.
Povremena dobročinstva (krajcare i bombone).
Zbir nije imao nikakvog smisla. Utoliko je bio zlokobniji za Gazdu,
koji je i s najzamršenijim računima, kad su od ovoga sveta, umeo izlaziti
na kraj.
I tek kad je šetnje po beogradskim pustarama Hadžija zamenio
obilaskom sirotinjskih kvartova – vraćajući se u Gospodsku sve
zamišljeniji i pogruženiji – nesložni elementi njegovog ponašanja počeše
obrazovati razumljiviji zbir. Dok se Bog sa svojim Zakonikom
(Jevanđeljem), putem ljudskog razmišljanja, s Prirodom, svojim uspelim
delom, spajao, Gazda je mogao biti radoznao, na straži, dabome, ali
preteranoj zabrinutosti mesta nije bilo. Iz toga je moglo proizići jedino
neko bezazleno unapređenje za filosofiju. U najcrnjem slučaju – srpski

168
Žan-Žak Ruso. Smetenjak što će Srbe koji su tek pobegli iz prirode
pozivati da se u nju vrate. Razmišljanja koja neovlašćeno premošćuju jaz
između Boga i njegove neuspele kreacije – ljudske bede – bila su nešto
sasvim drugo. Nešto opasno. Naročito ako se njima bavi čovek trošnog
živčanog ustrojstva i izopačenih ideja o svetu. Pogled na ljudsku
mizeriju po nepatosanim sokacima varoških okrajaka i najtrezvenijeg
građanina može ošamutiti, ili, što je gore, navesti na zabludnu misao da
se takvo stanje iz korena može promeniti. Doživeli su tu opsenu i ljudi
za koje se nikad ne bi reklo da mesto vodeničkog točka u grudima imaju
srdce. Pogled što ga je knjaz Miloš bacio na Savamalu, u kojoj su, ispod
Varoš-kapije, uz nos onda još budućem konaku Njegovan u Gospodskoj
ulici, živeli Cigani, bosanski lađari, bugarske i mađarske izbeglice, sva
fukara ovog sveta, toliko je kosnuo starog čedomorca da je preko Šanca
hitno poslao prvu pomoć. Za jedno prepodne sravniše petama i
pesnicama panduri čitav kvart. Jedino je pruće kao tvrđa građa moralo
biti potpaljeno. Tako je Njegovanima otvoren prijatan vidikovac na Savu
i Panoniju, a Savamalci postadoše Palilulci.
Razmišljajući jednom kasnije o smertoubistvenom zbitiju u noći
Predaje gradova, 6. aprilija godine 1867, Gazda je u jednoj od krevetskih
parnica s Tomanijom došao do zaključka da dislociranje Savamalaca i
njihovo pretvaranje u Palilulce u vrlo sumnjivoj vezi stoji s dislociranjem
njegove imovine i njenim privremenim pretvaranjem u vlasništvo
beogradske Nebeske skitije:
– Krvavu im majku jebem, gospođo!
– Kome ovog puta? – pitala je Tomanija moleći Boga da reč ne bude
o nekoj zagraničnoj špekulaciji čije bi objašnjenje iziskivalo celu noć.
– Palilulcima, kome drugo?
– Što? – uspokojila se. Tema je bila domaća. Neće joj ni sat od
spavanja oteti.
– Zato, gospođo, što su me navukli da u njihovom jebenom kolu
ripam na Cvetni četvrtak aprilija šezdeset sedme, umesto da se brinem o
kolu što ga je, u taj jebeni čas, pateras sa svojim „nebeskim tičicama” po
našoj kući vodio!
– Bože, Simeone, jedva sam povatala na šta misliš. Nemaš razloga za
srdnju. Da se gordiš trebaš. Ljudi te štovali kao Srpsku majku, prvu
posle Hadži Mustafe.
– Moi pisinos me štovali. Rodoljubljem me zamajavali da bi me što
dalje od konaka držali. Polak me Palilulaca zaluđivalo, polak
bankrotiralo, pa posle dobitak delili.
– Idi s milim Bogom, Simeone! Što bi to ljudi činili i što baš Palilulci?

169
 – Zato što smo im srušili Savamalu.
– Sad sam tek načisto sluđena. Kakvu Savamalu – Palilulcima? Ako
ste je rušili, valjda ste je rušili Savamalcima?
– Palilulci su onda bili Savamalci. Živeli u udžerice pokraj Save, niže
Varoš-kapije. Mesto jako močvarno i nezdravo…
– Pa se ti rasplako. Otišao kod knjaza Mihajla…
– Onda je još Miloš knezovao.
– I kazao mu: den ine dikeo, nema smisla, nije pravo!
– Grk je otišao knjazu.
– Endaksi. Nije šija. Vrat je. I šta je Grk kazao knjazu?
– Den ine dikeo, nema smisla, nije pravo.
– Onda se i knjaz rasplako.
– To ne verujem. Nije taj plako ni krunu kad je gubio. Ali je razumeo
da ljudi ne mogu živeti kao marva.
– Te je naredio prvu pomoć. Ljudi su jednostavno poizbacivani na
ulicu, gde je, očigledno, za život mnogo zdravije…
– Nisu poizbacivani. Samo oni koji nisu hteli da idu milom.
Preseljeni su, uostalom, o državnom trošku, gospođo.
– Šta mi kažeš?
– Jeste, bogami.
– Mogu misliti. Ceo trošak tog „državnog preseljenja” bile plate
pandurima koji su ljude batinama i nogama terali u zdraviji život!
– Ja ne znam što je bog baš nas Simeone kaznio nekim duševnim
ženama!
– Što nisi priženio registar-kasu? Njeno ti kloparanje ne bi smetalo.
– Grkova Teodora iskala da je živu sarani. Kosara mu nije dala ni na
dno Dunava samom. Lupusu su sve četiri žene na nos izašle. Pandoru,
tvoju rođaku, nisi poznavala. Inače bi znala o čemu govorim. Iza nje su
se ljudi krstili, jer je bila ružna kao, i nemam poređenja, kao prazan
trezor, recimo. Masolovku Safu Joanides znaš. A i moju materu. Ta je
vodila krstaške ratove protiv Cincara u njihovoj rođenoj kući. Pucala
nam na sluge, a mene, rođenog sina, kad se sasvim obezumi zbog moje
trezvenosti, titulirala „Gogom koji se hrani… zna se već čime! Ali ta bar
nije s mužem ratovala, nego ga pazila kao da joj je rođena imovina.
– Imala je muža. Nije se venčala sa sefom na šifru… Uostalome, kad
se slučilo to slavno „usavršavanje životnih uslova Savamalaca?”
– Osamsto sedamnaeste.
– Pa većina tih osamsto šezdeset sedme i nije bila živa. A i što jeste,
davno je pomatufilo. Ko se uopšte sećao vašeg „dobročinstva”?
– A kako se ja sećam njihovog od osamsto šezdeset sedme?

170
 – Zato što si skot.
– Pamćenje je kao smola, gospođo. Što u njega padne, više se ne
vadi.
– Vidim – kazala je Tomanija zevajući. Razgovor se vodio za vreme
austrijske okupacije Beograda. Devetsto sedamnaeste. Pola veka pošto
su Palilulci iz ekdikisisa, osvete, spleli Gazda Simeona u kolo, sitno kolo
do kola, koje mu je uništilo konak i umalo ga učinilo oceubicom.
Gazda nije bio pametan šta mu otac traži među sirotinjom. Ionako
su se sokaci praznili čim bi se na vidiku pojavila njegova crna silueta, tek
malo zasenčena crvenkastom toplinom očiju.
Ubrzo će doznati.
Dok je kod knjaza na balu, pred zadivljenom petersburškom
kapućehajinicom Cankom Protić-Ruvarac, razastirao raskošnu viziju
srpske paroplovne ekspanzije na Dunavu, pred njegovim se magazama
u Gospodskoj odigravao prizor što ga nikada nijedan Simeon nije
doživeo. Ni u istorijskim – beogradskim, kragujevačkim, zemunskim,
bečkim i moskopoljskim, epirskim, tivajskim i carigradskim – ni u
mitskim tračanskim i arkađanskim danima: da se njihova skupocena
imovina, zlatoruna Masa, po skupe pare ne prodaje, nego da se
zabadava narodu deli!
A to beše puna mena Hadžijinog ludila.
Dok se utrkivao s najvećim germanskim duhovima, tamo gore u
Hajdelbergu, moglo se kazati da je lud samo načetvrt. S rodoljubivim
zanosom ušao je već bio u poluludilo, saglasno polumesecu. Bogom se
zaludeo i na svih tri frtalja.
Ostaje da se vidi kako je to izgledalo kad je, kao pun mesec usred
svoje poslednje mene, zasijao punom snagom, na koju mozak više nije
bacao nikakvu ometajuću senku…

171
 DIJANA: (Ovako više ne ide. Na nešto se moraš odlučiti… Moguće su,
međutim, sve logičke kombinacije. Kao u ukrštenim rečima. Spojevi odluka u
vertikalnoj i horizontalnoj ravni… Imati idete, i muža, i ljubavnika. Većina
žena u tvom položaju tako i postupa. Ne razbija glavu oko ćudorednih finesa.
Muža prepusti drugoj ženi, sebe da drugom muškarcu, a dete guvernanti. Ako
ne stoji dobro – baki. Kombinacija je, razume se, izvodljiva i bez deteta. S
Leonidom i Filipom. Naporedo i naizmenično. Ili samo s Leonidom, bez Filipa…
Ionako je obećanje da ćeš ga u Beogradu posetiti, i s njim spavati – s obzirom na
okolnosti, piti čaj udvoje ne bi imalo svrhe – zabluda. Tako da ostati bez deteta i
Leonida, samo na Filipu, i ne izgleda baš jako perspektivno… Jedva nešto bolje
nego bez njega i deteta, samo s Leonidom… S detetom, ovakve kombinacije još
manje privlače… Odreći se Filipa, ostati s Leonidom i detetom, koje ovaj ne želi
– nemoguće je; odbaciti ga u korist Filipa i deteta koje nije njegovo – nezahvalno
je; najgore je i najčasnije, svakako, roditi dete, gubeći u međuvremenu obojicu.
Najčasnija rešenja su odnekud uvek i najgora. Bio bi to čist gubitak bez ikakve
odštete. Nešto u principu nenjegovansko… A zapravo, jedino prirodno i
logično: osloboditi se svega, očistiti se, kiretirati u jednom višem smislu; izvršiti
neku vrstu totalne revizije svojih računa sa životom… Zvuči hrabro i
obećavajuće. Praktično, međutim, sloboda bi došla kasno, ako bi uopšte došla.
Čovek nikad ne zna kako će se posle svega uistinu osećati. Osim ako se ne
zavarava sitnim prednostima, želeći da mu po svaku cenu bude lepo, kad je u
prokletu stvar već toliko uložio… Kad vas je, na Katarinino zalaganje, naravno,
odmah posle venčanja, izveo na večeru, Arsenije je s hirurškom koncentracijom
pojeo celu ribu, iako tanjir, po svoj prilici, nije zapamtio goru. „Platio sam je,
zar nisam”, kazao je s negodovanjem gledajući u njihove bezočno pune tanjire…
Takav se svet više ne rađa. Arsenije se, jamačno, ne bi razvodio. I uopšte,
Njegovani. Ne znaš ni za jedan razvod u porodici. Lako je, dabome, moguće da
se Natalija Fedorovna razvede od Georgija, ali Natalija je strano telo koje ne
podleže domaćim načelima štedljivosti i trošenja jedne stvari sve dok se ne
raspadne… Šta oni rade s tim svojim brakovima? Do iznemoglosti ih repariraju,
po svoj prilici. Kao skupo plaćene cipele na koje se noga vremenom navikla, na
koje su se navikli čak i žuljevi… Najpre treba abortirati, kod Georgija, nažalost,
jer je to porodična špekulacija, porodični cincarluk, zatim se izvesno vreme vući

172
po brakorazvodnim ročištima i tuđim prljavim ustima, a u međuvremenu se
intenzivno objašnjavati s Filipom… Sasvim je, naime, očigledno da se
objašnjavati s Leonidom ne bi mogla. Čim bi taj shvatio da na rastavu misliš
ozbiljno, čim bi, u stvari, pristao da prizna kako i ti umeš logički razmišljati, i
pošto bi se tome dovoljno načudio – što bi uzelo veći deo vremena i teme – on bi
tije bez reči dao. Još bi insistirao da preuzme krivicu. Daje bar solidarno
podelite, ni da čuje ne bi hteo. Rekao bi s one svoje nesnosne nulte tačke
intelektualne superiornosti – Zar nije logično da bez mene na takvu ideju nikad
ne bi došla? Da je isto tako logično, da se za njega nije udala, da se takođe ne bi
morala razvoditi, ne bi mu ni na pamet palo. I da si, isprosivši ga gotovo
doslovno, pravi krivac zapravo ti. Čak i bez obzira na njegovu nehotičnu
pripomoć da tvoja zabluda izađe najzad na videlo… Stvari se u tom vašem
tranzitnom braku i nisu mogle razvijati drukčije. Nipošto bolje i trajnije nego,
kao što kaže Antonije, susret dvoje nepoznatih ljudi u putničkom vozu koji će
vreme između dve stanice provesti zajedno, manje-više zabavljajući se, manje-
više dosađujući se, sa slobodnom perspektivom da promene kupe i saputnika kad
god im se prohte, da bi se najposle, s ravnodušnošću ili hinjenom srdačnošću, na
nekoj od usputnih stanica rastali, ne noseći u džepu i srcu jedno od drugog
ništa osim, možda, telefonskog broja, na parčetu novina, koje će se već sutra
zagubiti… Ne, nipošto bolje. S obzirom na tebe, ako se, ispod crte, Leonid uzme
za imenitelj. Da je iznad te crte neko kao njegova majka, neko spreman na
službu bez plate, možda bi… Ah, bestraga sa svim tim!…) Kako ste, deda?
JAKOV BALTAZAR: Zimogrožljivo. Voleo bih da se ova Gradščina
bolje greje.
DIJANA: A ja da u vašim godinama izgledam kao da mi je
pedeseta… U čemu je tajna?
JAKOV BALTAZAR: Pretpostavljam, da se ni oko jedne tajne
mnogo ne trudiš, pa ni oko te. I da ne bereš tuđe brige, naravno.
DIJANA: Hrišćani to, ako se ne varam, zovu ravnodušnošću i
ubrajaju u smrtne grehote.
JAKOV BALTAZAR: Meni, međutim, dobro čini. Bolje od svake
banje, rekao bih.
DIJANA: Ravnodušnost, jamačno, leči preko cele godine, a banja
samo dok ste u njoj.
JAKOV BALTAZAR: Emilijin svekar je sa svetom raskinuo još pre
desetak godina. Ali, naravno, njemu je preko sto dvadeset… Siguran
sam, upravo tom raskidu zahvaljujući. U vakuumu se stvari bolje
čuvaju…
DIJANA: (Dirljiv je. Liči na Leonida kad pokušava da se zaštiti od nekog
poveravanja koje visi u vazduhu. On, verovatno, još ništa ne zna. On se samo

173
unapred obezbeđuje…) Jeste li ga poznavali?
JAKOV BALTAZAR: Ne naročito. Poslovno, uglavnom. U meri u
kojoj se jedan Njegovan uopšte može upoznati…
DIJANA: (Ne bi, svakako, odbio da te sasluša. Ali bi se od nekog
određenijeg mišljenja uzdržao. Našao bi izgovor. Po svoj prilici, da ne razume
doba…) Kakav je bio?
JAKOV BALTAZAR: Zatvoren. Zabrinut. Mrzovoljan… U svakom
slučaju, prema tvojoj tetki Emiliji bio je vrlo pažljiv kad je došla u
Beograd. Pažljiviji od njenog Stefana, moram reči. Ili, nego što je tvoj
otac prema tebi… Je li, šta taj Jakov Urlik radi osim što mrzi Njegovane?
DIJANA: Jede se što im ne može ništa, pretpostavljam…
JAKOV BALTAZAR: Pretpostavljaš? Zar ga nisi videla?
DIJANA: Bio je u Ljubljani kad sam svratila u Malu Gradščinu.
JAKOV BALTAZAR: Pozdravi ga ako ga nađeš.
DIJANA: Hoćete li sa mnom?
JAKOV BALTAZAR: Ne.
DIJANA: Zašto? Oboma bi bilo lakše.
JAKOV BALTAZAR: Meni ne. Meni je ovako najlakše.
DIJANA: (Nesrećan je, i tu ne pomaže nikakvo reduciranje veza sa
svetom, nikakve godine koje ih kidaju. Ono što čoveka čini nesrećnim, što boli i
ranjava, ostaje unutra, u njemu, kao spora spremna na svaku uspomenu da
proklija…) Jeste li se posvađali?
JAKOV BALTAZAR: Ni to se ne bi moglo reči. Odnosi su nekako
sami od sebe istrulili… On već godinama ne svraća. Ja mu odem
povremeno. Od prošle zime sve ređe… Taj, znaš, ničim ne doprinosi
našim viđenjima. Ja se kod njega uvek iznerviram… Dijana, po mom
mišljenju, tvoj otac je bolestan. Ako se ne ostavi morbidnih razmišljanja
o Njegovanima kao jedinim uzročnicima propasti Firme Turjaški & Sin,
otići će u ludnicu. Ako, razume se, u međuvremenu, ne preduzme nešto
što bi ga odvelo najpre u zatvor… Kako ti s njim stojiš?
DIJANA: Otkako sam se udala za jednog Njegovana… nikako.
JAKOV BALTAZAR: Imaš li uopšte nekog upliva na njega?
DIJANA: Znate da nemam.
JAKOV BALTAZAR: Voleo bih da znam ko ga ima. Otkako ti je
umrla baka, izgleda – niko.
DIJANA: Pa i baka Teodora je bila Njegovan. Još i Gazdina ćerka.
JAKOV BALTAZAR: Onda su Njegovani i Turjaški bili u ljubavi.
Nekoj vrsti poslovnog i krvnog medenog meseca. Tek je otkriveno da
potičemo od dva sina Simeona Moshopolita, Isidora i Simeona, koje je
turska odmazda nad Moskopoljem bacila na dve strane sveta, Isidora,

174
našeg pretka, na zapad, prema Beču, Simeona na sever, prema
Beogradu. Stefan je uzeo našu Emiliju, ja njegovu sestru Teodoru, i
kontinuitet porodičnog kola opet je restauriran. Ne mogu da kažem, na
našu sreću. I tu tvoj otac ima pravo. Druga je stvar što on svoje poslovne
nesposobnosti baš sve želi Stefanu i Njegovanima na leđa da natovari.
DIJANA: U kakvoj to vezi stoji s tatinom parnicom?
JAKOV BALTAZAR: Mnogo bi da znaš. Tim putem nećeš ostati
mlada u stotoj… A i bez toga nećeš ako se toliko iscrpljuješ. Koči malo tu
svoju artističku mašineriju. Nije ti data za jednu sezonu… Nemarna si
prema sebi. Nedovoljno se odmaraš. Prekomerno pušiš i brineš… Da li je
u tvom pozorištu sve u redu?
DIJANA: Kao i u svakom. U izvanrednom neredu. Ali to je –
pozorišni red.
JAKOV BALTAZAR: Čujem da i Emilova Kristijana ide u glumce?
DIJANA: (Rekao je to kao kad bi Gazda kazao – ide u štetu. A ne može
tako misliti. Isuviše je čovek od sveta… To je, zacelo, samo maska ispod koje
mora da prikriva svoje nekonvencionalnosti da bi ga pustili na miru, da biga
svrstali među dosadne opsolescentne starce i izbrisali iz spiska onih čije se
mišljenje uzima u obzir…) Kristijana ti je kazala?
JAKOV BALTAZAR: Ne. Teodor. Ona će mi kazati uveće, uoči
premijere.
DIJANA: (Dakle, ipak je on intervenisao… Samo, zašto? Kogaje
molio?…) Nisam znala da Teodor ima vremena za pozorište.
JAKOV BALTAZAR: Gluma je nešto što je danas potrebno svakom
čoveku. Pogotovu političarima…
DIJANA: Šta kažete na Kristijaninu odluku?
JAKOV BALTAZAR: Pa ona sama najbolje zna šta joj odgovara.
DIJANA: S mojom odlukom na istu temu niste bili tako
velikodušni…
JAKOV BALTAZAR: To me je i naučilo pameti… Misliš da
Kristijana ima dara?
DIJANA: Dara ima. Za početak isuviše. Za strpljenje, međutim, ne
garantujem.
JAKOV BALTAZAR: Ako ima ambicija, strpljenje će doći samo. Ti
ih, na primer, imaš isuviše. To vučeš od Njegovana…
DIJANA: Zar ih vi niste imali?
JAKOV BALTAZAR: Nikad toliko i toliko da se zbog toga razbolim.
DIJANA: Zdrava sam, ako vas to brine… (Osim ako se materinstvo ne
definiše kao bolest. Kao što je to formulisao Leonid. Materinstvo do te mere
menja prirodu i psihički metabolizam žene da se može uzeti kao rak

175
personaliteta, za koji psihologija a ni sociologija još nisu utvrdile da li je
maligan ili benigan…)
JAKOV BALTAZAR: Koliko godišnje odvajaš na ferije?
DIJANA: Oko tri nedelje. I jednu preko zime.
JAKOV BALTAZAR: Ove bi bar dva meseca morala na more.
DIJANA: Ne verujem da ću moći. Imam iz Beča ponudu za jedan
film… (A zatim i jedan abortus, jednu preljubu i jedan razvod. Program je
sasvim zasićen…)
JAKOV BALTAZAR: Šta sam kazao. Isuviše se trošiš. Mladi se
danas uopšte preterano troše.
DIJANA: Za neke se baš i ne bi moglo reći. Leonid, na primer, ne
radi ništa.
JAKO V BALTAZAR: Zar više ne brani? Ja sam mislio da je on u
kancelariji tvog svekra?
DIJANA: Jeste. Rešava tamo ukrštene reči i sastavlja besprekorne
zaključke na razne irelevantne teme.
JAKOV BALTAZAR: Meni se on činio vrlo sposobnim mladim
čovekom.
DIJANA: On i jeste vrlo sposoban mlad čovek, deda.
JAKOV BALTAZAR: Pa šta mu je?
DIJANA: Jedan od njegovih besprekornih zaključaka u
trijumfalnom dejstvu. Ovaj put na temu odnosa sposobnosti i rada.
Sposobnost je, naime, božji dar, rad – božja kazna. Oni ne idu ruku
podruku. Sposobni su ljudi, prirodno, izuzeti od kazne već i time što su
darovani sposobnošću. Ona je, u vidu konjskog rada, rezervisana za nas
– nesposobne…
JAKOV BALTAZAR: Da sam za Leonidov pronalazak znao na
vreme, ne bih za povlačenje morao izmišljati glupe razloge…
DIJANA: To je, dabome, njegova šala, ali mu to ništa ne smeta da po
njoj ugodno živi.
JAKOV BALTAZAR: Verujem. Takve su šale redovno najuspelije.
Ukoliko imaju odgovarajuću materijalnu podlogu, razume se… Ja ne
znam, međutim… pitam se…
DIJANA: Od čega živimo?
JAKOV BALTAZAR: Ne moraš mi reći ako nećeš.
DIJANA: Još od svoje osamnaeste ima rentu s jednog Gazdinog
legata, plasiranog u ne znam kakve akcije. Priličnu, moram reći. U
svakom slučaju, dovoljnu da rad može smatrati kaznom koja za njega ne
važi…
JAKOV BALTAZAR: Ti takvu privilegiju, očevidno, nemaš?

176
 DIJANA: Meni i ne treba. Ni ja, u stvari, ne bih morala da radim, ali
ja pozorište ne smatram kaznom… Bar ne uvek…
JAKOV BALTAZAR: Vi se, naravno… kako da kažem… slažete?
DIJANA: (Jadni deda! Za njega je to još uvek najpouzdaniji eufemizam za
ljubav. Ako je uopšte eufemizam. Ako to nije ono štoon zaista pod ljubavlju
podrazumeva, što mu je, umesto ljubavi, a blagodareći simeonskim
špekulacijama na liniji Beograd-Ljubljana, u vlastitom braku
podmetnuto…)Svakako… (Samo da znaš koliko je to „svakako” u praksi
zabavno…) Imala sam utisak da me pitate volimo li se?
JAKOV BALTAZAR: Nisam te pitao. To je vaša lična stvar.
DIJANA: A to takozvano slaganje?
JAKOV BALTAZAR: Njega može i ne biti, ako znaš šta hoću da
kažem…
DIJANA: (Znam. Ravnodušnost ne mora voditi razvodu. Najčešće i ne
vodi. Najčešće, u stvari, vodi civilizovanom braku, koji se zasniva na punom
međusobnom razumevanju obostranih svinjarija. Neslaganje, naprotiv, redovno
vodi. A deda ne želi da preko kože iskušava svoje načelo nemešanja…) Jeste li vi
voleli baku Teodoru, deda?
JAKOV BALTAZAR: Kakvo je to pitanje, dete?… Naravno da jesam.
Mi smo se izvrsno slagali…
DIJANA: Ali se uprkos tom izvrsnom slaganju niste razveli?
JAKOV BALTAZAR: Ti si danas u rđavom raspoloženju. Nisam
ubeđen da će ti u takvom stanju Beč prijati. Nije taj grad ono što je bio.
DIJANA: (Nije trebalo da ga povređuješ. Postaješ zla… Leonid smatra da
je mišljenje po kome nesreća oplemenjuje – maloumno. Kao i ono o bedi. Treba,
naprotiv, u nesreći sasvim varvarski biti opak, u bedi netrpeljiv. To je jedini
način da se nesreća i beda učine stvarno nepodnošljivima, u prvom redu onima
koji su srećni i koji nisu u bedi, jer onima koji jesu već je nepodnošljivo. A to je,
opet, jedina šansa da se protiv nesreće i bede nešto uistinu radikalno
preduzme…) Mislila sam da ćete i ove godine u Beć. Nadala sam se da
ćemo tamo biti u isto vreme. Film me neće sasvim okupirati… Mogli
biste mi pokazati grad…
JAKOV BALTAZAR: Beč koji bih ja mogao nekome pokazati više ne
postoji, Dijana. A novi ne poznajem. Niti za njega marim. Ja sam u Beč
prestao da odlazim još od Anschlussa, 1937…
DIJANA: Pa, kuda ćete ove godine?
JAKOV BALTAZAR: Ako se stanje tvog strica ne pogorša, možda ću
ići u Španiju…
DIJANA: Pa i tamo je to novo.
JAKOV BALTAZAR: Ali na španskom, jeziku koji ne znam. U Beču

177
je na nemačkom, jeziku koji mi je maternji…
DIJANA: Strašno mi je žao čika Adama. Kakve su prognoze?
JAKOV BALTAZAR: Infaustne. Angelina, doduše, ima izvesne
nade, ali ja ne mislim…
DIJANA: Hoćete li ići da ga vidite?
JAKOV BALTAZAR: Ako bude želeo.
DIJANA: Ja se ne bih obazirala. Lično mislim da želi, samo je suviše
ponosan da prizna. A vi, opet, suviše ponosni da to pretpostavite… Ja
sam se sa čika Emilom i tetka Emilijom već dogovorila. Mogli biste s
nama. A trebalo bi i Johanu obavestiti da se ide.
JAKOV BALTAZAR: Zar ne misliš da bi to izgledalo kao da se
skupljamo na pogrebu?… Adam, uostalom, ni s Johanom ne govori.
DIJANA: Je li to neko porodično načelo da niko ni s kim ne govori?
JAKOV BALTAZAR: Temperamenat, pretpostavljam. Njegovani, na
primer, jedni s drugima govore, ali se ne trpe. Čini se da govore
isključivo zato da bi imali što više prilike za netrpeljivost, i da je ta
međusobna upućenost mržnje jedne na drugu, međuzavisnost njihovih
netrpeljivosti, ono što ih drži u porodici…
DIJANA: Ja nju ne razumem, deda. Sestra mu je. Kakvog sve to
smisla ima sad kad je čovek teško bolestan?
JAKOV BALTAZAR: Mnogo me pitaš. Johana se u poslednje vreme
viđa isključivo s tvojim ocem. A ni s njim ne bi da im nije lakše da
Njegovane mrze udvoje…
DIJANA: Zašto je uopšte dolazila u Gradščinu?
JAKOV BALTAZAR: To se i ja celo veče pitam.
DIJANA: Jesi li pitao nju?
JAKOV BALTAZAR: To bi zahtevalo da s njom razgovaram, a ja
nikad nisam siguran kako će se naš razgovor završiti. Možda je to moja
krivica, ali s Johanom nikad nisam uspevao da uspostavim neki rutinski
roditeljski odnos, odnos koji ne bi pretpostavljao specijalne napore i
rafiniranu taktiku. Otkako se udala za Di Poglija, preselila u Italiju i
parnice s Njegovanima naročito. Otada me prilično otvoreno optužuje za
izdaju Turjaških… Reč „izdaja“ je, izgleda, danas u velikoj modi…
DIJANA: Po Antoniju, i u praksi.
JAKOV BALTAZAR: Ja sam se još pre legalnih komplikacija s
Njegovanima povukao iz poslova i predao ih u potpunosti Jakovu
Urliku. Ostao sam na renti i vlastitom imetku, koji je bio nezavisan od
Firme. Od mene se nije moglo tražiti da zauzimam javne i
demonstrativne stavove povodom stvari koje me se više ne tiču. I to na
temelju nečijih načelnih sumnji u zakonitost i pravednost sudske odluke,

178
načelnih u smislu rezervi spram nepristrasnosti jugoslovenskih sudova
kad su u pitanju sporovi između građana koji rezidiraju s istočne i onih
sa zapadne strane Drine, ako znaš šta time hoću da kažem… Ja, razume
se, ne sporim da su izvesne okolnosti poslovno-pravnih odnosa između
nas i Njegovana već od početka bile mutne, da je Stefan u čitavoj toj
stvari petljao – uostalom, petljao je i moj sin, samo, očigledno, s manje
uspeha – i da afilijacija između Beograda i Turjaka od prvog dana nije
stajala na zdravim osnovama… za šta, svakako, i ja snosim krivicu…
hoću da kažem da u vreme procesa sve te nejasnoće i nisu bile baš
sasvim jasne. Bar meni nisu… Jer ja nisam mrzeo ni Njegovane ni
Jugoslaviju da bi mi ta mržnja načelno, bez valjanih dokaza, onako,
nadnaravno, jurodivo – bistrila stvari. One su postale nešto jasnije tek
kasnije. Na videlo su izbile izvesne neregularnosti, pričalo se čak i o
falsifikatu, mitu… Ukratko, ima osnova za sumnju da sudska odluka
doneta protiv Jakova Urlika, a u korist Stefana, nije bila legalno
ispravna. U redu, ali, osim za Johanu i mog sina, sad je sve to davna
prošlost, neprijatna ali trenutno irelevantna uspomena, jer ekshumirati
sad sve to, iskopavati leš jedne parnice iz groba, u kome ćemo se, kako
nam ide, bojim se, svi, i Turjaški i Njegovani, zajedno naći, nema
nikakvog smisla…
DIJANA: Jelte, deda, da li biste me poveli u Španiju?
JAKOV BALTAZAR: Šta ćeš ti u Španiji? Mislio sam da ćeš u Beč
radi tog filma?
DIJANA: Još im nisam dala odgovor. Moj svekar smatra da u ovom
trenutku ne bi bilo oportuno igrati u jednom nemačkom filmu, a i meni
se lično ne ide… Naravno, ako vi više volite da idete sami…
JAKOV BALTAZAR: Bog s tobom? Šta govoriš? Ko mari da bude
sam?… Možda bi i Leonid mogao s nama?
DIJANA: Radije bih išla samo s vama. (Moraš biti oprezna. Moraš naći
neki prihvatljiv razlog zašto ne možeš s njim da putuješ. Čovek ipak ne može
odbiti da vidi Španiju samo zato što će njegove ukrštene reći za to vreme ostati
nerešene…)
JAKOV BALTAZAR: Da li… šta sam hteo da kažem… da i vas dvoje
ne živite u takozvanoj saglasnosti?
DIJANA: Nemojte me ništa pitati!
JAKOV BALTAZAR: Mislio sam… stvarno nisam znao… žao mi
je…
DIJANA: Naročito me, za ime Boga, ne žalite! Inače ću zaplakati…
JAKOV BALTAZAR: Nećeš, valjda, pred svim tim ljudima?
DIJANA: (Ako se oni ičeg iskreno plaše, to je javnost. Osećanja čovek,

179
nažalost, mora imati, ponekad je i ugodno da ih ima, ali ih demonstrirati sme
jedino u četiri zida i pod ključem…) Šta biste uradili?
JAKOV BALTAZAR: Dao bih ti maramicu i rekao da se na njih ne
obazireš.
DIJANA: Ne biste im rekli da imam jaku kijavicu? Ne biste mi
doneli čaj i aspirin?
JAKOV BALTAZAR: Takva su izmotavanja izašla iz mode, a ja se
trudim da držim korak s običajima…
DIJANA: Ili ste drukčiji od ostalih?
JAKOV BALTAZAR: Ne znam. Mislim da sam hteo da budem, ali
nisam uspeo. Ostao sam samo isti, na drugi način… Da je pored mene
bio neko kao ti, možda bih to drugo stvarno i postao…
DIJANA: Povešćete me u Španiju?
JAKOV BALTAZAR: Naravno… Videćeš da ja baš i nisam toliko
star koliko se nekima ovde čini…
DIJANA: Vi uopšte niste stari, deda.
JAKOV BALTAZAR: Lepo je od tebe što mi to kažeš. Naravno da
sam star, ali je ipak lepo.
DIJANA: Zahvalna sam vam, deda…
JAKOV BALTAZAR: Hajde, dete, molim te! Znaš li ti šta znači
sedeti s penzionerima po stranim parkovima?
DIJANA: Vidim Georgija. Pitala bih ga nešto. Nećete se ljutiti ako
vas ostavim?
JAKOV BALTAZAR: Biću ljubomoran, ali se neću ljutiti.
DIJANA: Georgije!
DR GEORGIJE: Jeste, draga!
DIJANA: Ne „dragaj” me, zaboga!
DR GEORGIJE: Do sada je čovek bar s tobom mogao pristojno
razgovarati, ali izgleda da je neljubaznost večeras ovde epidemična…
DIJANA: Kako ti je Natalija Fedorovna?
DR GEORGIJE: Zahvaljujem. Dobro. Upravo su je odneli u bolnicu.
DIJANA: Što tebe, izgleda, nije obavezivalo da je otpratiš?
DR GEORGIJE: Opet smo u ratobornom raspoloženju, nismo li?
DIJANA: Prigodnom. S obzirom gde sam i s kim!
DR GEORGIJE: Laskaš mi, ali ja bih pre rekao da je tvoje kiselo
raspoloženje saobrazno neodlučnosti povodom stvari o kojoj smo
razgovarali…
DIJANA: Odlučila sam se, ako te to muči. Operisaću se.
DR GEORGIJE: Bog će, dakle, morati pronaći drugi način da te
kažnjava?

180
 DIJANA: Kad sam rekla da neću dete, mislila sam da ga sada neću,
mislila sam da ga neću na način koji ne bi isključivao da ga jednom
imam.
DR GEORGIJE: Kazao sam ti da je to i opasno i neizvesno.
DIJANA: Reskiraću.
DR GEORGIJE: A gde to reskiranje misliš izvesti? Ovde ili u
inostranstvu?
DIJANA: Ovde.
DR GEORGIJE: Mogao bih ti preporučiti jednog pouzdanog
lekara…
DIJANA: Već ga imam.
DR GEORGIJE: Sme li se znati koga?
DIJANA: Tebe.
DR GEORGIJE: A, to oprosti! Tako nešto u obzir ne dolazi! Ja sam ti
već objasnio da ne mogu preuzeti odgovornost…
DIJANA: Zašto ne bi mogao?
DR GEORGIJE: Između ostalog i zato što je po našim zakonima
abortus – ilegalan.
DIJANA: Po onom članku u novinama, ja nisam stekla utisak da tebe
takve prepreke zbunjuju?
DR GEORGIJE: Upozoravam te da pozivanje na taj članak nije
najsrećniji put do mog pristanka da te operišem.
DIJANA: Htela sam samo da kažem kako taj zakon još nikog nije
sprečio da abortira… Od tebe se, uostalom, i ne traži da preuzmeš
odgovornost. Pristanak na operaciju potpisujem ja.
DR GEORGIJE: Uz saglasnost prospektivnog oca, u koju ne
verujem, i pod uslovom da lekari intervenciju smatraju neophodnom,
što kod tebe takođe nije slučaj.
DIJANA: Zar i za obično slepo crevo?
DR GEORGIJE: Kakvo slepo crevo? Govorimo o abortusu!
DIJANA: Svakako ne misliš da ću na tvojoj klinici ležati zbog
abortusa?
DR GEORGIJE: Što se mene tiče, na mojoj klinici ni zbog čega nećeš
ležati!
DIJANA: Ja ću doći s koferom, a ti me izbaci!
DR GEORGIJE: Ti bi, boga mu, bila u stanju da mi tako nešto
prirediš!
DIJANA: Sa zadovoljstvom.
DR GEORGIJE: Da li ti sve postižeš ovako – na snagu?
DIJANA: Dakle, kad da dođem?

181
 DR GEORGIJE: Ja još nisam pristao da te primim.
DIJANA: Dobro. Kad da dođem kad pristaneš?
DR GEORGIJE: Ne mogu ti napamet reći. Ne znam svoj raspored
posle Božića. Ni kako stoji stvar s praznim sobama. Dogovorićemo se u
Beogradu.
DIJANA: Zašto sada ne telefoniraš klinici?
DR GEORGIJE: Čemu žurba? Ne rađaš sutra!
DIJANA: Koliko, u stvari, imam vremena? Optimalno?
DR GEORGIJE: U načelu, sve što uradimo do aprila, na vreme je.
Samo se ja ne bih isuviše u rokove pouzdavao. Ako si se već odlučila,
uradimo to odmah.
DIJANA: Onda odmah i telefoniraj.
DR GEORGIJE: Javiću ti ishod za pola sata.
DIJANA: Hvala ti.
DR GEORGIJE: Nemoj mi zahvaljivati. Nastoj, ako možeš, da me ne
ogovaraš…

182
 FILIP: (Šta se, dovraga, događa s tobom?… Dijana bi rekla – događa se
dihotomija. Cepanje nadvoje. Cepaš se između sebe i onoga što bi hteo da budeš.
Na sebe, i na ono što nisi, a želiš da jesi. A zatim propadanje kroz taj prostor u
ledeni, gluvi vakuum. U intelektualnu i moralnu malodušnost malograđanina,
kako bi, daga znaju, tvoje stanje dijagnosticirali Radini drugovi… A zapravo bi
morao da budeš zadovoljan. Posvršavao si sve zbog čega si došao u Gradščinu, a
bez čega uopšte ne bi bio ovde. A pritom se ni s kim nisi posvađao. Čak ni s
ocem i bratom. S njima si, doduše, jedva i razgovarao, pa ni tada o nekoj od onih
devedeset devet odsto tema koje su vas razdvajale i sve više odvajale ukoliko ste
u njih više ulazili. Lako nije išlo. Mnogo se toga moralo progutati povodom
nesrećnog incidenta na Gepratovoj komemoraciji, ali branitelj za Raduje nađen.
A jedino se to broji. Cena je irelevantna. Za cenu se zanima malograđanin.
Samo je malograđaninu stalo do toga da uvek tačno zna koliko je nešto platio i
da mu izdaci, uključujući duševne, budu što manji… Ponos, sujeta, osetljivost –
sve što se osećalo, što je bolelo dok se pomoć unaokolo prosila – takođe su
malograđanske slabosti. Moraš biti zadovoljan što si se iskušenjima odupro.
Ponosan zbog potpunog odsustva ponosa. Sujeta na samosavlađivanje sujete.
Osetljiv na sve te malograđanske osetljivosti kojima su te učili u kući i školi…)
Molim?… Nemam pojma gde je Leona… Zar je uopšte došla?… Ja sam
čuo da je imala kvar na kolima… Tako… Zašto ne pitaš Antonija? On će
svakako znati da li je došla… (Antonije je, u svakom slučaju, pravi čovek za
proces. On čaršiji neće dopustiti da oko jednog očiglednog nesporazuma podigne
patriotsku prašinu i pod njom pokopa Radu. Nešto prašine ušlo bi i u usta
gospode sudija… Pogotovu ako ubediš Antonija da te uzme za svedoka. Ime
Njegovan po novinama stavilo bi čitavo suđenje u naopaku perspektivu i
primoralo Teodora da interveniše. Možda i zataška stvar… Možda bi već i
pretnja da ćeš svedočiti u korist odbrane bila dovoljna. Jer aktuelno svedočiti, po
svoj prilici, nećeš. Radini drugovi će, svakako, biti protiv uplitanja…) Pa i nije
neobično za ovo doba godine. U Turjaku ume da napada i do dva
metra… (Drugovi će opet imati drukčije mišljenje. Smatraće da je u ovom
trenutku za „opštu stvar” suvišno da se kompromituješ, da je za „opštu stvar“
korisnije ako se sačuvaš za nešto krupnije, ozbiljnije, unosnije od sprečavanja da
jedan, uostalom beznačajan, vojnik te „opšte stvari“ ode na nekoliko godina

183
robije. Za angažovanje u španskom građanskom ratu na strani Republike, u
Beogradu jedva ko i zna. Najuža porodica i nekoliko pouzdanih ili politički
ravnodušnih prijatelja. Porodici svakako ne ide u račun da reklamira levičarstvo
svojih članova, a pouzdani prijatelji znaju da o tome treba ćutati. Uprava grada,
ukoliko se uopšte interesuje, što je, s obzirom na tvoje ime i status, prilično
neverovatno, svakako o tome nije obaveštena. U međuvremenu se priča da si bio
u Francuskoj. Nema mnogo izgleda da neko u inženjeru Filipu Njegovanu, sinu
veleindustrijalca Stefana Njegovana, unuku Kir Simeona, Gazde, doajena
beogradske čaršije, i sunasledniku JUB-a, prepozna Simona, neupadljivog
pripadnika Internacionalne brigade „Georgi Dimitrov”. A leve, takozvane
„napredne“ ideje, s kojima po salonima paradiraš, u modi su. Biti u žilavom
otporu protiv svega, od čega se u međuvremenu udobno i bezbrižno živi, raširen
je manir u krugovima beogradskih adamskih sinova. Kad se romantična pobuna
osuši u pećnici građanske rutine, koja podjednako ubija i maštu i srce, deca će
već leći na glatku rudu kompromisa…) Za to večernje odelo me već treći put
pitaš, mama!… Rekao sam ti da ne podnosim večernja odela. I nemam
ih, uostalom!… Žao mi je, ali ni na pamet mi ne pada da ih pozajmljujem
od Stefana. Za večeru je dovoljan apetit. Večernje odelo je sasvim
izlišno… (Da, drugovi će, svakako, imati drukčije mišljenje. Drugovi, odnekud,
uvek imaju drukčije mišljenje. U tome nema ničeg čudnog. Drugovi i jesu
drukčiji. Da nisu, da su što i ti, što i Leonid, Fedor, Martin, čime bi te, kog
đavola, pridobili?… Pa ipak ti još uvek misliš sam za sebe, na osnovu strogo
ličnih pretpostavki, i do te malograđanske nezavisnosti, te lažne, fiktivne
slobode, slobode koja nije samo prividna već i opasna, ljubomorno ti je stalo čak i
kad uviđaš njenu načelnu besmislenost, kad te ona bezmalo redovno upućuje
pogrešnim zaključcima, upravo onom položaju duha što se od njihovog, položaja
drugova, beznadežno razlikuje. Njima do takve besplodne nezavisnosti nije
stalo. Oni je mirne duše žrtvuju jednoj stvarnoj i humanoj nezavisnosti, koja će
se, kako propoveda Zaratusira, kao zvezda roditi iz haosa… Ali toje posledica
dublje posvećenosti, odgovornije pripadnosti od one koju pretpostavlja
anarhična, labava, nepouzdana zajednica ideala i osećanja. Sve dok se nj ima
kategorično i bespovratno ne pripada, biće se tek oko njih. Poput iskrenog
obožavatelja koji žustro navija, bodri, aplaudira, ali igru prati s bezbednih
tribina. Iz građanske lože, zaštićene od nepogoda kojima su izloženi borci…)
Da. Čuo sam da dolaze neki ljudi iz IG Farbenindustrie… Ne. Više ništa…
Ja nemam nikakve veze s JUB-om. Trebalo bi da se raspitaš kod mog
brata… (Kad je naređeno dase sv i strani dobrovoljci povuku iz Španije, bio si
odlučno protiv. Nisi bio ubeđen da će ta iznuđena popustljivost obezbediti sebi
reciprocitet na drugoj strani, zaustaviti masovnu intervenciju italijanskih
regularnh trupa, i obeshrabriti otvoreno nemačko mišljenje u korist Franka.
Povukli ste se. Italijani su, razume se, nastavili da pomažu Franka. Nemci su,

184
razume se, nastavili da se mešaju. Ali ti si, uprkos tome, ostao malograđanski
anarhist. Ostao si to dugo pošto je Republika smrvljena, zahvaljujući, između
ostalog, tome što ta pomoć nije na drugoj strani fronta dočekana jednom
ravnopravnom. Tvoj silogizam se, u krajnjoj konzekvenciji, putem vrlo
zamršene dijalektike i u jednoj osobenoj perspektivi, bez ičeg zajedničkog s
malograđanskom logikom, još i mogao pokazati ispravnim. Ti ne! Ni u kakvoj
konzekvenciji. U svakoj ćeš, ako se tiče spora oko povlačenja stranih
dobrovoljaca iz Španije, ostati malograđanski anarhista, nedorastao složenosti
istorijske misije proletarijata…) Radim u jednoj beogradskoj hemijskoj
firmi… Da, Dinamit Nobelu… Znaš, ja ne vidim šta se to tebe tiče? Zašto
ne radim kod oca, moja je stvar, zar ne?… (Savršeno je, naravno, nemoguće
da je povlačenje preduzeto na insistiranje Moskve, da bi Sovjetski Savez uklonio
najozbiljniju smetnju sporazumu s Nemačkom iz 1939…) Nisam grub, ali
postajem na to pitanje već pomalo alergičan. Svaki put kad dođem u
Gradščinu, pitate me jedno te isto, i to što vam, evo već godinama,
dajem iste odgovore, vama ne smeta da me idućeg puta, čim me vidite,
još dok se rukujemo, pitate: – Je li, bre, šta je to između tebe i starog
Stefana? Zašto radiš kod konkurencije, a čovek ti plaćao školovanje?…
(Uostalom, i prema tom sporazumu si imao rezerve. Drugovi su, prirodno,
imali svoje mišljenje. Drugovi, odnekud, uvek imaju svoje mišljenje, koje se,
opet odnekud, uvek od tvoga razlikuje. Sovjetski Savez je, blagodareći mudroj
Staljinovoj politici, izbegao perfidnu klopku zapadnih zemalja. U Cityju i Wall
Streetu je bilo zamišljeno da se prva zemlja socijalizma gurne pod točkove
nemačke ratne mašine i eliminiše, u najgorem slučaju neutralizuje kao
inkubator svetske revolucionarne zaraze. Sovjeti nisu mogli dopustiti da za
interese međunarodnog kapitala budu uvučeni u rat. Neka se imperijalisti kolju
među sobom. Sovjetski Savez će dobiti u vremenu i kraj imperijalističkog rata
dočekaće spreman da pomogne proletarijatu da na ruševinama kapitalističke
Evrope podigne novu, socijalističku Evropu radnika, seljaka i poštene
inteligencije. Što je propušteno 1917, nadoknadiće se 1943,1945,1947, koliko rat
već bude trajao. Ono što se malograđanskim malodušnicima – dakle, tebi – čini
sada kao postupak od teške štete za narode Evrope pokazaće se u skoroj
budućnosti kao čin mudrosti, od neprocenjive koristi upravo za te narode. Ono
što izgleda kao da ih baca u definitivno ropstvo, doneće im slobodu… Uredu.
Razumeo si. U tome je bilo izvesne neodoljive logike. Nije te oduševljavala, to je
istina, ali je poreći nisi mogao. Logika, uostalom, ne postoji da oduševljava, nego
da primorava…) Ja ne znam odakle tebi ta stupidna ideja da je nemačko-
sovjetski sporazum carte blanche predaja Evrope Hitleru? Naprotiv. On je
povukao jasnu demarkacionu liniju nemačkoj agresiji, kojoj su Saveznici
1938. u Minhenu širom otvorili vrata. Oni su napravili grešku, oni neka

185
je i plate. A odgovornosti Sovjetskog Saveza ne leže u sadašnjici, u ovom
krvavom imperijalističkom ratu, one su u budućnosti, u vaskrsavanju
Evrope iz ruševina što će ih ovaj iza sebe ostaviti… (Ispada, međutim, dasu
drugovi nekako uvek u pravu, a ti da uvek grešiš. Ta redovitost postaje već
pomalo principijelna. Gotovo bi se reklo – morbidno principijelna. Dočim bi i ti
mogao biti u pravu. Bar jednom. A ne da se večito osećaš kao okrivljenik pred
nekakvim avetinjskim sudom na čija pitanja nikad nemaš dobar odgovor, nego
se jednako moraš osećati krivim i posramljenim. I kad si u pravu. Kad si u
pravu, ponajviše. Kad nisi, kad shvatiš najzad da nisi, još je nekako i
podnošljivo. Možeš se, dabome, ždrati što si i ovog puta mislio pogrešno. Ali ti
za utehu služi što si najposle, kad ti je stvar objašnjena, uvideo zabludu. Ipak si,
dakle, sposoban i ispravno da misliš. Poteškoća nastaje tek kada si u pravu,
odnosno kad misliš da si u pravu, i pošto ti se stvari na valjan način objasne.
Tada se beskonačno moraš kinjiti da raspoznaš prave i dublje razloge svog
neshvatanja, i očajavati zbog nesposobnosti da i mutno vidiš ono što je drugima
već na prvi pogled tako jasno… Poželiš najzad preventivno nikad da ne budeš u
pravu. Stvari tada postaju ugodno jednostavne. Konačno shvatanje i kajanje
ionako slede. A između kajanja što nešto na vreme nisi shvatio i nemogućnosti
da to uopšte shvatiš, postoje ipak neke vraške razlike!…) Podnošljivo. A ti?…
Čuo sam da radiš nekakav konkurs?… Ne radiš?… Biće da sam ja to
nešto pogrešno Martina razumeo… (A zapravo si licemer. Drugovi bi kazali
– malograđanski licemer. I bili bi, kao i uvek, u pravu. Tvoja izjedanja što
spontano ne misliš kao oni, što se za svaku podudarnost s njihovim
generalizacijama, često tako komplikovanim, ponekad i nerazumljivim, moraš
rvati s bezbroj rezervi, prigovora i kontraargumenata, od kojih nijedan njima ni
na um ne pada, pa i kada padne, sačekivan biva na nož ubedljivih i logičnih
odgovora, sva ta razarajuća unutrašnja dijalektika, sve je to puko
malograđansko licemerje. Intelektualni alibi. Kajanje ti garantuje da nisi baš
sasvim izgubljen. Da građanskim predrasudama još uvek pružaš otpor, s kojim
ćeš, kad bude doveden do punog kapaciteta, uspeti sutra gde si danas promašio.
Da ćeš, na primer, dovoljno izgrizen svim tim dilemama, otkazati sastanak koji
si s Dijanom zakazao. Da ćeš svoju grižu dovesti do neke moralne
konzekvencije…) Za večeru moraš pitati moju majku. Pojma nemam kad
je misle služiti. Gost sam kao i ti… (Čitava inscenacija je bila dozlaboga
neprirodna. Odbijajuća. Odurna. Celo si veče mahao Radinim slučajem kao
bojnom zastavom „opšte stvari”, a ovamo si se, umotan u tu zastavu, uvlačio u
postelju tuđe žene. Ljubav se ugovarala kao trgovački sporazum o naturalnoj
razmeni dva tela. Sastanak dogovarao kao datiranje kupoprodaje. Sve je bilo
beznadno lažno, licemerno, prljavo. Čak i tvoja griža savesti. I ona je lažna,
licemerna, prljava. Puka moralna inscenacija. Još jedan alibi. Bez griže bi bio
svinja. Jer, Dijana je supruga tvog najboljeg prijatelja, povrh svega i osoba u

186
koju se čovek tvojih opredeljenja nipošto ne bi smeo zaljubiti, u koju se,
uostalom, da su ta opredeljenja autentična, ne bi mogao zaljubiti. Nesreća,
međutim, što si se ti, uprkos ovim i ostalim logičkim smetnjama, u nju ipak
zaljubio, ima, na sreću, ijedan ohrabrujući sporedan efekat. Nešto poput otrova
kojipod izvesnim uslovima može da leči, dok pod drugima ubija. To povećava
tvoju grižu i približava te konačnom oslobođenju. Uviđanju da Dijana nije za
tebe – ni ti za nju, uostalom – uviđanju da zalaganje Moskve za povlačenje
dobrovoljaca iz Španije nije izdaja Republike, naprotiv, u široj istorijskoj
perspektivi, preko jačanja Sovjetskog Saveza, njeno spasenje od Franka,
uviđanju da je nemačko-sovjetski sporazum, koji ti sada izgleda kao izručenje
Evrope fašizmu, zapravo, prvi ozbiljan korak na putu njenog oslobođenja od
fašizma. I konzekvencijama koje iz tog uviđanja proizlaze, razume se… Za
konzekvencije je, međutim, čini se, još rano. Čovek ubija, zatim se prijavljuje
policiji. To je ispravna konzekvencija uviđanja da je počinio zločin, i njegovog
kajanja što ga je počinio. Druga je – ubiti još nekog, ako se time može prikriti
prvo ubistvo. Ubijati sve dotle dok se prvo ubistvo sasvim ne sakrije. Ti se kaješ,
ali u Dijaninu postelju ipak ulaziš. Odlažeš grižu savesti na stolicu, pored
uredno presavijenog odela, a zatim je preuzimaš, kad oslobođen terora žudnje,
pantalone ponovo obučeš…) Kako ti je majka?
FEDOR: Poj-ma nemam. Stefanova Jelena se još nije vratila iz
Ljubljane.
FILIP: Ja sam čuo da si ti s njom otišao.
LEONID: Kao predstavnik porodice, tvoj brat je stao na stanovište
da Fedor u ovom trenutku nije dovoljno reprezentativan.
FEDOR: Re-pre-zen-tativnost je oduvek bila moja slaba strana. Pa-
ko-vanje. Am-ba-laža… Cela Dravska banovina kupuje va-še sla-vne
boje… pa bih vam mogao oboriti cenu…
MARTIN: Ne znam hoće li još dugo biti „na-ših sla-vnih boja“…
FEDOR: Da se tvoj deda nije odlučio da razdeli fabrike sirotinji, kao
što je to nekad s Firminim blagom uradio Gazdin otac, i povuče se u
manastir na ispaštanje in-dus-trijskih gre-ho-va?
MARTIN: Ne. Odlučio je da je otpusti.
FILIP: Ko to kaže?
MARTIN: Tetka Hristina i Leona su na putu za Turjak prošle kroz
Litiju. Tamo je iz Jugoslovenske udružbe boja otpušten svaki treći radnik. A
priča se i o otpuštanjima u Dolu, Šentvidu, Domžalama, Zalogu…
FILIP: Ja u to ne verujem… (Sasvim malograđanski, u smislu sinovskog
sentimenta…)
LEONID: Ali to je potpuno u skladu s tvojim mišljenjem o
krvopijskoj prirodi kapitala.

187
 FILIP: Ja i ne kažem da moj otac nije kadar tako nešto da uradi. Da
možda nije sposoban i za gore stvari kad su u pitanju njegovi poslovni
interesi… (Ispravio si se na vreme, iskušenje je savladano, pobuna
malograđanske osetljivosti ugušena, ali, za ime Boga, nemoj preterivati…) Ja
samo kažem da u ovom trenutku on u otpuštanju ne može imati
interesa. Ono za njega sada nema nikakvog smisla. Kako se misli
odupreti konkurenciji i pritisku IG Farben – smanjenjem proizvodnje?
MARTIN: To mi je zaista poslednja briga!
FEDOR: Nadam se da ovako sjajnu priliku nećeš propustiti?
FILIP: Kakvu sjajnu priliku, dođavola?
FEDOR: Da se posvađaš s ocem, razume se. I to jednom zasvagda.
Te-melj-no i de-fi-ni-tivno… Ja, naime, svoju nisam propustio. Ja sam taj
o-ba-vez-ni deo našeg fa-mi-li-jarnog klizanja po ledu već odigrao.
Moram se pohvaliti – prilično uspešno. Sad meni i Georgiju preostaje još
jedino da se po-u-bi-jamo… Ali to je već puko teh-nič-ko pitanje… Ti bi,
Filipe, na primer, o istom trošku mogao svršiti i s bratom. Prin-ci-pi-
jelno, istim povodom, sa celom prokletom porodicom…
FILIP: Nemam nameru nikakvim povodom ni s kim svršavati.
Pogotovu principijelno. Za danas mi je dosta principa!… (Svega,
uostalom. Najbolje bi bilo da se čovek pokupi i ode…)
FEDOR: Ne znaš šta propuštaš!
LEONID: Glavobolju kao prvo.
FEDOR: Ti ćuti! Ti si osećajno ne-fi-na-liziran in-te-lek-tualni per-
ver-tit. Nešto poput spi-ri-tuelnog di-no-saurusa, bi-ljo-ždera osuđenog
da još izvesno vreme preživa po okrajcima me-so-žderske gra-đan-ske
džungle, a zatim iščezne u nečijem stomaku… Jer ti jednostavno ne
razumeš te-ra-pe-utsko os-lo-bađa-juću funkciju opšteg hvatanja za gušu
u životu ljudi i naroda. Otpisao si starog, dobrog, ka-ni-balskog Darvina,
i sad ti za usavršavanje emocija ostaje još samo top-lo ku-pa-tilo…
LEONID: Zabluda o superiornosti osećanja nad razumom koštala je
ljude skuplje no svi ratovi zajedno. A ona je prevashodno religiozna.
Nemogućnost da racionalno spoznamo Boga i objasnimo njegov sistem
stvari osumnjičila je racio tamo gde je emociji uspelo da se i s tom
finalnom apstrakcijom pomiri. Bez dokaza, doduše, ali šta mari.
Dokazivanje i obrazlaganje urođene su zablude razuma, s kojim osećanje
Boga ništa nema. Sjaj te veze pao je kao pozlata i na sva druga osećanja.
Čak i najjeftinija. Tako je ustanovljena formula po kojoj suza u dečjem
oku vredi više od teorije relativiteta. Čemu, uostalom, usavršavati nešto
što čoveka maltretira?
FEDOR: Vidim da sam preterao. Povlačim top-lo kupa-tilo. Koliko

188
trenutno imaš emocija, i ter-mo-for bi ti bio dovoljan… Ali je naš Filip
nešto drugo. Rođeni si-me-onski mesožder u tankoj opni gra-đan-skog
sen-ti-menta. Ne dopuštam da se korumpira i pacifikuje tom tvojom ve-
ge-ta-rijanskom logikom! Tim pre što jedini ima šansu da porodične boje
zastupa u velikoj zabludi pro-gre-siv-nog pre-po-roda čovečanstva!
Tema je baš po njegovoj meri. Izbacivanje radnika na ulicu usred zime!
Dok Kapital zimuje u Švajcarskoj, ro-bo-vi Ka-pi-tala gladuju u
Jugoslaviji!…
FILIP: I gladuju, uprkos otrcanosti slike.
FEDOR: Zar ne uviđaš prednosti, čoveče?… Možeš dati maha naj-
sup-til-ni-jim ma-li-cioznostima ostajući kao sin spram oca na in-tim-no
psećem nivou…
MARTIN: Ako deda nešto tako može da preduzme, neće biti
impresioniran nikakvim „suptilnim malicioznostima“…
FILIP: Mit poručuje drukčije. Kirliban se razbesneo kad se video u
ogledalu.
FEDOR: S tim što je momak bio dovoljno in-te-li-gentan da ne
razbije sebe nego ogledalo. Razbio je og-le-dalo, gospodo!… A Filip,
očigledno, ne mari da u toj pa-ra-le-li bude razbijeno og-le-dalo! Toliko
re-vo-lu-cionaran ipak nije!…
LEONID: Biti revolucionaran u odnosu na vlastitog oca uvek je
pomalo sumnjivo…
FEDOR: Upravo su zato moji razlozi za raskid s ocem eks-klu-zi-
vno lični i niski… (Ideologiziranje lične netrpeljivosti, bilo kakva
racionalizacija u doktrinu, isključivalo bi nož, konopac, otrov, sva tehnička
sredstva jednog privatnog obračuna, i zahtevalo da na njega baciš bombu, što bi,
ipak, bilo izvesno prekoračenje proporcija…) A ti, ako se predomisliš, ne
zaboravi u taj građan-ski rat povesti na-šu dra-gu tetka Hristinu. Spoj
ludila i politike uvek daje sjaj-ne rezultate…
LEONID: Kad smo već kod ludačke politike…
FEDOR: A to dis-kva-li-fikuje našeg dra-gog Teodora kao uspešnog
diktatora. Isuviše je cincarski racionalan. Za državu od zaista ludačkog
formata nedostaju mu u-met-nič-ka fan-ta-zija jednog Hitlera i ka-luđer-
ska zagriženost jednog Staljina…
LEONID: Beskrupuloznost zaboravljaš.
FEDOR: Ona se kod umetnika pod-ra-zumeva.
MARTIN: Hvala.
FEDOR: Toliko da kod nekih uspe-šno zamenjuje dar.
LEONID: Kad smo već kod ludačke politike, jesi li razgovarao s
mojim ocem?

189
 FILIP: Jesam.
LEONID: Šta kaže?
FILIP: Još ništa. Tek sam mu dao Gepratov dosije. Obećao je da će
ga prelistati i u Beogradu mi reći šta misli…
LEONID: O tome kakve su Radine šanse?
FEDOR: Ako mene pitate – sjaj-ne!
FILIP: Zato što je brani Antonije?
FEDOR: Ja bih na tvom mestu na to gledao pre kao na o-te-ža-
vajuću okolnost. On je, nema sumnje, dobar advokat. Siguran sam da će
učiniti sve da je spase. Ali ako se ta bude držala u skladu sa svojim pro-
gre-sivnim ubeđenjima, pro-gresivno, dakle, ludački, i najveštijom
odbranom može postići naj-ma-nje pet godina…
LEONID: Nisi morao zbog toga dekomodirati Antonija. Ja bih joj to
obezbedio bez velikih naprezanja.
MARTIN: Zar, bar dosad, nije bio cilj – ne postići ih?
FEDOR: Možda kod takvih ma-lo-gra-đan-skih fi-li-sta-ra kao što
smo ti i ja. Kad bismo dospeli u aps, sasvim bi se ig-no-rantski trudili da
ne dobijemo nijednu. Leonid bi, uz pomoć svoje čuvene ra-ci-onalne i lo-
gi-čne odbrane, možda postigao i svih deset. Rada se ne može nadati da
će postići više od pet…
MARTIN: Ja sam za politiku stvarno glup kad ništa od toga ne
razumem.
FEDOR: Filipe, da li je cilj komunista rušenje buržoaske države?
FILIP: Zašto mene pitaš? Ja nisam komunist.
FEDOR: Ne, nisi. Ti si još uvek na najnižem stupnju leve i-ni-ci-
jacije, koje karakterišu šiparičko divljenje i moronsko odobravanje svega
što oni preduzimaju…
LEONID: Pristojan izraz za to je fellow traveller.
FEDOR: S nešto više mašte nego što je imaju Englezi, reklo bi se sa-
put-nik u pa-kao… U svakom slučaju, buržoaski legalni sistem značajna
je pret-pos-tavka buržoaske države, nije li? Kod izvesnih, kao naše, na
primer, jedina koja kako-tako fun-kcio-niše…
LEONID: Imam neprijatan utisak da je za funkcionisanje države on
sasvim dovoljan.
FEDOR: Sve što dis-kre-dituje njen legalni sistem, ru-i-nira i
buržoasku državu. A ništa tako fun-da-mentalno ne diskre-di-tuje jedan
legalni sistem kao arbitrarnost i brutalnost. U svetlosti takve jednačine,
eventualno Radino oslobođenje porazilo bi komuniste, a ne buržoasku
državu. S gledišta ko-nač-nih revolucionarnih ciljeva, najkorisnije bi bilo
da devojku streljaju. Ne verujem, međutim, da će partija tvojih prijatelja

190
baš tako daleko ići. Ruska bi išla. Zato je, uostalom, i uspela…
MARTIN: Po tebi ispada da je hrišćanstvo pobedilo zato što su
hrišćani bacani lavovima?
FEDOR: Ne zato što su bacani lavovima – bacani su i drum-ski raz-
boj-nici, pa od njih nikad ništa nije ispalo – nego što se nisu bojali lavova,
što su, dok su pro-ždi-rani, pevali himne Bogu.
LEONID: Bolje objašnjenje vidim u našoj naklonosti prema mutnim
idejama koje se ne dokazuju.
FILIP: Otpuštanje radnika usred zime ipak je neki prokleti dokaz!
LEONID: Dokaz da kapitalizam ne valja, to je istina, ali ni pedalj
više. Iz toga se ne može automatski izvući zaključak da je socijalizam
idealan. Iz činjenice da je jedno načelo rđavo ne sledi nužno da njemu
suprotno nije. Iz fakta da je dan svetao ne proizlazi da noć obavezno
mora biti mračna. Postoje, naime, i polarne… Eventualne vrednosti
socijalizma mogu se izvlačiti jedino iz njega samog.
FEDOR: Toliko nisam ra-do-znao.
LEONID: Otpuštanje radnika u kapitalizmu nije za tako nešto
nikakav dokaz, Filipe.
FEDOR: Njihovo ma-sov-no zatvaranje u socijalizmu, međutim,
jeste. U svakom slučaju, dra-gi prijatelju i rođače, nešto o čemu bi tvoja
Rada morala dobro raz-misliti pre nego što se odluči da u ime takvih
ideala ode na robiju…

191
 Nevoljno pristajući da sekirama obiju magaze, sluge su – i to služi
na čast njihovoj staleškoj svesti – tvrdoglavo istrajale u odbijanju da
fukaru lično pozivaju i dovode u avliju konaka. Svim su načinima
izvrdavale nalog, iza kojeg je, navodno, stajao Gazda, da se rastrče po
sirotinjskim mahalama i da sve oskudne, uboge, sakate, marodne, sve u
ma čemu prikraćene „božje dušice” obaveste o velikoj narodnoj fijesti,
gošćenju i čašćenju, što je, u slavu Predaje gradova, priređuje Firma
Sinteon & Sin. Pokazalo se, uostalom, da štrapaciranje nije bilo nužno.
Aber da su Njegovani otvorili magaze, i da se u Gospodskoj ulici deli
blago, magijskim je putem prožeo celu varoš i za nepun sahat dovukao
pred konak svu beogradsku sirotinju, sve prestoničke prosjake i
ubožnike, te sve prigradske i podgradske aramije, koji se, milošću
nesposobnog redarstva i u opštoj konfiiziji rodoljubne pomame, te
istorične noći nisu po karcerima zatekli.
(Doktoru Paceku je jedan, na sto hiljada dukata stojeći očevidac, u
pero izjavio: „Ovakvog crnog šljama nije se viđalo još od dahijskih zuluma.
Svaka čast i prizrenije srpskoj rodoljubnoj sirotinji, gospon doktore, ali ja nju
tamo nisam video. Beograd nam još mali, gospon doktore. Nema nas dvadeset
pet hiljada duša. Oporezovani mogu svi pred Dvor da stanu. Svako se sa
svakim, ma kolko niskorodnim, bar jedared u životu sretne. Oču da kažem,
mimoiđe ga. Alija, gospon doktore, od celog onog ljudskog neščastija i
nepodobija nijednog ne poznadoh. Da kažem, slepac jeste, ali – i čovek je. Ono
što smo ja i moja gospođa Petrija s pendžera našeg konaka videli, i nije bio svet,
gospon doktore. Bio sâm pak’o. Kao da je, sakloni Bože, crni ad sav svoj gadluk
na naš Beograd izbljuvo. Da se Zlo poslednji put zemljom Srbijom prošenluči
pre nego što se zavavek vatri i muci vrne!” Drugi jedan, od 150.000 dukata,
žitarski veletrgovac, međutim, imađaše drugo mnenije: „Nije to, gospon
doktore, bio nikakav pak’o, jer da je bio, bilo bi u njemu nekog božjeg reda, neke
organizacije, smisla, svrhe, kao u svakom višnjem preduzeću. A ovde nikakvog
reda nije bilo, živ haos uzo komandovati, pa bih rekao da je to bila kao neka naša
revolucija ’na malo’. A što nikog ne prepoznasmo, toje od nemogućnosti da
takvu fukaru uopšte jednu od druge deliš. Isto se nose, isto rade, isto vrede. Po
čemu da ih razlikuješ?” Jedan inozemni, milion talira izvoznik, u gostima

192
povodom Predaje, nije se mogao načuditi nedoumicama svojih
domaćina: „Ja ne vidim, meine Herren, da je u tim ljudima bilo ičeg
neobičnog ili nastranog. Meni su oni izgledali sasvim normalno. Kao i svaki
građanin koga sam ovih dana po ulicama vašeg lepog grada sretao… “)
Glomazna hrastova kapija simeonskiog kastrua, tvrđave Njegovana,
beše širom raskriljena i poduprta žilavim kolčevima, kao da se računalo
da se, postiđena zbog saučesništva u zločinu nad svetim pravom
privatnog vlasništva, mogu i sama od sebe, pred prizorom u goste
sletajućeg nebeskog jata, zalupiti i tako Simeona Hadžiju lišiti društva
što mu ga je poslao sam Bog. A on, domaćin, skromno je stajao u prvom
dvorištu, nešto postrance od ulaza, i dubokim slavjanohrišćanskim
reveransijama pozdravljao zvanice. Bio je, kako dobri običaji nalažu,
gologlav, ali u svemu drugom kao i obično – crn, u crnom utegnutom
geroku, pod crnom pelerinom da ne bi zebao, i s rumenim pogledom
čoveka kome je duša na mestu.
(Gospodin Karaklajić, velemanufakturist, koji je u svojoj tvornici
konstruirao importirane svilene klobuke, čelične žice i drvene drške u
prve srpske kišobrane i suncobrane, vraćajući se s knjaževog bala video
je taj prizor i o njemu dr Paceku izjavio: „Ama bilo, brate, sve isto kao kod
Njegove svetlosti, okrom što goste nisu najavljivali lakeji. “ Kada se sve
zbroji, ova prednost vladalačkog, državnog protokola jednog
Obrenovića nad građanskim, privatnim jednog Hadžije beše sasvim
razumljiva. Vi možete izvikivati: Njegova ekselencija grof Lenk von
Wolfsberg, generalni konzul Njegovog carsko-kraljevskog apostolskog
veličanstva, s groficom von Wolfsbergl Gospodin Ilija Garašanin,
predsednik Ministarskog sovjeta i ministar inostranih dela Knjaževine
Srbije, s gospođom Garašanin! Gospodin, polkovnik Milivoje Blaznavac,
vojeni ministar! Njegova ekselencija zapovednik zemunski general
Wagner, s gospođom Wagner! Njegova ekselencija barun Spiridon Sina!
Možete s vrata vikati, možda za oktavu niže, nemarnije i: Gospodin
Simeon Njegovan, s gospođom Tomanijom Njegovan! Gospar Matija
Ban, s gospođom Margaretom i gospođicom Poleksijom Ban! Pa čak,
kroz zube, i: Gospodin Franjo Franasović, referent po struci plovidbenoj!
Gospodin Rista Prendić, pravitelstveni tatarin prve klase! Ali, kako
protokolarno ispravno najaviti gospodina Mileta „Nakaratu“, takođe
prvoklasnog varoškog secikesu? Cveleta, zvanog „Raga“, konjokradilca
beogradskog, s gospođom Perkom, kurvom „Udožderkom“? Njegovu
aramijsku ekselenciju Aleta „Košavu”, s Dorćola, ili Mitu „Skitu“,
gegavca sa Saka-česme? Kako, najposle, javnosti skupa predstaviti
gospodina Alimpija pl. Alimpijeviča, sremskokarlovačkog doktora sviju

193
globalnih nauka i prozbopisca ovdašnjeg, koji je kod Zlatnog papagaja, za
čokanj rakije, sačinjavao sudske podneske i otpore, grobljanske oracije,
trgovačke preporuke, porodične testamente, jubilarne besede, gdegod i
prigodne stihove, a čijim se znatnim stručnim uslugama koristio još g.
Šamsika Tot, upravitelj znamenitog cirkusa Interkontinental, tokom svoje
turneje po Srbiji i njenim hospitalima?)
Jer ne prolažahu kroz kapiju Firme Simeon & Sin posednici i
posednice zemaljske, već prolažahu posednici i posednice nebeske.
Namesto onih što im se preko usta i duše presipa, kneževa i kneginja,
konzula i konzulki, popečitelja i popečiteljki, generala i generalica,
grofova i grofica, veletrgovaca i veletrgovkinja, gospode i gospođa,
ulažahu na ta vrata obilja oni što im do usta i duše ne dospeva, sve po
vrstama svojim. Sakatnici po vrstama svojim: hromći, mute, ćoronje,
gluvaći, grbonje, krivošije, puzavci, grdobe i nakarade, izrođenici i
neizglednici svakojaki. I po pomračenjima svojim razvrstani, siromašni
duhom: jurodivci, sumašejši, skudoumni i skretoumni, nesmajnici i
neobajanici, ludije raznorodne i raznogrozne. I po branšama, družinama,
podzemnici varoški: konjokradice, džeparoši, secikese, obijači, ubijači,
palikuće, čedomorke, kurveštine, sodomke i gomorke, prestuplenije
ljudsko svekoliko. I po etnicima svojim: ubožnici, prosjaci, bezgaćani,
gulanferi, Turonje i Mandovi, niskorodnici mnogi i teški.
Smet vavilonski, izmeci Kurve nad Kurvama, Majke svega
kurvarstva, koji je od duhova nečistih i satanskih, iz usta Aždaje, Zveri
velike, izrigan, skupljen iz svih prćija Zla zemaljskog i doveden ovamo,
u simeonski Armagedon, za poslednji obračun sa Svojinom i njenim
zaštitnikom, Firmom Njegovan.
A Hadžija se jednako zemlji priklanjaše govoreći:
– Zdravo da ste, Živonačalnici, ugodnici božji! Zdravo, lepoto
Carstva nebeskoga! Dečice nevina Strašnoga suda! Zdravo koji ćete se
utešiti, nasititi, zemlju naslediti i pomilovani biti! Koji ćete Gospoda
našeg o desno Ocu videti!
Živonačalnici ga nisu razumevali. Poznavali su, istina, Gorčulu – na
gegavačkom, Hadžiju – iz viđenja i po pričama, krstili se ispod rita,
pljuvali pod pazuho, pa ipak, uza sav strah, ulazili kao mušice privučeni
sjajem što je iz unutrašnjeg, od pogleda skrivenog, dvorišta izbijao kao iz
orijaške škrinje s blagom, neke balkanske Ali-babine pećine. Krišom od
domaćina, nestrpljive ih sluge, s noge na nogu više nego iz ruke u ruku,
razvođahu do klupa pored dugačkih astala, koji su, kao na banketima, u
četvorokutu sledili zidove popločane avlije, s ovećim bronzanim
trikirima na svakih nekoliko koračaja. O doksatima, u tremovima pod

194
nadstrešnicama, višahu raznobojni lampioni od providne hartije,
stakleni petrolejski fenjeri, uljane kandilnice i horosi, nazvani
Bogorodičinim kolom, i po sleđenobelim damasnim čaršavima,
pritisnutim skupocenim činijama, zdelama, tanjirima, tepsijama,
demirlijama, sahanima, ibricima, bokalima, đugumima, pavurima,
kupama, čašama i teškim escajgom, gravirahu trepereće krvave stigme.
A Skitija, sedajući, još uvek ćutke, i s jednim okom na stisnutim
pesnicama služinčadi, s drugim na skupocenoj trpezi, čuđaše se vrlo.
Šala li je ovo kakva gospodska nesoljena, zbilja li je, kakve od početka
sveta i veka nije bilo?
Hadžija im, koračajući lagano između klupa, govoraše glasom
velikijem:
– Ištite i daće vam se! Tražite i naći ćete! Kucajte i otvoriće vam se!
Potom im istim glasom, hrapavim od neupotrebe, stade objašnjavati
ko su oni, u stvari, šta su oni, u stvari, i koliko su srećni što su to što jesu,
ptičice nebeske i ljiljani u dolu što ne pripadaju Vavilonu bogatih i
pokvarenih, kome će u skori dan Strašnog suda gore biti nego Sodomi i
Gomori u njihovoj propasti. I taman kad se, ponet vozvišenim
nadahnućem, upustio u tumačenje prednosti što ih stanje siromaštva,
bolesti, patnje i poniženosti ima nad bogatstvom, zdravljem, veseljem i
ohološću – prednosti koje, dabome, nisu ni svakad ni svakom uočljive,
inače bi se svi za njih otimali, pa volja čovečija kao instrument od Boga
datog prava na slobodan izbor između poroka i vrline ne bi do izražaja
mogla doći, te sama sebi u svođenju računa pred Tvorcem kaznu ili
nagradu odrediti – i kada je povodom toga uzalud prodevao kamilu
kroz iglene uši i bogataša kroz kapije neba, jedan nestrpljivi
Živonačalnik reče glasno i osorno:
– Nicam da dočkuljaš, tronjar, no dobartaj da furamo!
Hadžija uljudno zapita kakav je to blagodetelni govor kojim se
gospodin Živonačalnik izvoljeva služiti.
– Govnarski! – zalarmaše sluge.
– Svakoji govor je božji – objasni Hadžija – ako se njime sogrešenije
ne tvori!
A zatim još jednom povtori interesovanje za ime nepoznatog i
ubavog jezika, u kojem je, lingvistici vičan, prepoznao srpske, arnautske,
jevrejske, cincarske, ciganske, latinske, grčke, nemačke, pa i sanskritske
reči, te dobi objašnjenje da je, „ako plemeniti i gostoprimni gospodin
Njegovan blagoljubazno odobriti hoće intervenciju čoveka ekspertnog u
svim naukama, pa među njima i jezikoslovnim”, da je, dakle, taj jezik –
gegavački, božjački, šatrovački.

195
 Komentiranje poticaše od stvorenja kome su izvesni zapušteni
telesni oblici, te ostaci građanskog pakovanja davali izgled vrlo blizak
ljudskom, i koji je uzimajući tu bliskost srcu ozbiljno, s dostojanstvom,
biranim rečima predstavio sebe kao „Alimpija pl. Alimpijeviča, iz
Karlovca Sremskih, poetu, besednika, filosofa slobodnog smera i prvo
juridičko pero Balkana, ovom naročitom prilikom, međutim, van
svetskih i balkanskih poslova, u potpunosti na raspolaganju gospodinu
Njegovanu kao tolmač gegavačke idiotike, izučavane kako iz
dobrostivosti srdca, e da bi se nevoljnicima od pravne pomoći bilo, tako i
poradi zadovoljenja širih personiranih naučenjačkih ambivalencija.”
Obradovan što nalazi srodnu dušu u nečemu što, ruku na srce,
nipošto nije izgledalo kao da je ima, Hadžija s blagodarnošću prihvati
ženerozno ponuđenu prozbopiščevu prevodilačku asistenciju, pitajući se
zaostatkom hlapeće simeonske nepoverljivosti ko će mu prevoditi
gospodina pl. Alimpijeviča ako ovaj produži idiomatiku nazivati
idiotikom, personalno personiranim, ambicije ambivalencijama.
– Šta je, dakle, božji ugodnik rekao?
Pl. Alimpijevič se nađe u izvesnoj pometnji, pa reče da je
pomenutom rečenicom božji ugodnik zablagodario gospodinu
Njegovanu na plemenitom gostoprimstvu i dušebrižju za nemajuće i
potrebite, te blagosiljajuči Dom ovaj krasotni, zamolio Boga da mu na
nebu podastre isto ovako raskošitu trpezu kao što je on, gospodin
Hadžija, ovde na zemlji podastro za njega i njegove ponizitelne
družbenike.
– Meni je to zvučalo mnogo lakoničnije – priznade Hadžija
zbunjeno.
A pl. Alimpijevič, kao i svi ljudi od zanata, netrpeljiv spram
primedbi i prigovora njihovoj veštini, a uz to i zverski izgladneo,
odgovori ledeno i poslovno:
– Najkraće, ako hoćete, gospodine, čovek je rekao: Ne seri, trgovac,
no donesi da žderemo!
Jer činije još uvek behu prazne i, namesto tople riblje čorbe, iz njih se
pušila studena, lunarna noćna izmaglica. Ni magaze još ne behu
otvorene, a ono malo posuđa što je, tiranskoj budnosti posluge uprkos,
pod rite skembano, nije zadovoljilo ničije ambicije. Nebeska skitija se
poboja da ova neviđena gozba, u njihovom prevodu, moćna klopaža, nije
kakva klopka, sozokletije bogatih da ih sve na zagrađeno mesto skole, te,
pošto zabaštaju kapije, u treskavce ih povežu, pa u šatrondžu bace, ili, što
bi još negotivnije bilo, nabanaju pod gegavce ljutu žaru, te ih spale, kao
što im očevi pripovedali da je manča Miloš sa savamalskim murdeljom

196
postupio. Kuražniji se već za misirce uhvatiše, a oštroumniji, što im
testija i poslužavnika u vreće i trašte nije stalo, krenuše iz potaje, pod
munjtarcima, tim predmetima simeonskog ponosa oblagati telo da ga
koliko-toliko od ozleda zabrane.
Uočivši nervozne dispozicije nebeskog skupa, pl. Alimpijevič, pošto
ponovo uze slobodu da govori – slobodu koju je voleo mimo svake
druge, te joj kadar bio žrtvovati primamljivu mogućnost da i sam, na
lagodan način, do privatne imovine dođe, druge mu po redu omiljene
slobode, kojoj se najradije podavao kad bi ostao bez slušateljstva – izjavi
da bi, s obzirom na poodmaklu noč i znatne društvene obveze, koje
Hadžijine goste čekaju po sokacima, obveze iskazivanja rodoljublja
zajedno s imućnijim varošanima, kaogod i poradi nesporazuma s
poslugom konaka, i samom belodano željnom da kućni posao što pre
posvršava i srbovanju se oda, da bi, dakle, uzimajući u račun sve te
okolnosti, za preporuku bilo s iznošenjem obećane njupe početi bez
odlaganja.
Pošto se razabrao u prozbopiščevoj besedi, malko razočaran što
razgovor mora prekinuti, jer ga se posle toliko godina apstinovanja i
sam uželeo, ali s verom da ga tokom njupe, pa i posle nje može produžiti,
Hadžija naredi da se česne zvanice posluže jestivom i pitijem.
A behu to zalihe za svečani obed što ga je u slavu Predaje gradova
Gazda Simeon osmoga aprilija priređivao beogradskoj trgovačko-
političkoj čaršiji i poslovnim partnerima iz inozemstva, na čelu s
baronom Spiridonom Sinom od bankarske tvrtke Sina & Sin. I beše
iznesena riba, rečna i morska, divljač u pikantnim sosovima, plemenita
živina, i meso drugo svakojako po evropejskim i domaćim lukulovskim
recepisima. Kolači na formu bečkih i carigradskih, razno rodno južno
voće izneto na srebrnim poslužavnicima i ostavljeno u kraj da se ponudi
kad na slatka predovoljstva red dođe. Iz podruma izvaljane behu pivske
bačve, bela anadiomenska pena hučno tecijaše na sva drvena usta. I
poslužen bi teški burgundac, laka kao vazduh rajnska vina, bistra
jonska, od kojih ni Heraklos svoje znamenite glavobolje ne bi dobio, i
poslužen bi rujni tokajac, mlak kao dojenče, što je još od povratka
Simeona Grka iz Zemlina u oštrom pesku držan. I doneto beše zejtinjave
lincure, zlaćane kao tečno sunce, po kojoj plivaše istočnjačko korenje, sa
starozavetnim imenima, nalik belim unakaženim srdcima; tajanstveni
napici Orijenta od kojih trne duša; tečnosti Okcidenta što je potresaju;
teški franački likeri rajskih boja; dalekoistočni čajevi u kojima behu
rastopljene fazmične slike i utvare s početka sveta. Med i mleko ljudske
utrobe.

197
 Skitija se, međutim, još ustezaše, pazeći neće li se odnekud pojaviti
pandurija da ovom milosrđu, bez poređenja u iskustvu, dade neki
razumljiviji smisao. Ali kapije propuštahu jedino zadocnele gulanfere,
blede od hitnje, mesečine i slatkih očekivanja.
A Hadžija, u pratnji prozbopisca s bokalom jonskog vina u jednoj i s
ružičastom fazanovom plećkom u drugoj ruci, hodaše jednako između
astala, razgoneći njihovu zbunjenost i uzdržljivost rečima:
– Zrijem da se divite što na ovu gozbu nisam pozvao najviđenije
graždane zemlje Srbije, nego vas – graždane nebeske. A ja vam velim da
je rečeno: Kad obed daješ, ne zovi prijatelja svojih, ni braće svoje, ni
rođaka svojih, ni suseda bogatih, koji ti čest povratiti mogu, nego gozbu
kad činiš, zovi siromahe, jer ti oni ništa ne mogu vratiti, pa će ti nagrada
o vaskrsenju mrtvih biti data!
– Ekcelentno! Formidabilno! Srceparajuće! Ovo vam je, gospodine
Njegovane, izraženo da snažnije ni ja umeo ne bih! – reče prozbopisac
zalivši kompetentno priznanje gutljajem vina.
Tek tada razumeše gosti da je golemša, gospodar stanare ove, šešken,
pa znajući da se ludom i besnom nije zdravo suprotstavljati, a kužeći da
su se sluge bogougodnom receptu već dosetile, pa marišu sve što im pod
ruke padne, navališe i oni na trpezu, furajući i ločući vrlo.
– Jer doći će dan – besedio je Hadžija – kad će biti rečeno: ogladneh i
ne dadoste mi da jedem; ožedneh i ne napojiste me; gost bijah i ne
primiste me; go bijah i ne odenuste me; bolestan i u tamnici bijah, ne
obiđoste me! Idite od mene u oganj večni!
A krupna kurva vavilonska odgovori na zdravicu, otmeno
podrigujući:
– Ovaj tronjar kami apsike ciljke, rnju, katravoš i otpadnice, no samo je
cepanica! – što je na njihovom nebeskom jeziku značilo da Hadžija ima
lepe oči, usta, nos, bradu, i ruke, samo je pijanica, imajući na umu
očigledno njegovu vozvišenu besedu.
Hoteći da svom prisustvu među nebeskim ptičicama da viši smisao
od izgleda da se nešto bez setve i žetve pozoblje, prozbopisac uze da
preko zalogaja i gutljaja, svejednako za Hadžijom hodeći, poizdalje
opisuje dublje spone koje njegovu ličnost, u provizornim
dvadesetogodišnjim neprilikama, s Kućom Njegovan unioniziraju,
dodajući odmah da o tome ne govori iz koristoljubnosti i utrke za
refundacijom muka što ih je zbogradi istih spona čuvstvovao, već više
radi postiranja svoje persone u istu vrstu s onima što u traganju za
suštastvom, esencijalnošću zemaljskog žitija, tuđu polzu iznad svoje
stavljaju, a međ kojima gospodin Simeon, bez ikakve reservacije,

198
zauzima počasno mesto. On je, naime, četrdeset osme, u kulmenu
pravničke slave, dok ga boginja greške Erata, upravo te iste godine i
upravo s istog kasatelnog povoda, nije na zub uzela, u uglednom kafeu
kod Zlatnog papagaja, gde je, odmah čelo kamina, imao abonirani sto,
sreo izvesnoga g. Šamsiku Tota, upravitelja interglobalnoga cirkusa
Internacional, kome se našao na stručnoj usluzi glede žalbe na
Upravitelstvo varoši beogradske, a koja je žalba, opet, kako gospodin
Simeon, veruje se, memorira, stajala u izravnoj korespondenciji s
njegovim poštovanim sinom, danas Gazda Simeonom, onda još
mlađanim naslednikom, i nekom konjokrotiteljskom damom ugarske
državnosti. On je tada, u spomenutom Šamsiki kriminalitetnu nameru
uočivši, u relativnosti s familijom Njegovan, notabilno mladim
Simeonom, njegov otpor policajnim vlastima tako sročio da ga je zauvek
u njegovim zlim radnjama onemogućio.
A Hadžija se sneveseli vrlo i blago ga ukorivši što je, makar i u
dobre svrhe, svoje znanije rđavo koristio, zapita ga zna li kakve je
posledice po rečenog g. Tota imala njegova intervencija, zna li da ga je
ona prebijenih rebara u beogradski hospital odvela? A pl. Alimpijevič s
lahkom jetkošću reče da zna, jer ga je lično u hospitalu sreo, štaviše,
pored njegovog kreveta celu nedelju proveo.
– Za bolnog se i nemoščnog starati, gospodine – reče Hadžija
zadovoljno – veliko je zaduženje Gospoda našeg. Osobito važi ovo za
tuđinca koji ovde nikog svog nema. Jaka ste srdca, gospodine, što vam
samo na čast može služiti.
– Personom bih preferirao da su mi jake kosti – odgovori
prozbopisac svađalački.
– U Knjizi života, međutim, pretežnije je srdce.
– Kako za koga i kako kad, gospodine – reče prozbopisac srdito. – U
spomenutom slučaju, ja sam definitivno za jake kosti. Jer mi ne bi
popustile kad je Pravitelstvo varoši beogradske, istražujući okolnosti
nanetih im uvreda, dokučilo mene kao auktora predmetne žalbe, te mi
odgovornu, to jeste desnu ruku na više mesta prebilo, i od tada, uprkos
tretiranju u hospitalu, krevet do krevet s g. Totom, onemogućilo u
korigovanom vršenju svog zanata i među najžalosnije ptičice ovog
nebeskog jata bacilo.
Hadžija se još većma sneveseli, uviđajući da Simeoni umeju
bližnjima neprilike priređivati čak i kad to neće, kad ih u svojim
računima ne predviđaju, te zaiska od prozbopisca da ga podrži u
zaključku do koga je još odavno dospeo:
– Vidite, gospodine, da se greh ne isplati.

199
 – Vidim – složi se ovaj rasejano. Pogled mu je upravo u taj par
pratio kako posrebreni kondir dubrovačke izrade poput meseca sporo
zalazi među brdovite nabore živonačalničkog munjtarca.
Greh se na isti način nije isplaćivao duž cele trpeze. Kad god bi koje
jestivo u bagre smestili, bogougodnici bi njegovu činiju trpali u saglje
kraj nogu, ostavljajući tanjire, escajg i čaše za kraj obeda. Premda burno
stambolsko raspoloženje, usled mešanja piva i likera, vina i rakije, već
beše počelo hvatati maha, razgovori gostiju još uvek imađahu zdrav
poslovni karakter, što ga je Gazda preporučivao za zabave i balove, pa u
kasatelnom, za Firmu sudnjem času, i sam vodio s golentšama i mančama
srpske trgovine i politike.
Jer, u onome magnoveniju kada je Gazda trgovačke Firme Simeon &
Sin, stisnuvši ga između cvikera uprtog u naštirkane grudi i duvara
Magistrata beogradskog, pitao Kapetan Mišu Anastasijevića šta ište za
potporu ideji srpskog paroplovnog društva – budući da bi bez
sporazuma, pa možda i ortakluka, onda mogla kolidirati i s
Anastasijevićevim brodovlasničkim interesima na Dunavu i s interesima
projektiranog kondominijuma, ako bi mu „Slani“ konkurirao – Gazda
božjačko-džeparoške Firme Kepa & Sin toljagom pritiskivaše razdrljene
grudi drugara Vaska, Gazde mandovsko-konjokradilačkog Ceha,
informirajući se o majsenskoj činiji koja je niz njih u sabesednikove gaće
iščezavala:
– Šta voljaš za porculjan, Mandov?1
I dok je Gazda Simeon saznavao da Gazda Miša za svoju potporu
paroplovnoj budućnosti Srbije ište procentualno učešće u beogradsko-
petersburškom kondominijumu i garantije da ovaj neće njegovim
dunavskim angažmanima škoditi, „fiksne garancije, Simeone, nipošto
neka opsenjujuća obricanja“, Gazda Kepa je, s istim razočaranjem,
uviđao da će za porculan, ako ga hoće, morati platiti sitnijim zlatom ili
pokrupnijom tučom, jer Gazda Bole, pritiskujući činiju pod muftarom,
reče:
– Trošavam za žarenik, ako ne kamiš kalp.2
– Kalp si sam! Da nećeš i krculju da ti našaram, šešken?3

1 Šta išteš za porculan, Ciganine?

2 Prodajem za dukat, ako nemaš lažne.

3 Sam si lažan! Da nećeš i priznanicu da ti ispišem, budalo?

200
 – Šešken je ko te iskevao, puzavac!4
– Zemaš li šuškavci?5
– Turi ih kevdži u zjapilo! Ako ne kamiš žarenike, daj taj srebrni misirac
pod munjtarcem.6
– Da ti ga dam u burag, Mandovčino! Ako nećiš gotivno da su nalagujemo,
za baš taj baljoz!7
– Ciplja Gorčula! Ne barlijaj, nego skenjaj, koravac, misirac u ambar!8
Poslovnu prepirku dve golemše balkanske trgovine prekinula je na
najvrelijem mestu svojim mimohodom Njegova prejasnost knjaz Srbije;
odgovarajući nesporazum dve golemše balkanskog lopovluka, na
drugom kraju grada, a istom mestu teme, prekinuo je Hadžija,
prominuvši zanesen najdubljim tajnama etičnosti, u kojima je njegov
tolmač Alimpije pl. Alimpijevič, u stopu ga sledeći, kako se odmah
pokazalo, bio neobično obavešten. Ali, dok prvi spor, blagodareći
građanskom vaspitanju aktera, nije na licu mesta dobio svoj prirodni
završetak – ostavljen je on da se obavi jednom docnije i na način shodan
gornjočaršijskim običajima – drugi je, zbivajući se u takozvanoj Donjoj
čaršiji, gde su svi poslovi imali doslovna značenja i oblike, bez oklevanja
tekao tom prirodnom kraju, čim je, posle Hadžijinog prolaska, Gazda
prosjačko-džeparoške Firme Kepa & Sin zaurlao:
– Lele, čkavci, Mandov mi gepi misirac!9
Gazda mandovsko-konjokradilačkog Ceha branjaše se, krsteći se,
zbog uroka, levom rukom:
– Tako mi Bukurlije, puzavac ne raskužuje šta reda!10

4 Budala je ko te rodio, prosjak!

5 Da li uzimaš banknote?

6Gurni ih majci u pičku! Ako nemaš dukate, daj taj srebrni nož pod
kaputom.

7Daću ti ga u stomak, Cigančino! Ako nećeš da se lepo pogađamo,

zatvori gubicu!

8 Dolazi Hadžija! Ne brbljaj, skenjaj, matori, nož u džep!

9 Lele, ljudi, Ciganin mi ukrade nož!

10 Tako mi Boga, prosjak ne zna šta govori!

201
 – Vrći misirac, purčo, jer ću te ubaštam!11 – vikaše oštećena strana, oko
koje se skupila familija praveći zid pred mandovskom fratrijom,
zbijenom oko svog baše. Ali se gotivniji gegavci postaviše između njih
govoreći:
– Ne luzajte se, bre, pučavci! Grapsite dok se može! Nekeme kisnemo da
nas u treskavce turu!12
No nisu svi razgovori beogradske čaršije na balovima kod kneza i
hadžije bili poslovni. Držali su se, kao što je red, i porodičnih tema.
Poslednji beogradski paša, Ali Riza, pripovedaše omanjem serklu
okupljenom oko knjaza Mihajla kako mu je otac, za rusko-turskog rata,
od hiljadu osamsto šeste do hiljadu osamsto dvanaeste, kao kapetan
komandovao jadnim konjičkim eskadronom u Besarabiji, na šta se
ispostavilo da se borio s ocem ruskog konzula Šiškina, koji je već tada
bio major na čelu kavalerijske regimente. Zemunskog zapovednika
generala Wagnera otac, međutim, beše pukovnik koji je s austrijskim
akcilijarnim trupama, prilikom Napoleonove kampanje, prvi u Moskvu
ujahao. Što se tiče knjaza Mihajla, njegov je otac, kako reče, gospodin
Miloš, te hiljadu osamsto dvanaeste bio još uvek samo budući vladar.
I Donjovarošani o precima razgovarahu, ko je gde u golemijoj mažnji
učestvovao, ko se gde u luzanju s pajkanima gotivnije poneo, ko je gde
žešću žaru podmetnuo:
– Cepiš li, koravac, cepiš?13
– Ič to nije! Što mi bašta bio cepanica! Najgotivnija u murdelju
beogradskom!14
– Moj je kljakac bio pogolemija. Napljugan bio još u kevdžin burag.15
– Moj je i apsik kocoš bio.16

11 Vraćaj nož, lopove, ili ću te ubiti!

Ne tucite se, slepci! Kradite dok se može! Nećemo da čekamo u

12

gvožđe da nas bace!

13 Piješ li, matori, piješ?

14 Ništa to nije. Što je moj otac bio pijanica! Najveća u beogradskoj

varoši.

15 Moj deda je bio još veća! Bio je pijan još u majčinoj utrobi.

202
 – Tvoj kljakac i nije bio gegavac, bio kevani manča!17
– Ašaš kao kevče!18
– A što nikad nije popio šatrondžu?19
– Tri puta ga zbog negotivnog trakanja zabaštali!20
– Pobanjam se na to kad čkavca nije ubaštao!21
– Moj kljakac jeste! I to tintom kalcana! I utento se u šatrondži!22
I ovde se, srećom, nađoše trezveniji gegavci da odavanjem priznanja
nepoštenju kljakaca obeju zavađenih strana smire ponosne duhove
Skitije, a tome pripomogoše misirkama obijene bačve s pivom i baloni s
rakijom, jer na domaćinove sluge se gosti više nisu mogli osloniti, a
ponajviše umilna pesma, koju, u čast Hadžije, zapeva Perka, prva
profuknjača ciganske mahale:
„Hej, Gorčulo, hoj, Gorčulo, porabtam te, pobanjam te!“
A Hadžiji ova pesma zelo na srdce pade, i pošto joj od pl.
Alimpijeviča dobi prevod, prilagođen, istina, hrišćanskom uhu
domaćinovom, po kome ga gospa Perka samo s poštovanjem i zahvalno
u ruku celiva – niti ga jebe, dakle, niti se na njega ispišava – zamoli on
prozbopisca da gegavki i ostalim gegavcima prigodnom oracijom na
pažnji zablagodari i pozove ih da se na konaku Njegovan osećaju kao
kod kuće, jer što je njegovo, božje je, pa prema tome i njihovo.
A ovaj, popevši se na astal, održa sledeću besedu:
– Moji utrunjeni i potklobučeni gegavci i gegavke, klajci i klajke!
Potrkuljali smo se ovde na kutuljazni darmar Manče Gorčula da mu
porukujemo ukebati krovni murdelj, kojije svojom gotivnošču igorogrocnošču
odrndano zamurdario, pa vam on klokoče da se ne zaribate klajnuti sve što vam

16 A moj je bio i dobar kockar.

17 Tvoj deda i nije bio lopov. Bio je jebeni gospodin!

18 Lažeš kao pas!

19 A što nikad nije bio u zatvoru?

20 Tri puta je zatvaran zbog varanja na kartama.

21 Popišam se ja na to kad nije ubio čoveka!

22 Moj deda jeste! I to glavom popa! I umro je u apsu!

203
se po ovoj mrndži proklopuje i sve što vam se varaliji spuzava, jer svaki
moljčavac koji od njega uramite, njemu je u krovnom murdelju videlovac više!
Hadžija živo odobravaše glavom, iako od govora ni reči nije
razumeo, kao ni njegovi gegavački gosti, uostalom, jer jezik kojim se
prozbopisac za svečanu priliku služio nije bio plod lopovske prakse, kao
onaj originalan koji se stvarao iz noći u noć, od krađe do krađe, po
apsanama, podrumima, sokacima i vašarima – jednako razvoju
gornjočaršijskog od jedne do druge društvene situacije po salonima,
kancelarijama, trpezarijama i dvoranama – nego neočekivane varnice,
govornikovog lingvističkog Genija. Pl. Alimpijevič je, naime, shvatio da
gegavačkom jeziku, manufakturiranom na mizerijama svakodnevice,
nedostaju reči za uzvišenija čuvstva, pa je za ovu priliku inventirao
potpuno nove reči i spojeve među njima, ukratko, za svega nekoliko
minuta duhovnog naprezanja, uz pomoć nekoliko čaša vina, izmislio
čitav jedan jezik za kakav bi prirodi trebalo stotine hiljada godina.
Neizmerna beše šteta što je on zauvek izgubljen u Hadžijinom
nerazumevanju, moždanoj magli pronalazačevoj i opštoj indispoziciji
slušateljstva, ali ostaje nada da će u svoj svojoj nerazumljivoj raskoši
ponovo vaskrsnuti u ustima neke buduće srpske generacije.
Jer Skitija već beše u rajskom raspoloženju, koje oni među sobom
zvahu šumnim, i povraćaše na devičanske damašćanske stolnjake, s
umnim maksimama o umerenosti i štednji bojenom svilom izvezenim,
predvođenim, dabome, „Pan metron ariston“-om, te skaredno se psujući,
luzajući štulama i gepavicama, u građanskom prevodu mlateći se nogama i
rukama, otimaše o porculanske činije, posrebreno posuđe i kristalne
čaše, na šta se Hadžija pometenim trpezama obrati blagoprekornim
primječanijem da se ne grabe o trošna, moljčava blaga zemaljska, već
neprolaznim nebeskim da teže, jer Bog ih ne izabra da se hlebom
nasićuju nego sirotinjom svojom da pokažu svetu kako sve nije u tom
hlebu, pa da ih primerom uveri kako mu ni samom do varljivih blaga
nije stalo, uze im lično i užurbano Firminu imovinu u vreće gurati,
pozivajući pl. Alimpijeviča da mu u tome pomogne, čemu se
prozbopisac s velikom mrzovoljom odazva, izjavljujući da će „vozvišeni
nauk plemenitog domaćina” početi od sebe:
– Odan globalnim naukama, nisam dojako zemaljskome blagu
nikakvu pažnju poklanjao, te sam, kako vidim, ostao u kobnom
neznanju u respektu niske vrednosti što ga ono u očima Gospoda ima.
Držim stoga da će, na polzu funkcioniranja duše u smeru koji
proponirate, gospodine, najpotentnije biti ako se najpre i sam gotivnim
potkožim, pa tek onda sve to drugome podarim. Ko ništa nema, ko je u

204
svemu insufitan, kako od sebe išta može davati? Kako bez bogatstva,
makar i provisornog, osetiti neizmerno zadovoljstvo lišavanja i
krepavanja?
S tim rečima, izvuče iz muštavice, iliti košulje, oveću platnenu kesu,
te se, ljubazno odgurnuvši u prašinu jednu slepačku Firmu, koja mu se
našla pred nogama, baci na privremeno bogaćenje.
– Privremeno, časni gospodine, jer, koliko sutra, sve ču ja ovo
razdeliti!
– Bog vas za tu hitnju blagoslovio, gospodine – reče Hadžija.
– Ali me, što se tiče vremena, ne hvatajte za reč. Sutra ili ovih dana.
Kad osim bakrenih bokala i jeftinih čaša za poslugu astali ostadoše
prazni, kad se stolnjaci noževima i zubima razdeliše na ravne talove,
sledeći neumitnu prirodu kapitala da za granice uvećavanja ne zna,
Živonačalnici se pobuniše na očiglednu nerenost, iliti nepravdu, s kojom
ovde behu tretirani, golemaško licemerje, kojim je Gorčula, mrvicama sa
svoje trpeze, a preko njihovih gladnih rnja, pokušao za sebe da kupi
nebesku stanaru, te preko najgrlatijeg vikahu:
– Ti, Gorčula, kužiš na sebe kao na apsik čkavca, a neren si i kevan tronjar
kao i svaki drugi! Očiš da nas napljugaš s ordijan i paljorku, da nam ne moraš
razbaštavati tronjarnice, kao što si foljinao da očiš! Gagul si ti, Gorčulo, a ne
čkavac!
A protestacija je, kad mu se promtno objasnila, značila da on nije
dobar čovek kakvim se pravi, nego rđav kao i svaki jebeni trgovac, i da
mu je namera opiti ih vinom i rakijom da ne bi morao održati reč i
otvoriti im magaze. Još, da je đavo, a ne čovek.
Hadžija, takođe promtno, uvide da je grdno izgrešio što je u
milosrđu hteo da zavede ljudski red, logičnu postupnost, hijerarhiju,
namesto da pusti nek njime vlada božanski nered, te ih, uz molbu da mu
oproste greh oholosti, pozva na magaze da krenu.
Oni se s dužnom spremnošću odazvaše. Kapije behu sekirama
razvaljene, katanci čekićima obijeni, a prozori kukama iščupani. Pred
Skitijom je ležala, kao kakva magijska pećina, rasporena utroba Firme
Simeon & Sin, a u njoj, sve jedno na drugo, blistavi čuperci Zlatnog runa.
I Skitija na Zlatno runo leže.
Ali se željna srca živonačalnička izgubiše u lavirintu punih rafova
okcidentalno-orijentalne trgovine Firme Simeon & Sin, te oružani
nesporazumi pomračiše sjaj ove pravedničke noći s nešto krvi, podosta
masnica i nebrojeno ružnih reči.
Osećajući se krivim što im za vremena nije kazao da su trošna blaga
porodice Njegovan neiscrpna, i što se ove noći ne podeli, iduće se može

205
uzeti, Hadžija se pope na jedan tovar dalekoistočnih začina, koji je
nekako mimoišlo gaženje i, pošto im saopšti da su on, Simeon, i sin mu,
Simeon, odlučili vaskoliko svoje imanje siromasima predati, poluči
grdno aklamovanje i nadimak Gegavačka kevdža, donjovaroški prevod
gornjovaroške počasti koju je u nadimku Srpska majka uživao njegov sin
u svojoj noćnoj argonautici Beogradom.
I nasta velika vriska, lelek i kuknjava kad Skitija, sada programično,
na Zlatno runo leže, i stade ga razvlačiti nemilice. Stariji se bogougodnici
po familijama svojim starahu do što skupljeg espapa doći, mlađi
odbijahu navalu konkurencije, i najmlađima beše dano da, pod
oružanom pratnjom, u vrećama na leđima, i kolicima, odvlače
zadobijeno stanarama.
Hadžija ih opet opomenu da se ne biju među sobom, ne samo zato
što ove ništetnosti za sve dovoljno ima već i stoga što su svi ljudi braća
kao da su od iste majke rođeni.
Živonačalnici, međutim, nađoše da je to licemerje, te ga,
posredstvom prozbopisca, koji je za translatorsku svrhu morao biti
izvučen iz jedne bale s indijskom svilom, zapitaše što ih, ako su braća,
preko praga ne pušta, i u kuću, pod krov, ne uvede, nego ih kao
nerazumnu stoku u avliji drži, što im daje ono što mu ne treba, što mu je
za prodaju, a najbolje, u konaku i pod razbaštavcem, za sebe i svoje čuva.
Hadžija se na te prekore raskaja vrlo, i postiđen sa svoje sebičnosti,
ispriča im plačući kako je jednom davno, dok taj prag još u Beogradu
nije bio, s njega oteran čovek koji je u nevolji grdnoj na njemu odmora
iskao, da o toj grehoti niko ne zna sem njega, Hadžije, onog čoveka, i evo
sada njih, ali da se tako nešto neoprostivo, dok je on kadar pametno
misliti, nikad više na pragu doma Njegovan neće ponoviti.
– Jer i lisice – reče – jamu imaju, i ptice nebeske gnezda svoja, samo
vi nemate nigde glave svoje zakloniti. Uđite zato u dom moj, koji je
odsele i vaš!
A Skitija se odazva kličući: „Živeo manča Simeon, gegavačka kevdža!“, i
znajući da je ovo nepovtoriva prilika da se potomcima priča kako je
sirotinji gospodsku kuću otvorio ljubezan poziv domaćina, a ne njeni
misirci i kalauzi, navali za Hadžijom, kao omađijano leglo pacova za
frulašem u crnome plaštu.
Pola sahata kasnije, ispravljanje zemaljskih nepravdi već beše u
punom zamahu, kome su tuče obezbeđivale autentičnost, a
prozbopiščevi komentari, ukoliko su se zbog teškog pijanstva mogli
razabrati, izvestan filosofski sjaj, isto onako kako ga elaborirane doktrine
obezbeđuju istorijskim pljačkama.

206
 Hadžija je bio umoran malko, to je istina, ali, sve u svemu,
zadovoljan. Nije bilo prosto tolike goste po sobama razvesti, onolike
ormane, kredence, škrinje, sekretere, komode i ćemere obiti, a povrh
svega, jednako je morao jevanđeoskim alegorijama savlađivati božjačko
ustezanje, urođeni užas neba pred zemnim blagom. Izvestan broj
komora morao se sekirama razvaliti. Srećom, oni mu se nađoše s
asortimanom kalauza što su mogli na kraj da izađu i s najlukavijim
bečkim bravama koje je Lupus iz emigracije doneo, pa se nekretnina nije
morala upropašćavati, nego je bilo nužno jedino gledati može li kroz
vrata i prozore bez većih oštećenja proći. Da Živonačalnika nije bilo, ne
bi znao šta da čini, kako da nadbije sinovljevo načelo, po kome je svaka
odaja u konaku odelitim životom živela i tajne svoje iza zabravljenih
vrata čuvala. Nekoliko usputnih maksima pl. Alimpijeviča o nemoći i
najtvrđih vrata pred pravdom nije bilo od velike praktične pomoći.
(Sekire su se pokazale boljim.)
Čim se u kuću ušlo, sluge su se, osim najpijanijih, i same nekud
dele. A ni od gospođice Demijanis nije bilo hasne.
Tek što je nebesko urlikanje, koje je i nju i decu držalo u budnoj
prepasti, najavilo da se svetkovina Predaje imovine iz dvorišta pod krov
seli, ona je svela mališane, osmogodišnjeg Simeona, šestogodišnjeg
Stefana i Georgija, četvorogodišnje bliznakinje Teodoru i Antoniju i
trogodišnjeg Kleonta, u Gazdin kabinet, računajući da su onde vrata
najotpornija, ali je to, otprilike, bilo sve za šta je imala snage. Ostatak,
koji joj je telo držao u uspravnom stanju, pozajmila je iz netom
objavljene slikovnice Smertoubistvo jedne kraljevne iliti Marija Antoaneta,
koja joj se, premda srpske title nije razumevala, mnogo svidela zbog
snage umetničkog izobražavanja i neke nežne krvoločnosti. Osobito
prizor u kome, delimično negližirana, oslonjena na ruku jednog Luja,
Kralja, s rukom na glavi drugog, Infanta, kraljevski ukočeno – gospođica
Demijanis je tek sad tačno znala šta se tom ukočenošću htelo reći –
nesrećna kraljevna prima neočekivanu vizitu sankilotske rulje opšteg
bratstva, jednakosti i slobode, trojstva vrlo sumnjivog, koja je provalila u
Tiljerije da izbliza vidi svoga malog, debelog, ustavnog Kapeta, i da mu
noćnu kapu zameni izvrnutim bezgađanskim šeširom, u kome se po
mraku drži novac, a preko dana noga. Gospođica Demijanis je sigurna
da bi se srušila u jednu od svojih mnogobrojnih nesvestica, kojima je
podizala poslednju jelinsku branu, takoreći lično Termopile, pred
navalom slavenskog varvarstva, da je ne pridržavaju, s jedne strane, ta
prekrasna romantizirana vizija o ženi iznad situacije, a s druge strane –
gospodin Hadžija. Ruke su joj slobodne da obuzdavaju decu, pripravnu

207
da se svakog trenutka veselo pridruže opštem ruiniranju poseda, i da
stiska prašnjavu konjsku ponjavu kojom su, da ne zebe, duševni gosti
zamenili njen svileni penjoar. Na tanušnoj međi nesvestice, što od
smrada, što od strave, čini joj se da samo ona ispoljava meru
dostojanstva doličnu jednom istoričnom prizoru – jer ona je ubeđena da
se oko nje odigrava revolucija, budući u Srbiji, srpska, a budući srpska,
neuporedivo stravičnija od francuske – a da je sve ostalo pamet izgubilo.
A Hadžija, kao i obično, sasvim beše izvan njenih ubeđivanja da se
nešto preduzme. U najmanju ruku, vojska pozove i topovi dovuku.
Samo u nečemu beše sličan nesrećnom Luju: glupavo i blaženo se
smeškao, klanjao unaokolo i, očevidno, bio spreman sve učiniti za te
jakobinske nakaze, čak i pošto su mu svukli crno odelo, upakovali ga u
svoje rite i na glavu mu nabili bezobličnu prosjačku kapu.
Jer, čim se bogougodnici po konaku raskomotiše, siti od pića, jela i
„sjajnih planova“ u pogledu ostatka noći, jedan ga guravi Skit upita:
– Je li bre, tronjar, što kenjaš da smo svi adelfi? Kevam ga ja što smo
burazeri kad se ti u pardovine i duljane, od ne znaje se kolko pilavi nosiš, a mi u
dronjke cipljamo? Ako ti do adelfstvo, ne duži rnju u nebo, nego se u gegavačke
rite odeni!23
Simeon je odmah razumeo da je božji glasnik u pravu. I da vojvode,
gospodari zemaljski, i kad dobra načela spoznaju, ne umeju ih bez
spominjanja i guranja prakticirati. Evo i on, uobražen da dobro čini već i
po načelu, morao je od nekog, koji ga čini po nagonu, opomenut biti na
jednakost pred zajedničkim Ocem.
Pomogoše mu da svuče redengot i sve što uz njega ide – košulju je,
srećom, već bio dao, jer je rečeno, ako ti i košulju zaištu, podaj je – i da se
umota u abe, koje među sobom sabraše. Budući da je većina, u
međuvremenu, već na sebi imala odeću Njegovana, povađenu iz škrinja
i ormana, mogahu se dronjaka bez žaljenja odreći. A da ne bi zebao, na
glavu mu natukoše pocepan klobuk kojim se Firma Kepa & Sin
generacijama služila za sakupljanje početnog kapitala pred Saka-
česmom.
– Sad ste stvamo komilfo, gospodine! – zaključio je prozbopisac,
malko zaduvan pod tesnim nebesnoplavim bečkim frakom Simeona

23 Je l’, bre, trgovac, što sereš da smo svi braća? Jebem ga što smo
braća kad ti haljine, od ne zna se koliko para nosiš, a mi u dronjcima
hodamo? Ako ti je do bratstva, ne diži nos u nebo, nego se u prosjačke
rite odeni.

208
Lupusa, koji je pamtio nervozan dodir kažiprsta Njegove ekselencije
grofa Buola, kad je poentirajući analgezične čvorove austrijske istočne
politike, doticao nešto čega možda i nije bilo ni u venecijanskom
ogledalu barbna Sine ni u božjem ogledalu života. – Ni najrigorozniji
anđeo vas ovako ađustiranog s rajskih dveri ne bi oterao.
Držeći za ruku gospođicu Demijanis, u kojoj se, uprkos odlučnosti
da u otporu revoluciji umre dostojno Marije Antoanete, buđaše nejasna
nada da bi ovaj otmeni gospodin, neobična izgleda i dvorskog
ponašanja, mogao možda biti i njen Lafajet, Hadžija priznade da mu je u
novom ruhu, u svakom slučaju pri duši, lakše. Požali se jedino na neki
svrabež što ga po koži obuzima, ali zaključi da on potiče od nutranje
harmonije na koju se još ne beše svikao.
– Hoče i od harmonijuma – složi se prozbopisac podrigujući – ali
hoče i od morica.
– Morica? – začudi se domaćin. – Jesu li to angeli na jeziku
živonačalničkom?
– Ne, gospodine. Buve.
Predloži mu zatim da ga nauči biskati se, a uzgred od vašaka se ili
cipki trebiti, jer je proučavajući bedu izbliza, u toj veštini zavidnu
spretnost stekao.
– Kategorično odbijam – reče Hadžija – da protiv morica i cipki,
božjih stvorenjca, već i po tome što se na njegovim izabranicima nalaze,
preduzmem išta grublje od molbi da me ne ujedaju, a tek ako to ne
pomogne, eventualnog stresanja sa sebe.
– Toliko ste plemeniti, gospodine – udivi se prozbopisac – da bih
volio biti buva na vama nego advokat u Srbiji.
Gospođica Demijanis je sa žarom pratila debatu nadajući se da će se
iz nje – jer smisao joj nije razumevala – izroditi neki
kontrarevolucionarni, legitimistički plan protiv rulje, koja je postajala
sve pijanija, buntovnija i nesnosnija. Kad joj Hadžija na grčkom objasni,
a prozbopisac ga na jednom mogućem nemačkom podupre, da se ovde
pravi plan protiv buva, i da se ni o kakvom drugom ne radi, ona,
ispuštajući decu ispod nadzora, najpre na patos klonu, a zatim se dade u
grdno vriskanje i žalbe kako je nešto po celom telu peče.
Pl. Alimpijevič joj druželjubno priteče u pomoć oštrim češanjem po
mekim delovima tela i zavlačenjem ruku na mesta gde pomenuta božja
stvorenja najčešće rezidiraju, a kad Hadžija vide da mu se u tome
požrtvovano pridruži još nekolicina muških Živonačalnika, i da je
negovateljica, bar što se tiče vašaka i buva, u rukama eksperata, pope se
na tavan, jedino neokupiran gostima, da se tamo, ako uzmogne, nagodi

209
sa svojima.
Seđaše tako gore među hrastovim gredama, na tavanu, koji je zbog
opasnosti od požara bio prazan, osim, istim povodom, u jednom kutku
pripremljene bačve vode i hrpe peska, i istresaše oprezno parče po parče
živonačalničkih haljina.
I sećaše se čudotvornog hodočašća u Jerusalim, jer je onome što se
na toj svetoj poseti zbilo imao da zahvali za ovu blagoslovenu noć
izmirenja Njegovana s Bogom. Prve večeri, naime, posle molitve na
Spasiteljevom grobu, usnio beše san koji ga je, u jasnim slikama
izobražen, obavestio zašto su svi Simeoni emborosi, trgovci, i zašto su
osuđeni potucati se iz grada u grad, iz zemlje u zemlju, iz jednog u drugi
gurbet, bez ikakve nade u trajan dom i mir. U potresnom snu-utvari
zvaše se Simeon, Simeon ben Nago, trgovac beše šminkama i seđaše na
pragu svog doma u dan kad su Spasitelja – premda ga on onda kao
takvog nije ni poznavao ni priznavao – Rimljani i Jevreji odvodili na
Golgotu da ga razapnu. Kad se povorka pokraj kuće nađe, zamoli ga
Osuđenik, iscrpljen nošenjem teškog rimskog krsta, za dopuštenje da se
na njegovom pragu odmori. A on, Simeon, zaiska mu paru za rentiranje
praga, i kako je ovaj ne imađoše, otera ga grubo:
– Idi – reče – i zaradi je, pa tek onda na odmor i abanje tuđih
pragova misli!
A Osuđenik mu blago odgovori:
– Ja idem, ali ti nećeš pre nego što se vratim.
Tako se uputio u svet, da živi sve do drugog Spasiteljevog dolaska,
Jevrejin Lutalica ili Ahaspheros. Hadžija je o njemu dosta znao i pre
strašnog otkrića. Kao da je predviđao, čitao je o ukletom aksinatoru sve
do čega je mogao doći. Znao je da se u razna vremena, u raznim
zemljama, različito zvao. Da su ga poznavali pod imenom Kartaphilusa,
navodno vratara kod prokuratora Judeje Pontija Pilata – što je, u
svetlosti njegovog jerusalimskog otkrića, bila omaška nastala usled
beskonačnog prepričavanja događaja – Salathaila ben Sadija, Issaka
Laquedema, Joannesa Buttadeusa, Jodo d’Espera em Deusa – što je, u istoj
svetlosti, takođe bila samo halucinacija hrišćanske uobrazilje. Ne,
nijedan od tih ljudi nije bio Večna Lutalica. Ni čovek iz trinaestog veka
koji je u Antverpenu tvrdio da je prisustvovao raspinjanju Isusa Hrista,
ni misteriozna ličnost iz Venecije koja se za Lutalicu izdavala, ni čovek s
kojim se Paulus von Fitzen 1523. sreo, ni čovek koji je 1602. u Pragu viđen.
Niti je to mračno stvorenje Jevrejin. Cincarin je i zove se Simeon Hadžija.
I zajedno s njim prokleti su svi Simeoni sve do Drugog dolaska. Rađaće
se, a neće umirati. Zarađivaće, a neće zaraditi. Patiće, a neće se ispatiti.

210
 I od te noći, dok je Firmom besnela krimska kriza, a
korespondencija između Beča i Beograda, Lupusa u izgnanstvu i Gazde
u domovini, izbacivala iz sebe sve nepotrebne porodične vesti, čak i
raspitivanje za zdravlje, te se koncentrisala isključivo na spasavanje od
bankrota, Hadžija nije prestajao da misli kako će tu porodicu osloboditi
jednog mnogo ozbiljnijeg bankrota, onog duše izgubljene za samo jednu
paru.
Sad mu je srce umorno, ali na svome.
Vekovima nepristupačan, smrtnim grehovima ravnodušja i
srebroljublja zapečaćen, prag doma Njago ponovo se ljudima otvorio.
Nije se više morao plaćati marjaš da bi se namernik na njemu odmorio. I
niko nikada više s njega neće biti oteran što taj marjaš nema. Što su do
sada imali, beše samo privid praga, doma, mira. Greda venčanica koju je
svaki požar mogao spaliti, svaki potres izvaliti. Što novcem utemeljeno
beše, nikad nije dovedeno pod krov saznanja da su bezbedni. Davno
izgubljeno pravo na prag, spokoj, odmor, ponovo je uspostavljeno. Sve
ostalo je u božjoj ruci. Ako pokajanje bude primljeno, najgrešnija od svih
porodica neće se više od nemila do nedraga potucati. Neće više, iz
metanastevsisa u metanastevsis, iz seobe u seobu, uvek za novim
Severozapadnim prolazom tragati. Pravo Zlatno runo genosa biće
nađeno, avetinjska argonautika za lažnim zaustavljena. Pred Simeonima
će se u svoj svojoj nepojamnosti ukazati najzad Prag Večnog Života –
Prag Smrti.
Imaću s čim pred Gazdu da izađem, mišljaše spokojno dok su
živonačalničke buve, u mutnom sjaju tavanskog fenjera, ripale oko njega
drevno moričko kolo. Vođeno još u životinjskoj tami pre praskozorja
ljudske rase, i zamišljeno da se igra na njenom grobu, u staračkim satima
ove noći ono nije jedino.
lako su u sjaju mutne srpsko-turske nagodbe oko gradova i Fermana
Njegovog veličestva, Uvek nepobedivog sultana Abdul Aziza, prestali
biti tek hrišćanski insekti što izjedaju tanušnu kožu muhamedanske
Imperije, Srbi se još uvek ponašaju kao buve. Posle nebrojeno Moravaca,
Nišavaca, Lepih Maca, Četvorki, Zapleta i Žikinih kola, posle okretnih
šnel, šotiš, cen-polki, galopa, kalup-tajčeva i valsova, otmeno lagahni
Knjažev oro, pod dirigencijom kapelnika g. Šlesingera, kojim se
protokolarno otvarahu i zatvarahu dvorski balovi, u punom je zamahu.
Ministri, visokodostojnici administracije, gardijski oficiri, konzuli stranih
Potencija, pilari čaršije, srpski prosvetitelji i artisti, visokorodni i
blagorodni gosti ispreka, evropejski plemenitaši, izmešani sa svojim i
tuđim damama, u dionizijskom raspoloženju poslednji put ripaju kroz

211
ljuljajuće se zdanje Opštine, pre nego što će se razići kućama, po
hotelima i kvartirima da dok žive ovu noć ne zaborave.
Čini se da sav stolni Beograd, da vascela Srbija, a ne samo Konak,
od divotne banditske muzike i poletnog trupkanja nogu odjekuje. Čvrsto
zakvačene karike u raskošnom viteškom lancu, zvanice se promeću
andeonima, salonima, komorama, svim odajama prostranog zdanja, kao
sjajna zmijurina koja je samu sebe za rep ugrizla, pa se, u živ i bolan
obruč preobražena, od slatkog zanosa i otrovne pomame uvija. Srmini,
srebrni i zlaćani vezovi, svila, atlas i kadifa, venecijanske čipke, somot i
penasti muslini, nežne i rutave čoje sviju boja, franačke, poluturske,
grčke i srpske građanske nošnje sviju doba i krojeva, u orgijastičkom
kolovrtu, nalik na pakleno ponoćno kolo, pod punim mesecom na Sabat,
podskakuju mimo raspaljenih ognjišta po kaminima, oko kojih se
dragulji gospoja i utkano zlato gospodskih zubuna, ćuraka i atila okreću
kao sjaktave zvezde oko sunčanih lomača. Ima, međutim, i plemenitih
vlaških kožuha, krzna iz Rusije i nordijskih bundi. Pa i poneki iznošeni
cincarski dopetni singun. Jer, iako su Hadžijini gosti, nazimijeni i
slabokrvni, odmah po useljenju u kuću, sve kamine podložili lakšim
nameštajem iz doba Lujeva, Direktorija, Ampira i Bidermajera, po
sobama je još uvek aprilski prohladno. Impregnirano naročitim
postupkom, plemenito se drvo, nažalost, sporo razgorevalo i povremeni
talasi prijatne vreline – ako se izuzme žar od pića i naglog bogaćenja –
poticahu uglavnom od Firminih registara i trgovačkih dokumenata,
Gazdine poslovne korespondencije, porodičnih uspomena, albuma i
ostale profane literature što je, s vremena na vreme, u hrpama vatri
dodavana. Ljut miris finih kožnih poveza, otpornog pergamenta i
iluminiranih rariteta obezbeđivao je prvi put, biće još od neumrlog
Moskopolja, građanskom ognjištu Njegovana vedar, neposlovan,
intiman domaći izgled. Obilno razbacujući čađ, plamen dodaje
perzijanerima i buharama, narodnim ćilimima i zidnim goblenima fine
ugljene tonove, ali mu kolo, koje ga jednako gazi i gasi, ne dopušta da se
punim srcem kraljevskoj igri uništenja pridruži. Nekoliko pokušaja
sprečile su sluge, dok su još prisebne bile, a sa ostalima se poneo
Hadžija, sve dok nije, petama o patos udarajući shvatio da za takvu
odbranu nema više nužde, da se on više ne plaši vatre, i da njemu, posle
nalaženja izgubljenog praga, nikakav više požar ni ovoga ni onoga sveta
ništa ne može.
I zato će, bez brige i straha, gore na tavanu, s najvećim obazirom
prema božjem životu, ma kakav nastran oblik imao, oslobađati svoje rite
od buva, a reminiscencijama na jerusalimsku utvaru simeonskog

212
pragreha dušu uverenjem da ko čuva praga svojega, izgubiće ga, a ko ga
izgubi, imaće ga, dok će se dole, pod njim, nošena bezazlenom dečjom
obešću i pomamnom ciganskom svirkom, uz rajsku ciku i vrisku, urania
Skitija, Nebeska skitija, vitlati negovanim enterijerima Doma Njegovan, s
kecom na Gazdinoj postelji u kojoj su začeti svi naslednici Mase i vođene
sve bračne parnice, a s kolovođom usred udivitelnog krša Gazdinog
kabineta, na njegovom radnom astalu, kao na smrvljenom Mamonovom
oltaru.
Oku, međutim, zasenjenom gegavačkim orom, u kome se skladno
smenjivahu dražesne kurveštine sa skretoumnicima rasejana pogleda,
živahni bogalji s ajducima kraljevskog držanja, čedomorke avetinjske
profinjenosti s lepršavim sokačkim gulanferima, ne bi mogli izmaći ni
drugi prizori idilične radinosti:
krivošijan što je ćurčijskim šilom parao jastučastu kožu sa
Simeonove radne fotelje;
nekoliko prosjakinja koje su sestrinski složno na kaiše cepale
brokatni pokrivač sa samrtne postelje Herkula Kuće Njegovan, Simeona
Lupusa, Olimpiosa i Adamastosa;
grbonja što je natenane, s poznavanjem radnje, pozlaćene ramove
oslobađao porodičnih fotografija izrađenih kod Ovlašćenog kneževog
fotografa g. Gutenbajna i g. Anastasa Jovanovića;
dvoje gegavaca iz džeparoške branše kako se šumno kovaju pod
altvinskim trpezarijskim astalom s koga su Simeoni tri puta dnevno
snagu za zarađivanje uzimali;
Mandovče kako se pobaljuje u moskopoljski ćup s Argonautima;
i još množina uzbudljivih scena što po nekom tajnovitom uzusu
prate svaku preraspodelu ljudskih dobara.
Pa ipak, prizor skitskog kola prevazilazio je sve.
Hadžija im je otvorio sve škrinje i ormane, Tomanijine škatule s
nakitom i kovčežiće sa šminkom, svoju i sinovljevu garderobu, pa i teško
okovane sanduke u kojima su držane porodične haljine još od
Moskopolja. Izgledalo je da kućom aveta cela prošlost plemena, da su se
to sami Simeoni u kolo uhvatili, onako kako su se jedan iz drugog rađali,
kako su jedan za drugim gurbetovali, zemna blaga sticali i dušu svoju
diavolosu prodavali, kako su jedan posle drugog u grob polagani.
Simeoni razdvojeni svojim domnama, svojim kiriama, svojim gospođama,
čije ih je održavanje onoliko stajalo, ali koje su, kraj sve skupoće, a često i
nesnosnosti, neophodne Firmi bile, da bi se Simeoni i dalje rađali,
gurbetovali, blago sticali, dušu gubili i u grob bili uredno polagani.
Ðipao je u tom podzemnom kolu Kir Simeon Grk, pod teškom

213
kapom dinjarom, u kratkom ćurčetu preko pamuklije, i širokim
dimlijama od svile, ali bez ijedne zabranjene boje na sebi.
Jarcao se pored njega još jedan Simeon Grk u dugoj valjkastoj
anteriji s kesak-kurtom i brojanicama od bojenih piljaka s Olimpa oko
vrata, koje su uvek odbrojavale gubitke i deficite, možda stoga što je
njihov vlasnik bio nevešt u trgovini, a možda i zato što od putujuščeg
mađioničara po skupe pare kupljeni piljci nisu bili s Olimpa nego iz
okoline Kragujevca.
Pa još jedan u svilenom aliagasu, čiji su rukavi bili prazni i strujali
vazduhom poput glatkih penastih sablasti dok je zemlinskim Divanom
Grk Srbe prodavao.
Najposle onaj što se u kužni Beograd u crnom ovčijem singunu, s
karlibanom u ruci i špijunskim planom u glavi dovukao.
Teškim čibucima mašući, do tavanice su divlje skakali Simeoni
Lupusi, od prvog, koji je Beogradom išao pod crnim fesom obavijenim
crnim suknom, u crnim čakširama bez ijedne arče, ali s maramom drsko
zelene boje oko pasa, preko Simeona Lupusa u džamadanu od plave čoje
i franačkim pantalonama, kako se odevao u zemunskoj emigraciji, sve
do nekoliko Simeona Lupusa u njegovim raskošnim bečkim
redengotima, gerocima, pelerinama i frakovima.
Cupkao je u tom demonskom kolu Simeon Hadžija u svim svojim
građanskim izobraženjima, od onog u licejskoj uniformi do poslednjeg u
pariskom modelu, koji, uprkos Tomanijinim preklinjanjima, nikad nije
obukao.
A onda, dabome, i njegov sin, univerzalni naslednik Firme i Mase,
Simeon Njegovan, zvani Gazda, kojeg je bilo najviše u najrazličitijim
javnim i privatnim pakovanjima, jer je, radi ugleda u čaršiji, na izgled
zdravo polagao:
Gazda iz 1848, u inkognito-garderobi, s kojom je jedne potopne
večeri konjokrotiteljku Julijanu izbliza upoznao i pod njom na srpskim i
psećim kostima ležao.
Još jedan Gazda iz 1848, u franačkom odelu, u kome se kod Simeona
Lupusa, izgnanika iz Srbije, a sam iz pameti izgnanik, s vozljubljenim
Jerokinom, Diamondomy rečenom Julijanom Tolnaj, po Beču provodio.
I treći Gazda iz 1848, u gali, pod kojom je, pred oltarom, s
Tomanijom Sinom stajao.
Gazda iz 1856. i Krimskog rata.
Gazda iz 1859. i rata s dedom.
Gazda iz 1862, u kućnom kaputu u kome je s „lovkinjom na Mase“,
gospođom, već napola udovom, Safom Joanides-Njegovan, pod

214
pendžerima iza kojih je Simeon Lupus dušu ispuštao, ostavinsku
parnicu vodio.
Gazda iz 1864, u tankoj spavaćoj košulji iz koje je, noću u krevetu,
naslednike Mase proizvodio i sa svojim se ortakom u tom preduzeću,
gospođom Tomanijom, konfidentno razgovarao.
Gazda iz raznih poslova.
Gazda iz raznih vremena.
Gazda u raznim opstojateljstvima.
A između njih, između svih tih Simeona, udvostručenih,
upetostručenih, ripahu i neobuzdano se vitlahu utvare njihovih hanumsi,
domni, kiria, njihovih supruga, u fistanima od atlasa utegnutim
bajaderama, libadetima preko haljina, turnirima i krinolini, pa čak i u
crnim feredžama što su im pokrivale celo telo; s kosama pod plitkim
fesovima s tepelucima od bisera, šamijama, tulbentama za lice,
necovima, širokim evropejskim damskim šeširima, ukrašenim trakama
koje nose svatovski konji; a sve pod Tomanijinim šminkama, pod kojima
im zajapurena lica, uprkos vrelini i bojama, izgledahu kao samrtničke
maske od opsidijana.
A s njima bratski i testamentarno združena, vrištahu simeonska
deca, prava i utvarna, igrajući oko vatara, koje su se besno upinjale da se
dohvate poslednjih ostataka njihove voljene sopstvenosti.
Sve igraše u toj pomamnoj dionizijskoj noći opšte jednakosti,
bratstva i slobode, i Srbi, i buve, i aveti simeonske zlatotvorene i
grehotvorne trgovačke prošlosti, i nebesko jato, Skitija iz beogradskog
gegavačkog podzemlja, ali najživlje od sviju igraše gore, na tavanu, duša
Simeona Hadžije, premda mu je telo, do pojasa svučeno, i gardirano
buvljom družinom, ostajalo mirno, kruto kao kolac, prosto
mesmerizirano.
Jer, po svemu, Bog je njegovo pokajanje primio, i evo mu blagu vest
o oproštaju po samom Angelu šalje.
Među hrastovim gredama, po kojima su se meškoljile golubice, kao
da nisu zemne, već evharistične, otkinute s okova Jevanđelja, i kao
bledosjajna imela među granama hrasta, stajala je fazma, prikaza,
odevena u dugu belu serafimsku anteriju, kakve su nosile simeonske
domne kad su na počinak odlazile. S njenih ramena okomito su se dizali
zaobljeni lukovi belih paperjastih krila. Angelski usko, modrikasto-
prozračno lice bespolnog bića u zrenju bilo je mestimično garavo, kao da
se, posle sletanja na krov, kroz odžak moralo provlačiti. Kratka, plava,
kovrdžava kosa gubila se u zlatastom odrazu nimbusa, koji je verno
sledio svaki pokret glave. Ispod penaste haljine naziraše se, kao oblutak

215
pod nemirnom vodom, egipćanski gracilno, nedovršeno telo, bez
neravnina i oblina, savršeno u svojoj rajskoj jednostavnosti i
neodređenosti.
Anđeo je kao ikona nepomično stajao u mutnoj svetlosti tavanskog
fenjera i netremice ga posmatrao.
Hadžija se i ne potrudi da svoju golotinju pokrije. Najednom ne
osećaše stid. Bio je to još jedan omen da tavanom, u tom gluvom času,
vladaju naročite okolnosti, poznate jedino Edenu, vrtu božjem na Istoku,
pre izgona Adama i Eve, pre praroditeljskog sagrešenja; nebeske prilike,
u kojima nijedno osećanje, ma kako dojako prostački unižavajuće bilo,
više nije grešno.
Nevinost je reinstalirana. Rođen je opet.
Spusti se zato na kolena, sklopi ruke na molitvu, i smerno, mada
biranim rečima, zahvali Bogu na neoporecivom znaku oproštaja i
naklonosti.
– Mnogo je vremena prošlo – reče – Hriste, Bože naš, otkako Ti,
sedeći na pragu doma svog, rekoh da odeš, a Ti mi odgovori: Ja idem, ali
ti nećeš dok se ne vratim!
Odozdo, kao da iz paklenih regija dopire, čulo se ujednačeno
trupkanje nogu ili papaka, nije mogao razabrati, svirka i pesma divljeg
kola, ni nalik na ljudsko.
Ovde, na tavanu, vladao je, međutim, rajski mir, u kome su pod
slatkom omamom trunula čula. Plotska želja koju je, posle toliko godina
mrtvila, opet osetio, želja da se drugom telu približi, tako bude prožet
nebeskom toplinom, ma ga i sažegla, nije, posle svega što je osetio i
doživeo u poslednjih nekoliko magnovenija, mogla pripadati ukletom
nasleđu Adamovog greha, već mora da je pripadala prasvetu bez
primisli, zla i iskušenja, jer neodoljiva žudnja da anđeosko biće dotakne,
da ga celiva i miluje, beše savršeno čedna, pa ipak je donosila plodove
najdublje ljubavne naslade.
A Angeo, odmah spoznavši želju njegovu, pozva ga rukom da ga
sledi. I dok iđaše za njim, primeti da se sveto stvorenje nespretno
tavanom kreće. Kao da hramlje, kao da su mu pete ozleđene. I s
divljenjem primi k znanju novo otkrovenje. Da je život u Nebeskom
carstvu, u spoljnom respektu, isti kao u zemaljskom, samo lišen svojih
zlih značenja. Čist, nevin, bezgrešan. Da se ono, Rajsko naselje, Rajski
murdelj, kako bi njegovi bogougodnici kazali, i sastoji od oslobođenja
osećanja grešnosti, u pomirenju s Bogom, u apsolutnoj slobodi.
Zato bez ustezanja leže u protivpožarni pesak, u koji ga pozva
Angeo, pokretima koji bi u svetlosti ružnih zemaljskih običaja bili

216
kurvinski, a koji su mu, pod novim okolnostima bez grešnosti, izgledali
čedni. I bez odupiranja ili griže dopusti da mu Angeo raskopča čakšire,
izvadi ud – posle mnogo vremena prvi put, mimo nužde, na čistom
vazduhu – i, lupkajući ga bezgrešnim prstom, kao patuljastim bičem,
natera u opojno ripanje, u kolo od koga se gubi svest i savest (pod
zemnim uvetima, dabome, jer u ovom novom svetu, očišćenom od rđe,
naopakost ne beše naopaka niti ud – ud, iako je obavljao njegove radnje).
Činio je, s Angelom u kompaniji, sve one skladne pokrete upamćene iz
bračnog kreveta, dok je ičemu služio, pokrete kojima se bezuslovno greši
ako se u njima, pored od Boga zapoveđenog rađanja u mukama, još i za
svoj račun uživa, u njegovim godinama i obraz građanski gubi, pa ipak,
u svom neizmernom telesnom zadovoljstvu ostajaše savršeno čist. Kao
čudotvoran ubrus iz cincarske bajke koji nikakva prljavština nije mogla
uprijati.
A bilo je u onome što činjahu očišćene prljavštine zelo mnogo. Nije
mario. Bio je elefteros, asfalis, anamartitos – bezbedan, slobodan,
bezgrešan. Iz Angelovog vlažnog krila što ga je ovaj, ležeći nauznak,
raširio, lizao je manu nebesku, s izvora na njegovim grudima sokove
života pio. Za celog svog ahasverskog života, mišljaše, na mahove iz
bezumnog tavnika izlazeći, nisi toliko semena ispustio a da to ne bude
seme kojim se čovek kalja, već seme koje ga umiva. A ni svestan ne beše
da, prekidan nesvesticama, moli molitvu koju nikad ranije čuo nije. Jer
na grčkom cviljaše:
– Osnaži me, Vladičice, san mrzovolje odgoneći! Oživi me
umrtvljena strahom, Bogonevesto, koja si rodila Boga Životodavca! O
divna palato Gospodnja, učini me Domom Duha Božanskog! Načini,
Svebesprekorna, novog čoveka od mene ostarelog i nemoćnog!
I voljahu se tako Angel i Hadžija na nebeski način, koji bi u
zemaljskoj formi zasluživao ime najcrnje kurvarske izopačenosti. I što se
tiče njega, čija je žudnja, po zakonima rajskog održavanja dobra, sve više
rasla ukoliko je sve više bila zadovoljavana, nikad ni prestao ne bi da se
sa Angelom najednom ne zbi jedna od onih mračnih preobrazbi na koje
je u svom svetu između sna i jave navikao bio, ali im, opijen nebeskim
strastima što se sad na đavolje naličje presvlače, dužnu pažnju poklonio
nije.
Jer, pretvorivši se u žabu krastavu, s crnim licem malodobne
donjovaroške profuknjače za groš, u Tomanijinoj spavaćici umesto
serafimske odežde, s ortopedskim krilima i mesinganim obručem
umesto oreola, za uskršnje crkvene misterije, bivši anđeo, tekuća kurva,
grubo ga odgurnu i zalaja:

217
 – Je li, bre, kljakac, je l’ tebi nikad dosta kovanja?24
A Hadžija ćutaše, već sasvim izvan nade i očajanja. Bog nije primio
njegovo pokajanje. Bog ga je odbacio. Bog ga je ostavio još da luta. Ćutke
ustade te se odenu u svoje rite i buve.
A demonka doćopa do njega i, ispruživši prljavi dlan, povika srdito:
– Trošavaj love, Gorčulo! Toljgaš li da sum opštinska?25
I osetivši mu suzu na dlanu, razgnevi se još više, te ga stade
pesnicama u grudi gruvati:
– Zakovaj sline, balonjo! Ostavi sline kad ti se neko utenta, nego isecaj
petljarku, jerbo ću viknetn gegavce da te izbaštaju… Cvikaj ga! Ni petljarke
nema, a da se kova, kljakac, hoći!… Mančom se pravi? Pokaži fatalo!… Ni
nagljavci ne kamiš! Pa što kamiš, seronjo? Koćavci i štule? Kamiš li štule,
kovam ti kevdžu, da ti kovam! Štule, kljakac, kamiš li?26
– Kamim – reče tiho Hadžija, jer već i on pomalo bogougodničkim
jezikom govoraše.
– A da se kovaš džabe utneš? Da foljinaš kako smo svi burazeri umeš?
Kako smo burazeri, da ga kovam, kad ja ne kamim apsik štule? Ti se cipljaš kao
čkavac, aja se secarn kao civka?27
Sagnuvši se tada ponizno, uze Hadžija demonku na leđa, a ova ga
zajaha, i s rečima „će mi bidneš rzač, kljakac, dok ti se koćavci ne
otegnu“,28potera, nešto petama, nešto mesinganim nimbusom, niz
tavanske stepenice.
Niz stepenice među njegove Simeone, veleposednike i velegrešnike,

24 Je l’, bre, deda, je l’ tebi nikad nije dosta jebačine?

25 Daj pare, Hadžijo! Misliš li da sam opštinska?

26 Zajebi suze, slinavče. Ostavi suze kad ti ko umre, nego vadi

novčanik, inače ču da zovem prosjake da te premlate… Vidi ga! Ni
novčanika nema, a da se jebe, deda, bi! Gospodinom hoće da se pravi!
Pokaži ruke! Ni prstenja nemaš! Pa Šta imaš, seronjo? Muda i noge?
Imaš li noge, majku ti jebem da ti jebem! Noge, dedo, imaš li?

27A da se džabe jebeš, umeš? Da pričaš kako smo svi braća? Kako
smo braća, da ga jebem, kad ja nemam dobre noge? Kad ti ideš kao
ćovek, a ja se vučem kao vaška?

28 Bićeš mi konj, dok ti se, dedo, muda ne otegnu!

218
u pakao, mišljaše Hadžija, gde mu je, po božjem knjigovodstvu, mesto.
Jer, pokazalo se da od njih ništa bolji nije. Da je jedno s njima. Da je samo
jedan Simeon. Onaj koji je svog Boga s praga oterao. Onaj koji se sa
svojim Bogom oko marjaša pogađao. I onda u Jerusalimu, i sada, u
Beogradu. I sada se sa svojim Bogom pogađao. Iskao je naknadu za
pokajanje. Hteo je sa svojim Bogom konvenat, ugovorni odnos, pijačnu
meru. Da mu se vrlina isplati. Da na njoj zaradi.
Sada po platu odlazi. Jaše ga demonka. Njeni mu papci, bodući
mršave slabine, komanduju smer. Sjavljuje ga ta mučka obest ozgo i
sastraga, usevši na šiju svom težinom nebeske odmazde. Ne može joj se
opreti sve i da hoće. A neće. Nema više rašta. Slatka mu je kazna. Mene,
Mene, Tekel, Ufarsin. Izmeren je. Lakim nađen. Iz Knjige života izbrisan.
Tocilja se niz drvene stepenice što više nisu one kojima se na tavan
penjao. Ni o čemu vise, u zagušljivoj jušnoj pomrčini, iz koje ex profundis,
tu i tamo paklene vatre pirkaju.
Svuda oko sebe, u paklenom vilajetu, koji je uzeo utvarni lik
njihovog Konaka u Gospodskoj, vidi svoje Simeone. I po nekoliko od
jednog uzorka. Kao da jedna muka na svakog nije dovoljna da izmiri sve
njihove dugove. Kao da su se morali uvišestručiti da bi dovoljno patnji,
saobrazno gresima svojim, podneli.
Hadžija sad zna u čemu se najviše kazna sadrži. U nečemu što
najdublje pogađa, najsilnije boli. U tome je smisao kazne da večnim čini
ono što čoveka najvećma brine i užasava. Jer pod petama Simeona
zapaljena je žara, vatra od njihove, s toliko strasti i veštine, brige i
bezobzirnosti, sabrane imovine. Po njoj će oni, vrišteći i kukajući, skakati
kroz obruče vremena, kroz večnost božje volje. Vatre su se plašili, u njoj
će živeti. Za imanje su se brinuli, uvek će im pod nogama, pred očima
propadati. I prebogati će biti, jer tome imanju, da se njime vatra održava,
kraja neće biti.
Igraju njegovi Simeoni đavolje kolo, vatrenu pipirevku, koja ih je
progonila još od Konstantinopolisa, a možda i od Heraklovih baklji,
igraju je u svom konaku, na svom imanju, sred svojih sopstvenosti, u
njihov privatan posed, u njihov lični pakao pretvorenih. Pište, ciče,
vrište. Peče ih, ali ne sažiže, vlastiti posed. Ktima, Tutiputo, Hrisomalon
deras. Zlatno runo. Muči ih sopstvena Firma, sopstvena nasledna Masa,
koja ih je u životu održavala i na smrtne grehove ravnodušnosti i
gramzivosti nagonila.
Aftopu dini tin zoi, tin ke skotoni. Jer, ono što život daje, to i ubija.
Načela neba, načela su zemlje. Isti račun, obrnuta mera.
Ripaju, urlaju Simeon do Simeona. Simeoni Lupusi pokraj Simeona

219
Grka, Epirski pored Moshopolita, Simeoni Tebanci pored Carigrađana i
Adrijanopoljaca. Čak i neki za koje ne bi umeo reći ni kad su ni gde
živeli, čija donja polovina tela nije ljudska, već, rekao bi, konjska. I sebe
u nekoliko kopija vidi. Samo mu ruvo različito. Već se uvišestručio, da
što više muka podnosi. Da mu renta što veća bude.
Ne začuđuje ga ni mnogobrojno prisustvo sina, Gazde. Poznaje on
božje špekulacije. Njegov sin već je u paklu, da za počinjene grehe
odgovara, svaki mu lik za po jedan greh pati, a ono što svetom
ahasverski luta, što se čaršijom beogradskom kreće, ugovore sklapa,
konto uvećava, blago sabira, nesreću tvori, samo je utvara, vampir, kome
je dano da sve novim porocima uvećava muke pravih Gazda, koji se
ovde dole u vatrenom kolu peku.
Držeći se za ruke, u nesagorivim simeonskim odeždama, u kojima
im se telo puši i cvrči, sa simeonskim roditeljkama, koje bukte, vode
Simeoni svoje osuđeničko kolo, u cirkl gonjeni nevidljivim vragovima
što svuda unaokolo konak pale i njihovom imovinom plamen kazne
održavaju.
Tu je, oime, završetak Argonautike!
Vatreno namesto Zlatnog runa!
Poslednji Severozapadni prolaz pred poslednju Seobu!
Den ta katafera. Doksa si o Teos – kaže Simeon Hadžija. – Nisam
uspeo. Slava Bogu.
A onda se, poteran trozupcima mršavih peta demonke, i sam nađe u
porodičnoj vrtešci. I odmah ga za kolovođu uzeše, na samrtnu postelju
oca, Lupusa Velikog, ispeše, i zakvačen u kolo ispaštanja, pečen vatrom
što se već i posteljine dohvatila, vriskaše i podskakivaše sitno,
kaluđerski, dok je đavolsko-gegavačko-mandovska banda u čast
njegovog silaska u pakao svirala tuš.
Ugledajući se na njega, kao da ga već vođom drže, i ostali se
Simeoni jedan na drugog ispeše, te, sa žestinom očajnika bez nade,
produžiše da đipaju i kukaju, sve dok se odozdo, s kapije pakla,
štafetom ne diže graja, iz koje, mrtva srca i oduzetih nogu, razabraše da
ide Gazda, Manča, Golemša, i da je Sudnji čas došao.
Čvrsto verujući da je to glavom Satanos, Ceribaša, Hromi Daba,
Gazda kome je na prženje predan, Simeon Hadžija mu, svejednako
demonsku hromicu na leđima noseći, potrča u susret da mu se predstavi
i izjavi kako kaznu kao zasluženu prima.
– Sotona! Antikrist! Kakodemon! Ceribaša! ‘Romi Daba! – urlao je
Gazda Simeon Njegovan stojeći usred ruševina svog Poseda kao očajni
Atlant usred kastigovane Atlantide. – U glavu, u glavu ga udrite! Kapu

220
mu sobalite! U kapi mu srž! Niz basamaci s prokletim Kentavrom! Na
muško i žensko mi ga najpre pocepajte, pa svako obaška zadavite!… U
pako aždahu, gulanfersku! Udri beštiju crvendaćsku! Mori! Davi! Ubij!…
Kaimeno, je i’ se to negdi upalilo? Izgoresmo, ljudi! Aleksa, izrode, ne
gasi tepihom, znaješ li poso kostizi persijanjer? Zapreti vatru s nekim od
skotova!… Ama pucaj, dete, sam’ na inventar pazi, sve ću od platu da
odbivam!… Kakva odgovornost? Ja za sve odgovaram! Ja sam Srpska
majka! Život dao, život uzo!… Ne vukuj me, Tomanijo, ne znajem za
sebe, ni za šta ne znajem. Den me afora, den me pirazi! Ću i tebe utepam,
pa šta koštaš da koštaš!… A s ocem ću crven račun svesti, Svetim
Simeonom Mirotočivim se kunem!… Kakva milost? Za koga, bre,
milost? Poimaš li, bre, šta je ta beštija hrišćanska od Firme uradila?…
Gdi je Aleksa? Kapije zabravljajte! Pandure mi vikajte! Popečitelje hoću!
Vojsku i kanunje! I da mi se jebeni knjaz ove jebene zemlje na raport javi!
Da vidi kako mu narod Načertanije tolmači!… Niki da mi nije s robu i
ucelo štuko! Nek upamti žgadija kad je srcem Simeonovim kolo igrala!…
Sviraj, Ciganijo! Teraj Kneževo! Gazda bal vodi!… Krstom ga, onoga
grbonju, majku li mu propaličku jebem! Krstom majstorskim, krstom
limožskim, krstom neprocenjivim, što mu iz gaća, uz učkur, viri! U grbu
ga! Nije porculjanska! Od Landau & Komp.! Od Beljzebub & Komp. je! Paz
na Lupusovo ruvo, ajmano! Meso im, momci, subivajte, nemojte
sopstvenost! Znaješ li pošto je ovaj zubanj, marvo? Do golog ga kurca
saskidajte, pa tek onda sotirite! Golo se rodelo, golo živelo, golo pred
Bog ima da izijde!… Okani me se, Tomanijo, ženo! Vidiš li, bre, koga si
šmunjkirala? Vide li kurveštinu sa tvoj nakit? O nesreće! O propasti!
Talas ego! Talas ego!… Ne daj, Nasko, sunce, skotu kroz pendžere! Amo
tićicu nebesku što nit’ seje, niti žanje, nit’ u magaze sabira, a oći da
ždere! Amo ga, ljiljana u polju što je nit’ sveo nit’ preo, a kogod
Solomunj oći da se odeva! U simeonske aljine oće antropos da umre! Nek
mu i bude! Sviraj, Ciganijo! Igraj, Srbijo! Udrite, sluge!… Prođi me se,
Tomanijo! Dušu ću kučki kroz sise nožom ako treba!… Teško meni
bankrotu crnom! Gdi si krenuo, brate Srbine? Na frišak luft, biće?… A
što je to na tebi, sunce mamino?… Pardovine i duljane? Ma nemoj? A
znaješ li, pokojniče, da je u ta anterija Simeon Grk pred Njegovo
apostolsko Jozefa u Zemun izilazio?… A tebi šta je u vreća, sine Srbine?
Slobodno kaži majci svojoj srpskoj! Očevine se nešto našlo biće? Firma-
čovek, tatica boltadžija, Firma-sinu srebreni escajg s monjgram
ostavio?… A okle ti enkolpija od slonovaču?… Dobartali? Da Bog nije
dobartao?… Sve mimo srca vadi, grofe, u grb te grbavi jebem, a za srce ću
se na kraj personalno postarati! Imam da ga u špirit, za spomen na ovaj

221
slavni dan, celog života pred oči držim!… Teško nama, teško nama, ni u
Moskopolje nismo ovako najebali!… Krstoje, sine, nijednu kurvu u avliju
ne puštaj dok joj sve rupe nisi izvizitirao, dok joj i oči nisi prevrnuo!…
Ko ne da? Šta ne da? Ako gospođi Tomaniji ova metežnost smiće, nek
ide u crkvu da se za svekra moli, dok još vremena ima! Igienite, gospodo
golaći, igienitel Samo izvoljevajte! Dulos sas, sluga sam nižnji! Kako Firma
kesaroška? Kako poslovi lopovski? Kako gospođa supruga? U kurvanje,
biće? A dečica? Za apsu se prepravljaju? Lepo, lepo, polikalo!…
Moskopoljske oboce! Gdi je druga? Gdi je druga oboca? Laj, jerbo ću sve
jame da ti pregledam i da iščupam! Vidi šta je to među dojke turilo!…
Fljandrijski svećnjak… putir s vizantijski emajl… Grkov relikvijar!…
Vidi srebrenu paftu za pojas što Milica od knjaza dobila… kandiljo iz
Atos… Pa gdi ti sve stalo, kučko?… Aleksa, tvore, jesi l’ našao slatkog mi
roditelja?… Čeknider malko, Vaše gegavačko prevashodstvo! Od čega
smo se tako naduli? Od muku Simeonovu? Od znoj Simeonov?… Šta –
nemoj u burag? Šta – nemoj, Gazdo? Marodan ti je? Ja ću ga izlečim!…
Kakva Srpska majka? Srpska sam majka da me raskućujete, materoubilci
nijedni! E pa sad će ve mater blagoslovi!… Daj ga ovamo, Živko! Pod
noge ga! Drži mu štule i fatala! Ugrej mi žarač, Manojlo! Da ga rovašimo,
da zna čijoj štali pripada!… Ale! Izelice! Čumo ljudska!… Klanjamo se,
klanjamo! Magaze otvaramo! Blago delimo! Otečestvo milo darivamo!…
Vatajte gajdarosa u moj frak! Lentu Svetog Simeona poserkinjont da mu na
grbaču prišijem!… Tako, momci! Tako, dike! Po dukat svakome! A za
gospodina oca i sva tri!… Amo psa s kanjdilom. Zlatno, karatno!
Poljačka izrada! A gdi je lanjac? Gdi je lanjac, mrtvak?… Ne raskužnjavaš?
Će raskužiš kad ti pamet u vatru turim!… Kuku, lele, vidi mi fotelj! Na
njega još Grk sedea!… Puštaj čukavac, bagro, ruku ću da sečem!… Kakvo
ogledalo?… Venecijansko?… Kako se niz basamaci salomilo, vrat
salomili dabogda! Oćite da me dokrajčite? Mesto da čuvate, sad i vi
razbivate!… Aleksa, Aleksa, gdi je otac da ga zadavim!… Na moj bračni
ste našli da se jebete? Kroz pendžere ih, kučke, isturajte! Pretresite, pa
kroz proztor! Nek na kaljdrmu, a ne na simeonske fetere kopilad
pravu!… Šta nemoj, šta neren, šta sakat? Kad ti i drugu nogu prebijem,
nećeš da ćopaš! Će se na trbuv kao crvac vukuješ! Dok si živ, a nećeš
dugo, nema ni na pamet da ti padne refolucije dizati i tuđu privatnost
deliti!… Protestacija?… Ko protestira?… U ime humanititeta, veli?…
Ovamo protestatora! Ovamo srpskog Žan-Žaka! A, pa to je živina koja se
na moj krevet sparivala?… Mit wehm haben wir die Ehre, s kim čast
imamo?… S plemenitim Alimpijevičem?… Iz Karlovaca Sremskih?…
Žan-ŽakAlimpijevičem?… Alimpijem plemenitim Alimpijevičem?

222
Rusoom srpskim?… A čime se gospodin srpski Ruso bavi kad pošten
svet ne robi?… Advokaturom?… Mun nu les? Ma nemojte… Plemenitom
veštinom odbrane basalnih ljudskih prava?… A zar gospodin Alimpije
Ruso ne drži da je pravo na privatno vlasništvo i njegovu
neprikosnovenost također jednoodpravakoja se učio, džabe, izgleda,
braniti?… Šta to veli gospodin Rusolimpije?… Da je on posednik svih
planetarnih znanja o svim planetarnim problemima?… Može li nam, u
tom dirljivom slučaju, reći kakvo znanije imade o pedagogijskoj
vrednosti batina?… Ako srpski Ruso s gnušanjem gleda na obezbeđene
izglede da bude prebijen, šta će on, posednik planetarnih znanja, među
fukarom?… Da se nađe veleštovanom gospodinu Hadžiji na ruci,
also?… U delenju moje imovine?… Ne, nipošto?… Milo nam je čuti da se
naš Žan-Žak obaška trudio bespravlje sprečiti! I da je za to, izgleda, već
nagrađen?… Mojim najskupljim frakom, koji je Lupus samo jednom
nosio, mojim najplemenitijim konjakom koji ni pred krunisane glave ne
iznosim, a sam ga tek mirišem, jer to što se iz rečitih žvala srpskog Žan-
Žaka isparava, konjak je, sudim!… Duni, bitango, da te ja ne izdušim!…
Naravno, konjak iz 1842!… I na šta se sad naš umni mislitelj i prosvetitelj
žali, zbog čega protestira?… Zbog fizičeskog postuplenija? Što su ga
nasumce izbili?… Vrlo žalimo, gospodine, lipumepoli, entschuldigen Sie,
bitte!… Nećemo više nasumce! Sumce čemo!… Spasoje, Živko, Jančulo,
ponesite vucibatinu u avliju, pa mu udarite pedeset batina, ali fiksno i po
guzici, da čovek ne kaže kako je u kuči Njegovan biven nasumce!…
Čekajte! O kakvoj to usluzi govoriš, Žan-Žak? Zbog te usluge ču te i
prebijem!… Ne govoriš o toj? O drugoj govoriš?… Tako. Boga ti
prozbopisarskog jebem, to si ti sastavljao molbu osječkome gospodinu
Totu, zbog koje mal dušu nisam ispustio! Dabome da ti dugujem! Gazda
nikom ništa ne zaboravlja! Svakome Gazda dug plaća!… Vodite
veleposednika svih svetih znanja, pa mu udarite stotinu batina!… Šta si
mislila, fukaro? Da je refolucija? Da vam ovo Četrdeset osma?… Tako li
slobodu zamišljate, u dušu vas lopovsku jebem!… I slobodne gradove! I
Solun! I Budim! I Jadransko vam more u vodu jebem!… Izmete božji!…
Gdi su mi dokumenjta? Šta je s Firmini registri? Kamo moje lepe
fascikulje? Kamo računji?… Talas ego, talas ego! Teško meni, teško
meni!… Šta je, Tomanijo? Kud ćeš na mene, Aleksa?… Šta ste me
spopali?… Ja sam Afendiko, ja sam Gazda, ja sam Simeon!… Skotove
držite!… Ubij! Davi! Kolji! Simeon svome otečestvu! Majka srpska
sinovima svojim!…

223
 ANTONIJE: Suma nije velika, i ja bih je sa zadovoljstvom stavio
Martinu na raspolaganje, ali u ovom trenutku mi je nemoguće da se
odreknem i jednog jedinog dinara…
LEONA: Ali, zašto?
ANTONIJE: Mogu li računati na najstrožu diskreciju?
LEONA: Bože, tata, kakvo je to pitanje?
ANTONIJE: Umesno, ako se ima u vidu u kakvom svetu živimo, i
da te je, povrh svega, ona luda Hristina pod svoje uzela.
LEONA: Tetka Hristina nije luda, ona samo ima srca… Ne sporim,
naravno, da je njeno mišljenje ponekad dosta nekonvencionalno…
ANTONIJE: Otkada se ženski kišobrani ubrajaju u mišljenje?
LEONA: Otkada je to postao i policijski pendrek!
ANTONIJE: Nemoj mi reći da ovo što si sad rekla nije iz njene škole!
LEONA: Molim te, tata, nisam došla da govorim o Hristini, nego o
Martinu… Rekao si da mu ne možeš pozajmiti novac i da za to imaš jake
razloge. Ja bih da ih čujem, ako mogu?
ADV. GEORGIJE: Ja, Mihajlo i tvoj otac odlučili smo da se frontalno
suprotstavimo Maksimovoj samovolji u listu…
LEONA: Tome je, deda, davno bilo vreme!
ANTONIJE: Kad je bilo i da li je bilo, druga je i duga priča. Ukratko,
po povratku u Beograd, sazvaćemo vanrednu skupštinu akcionara.
Pošto se ta bratija ne interesuje za uređivačku politiku lista, sve dok
donosi novac, napasti Upravni odbor za nju ne bi imalo nikakvog efekta.
Optužićemo ga, umesto toga, za inkompetentnost u finansijskim
pitanjima. Kuća slabo stoji, tiraž se ne penje, troškovi rastu, a dividende
se već godinama ne dele. Uz malo sreće, nadamo se formirati svoj
upravni odbor. Ako nam to za rukom pođe, svaki će nam dinar biti
potreban…
ADV. GEORGIJE: Moraću da povučem novac i iz nekih sigurnih
investicija da bih ga u list uložio…
ANTONIJE: Slušaj, tata, ti u ovu stvar već od početka ulaziš sa
sumnjom da ćeš u njoj izgubiti novac, bolje je da odmah odustanemo!

224
 ADV. GEORGIJE: Nemam nameru da odustanem, ali ni da se u
poslove bacam vezanih očiju.
ANTONIJE: List koji tumači mišljenje naroda ne može propasti.
ADV. GEORGIJE: Ako ga tumači, naravno… I pod pretpostavkom
da taj narod neko mišljenje uopšte ima…
LEONA: A kako s novcem stoji čika Mihajlo?
ADV. GEORGIJE: Sudeći po njemu, na ratnoj nozi.
ANTONIJE: Zašto tvoj Martin ne pokuša sa starim Stefanom?
LEONA: On ga daje, ali uz uslov da se, ako on i Jakov ne pobede na
konkursu za Dom srpske nacionalne kulture, definitivno odrekne
vajarstva i zaposli u njegovim fabrikama. Ne mislite, valjda, da bi pod
takvim uslovima Martin smeo da uzme novac?
ANTONIJE: Ja ne znam. To zavisi od poverenja koje u sebe ima…
Kako on, u stvari, gleda na svoje i Jakovljeve konkursne šanse?
LEONA: Kao i uvek. S potcenjivanjem.
ANTONIJE: Ravnotežu, pretpostavljam, držiš ti?
LEONA: Ja u njega verujem, ako si to hteo da znaš…
ANTONIJE: Ti njega voliš. Poverenje je tek neracionalan
nusproizvod osećanja. Ja na takvo poverenje ne bih baš odviše polagao.
ADV. GEORGIJE: Postoje kondicije koje ni moralno ni pravno nikog
ne obavezuju. Niko nije dužan da se drži nemogućih uslova.
LEONA: Onda se oni ne prihvataju.
ADV. GEORGIJE: U načelu. Ali život slabo mari za načela. Naročito
ako su nam od štete.
ANTONIJE: Jesi li to naučio od Gazde?
ADV. GEORGIJE: Jesam. Samo bez nekog blistavog uspeha, inače
bih unuci mogao dati novac, a ne savete kako do njega, kršeći dobra
načela, da dođe…
ANTONIJE: Slušaj, tata, ti, valjda, decu ne savetuješ da se upuštaju
u prevare?
ADV. GEORGIJE: Ništa ja nikom ne savetujem. Ispitujem legalne
aspekte jednog usmenog sporazuma…
ANTONIJE: Ja neću zbog vaših gluposti da se svađam sa Stefanom.
Takav luksuz u ovom trenutku ne mogu sebi dopustiti… Dovoljno je
neprijatno već i to što će poslednji saznati za nameru da se venčate…
LEONA: Ne razumem!
ANTONIJE: Pošto ćemo povesti kampanju za državnu pomoć
industriji u njenom otporu penetraciji nemačkog kapitala, računamo na
Stefanovo učešće u finansiranju lista.
LEONA: Razumela sam tvoje razloge kad si rekao da nam novac ne

225
možeš dati jer ti je potreban za list, ali ne shvatam niti prihvatam da se ja
i Martin podređujemo interesima nekakvih novina i u svojim
najintimnijim planovima… Hoćemo li, naime, reći kome da se
venčavamo ili hoćemo li ispuniti obaveze prema nekom trećem licu!…
ANTONIJE: Stefan nije nikakvo „treće lice“! Stefan je čovek od koga
vrlo lako može zavisiti hoće li taj naš list sutra uopšte moći da izađe!
LEONA: Što se mene tiče, ne mora! Ni sutra niti ikad!…
ADV. GEORGIJE: Ala ova ima temperamenta!
ANTONIJE: Voleo bih da se to može reći i za njenog brata… Kako
se provodiš? Gde ti je muž?
DIJANA: Pojma nemam. Negde unaokolo.
ANTONIJE: Idem da protegnem noge. Videćemo se.
DIJANA: Šta je tati večeras?
ADV. GEORGIJE: Familijarna parnica.
DIJANA: Mene momentano zanima – brakorazvodna.
ADV. GEORGIJE: Razvodiš se?
DIJANA: Razvodi se moja dobra prijateljica.
ADV. GEORGIJE: Razvodi nisu u porodičnoj tradiciji. Nikada se
nijedan Njegovan nije razvodio.
DIJANA: Šta preduzimate? Ubijate žene?
ADV. GEORGIJE: Uništavanje imovine takođe nije u našoj tradiciji.
Ako su se naslednici Mase rodili, trpimo. Ako nisu, čekamo da žena
umre.
DIJANA: (Da je Leonid pravi Njegovan, s rađanjima ne bi bilo nikakvih
problema. Imala bi petoro dece, i ceo bi se spor vodio oko tvojih napora da ne
dobiješ i šesto…) I nekako redovno dočekate?
ADV. GEORGIJE: Mi smo i dugovečni.
DIJANA: Moja prijateljica nema decu, a ne čini joj se ni da je
naročito dugovečna. Civilizovana je. Želi razvod pre nego što učini nešto
nepromišljeno.
ADV. GEORGIJE: Ako se nada da će je isključivo civilizovanost
sačuvati od nepromišljenosti, neka s razvodom požuri.
DIJANA: Stoga joj i treba savet.
ADV. GEORGIJE: Zašto ne govoriš sa Antonijem?… Sa savetima
nisam danas baš srećne ruke. Osim toga, ja zastupam velike kompanije,
bavim se privrednim pravom, brakorazvodne parnice nisu moja
specijalnost…
DIJ ANA: Svakako znate šta je potrebno za jedan razvod.
ADV. GEORGIJE: Uglavnom – dobar razlog. Sudski, ne mislim
privatni. Privatan svi imaju…

226
 DIJANA: Moramo li početi baš od razloga?
ADV. GEORGIJE: Možemo početi i pitanjem do koje mere mrzi
muža.
DIJANA: Ali ona ga voli! (Ako produžiš u razgovor da unosiš osećanja,
on će pogoditi o kome je reč…)
ADV. GEORGIJE: To je lepo od nje. Bojim se, međutim, da kod
naših zaostalih sudova ljubav kao povod za razvod još nije dovoljno
popularna. Ima li tvoja prijateljica u torbi nešto staromodnije?
DIJANA: Ima ljubavnika. (Zapravo ga, aktuelnog, još nema. Tek
potencijalnog. Tek kontraktiranog…) Nadam se da je za naše sudove
preljuba dovoljno staromodna? Ili bi morala imati dva?
ADV. GEORGIJE: Ne vidim čemu joj i jedan služi. Kao
ekstravagantan dokaz da obožava muža?
DIJANA: Da njime nije zadovoljna, pretpostavljam.
ADV. GEORGIJE: To je već nešto. Šta, grub je? Maltretira je? Tuče?
DIJANA: Naprotiv. Ponaša se savršeno… (Savršeno indiferentno…)
ADV. GEORGIJE: Zapostavlja je, dakle?
DIJANA: Ne više od drugih stvari.
ADV. GEORGIJE: Pijanica, kockar, bludnik – nije?… Šta je smešno?
DIJANA: (Što bi volela da jeste. Da je makar nešto. Bilo šta. Možda da te i
tuče…) Kad biste ga poznavali, znali biste.
ADV. GEORGIJE: A ti ga poznaješ?
DIJANA: Dovoljno. A i prijateljica mi je pričala…
ADV. GEORGIJE: Da njime… kako da kažem… nije zadovoljna?
DIJANA: Da.
ADV. GEORGIJE: U smislu… znaš na šta mislim?
DIJANA: Na takozvano obavljanje bračnih dužnosti, ili kako se to
već kaže. Ne mislim da je to u pitanju… (Ne, u krevetu nije slavan. Ni
preduzimljiv. Ni čest. Ali Leonid ni u čemu nije slavan, preduzimljiv, čest…)
ADV. GEORGIJE: Slušaj, Dijana, ja joj ne mogu dati savet ako ne
znam na kakve ga okolnosti dajem.
DIJANA: Neposredan povod je njegovo odbijanje da imaju decu.
ADV. GEORGIJE: Nipošto ljubavnik?
DIJANA: Ljubavnik je tu irelevantan.
ADV. GEORGIJE: Neće biti ako ga protivnička stranka otkrije. Ako
je razvedu, biće to na njenu štetu.
DIJANA: Mojoj prijateljici je i to irelevantno.
ADV. GEORGIJE: I u materijalnom pogledu? U pogledu
eventualnog finansijskog poravnanja?
DIJANA: Ona je novčano nezavisna.

227
 ADV. GEORGIJE: To u priličnoj meri pojednostavljuje stvar. Prosto
je neverovatno kako se i najteži nesporazumi tope pred perspektivom
regulisanih novčanih pitanja… Da li je muž upoznat s njenom
namerom?
DIJANA: Nije.
ADV. GEORGIJE: Očekuje li teškoće kad mu je saopšti?
DIJANA: Nipošto. (Što je u celoj stvari najgore…)
ADV. GEORGIJE: I taj je dakle – civilizovan? Što, ako sam pojam
dobro razumeo, znači da i on ima ljubavnicu…
DIJANA: Nije takav tip, ako znate šta hoću da kažem.
ADV. GEORGIJE: Ako ne bude imao prigovora, može se ići na
sporazuman razvod. Ali i tada je nužan razlog za sud. Ne mora biti
pravi, ali ubedljiv mora biti. Još, naime, nismo toliko emancipovani da se
razvodimo bez razloga, kao što se najčešće venčavamo…
DIJANA: Pa rekla sam ga. On neće decu.
ADV. GEORGIJE: S obzirom da je brak najpre društveni institut, da
baš kažem preduzeće, za reprodukciju živih bića, pa tek potom privatna
zabluda ili nesreća dvoje ljudi, načelno je dobar razlog za njegovo
anuliranje ako krivicom jednog od ortaka ne može da se realizuje cilj
udruživanja.
DIJANA: Govorite kao da je reč o nekoj firmi koja je obustavila rad
zato što nije kadra da proizvede robu za koju je dobila licencu!
ADV. GEORGIJE: Stvari tako postaju jasnije onima koji o braku
počinju misliti ozbiljno tek uoči razvoda… Načelno, takozvano
„bezdetno stanje“ jeste jedan od legalnih razloga za razvod. Praktično,
međutim, do takvog stanja može doći usled neke uklonjive smetnje,
bolesti, indispozicije…
DIJANA: Da ostanem pri vašim poređenjima – mašine su sasvim u
redu. One se jedino ne koriste za svrhu.
ADV. GEORGIJE: Zašto, onda, taj mamlaz neće decu?
DIJANA: Ne znam. (To baš i nije sasvim istina, ali bi te svako upuštanje
u pojedinosti Leonidovih motiva odalo…)
ADV. GEORGIJE: Kakve razloge daje?
DIJANA: Nikakve. Jednostavno ih neće.
ADV. GEORGIJE: Pronalazak mu nije rđav, moram priznati. Razlozi
koji ne postoje uvek su i najbolji. Jedini u koje se čovek može pouzdati
da se ni pred kakvom pameću neće povući.

228
 RAHELA: Nema od toga nikakve koristi. Ja s mojima samo gubim
živce, Filipe.
FILIP: Oni ih, verovatno, gube s tobom. To je opšte mesto
porodičnih odnosa.
RAHELA: Blizanci su premladi da shvate. Deda, opet, prestar. Od
cele moći rasuđivanja sačuvao je jedino netrpeljivost prema Jevrejima…
FILIP: lako se oženio Jevrejkom?
RAHELA: Znaš li kako on to opisuje? Mirjana, kaže, vaša baka, bila
prosperitetni novčani Zavod, ja Banka Njegovan, i tako ste se rodili vi.
FILIP: (Stefan je bio Industrija boja, lakova i ostalih hemijskih proizvoda,
Emilija Rudnici bojenih minerala, i tako si se rodio – ti!…) A šta ti kažu
Timonovi i majka?
RAHELA: S njom se na temu jevrejstva uopšte ne može
razgovarati… Kleont Timonov ne vidi ništa što nije baš ispred bančinog
šaltera. A ujak odbija da se s Jevrejima u Nemačkoj išta sumnjivo
događa.
FILIP: Da li taj čita novine?
RAHELA: Ako pod novinama podrazumevaš Maksimovo đubre –
čita. Za Timona je dovoljno što je anihilacija nekoliko miliona ljudi
„tehnički nemoguća”, neizvodljiva u praktičnom smislu, pa da zaboravi
da upravo u srcu Evrope jedna stranka već godinama nastoji da tehničke
opstrukcije, na koje on računa, otkloni, i da je na tom putu već prilično
poodmakla. Vrhunac te njegove samoubilačke indolencije jeste to što on
svoje polujevrejstvo smatra dovoljnom zaštitom, i da je nešto od onoga
što se čuje istina.
FILIP: Pre će biti da tvoj ujak računa na novac. Bogati Jevreji
napuštali su Nemačku s uredno viziranim pasošima sve do 1939. Priča
se da još uvek odlaze. Stradaju oni koji za svoje glave ne mogu da plate
cenu. Timon drži da može. Ja mu verujem.
RAHELA: Treba, dakle, da dođemo u položaj da se za glave
pogađamo kao trgovci na pijaci, i da od toga koliko smo solventni zavisi
koliko ćemo živeti, hoćemo li uopšte živeti ili ćemo proći kao moj otac?

229
 FILIP: Ni emigracija nije rešenje. Pola sveta je u ratu. Sutra će ući i
druga polovina. Čovek jednostavno nema kuda da ode…
RAHELA: Ja i ne mislim na odlazak. Ali ni da se stvari ostave kakve
jesu… Čuo si za naše antisemitske zakone?
FILIP: Ko nije?
RAHELA: Zapanjio bi se kad bi znao koliko je takvih.
FILIP: Manja svinjarija se od Cvetkovićeve vlade i nije mogla
očekivati.
RAHELA: Ja sam čula da je na tim zakonima insistirao Teodor. Da je
lično na njima radio.
FILIP: Ne bi me začudilo. Tebe čudi?
RAHELA: Mene čudi Timon, koji od takvog čoveka očekuje zaštitu.
FILIP: Pa sad, Teodoru svakako neće ići u račun priča da mu
najbliža rodbina pada pod udar zakona koji je proglašava manje
vrednom od orangutana.
RAHELA: I kad bi hteo nešto da učini, sumnjam da bi se usudio.
Milije mi je, uostalom, da se otimam dok mogu, a ne da pomoć prosim
onda kad i sama postanem svesna s koliko mi se rizika mora pružiti, kad
dođem u položaj da razumem ako mi se i ne pruži.
FILIP: U redu, otimati se, samo – kako?
RAHELA: Nadam se da ima ljudi koji znaju za bolju ideju o svetu
od masovnog uništenja.
FILIP: I tako se vraćamo na naše beogradske razgovore.
RAHELA: Ako nemaš ništa protiv.
FILIP: I te ljude proganjaju.
RAHELA: Utoliko pre će razumeti mene.
FILIP: Ne kažem da neće. Tebe lično će razumeti, ali će na opšti
problem gledati drukčije. Oni nisu zainteresovani za jevrejsko pitanje
ukoliko nije deo opšteg.
RAHELA: Ako perspektiva uništenja čitavog jednog naroda nije deo
tog njihovog opšteg problema, ne vidim u čemu je za te ljude uopšte
problem?
FILIP: Antisemitizam je legitiman i hereditaran nussadržaj
naopakog duhovnog sistema koji je zasnovan na kapitalističkim
društvenim odnosima. Kad ovih nestane, nestaće i antisemitizma. Pre –
neće.
RAHELA: Jevreje su proganjali i pre takozvanog kapitalizma!
FILIP: Takođe na temelju naopakih, premda za ono vreme nužnih
ekonomsko-društvenih odnosa, koji su se, naravno, drukčije zvali. (Ovo
zvuči avetinjski. Poput filosofskog sakramenta…)

230
 RAHELA: Pomoć se može očekivati od istorije? Od ljudi jedino –
batina?
FILIP: (Sasvim… Međutim, devojka bi da spas glavu, a ti joj držiš
solilokvij o istorijskoj dijalektici…) Ja nisam tvrdio da je stvar jednostavna i
da se preko noći može rešiti. Te se stvari rešavaju isključivo istorijski…
RAHELA: Poteškoća je u tome što neće biti Jevreja da u rešenju
uživaju.
FILIP: Rahela, malarija se ne leči skidanjem temperature.
RAHELA: Ali se temperatura, Filipe, u međuvremenu skida jer se
može dogoditi da pacijent preživi malariju, a umre od visoke
temperature!
FILIP: Šta ti, zapravo, hoćeš od mene?
RAHELA: Da me dovedeš u vezu s tim ljudima.
FILIP: Na Univerzitetu su. Zašto ih sama ne potražiš?
RAHELA: Ja sam neko vreme odlazila u Jevrejsku opštinu. Izgleda
da oni u tu Opštinu nemaju baš mnogo poverenja.
FILIP: Onda znaš više od mene. Čak i da je tako, objasnićeš im stvar.
Čovek luta dok ne nađe ono što mu odgovara… (A kad nade, uviđa da je to
gde se nalazi igde misli da mu je najzad dobro, u stvari – ničija zemlja, još uvek
terra incognita…)
RAHELA: Išlo bi lakše s preporukom.
FILIP: Ali ja nisam njihov… Hoću da kažem da su naši odnosi
neodređeni. Osim s Radom, sa svima ostalima prosto konvencionalni.
RAHELA: Oni u tebe imaju poverenja.
FILIP: Ja ga u njih svakako imam… („Svakako” je, posle svega o čemu
si večeras razmišljao, svakako malko prejaka reč…) A koliko ga oni imaju u
mene, to je, Rahela, prilično dubiozno…
MAKSIMILIJAN: Šta ste se vas dvoje usamili?
FILIP: Nastojimo da nam bude prijatno. Očigledno – bezuspešno.
MAKSIMILIJAN: Ljubaznost, pretpostavljam, ide na moj račun?
FILIP: Ne bih voleo da me smatraš licemerom.
MAKSIMILIJAN: Zaboravljaš da smo mi novinari navikli da se s
nama postupa kao s besnim psima.
RAHELA: Još uvek bolje nego što vi postupate s istinama, Maksime!
MAKSIMILIJAN: Malopre priđem pukovniku Emilu, savršeno
dobronamerno, savršeno kurtoazno, da sa čovekom proćaskam, rod
smo, najzad, a bogzna otkada se nismo videli, i znaš šta mi kaže? Je li,
bogati, Maksime, kaže, dokle ti mene misliš špijunirati?… Sada me
Rahela, umesto pozdrava, naziva profesionalnim lažovom… Šta sve to
znači?

231
 FILIP: Ne mogu znati kad ne znam njihove razloge.
MAKSIMILIJAN: A svoje znaš?
FILIP: Znaš ih i ti.
MAKSIMILIJAN: Nikad nisam bio za to da se politička
razmimoilaženja kaleme na lične odnose.
RAHELA: Ni ja! Zato idem!…
MAKSIMILIJAN: Šta je ovoj?
FILIP: Kad bi tvoja zemlja donela zakon kojim se samo zato što si
druge rase – što, uostalom, kao i svi mi, jesi – prevodiš u majmune, i ti bi
bio razdražljiv.
MAKSIMILIJAN: Možda prema onome ko ga je doneo, ne prema
svakome koga sretnem na ulici…
FILIP: Ti si taj zakon branio.
MAKSIMILIJAN: Branio ga je Teodor…
FILIP: Ali u tvome listu.
MAKSIMILIJAN: List je njegov koliko i moj. Pa i Antonijevih, kad
smo već kod toga.
FILIP: Ali potpisuješ ga i uređuješ – ti. A tvoje mišljenje o
manjinama zna se još kad si tražio da Šiptare emigriramo u Albaniju…
MAKSIMILIJAN: Čemu, najzad, tolika uzbuna oko nekoliko
irelevantnih zabrana za koje nema nikakvih izgleda da će biti
primenjene? Pa i da se primene, kako smo ažurni, jedva bi Rahelini
praunuci stigli da ih osete…
FILIP: Stvar je, izgleda, u tome što ima ljudi koji ne mare da
prezerviranje legitimnih građanskih prava duguju neažurnosti onih koji
ih putem državnih zakona osporavaju.
MAKSIMILIJAN: Ja na to gledam ovako – ako je individui priznato
pravo na nužnu odbranu, ima ga i nacija.
FILIP: Nužnu odbranu od vlastitih građana?
MAKSIMILIJAN: I od njih ako ti građani već i svojim prisustvom…
FILIP: (Kad bi samo mogao da se uzdržiš od prigovora, da misliš na Radu i
neprilike što joj ih Maksimov list može prirediti ako je uzme na zub…)
Razaraju moralne osnove srpskog narodnog bića?
MAKSIMILIJAN: Ne držiš me, valjda, za idiota koji veruje u
destruktivnu konstituciju jevrejstva?
FILIP: Tako se ponašaš.
MAKSIMILIJAN: Hteo sam da kažem, ukoliko ti građani već i
svojim prisustvom izazivaju podozrenje Evrope, s njima se nešto mora
preduzeti.
FILIP: Pod Evropom, razume se, podrazumevaš Hitlera?

232
 MAKSIMILIJAN: Ako baciš pogled na geografsku kartu, videćeš
koliko je to danas jedno isto.
FILIP: A što ti minijaturni Nirnberški zakoni koji, navodno, imaju
da zadovolje Hitlerov a ne naš antisemitizam znače otvorenu fašizaciju
Jugoslavije, to je vama nevažno?
MAKSIMILIJAN: Ako sam pred nezaobilaznim izborom, priznajem
da bih radije sam zavodio fašizam nego što bih dopustio da me tome uče
nemački vojnici.
FILIP: Meni lično bilo bi svejedno.
MAKSIMILIJAN: Razume se. Osim komunizma, tebi je sve
svejedno!
FILIP: Kako bi bilo da se držimo tvoje preporuke i politička
razmimoilaženja ostavimo u predsoblju?
MAKSIMILIJAN: Jer da nije, ne bi zbog svojih crvenih prijatelja
rizikovao ugled.
FILIP: Zbog koga i kako ja to rizikujem ugled?
MAKSIMILIJAN: Čuje se da svedočiš u procesu povodom incidenta
na Gepratovoj komemoraciji.
FILIP: Imaš nešto protiv?
MAKSIMILIJAN: Bože sačuvaj! Stvar je u potpunosti tvoja. Samo, ja
se na tvom mestu ne bih baš toliko živo vezivao za ljude koji politiku
zamišljaju kao međusobno premlaćivanje…
FILIP: Za glavnog i odgovornog urednika novina koje drže stranu
Silama osovine, tvoje shvatanje politike čudesno je delikatno…
MAKSIMILIJAN: Moje novine, dozvolićeš, ne drže nikome stranu.
One prosto – izveštavaju. Ja nisam kriv što Osovina pobeđuje. I što, kad
smo već kod toga, čini to uz lojalnu podršku tvog omiljenog Sovjetskog
Saveza! I kad bi ti iole bio konzekventan, morao bi mi aplaudirati. Jer ja
ne pišem ništa što ne možeš naći u bilo kom komunističkom glasilu u
svetu… Ali srž mog prigovora tvom sudskom angažmanu nije iz tih
voda. Ja mislim da Radi time jednostavno nećeš pomoći.
FILIP: Jesi li ovlašćen da na tu temu sa mnom razgovaraš?
MAKSIMILIJAN: Recimo – zamoljen.
FILIP: Od Teodora?
MAKSIMILIJAN: Da.
FILIP: Onda ćemo reći da ti je – naređeno.
MAKSIMILIJAN: Ja nisam Teodorov politički lakej, ako si to
mislio…
FILIP: Politički senzal bio bi moj izraz.
MAKSIMILIJAN: Ako ti na tu temu nećeš sa mnom pristojno da

233
razgovaraš, ako tebe više privlači da me vređaš nego da za tu devojku
nešto stvarno učiniš…
FILIP: Moje motive ostavi na miru. (Sad te čak i ovaj dripac podseća da
si malograđanin, zainteresovan isključivo za vlastito samopoštovanje…) Kakvi
su vaši?
MAKSIMILIJAN: O tome pitaj Teodora. Ja sam ovde da ti objasnim
situaciju kako ona sada s tim procesom stoji. Budući da je uz veliko
trubljenje štampe zakazan, i da javnost očekuje kao priredbu sezone,
jednostavno ga izbeći bilo bi nemoguće…
FILIP: Čemu je, inače, vlada sklona.
MAKSIMILIJAN: Deo, svakako.
FILIP: U svakom slučaju, ministar koji bi takav proces mogao
smatrati smetnjom za svoje premijerske aspiracije…
MAKSIMILIJAN: Ono što se, eventualno, može, to je odumiranje
slučaja u proceduralnim zapletima, uz što skromniji publicitet.
FILIP: Koji bi bio neizbežan ako bih se ja pojavio na sudu kao
svedok u korist jedne komunistkinje…
MAKSIMILIJAN: Naravno. Sud tada ne bi mogao da udavi stvar u
tehnikalijama.
FILIP: Možda bi mogao da učini nešto bolje?
MAKSIMILIJAN: Šta?
FILIP: Da je oslobodi.
MAKSIMILIJAN: Na osnovu tvog svedočenja koje će od naše
žandarmerije napraviti hajdučku bandu?
FILIP: Formulacija presude je stvar suda.
MAKSIMILIJAN: E pa, ozbiljna sumnja u takav optimističan razvoj
jeste ono što sam zamoljen da ti saopštim. Sud bi u tom slučaju morao
doneti osuđujuću odluku, gde nijedna godina između jedne i pet nije
nezamisliva.
FILIP: A ako se ja ne pojavim?
MAKSIMILIJAN: Onda se može očekivati minimalna i uslovna.
FILIP: (Poruka je jasna. Ili ćeš se i dalje malograđanski baviti
zadovoljavanjem svoje skupocene malograđanske savesti, a Radu pustiti niz
vodu, ili ćeš Radu iz te vode izvući, a savest pustiti nek se malko davi…)
Očekivati ili garantovati?
MAKSIMILIJAN: Mnogo me pitaš.
FILIP: U svetlosti tvog poznavanja odluke suda koji još i ne zaseda,
pitanje ni najmanje nije neumesno.
MAKSIMILIJAN: Ja govorim o osnovanim pretpostavkama.
FILIP: (Šta bi tvoji simeonski preci na ovom mestu učinili? Propustili da

234
uzmu što im se nudi, a što ih ne zadovoljava u potpunosti, ili ostali uporni, pa
rizikovali da ne dobiju ni toliko, da, na kraju, ne dobiju ništa?…) A ja se na
temelju pukih pretpostavki ne pogađam.
MAKSIMILIJAN: Jesi li ti uopšte u položaju da se pogađaš?
FILIP: (To je pitanje na koje bi stari Simeoni, po svoj prilici, najpre
pokušali da odgovore, i od tog odgovora zavisilo bi vođenje cele konverzacije,
cele trgovine… Ti ćeš, međutim, odgovoriti napamet…) Svakako više od
Teodora.
MAKSIMILIJAN: Pa sad, ja baš i ne znam koliko je njemu stalo do
sporazuma. Ne zamišljaj da mu prosto svojom pojavom na sudu možeš
poljuljati položaj u vladi.
FILIP: Da to znam, potrudio bih se više nego što inače
nameravam… U redu, sam ne mogu ništa učiniti. Ali ja nisam sam…
MAKSIMILIJAN: Šta hoćeš time da kažeš?
FILIP: Poslednjih godina porodica Njegovan ne priređuje našem
ministru naročito ugodne trenutke… Ðorđije ga kompromituje
elaboratom čije strateške vojno-političke dispozicije dijametralno
protivureče zvaničnim, Antonije je za Vladu neiscrpno iskušenje,
sumnjam da skandali tetka Hristine doprinose njegovom ugledu, a sad,
najpre ovaj Georgijev sanatorijsko-kuplerajski slučaj, pa dobri izgledi za
Stefanov sukob sa IG Farben… Ja bih mogao biti, premda po sebi
beznačajna, ona kap…
MAKSIMILIJAN: Slušaj, to je ucena!
FILIP: U onom smislu u kome je to i tvoja ponuda.
MAKSIMILIJAN: Oko terminologije se nećemo razići.
FILIP: U tom slučaju – trgujmo.
MAKSIMILIJAN: Kako to da razumem?
FILIP: Kako razume svaki trgovac u čaršiji. Ja nudim odustajanje od
svedočenja u procesu. Šta vi nudite?
MAKSIMILIJAN: Rekao sam ti već. Uslovnu osudu.
FILIP: To je malo.
MAKSIMILIJAN: U poređenju sa pet godina, meni se baš i ne čini.
FILIP: Mislio sam, u poređenju sa oslobođenjem.
MAKSIMILIJAN: Ti nisi pri sebi!
FILIP: (Ne. Nisi. Nisi čak više ni – ti. Sad si trgovac. Njegovan. Simeon.
Onaj kojije trgovinu načelno prezirao, spoznaje sada sve njene praktične čari.
Brigu hoče li se u pregovorima dovoljno vešt biti, paniku pred omaškama, slatke
muke neizvesnosti u očekivanju partnerovog odgovora, sadističko zadovoljstvo
kad je on povoljan i kad se front još jedan korak unapred pomakao, strah da se
preteranim zahtevima ne izazove ustajanje od stola, a iznad svega opsesiju.

235
Opsesiju da se ide sve dok se može, pa i preko toga, da se zadobijenim nikad ne
bude zadovoljan, da se svakim dobitkom, ma koliko bio veliki, izgubi sve ono, još
veće, što njime nije obuhvaćeno…) Možda.
MAKSIMILIJAN: Oslobođenje bi značilo carte blanche za političko
nasilje! Nijedan sud ne može preči preko onoga što su ti ljudi uradili na
Gepratovoj komemoraciji a da ne dovede pod sumnju svoju
kompetentnost!
FILIP: Normalan ne može, ali sud čija se presuda unapred zna, i oko
koje se čovek može cenjkati, takav sud očigledno može, jer da ne može,
da je to pravi sud, ti meni s takvim predlozima ne bi ni dolazio!
MAKSIMILIJAN: Šta ja znam… Može se, možda, postići
oslobođenje samo za tu Radu…
FILIP: Pa tek onda bi bilo očigledno da je suđenje dirigovano.
MAKSIMILIJAN: Nisi, valjda, toliko lud da očekuješ oslobođenje za
sve?
FILIP: (Jesi, jer ti si sada trgovac. I nikad ti zarade nije dosta. I nikakva ti
zarada nije dovoljna…) To je moja cena.
MAKSIMILIJAN: Neka me grom spali!…
FILIP: Stari bi kazali – uzmi ili ostavi.
MAKSIMILIJAN: Nije moje da bih uzimao ili ostavljao.
FILIP: Nađi onda onoga čije je.
MAKSIMILIJAN: A što ga sam ne bi našao? Verujem da biste ti i
Teodor podosta toga jedan drugom imali da kažete. Ljudi u ljubavi
govore sve same gluposti. Dubok govor inspirišu jedino prava
netrpeljivost i mržnja…

236
 „Aperhome, si de mi apeltis prin an iko. Ja idem, ali ti nećeš, sve dok se
ne vrati m“, rekao je mučenik pod rimskim krstom utvari Simeona
Hadžije dok je ovaj u epifanijskom snu, kao trgovac začinima i lekovitim
travama Simeon ben Nago, odmarao um – jer dušu nikad nije mogao –
od iznurujućih brojki i brižnog preračunavanja uspešne špekulacije
izopom, dopremljenim poslednjim karavanom iz Damaska u Jerusalim,
u kome je uzeo skromno procentno učešće sedeći na pragu kontoara
blago naherenog nad krupno kaldrmisan put, što je kroz četvrt Bezetu, a
duž severnog gradskog zida i tvrđave Antonije, od banje Betzate vodio
prema javnom stratištu na brdu Golgoti.
Simeon ben Nago nije razumeo reči nepoznatog, izgovorene tiho,
očevidno za njegovo uvo, i u seljačkom dijalektu Galileje, u kome se kao
Grk teško snalazio, nešto zbog graje svetine okupljene da se, sada kad je,
posle praznika Pashe, grad opet potonuo u halkionski kratkodnevičke
vode sitne trgovine, sitnih spletaka i sitnih verskih parnica, bar malo
razonodi mukama trojice zločinaca osuđenih na raspinjanje, a nešto i
stoga što je njegovo uvo, umesto smušene priče, očekivalo tanak, bogovi
neka odvostruče, zvek aspre bačene na prag, da se njome plati iskana
renta za sedenje, najomiljeniji zvuk u Simeonovom životu, ako se
izuzme plač Simeonula, naslednika njegovog bogatstva.
On nije bio sitničar. Od poneke nenaplative ljubaznosti, tu i tamo,
nije pravio pitanje, niti dizao prašinu za baš svako popustljivije osećanje
koje bi se, poput brvna, na putu poslovima, s vremena na vreme,
njegovom dušom preprečilo. Jednom je otišao tako daleko da podari
novčić za haznu jevrejskom Bogu, iako ovaj čak ni njegov nije bio. En
pasi periptosi, za svaki slučaj, razume se. Kao dobar Grk, ni u šta nije
ozbiljno verovao, ponajmanje u takozvanog Jahvu, čiju su magareću
glavu, po pričanju njegovih zemljaka, Izrailjci – s kojima je, zbog nekog
beznačajnog imovinskog spora s tesalskim zakonima, imao nevolju da
živi – u svojoj prokletoj Solomonovoj bogomolji na najodurnije načine
obožavali. Jeste, podigao je visoko maslinastu glavu crne kovrdžave
kose, čupavih obrva, kratke jelinske brade, ptičjeg nosa i bakarnog

237
pogleda, te kuražno stavio svoj prilog na tas, koji je, iznesen iz
zabranjenih prostorija Belog hrama, nošen najspoljnijim dvorištima
dopuštenim u tuđincima. Nije mu bilo lako, ali je pokazao srčanost i
velikodušnost – uz nešto oštroumlja, jer je bio okružen jevrejskim
mušterijama – koja se u porodici Nago posle prepričavala kao mit.
Nije, dakle, on bio cicija, čovek koji tuđu nevolju ne bi razumeo.
Ovde se, međutim, u poslu oko tog praga, radilo o načelu, o peri
aksiomaton, osnovnim pojmovima, na kojima je počivala sva njegova
budućnost, porodična nada, s kolena na kolena, još od kentaurskog
prenošena, da će se jednom bezmerno obogatiti, da će jednoga dana
postati posednici Hrisomalon derasa, Zlatnog runa. A kako to da
postignu, pros Teony kako da se obogate ako na svaku paru ne paze? I ne
jedino na paru koju već imaju, no i na onu koju tek mogu da dobiju. Na tu
još više, jer prvu već imaju. Kao na primer, na ovu što je za rentiranje
praga od nepoznatog zlikovca malopre zaiskana, pa umesto nje dobijena
neka glupa aramejska dosetka.
Ti ipe aftos o eperifanos antropos, šta je to naduvenko kazao?
Nešto u smislu toga da on, osuđenik, kao sada odlazi, ali da on,
Simeon, neće otići dok se ovaj po drugi put ne vrati?
Aftos pote de epanelefsete, vraga će se taj ikad vratiti!
Osuđenici su izvođeni na kapiju kule Antonije i odvođeni na
Golgotu. Još se nijedan od tih što ih je znakom protiv uroka ispratio nije
otuda vratio. Osim s nogama napred, ali među grobove, u dolinu
Hinam. A tolike je video kako njegovom ulicom tegle svoje krstove,
svoje poslednje drvene postelje.
I ovaj se već gubio iza kamene okuke, koju je podizao visok zid
iznad ulice začina, tamo gde je ona skretala na jugoistok. Simeonu se
činilo da se okrenuo i da ga gleda. Nije bio siguran, ali je tako izgledalo s
mesta na kome je stajao.
Lipume poli, kirie, vrlo žalimo, gospodine, mislio je razdraženo. Ljudi
koji nemaju čime da plate usluge ne bi smeli da ih traže. Na svetu se sve
plaća, sve na svetu je račun. Ta panda en to kozmo esti lojizmos.
A onda je ugledao prizor koji ga je preko svake mere povredio i
razbesneo. Video je, naime, kako osuđenik razgovara s čovekom
poznatim pod imenom Simona iz Kirene, kako ovaj tovari krst na leđa, a
zatim povorku gde se gubi u klisuri ulice.
Kiniki evraiki kefali, pseća jevrejska glava, mislio je Simeon, za nosača
ima novaca, za moj prag nema. Ovde je računao na moju bezazlenost da
me trone i ušićari odmor na mom pragu zabadava, tamo ni pokušao nije
zemljaka unajmiti na lepe reči. Gotovinom je morao zvecnuti! Koliko je

238
krst nezgrapan i težak, a razmak do gubilišta velik, morao je kion, pas,
Simonu Kirenjaninu platiti tri aspre, ako je ijednu!
Pu esti entade to simferon, gde je tu račun?
Ne, mislio je ogorčeno, ako tako vodi svoju ekonomiju, neće taj u
životu daleko doterati.
Činjenica da će ga za koji trenutak raspeti nije ovu logiku remetila.
Smrt nikoga za nemarnost ne izvinjava. Budali se, naravno, u tim
okolnostima, i velika para može činiti nevažnom, ali pametan čovek zna
vrednost i male, u svim okolnostima. Sudeći po neznančevom izgledu,
tome u životu nisu damaskinje cvetale. Mora biti da je i niska porekla i
niska imovna stanja. Ukratko, fukara. Zar ne bi, dakle, bilo domaćinskije
te tri aspre sačuvati, pa ih nasledniku dati? I opet bi neka budala kazala
da se od tri aspre još niko nije obogatio. Kao uvek, budala bi pogrešila,
jer da ne greši, ne bi ni bila budala. Čak i ako se zanemari poslovica po
kojoj „Igar ken zmikron epi zmikro katatio ke tama tut erdis, taha ken mega ke
tojenito“, zrno po zrno daje pogaču, a kamen po kamen zida palaču, ko
se može zakleti da jedna od tri tako lakomisleno bačene pare, skoro bi se
kazalo na luksuz potrošene, uložena u naročit posao, neće odbaciti ono,
ma koliko malo, početno blago, s kojim se već može ozbiljnije na
bogaćenje misliti. Toliko je bio dužan toj svojoj porodici. Da mu i sin na
krstu ne završi.
Mada srdit, Simeon ben Nago nađe utehu u ubeđenju da, budući da
on tako sakatu trgovinu nipošto ne bi poveo – dao bi paru za odmor na
pragu, pa prikupivši snagu, sam krst noseći, uštedeo za potomstvo dve –
a da se osuđenik u tu nezdravu špekulaciju bez predomišljanja upustio,
te zatim da je on Grk, a onaj tamo Jevrejin, da su njegovi izgledi među
tim ljudima, uobraženim u neku svoju navodnu izabranost, naročitost,
slavljenim po svojoj promućurnosti i trgovačkoj spretnosti, na kraju
krajeva, znatno veći nego što je slutio.
I da će, ako ovako nastavi, ako produži ekonomisati i dobre poslove
praviti, a među Jevrejima dovoljno vremena izdrži – ako je nužno,
primiće njihovu veru, jer za čoveka koji ni u šta ne veruje, svaka je
korisna vera i dobra – ako se, dakle, stekne tih nekoliko potrebnih
uslova, da će jedan Nago, jedan Simeon, kad-tad uzeti Zlatno runo, po
koje se još od konjoljudskih, kentaurskih vremena krenulo.
To je bila posljednja misao pre nego što će pući po sredini,
raspadajući se pod moćnim munjama svesti jednog tihog i povučenog
hadžije sa slovenskog Balkana, koja se budila na prostom ležaju turskog
konačišta u Via dolorosa, užasnuta izvesnošću da je bogumrska utvara
Simeona ben Nagoa, Grka i jerusalimskog trgovca začinima i lekovitim

239
travama, mračna slika njene sopstvene prošlosti.
Tamo gde je Simeon Hadžija – jer to je on bio, taj putnik u turskom
hanu – u svom prvom metamorfozisu, jerusalimskom Simeonu, bio
nemočan da shvati smisao i domašaj neznančeve poruke, u poslednjem,
beogradskom, nije u tome imao nikakvih teškoća.
„Ja idem, ali ti nećeš, sve dok se ne vratim“, rekao je čovek koji je za
Simeona ben Nagoa bio nepoznati zločinac, a za Hadžiju Spasitelj sveta.
Anatema je bila jasna i oštra kao dragi kamen: neće umreti pre nego što
se Sin božji vrati da otvori poslednju parnicu protiv Čovečanstva koje je
stvorio njegov Otac.
Njemu je, naravno, bilo lakše da se u Spasiteljevim rečima snađe.
Simeon ben Nago nije verovao u ustajanje iz mrtvih, jer za takvu
mogućnost nije ni znao. Reinkarnacija je bila nešto sasvim različito, bilo
je to prosto prelaženje, transfiguriranje Simeona jednog u drugog, kako
su se jedan iz drugog rađali, kako su istu Firmu, isti način života i
mišljenja, istu svrhu nasleđivali. U gluposti, kakva je egipćanski Amentet,
navodno negde na zapadu, do koga se stiže sunčanom lađom, bio je
suviše trezven i „zemljan“ da bi verovao, a svoj jelinski Elysion & Had,
kao logički nemoguć, odbacio je čim je shvatio da u njima trgovina kao
zanimanje uopšte nije predviđena, nego da se u prvome dembeliše, a u
drugome bez profita i smisla rinta, što je, u neku ruku, što se tiče
odsustva proizvoda za promet i trampu, bilo jedno te isto – mlaćenje
prazne slame.
On, Hadžija, znao je hrišćansku povesnicu naizust. Legende koje su
sa svih strana gardirale Sveta evangelija, kao što plemenita smeša
mandragore i kentaurskih gljiva čuva u sebi onirične fantazme,
očaravajuće za oči i opojne za dušu, bile su srž njegovih snova još od
detinjstva.
Među njima najžalosnija i najstrašnija beše povest o lutajućem
prokletniku Ahasveru. Imala je ona, kao svaka priča čija se stvarna istina
gubi u pramulju istorije, razne vidove, i pojedinosti se među njima često
razlikovahu, ostavljajući, međutim, suštinu nedirnutu i zajedničku. U
svima je Ahasveros Kartafilus, ili Salathailo ben Sadi, kako se već od priče
do priče zvao, oterao Sina božjeg Isusa Hrista sa svog praga, na kome se
ovaj, vođen na Golgotu, hteo odmoriti, ali u jednoj ga je nogom udario, u
drugoj samo na pasja kola izgrdio, a u trećoj jednostavno kazao „Idi!“,
na šta je – tu se svi slažu – dobio odgovor da će on, Isus Hristos, otići, no
da onaj koji ga je sa svoga praga, kad mu je milosrđe najviše trebalo,
oterao, neće ni otići ni umreti dok se vreme do njegovog Drugog dolaska
ne obvrši.

240
 Priče nisu odgovarale onome što se na Putu patnje zaista dogodilo.
On sad to zna. Nije bilo udarca nogom ni ružnih reči, niti je rečeno
„Idi!“. Bilo je tek pogađanja, cenkanja, trgovine, onoga od čega su
Simeoni uvek živeli. Cenkao se za prag. Hteo da ga ustupi pod najam za
onih nekoliko trenutaka koje bi Spasitelju vojnici zaokupljeni
smirivanjem naroda dopustili. Sam Spasitelj u tome nije učestvovao.
Belodano je bilo da nema novaca. Ono malo tralja na njemu, krvavih od
korbačenja, nije ni imalo nabora da bi se u njima skrivala kesa. A on je,
kao Simeon ben Nago, tražio aspru. To nije bilo mnogo. Najmanje što se
uopšte moglo na onoj skupoći iskati. U stvari, bila je to tek simbolična
nadoknada da se prag ne bi dao baš zabadava i tako povredila
veličanstvena ideja prosperovanja, o aspri po aspri koje dovode do
dukata.
Ispala je ta aspra, izgleda, vrlo skupa. To pogađanje za dušu, poli
akrivo.
Ono što je najpre osetio nije, začudo, bilo očajanje – ono će ga
smrviti tek kasnije, kad bude shvatio sav domašaj svoje bede – nego
zbunjenost. Neka vrsta izopačene, sulude gordosti što je bio tako blizu
najveće Tajne sveta. Što je, možda, tu Tajnu dodirnuo. Endaksi, u redu,
ako baš i ne prave gordosti, svakako prijatnog osećanja da znači mnogo
više nego što je procenjen i od beogradske čaršije i od sopstvene familije.
Ko je od živih smeo da kaže – ja sam uvredio našeg Boga, a možda ga
čak i dodirnuo?
Sedeći uspravljen na ležaju, sam u belo okrečenoj sobici – ta
privatnost jedini je luksuz koji je na hodočašću sebi dozvolio – Simeon se
pitao kako se osećao i o čemu mislio, kad je pod imenom Ben Nagoa
ostareo, a smrt nikako da dođe, kad je ostao sam u nepoznatom i
promenjenom svetu, a on nikako da prođe.
Da li je shvatao svoj ukleti položaj? Da li ga je bar naslućivao? Ili tek
uviđao da je osobit, ali, ne dovodeći ga u svezu sa abortivnim
iznajmljivanjem kućnog praga nepoznatom osuđeniku, nije mislio da se
oko njega treba zabunjivati?
Ili je znao, a zaborav je došao kasnije kao jedan od najljudskijih
načina da se, bar u duševnoj sferi, zaobiđe posledica strašne kazne?
Ili, jednostavno, nije ni nastojao svoju zaprepašćujuću dugovečnost
da objasni, nego da je iskoristi. (Adam je, najposle, živeo devet stotina i
trideset godina, Sit devetsto dvanaest, Enos devetsto pet, Jared devetsto
šezdeset i dve a Metusalem i svih devetsto šezdeset i devet godina.)
Setio se misli s kojom je u utvari, kao Simeon ben Nago,
komentarisao, kad se sve zbroji, kratkotrajan i neobjašnjiv poriv da bez

241
ikakve naknade osuđeniku dozvoli upotrebu svoga praga. Odagnao je
iskušenje jasnim uviđanjem i formulisanjem svoje uloge na zemlji: „Neki
su ljudi ovde da stvari trpe“ – rekao je, „neki da ih objasne. Ima ih koji su rođeni
da stvari menjaju, a mi smo, Simeoni, ovde da ih iskoristimo“ I aspra je
zaiskana.
Simeonu ben Nagou je saznanje da je dugovečan – koliko, nije
mogao znati jer su mu nepoznati bili uslovi pod kojima je tu
„privilegiju“ stekao – moralo prionuti uz dušu, a sama se dugovečnost
učiniti božjim blagoslovom, jer mu je omogućavala da zarađuje dugo, a
dugo zarađujući, mnogo da ima. Kazna je uzeta za nagradu. Svojstva što
su je provocirala i dovela do neuporedive, mitske gramzivosti,
maskirane pod firmom životne praktičnosti i panmetronaristonskog, u ono
vreme još meden-agonskog, „sve s merom“ načela, mogla su posle toga i
takvog saznanja biti samo usavršavana, jer je u korenu njegovog odnosa
prema fenomenu vlastitog metusalemstva ležala zabluda da je ono izraz
odobravanja prirode – pošto se u Boga nije verovalo – svemu što je
radio.
Tako je nekako moralo biti, mislio je Simeon Hadžija, sedeći na rubu
niskog ležaja, sačinjenog od slamarice i prljavih ponjava punih stenica,
buva i bubašvaba, uvijen u mrak, koji se po rubovima predmeta već
procenjivao, i teško konjsko ćebe koje ga je pritiskivalo kao mrtvački
pokrov, jer prohladno beše pred judejsku zoru i sasvim studeno u
njegovoj duši. Nehotično se ljuljao sleva nadesno, napred i natrag, kao
da po starim cincarskim običajima tuži. Sad je znao kako je bilo
njegovom sabratu po grehu, Judi Iskariotskom, kad je po sredini pucao.
Samo, taj je bio još uvek u golemoj prednosti nad njim. Mogao je da
umre. Bilo mu je dopušteno da ode. I on je otišao. Odlutao je u dolinu
Hinom i obesio se o drvo koje je, još u prorocima za njega posađeno,
čekalo da primi teret najmrskijeg od svih ljudi, a zatim svene.
Video je u uskom otvoru na zidu blistavu žućkastocrvenu munju
kako vedrim nebom okomito nestaje prema Mrtvom moru. „Video sam
Satanu gde kao munja pada s neba“, rekao je Luka. Luciferos, mislio je,
Zvezda Koja Pada, Zornjača, njegova zvezda, paklena zvezda pod čijom je
senkom rođen, u čijoj će službi Drugi dolazak dočekati.
Da, tako je to sa Simeonom ben Nagom moralo biti. On se, doduše,
toga nije sećao. I uopšte, malo se čega iz svog bivšeg života uistinu
sećao. Pa ipak, znatno više nego što je u prvi mah mislio. Izgledalo mu je
da se sve više seća ukoliko o tome sve pomnije razmišlja.
Sećanja su bila neodređena, nesigurna, maglovita. Ali su postojala.
U to sumnje nema. Nisu posedovala kontinuitet da bi ih spontano

242
prepoznao kao delove celine svoga života, neisprekidanog promenama
identiteta – imena, a možda i forme. Pre su vukla na utisak što ga
ostavlja morija, stalno promenljive sadržine i odsutnih pojedinosti.
Definitivno je izvršio nekoliko zločina.
Godine 1453, pri kraju osmanlijske opsade Konstantinopolisa,
sklonjen s nejači romejskom u lađi Hagije Sofije, zaklonjen stubom,
zadavio je jednu devojku da bi se domogao njenih haljina, i s dodatkom
šminke, kojoj je bio vičan, preobrazio u ženu, te izmakao akindžijskim
sabljama.
Stotinu godina kasnije, u bivšim Tebama, onda Tivaju, pod
okolnostima o kojima ništa ne zna, izazvao je smrt nekoliko čaršijske
novorođenčadi i doveo do bolne trepanacije ili obrednog bušenja cele
familije, a zatim proterivanja iz mesta pod optužbom da su vampiri.
Godine 1769, ubio je, u formi svog dede Grka, Simeona Moshopolita
kad je ovaj bio na kocu.
Godine 1839. probušio je kaik kojim se Simeon Grk prevozio u
austrijsku bežaniju, te je starac potonuo na dno Dunava.
U formi Simeona Lupusa, dok je on, u svojoj hadžijskoj formi, u
Beogradu molitvama i pokajanjima kolena obijao, pucao je na mlade
ljude koji su četrdeset osme provalili u palatu na Stefanplatzu. Koga je
sve usmrtio, ne zna, ali je siguran da na duši nosi izvesnu Julianu Tolnayy
konjokrotiteljku, voltižerku i milosnicu sina mu Gazde.
To je bilo sagrešenje protiv jedne zapovesti. A sve ih je kršio. U više
je navrata počinio svih sedam smrtnih grehova, čak i prestup najvišeg
licemerstva, jer se s takvom monstruoznom ličnom povešću, u sadašnjoj
formi Simeona Hadžije, svetu prikazivao kao božji čovek. A ovamo je
sve vreme služio Satani.
Siguran je da se zvao Simeon Njago. Ali se, ma koliko naprezao
pamćenje, nije mogao setiti da se ikada zvao Issak Laquedemy Joannes
Buttadeus ili Joao d’ Espera etn Deus. Čitao je da se takozvani Jevrejin
Lutalica mogao sredinom trinaestog veka sresti u Antverpenu. Za
holandeski ga grad, međutim, nikakva rekolekcija nije vezivala. Praga se
dobro sećao. Samo mu to ništa nije pomagalo. Nije mogao razlučiti seća
li ga se iz svojih studentskih dana, kada mu je iz Hajdelberga česte
posete činio ili iz godine 1602, kad je Ahaspheros, navodno, u tom
Zlatnom gradu viđen.
Šta ti, uostalom, mislio je, memorija više od kazne može reći? Svako
je prisećanje izlišno. Na greh si od samog Boga utvarom upozoren,
utvarom u čiju stvarnost ne možeš sumnjati. Upozoren si, takođe, i na
svoje lutalačke dužnosti, na prinudu da se neprestano krećeš. I krećući

243
se, na onaj prag misliš, moleći Boga da te bar o Drugom dolasku, kako je
obećano, preko praga smrti prevede, da te ne ostavi da kao poslednji
čovek, simbol promašenosti Adamove vrste, sam lutaš zatrovanom i
pustom zemljom, odakle su svi drugi ljudi, i živi i mrtvi, ili u pakao ili u
raj preseljeni.
Podigao se sa ležaja, zbacio ćebe i počeo se pakovati. Pre noći hteo je
da obiđe još neka sveta mesta, poimence Maslinsku goru, te u njoj
manastir s grobom Svetog Jovana, El Azariex ili Vitaniju, s ruinama kuće
Marije i Marte, Getsimaniju, Vitlejem, pa možda čak i do Nazareta, Kafr
Kane i Kapernauma da ode, ali sad to više nije imalo nikakvog smisla.
Već sutradan je bio u Jafi, i tamo imao sreću da isto poslepodne uhvati
lađu koja je plovila za Moreju.
Kad se po povratku u Beograd sabrao, Hadžija se, koliko je
dopuštao nadzor ukućana, i držao nebeskih propozicija. Sve dok ga
noge ne bi izdale, klipsao je u svojim peripatetičkim razmišljanjima s
kraja na kraj varoši, a njegova je tamna pojava, u crnoj pelerini, pod
crnim klobukom širokog oboda, pod kojim su se rumenele grozničave
oči, postala – na Gazdino nezapamćeno indigniranje – isto toliko
famozna kao u turskom Beogradu lutajuća pojava Ludog Naste.
Znameniti prijem Nebeske skitije, na noć Predaje gradova, bio je
unikatno čedo takvih ispaštajućih promenada.
Dok je ideja o otvaranju praga doma Njegovan beogradskoj sirotinji
bila u začetku, on od nje nije očekivao da će izmeniti njegovu lutalačku
sudbinu, određenu hiljadu osam stotina godina ranije u Jerusalimu.
Mala je to bila otplata, to blago Njegovana, za ono što se sagrešilo prema
najvećem Blagu sveta. Bila je to manje nada u oproštaj, više potreba da
se iz besplodnog mišljenja izađe u nešto što rovaš ostavlja. I tek tokom
prijema, ponet sitim cvrkutom božjih ptičica, a možda nešto i
aklamovanjem kojim je proglašavan za Gegavačku kevdžu – majku
beogradske sirotinje, on je – nasevši taštini – pomislio: Jati ohi, zašto da
ne?
Kasnije se već i sasvim zavarao da mu je greh oprošten, da je zauvek
skinut s lutalačkih puteva. Rasvešćen pod papcima demonke, čije ga je
vrelo, žilavo telo kao mrtvački sanduk još uvek oblagalo, on se sa
istinom pomirio.
Prekrstio se i rekao:
DEN TO KATAFERA, DOKSA SI O TEOS! NISAM USPEO, SLAVA
BOGU!
Oholost mu je, kao i palim arhangelima i angelima, glave došla. Bio
je fantazmenos, težio visoko. Sveti oci su mu na vreme prorekli sudbinu,

244
samo, on nije umeo da ih čita. Ambrosiaster mu je poručivao: „Kad je
đavo počeo težiti visoko, otpao je.“ Sveti Atanasije mu je uzalud skretao
pažnju na to da „Satana nije zbačen s neba zbog bludničenja, preljube ili
krađe, nego ga je u najniže regije bezdana strmoglavila oholost“. U
ovom slučaju, nešto krivice zbog nerazumevanja opomene pada i na
sveca i njegovu nespretnost u formuliranju nebeske situacije pre
pretvaranja angela u demone. Pretpostaviti da se na nebu, gde nema
imovine, krađe, gde polova nema, bludniči, i gde ne postoji građanski
zakonik, preljubljuje, i pod takvim izgovorom na oholost prebaciti
krivnju za pobunu nekih angela protiv Tvorca, bio je skroz pogrešan
način da se opšti sa jednim obrazovanim čovekom kakav je on u to
vreme bio.
U svakom slučaju, Bog nije primio njegovo pokajanje. Ptičice
nebeske behu, zapravo, ptičurine paklene, a gegavci demonija poslata da
ga kuša i kinji. U neizmernoj simeonskoj taštini, uobražavao je on da
svet božji može menjati svojevoljno i svojeručno, kao da ga je personalno
stvorio. Da s prerogativima, što ih je nepozvan uzurpirao, bedu sme
menjati u blagostanje, nečastije u ščastije, zlo u dobro. S gegavcima se, u
stvari, dogodilo isto što i s lažnim angelom na tavanu konaka u
Gospodskoj. Imali su primamljive forme bogougodnika i živonačalnika,
sve dok ga toliko nisu zaludeli i uzoholili da se pobunio protiv reda
stvari od Boga ustanovljenog i podržavanog. A onda su se i javno
premetnuli u ono što su od početka tajno bili – u đavole i đavolice iz
svih podzemnih Redova.
Kad ga na tavan zatvoriše, podižući provizorne drvene duvare oko
hrastovih greda, među kojima se zbio njegov, posle Jerusalima, najdublji
pad, on je znao da je smisao satanske intervencije u tome da ga omete u
vršenju Božje volje, da ga zakovanog za jedno mesto drži, i da su
Nečastive sile što su ga pod svoje uzele, da bi ga obmanule, u pokornosti
držale, ukrale likove njegovih milih i dragih.
Ðavolica u liku snahe Tomanije, na primer, bila je spram njega
uzorno pažljiva, kao i uvek, uostalom, kao i dok se u njoj nije krio
đavolski knez Belzebub. Sluga Todor mu je bio odan, činio mu je sitne
usluge, krišom, tobože, od Satane, koji se nevešto krio pod firmom sina
Simeona, i on bi mu bio na tome blagodaran da u njemu nije prepoznao
đavolskog vojvodu Belijala. A onda, noću, bila je tu i Kalpangelka
Asmodej, u liku ciganskog živinčeta s tavana, da ga jaše i kretanje mu
otežava.
Jer, on nije duhom klonuo. Ograničenost atičkih prostorija u kojima
je bio konfiniran svodila je njegovo kretanje na ono iz ćoškova u

245
ćoškove, ili alternativno, od vrata do prozora i natrag, no on je našao
izlaz. Kretao se beskonačnim kružnim rutama, da bi im dijagonalnim
špartanjima dodao utisak dužine zemljinog šara. Posle nekoliko godina,
pređene milje su se sasvim primakle onima od Jerusalima do Beograda
ili od Antverpena do Praga. Dodatnu kaznu pronašao je u oštroj slami.
Nju mu je, ne znajući joj namenu, doneo Belijal Todor. Slamom je
napunio cipele i ubrzo postigao da mu stopala budu žive rane. Nažalost,
Belzebub Tomanija je otkrila to malo zadovoljstvo koje je od pakla
oduzeo, slama mu je bila rekvirirana, a pete pomastima izlečene.
Produžio je neumorno da hoda i u nepovoljnim okolnostima, kada je bio
mučen samo nepodnošljivim zamorom i kandžijama angelodemonke
Asmodej.
Satan Simeon obišao ga je samo jedared. Šta je u sobi radio, nije mu
poznato. Ležao je pod krevetom zatvorenih očiju, i zabravljene duše.
Nije, međutim, bilo sumnje da ga izdaleka kontroliše, da Belzebub
Tomanija, Belijal Todor i angelodemonka Asmodej izvršavaju njegove
naloge.
Sozokletije između pakla i simeonskog, njegovog sopstvenog
naopakog duha bilo je rafinirano izvedeno. U njegovoj osnovi ležale su
Apati ke Tahidaktilurjia, Prevara i Opsena, dve najefikasnije alatke za
korumpiranje čoveka, na koje se odnosi molitva „i ne navedi nas u
iskušenije”. Jer, on je lako mogao poverovati da je sve što sin i snaha
rade s njim urađeno s ljubavlju, za njegovo dobro, na temelju ljubavi
prema njima bio je on dužan to da poveruje, i poverovao bi da u njima
na vreme nije prepoznao Satanu i Belzebuba, vešto svijenih repova ispod
građanskih haljina. „Morali biste više da se odmarate, otac“, govorila je
Belzebub Tomanija, „morali biste prestati s tim iscrpljujućim hodanjem.”
Ko u tome ne bi video brigu za njegovo zdravlje i po savetu postupio?
„Trebalo bi kupiti ocu kolica na točkovima, kakve imaju po bečkim
hospitalima“, čuo je Satan Simeona da govori. Ko u tome ne bi video
sinovsku pažnju? I on bi, da o pravoj prirodi svoje okoline nije znao
istinu. Ovde su, pod dragim likovima, demonske sile s njegovom dušom
pakleno kolo igrale. Obesile se o nju da se ne kreće, da u mestu stoji, da
posao svoj ne vrši.
U toj zaveri naročitu su ulogu igrale gvozdene rešetke ugrađene na
prozorima čim se od pada niz basamake toliko oporavio da se bez
pomoći mogao po sobi kretati. Rešetke su postavljene s unutrašnje
strane stakla, a ne spolja, kao što se radilo, jer Satan Simeon očigledno
nije hteo da svet vidi kako je od najuglednije građanske kuće u Beogradu
napravljen – pakao.

246
 S mukom je počeo da se kreće čim je ponovo na noge stao. Znao je
da to kruženje po sobi neće biti dovoljno kad se o Drugom dolasku bude
pitalo šta je tolike godine na zemlji radio, i da će uskoro morati na neki
duži put. Ako je želeo što pre to da bude, što pre je i s pripremama
morao početi. Utvrdio je da, srećom, rešetka nije naročito pažljivo
uzidana i da se rovanjem na mestima urašćanja u duvare može olabaviti
dovoljno da bi se posle toga snagom ruku izvalila. Pošto mu ni nož ni
viljušku prilikom obeda nisu davali, morao se zadovoljiti kašikom, koju
je, blagodareći Belijal-Todorovoj nemarnosti, uspeo da zadrži. Njome je
iz dana u dan, kad god je bio siguran da ga neće čuti, rovao oko mesta
na kojima su se gvozdeni završeci rešetke ubijali u zid. Posle nekoliko
meseci, kašika se slomila, pa je morao ukrasti drugu, što mu je od rada
oduzelo nešto vremena. Do završetka posla upropastio ih je nekoliko,
otprilike dve na godinu. Da je sezonsko inventarisanje kuhinjskog
posuđa bilo u nadležnosti Satan Simeona, a ne Belzebub Tomanije, ne bi
lako prošao. Ovako je nestanak kašika pripisivan redovnom kalu
kuhinje, s čijim procentom mora svaka kuća računati. Iskopani malter i
cigleni prah iznosio je u maramici i džepu kad bi ga dva puta dnevno u
nužnik sprovodili. Glavnu poteškoću predstavljalo je maskiranje mesta
na kojima je kopao. Kad god bi završio dnevni posao, lepio bi preko
ozleda na zidu čiste stranice iz knjiga. Žućkasta boja listova i zida
podudarala se, onemogućujući da se išta primeti, osim pri brižljivom
pregledu, koji, srećom, nije prakticiran.
Nakon pet godina strpljivog rada, put u slobodu bio je otvoren.
Rešetka je, doduše, na prozoru još stajala, izgledala je čvrsta, pouzdana
kao i uvek, te niko u kući nije ni pomišljao da se i nemoćnim rukama
jednog starca iz zida može izvaliti.
Nije smeo dugo da okleva. Uvek se nešto nepredviđeno moglo
dogoditi. Satan Simeon je mogao dočuti za tajanstveno iščezavanje
kašike iz kuhinje. A povrh svega, bližio se i Božić. Hteo je da praznik
rođenja Sina božjeg provede u lutanju, kako je dolikovalo njegovoj
sudbini.
Vreme je tih dana bilo bolesno. Ljudi su sokacima išli bez kaputa i
gologlavi. Balkanom su harale neobične boljke. Letnje oluje s virovima i
gromovima nosile su crepove s krovova i kršile drvorede. Omeni su
ukazivali na to da se svetu nešto naročito sprema. Hiljadu osamsto
šezdeset četvrte poplave zamalo ceo avstralijski kontinent nisu potopile.
Godine 1866. i 1867. napala je Evropu i Ameriku kolera iz Hindustana i
kao prvu žrtvu, još 1865, uzela njegovu suprugu Milicu. Strahoviti
zemljotres pogodio je 1868. Peru i Ekvador. A 1870. izbio je prusko-

247
francuski rat. Ljudima po gradovima ovladalo je bezumlje grabeži i
raskoši, po selima carovali varvarstvo i nasilje. S neba je silazilo sedam
Anđela Gospodnjih sa sedam poslednjih zala, jedan po jedan na zemlju
svoje čaše gneva izlivali. Hadžiji je bilo jasno da je došlo Potonje vreme i
da je Drugi dolazak blizu. A on nije hteo da ga njegov Bog i Sudija
zatekne u sobi. Hteo je da bude vredan u poslu, koji mu je na pragu kuće
Simeona ben Nagoa zapoveđen.
Četvrtog januarija leta Gospodnjeg hiljadu osamsto sedamdeset
drugog, u jedanaest sati pre podne, stajao je Simeon Njegovan zvani
Hadžija na prozoru svog aziluma, i dušom i telom spreman da se još
jednom otisne u svet koji je stenjao u poslednjem hropcu svoga grešnoga
života. Prilika je bila povoljna. Čuo je da mu je lažni sin, Satan Simeon, u
varoši, za poslom. Belzebub Tomanija i Azazail Aleksa nadgledali su
majstorske radove u susednoj kući, u kojoj je trebalo smestiti poslovne
kancelarije i kontoare njihove paklene firme. Belijal Todor, kao i uvek
nemaran, izgubio se bio nekud. Nije pala noć i vreme angelodemonske
jahačice Asmodej još nije došlo. (Ona je, okrutna đavolica s likom
ciganske devojčure, bila razlog što se naum nije mogao izvesti noću, kad
su mu sve ostale okolnosti naruku išle.) Pod nadzorom nove none iz
Grčke – jer je gospođica Demijanis, usled znatnog oštećenja ličnosti,
morala službu kod Njegovana napustiti i bolničkoj se restoraciji posvetiti
– deca su izašla u šetnju. Ostali ukućani nisu za njega brinuli. A mnogi
su, zacelo, već i da postoji zaboravili.
Oprao se i očistio s voljom. Hteo je na svoju Veliku parnicu uredan
da iziđe. Da se vidi koliko poštuje Sud, iako od njega nikakvo dobro ne
očekuje. Obukao je svoje najočuvanije odelo – crni redengot na visoko
zakopčavanje, preko njega prebacio crnu pelerinu i na glavu metnuo
crni klobuk sa širokim obodom. Na ruke je navukao crne končane
rukavice. Sad je izgledao kao i uvek. Kakvog su ga Beograđani
poznavali. Kako su Ahasvera opisivali oni koji su tvrdili da su ga sreli.
Bez muke je iz zida izvalio rešetku i položio je uza zid. Više se
morao potruditi oko prozora zaglavljenog dugom neupotrebom. Otvorio
ga je najposle i pogledao dole. Mesto na kome je stajao bilo je visoko, i
svakog čoveka, osim njega, skok bi ubio. On je bio zaštićen.
„Ja idem, ali ti nećeš dok se ne vratim”, rekao mu je njegov Bog.
Svet se raspada. Velika zver je već puštena s lanca. Neće morati
dugo da korača. Parnica je blizu.
Pogledao je još jednom na sokak. Prema Varoš-kapiji desno, kafani
Zeleni venac i Pozorištu levo. Nije bilo mnogo ljudi. Nažalost, i to malo
ga je opazilo. Privuklo ih je, verovatno, škripanje prozora koji se

248
godinama nije otvarao, čuvajući iza svojih slepih i tamnih
četvorouglova, kao iza đavoljih pečata, tajnu kuće Njegovan.
Prepao se. Tako nešto nije predvideo. Mislio je da će neopažen
skočiti, a potom se isto tako neopažen izgubiti. Kuda bi otišao, nije
planirao. Znao je da će pravi smer naći čim nogom dotakne zemlju. Sada
je najednom sve to pod pitanje došlo.
Prolaznici su se već počeli skupljati oko ciradom pokrivenog
materijala i direka što su ih ostavili radnici koji su u Gospodskoj
popravljali kaldrmu. Neki su na njega pokazivali prstom i skretali
pažnju onima što bi bez tih upozorenja možda i propustili da ga vide.
Ako bude oklevao, neće ni moći skočiti. Pašće na njih. Ubiće koga.
Ako on i ne može poginuti, oni mogu. Nema svrhe svoje poslednje
lutanje započeti zločinom.
Pa ako mu i pođe za rukom da skoči na kaldrmu, neće mu dati da se
mirno udalji. Pozvaće Belzebub Tomaniju ili Satan Simeona. Biće vraćen
na tavan, bez ikakvog izgleda da bekstvo ikada ponovi.
Morao je misliti brzo. Dole je bilo sve više ljudi, na susednim
kućama počeli su se otvarati i prozori. Neće proći mnogo a Belzebub
Tomanija ili Azazail Aleksa primetiće da se ispred konaka Njegovan
nešto neobično događa.
Setio se, hvala Bogu, novaca. Otišao je do stola i iz drvene kutije
uzeo sve novčanice. Znao je da će ljudi na njega zaboraviti čim novac
ugledaju. Neće odoleti nečemu za šta su živeli i što im je ispunjavalo
svaku prisebnu misao.
Jedva je i prvu hitnuo, oko nje se metež napravio. U početku ih je
bacao pomalo da bi ih što više raspomamio, a zatim u pregrštima.
Novčanice su letele sokakom kao sjajni zelenkasti i plavi leptiri. Trudio
se da ih baca što dalje od prozora kako bi ispod njega raščistio prostor za
skok. Vetar mu je, podignut božjom rukom, izdašno pomagao. Osetio je
da nije sam, da je Nebo ponovo s njim. Da za njega još ima nade.
Novčanice su, kao đavolji poljupci, letele Gospodskom ulicom,
gospoda su letela za novčanicama, a psi za gospodom. Otimalo se o
novac, ujedalo zbog njega, zajahivalo i tuklo za svaki dinar.
Videvši tu Sodomu i Gomoru, a znajući šta se za koji dan svetu
sprema, Simeonu bi žao tih ljudi što i svoje poslednje sate na greh troše.
Ali nije imao vremena na druge misliti. Morao se jednom i sebi posvetiti.
Prekrstio se tri puta, raširio ruke da njima u oproštajni zagrljaj
obuhvati svet osuđen na propast i, popevši se na ragastov prozora s
čudnom lakoćom, kao da ga podiže desnica Božja, a ne istrošeno telo, s
poverenjem skočio u ponor ulice.

249
 Uvijajući se na direku od slatkog bola, stigao je još da pomisli: Uspeo
sam! Slava Bogu!
A zatim predao dušu svoju Gospodu.
Niz potiljak mu je, na šiljak kaldrmarskog skolopsa, kapala krv, kao
tajanstveni grčki firnis, gravirajući njegovim mrkim romejskim telom
crvene geometrijske figure…

250
 ADV. GEORGIJE: Hteo bih tvoje mišljenje u jednoj pravnoj stvari.
LEONID: Šališ se?
ADV. GEORGIJE: Voleo bih.
LEONID: Ako je to familijarna zavera da se restauriše moje srećno
zapušteno interesovanje za advokaturu, odnosno balkanska natezanja ni
oko čega, koja ona po našim sudovima neguje…
ADV. GEORGIJE: Štedi se. Ovo je bezazlena lična pomoć.
LEONID: Ali koja se tiče advokature?
ADV. GEORGIJE: Zdravog razuma, u prvom redu.
LEONID: Ja sam u oba smisla prilično zarđao. Zašto ne konsultuješ
Antonija?
ADV. GEORGIJE: Tvoj otac je trenutno negde između Kosova i
Trojnog pakta. Isuviše je zaokupljen opštim ludostima da bi se bavio
privatnim…
LEONID: (Marksisti bi rekli – pojedinačna ludost je funkcija opšte u
njenom istorijskom kontekstu. Ona je nužna i zavisi isključivo od stanja
produkcionih odnosa. Od toga da li se leteći zmajevi izrađuju uz upotrebu
najamnog rada ili od strane asocijacije slobodnih proizvođača koja isključuje
eksploataciju, zavisi hoćemo li, s prozora svojih građanskih kancelarija, zavideti
deci koja ih puštaju, ili čemo ih sam i puštati, u smelijoj varijanti čak i goli
trčeći Avalom. Idealisti bi kazali – hoćemo li sedeti po svojim kancelarijama ili
goli puštati svoje zmajeve, ne zavisi ni od kakvih opštih uslova, pa ni onih koji
su vezani za industriju igračaka od papira. To zavisi isključivo od samorazvoja
svakog pojedinačnog bića ponaosob i nezavisno od svakog drugog. U
biologističkoj varijanti, od naročitog rasporeda gena, u hrišćanskoj, od jedne
nejasne interakcije božanske i slobodne volje…) Kao što su…?
ADV. GEORGIJE: Razvodi, na primer.
LEONID: Ja sam mislio da se ti njima ne baviš?
ADV. GEORGIJE: Naravno da se ne bavim, ali kao prijatelj porodice
o kojoj je reč obavezan sam da im dam neki savet…
LEONID: Neka se što pre razvedu – bio bi moj.
ADV. GEORGIJE: Tek tako? Bez obzira na okolnosti o kojima još
ništa nisi čuo?

251
 LEONID: Zdrav razum deluje bez obzira na okolnosti…
ADV. GEORGIJE: U moje vreme ga je baš njihovo striktno
poštovanje činilo zdravim, ali, dabome, ja nisam u toku…
LEONID: Načelno si u pravu, ali pošto se bračno stanje po sebi
protivi razumu, sve što nas iz njega izvodi u pojedinačno i prirodno,
ovome odgovara. Nema okolnosti koje bi ovaj sud izmenile.
ADV. GEORGIJE: Hoče li jako smetati tvome poverenju u logiku da
ih, uprkos irelevantnosti, čuješ?
LEONID: Meni se ne čini da bi ti odustao i da mi smeta…
ADV. GEORGIJE: Reč je, dakle, o dve inteligentne, obrazovane,
ugledne, ukratko civilizovane osobe, finansijski međusobno nezavisne,
koje se, povrh svega, još i vole – kako im to, ruku podruku, s
razmišljanjem o razvodu, uspeva, nisam pametan, ali, naravno, kako
rekoh, ja nisam u toku…
LEONID: Stanje, dakle, tek nešto manje idealno od razvoda.
ADV. GEORGIJE: Za muža, recimo. Za ženu je, izgleda,
nepodnošljivo.
LEONID: Neka se dama razvede. Stanje će tada biti u potpunosti
idealno.
ADV. GEORGIJE: I namerava… Bar tako kaže… Ja sam bio mišljenja
da izvesne okolnosti čine njenu odluku prenagljenom. Znam da tebi
okolnosti ništa ne znače, ali ona tog mamlaza voli…
LEONID: (Iz čega proizlazi još jedan dokaz da je u srcu svake nevolje po
jedno osećanje. Često i više njih, ali tako da se, po mogućstvu, što grublje
isključuju. I sada bi ta emocionalna melasa, ta konfuzija živaca i antinomija,
trebalo da misli i postupa logično…) Ljubav danas nije nešto što se ne leči…
ADV. GEORGIJE: Poteškoća je ovde u braku, nije u ljubavi.
LEONID: Nije brak jedino mesto za ljubav.
ADV. GEORGIJE: Za dobijanje legitimne dece još uvek jeste. A ona
upravo to želi. Hoće dete. Dete koje on neće.
LEONID: (I naravno, misli se i postupa saobrazno toj emocionalnoj melasi
živaca i antinomija…) Šta će joj?
ADV. GEORGIJE: Pojma nemam… Zaista, šta će joj s takvim
čovekom, i od takvog čoveka… Pretpostavljam da joj je reproduktivni
instinkt jači od izvesnosti da čini grešku, ako hoćeš…
LEONID: (A onda se, umesto akušera, u pomoć pozivaju zablude…) U
prvom redu, reproduktivni instinkt, u smislu neke naše urođene potrebe
za produženjem fele – ne postoji. Tek polni kao funkcija rada endokrinih
žlezda. Deca antropoidnih majmuna morala su se rađati slučajno.
Naknadno se ustanovilo da su kao radna snaga od koristi i roditeljima i

252
plemenu. Princip opšte simeonske ekonomije, koji uređuje svet, našao je
da se ulaganje isplati. Tako se čovečanstvo održalo. Slobodno se može
reći, kao nusprodukt ekonomskih zakona. Kodifikacijom nasleđivanja
imetka i imena, rađanje se prenosi u sferu socijalnog. A potom
spiritualizuje višom svrhom. U praksi se, međutim, niko ne pari da bi
produžio vrstu.
ADV. GEORGIJE: Blagodaran sam ti na tankoćutnom objašnjenju
moje egzistencije kao sporednog produkta ispravnog funkcionisanja
Gazda Simeonovog polnog sistema…
LEONID: I njegove potrebe za rezervnim naslednikom Mase…
ADV. GEORGIJE: Ali njime nisam dobio odgovor na svoje pitanje.
LEONID: Koje je tvoje pitanje, deda?… Pravo, mislim?
ADV. GEORGIJE: Šta žena treba da radi?
LEONID: (U prvom redu, da od nečega što se tiče samo njih dvoje ne pravi
familijarno pozorište!…) Zna li onaj mamlaz za njenu nameru?
ADV. GEORGIJE: U vreme našeg razgovora na tu temu, nije znao…
LEONID: Hoćeš da kažeš kako sada zna?
ADV. GEORGIJE: Nadam se.

253
 STEFAN SENIOR: Šta je sad? Rekao sam da me niko ne
uznemirava!…
STEFAN JUNIOR: Ovde je Martin, tata!
STEFAN SENIOR: Šta hoće?
MARTIN: Kazao si mi da te za onaj ček potražim u kabinetu!
STEFAN SENIOR: Sačekaj trenutak!
MARTIN: Od kada se to deda zaključava?
STEFAN JUNIOR: Otkako je počelo to s Nemcima.
MARTIN: Pa šta radi unutra?
STEFAN JUNIOR: Pretpostavljam da koncipira neki izlaz.
STEFAN SENIOR: Uđi!… Šta je s tim ljudima iz IG Farben?
STEFAN JUNIOR: Nema ih još… Hoćeš li da im pošaljemo nekog u
susret? Kažu da putevi nisu sasvim prohodni. Možda su u neprilici?…
STEFAN SENIOR: Takvu uslugu ne mogu očekivati od prirode….
Daj im pola sata da se urede, a onda ih dovedi ovamo. Zamolio sam
Jakova Baltazara da im pravi društvo dok ne unesemo badnjak. A za
večeru ću se, posle zdravice, izviniti…
STEFAN JUNIOR: Pa deda ih ne podnosi! Kakvo društvo će u
njemu dobiti?
STEFAN SENIOR: Kakvo zaslužuju.
STEFAN JUNIOR: Ne vidim smisla u tome da se najpre veštački
proizvede neprijatna klima, a potom da se od tih ljudi očekuje
popustljivost. Ako tražiš moje mišljenje…
STEFAN SENIOR: Nisam ga tražio!
STEFAN JUNIOR: Ja bih ih pozvao i na unošenje badnjaka i na
večeru.
STEFAN SENIOR: Neka sam proklet ako s Nemcima, koji su ovde
da me opljačkaju, još i badnjak budem unosio!
STEFAN JUNIOR: Ja samo držim da bi to bilo i pristojno i taktički
poželjno…
STEFAN SENIOR: Nemam ništa protiv, ali bih ti bio zahvalan da s
„držanjem“ nastaviš i z a mojih vrata…

254
 STEFAN JUNIOR: U redu, tata… Javiću ti kad stignu…
STEFAN SENIOR: I još nešto… Ne znam hoću li te pre njihovog
dolaska nasamo videti, pa bih želeo da na vreme s jednom stvari budeš
načisto… Premda je za mene, i poslovno i ljudski nepojamno, tvoje
zalaganje za fuziju sa IG Farbenindustrie, pod njihovim uslovima, legalno
u smislu u kome je svako mišljenje dopušteno dok se brani u okviru
Firme, dok Firma konačan stav ne zauzme…
STEFAN JUNIOR: Firma? Hoćeš da kažeš – ti?
STEFAN SENIOR: Ali od trenutka kad ga zauzme Firma – ili ja,
kako hoćeš – nijednom drugom života nema. Tokom pregovora neću
tolerisati ni najmanju nelojalnost ma sa čije strane.
STEFAN JUNIOR: Odakle ti ideja da bi mogla doći s moje?
STEFAN SENIOR: Iz iskustva.
STEFAN JUNIOR: Sa mnom ga nisi mogao steći. Ja prema tebi
nikad nisam bio nelojalan.
STEFAN SENIOR: Ali jesam ja prema svom ocu. Otada smo obojica
spavali s nožem pod jastukom.
STEFAN JUNIOR: Za Gazdu se ne čudim. Posle takvog iskustva sa
sinom, dabome… Ali zašto si ti spavao s nožem?
STEFAN SENIOR: Zato, sine, da se i ja jednom, na nekom
upravnom odboru, tokom nekih pregovora, ne bih probudio – poslovno
mrtav…
MARTIN: Znaš šta, deda, ja po taj ček mogu i drugi put da
dođem…
STEFAN SENIOR: Samo ti sedi.
STEFAN JUNIOR: Uzimajući u račun sve ekonomske i geopolitičke
uslove našeg položaja, ja sam smatrao da nam je jedini izlaz u vezivanju
za IG Farbenindustrie, u pristanku na pregovore na bazi njihovih
predloga, ali s ciljem da se oni, koliko god je moguće, modifikuju u našu
korist. Još uvek to smatram. Još uvek mislim da grešiš i da je moje
mišljenje jedino zdravo. Po sebi se, međutim, razume da Nemci za njega
neće saznati i da će imati posla samo s tvojim…
STEFAN SENIOR: Našim.
STEFAN JUNIOR: Našim… Mogu sad da idem?
STEFAN SENIOR: Naravno, naravno… Martine, sedi na stolicu kraj
kamina. Ovako te ne vidim dobro…
MARTIN: Ja bih da to brzo svršimo…
STEFAN SENIOR: Samo trenutak… Da zaključam vrata… Tvoj stric
Stefan ima sve osobine savremenog poslovnog čoveka, osim – kuraži. A
bez nje, sve su ostale neproduktivne. Šta vrede sjajni planovi ako čovek

255
u njih ne sme da se upusti?
MARTIN: Da JUB protiv IG nema nikakvih izgleda, nije samo
Stefanovo mišljenje, deda.
STEFAN SENIOR: Dabome da nije. Tako misle svi pametni ljudi. I
zrno poslovne logike je dovoljno da se vidi kako su male naše šanse da
ostanemo nezavisni…
MARTIN: Znači li to da tebi to zrno…
STEFAN SENIOR: Nedostaje?
MARTIN: Ako sam te dobro razumeo.
STEFAN SENIOR: Hoćeš cigaru?… Kubanke. Ovakve se više ne
nalaze…
MARTIN: Hvala, ne.
STEFAN SENIOR: Ti, nadam se, ne misliš da ja ozbiljno verujem u
mogućnost konačnog otpora?
MARTIN: Govorio si da veruješ?
STEFAN SENIOR: Šta misliš, koliko bi se održala tvrđava čiji bi
zapovednik govorio ljudima da je otpor besmislen, da ginu za nešto što
ne mogu odbraniti?
MARTIN: Ali, ako je otpor zaista besmislen?
STEFAN SENIOR: Tvrđavu treba još žešće braniti.
MARTIN: Pretpostavljam da imaš u vidu vreme koje se time kupuje
za ceo jugoslovenski industrijski front?
STEFAN SENIOR: JUB-om? Mojim novcem? Mojom vlastitom
kožom?… Koješta! Nisam ja ni toliki patriota ni toliko bogat da iz svog
džepa plaćam nacionalne zablude! Pogotovo greške vlade koja te je
otpisala… Vlada koja programski odbija da podigne legislativni front
protiv penetracije stranog kapitala, a neki mu njeni članovi, kao Teodor,
potajno čak i posreduju, ne sme od svoje industrije očekivati ništa drugo
nego da se snalazi kako ume i može…
MARTIN: I sad, uprkos svemu tome, ti si izabrao da se snalaziš
otporom u koji ni sam ne veruješ?
STEFAN SENIOR: To je, nažalost, jedini način da pri kapitulaciji
dobijem uslove povoljnije od ovih koji mi se trenutno, na početku rata,
nude. Ta gospoda će najpre morati da kupe moj pristanak uopšte da
razgovaram, a tek potom uslov po uslov saradnje na njemu bazirane…
Neće meni oni ulaziti ovde nikakvim prokletim klinovima kao u Poljsku
i Francusku! Prirediću im Marnu, gde će za svaku stopu morati da se
bore prsa u prsa!… Na kraju krajeva, Martine, to je sve što u jednoj
nekompetentnoj državi mogu da uradim, i ja ću, tako mi Boga, to uraditi
najbolje što mogu!… Ti, pretpostavljam, nisi došao da se raspituješ za

256
sudbinu JUB-a?… Odlučio si se, dakle?
MARTIN: (Jeste. Bez Marne. S klinom u trbuhu…) Jesam li imao izbor?
STEFAN SENIOR: Razuman – nisi.
MARTIN: Onda bih te molio…
STEFAN SENIOR: Da ga i stavimo na dva miliona?
MARTIN: Uzeću tačno koliko mi treba.
STEFAN SENIOR: Kako hoćeš… Cene građevinskog materijala i
zanatskih usluga rastu, mislio sam…
MARTIN: Molim te.
STEFAN SENIOR: Slušaj, ja ne mogu ništa protiv tog tvog uverenja
da sam te ucenio…
MARTIN: Moram li ići kod Timona ili ček mogu naplatiti u bilo
kojoj banci?
STEFAN SENIOR: Mi novac držimo kod Timona, ali ako za tebe
predstavlja neku smetnju da ideš kod njega, možeš otići u neku drugu,
samo moraš čekati da se obavi transfer… O čemu razmišljaš s tim
izrazom na licu?
MARTIN: O nožu ispod jastuka.
STEFAN SENIOR: Nije za tebe.
MARTIN: Nisam baš siguran.
STEFAN SENIOR: Da nisi mogao na moje uslove pristati, ti bi ček
odbio. Pošto si ga uzeo, ti ćeš ih ispuniti. Toliko te poznajem.
MARTIN: (Da li te poznaje? Poznaješ li ti sam sebe?…) A poznaješ li –
sina?
STEFAN SENIOR: Stefana?
MARTIN: Recimo.
STEFAN SENIOR: U kom smislu?
MARTIN: Veruješ li ozbiljno da on s Nemcima neće voditi separatne
razgovore, sasvim van duha onih koje ti misliš da vodiš?
STEFAN SENIOR: Lepo mišljenje imaš o rođenom stricu.
MARTIN: Ništa gore nego što ga on ima o meni. I kad smo kod
toga, ništa gore od mišljenja što ga ovde ima svako o svakom.
STEFAN SENIOR: Ti si, naime, siguran da će im on na neki način
staviti do znanja da se s mojim otporom ne solidariše?
MARTIN: Mogao bih se opkladiti.
STEFAN SENIOR: Onda bi, možda, stvarno bolje bilo da ih primiš
ti?
MARTIN: Ja?
STEFAN SENIOR: Ovo su i tvoje fabrike, zar nisu?
MARTIN: (Ovo ti uopšte nije trebalo. Trebalo je jednostavno uzeti ček i

257
otići…) Ali ja se ni najmanje ne razumem u poslove. A zatim i moj
nemački…
STEFAN SENIOR: A kako s nemačkim stoji Filip?
MARTIN: Dobro, ali na njega ne računaj.
STEFAN SENIOR: Zašto? Fabrike su i njegove.
MARTIN: Zaboga, deda, pa ti znaš Filipa!
STEFAN SENIOR: Da se gospodin Filip načelno ne slaže s privatnim
vlasništvom sredstava za proizvodnju? A da ti načelno nemaš ništa
protiv takvog vlasništva, ali osobno ne mariš da se baviš obavezama koje
iz njega proističu?
MARTIN: Ja to nisam rekao da bismo ponavljali stare razgovore…
Ja sam…
STEFAN SENIOR: Onda nije trebalo da mi dolaziš s pitanjem zašto
šaljem Stefana da dočeka Nemce. Pošto se vas dvojica otresate svojih
fabrika, kao da proizvode otrovne gasove, a ne anilinske boje, pitaš me
sasvim benevolentno zašto pred Nemce šaljem čoveka za koga sam
siguran da će me prvom prilikom prodati!…
MARTIN: Ne moraš mi odgovoriti, zaboga! To je tvoja stvar!
STEFAN SENIOR: Mogao bih ti odgovoriti da ga šaljem jer nemam
koga drugog, jer od moja tri nominalna naslednika, izuzimam Stefana,
dvojica drže svoju skupo odnegovanu pamet na svakoj prokletoj stvari
sem one na kojoj bi trebalo da je, a trećeg, tvoga gospodina oca, čak i
nema!… Taj se izvoleo izuzeti iz svih ljudskih obaveza, uključujući brigu
o vlastitom potomstvu!… Da ti to kažem, ti bi mi poverovao. Ne bi imao
razloga da mi ne veruješ. Možda bi me pomalo i žalio, ako mi je
dopušteno da budem optimist kad je o porodu reč… Ali ja to, vidiš,
neću! Neću, jer bih želeo da znaš u šta se sve čovek mora upuštati da bi
sačuvao ono što ste vi u svojim naprednim mozgovima već otpisali… A i
zato što to ne bi bila istina! U svakom slučaju, ne potpuna… Ja Stefana
puštam da ostane sam s tim dripcima upravo zato što znam da će me
prodati, upravo zato da bi me prodao… Jer, kad bi IG Farben osetila da je
JUB jedinstven u otporu njihovoj ponudi, da je Stefan u potpunoj
poslovnoj harmoniji sa mnom, da smo monolitan front, bili bi logički
obavezni na pojačavanje pritiska sve dok front negde ne pukne – a sam
Bog zna koliko mu malo treba i gde smo sve šuplji – a to, opet, znači da
bi se ne samo tvrdoglavo držali prvobitnih uslova, već bi ih još i
pooštrili. Ako, međutim, zahvaljujući Stefanovim indiskrecijama, steknu
utisak da u njemu imaju saveznika na koga u budućnosti mogu računati,
popuštaće u jednako logičnoj pretpostavci da, sa Stefanovim
opstrukcijama o vratu, stečene prednosti nikad neću moći da

258
realizujem… Nadam se da me sad razumeš, pa možeš ići… Ja imam da
radim… I samo još nešto. Ne bih voleo ni u pogledu Stefana da ostaneš u
zabludi. Ja Stefanu ništa ne zameram. Jer, dok vas dvojica prosvećenih
humanista mislite isključivo na sebe, on misli na JUB, na Firmu. Njegova
nelojalnost prema meni nema ničeg ličnog, kao što je ima vaša. Ona
proističe iz lojalnosti prema Firmi i njenim interesima, prema kojima su i
moji i njegovi irelevantni. I zato meni ona, ta Stefanova nelojalnost, vredi,
znači i pomaže više od svih vaših lojalnih ravnodušnosti i neutralnosti!…

259
 DIJANA: Ja Georgiju uopšte nisam govorila o nama. Konsultovala
sam ga u ime jedne koleginice iz pozorišta.
LEONID: Dopuštajući, u međuvremenu, mogućnost da ga
konsultuješ i zbog sebe, da je reč o nama…
DIJANA: Što se mene tiče, takav utisak nije mogao steći. (Dabome da
je mogao. Morao je. To si i htela. Da se Leonid pripremi. A sve ostalo je bila
obična simeonska šarada…)
LEONID: Međutim, stekao ga je.
DIJANA: (Da se pripremi, ali za šta? Za logične protivrazloge koji će te
primorati da promeniš odluku, jer ti nisi histerična horistkinja, ti si zrela osoba
s osećanjem za realnost, pouzdana, praktična, s tobom se može razumno
razgovarati, da se, dakle, spremi za razgovor od kojeg godinama očekuješ da
odnosima među vama vrati lepotu zamišljenu jedne sparne večeri ispod loze koja
je plakala…) Na osnovu čega zaključuješ?
LEONID: (Nešto ne podnosiš. U datom primeru – razgovor na lične teme.
Logičan zaključak je – izbegavati ga…)Na osnovu toga što me je odmah
posle susreta s tobom potražio i isti simeonski trik ponovio sa mnom…
(Ti ga, naprotiv, provociraš…) Pričao mi je o zamršenoj bračnoj situaciji
neke svoje porodične prijateljice, očigledno imajući pred očima našu.
(Eto kako se logika provodi među ljudima…)
DIJANA: (A onda ga zatičeš zabrinutog i spremnog doduše, ali da se brani
ne od razvoda nego od njegove javnosti, dekomodiranja, tehničkih obaveza, a
iznad svega, mešanja sveta u njegov život…) Nisam ja kriva što je ta naša
situacija postala već toliko flagrantna da svačiji razvod odmah dovodi
na dnevni red i naš.
LEONID: (Ali i najpogrešnija logika može funkcionisati kao ispravna ako
se čovek konzekventno drži njenih premisa…) To se ne bi desilo kad ti ne bi s
takvim licem išla naokolo i pravila neumesne primedbe na naš brak.
DIJANA: Neumesne?
LEONID: Dobro. Umesne. Kakve razlike tu ima? Porodični alarm
zvoni u oba slučaja. (Kad čovek upadne u provaliju, jedan je izlaz da se iz nje
izvuče na put prema kuči, drugi, koji preduzima istorija, jeste da od te provalije,
rupe u koju se slučajno upalo, izvesnim doterivanjem napravi nov dom i u

260
njemu produži živeti kao da se ništa nije desilo…) Posle mojih roditelja, i
tvog dede, senatora, ako ispravno nabrajam, sad je nastupio i moj deda,
pa se, dakle, skupilo već četvoro ljudi koji se, umesto unošenjem
badnjaka, intenzivno bave iznošenjem našeg prljavog veša.
DIJANA: Šta je sad to? Sad najednom priznajemo da nekakav prljav
veš ipak postoji, da naše bračno rublje i nije besprekorno čisto?…
LEONID: (Ali, naravno, niko pametan ne dubi rupu u koju je upao. Tako
se daleko ne ide…) Za ime Boga, Dijana, stvar uopšte nije u tome! Stvar je
u drugim ljudima, koji su, na osnovu tvojih priča, počeli da se bave
nama…
DIJANA: Pošto se mi očigledno ne bavimo.
LEONID: Ne vidim da je trebalo. A ni ti do ovih dana nisi… Dok
nismo počeli govoriti o detetu… Ja sam, molim, ma koliko mi je sve to
neprijatno, pristao da se oko toga objasnimo, ali moj pristanak nije
uključivao porodične zborove…
DIJANA: Šta tebe stvarno tangira?
LEONID: Ne razumem.
DIJANA: Mogućnost da se ja od tebe razvedem ili bojazan da ne
postaneš tema večeri kao Georgije?
LEONID: Ja bih da ovaj razgovor, ako za njega još budeš
raspoložena, ostavimo za Beograd.
DIJANA: Ja bih da odgovor dobijem sada i ovde. Sećaš se kad sam
te pitala šta bi kazao ako bih tražila razvod?
LEONID: Da je to najpametnija ideja koju sam od tebe čuo posle one
da se za mene udaš.
DIJANA: (Šala deluje mrtvački…) Još uvek tako misliš?
LEONID: Ne, ne mislim.
DIJANA: Šta misliš?
LEONID: Da ni prva o udaji nije bila baš briljantna.
DIJANA: Zato sam i odlučila da te poslušam i da se razvedem.
LEONID: (Nisi dorastao konačnim situacijama. Konačne situacije su neka
vrsta zapečaćenih grobova. Stope izumrlih čudovišta nesporazuma u pesku
takozvane čovečnosti… Opet si pod venjakom u očevoj kuči na Dedinju.
Vrućina je, sparna, iako je mesec već nad Dunavom. Sve je lunatično, konfuzno.
Poput oniričnog otkrovenja, zacelo u istom času, postaje vam jasno da ćete
odavde, s ruba verande, odakle se bazenska voda, siva na živu, uvijala pod
masivnim krilima letnjih ljiljana, otići, najpre u krevet, a potom u jedan
nesrećan brak…)
DIJANA: Čuješ li ti mene uopšte? Razvodimo se, Leonide!
LEONID: (Tamo pod dedinjskim venjakom i mesecom, tom mrtvom

261
zvezdom vodiljom njegovanskog bezumlja, bio si na neki način srećan. Sad nisi.
Sad si samo logičan. Logično mrtav…)
DIJANA: Napuštam te! (Kučkin sine!…)
LEONID: Ti si praktična osoba. Siguran sam da si o svemu dobro
razmislila.
DIJANA: I jesam! (Kučkin sine!…)
LEONID: Imaš svoje razloge…
DIJANA: Naravno da ih imam!
LEONID: I da se, konzekventno tome, tu ništa više ne može učiniti.
DIJANA: (Nije moguće da se on nada da će se iz svega izvući ordinarnim
kurtoaznim pristankom, jednostavnim prebacivanjem čitave proklete stvari na
tebe…) I to je sve?
LEONID: Šta – sve?
DIJANA: Što imaš da mi povodom razvoda kažeš? Zar te ne
zanimaju moji prokleti razlozi?
LEONID: Mogu li te pokolebati u tim tvojim prokletim razlozima?
DIJANA: (Ne možeš ako stojiš tu kao prokleti logički računar koji
bestrasno zbraja pro i contra i izbacuje proklete logične odgovore!…) Šta hoćeš
time…
LEONID: Mogu li išta reći što bi tvoju odluku izmenilo?
DIJANA: (Reći možda i ne. Ali učiniti. Najzad jednom nešto i učiniti!)…
Ne mislim da možeš.
LEONID: Čemu se onda o njima obaveštavati?
DIJANA: Leonide Njegovane, ti si najhladniji, najmizerniji,
najmučkiji kučkin sin koga sam imala nesreću da upoznam!
LEONID: Bio bih to i bez tvoje vike…
DIJANA: Vikaću koliko me je volja, i nemoj me ućutkivati, inače ću
se popeti na stepenište i sa njega vrištati!…
LEONID: Možemo se popeti zajedno i celu ovu melodramu zaista
urbi et orbi odigrati!
DIJANA: (Razbesnela siga, kučkinog sina, bar si ga razbesnela!…) I to je
čovečnije nego se glodati po budžacima!
ANTONIJE: Šta je vama dvoma? Dijana se čuje kao sa pozornice!…
LEONID: Ovo i jeste neka vrsta bračnog teatra. Samo kamerno
zamišljenog. Za dvoje. Nije za publiku.
ANTONIJA: Za boga milog, Leonide, kakva sam ja to publika? Ja
sam tvoja majka!…
ANTONIJE: To nije razlog da sad i ti vičeš!… O čemu je reč?
LEONID: Ni o čemu.
DIJANA: Razvodimo se. To za njega nije ništa.

262
 ANTONIJE: Ne misliš ozbiljno?
DIJANA: Žao mi je, tata.
ANTONIJA: Ja ništa ne razumem, kako tako najednom?…
ANTONIJE: Da li je suviše ako pitam – na čiju inicijativu?
DIJANA: Moju. Povešću brakorazvodnu parnicu po povratku u
Beograd.
LEONID: Ja sam vam lepo rekao da se strpite do suda. Mi svoja
objašnjavanja sad tek probamo…
ANTONIJA: Za Boga miloga, čoveče, šta si joj učinio?
LEONID: (Nisi funkcionisao ni na jednom zakonom i ljudskom prirodom
predviđenom planu…) O tome moraš pitati Dijanu.
DIJANA: Ne bih da o tome govorimo, mama.
ANTONIJE: Ja, međutim, moram insistirati… Ima li uopšte prostora
za razgovore? Možda ne ovde i sada? Možda u Beogradu?
DIJANA: Ne, nema.
ANTONIJA: To meni zbilja ne ide u glavu da ste vi već dotle dospeli
da je i pomisao na pomirenje isključena…
ANTONIJE: Makar i na neki modus vivendi…
DIJANA: Ja vam sada ništa ne mogu objasniti… Ja ću sve to jednom
objasniti… Ja stvarno više nisam sposobna… (Ako smesta ne odeš,
zaplakaćeš, kazaćeš i za dete, a onda će sve biti još nepodnošljivije, možda čak i
nemoguće…) Ne osećam se najbolje i morala bih do sobe…
ANTONIJE: Antonija, odvedi je.
DIJANA: Nemojte, mama, zaista mi niko nije potreban. Samo malo
mira…
ANTONIJE: Zašto nisi otišla s njom? Vidiš da se jedva drži na
nogama?
ANTONIJA: A ti, vidiš li da žena hoće da bude sama?
LEONID: To bih voleo i ja.
ANTONIJE: Ja tebe, Leonide, na časnu reč, uopšte ne shvatam! Ti
ovde stojiš kao da se sve to tebe savršeno ništa ne tiče! Kao da se tu
odvija neki nerazumljiv proces s kojim ti nemaš ama baš nikakve veze!…
LEONID: I nemam. Nisam ja predložio razvod. Ja sam ga samo
uzeo na znanje.
ANTONIJE: Bez pitanja, primedbe, protivljenja. Tek tako. Primio
kao sudski akt?
LEONID: A šta si očekivao?
ANTONIJA: Ja nešto što se kod normalnog sveta zove osećanje,
osećanje bar za pristojnost.
LEONID: Osećanje ili pristojnost, mama? Jer ovo što si rekla zvuči

263
meni kao da si očekivala da demonstriram osećajnost isključivo iz
učtivosti, takorekuć za paradu…
ANTONIJA: Bar i to kad si već od kamena, pa ih nisi kadar
demonstrirati, kao drugi ljudi, iz srca!
ANTONIJE: Barem uviđanje da do Dijanine odluke nije moglo doći
tek onako, da su, dakle, ozbiljni razlozi morali postojati za koje si
obavezan bar da se raspitaš!
ANTONIJA: Možda bi doznao da je jedan od glavnih tvoja
bezobrazna i arogantna ravnodušnost prema svemu, u prvom redu
prema njoj!…
ANTONIJE: Voliš li uopšte ti tu ženu?
ANTONIJA: Voliš li ti uopšte ikoga?
ANTONIJE: Ja ne mislim!
ANTONIJA: Ja mislim da ti ni samog sebe ne voliš!
DR MIHAJLO: Šta se dešava? Video sam Dijanu u, kako da kažem,
prilično konfuznom stanju…
ANTONIJE: Dijana i Leonid se razvode.
ANTONIJA: Što po ovome ovde, nikad ne bi rekao! Rekao bi da su u
medenom mesecu!…
LEONID: Imam srećan utisak da vas je sad sasvim dovoljno za
ozbiljan razgovor koji se tiče drugih. Pošto mu ionako ne bih ničim
doprineo, ja ću se, ako nemate ništa protiv, malo prošetati…
ANTONIJE: Možeš i dođavola, što se mene tiče!…

264
 KRISTIJANA: Tako… Zabava se odlaže na neodređeno vreme.
AVRAM: Kakva zabava?
ADAM: Ona zna.
AVRAM: Šta zna?
ADAM: Za Teodora.
AVRAM: Kako?
ADAM: Ja sam joj rekao.
AVRAM: Šta je tebi? Kako si smeo?
KRISTIJANA: A zašto da ne?
AVRAM: To nije bila naša stvar. Nipošto nije smeo u to da te upliće.
ADAM: Ništa nisam mogao. Na časnu reč!… Razumeš…
KRISTIJANA: Stvarno. Inače bih ga poljubila.
ADAM: Ona to misli ozbiljno. Ona bi to i učinila!
AVRAM: Šta čemo da radimo ako ON sazna da smo bili
indiskretni?
ADAM: Ona i to zna, Avrame.
AVRAM: Šta – to?
KRISTIJANA: Adam hoče da kaže da znam ko je ON. A ja bih rekla
da dolazi pravo ovamo.
ADAM: Ti, naravno, nećeš…
KRISTIJANA: Šta ti o meni misliš? Najgore svinjarije u razredu uvek
su poticale iz moje klupe… Zdravo, tata! Ti, svakako, poznaješ
Anastazijine blizance?
PUK. EMIL: Onako.
KRISTIJANA: Ovo je Adam, a ovo Avram. Jesam li pogodila?
ADAM: Nismo mi baš toliko slični.
AVRAM: Nismo uopšte kad bi se ljudi potrudili malo bolje da
gledaju.
PUK. EMIL: Kako se provodite?
AVRAM: Fino, gospodine.
KRISTIJANA: Do malopre je stvarno bilo fino. Sad je pomalo
dosadno.

265
 PUK. EMIL: Šta je bilo do malopre?
KRISTIJANA: Vrsta lova na visoku divljač.
ADAM: Kristijana!
KRISTIJANA: Zar Gradščina ne liči na lovište? Samo, u onom
napolju, kud ti, tata, odlaziš, zna se ko lovi, a ko je lovljen. Pravila igre
su utvrđena… Ovde se ne zna. Lovi svako svakog. Smatram to u
najvećoj meri uzbudljivim.
PUK. EMIL: Imaš lepo mišljenje o porodici.
KRISTIJANA: Uzbudljivo je misliti da si nekog ulovio, a doznati da
je, u međuvremenu, tebe ulovio neko treći.
AVRAM: Zar se to ne dešava svuda?
PUK. EMIL: Pa i ne dešava. Među životinjama se, na primer, ne
dešava. Zna se red. Ptica ne lovi slona, lovi pauka. Pauk ne juri guštera,
juri muvu…
KRISTIJANA: A kako se ti provodiš?
PUK. EMIL: Filosofski, kao što vidiš. Jašete li vas dvojica?
AVRAM: Pomalo.
PUK. EMIL: Imam najbolje konje u okolini. Ako kod Stefanovih
ostajete duže, mogli biste svratiti jednog dana da vam Kristijana pokaže
štale i da s njom malo izjašete u dolinu…
AVRAM: To bi stvarno bilo moćno!
ADAM: Ne znam hoćemo li moći.
KRISTIJANA: Naravno da hoćete!
ADAM: Naši se u Beograd vraćaju prekosutra.
AVRAM: Ne vidim zašto mi ne bismo ostali nekoliko dana duže.
ADAM: U svakom slučaju, moramo pitati majku.
KRISTIJANA: Ja ću je pitati.
AVRAM: Da li ti sve radiš umesto drugih?
PUK. EMIL: To je dobro pitanje.
KRISTIJANA: Tata preteruje. Ja, u stvari, ne radim ništa ni za sebe.
Moj brat Gaj, na primer, trudi se da umesto mene i misli…
PUK. EMIL: Sad preteruješ ti! Dužnosti starijeg brata Gaj shvata
ozbiljno, možda stvarno malo isuviše ozbiljno, pa ponekad i nespretno,
ali u tome nema ničega rđavog…
KRISTIJANA: Gaj se, zapravo, na moj račun pravi važan, i to ne
malo.
AVRAM: Takav je i naš ujak Timon. Znam kako takve stvari
izgledaju. Mama ništa ne sme da uradi bez njega. Ako je budeš pitala za
nas, smemo li da ostanemo, videćeš da će kazati: „Pa ja ne znam, deco,
moramo pitati ujka Timona.“

266
 PUK. EMIL: Posle smrti vašeg oca, pored majke, i Timon vam je
određen za staratelja.
KRISTIJANA: Gaj, međutim, nije moj staratelj. Trebalo bi da mu se
to jednom objasni. On stvarno nije rđav dečko, ali je dozlaboga
dosadan…
AVRAM: Čini mi se da dolazi. On, onaj odvratni crnokošuljaš i
njegova majka…
PUK. EMIL: Taj „odvratni crnokošuljaš“ je, slučajno, moj sestrić, a
„njegova majka” moja sestra, mladiću.
AVRAM: Nisam mislio da budem grub, pukovniče… ali ja te ljude
jednostavno… Razumete?
PUK. EMIL: Razumem. Ja ću vas izviniti… A kuda ćeš ti?
KRISTIJANA: Izvini o istom trošku i mene, tata.
PUK. EMIL: To nisam predložio.
KRISTIJANA: Ako misliš da je bolje reći kako sam od njih pobegla, a
ti im reci. Meni će biti pravo.
JOHANA: Je li to Kristijana bila s tobom?
PUK. EMIL: Jeste.
JOHANA: S Anastazijinim blizancima?
MANFREDO: Oni su, čujem, polu-Židovi?
PUK. EMIL: Na tri četvrti, ako ćemo pravo. Već im je majka polu-
Jevrejka, polu-Cincarka…
JOHANA: Nevjerojatan genetski pokus, doista!
PUK. EMIL: A šta bi ti rekla za mene, koji imam, kao i ti, uostalom,
slavenske, ugarske, germanske i grkocincarske krvi? Tvoj sin sve to, pa
još i romanske…
JOHANA: Rekla bih da se ovdje nismo došli ujedati…
PUK. EMIL: Šta se tu može, draga moja, rod se ne bira…
JOHANA: Kakav rod, um Gottes Willen? Nemam ja savršeno ništa s
tom Cincarijom!
PUK. EMIL: Koliko i ja, zapravo. Malo. Ali svakako više od – ništa.
GAJ: To je neki vrlo dalek rod, tetka Johana. Nema razloga da se
uznemiruješ.
PUK. EMIL: Važno je da ne pada pod udar Nirnberških zakona.
MANFREDO: Ako je to trebalo biti šalom, nalazim je krajnje
neumjesnom.
JOHANA: Za Nirnberške ne garantiram, ali bi ona njihova sestra
Rahela bezuvjetno padala pod udar zakona protiv neuljudnosti, kad bi
takav postojao. Trebao si čuti tu prasicu kako sa mnom i Manfredom
razgovara. Kao da smo joj mi osobno streljali oca… I uopšte, kako se

267
ovaj svijet spram nas ophodi… Imam dojam da je čak i tvoja kći pobjegla
kad nas je ugledala, a ti me, molim, razuvjeri ako možeš…
PUK. EMIL: Nemam tu nameru. Imam jednu drugu.
JOHANA: Znatiželjna sam.
PUK. EMIL: Je li to bila tvoja ili Manfredova idiotska ideja da se u
crnoj uniformi dođe u Gradščinu?
MANFREDO: A što to, molim, gospodina pukovnika smeta na crnoj
uniformi?
PUK. EMIL: Gospodin pukovnik ti je ujak, ako se ne varam?
MANFREDO: Neću reći – nažalost. Reči ču samo da je bolje ako
ostanemo na titulama. Tako ćemo se točnije razumjeti.
JOHANA: Očito je da i ti imaš nešto protiv nas!
MANFREDO: Ti ne razumiješ, mama. Gospodin pukovnik nema
ništa protiv nas. Osobno, mislim. Gospodin pukovnik imade izvjesne
zamjerke i ja još uvijek očekujem ljubaznost da ih čujem.
GAJ: Slušajte, to nema smisla!…
PUK. EMIL: Pravo rečeno, poručniče, ni protiv uniforme nemam
ništa. Ja imam primedbe na ono što se U TOJ UNIFORMI radi.
JOHANA: To je impertinentno! Kako se usuđuješ!
MANFREDO: A što to gospodin pukovnik drži da se u toj uniformi
radi da bi se spram nje imalo nekih rezervi?
PUK. EMIL: Gospodin poručnik zna to bolje od mene. Uniformu on
nosi, pa je vrlo verovatno da mu ona ne služi jedino za zaštitu od
vremena, i da radi u njoj sve što se u TAKVOJ uniformi radi, i o čemu
posle čitamo po čituljama!
GAJ: Za ime Boga, tata!
JOHANA: Dakle, ovo je…
MANFREDO: Nemam namjeru reagirati na ovakove propagandne
bedastoće!
PUK. EMIL: Poenta, u stvari, i nije u njima. U tim takozvanim
propagandnim bedastoćama. Poenta je u tome da ovakva uniforma, s
obzirom na date okolnosti, jednostavno nije za ovaj skup!
MANFREDO: Uniforma gospodina pukovnika, međutim, jeste?
PUK.EMIL: Ovo je, slučajno, uniforma vojske ove zemlje!
MANFREDO: A ovo uniforma vojske Kraljevine i Carevine Italije!…
PUK. EMIL: Koliko je meni poznato – Fašističke stranke…
MANFREDO: A budući da se naše zemlje ne nalaze u zaraćenom
stanju, niti u neprijateljskom raspoloženju jedna spram druge, da je vaša
vlada u više mahova svoje miroljubive namjere, i to u javnim
deklaracijama, opetovala, da se čak sprema potpisati Trojni pakt, ova se

268
uniforma, gospodine pukovniče, nipošto ne može u Jugoslaviji tretirati
onako kako vi to čitavo veče činite… Osim, dakako, ako se ovdje, po
bizantinsko-balkanskom običaju, naveliko ne laže, te se, zapravo,
pripravljate s nama ratovati, a onda bi se o tome svakako trebao
informirati Rim.
PUK. EMIL: Gaj, koliko je sati?
GAJ: Pola dvanaest.
PUK. EMIL: Ekspres Rim-Beograd prolazi kroz Ljubljanu u pola
jedan po ponoći. Ako gospodin poručnik požuri mogao bi ga uhvatiti…

269
 DIJANA: (Gazda je pričao da su se Simeoni posle svakog posla obraćali
Bogu rečima: „Ta katafera, doksa si o Teos!“ ili „Den ta katafera, doksa si o
Teos!“ Uspeo sam, slava Bogu! Nisam uspeo, slava Bogu! Šta li da kažeš?…)
Ko je?
FILIP: Filip!
DIJANA: (Taj ne čeka ni da se leš ohladi…) Šta hoćeš?
FILIP: Da razgovaramo!
DIJANA: Nisam raspoložena za razgovore!
FILIP: Moram da razgovaram s tobom! Pusti me unutra!…
DIJANA: Ostavi me na miru!
FILIP: Ako ne otvoriš – razvaliću vrata!
DIJANA: (Zašto da ne, uostalom? Sutrašnja preljuba neće biti ništa
besmislenija od današnje…) Sačekaj trenutak!… (Ali ako je ti i dalje budeš
smatrala besmislenom, ako stalno budeš govorila kako sve to s Filipom nema
nikakve svrhe, šta, kojeg vraga, od nje očekuješ?) Ko ti je rekao da sam u
sobi?
FILIP: Leonid.
DIJANA: Šta ti je rekao?
FILIP: Pa to – da si u svojoj sobi.
DIJANA: I još?
FILIP: Da se ne osećaš dobro…
DIJANA: Ništa ti više nije rekao?
FILIP: Zar bi imao?
DIJANA: Uđi.
FILIP: Šta je s tobom?
DIJANA: Slušaj, misliš da TO obavimo ovako na otvorenim
vratima? Uđi, za ime Boga! I zaključaj ih… Još malopre si hteo da ih
razvališ…
FILIP: Nadam se da ti Leonidu nisi ništa govorila?…
DIJANA: O čemu?
FILIP: O nama, zaboga!
DIJANA: (Čovek koji ne nalazi zamerke razaranju uspešnih država ne bi

270
se smeo baš toliko ustezati pred jednim neuspešnim brakom…) Ne vidim da je
među nama, bar dosad, bilo nešto naročito za skrivanje.
FILIP: Mislio sam na ono što će biti…
DIJANA: O tome ćemo kad bude…
FILIP: (I ako bude…) Razumeo sam da…
DIJANA: Kako bi bilo da sednemo?
FILIP: Razumeo sam da Leonid ima nešto da mi kaže…
DIJANA: Ne nalazim naročito ukusnim da se baš sada govori o
Leonidu.
FILIP: Mislio sam da ima nešto u vezi s Radinim procesom…
DIJANA: O njoj pogotovu.
FILIP: Leonid mi je rekao da si otišla u svoju sobu jer se nisi osećala
najbolje, a ja sam, opet, želeo da te vidim, nisam mogao da čekam… Sad,
svejedno. Izgleda da nisam izabrao trenutak…
DIJANA: Bolji nisi mogao.
FILIP: Ne bih rekao. Vidi se da ti nije dobro… Možemo mi to i u
Beogradu…
DIJANA: Jesi li se uplašio?
FILIP: Prijatno mi svakako nije.
DIJANA: Ne budi mamlaz! Dođi ovamo!
FILIP: Ne bih želeo da te povredim.
DIJANA: Bože, Filipe, nisi, valjda, baš toliko nespretan?
FILIP: Ne znam, u stvari, kako da počnem…
DIJANA: Nikad nisi spavao sa ženom? (Naročito s nekom koja poznaje
najbolji put da i najlepšu stvar učini besmisleno odvratnom…)
FILIP: Pusti mi ruku! Šta je tebi? O čemu to, zaboga, govoriš?
DIJANA: O onome o čemu ti misliš, ako sam naše odnose ispravno
shvatila.
FILIP: Ti si pijana!
DIJANA: Ili više ne misliš?
FILIP: (Ovo postaje pomalo groteskno. Tvoj boravak među Njegovanima,
Dijanino histerično, promiskuitetno ponašanje, ceo ovaj vampirski porodični
praznik…) Trenutno jedino mislim o tome kako da ti objasnim da ja… da
mi, da sve ovo… u stvari, da cela naša situacija… Šta to radiš?
DIJANA: (Šta radiš? Glumiš slobodnu ženu. Prostitutku iz viših
krugova…) Svlačim se.
FILIP: Slušaj, ja ne znam šta se s tobom događa, ali to što radiš ni
najmanje ne olakšava moj položaj…
DIJANA: A olakšava li ga razvod između mene i Leonida?
FILIP: Šta kažeš?

271
 DIJANA: Razvodimo se. Malopre sam mu to rekla. Ne možeš kazati
da tako nešto tvoj položaj ne olakšava.
FILIP: Ne znam kako?
DIJANA: Uklanja bar jednu preponu savesti. Za ostalih devedeset
devet moraš se sam postarati.
FILIP: Nadam se da to nisi učinila radi mene?
DIJANA: Učinila sam to radi sebe, razume se.
FILIP: Inače ja stvarno ne bih znao… Meni je već i ovako…
DIJANA: Slušaj, Filipe, ako krećeš da me, više i ne pamtim po koji
put, gnjaviš iscrpnom deskripcijom svojih duševnih i moralnih smetnji,
proisteklih iz ubeđenja, o kojima niti znam niti išta želim da znam, meni
je toga zbilja dosta! Mogao bi uzeti, najzad, u obzir i moja osećanja, jer
nekakvog vraga i ja u sve ovo ulažem!
FILIP: Ja to nisam ni osporavao…
DIJANA: Onda se prema tome i vladaj. Kako ti to, boga mu,
zamišljaš da se ja osećam kad mi ti svakom prilikom i svakim povodom
nabijaš na nos koliko ti žrtvuješ od svojih načela da bi bio sa mnom, i
koliko to tebe moralno košta, i koliko je to sve tebi teško…
FILIP: Ranije je bilo. Sad više nije.
DIJANA: Nego šta je?
FILIP: Nemoguće.
DIJANA: Kako to da razumem?
FILIP: Tako da je naš odnos jednostavno neodrživ.
DIJANA: Kakav odnos? Među nama i nije bio nikakav odnos!
FILIP: Odnos koji je trebalo da bude, neodrživ je, to sam hteo da
kažem…
DIJANA: Zasnovan na pogrešnim logičkim premisama, rekao bi
Leonid…
FILIP: Kojima sam, priznajem, ja kumovao… Dijana, bila je to
isključivo moja zabluda…
DIJANA: Za koju ja sada dobijam račun. Račun zajedno s otkazom.
FILIP: Meni je stvarno žao…
DIJANA: (Šta bi rekla Kandida kad bi, u očekivanju da joj se ponudi izbor
između Morela i Marčbenksa, ustanovila kako je ni jedan ni drugi ne trebaju,
kako je sve što je mislila da oni prema njoj osećaju bila, zapravo, njena lična
fatamorgana, a ona se, u međuvremenu, lomila između dužnosti i srca,
smišljajući čas čime da opravda odricanje od obaveza, čas kako bi se
najbezbolnije oprala pred srcem…)
FILIP: Pogotovu posle ovoga s Leonidom… Možda je, zbilja, bilo
pametnije da sam objašnjenje ostavio za Beograd, ali nisam prosto više

272
mogao podneti dvosmislenost položaja u koji nas je gurnula moja
glupost…
DIJANA: Blagodarim.
FILIP: Smatram da sam bio dužan da ti to na vreme kažem. Ukoliko
u takvim stvarima nešto uopšte može biti na vreme.
DIJANA: (Trebalo je da se Filip ispovedi pred Leonidom, a zatim Leonid
meni da kaže: „Taj ludi dečak ume da govori s nadahnućem i lukavo poput
zmije. Tvrdio je da pripadaš njemu, a ne meni, i ja sam se, spravom ili
nepravom, pobojao da bi to moglo biti istina. Neću da me muče sumnja i
neizvesnost. Neću da živim s tobom krijući neku tajnu. Neću da trpim
nepodnošljivo poniženje ljubomore. Sporazumeli smo se, on ija, da ćeš između
nas birati. Očekujem tvoju odluku.” Sad bi ti, prema didaskalijama, morala
polako da se izmakneš jedan korak, uvređena njegovom retorikom, uprkos tome
što si pod njom prepoznala iskreno osećanje, i da odgovoriš: „0, treba, dakle, da
biram? Držim da ste se sporazumeli da bi trebalo da pripadam jednom ili
drugom?“…)
FILIP: Moja osećanja prema tebi ostaju nepromenjena. Njih ne mogu
izmeniti nikakva načela, Dijana, i ti to vrlo dobro znaš.
DIJANA: Mogao bi mi, umesto tih staromodnih gluposti, odgovoriti
kako me razumeš, kako shvataš da hoću, i da je vreme, jednom i sebi da
pripadam.
FILIP: Ne razumem.
DIJANA: Ja bih onda od Leonida zaiskala da kaže šta mi nudi, i on
bi, s ponosnom poniznošću, rekao: „Nemam ništa drugo da ti ponudim
osim snage za tvoju odbranu, svoga poštenja za tvoj mir, svoje
sposobnosti i marljivosti za tvoje izdržavanje, i svog ugleda za tvoje
dostojanstvo.” Dodao bi, eventualno: „To je, uostalom, sve što dolikuje
muškarcu da ponudi ženi.“ Ja bih se potom okrenula tebi i ti bi rekao da
nudiš: „Svoju slabost. Svoje očajanje. Bol svog srca.“
FILIP: Koliko se sećam Šoa, Kandida je ostala s mužem, a pesnik
Marčbenks je istrčao u noć vičući još jednu od onih idiotskih rečenica
koje normalan čovek nikad u životu ne čuje, nešto u smislu toga da ćemo
za stotinu godina svi podjednako biti stari, ili tako nešto…
DIJANA: Da u srcu nosi lepšu tajnu od ove i da ga napolju čeka noć.
FILIP: Ovo poslednje bih i ja mogao da kažem, s tim što mene čeka –
voz.
DIJANA: Šta nameravaš?
FILIP: Uopšte ili sada?
DIJANA: Sada.
FILIP: Da razgovaram s ocem, a zatim da odem na železničku

273
stanicu.
DIJANA: A uopšte?
FILIP: Uopšte?… Nisam o tome razmišljao. Ne znam… Možda ću
pokušati da izvršim jedno veliko spremanje svog života, ako mi pođe za
rukom da se u njemu snađem…

274
 Gazda Simeone, jeste li kadri Srpskom sudu podneti akuratan
izveštaj o svemu što se slučilo u vašem konaku na dan slavnog šestog
aprilija godine hiljadu osamsto šezdeset sedme?
Jesam, gospodo srpske sudije, zašto da ne budem? Nisam Hadžija
da na ovom svetu tuđe pare trošim, a na onom svoj život živim.
Svedoci izjavljuju da ste se, videvši šta vam je od konaka učinjeno,
prosto raspametili. Da niste znali šta radite.
Ja uvek znam šta radim! Čak i kad ne znam!
Krenuli ste u toj pomami, gospodine, gulanferkama stidnost nožem
otvarati da se uverite ne kriju li u njima vaše prstenje!
To ne može biti!
Sluge su vas morale držati, no pošto ni to ni kršćenje, pače ni
svezivanje i vodom polivanje, nisu pomagali, jer ste se ritali kao divalj
konj, a da bi vas snova u čoveka preobrazili, s leđa su vas, uz svako
počitovanje, kako vele, dedinim pernim čibukom po glavi odalamili.
Ja se toga ne sećam.
I ne možete kad pri sebi niste bili.
Ne mogu zato što nema kurvinog sina koji bi na mene, u mojoj kući,
ruku smeo dići!
Imate, dakle, evidenciju o svemu što ste govorili ili preduzimali
pošto ste iz karuca pred kuću sašli pa do sutra, kada je red u njoj
povraćen?
Red i pravo sopstvenosti. A to je bilo oko prvih đerama. Tek s
petlovima se svet u božji raf vrnuo. A dotle je u đavoljem bio.
Toliko je stvar duboko zašla da je vođena i zvanična policajna
istraga?
Ma, stvar je, što se tiče stvari, i do balčaka zašla, ali nije bilo
policajne istrage.
Kako, u zemlji koja je pravna?
Sporazumitelno. Poradio sam preko kumbarosa Ilije Garašanina da je
ne bude.
Uprkos tome što vam je onako brutalno ugrožen posed,

275
fundamentum vašeg življenja?… Zar popustljivost u novčanim
pitanjima pasuje vašem temperamentu?
Ne pasuje temperamentu, ali pasuje obrazu. I obraz je posed. Nisu
samo konsignirana roba, nekretnina i obveznice.
Rekoste li vi to – obraz?
Rekoh.
I živi ostadoste?
A šta ste očekivali? Da mi patos pod noge propadne?
Nismo predviđali da trgovac, odozgo i Cincarin, kome je račun,
interes, dobit, sve u životu, polaže na obraz poznat po tome što na
njemu još niko nije zaradio.
O kakvom vi to crnom obrazu govorite?
O svetom, zbog koga je Obilić život na Kosovu izgubio, zbog koga je
Sinđelić na Čegru u luft odleteo, zarad kojeg 1914. austrijanski
ultimatum ne primismo, niti ćemo, da jebe oca, 1941. Trojenom paktu, u
koji nas vaš unuk Teodor bezobrazno vuče, prestupiti.
Nego ćemo u luft odleteti.
Bolje luft nego šuft! Bolje rat nego pakt! Bolje grob nego rob!
I vi to obrazom zovete?
Obrazom, Cincarine, bez koga nacion, mrtav ili živ, ne može velik
biti!
Ja sam, naprotiv, adelfia Servi, braćo Srbi, mnenija da o obrazu mislu
jedino mali nacijoni, oni što, mimo njega, ništa drugo nemaju. Čak ni
pameti videti da mrtav obraz nije ni svetao ni crn. Da je mrtav obraz –
mrtav. Neeksistentan, nikakav. A da veliki nacijoni, oni uistinu od
formata i budućnosti, preča posla imaju nego se za obraz starati.
Kakva preča posla, Cincarine?
Povrh unapređenja trgovine, proizvodnje, saobraćaja i ostalih, pre
svega kreditnih, uslova blagostanja, te zakona za unapređenje trgovine,
proizvodnje, saobraćaja i spomenutih uslova blagostanja, pre svega –
nacijona s obrazom eksploatiranje i njihovih Sinđelića u lufit bacanje.
Onda na isti obraz ne mislimo.
I ne mislimo. Vi mislite na obraz mrtvih, jer vas se cene ne tiču. Ja na
obraz živih, jer od cena živim. Vi brinete kakav će vam obraz biti kad
bude mrtav, ja da ostane živ, ma kakav da je, a o boji ću posle boja
brinuti. Vi mislite kako ćete u pesmaricu ući, ja kako ću na tržištu proći.
U jednu reć, obraz o kome sam račun vodio kad sam Garašanina naveo
da se mane policajne istrage, da napravi malu kafenu pauzu u
izgrađivanje svoje pravne države, bio je trgovački, gospodo. Poslovni
ugled i čaršijski kredit. A šta ste vi od njega u toj prilici očekivali, zbilja

276
ne znam. Nisam pametan.
U Serbskim novinama iz toga doba nema ni pomena da se, povodom
Predaje gradova, pokraj dvorskog bala u Magistratu beogradskom,
održavao i jedan u vašem konaku?
I to se sporazumno uredilo.
Kojim putom?
Putom pretnje da ću uskratim oglašavanje u listu ako se o bruci piše.
Putom uštrojavanja javne reči, dakle?
Ja štrojim reč, a vi Srbi i moj deda urednike, pa sad ne znam šta je od
dvoga čovečanskije.
Svaki bi srpski trgovac držao da mu se čaršijski kredit uvećava ako
pukne da je kadar u trošenju i samom knjazu konkurirati i povodom
nacionalnih praznika balove priređivati…
Za nacijon je to bio dobitak, ne branim. Za mene, međutim, čist
gubitak. Knjaz je svoj bal imao razloga na velika zvona oglašavati. Taj je
gradove primao, robu u magaze unosio. Iz mojih se roba iznosila, ja sam
svoje „gradove“ predavao. Moja je svetkovina bila pod zemlju, stotinu
aršina da se sakrije, a ne da joj se u Serbske novine reklama pravi.
Nemoguće je da ste na dan Predaje imali jedino gubitke, Gazda
Simeone. Njegovo veličestvo sultan je, povodom zbitija, Orden
Medžidije raznih stepena podelio članovima Knjaževe svite, kao i
uglednicima izvan nje.
Podelio, pak što?
Predsednik Ministarskog sovjeta i ministar inostranih dela gospodin
Ilija Garašanin je, egzemplarno, dobio I-klasnu Medžidiju, gospoda
Milivoje Blaznavac, polkovnik i ministar vojeni, te Jovan Ristič, naš
zastupnik u Carigradu, II klasu ordena, gospodin pukovnik i krilni
ađutant Njegove svetlosti Dragutin Žabarac III klasu… Šta ste vi, kao
glava Čaršije, dobili?
Morice.
Nismo za takav orden čuli.
Ali ste ga bar jednom u životu na grudima osetili. Na grudima, turu,
pod pazuhom. Jer to je takav orden koji se o svaki deo tela kači. Morali
ste, gospodo, rođeni ste na Balkan, a ne u Versalesu.
Pa šta je to, za Boga milog!
Buve, gospodo, buve! Na nebeskom jeziku morice što ih očeve božje
ptičurine celim konakom posejale! Gegavačke kolajne! Narodno ordenje
na šest nogu! Čitavu se godinu s njima rvali. Jeste. Krilati ađutanti i
kompromitatori trgovačkih žena dobili Medžidije, a ja, povrh svih
gubitaka, još i buve!

277
 Spočitnuli ste nekakvo propitivanje Skitije. Policija se, kažete, nije
mešala. Žurnalistima nije bilo dopušteno da se time bave. O kakvom je
tada propitivanju bila reč? Jeste li to vi isledovali sluge i susede?
Teosfilaksi, Bože sačuvaj! Čim sam u kuću kročio, viđeo sam sve što
je za gledanje bilo, a to je crno ispred očiju. Nego onaj Pacek. Knjažev
hećim iz Prag. Zbog zdravstveni dokumenti. Bez toga se nije moglo
rešiti šta da se radi s čovekom koji je onakav bal priredio.
I šta je dr Pacek ustanovio?
Sabravši svedočanstva i izvizitiravši kasatelnu osobu, da je moj
gospodin otac – lud.
Baš lud?
Da se luđi ne može biti. Bar na ovom svetu.
Gospodin Pacek je dobar lekar.
Knjažev. Pored dr Mašina. Šta će mu bolja preporuka?
Ali on je vašeg oca proglasio umobolesnim samo na temelju
njegovog neobičnog ponašanja, za koje nije imao ličnog saznanija? O
kome je čuo od trećih lica, slugu i suseda?
Na temelju svega što je moj otac počinio, Pacek ga je proglasio
pijanim. Pijanim od najgadnije mešavine koja se da zbućkati – apo
eleimosini ke raki, od milosrđa i rakije. Ludim ga je proglasio kad je od
samog Hadžije čuo zašto je sve to bespametije preduzeo.
Gospođa Tomanija tvrdi da je njen svekar ludim deklariran na bazi
njegove jake samilosti spram uniženih i uvređenih, ubogih i nevoljnih.
Očevo manijaštvo je konzilijarno potpisano od dr Paceka i dr
Mašina. Što se gospođe Tomanije tiče, i te njene priče o samilosti spram
uniženih i ubogih, ona je moga oca mnogo volela, na čemu sam joj
zdravo blagodaran, ali će poštovani Srpski sud, znajući šta se po mom
konaku radilo, i sam konstatirati da izmeđ krajcare udeljene siromaju i
toga kad ti taj siromaj posle skine i gaće, među ljudskim razumevanjem i
revolucijom, bivstvuje jedno fundamentalno razlikovanje, a uočava se i
znatna uštavna diferencija.
Kakva revolucija, pobogu, čoveče?
Revolucija od 6. aprilija 1867. Ima revolucija od 1789, ima ona od
1848, ima u Rusiji od 1917. Ova je od 1867.
Zna se šta je revolucija, Gazda Simeone. Revolucija je opšta,
nacionalna šteta. Nije kad kome ukradu buđelar. Sud poima vaše
ogorčenje, ali što se vašoj sopstvenosti dogodilo, temat je za građanski
sud, odštetnu parnicu, ajdemo reći čak i krivično gonjenje, ali nije – za
istoriju. Za istoriju krv treba da padne, gospodine. Kao kod Čukur-
česme 1862, u Sarajevu 1914, u Petrovgradu 1917…

278
 Pa i pala.
Jeste. Krv koju su, po vašem naređenju, pustile Skitiji vaše sluge,
ogrebotine zadate u pijanstvu, jedno silovanje i takve privatne trice, koje
se, uostalom, ni dokazati ne mogu, jer se nijedna od zvanica gospodina
Hadžije ne može naći i sudu privesti… Jeste li se, kad smo već kod toga,
ikad zapitali šta to znači? Ko su i gde su ti ljudi? Kako da ih, osim
prozbopisca Alimpija pl. Alimpijeviča, koji je nakon incidenta
hospitaliziran te, prema bolničkom izveštaju, umro usled hronične
hemofilije iliti točenja krvi, niko od posluge, suseda, niko od Njegovana
nije poznavao?
Potrošio sam ja, gospodo, na taj mistirion i vremena i misli, osobito
kad se idućih dana sluge vraćale praznih ruku iz potrage za razvučenom
robom. Trezno objašnjenje, dakle, nemam, ali neke slutnje imam.
Koje?
Radije bih o njima ćutao.
Zašto?
Zato što me zdravo podsećaju na moždani rad i proizvodnju mog
oca, pa kako smo svi mi mrtvi i živi Simeoni nekakvim tajnovitim
duševnim lagumima, još od postanja, spojeni, bojim se da to ne mislim ja
nego on – Hadžija.
Lude neke misli?
Lude.
Ne ustežite se, gospodine. Tokom ove parnice Sud je na njih već
obvikao. Moramo reći toliko da akonto svake pametne moramo davati
odmor za pribiranje.
Blagodarim usrdno, gospodo. Znam da bi me ludilo jače nego išta
drugo za prijem u Srpstvo preporučilo, pa ipak se tog aduta ne bih
hvatao. Preferiram, ako je vašim gospodstvima po volji, da se držimo
predmeta ovog ročišta, i u mom odnošaju prema roditeljima, nota bene,
ocu, vidimo ima li šta što bi me za Srbina okvalificiralo. A što se tiče tog
animoznog i anonimnog narodno-nebeskog pokreta koji se na mene
podigao…
Zreo ste čovek, Gazda Simeone, ne smete u svakom napadu na
svoju imovinu videti narodno kretanje, bune, prevrate i revolucije. Bez
obzira na vaše bogatstvo, sposobnosti, moć i uticaj, vi niste država. Niste
poredak. Niste ni režim ni sistem. Vi ste, kao i svi mi, tek njegova
partikula. Značajna, doduše, možda i simptomatična, ali ne toliko da
biste mu bili suština koju bi topovima i sabljama valjalo braniti.
E onda se, gospodo srpske sudije, jako u mišijenju, i u dijagnozi i u
terapiji, razilazimo. Za mene je atak na nečiju sopstvenost, napad na

279
svačiju. Za mene je revolucija kad ko u novine, na zboru, čak i u sobi,
konverzaciono, kaže da nemam prava na ono što sam zaradio, a nekmoli
kad mi u kuću provali da mi to još i delom dokaže. Za mene je to,
gospodo, revolucija, jer taj nije budala da se na Gazda Simeonovim
magazama zaustavi. Doći će taj i pred vaše. S mojim se tek navikao da
mu pljačka fino prolazi. Jeste. Kad vidi kako ih je lako orobiti, i s koliko
nehata na tu samovlasnost gleda država, i pred vaše će kuće doći… I
šta? Onda će to biti revolucija? Dok se ja pljačkam, to je privatna nesreća,
porodična istorija, bankrot Firme Njegovan, smrt jedne partikule,
značajne, doduše, međutim… a kad vas, gospodo, misirkama budu
otvarali i na sokak iznosili, onda će to biti javna nesreća, nacionalna
istorija, državni bankrot, propast celine i suštine! Pred vašim konakom je
i kad ko pljune – revolucija! Pred mojim i najveća revolucija – ulični
nered!
Sud ne osporava da pojedinačno kršenje građanskog reda može
izazvati opšte nerede, ali je vaš slučaj, prema svim svedočanstvima, bio
običan nesporazum između vašeg gospodina oca, konzilijarno
proglašenog neuračunljivim, i srpskog naroda, konzilijarno nikad
nepregledanog – njega su vizitirali jedino močugama i bajonetima – te,
budući da se metež iz vašeg konaka nije preneo čak ni na Gospodski
sokak, a nekmoli Beograd ili celu Knjaževinu, može se povodom njega
govoriti jedino o žaljenja vrednom kršenju zemaljskih zakona, a ne o
njihovom načelnom oporicanju, o građanskom, a ne političeskom
kriminalu.
Ovaj Sud ima takovo mnenije?
Definitivno. I zapisnički.
E pa, onda se ovaj Simeon ne slaže s ovim Sudom. Definitivno i
zapisnički. Ovaj Simeon ima samo jedno pitanje Srpskom sudu da
postavi, Sudu koji izdržava, koji je izmislio da brani njegova prava, a
doživeo da, namesto kanuna, čuje profesorsko gruvanje zašto je za svoj
pravi dukat lažni plotuni dobio, u zamenu za artiljeriju, zbog koje
onoliku porezu isplaćuje, ćorke slavne demokratične filosofije. A pitanje
ovog Simeona glasi: zna li poštovanja dostojni Srpski sud zašto
konzilijarno nepregledani srpski narod, u koji, uzgred samo, i on, taj
Sud, spada, te je s njim i on bez ispravnog dokumenta o pameti, zna li,
dakle, zašto takav narod nije došao i pred njegove, sudske konake i
magaze?
Biće se otreznio, sebi došao.
A zna li se šta ga je otreznilo, šta ga je sebi dovelo?
Spoznavanje prirodnih prava sopstvenosti na frišak luft kada je iz

280
konaka ispujdan.
Frišak luft ga je doveo do spoznavanja mojih prava?
Jeste.
Frišak luft? Klimatsko lečenje? Badenj-Badenj?
Tako proizlazi.
Iz vašeg jebenog nosa proizlazi! Otreznio ga čibuk! Čibuk u glavu!
Čibuk mog dede Lupusa Velikog doveo ga je do spoznavanja prirodnih
prava sopstvenosti, i spasao vas! Ništarije i kukavice! Jer, kako su
krenuli, ti bi Skiti i Srbiju, nekmoli pišljivi Beograd, obrstili! I ako to na
vreme ne pojmite, ako na svačiju ruku što je pred crkvu u svom džepu
zateknete svom državnom artiljerijom ne krenete, nego je najpre
analizujete je li kriminalitetna ili političeska – najebali ste! To vam
Simeon Gazda dobar stoji!
Sud s indignacijom prelazi preko vašeg pokušaja da nam krojite
istoriju, da sve njene bolje strane sebi i svom jelinskom uticaju
pripisujete, a rđave srpskom murdarenju na račun mećete. Postoji, u
međuvremenu, čin koji nipošto rodoljublju i brizi za Srpstvo nećete moći
prišiti. Jer, ako se taj vaš čuveni čibuk, kao regulator istorije, u odnosu na
Skitiju, još i mogao razumeti, njegovo podizanje na rođenog oca,
sobaljivanje roditelja niz basamace, sraman je prestup, kakav se u
srpskoj građanskoj kući, pa bila ona i trgovačka i sva na računu
podignuta, nikad ne bi mogao desiti!
Den me afora, den me pirazi. To se mene ne tiče. Nemam ja s tim
sobaljivanjem ništa. To se otac, biće, incidentno niz basamaci
stremeknuo.
Zar niste katanima zapovedili da ga niz basamace slome? Najpre da
mu kapu zbace, a onda niz skale gurnu? Niste li pri tome citantno vikali:
„Sotona! Antikrist! Kakodemon! Ceribaša! ‘Romi Daba! U glavu, u glavu ga
udrite! Kapu mu sobalite! U kapi mu srž! Niz basamaci s prokletim Kentaurom!
Na muško i žensko mi ga najpre pocepajte, pa svako obaška zadavite!“
A zar vama baš to što sam vikao ne kazuje da nisam s ocem nego s
diavolonom posla imao? I da se na Satanasa, a ne paterasa naredba
odnosila? Čim u konak stupih, na mene, s gornjeg boja, nasrnu neka
grozomorstvena krilata bestija, na dve glave zelenu vatru rigajući, sto
imisi jineka, sto imisi andras, polak žensko, polak muško, niti žensko niti
muško, sam Belzebub… Za njega naredih što naredih!… Ne kažem da
na Hadžiju onoliko nisam imao, ali da bih na njega ruku digao,
pateroktoniu počinio – to tipote, nikad!… Ja sam, uostalom, počivšeg
gospodina oca, posle meteža, video kad je već bio svučen, u postelji.
Nijednom reči ga nisam prekorio.

281
 A i kako biste kad je čovek od lomatanja po stepenicama bio u
nesvesti, malne komi.
Lipume poli, vrlo žalimo.
Požurili ste, međutim, da ga proglasite umno nemoščnim. Proglasili
ga lekari. Ja sa tim nemam ništa.
Den me afora?
Jeste. Den me pirazi.
Gospođa Tomanija tvrdi da ste ga, kad se sve sabere, u stvari, ubili.
Da ste ga ubili još jutrom 6. aprilija 1867, a da je 1872. samo na groblje
odnesen.
Gospođa Tomanija, kad se parniči, ne zna šta govori. U krevet, na
primer…
Govori se, takođe, da vam se praded Simeon Grk u Dunavo udavio
zato što je, plašeći se da ga starac ne kompromituje s izbeglim knjazom
Milošem, sin, Lupus, naredio da mu se kaik izburgija.
Ako je papaušu kaik iko izburgijao, može to biti samo Bog ili Srbi.
Pripoveda se, takođe, da je isti Grk svoga oca Moshopolita na kocu
ubio, pa i ako su mu, ajmo reći, namere bile dobre, ako ga je zaista želeo
muka osloboditi, delo je svejednako rđavo. Osobito ako u porodičnu
naviku pređe.
Pronosi se i da je Moshopolit svoga oca ubio time što je pogrešno
odabrao – hotimice, naravno – bežanijski put iz Janjine na severozapad,
pa ih Turci presreli i sasekli. Svašta se pronosi. Kad umrem, ako umrem,
pronosiće se da je i mene ubio moj sin. I razlog će se smisliti. Reći će se
da sam bio za sparivanje naših fabrika sa švapskim, pa me, pošto na tom
pitanju bio lud, ubio da do sparivanja ne dođe. S njim će, prema
prićama, svršiti njegov sin, jer je bio za sparivanje, a lukaviji i brži. Ja se
zbog takvih priča ne brinem. Dok simeonski karavan prolazi, dok ne
stoji, šta mi smeta lavež čaršije?
Kako su Cincari postupali sa svojim starima?
Kako su postupali? Dobro su postupali! Svakojako ih nisu, na formu
Spartanaca, niz stenje isturali!
Nisu. Gurali ih niz basamace.
Kutamara, glupost! I danas Cincari po čaršiji hvataju stotu. U slavno
naše Moskopolje živelo se i duže. Simeon Grk se utopio u devedesetoj.
Lupus bombardovan u devedeset trećoj. Čak je i Hadžija, onako rasipno
lud, sedamdesetak nabro. A meni se i ne zna koja je. Pa zar bi se toliko
živelo da se ne pazimo?
Poznato je da se i na robiji dugo živi, pa se o nju niko ne otima.
Neke promene u statusu svakojako se dešavaju. Po naturi stvari, ne

282
što su nam mile. Puška važi dok puca. Čovek dok privređuje. Sasušeno
drvo, što ploda ne daje, u voćnjak ne držiš. Ne postupa se jednako s
ispravnim i pokvarenim razbojem. Prvi se drži u sobu…
Drugi na tavanu?
Kakvom tavanu, ma ton Teon?
Onom na kome ste, nakon ispostavljanja dokumenta o
neuračunljivosti, držali oca.
Mi smo oca čuvali u potkrovlju, nismo na tavanu…
A gde se potkrovlja nalaze?
A gde vi Srbi stare držite?
U srdce.
Dok su živi, pitam?
U čelo trpeze.
Za držanje u čelo ništa ne znam. Znam za gađanje. Ono, na primer,
kad vam Vožd rođenog oca namrtvo stuko što nije hteo s njim u
emigraciju.
Ne laj, Cincarine, Petronije mu bio jedva očuh.
Sad jedva i očuh. A primarno bio otac. Na „jedva očuha“ spao tek
kada se Karađorđe zaknežio… U redu, a šta mu dolazio Marinko? Da
nije „jedva brat“?
Brat je.
A ja mislio – bar pobratim.
Zašto pobratim?
Zato što ga Vožd obesio, pa sam mislio, kud će Srbin rođenog brata
vešati!
Postupak je to Mucija Scevole koji je, u interesu Rima, ruku svoju
dao spržiti!
Možda, ali je taj Mutije pržio svoju, nije tuđu ruku!
Ovde se, Gazda Simeone, ne utvrđuje nacionalni identitet Srba, već
Cincara, njihove, a ne srpske etničke osobine! A na ovom specijalnom
ročištu, možete li se vi, s obzirom na postupanje s roditeljima i rodom,
uopšte u Srbe ubrajati!
A ja, gospodo, sa svoje strane, utvrđujem hoće li mi takvo ubrajanje
uopšte valjati! Vredi li biti srpski otac. Ima li da mi bude bolje ili gore.
Jer, ako će mi gore biti, što da se pod starost posrbljujem? Kralj
Aleksandar je oca Milana iz zemlje oterao, pa ako je to kod vas običaj, te
me Stefan iz Turjak istočna, kud ću ovako star, invalid, a jezike svetske
poboravio? Odmah vidim kako car Dušan, ocu Stefanu Dečanskom, oči
kopa!…
Gnusan običaj sakaćenja nasleđen je od vaših vozvišenih vasilevsa,

283
Gazda Simeone! Dobili smo ga s Istoka!
A od koga ste dobili šiljanje u staračke domove i poklanjanje
roditelja anatomskim inštitutima?
To – od Zapada.
Cincari su se upinjali da naslede imanja, a ne rđave običaje.
A povrh svega, ta su sakaćenja, ma koliko nečovečanska, diktovana
višim, državnim razlozima i ne mogu se meriti običnim građanskim
aršinima.
S tim se soglašavam. Pitanje porodičnih odnosa hteo sam i ja na to
da dovedem. Da nam sve bude jasno. Firma je, gospodo, kogod država. I
kao što država ima pravo i silom promeniti upravu koja je upropašćuje, i
Firmino je pravo upravu koja je u stečaj vodi vlasti lišiti i pod
starateljstvo je staviti. To objašnjava zašto se gospodin Hadžija, sa svim
obaziranjima, pod ključem držao.
I koliko je „sa svim obaziranjima” pod ključem proveo?
Četiri i pol godine. Do 1872. u zimu, kad je kroz pendžer akcidentno
ripnuo.
Četiri i po godine u kućnom arestu?
Sta mu falilo? Dve sobe za njega u potkrovlje meblirali. Svog slugu
imao. Tomanija oka nije skidala. Brinula se kao da je njoj otac. Čak ga u
šetnju po avliji izvodila.
A vi?
Šta ja?
Šta ste vi radili?
Kakvo je to pitanje? Bio za poslom.
S ocem šta ste radili?
Šta bi s palavosom, ludim čovekom?
Jeste li ga posećivali?
Dolazio, dolazio…
Dnevno?
Šta vam pada na pamet? Dnevno uvek ni kući nisam stizao.
Nedeljno?
S vremena na vreme.
Jednom u mesec.
Isos, možda.
Ili jednom na godinu?
Den timame, ne sećam se. Šta ste spopali?
Koliko puta ste ga obišli dok je bolovao?
Nisam brojao.
Jeste li ga, Gazda Simeone, ijednom obišli?

284
 Rekoh da jesam, manite me se!
Koliko puta?
Jednom, đavo vas odneo!
Jednom za tolike godine?… A kad ste se, odmah posle čitanja
Hatišerifa, zarazno razboleli, koliko vas je puta on obišao?
Nije me obilazio.
Ne?
Ne. Nije se od postelje micao… Ali, to je njegov tropos, njegov način.
Ja po svome postupam. Ne dajem se čuvstvima… Endaksi, u redu, znam.
Vi sebe držite jako osećajnim, dokle ste samo osetljivi, ako znate šta
mislim time, nakraj srca ste, drčni, uvredljivi, živčani… No, uprkos tome
što ga posle onog kataklizmosa u konaku dugo oćima nisam mogao
videti, nije moja krivnja što ga nisam posećivao. On nije dao da dolazim.
U oči vam rekao?
Onaj jedini put, čim me opazio, pod krevet se skembao.
Bez komentiranja?
Mrnđao nešto.
Šta?
Znate kako manijaci mute… Nešto na „as“, rekao bih…
Da nije – Satanas?
Neću da nagađam.
Držao vas, dakle, za đavola koji je došao da ga muči… Znate li
zašto?
Otkud mogu znati šta se sve i zašto ludom čoveku pričinjava?
Možda je o tome bilo nešto u izveštaju lekarskog konzilija?
Možda.
Znači li to da ga vi niste čitali?
Prelistao ga.
Ali čitali niste? Onako kako račune čitate?
Tako ne.
Niste čestito pročitali ni dokument koji vam je oca deklarirao
inkurabilno bolesnim i zauvek od sveta zagrađivao, nego ste bez
upoznavanja s medicinskim razlozima, po njemu postupili i konfinirali
ga na tavan?
Imao sam ja tada, gospodo, dovoljno brige oko povraćaja imovine,
popravke štete i restoracije Firminog ugleda u varoši. Uginulom konju
Simeoni u zube ne gledaju.
Zaista krasno poređenje.
Poređenja i nisu za ukras, nego za tačnost.
Jeste li se za oca bar raspitivali?

285
 Izbegavao sam.
Zašto, pobogu?
Da se ne potresam.
Niste ga obilazili da njega ne biste potresali, o njemu ste odbijali
slušati da ne biste potresali sebe. Ispada kao da otac za vas više ni
postojao nije.
Postojao je taj, kako nije! Od njegove se tavanske promenade spavati
nije dalo, a i Tomanija mi o njemu govorila.
Kako, ako ste branili?
Gospođi Tomaniji, kad je u parnici sa mnom, pogotovu bez javnosti,
pod jorgan, ni bečka šifrirana brava jezik ne bi zakočila. Hadžija joj
omiljeno oružje. Dođe joj kao topuz za milosrdni udar na kraj spora. Kad
joj argumentacija zanemoća, ma oko čega bismo se prekorečili, za njega
bi se uhvatila i do zore predbacivanja terala. Znala, skilos, da me to
ždere.
Hoćemo li mnogo izgrešiti ako pitamo da li vas je to kroz spomen
na njega ždrala sovjest?
Manite se popovanja, gospodo! Pitajte ako što ozbiljno imate.
Šta vam je supruga o Hadžiji pripovedala?
Kako živi, šta radi, o čemu govori.
Govorio je, dakle, a rekoste da nije?
Malo. Kroz sito. I samo s Tomanijom. Ni s kim drugim. O čemu?
O svojim ludim brigama. Kako ga je ukleto telo prevarilo, te je
strašno sagrešio i, kao, s Bogom svezu izgubio, svezu koja je, navodno,
vrlo davno, na nekakvom pragu njegovim strašnim zločinom
uspostavljena, i evo, trajala je već blizu hiljadu osamsto četrdeset godina,
a sad je, kao, pukla, šta li, Satani u dalju nadležnost predana, kako ga
noću đavoli i đavolice zajahuju i kroz oganj teraju, ali da se on još uvek
nada.
Gazda Simeone!
Slavni Srpski sude?
Jeste li ikad poželeli da je mrtav?
Bože sačuvaj!
Pod kletvom?
Živ mi otac! Bez obzira što bi njemu mrtvome bilo – prosperitetnije.
Najzad i od vas nešto uistinu plemenito!
Koliko je plemenito, ne znam. Da je pametno, znam. Simeoni su, kao
što se zna, iznutra vezani. Uvek je po deo jednog u drugom. Dok živimo
– deo. Kad umremo, umemo, bogami, da se i celi u koga živog Simeona
smuljnemo. I sad zamislite šta bi se s mojim poslovima, životom,

286
Firmom slučilo da taj umre, pa se onakav sav u mene smesti? Sa svim
svojim obzirima, dobrodušnostima i nesposobnošću da dve cifre svede?
Mora biti da ste se, kad je najzad umro, grdno prepali?
Ne pitajte! Noćima oći nisam svodio. Čim sveću pogasimo i dobro
se za taj dan isvađamo, Tomanija zahrče, a ja se pod jorgan zavučem i
sve do petlova izvodim razne računske radnje ne bih li po omaškama u
sebi uhvatio – Hadžiju.
Gospođa Tomanija, koja vas i inaće smatra najtvrđim živim
čovekom, veli da ste tih dana, odmah posle sahrane, bili gori nego ikad. I
kamen bi se o vas polomio.
Dabome. Nisam mogao znati da li je marjaš udeljen prosjaku moje
lično dobročinstvo, kome sam se, uz protest, povremeno prepuštao, iii je
to početak Hadžijine nove deobe Firmine imovine. Bolje je bilo i taj
marjaš ukinuti nego u samrtnoj brizi živeti.
Kako je, u stvari, do nesreće 1872. došlo?
Incidentno, pretpostavljam. Učvrsto ne znam. Niko ne zna. Ja bio u
varoši. U Trgovačkom sudu. Tomanija nadgledala radenike. Kupili za
kancelarije i kontoar kuću odmah do naše, proširivali je i reparirali, pa
ona i Aleksa bili s majstorima zabunjeni. Šta je s očevim momkom bilo,
ne sećam se. Strvina, jamačno, začmavala. I tako, desilo se. Najpre
prozor s gvozdenom rešetkom nekako razvalio, a zatim sokakom
novčanice razbacivao, te se u tome i omakao…
Kakve novčanice? Odakle mu novčanice?
Ja mu poslao. Čitav paket. Uglavnom austrijskog, ali bilo i drugog.
Dok je čitav bio, ne ostavljate mu na slobodno raspolaganje ni filer, a
ludom mu tolike pare dajete. Sud to ne razume.
Nek tera čovek dobročinstva kad ga čine srećnim. Davao banknote
preko momka sirotinji i to ga uspokojavalo. A mene, opet, ništa nije
koštalo. Tako smo obojica na svome bili.
Kako vas pare nisu koštale?
Lepo. Bile lažne. Niste, valjda, očekivali da sam mu dao prave?
Pa u jednom magnoveniju, priznajemo, pomislili – evo i Cincarinu,
najzad, duša proradila!
Da je proradila, našla bi za gorivo neki jeftiniji način. Nego se još od
Grka zateklo nešto faličnih asinjata, biće iz neke od njegovih znamenitih
bankroterskih špekulacija, pa da ne leže zabadava, ja ih dam ocu. Pošto
nije znao kakve su, njihovo mu je razdeljivanje sirotinji pričinjavalo
jednako zadovoljstvo kao da su prave.
A šta ćemo sa zadovoljstvom sirotinje, Gazda Simeone?
Šta me se tiče sirotinja? Plan je bio da se uspokoji otac, a ne da se

287
bogati fukara.
Sad još jedno pitanje pa da sa odvratnom temom završimo. Kad ste
zbog nesreće iz Trgovačkog suda zazvani, i u sokak ušli, da li je istina da
niste ležećem ocu pritrčali, već ste u gomilu tu nahodeću se umešali i o
novčanice se s prolaznicima otimati stali?
Novčanice su bile moje.
Ali lažne, čoveče!
Lete svuda. Kao leptiri u leto. A svet se o njih otima. Bije i otima.
Uostalom, novac je bio moj. Lažan, pravi – moj!
Nek vam je sa srećom. Sud više nema pitanja.
Imam ja.
Koje?
Kako se zvala svinja što me s leđa udari kad sam se ono s nebeske
ptičice po konak rvo?
Šta će vam to sada?
Volim da znam.
Da odmazdite?
Ovakav? Ma niti hoću niti mogu… Nego radi evidencije. Volim da su
mi sve knjige u akuratno stanje.
Znate vi i sami, jedino ne smete da priznate.
Moja Tomanija?
Ko bi se drugi setio?
Dabome. Ko bi se setio nego – najbliži…

288
 STEFAN JUNIOR: Ne uviđaš da je bezočno zahtevati poverljiva
obaveštenja o personalnoj politici fabrike za čiju se sudbinu
demonstrativno ne interesuješ?
FILIP: Ja od tebe ne očekujem obaveštenja o fabrici, nego o
radnicima iz Litije…
STEFAN JUNIOR: Opet smo, dakle, besposleni i na raspolaganju
čovečanstvu?
FILIP: Tvoj hleb ne jedem. U svetlosti ljudožderskog odgoja koji si
dobio, prirodno, svako je interesovanje za ljude i saosećanje s njima –
deplasirano.
STEFAN JUNIOR: A koliko, molim te, ti to ljudi zapošljavaš da si
odjednom tako verziran o njihovim potrebama?
FILIP: To je sasvim izvan teme!
STEFAN JUNIOR: E pa nije! Nipošto nije. Jer, onaj ko ljudima daje
posao, i hleb, za koji se toliko brineš, ja sam. Nisi ti!… Ti im uglavnom
držiš govore! Dok si se ti mlatarao po svetu, ja sam proširio kapacitet
JUB-a za više od trećine prvobitnog i uposlio nekoliko hiljada radnika…
FILIP: Koje sada usred zime i bez izgleda na drugi posao otpuštaš…
STEFAN JUNIOR: Otac ih otpušta.
FILIP: Na tvoju preporuku.
STEFAN JUNIOR: Protiv moje preporuke.
FILIP: To ne verujem.
STEFAN JUNIOR: Kad bi se bar za trenutak blagoizvoleo spustiti na
zemlju na kojoj se radi i privređuje, s tih oblaka u kojima se samo besedi,
znao bi da otac ovih dana vodi jedan skup, povrh svega i bezizgledan
ekonomski rat sa IG Farbenindustrie, i da mu za njegovo vođenje trebaju
sva novčana sredstva do kojih može doći. Usled ratnih operacija, tržište
anilinskih i prirodnih boja je poremećeno. Na svaka tri pre rata
zaključena dugoročna ugovora, dva su nam otkazana. Opozivanje
porudžbina je u toku i ne pokazuje nikakvu tendenciju ka smirivanju.
Lageri su nam puni neprodate farbe, kasa prazna. Inkasirali smo mnogo
manje nego što smo predvideli, i naša je gotovinska situacija – očajna.

289
Pod normalnim okolnostima, čak uprkos ratu, a pod uslovom da se
potrudimo pronaći nova tržišta, mi bismo mogli računati na kreditnu
pomoć domaćih i međunarodnih banaka. JUB se u finansijskim i
investitorskim krugovima još uvek kotira vrlo visoko. Uz bivši češki
Äussiger Verein i bivši Rothschildov koncern Skoda Werke Wetzler iz
Austrije, mi smo najkrupniji proizvođači anilinskih boja i nusprodukata
u srednjoj Evropi i na Balkanu. Ali s IG Farben, s tim svetskim hemijskim
monstrumom o vratu, ne samo da ni od jedne banke nećemo dobiti
ekstenziju kredita, već možemo biti sigurni da će nam nemilosrdno biti
uterivani svi dospeli anuiteti. Jasno je, dakle, da otac ne može
istovremeno držati na starom nivou proizvodnju boja koje se sve slabije
prodaju, i voditi iscrpljujuće industrijske ratove. Mi nismo Du Pont s
neograničenim kreditnim rezervama, međunarodnim vezama i
političkim privilegijama, a ne živimo ni u zemlji na čiju se snagu
možemo osloniti, da bismo vodili ovakve duge, uništavajuće rovovske
bitke… Da je otac mene poslušao, već odavno, i to na našu inicijativu, mi
bismo se spojili sa IG Farben, JUB bi uvišestručio kapacitete, proširio
karakter proizvodnje, zapošljavali bismo nekoliko puta više, a ne
nekoliko puta manje radnika, i ja sada ne bih bio, ni kriv ni dužan,
isleđivan…
FILIP: Ti bi jednostavno izručio fabrike Nemcima?
STEFAN JUNIOR: Poslovica kaže da ne možeš imati i jare i pare.
FILIP: Pretpostavka da bi Nemci, posle amalgamisanja s vama, bili
zainteresovani za proširenje JUB-ovih kapaciteta sasvim je dubiozna.
Motivi tvog opiranja ocu, takođe. Ono što nije dubiozno jeste nekoliko
stotina porodica na ulici, bez sredstava za život!
STEFAN JUNIOR: Jesi li ti gluv?… Kažem ti da to nije moja ideja!…
I uopšte, takvi histerični postupci nisu iz moje predstave o tome kako
treba voditi poslove jedne velike industrije… Uostalom, ta
nezaposlenost ionako neće trajati više od mesec-dva… Ma koliko se
opirao, stari jednostavno neće izići na kraj s Nemcima. Kad u tome nije
uspeo Rothschild, šta misliš, kakve su naše šanse?… Kad-tad leći će na
rudu. I za nekoliko meseci, dobar ti stojim, nama će trebati ne samo ti
otpušteni ljudi već i sva slobodna radna snaga koju u Sloveniji možemo
dobiti…
FILIP: A do tada? Od čega će taj svet živeti dok nas sve ne
upregnete u proizvodnju farbica?
STEFAN JUNIOR: Snaći će se nekako. Većina poseduje mala
imanja… Praktičan je to svet. Na tvom mestu, ja se za njih ne bih
brinuo… I, najzad, šta ti hoćeš od mene? Šta se sve to mene tiče? To nije

290
moja briga!
FILIP: Čuvaj se da ne postane!
STEFAN JUNIOR: To meni zvuči kao pretnja?
FILIP: To i jeste pretnja! (Ovo zaista počinje da liči na veliko spremanje o
kome si govorio Dijani…) Slušaj, Stefane, mi se, ako se dobro sećam, ni kao
deca nismo podnosili…
STEFAN JUNIOR: To oprosti! Ti nisi podnosio mene. Ja sam se
samo branio…
FILIP: Oduvek smo bili u nekoj manje-više prećutnoj zavadi…
(Stvari se provetre, nekima nađe nov raspored, a neke jednostavno izbace kroz
prozor…)
STEFAN JUNIOR: Nastojao sam da prema tebi gajim prijateljska
osećanja, u obimu koji si mi ti dopuštao, a sam Bog zna da ti napori nisu
bili ni ugodni ni jeftini…
FILIP: Pretpostavljam da obojica imamo osobine koje onom
drugome idu na živce.
STEFAN JUNIOR: S tim što ti sada posežeš i za mojim vratom.
Stvar, dakle, bar s moje tačke gledišta, postaje nešto alarmantnija… Ja
sam isuviše uložio u ovaj posao da bih olako dopustio nekompetentnim
i nezainteresovanim osobama da u njih zabadaju svoje noseve.
FILIP: Treba li to shvatiti kao da ti odbijaš da me upoznaš sa
stvarnom situacijom oko tog otpuštanja?
STEFAN JUNIOR: Upravo tako.
FILIP: Možeš li mi bar reći hoće li biti novih? I koliko ih uopšte
mislite otpustiti?
STEFAN JUNIOR: Za to je nadležan otac. Obrati se njemu.
FILIP: I hoću! Gde je on?

291
 IVANA: Kako si, Katarina draga, kako si? Kako ti je Arsenije?
KATARINA: Nije baš najbolje.
IVANA: Brine li još uvek da će se kuća ovlažiti, početi da
prokišnjava i da će se u drvetu zapatiti crvi?
KATARINA: Znaš njega. Bez briga ne može. Kad bi prestao da se
brine, tek onda bi se zabrinuo što nema briga.
IVANA: Si-lan je… Jesi li već upoznala mog verenika?
KATARINA: Jesam jednog.
IVANA: Kada?
KATARINA: Ovde, prošlog Božića.
IVANA: To nije ovaj. To je bio Car-le-to.
KATARINA: Ni ja ne bih rekla. Ali jesam li ovog upoznala ili nisam
– ne znam. Ne zameri, nešto sam rastresena…
IVANA: Ko ne bi bio! Moj verenik kaže da je ovde kao na
železničkoj stanici u Milanu. Ovo je moj Giovanni, zar nije sla-dak?
KATARINA: Baš sam tražila reč.
IVANA: Giovannello, questa e Catarina, la sposa del mio amato cugino
Arsenio che possiede meta di Belgrado e soffre di un’orrida reminiscenza dalla
Russia…29
GIOVANNI: I miei complimenti, signora Njegovan!… E, per amor di
Dio, Ivana, smettila di usarmi come attrazione per il vostro circo di famiglia!30
KATARINA: Šta kaže gospodin?
IVANA: Da je divno imati veliku familiju. Kod njih ovolike postoje
još samo na Siciliji, ali ih zovu mafijama… E tu, non fai il buffone! Non vedi

29Giovannello, ovo je moja kuzina Katarina, supruga mog dragog

brata od strica Arsenija, koji ima pola Beograda i jednu strašnu
uspomenu iz Rusije…

30 Moje poštovanje, gospođo Njegovan!… I za ime Boga, Ivana,

prestani od mene da praviš vaš porodični cirkus!

292
che si eccitano? Un nuovo membro di famiglia e come una sconosciuta malattia
contagiosa per la quale non e ancora stata trovata la cura. Tutti la cercano e cosi
facendo, dimenticano che sono venuti qui a litigare…31
KATARINA: Da li taj radi u cirkusu?
IVANA: Zašto? Da ga neko od rođaka ne bi zaposlio u svom
preduzeću?
KATARINA: Nemoj se odmah… Nisam mislila ništa ružno.
Pomenuo je cirkus pa sam mislila…
IVANA: Ne obraćaj pažnju. Ti Italijani svašta pričaju. Ja ih,
uglavnom, ne slušam. Zabravim mozak i uživam u ariji. Nećeš mi
verovati, kad ih je nekoliko, zvuče kao orgulje u crkvi… Di qualcosa!32
GIOVANNI: Che cosa vuoi che ti dica?33
IVANA: Qualunque cosa!34
GIOVANNI: Posso soltanto domandarti di nuovo, perche quel dottore
obeso ti sta sempre attorno?35
IVANA: Jesi li ga čula? S njim čovek ne mora da troši pare na
operu… A Arsenije se, kažeš, brine? Da li još uvek skuplja lepe kuće?…
Ako ga vidiš, pošalji ga ovamo. Moj verenik zna mnogo o kućama. Tamo
preko čak je i neka marka u poslovima s nekretninom…
GIOVANNI: Ma tu, certo, non mi degni ancora della risposta!36
IVANA: Lo sai che non mi piacciono le domande a pancia vuota.
Neparliamo a cena.37

31 A ti ne budi smešan! Zar ne vidiš da ih uzbuđuješ? Novi član

porodice je kao nepoznata zarazna bolest za koju lek još nije pronađen.
Svi se upinju da ga nađu, i tako zaborave da su ovamo došli da se
svađaju…

32 Kaži nešto!

33 Šta da kažem?

34 Bilo šta!

35 Mogu jedino ponovo da te pitam što se onaj zadrigli lekar stalno

vrti oko tebe.

36 Ali ti me, naravno, još uvek ne udostojavaš odgovora!

37 Znaš da ne volim pitanja na prazan stomak. Razgovaraćemo za

293
 GIOVANNI: Vuoi dire, per colazione?38
IVANA: Halo, Anastazija, dođi, časak ovamo!
GIOVANNI: Perche la chiami adesso?39
IVANA: Perfartela conoscere, Dio mio!40
GIOVANNI: Dove si andrá a finire? Appena ne sbrigo uno, e ne arriva
un altro. Questa non e unafamiglia! E una peste!41
IVANA: Kako si, draga, kako si? Jesu li deca dobro? A za muža
znam… Stra-šno! Hvala Bogu bar da je ubijen greškom… Čula sam,
naime, da ste dobili izvinjavanja s najvišeg mesta… Pa to, ipak, nešto
znači, zar ne?… Ovo je moj Giovanni. Zar nije si-lan?… Ne moraš se
plašiti. U Italiji ne progone Jevreje. Quest’e la mia cugina Anastasia. Suo
marito, che si occupava di non so che cosa, venne rimandato in un cofano
funebredai tedeschi da Berlino, con unaghirlanda ed una commovente lettera di
scuse firmata da non so chi. Suo padre e il banchiereparalizzato che ti ho fatto
conoscere. Suo fratello e altrettanto un banchiere, perd non paralizzato. Ha pure
un nipote, anch’egli banchiere, che non é venuto, sebbene nonfosse
paralizzato…42
GIOVANNI: Complimenti, complimenti!…43
IVANA: Šta kažeš? Zar nije fan-tastičan?

vreme večere.

38 Doručka, misliš?

39 Zašto sad ovu zoveš?

40 Da te upoznam, zaboga!

41 Čemu to vodi? Čim s jednim završim, dođe drugi! Oni nisu

familija! Oni su – epidemija!

42 Ovo je moja sestra od strica Anastazija. Njenog muža, koji je bio

ne znam šta, Nemci su iz Berlina vratili u sanduku, ali uz venac i jedno
dirljivo izvinjenje, koje je potpisao ne znam ko. Njen otac je paralizovani
bankar, s kojim sam te upoznala. Brat joj je takođe bankar, samo nije
paralizovan. Ima i jednog bratića, bankara, koji nije došao, iako ni on nije
paralizovan.

43 Poštovanje, moje poštovanje!

294
 ANASTAZIJA: Moj Moric je poginuo još 1933. Gde si ti bila?… A što
se tiče ovog, ja ne znam šta ti na njemu vidiš? Meni on izgleda kao i svaki
drugi Talijan.
IVANA: Možda u Napulju. U Napulju se svakako ne bi primećivao.
Ali ne možeš poreći da u porodici deluje kao novitet… U redu, znam da
mu glava nije osobita, ali čekaj da mu vidiš zube… Fai un sorriso a mia
sorella, pensera che stiamo litigando!44
GIOVANNI: Si che stiamo litigando finche non mi rispondi che cosa vuole
guel grassone di Giorgio!45
ANASTAZIJA: Izgleda da gospodin momentano nije pri smehu. Ne
mari. Videću mu zube drugom prilikom. Svratite kad dođete u
Beograd… Samo mu, u međuvremenu, ne daj da se kljuka slatkišima…
ARSENIJE: Katarina mi reče da sam ti potreban. Šta si htela?
IVANA: Zdravo, Arsenije. Kako si? Kako kuće? Imaš li crva?
Prokišnjavaš li?
ARSENIJE: Šta ti znaš o kućama? Ko ti je rekao da prokišnjavaju?
IVANA: Priča se.
ARSENIJE: Moj krasni brat, zacelo?
IVANA: Ne, to kaže moj kra-sni Giovanni.
ARSENIJE: Ko ti je sad taj?
IVANA: Verenik s kojim sam htela da te upoznam.
ARSENIJE Ne trudi se. Imao sam zadovoljstvo.
IVANA: Pa šta kažeš?
ARSENIJE: Sretao sam i gorih. Ali o kućama, taj pojma nema.
IVANA: Kako nema kad njima trguje?
ARSENIJE: Meni je rečeno da radi s osiguranjima ili tako nešto…
IVANA: Radio je, ali se sad bacio na kuće.
ARSENIJE: Jadne kuće.
IVANA: E pa, on kaže da kuće ponekad i prokišnjavaju.
ARSENIJE: Možda njegove. One kojima on trguje. Ne bi me čudilo,
uostalom. Moje, međutim, ne prokišnjavaju… Ako je to sve, imao bih
nešto s Kleontovima. Jesi li videla nekog od njih?
IVANA: Anastazija je maločas prošla ovuda. Zar je nisi mimoišao?
ARSENIJE: To sam i učinio. Dabome. Mimoišao sam je. Ja ne

44 Nasmeši se mojoj sestri, pomisliće da smo u svađi!

45jesmo sve dok mi se ne razjasni šta od tebe hoće onaj debeli

Georgije!

295
poslujem sa ženama koje se oblače kao da jure muža, a ne kao da su ga
tek sahranile!
IVANA: Ona je svog sahranila još 1933.
ARSENIJE: Pa šta? Nekada su žene posle toga do kraja života nosile
crninu. A sad ripaju po balovima već posle prvog pomena… Pogledaj
ove! Svi znaju jedino da uživaju! Niko ne pita koliko to košta! Dokoličiće
ovde tri dana, a neki i po nedelju dana. Skijaće, jahati, gubiti vreme, a što
im posiovi trpe, nikom ništa!
IVANA: Znaš li ti da je Božić, Arsenije?
ARSENIJE: Biće i dogodine.
IVANA: Ti si stvarno – nemoguć!
ARSENIJE: Za vas je svako trezven – nemoguć. Čudi me samo tvoj
otac. On ima soli u glavi. Šta će njemu sve ovo?… Ali biće da ga Emilija
nagovorila. Turjaška, razume se… Drugo se od nje i nije moglo
očekivati…
IVANA: Turjaška je i tvoja Katarina.
ARSENIJE: Izbio sam ja njoj te bube iz glave. Nije trebalo uzimati
toliko Turjaškovica. Čovek se mogao instalirati ovde i s tvojom majkom.
Nije bilo nužno uzimati još i Katarinu, Angelinu, Dijanu… To je za mene
jedan preplaćeni posao, ako znaš šta hoću da kažem…
IVANA: Mio cugino Arsenio che possiede metà di Belgrado, una moglie di
nome Catarina ed una spaventosa memoria dalla Russia, attualmente parla
male delle esagerate spese di Natale, dei Turjaški e della cacciata dei grilli dalla
testa…46
GIOVANNI: Non m’ interessa quel che dice tuofratello!47
ARSENIJE: I uopšte, ti Turjaškovi! To je taj njihov grandomanski
manir! Pokazati se po svaku cenu. Makar i sopstvenim pogrebom… Ko
te za troškove pita. Ko te pita što se pod tolikim nogama kuća haba!…
Onaj Filip, na primer, ima na cipelama metalne štitnike, kao da kuća nije
njegova… Pogledaj im parket! Kako nameravate isterati slamu iz
pukotina?… Taj vam neće izdržati ni dva ovakva prijema…
IVANA: Arsenio si diffonde adesso nelparlar bene della paglia, delle

46Moj brat od strica Arsenije, koji ima ženu Katarinu, pola Beograda
i jednu strašnu uspomenu iz Rusije, govori sada ružno o preteranom
koštanju Božića, Turjaškima i izbijanju buba iz glave…

47 Briga me šta tvoj brat kaže!

296
tavolette del pavimento, e delle case in genere…48
GIOVANNI: E che me nefrega delle tavolette e delle case? Quante volte ti
devo ripetere che io lavoro con la maledetta terra! E me nefrega delle maledette
case!…49
ARSENIJE: A ovaj tvoj… Kako mu ime?
IVANA: Giovanni.
ARSENIJE: Kažeš, s kućama radi? Meni više liči na frizera… Pitaj ga
gde mu je tržište…
IVANA: Arsenio chiede dov’ e il tuo mercato?50
GIOVANNI: Nella zona del Po, e perche lo chiede? Lui non si occupa delle
fattorie.51
IVANA: Kaže na reci koja se zove Po.
ARSENIJE: Mogao sam da pretpostavim. Trice i kučine! Ti tereni su
podvodni. Tamo sve klizi kao po ledu. Nikad se ništa ne održava. Sruši
se pre nego što se isplati… Možeš mu slobodno reči da baca pare. Ja sam
imao dve takve kuče na Dunavu, ali sam ih se kurtalisao na vreme…
IVANA: Mio fratello dice che quel terreno e magro e paludoso.52
GIOVANNI: Tuo fratello e scemo! Quella e la miglior terra che ci sia in
Italia!53
IVANA: Moj Giovanni kaže da je to najbolja zemlja u Italiji i da si ti
budala.
ARSENIJE: Nek mu je nazdravlje! Budala je tvoj Giovannil Trebalo bi
što pre da potražiš muža koji će ti sagraditi kuču na dobrom, čvrstom
terenu, a ne – sojenicu na vodi!… Ja odoh, a ti mi javi kad se sruši u
reku!…

Arsenije sad priča vrlo lepo i opširno o slami, parketu i kućama

48

uopšte.

49 Šta se mene tiču parketi i kuće? Koliko puta treba da ti kažem da

ja radim s prokletom zemljom? I mene ne zanimaju proklete kuće!

50 Arsenije pita gde ti je tržište?

51 U području Poa, ali šta će mu to? On se ne bavi farmama!

52 Moj brat kaže da je to slaba i podvodna zemlja!

53 Tvoj brat je budala! To je najbolja zemlja u Italiji!

297
 STEFAN SENIOR: Šta je sad opet? Zar u ovoj prokletoj kući ne
mogu da imam ni trenutak mira?
STEFAN JUNIOR: Oprosti, tata, ali Filip bi hteo da govori s tobom!
STEFAN SENIOR: Uđi. Prilično ti je trebalo da me nađeš, a?
FILIP: (Za svoje godine, đavolski se dobro drži. Leonid ima pravo. Ako
čovek ima samo jednu ideju, od nje živi. Dve ga zbunjuju. Treća ubija…) Jesi li
to želeo?
STEFAN SENIOR: Ne osobito, ne osobito… Ali kad si već tu, imao
bih nešto da ti kažem.
FILIP: (A kad nisi?…) Ovog puta, i ja tebi.
STEFAN SENIOR: Okreni se prema lampi… Majka ti kaže da
izgledaš kao da imaš gliste…
FILIP: Nemam ih. (Ali imaš tri ideje, umesto jedne, i u tome je stvar…)
STEFAN SENIOR: Raskošno, svakako, ne izgledaš. Trebalo bi da
vidiš svog lekara.
FILIP: Je li to sve što si imao…
STEFAN SENIOR: Narav, kako vidim, nisi zapustio. Nadam se da je
ovom prilikom nećeš, kao obično, ostaviti da u ime tebe i misli. Ono o
čemu ćemo razgovarati isuviše je ozbiljno da bismo se luksuzirali
temperamentom, živcima, pa, ako hoćeš, i načelima, ma koliko
uobražavali da su sjajna… Razgovarao sam, znaš, s Teodorom… Ti nisi?
FILIP: Razgovarao sam s Maksimom.
STEFAN SENIOR: I jeste li se sporazumeli?
FILIP: Ako ciljaš na moje odustajanje od svedočenja u Gepratovom
procesu – nismo. Složili smo se samo u tome da ne podnosimo jedan
drugog.
STEFAN SENIOR: Smeju li se znati tvoji razlozi?
FILIP: (Suviše je korektan, oprezan, uzdržljiv. Isuviše van sebe.
Svađalačka rutina vaših odnosa neće ovde biti ni od kakve koristi…) Sudi se
osobi s kojom sam u izvesnim…
STEFAN SENIOR: Naročitim odnosima?
FILIP: Recimo.

298
 STEFAN SENIOR: Sentimentalnim?
FILIP: Mogu se i tako nazvati…
STEFAN JUNIOR: Otkada se to kurvanje naziva sentimentalnim
odnosom?
FILIP: Još jedna svinjarija te vrste, Stefane, i ja ću te, tako mi Boga,
zadaviti!
STEFAN JUNIOR: Zašto – zadaviti? Ja sam čuo da ste vi u Španiji
ubijali metkom u potiljak?
STEFAN SENIOR: Razlozi su, dakle, kako da kažem, personalne
prirode?
FILIP: U pitanju su i izvesna načela…
STEFAN JUNIOR: Od kojih se, kad se u praksi primene, ljudi leče
po bolnicama…
STEFAN SENIOR: Umukni, Stefane, jer ću te zadaviti – ja!… Načela,
dakle?… Dobro. Jesi li se, u međuvremenu, obavestio o svemu što se
dešavalo na Gepratovoj komemoraciji?
FILIP: Bio sam prisutan. Imaš nešto protiv?
STEFAN SENIOR: Šta si ti tražio tamo? Nisi ni ratni invalid ni
student… Ali uzmimo, za momenat, da to zbilja nije moja stvar. Ima,
međutim, u tom nesrećnom slučaju nešto što jeste, što se i te kako mene
tiče!
FILIP: (Stvari lagano ulaze upoznate vode, počinju da liče na apelacije već
rešenih parnica…) Šta bi se tu tebe ticalo?
STEFAN JUNIOR: Ne pravi se naivan! Naravno da je reč o tvom
svedočenju na sudu.
STEFAN SENIOR: Svedočenje u korist odbrane, u stvari…
FILIP: Svedočenje u korist tužbe, međutim, ne bi vas zabrinjavalo?
STEFAN SENIOR: Da li je tebi poznata naša situacija? Znaš li o
čemu se tu, zapravo, radi?
FILIP: Stefan mi je nešto rekao, a i sa drugih strana sam čuo. Koliko
sam, dakle, ja mogao shvatiti, radi se o pokušaju IG Farbenindustrie da
proguta Jugoslovensku udružbu boja…
STEFAN JUNIOR: Oprosti, ali ja tebi nisam tako stvar predstavio.
STEFAN SENIOR: Onda si ga doveo u zabludu, onako kako si,
otkako nam je ponuda učinjena, pokušavao da dovedeš u zabludu i
mene i Upravni odbor JUB-a!
STEFAN JUNIOR: Ja sam član tog upravnog odbora, a kao takav
imam pravo na svoje stanovište u svim pitanjima koja se tiču sudbine
ovih fabrika! Nikome, pa ni tebi, ne dopuštam da u moje motive sumnja!
STEFAN SENIOR: Ne sumnjam ja u tvoje motive. Ja sumnjam u

299
tvoju zdravu pamet.
STEFAN JUNIOR: Ti znaš da bih ti ja mogao odgovoriti…
STEFAN SENIOR: Sumnjom u moju, pretpostavljam. Poteškoća za
tvoju je, međutim, u tome što moja pripada predsedniku tog upravnog
odbora i preko pedesetprocentnom vlasniku JUB-a, a tvoja tek njegovom
članu i desetoprocentnom suvlasniku…
STEFAN JUNIOR: Pozivanje na majoritet neće uneti nimalo krvi u
tvoje argumente, tata, ali ih može uneti u naše odnose.
STEFAN SENIOR: Ne verujem. Ako i nisi sposoban da prozreš
nemačke namere, dovoljno si pametan da, povodom njih, sa mnom ne
ideš do kraja!
FILIP: (Muka je što ti tog starog čoveka, uprkos svemu, pa i
malograđanštini svog sentimenta, voliš i poštuješ, što ti njegova kuraž
imponuje, što si, bar u ovom slučaju, na njegovoj strani, i što sve to ne čini baš
najpogodniju emotivnu podlogu ni za objašnjavanje oko Radinog procesa ni za
svađu oko otpuštanja radnika…)
STEFAN SENIOR: Jer kad smo planirali penetraciju u Turjak, ja sam
to učinio sa svojim ocem. I još onda se zarekao da se tako nešto meni
nikad neće desiti!
FILIP: Oprostite što se mešam, ali ja ovaj razgovor nisam zamišljao
kao vanrednu sednicu upravnog odbora na kojoj će se raspravljati o
sudbini JUB-a… Bilo je reči o mom angažovanju u jednom sudskom
procesu.
STEFAN SENIOR: Smatraš li ti da ja treba tek tako, bez ikakvog
otpora, da izručim ove fabrike Nemcima?
FILIP: Dabome da ne smatram!
STEFAN JUNIOR: Uprkos tome što njihov koncept fuzije niti
zahteva, niti diktira, niti podrazumeva neku aneksiju JUB-a, kao što otac
zamišlja, već nešto savremeniju i složeniju formu Interessen Gemeinschaft,
mi bismo kazali „zajednice interesa“, s kojom su oni još od hiljadu
devetstote imali najpovoljnija iskustva?
FILIP: U organizovanju militantnog monopola nad evropskom
proizvodnjom boja.
STEFAN JUNIOR: Šta ti uopšte znaš o IG Farben?
FILIP: Dovoljno da bi me čak i najneviniji predlog s njihove strane
stavio u stanje opšte mobilizacije.
STEFAN SENIOR: To sam i ja rekao.
STEFAN JUNIOR: Da li ti je poznato da u kartelu s francuskim
Kuhlmanom, engleskim ICI, japanskim Mitsuiom, italijanskim
Montecatinijem, Aussiger Vereinom iz Sudeta, Standard Oilom, Du Pontom i

300
Dow Chemicalom iz Sjedinjenih Država, IG Farbenindustrie kontroliše
praktično celokupnu svetsku hemijsku industriju?
FILIP: Naravno. Hemičar sam.
STEFAN JUNIOR: Da se u rukama tog kartela nalazi svaka iole
značajnija proizvodnja anilinskih boja, sintetičkih vlakana i ulja, veštačke
gume i nitrata za sintetičko đubrivo…
STEFAN SENIOR: I eksploziva, kad smo već kod toga…
STEFAN JUNIOR: Gazolina, foto-materijala, droga i lekova?
STEFAN SENIOR: Otrovnih gasova i raketnog goriva, takođe…
STEFAN JUNIOR: Da li ti je poznato da je u laboratorijumima IG
Farbenindustrie, Paul Ehrilich proizveo salvarzan, Fritz Haber fiksirao
nitrogen, omogućivši produkciju veštačkog đubriva, Karl Bosch dobio
šalitru i sintetički gazolin, a…
FILIP: Gerhard Domagk – sulfapreparate, i da su sva četvorica za to
dobili Nobelovu nagradu…
STEFAN JUNIOR: I to tebe ne impresionira?
FILIP: Ako baš hoćeš da znaš, mene u čitavoj toj Farben priči
impresionira jedino fakat da bez svih tih neograničenih produktivnih
sredstava koja si sa strahom pomenuo, bez dalekosežnih naučnih i
tehnoloških istraživanja kojima si se divio, a od kojih nije najbeznačajniji
Haberov chlorin, što je, samo u jednom jedinom danu bitke na Ypresu,
mrtvih i osakaćenih, odneo petnaest hiljada ljudi, da, dakle, bez takve i
tolike koncentracije ekonomske moći u IG Farbenindustrie, Nemačka
nikad ne bi bila sposobna da povede ovaj rat, još manje da u njemu
pobeđuje.
STEFAN SENIOR: To je tačno. Još je Stresemann priznao da bez
rurskog uglja i proizvoda, IG Farbenindustrie ne bi mogla da vodi
nikakvu ozbiljnu spoljnu politiku.
FILIP: Preliminarni četvorogodišnji plan nemačke ekonomske
autarhije, po nalogu Göringa, i koncipovan od strane Löbovog štaba još
1936, bio je baziran uglavnom na uglju, čeliku i hemikalijama. Uglja je
Rur imao dovoljno. Na saradnju čelične industrije, zbog nepoverenja
prema Stranci, u onom se trenutku nije moglo pouzdano računati, pa je
zamišljeno da se proizvodnja čelika poveća osnivanjem državnih
čeličana. Devedeset procenata investicija predviđeno je za hemijsku
industriju, a od toga je IG Farbenindustrie imala da dobije svih 72,7%…
STEFAN JUNIOR: O čemu se ovde govori? Ta to su upravo moji
argumenti za saradnju!…
STEFAN SENIOR: Pretprošle godine u Berlinu meni je jedan
gospodin iz hemijskog odeljenja Ministarstva ekonomije Reicha otvoreno

301
rekao: „Ne zavaravajte se, nemački Četvorogodišnji plan je zapravo –
Četvorogodišnji proizvodni plan IG Farbenindustrie!”…
FILIP: Eto, Stefane, to mene impresionira! Da evo, sad već i
godinama, a na bazi tih 72,7% učešća u Göringovom Četvorogodišnjem
planu, gazolin IG Farben pokreće propelere nemačkih aviona koji
bombarduju otvorene gradove, i IG Farben gume kotrljaju nemačke
motomehanizovane horde uzduž i popreko po Evropi…
STEFAN JUNIOR: Na časnu reč, ja vas uopšte ne razumem! Ja
nisam istakao učešće IG Farben u fundiranju nemačke ekonomske moći
da bih opravdao ratove koje vodi nemačka vlada. Nema, gospodo, te
industrije, ma koliko moćna bila, koja je kadra da upravlja ka miru
politiku zemlje moralno i psihološki rešene na rat, a jedino od te politike,
nipošto od industrije, zavisi hoće li se nitrati što ih ona proizvodi
koristiti za veštačko đubrivo ili će se od njih praviti bombe. Govorio sam
o ekspanzivnoj sili IG Farbenindustrie da biste shvatili s čime se
suočavamo, kakve šanse imamo da im se opremo… A što se tiče tog
tvog stalnog pominjanja gazolina za propelere, guma za tenkove i baruta
za topove, niko, za ime Boga, ne zahteva od JUB-a da ih proizvodi! Od
nas se jedino očekuje maksimalno proširenje kapaciteta za proizvodnju
anilinskih boja i nusprodukata da bi se zadovoljilo tržište, koje je zbog
preorijentacije IG Farben ostalo bez mirnodopskih artikala…
FILIP: Kao što je kreč za farbanje grobova i crnilo za korotne trake…
STEFAN SENIOR: Ja sam rekao Stefanu da mene najviše brinu
upravo ti takozvani anilinski nusprodukti… Jer, ako oni od nas budu
zahtevali da ne eliminišemo nusprodukte chlorina, bromina, phosgena,
onda je stvar prilično jasna…
STEFAN JUNIOR: Nemačka danas nije u položaju da eliminiše ni
vlastite fekalije. A boje ne možeš praviti a da uz njih ne dobiješ i otrovne
gasove!…
FILIP: Ali možeš da ih ne stavljaš u cilindre i bacaš na decu!
STEFAN JUNIOR: O nekakvim otrovnim gasovima, molim,
pogledajte njihova pisma, čitavu korespondenciju JUB – IG Farben, nema
ni najbližeg pomena!…
STEFAN SENIOR: O izvesnim insekticidima, međutim, ima…
STEFAN JUNIOR: Insekticidi nisu otrovni gasovi! FILIP: Nisu ako
se ne upotrebljavaju na ljudima.
STEFAN JUNIOR: U poslednjem zvaničnom podlošku za Interessen
Gemeinschaft…
STEFAN SENIOR: Ama šta ti meni jednako pred nosem mašeš tim
Interessen Gemeinschaft? Poznato je meni kako oni shvataju te svoje

302
Interessen Gemeinschaft! Sam IG Farben je upravo čedo jedne takve
zajednice interesa!
FILIP: (Trebalo bi da ga prekineš, sve se ovo tebe ne tiče…) Ja bih…
STEFAN SENIOR: Hiljadu devetstote si imao šest nemačkih
koncerna koji su dominirali tržištem boja i hemijskih artikala. BASF,
odnosno, Badische Analin und Soda-Fabrik, Ludwigshafen, BAYER,
Farbenfabriken Fridrich Bayer & Co., Leverkusen, HOECHST, Farbewerke
Meister Lucius und Briining, Hoechts am Mein, AGFA, Aktiengesellschaft fur
Anilinfabriken, Berlin, CASSELLA, Leopold Cassella & Co., Frankfurt, i
KALLE, Kalle & Co., Biebrick. Monopol se, nažalost, plaća neprestanom
konkurentskom bitkom, koja iscrpljuje kredite, ometa investicije i
smanjuje profite prinudnim snižavanjem cena, nadmetanjem oko
patenata, skupom i ekonomskom špijunažom i enormnim troškovima
reklame. Tada se Carl Duisburg, generalni direktor Bayera, vraća s
poslovnog puta po Americi sa spasonosnom formulom kartela,
preuzetom od Rockefellerovog Standard Oila. Uprkos početnom
nepoverenju, po mome uverenju prerano demobilisanom, i izvesnim
tehničkim rezervama, po meni, opet, nedovoljno iskorišćenim, Bayer,
Agfa i BASF prihvataju formulu, osnivaju kartel, ili Stefanov Interessen
Gemeinschaft. Slede im Hoechst, Cassella i Kalle sa svojim kartelom…
STEFAN JUNIOR: Ako hoćeš jasnu sliku, treba dodati da
Duisburgovom formulom nije tangirana nezavisnost svakog pojedinog
partnera u formiranju i kontroli sopstvene proizvodne politike. I
naravno, sporazumom su obuhvaćene samo anilinske boje, dok ostali
produkti ostaju slobodni. Na tržištu se deluje dogovorno. Takmičenje se
reducira, profit deli bez troškova što ih iziskuje trgovački rat…
FILIP: (Badische Anilin und Soda-Fabrik, kredit, kapital, anuiteti,
Duisburg, Agfa, Bayer, reklama, tehnološki patenti, Interessen
Gemeinschaft, Standard Oil… Kad zatvoriš oči i slušaš te reči, odbijajući da
im dopustiš ikakvu međusobnu vezu, one ništa ne znače, puka dečja
abrakadabra, ali čim ih pustiš da se pomešaju, dobiješ eksploziv, barut, otrovne
gasove…) Da bi se poveo pravi.
STEFAN SENIOR: U redu, izgleda da je sve u najboljem redu. Ali
kakva je slika već 1916? Pobrojane kompanije, uz dodatak Ter Meera i
Greischama, ponovo na inicijativu Duisburga, udružuju se u još
centrifugalniju Zajednicu interesa nemačke industrije boja, Interessen
Gemeinschaft der Deutschen Teerefarbenindustrie, ili IG Farben. A šta je od te
tvoje slobode akcije ostalo 1925? U jeku nemačke inflacione krize postiže
Duisburg potpuno amalgamisanje članica u jedinstvenu privrednu
organizaciju sa zajedničkim upravnim i nadzornim odborom. Rođena je

303
ovakva IG Farbenindustrie Aktiengesellchaft – Aktien, a ne Interessen, dragi
moj – s kojom imamo čast da korespondiramo… O nekoj nezavisnosti
udruženih kompanija više nema ni reči! Za samo petnaestak godina sve
je, poput Atlantide, potonulo u more anonimnosti jednog apsolutnog
monopola.
FILIP: Wir marschieren zusammen durch Nacht und Tot! Ein President,
eine Industrie, ein Markt…54
STEFAN JUNIOR: Zaboravio si da je vrednost deonica korporacije
smesta skočila tri puta i da je IG Farben preko noći postala hemijski
suveren Evrope i sveta!
STEFAN SENIOR: Ko ovde govori o deonicama? Ovde nije reč o
deonicama i parama! Ovde je reč o onom pravom suverenitetu nad
vlastitom sudbinom koji se nikakvim profitom ne može nadoknaditi! O
dostojanstvu bez koga je privređivanje puko službovanje, najamni rad!
STEFAN JUNIOR: To je trgovački romantizam! S pravim poslovnim
duhom nema to nikakve veze. Tako je, možda, mogao misliti jedan
Marko Polo! Savremeni industrijalac to ne može!
STEFAN SENIOR: A šta ti misliš?
FILIP: Mislim da si u pravu. (Toliko da ti je krivo što ćeš uskoro ovu tako
retku harmoniju morati da pokvariš, s gledišta visoke privredne politike, krajnje
irelevantnim i neukusnim pitanjem – šta će se, naime, desiti sa onim
otpuštenim radnicima?…)
STEFAN JUNIOR: Onda ću i ja ispričati svoju priču. Radeći na
jednom od sporednih koloseka BASF produkcije, Haber je pod
ekstremnim pritiskom i temperaturom vezao nitrogen iz atmosfere i
hidrogen iz vode u amonijak, čime je napravio odlučujući korak u
dobijanju veštačkog đubriva, putem kasnije definisanog Haber-Boschovog
procesa…
FILIP: Ti kao da zaboravljaš da sam i ja hemičar?
STEFAN JUNIOR: Ja ne zaboravljam! Ti zaboravljaš! Zaboravljaš
kad JUB-u odričeš pravo na tehnološki razvoj… U svakom slučaju, jedna
ekskluzivno komercijalna ili, kao što bi ti kazao, ka profitu orijentisana
kapitalistička organizacija spasava čovečanstvo od gladi, koja bi
bezuslovno nastupila čim bi se prirodne rezerve nitrata u Čileu iscrple…
Godine 1914. BASF ima samo jednu fabriku nitrata u Oppau, koja
proizvodi, ako se nisam preračunao, jedva četrdeset tona sintetičkog

54Mi marširamo zajedno kroz Noć i Smrt! Jedan Predsednik, jedna

Industrija, jedno Tržište!

304
amonijaka, i kao eksperimentalni nusproizvod, njegovom oksidacijom –
NaNO3, šalitru za barut. Carski generalštab nema nikakvog interesa za
eksperimente u Oppau. Carski generalštab je sam u maglama Schlifenovog
Blitzkriega, koji Francuzima i Englezima ne daje prilike ni za nekoliko
meseci aktivnog otpora. Marna ovaj arogantni plan ostavlja u ruinama i
otvara permanentnu krizu municije u nemačkoj vojsci. Malo je trebalo
da Nemačka izgubi rat tek što ga je otpočela, jer njeni vojnici nisu imali
municije više nego za nekoliko nedelja. Imati dovoljno municije,
dabome, ne znači sigurno dobiti rat, ali nemati je znači sigurno ga
izgubiti. U Oppau započinje bitka za veštačku šalitru, po značaju
presudnija od ma koje pojedinačne bitke Prvog svetskog rata, i nju vodi,
spasavajući nemačku imperiju, jedna komercijalna organizacija, jedna
obična fabrika farbe…
FILIP: Kupujući toj imperiji, u međuvremenu, vreme, ispod ruke i
svakog morala, produkcijom otrovnih gasova!
STEFAN SENIOR: Priznajem da mi u oba primera izmiče poenta.
STEFAN JUNIOR: Poenta je, tata, u tome da fabrike koje proizvode
samo boje, uopšte monokulture luksuznih artikala, nikakvih izgleda
nemaju da prežive duži rat. Kome, kojeg vraga, u ratu trebaju boje? Da je
IG Farben ostala na bojama, da se na vreme nije orijentisala na paralelne
tokove hemijske produkcije, na nitrate, gumu, gorivo, sintetička ulja,
bankrotirala bi, kao što se nama piše ako se nadamo još dugo živeti
isključivo od anilina. Gotovo nijedna članica-fundatorka IG Farben nije
danas poznata po bojama. Agfa je najveći svetski snabdevač foto-
materijalima. Bayer i Hoechst su se koncentrisali na droge, eliksire,
farmaceutiku. Blagodareći njima, imamo aspirin, atebrin, novokain,
sulfapreparate. Jedino je BASF ostao pretežno na anilinu, ali je izašao na
tržište s veštačkim indigom, a kasnije, upravo na sporednom koloseku
produkcije, oslobodio svet zavisnosti od čileanske šalitre. I sad, ako se u
tome ne vidi poenta, ja sam nemoćan da je dokažem ubedljivije od
ljudskog iskustva i njegove istorije. Konkluzivnije nego što će je dokazati
naša vlastita, kad bankrotiramo s bojama, koje, osim za korotu, nikom ne
trebaju.
FILIP: Koliko se sećam, rekao si da se od JUB-a nemačkim
predlogom zahteva upravo proizvodnja boja. To je, bar dosad, bio jedan
od nosećih alibija tvog mišljenja da na te predloge treba pristati.
STEFAN JUNIOR: Rekao sam da se od nas proizvodnja boja očekuje.
Nisam kazao da se zahteva. Niko nam ne brani da kapacitete
neobuhvaćene ugovorom upotrebimo za nešto profitnije. Ako
zadovoljimo Nemce u pogledu proizvodnje boja…

305
 FILIP: I takozvanih nusproizvoda kao što su otrovni gasovi…
STEFAN JUNIOR: Možemo računati na kreditiranje svega što bismo
na drugoj strani, kao nezavisan partner, započeli. Trenutno se nalazimo
u takvoj finansijskoj suši da bi nam i kiša iz pakla dobro došla!
FILIP: Bojim se da ćete je odande i dobiti.
STEFAN SENIOR: Dok se ja pitam – nećemo!
STEFAN JUNIOR: Kako hoćeš, tata. Ti si majoritet. Ti ćeš odlučiti.
Ali ako pogrešiš, najviše i izgubiti. Ja samo držim da je s Nemcima
trezvenije pregovarati dok se još nalaze s one strane Alpa i dok
pregovore vodiš s ljudima od reda i tradicije, kao što su Fritz Ter Meer,
Georg von Schnitzler, Otto Ambross, Karl Crauch ili Christian Schneider,
nego kad budu s ove, i kad ti s druge strane stola bude sedeo neki
arogantni i nekompetentni intendant iz Industrijskog odeljenja OKW.
STEVAN SENIOR: Pa ako ste svi vi već spremni na okupaciju, iako
rat još ni počeo nije, iako se, zapravo, ne zna hoće li uopšte početi, meni
svakako ne gine da se nađem pred nekim arogantnim i nekompetentnim
intendantom iz OKW. Ali ću tada bar znati na čemu sam. S „gospodom
od reda i tradicije”, s Ter Meerom, Ambrossom ili Karlom Crauchom, mogao
bih gajiti nekakve iluzije da s ozbiljnim ljudima vodim ozbiljne
trgovačke pregovore, a ne da poslujem s bandom gangstera i ucenjivača!
I sasvim sigurno bih ih gajio da nisam, Bog me, valjda, naučio, upravo
kad ste naišli, prelistavao malko izveštaje o sličnim pregovorima, koje su
gospoda od tradicije i reda, gospoda Ambross, Ter Meer, Crauch i
Schnitzler vodili s upravnim odborima fabrika boja po Austriji, Češkoj,
Poljskoj i Francuskoj…
STEFAN JUNIOR: Ti ne možeš upoređivati njihove metode u
okupiranim zemljama s postupkom na koji su obavezni kad pregovaraju
s industrijalcima jedne slobodne i nezavisne zemlje!
STEFAN SENIOR: U tom slučaju, ti nas već smatraju okupiranim, jer
ja ne vidim osobite razlike između uslova koji se nama nude i onih što
su diktirani industrijalcima okupiranih zemalja. O poljskim fabrikama
boja Boruta, Woli, Winice neću da govorim. Te su jednostavno
konfiskovane i inkorporirane u IG Farben. Može se reći da, usled
izvanrednih okolnosti, termerambroskošniclerski smisao za „red i
tradiciju”, osim u vojničkom smislu, i nije mogao doći do izražaja. Ali
već u Čehoslovačkoj, taj je smisao u punom cvatu. Von Schnitzler,
gospodin od tradicije i reda, koji sa Aussiger Verein s nemačke strane
vodi pregovore, anticipirajući okupaciju, preti primenom Nirnberških
zakona, po kojima se sve industrijske organizacije s dvadeset pet
procenata Jevreja u svojim vodećim telima tretiraju kao semitske, i kao

306
takve, kao orangutanske, podležu specijalnim merama. Tako je Aussiger
Verein po jeftine pare prodat IG Farbenu još pre okupacije Praga, legalno,
ako se, dabome, kombinacija nepristojnih uslova s pretnjama i ucenama
može smatrati nekom civilizovanom trgovinom. Čak je i francuski
anilin, na čelu s Kuhlmannom, uprkos zaštiti Višija, bio prisiljen da pod
pritiskom, sad već ponešto tradicionalnog i redovitog shvaćanja
„tradicije i reda“ gospode Ter Meera i Schnitzlera, s ovima sklopi
poslovno sumanut sporazum, koji je IG Farbenu obezbeđivao 51%
kontrole nad francuskom hemijskom proizvodnjom. Vrhunac tradicije i
reda, medutim, postignut je u poslovanju s germanskom i bratskom
Austrijom. Ovde, gospodo, na svom pisaćem stolu, imam opširno pismo
Josefa Johatna, koji je imao peh da predstavlja barona Rothschilda u
bratskim i kordijalnim pregovorima s tradicionalnom gospodom iz IG
Farben, koji su se ticali Skoda Werke Wetzler. Johant veli da je baron bio
svestan opasnosti. Njihov generalni, Pollack, uzaludno je pokušao da
fuzijom s italijanskim Montecatinijem modelira nemački pritisak…
STEFAN JUNIOR: Ono što ti, poslednjih meseci, takođe uzaludno
pokušavaš…
STEFAN SENIOR: Hitlerov ulazak u Austriju stavlja na te pokušaje
tačku. Ali je od IG Farben, koja ima širu perspektivu od kaplarske, i
računa s pravnim komplikacijama u nekoj, za Nemačku nepovoljnijoj
budućnosti, daleko i pomisao da povredi legalitet i Rothschildove fabrike
jednostavno zdipi, iako je, pazite, vlasnik Jevrejin, pa ni običajno ni
zakonski ne zaslužuje nikakve obzire. Zaslužuje ih, međutim, svetska
javnost. Gospoda Ter Meer, Crauch, Schnitzler, to su ljudi od tradicije i
reda, kako veli Stefan. Oni ulaze u normalne pregovore s Johamom, koji
predstavlja mudro odsutnog vlasnika. Ako kažem da je i taj Joham
Jevrejin, s porodicom usred Beča, nema potrebe za citiranjem svih
svinjarija koje su s njim i nad njim preduzete da bi prihvatio potpunu
apsorpciju Skode od strane IG Farben. Krajem 1938. posao je obavljen. U
to vreme Joham je već van zemlje. Ne ulazeći u to čime je kupio pasoš,
citiram ga: „… tako sam se ja, i fizički i psihički ruiniran, najzad, ipak
izvukao, ali imam tužnu dužnost da vam javim kako je naš zajednički
prijatelj, generalni direktor Skode g. Pollack ubijen od strane SA dok je
prolazio ulicom da bi…“ Gospodin Pollackje, dakle, umro pod
kordijalnim nogama onih čiji su pravi poslodavci „gospoda od tradicije i
reda“, jedan Ter Meer i jedan Von Schnitzler!… I šta ja sada, za ime božje,
imam od takvih ljudi da očekujem?… Interessen Gemeinschafft Kordijalnu
fuziju? Tehnološku pomoć? Kredite?… Jedino čemu mogu da se nadam
je da ostanem fizički čitav!…

307
 FILIP: Ko njih predstavlja?
STEFAN SENIOR: Ko drugi nego „gospoda od tradicije i reda“,
pljačkaški duo Ter Meer – Von Schnitzler, uz generalnog direktora Eckarta
i jednog gospodina za koga nikad nisam čuo…
STEFAN JUNIOR: Heinricha Steinbrechera, čini mi se…
STEFAN SENIOR: Koji predstavlja neko prokleto ministarstvo, biće
ekonomije, industrije, ne znam više ništa… Ali ja Filipa ne bih zamarao
pojedinostima, koje ništa ne menjaju na njihovom konačnom strateškom
cilju – inkorporiranju JUB-a IG Farbenindustrie.
FILIP: Drugim rečima – nemačku ratnu proizvodnju.
STEFAN JUNIOR: Ako Rusija snabdeva Nemačku žitom i ugljem,
Švedska gvozdenom rudom, učestvuju, dakle obe u ratnoj proizvodnji
bez ikakve griže savesti, ako to isto radi Amerika s Engleskom, ja zbilja
ne uviđam kakve mi to proklete puritance izigravamo? Francuska je
stolećima pomagala Turke očekujući, u međuvremenu, od Austrije da je
od Turaka brani. Rusi su svojom politikom kadri bili ceo Balkan u
vazduh da bace, pod uslovom da Moreuzi ostanu netaknuti i u njihovim
rukama. Englezi su…
STEFAN SENIOR: Ne zamaraj se. Ne branim ja ovde Jugoslaviju,
nego sebe…
FILIP: Objektivno, međutim… (Objektivno, međutim, Jugoslaviju. Kao
što je Stefan objektivno prodaje. To objektivno i subjektivno, koje te je uvek
zbunjivalo svojom sposobnošću da sve malograđanske pojmove i definicije okreće
naopako i da u mnogim ljudskim postupcima – tvojim, između ostalog – vidi
nešto drugo, a ne ono što ti vidiš, to objektivno-subjektivno metamorfoziranje
stvari pokazuje se odjednom ispravnim. Jer, bez njega bi sve stajalo obrnuto.
Stefan bi branio Jugoslaviju, eliminišući još jedan uzrok rata s Nemačkom, a
otac bi je prodavao, otporom IG Farbenu, povećavajući njegove izglede…)
STEFAN SENIOR: Ja, kao što vidiš, nemam namera da se tek tako –
predam. Tvoj brat, kao što takođe vidiš, ima drugo mišljenje. Na sreću,
on je voljan, i ja sam mu na tome blagodaran, da naše neslaganje drži u
pozadini i da se pred Nemcima pridruži mom stanovištu.
STEFAN JUNIOR: Voljan? Ne bih upotrebio baš tako jak izraz.
STEFAN SENIOR: Šta bi upotrebio?
STEFAN JUNIOR: Recimo – pomiren.
STEFAN SENIOR: Ja te nisam primoravao da se s mojim mišljenjem
složiš, Stefane.
STEFAN JUNIOR: Ali si mi jasno stavio do znanja da sa svojim na
pregovorima ne mogu učestvovati, tata.
STEFAN SENIOR: I tako smo se lepo, rođački složili da Stefan svoje

308
mišljenje zadrži, ali da na pregovorima egzekutira moje.
STEFAN JUNIOR: Sasvim pošteno, zar ne?
FILIP: U tradiciji Firme, svakako.
STEFAN SENIOR: Uprava JUB-a je, takođe, jednoglasno uz mene.
STEFAN JUNIOR: S tim što je, na početku prve sednice posvećene
nemačkim predlozima, bila jednoglasno uz mene. Druga jednoglasnost
postignuta je otprilike kao sa gospodinom Johamom iz Skode. Samo što je
gaženje izostalo. Nije, naime, bilo nužno. Ja sam se na vreme povukao…
Što se tiče Jevreja iz Upravnog odbora, oni će biti zamoljeni da ljubazno,
u interesu Firme i sebe radi, podnesu antidatiranu ostavku…
FILIP: Zašto?
STEFAN SENIOR: Ja ne mogu dopustiti da svoje pozicije oslabim ni
u jednoj tački. Ne dam im da mi pred nosem stalno mašu svojim
opskurnim Nirnberškim zakonima i s onih 25 procenata jevrejske krvi,
pomoću kojih su ugrabili Aussiger Verein… Mislio sam, u stvari, da taj
procenat smanjim na 10 odsto. Ali i to bi bio rizik. Jedna preambula
Nirnberškom kodeksu mogla bi me ruinirati. Zbog toga će čak i Timon
morati da se povuče iz Nadzornog…
FILIP: Taj će te lepo pozdraviti…
STEFAN SENIOR: Ako je zaista poslovan čovek, kao što se pravi,
neće moći ništa da prigovori. Znaće da u tome nema ničeg ličnog. A ni
protiv Jevreja… Ja njima ništa ne zameram. Preferirao bih, dabome, da
su slabiji trgovci nego što jesu, ali nisu ni takvi da se s njima ne može
izaći na kraj. Imam među njima i poslovnih i ličnih prijatelja… Ali,
Geschaft ist Geschaft, posao je posao…
FILIP: (Tako je. A tvoj je ovom prilikom razgovarati o onim radnicima iz
Litije i videti može li se povodom njihovog otpuštanja nešto učiniti…) Kad
smo već kod toga…
STEFAN SENIOR: U svakom slučaju, opiremo se. Na fuziju ni u
kakvom obliku i ni pod kakvim uslovima ne pristajemo. A zatim
uzmičemo – nešto ipak moramo izgubiti – na liniju komercijalne
saradnje. Po mogućnosti, nedefinisane ugovorom. Ostavljene da se, od
situacije do situacije, na tržištu prirodno formira. Ukratko, nešto poput
odnosa IG Farben i Du Pont.
STEFAN JUNIOR: Za to bi trebalo biti Du Pont, a ne JUB. U
najmanju ruku, nemati fabrike na puškomet od nemačke granice.
STEFAN SENIOR: U konačnoj analizi, naše šanse i nisu tako rđave
kao što se na prvi pogled čini. Dok nam nudi Pakt, nema Nemačka
nikakvog interesa da nas antagonizuje. IG Farben, bar u ovom političkom
trenutku, ne sme računati na dozvolu za totalan pritisak. Moraju

309
postupiti taktički, zaista kordijalno, ako uopšte išta žele da postignu…
Razumeš li sada u čemu je stvar?
FILIP: U tvojim očekivanjima da te vlada u tom otporu podupre,
pretpostavljam… (I tu ti u temu uskačeš…)
STEFAN SENIOR: U redu, u redu… znam da vlada neće uvesti
zaštitne mere. Za njih je, uostalom, već poprilično kasno. Uredba o novoj
carinskoj tarifi iz 1925, privilegujući industriju, ali bez odgovarajućih
barijera prema inostranstvu, stvorila je za poslednjih petnaestak godina
od ove zemlje Eldorado za tuđ kapital. U industrijskom plasmanu koji
nas interesuje, od četrnaest najkrupnijih jugoslovenskih koncerna,
jedanaest se nalazi pod kontrolom banaka u kojima je snažno prisutan, u
većini čak i odlučujući strani kapital, a u njemu austro-nemački s čitavih
31%. Ako sada cifri od 31% dodaš okupacijama odnosnih zemalja
preuzete kapitale, francuski od 11,4%, češki 22,1 %, holandsko-belgijski
2%, dobijaš cifru od 64,5%, približnu meru u kojoj germanski kapital
dominira domaćom privredom. O drugim industrijama neću da
govorim, ali hemijskom u Jugoslaviji IG Farben već gospodari. Kad se
metod malopređašnje statistike s područja bankarstva prevede na
industrijsko-hemijsko, proizlazi da IG Farben, sa svojim dobrovoljnim i
prinudnim afilijacijama, kontroliše najmanje 78,2% naše ukupne
hemijske proizvodnje. Drže se još jedino naša Jugoslovenska udružba boja i
Anilin a.d. Avrama Mošiča…
STEFAN JUNIOR: Bojim se da ćeš sa spiska hrabrih Anilin a.d.
morati da izbaciš. Nisam hteo da te uznemiravam, ali mi je prekjuče
Avram Mošić javio da će ovih dana IG Farbenu ustupiti kontrolni paket
od dve trećine svojih akcija.
STEFAN SENIOR: Ako se neko zove Avram Mošić, a posle
Johamovog iskustva, ne možeš mu se ni čuditi. Ali gospodi „od reda i
tradicije” ni to nije dovoljno. Nije im dovoljno što u Beogradu drže
Jugokolor a.d., Adir a.d., Konstruktor a.d., Dinamit Nobel, Juganil k.d.d., Bayer
K. D., u Zagrebu Zorku a.d., Jugoslovenski seruim, Pira d.d., Titanit d.d.,
Ceres, Bayer Pharma, Moster d.d., Solway u Lukavcu, Aga-Ruše i Anilin a.d.!
Oni, uprkos međunarodnom kartelnom dogovoru o jedinstvenim
cenama, svojim zastupnicima daju nekakav Natural bonus od 5 kg, na
svakih 100 kg isporučene robe, i time pokušavaju da i nas nekolicinu
slobodnih na potajnički način likvidiraju… Situacija je, dakle, takva, i ja,
sve dok ovakvu vladu imamo, ne mogu za industriju očekivati neke
opšte zaštitne mere. Ali mogu računati na zaobilaznu intervenciju koja
bi od JUB-a učinila poseban slučaj. U tom smislu sam već i neka
uveravanja u Beogradu dobio. Nemcima je potrebnija Jugoslavija u

310
Trojnom paktu, nego JUB u IG Farbenindustrie. I ako Berlin, zbog Pakta,
zauzda apetite Frankfurta, mi smo se izvukli…
STEFAN JUNIOR: Na koji rok?
STEFAN SENIOR: Svaki mi je dobrodošao.
STEFAN JUNIOR: Da te pitam nešto?
STEFAN SENIOR: Pitaj.
STEFAN JUNIOR: Misliš li ti da ćemo mi taj Pakt potpisati?
STEFAN SENIOR: Mislim.
STEFAN JUNIOR: S kolikim procentom sigurnosti?
STEFAN SENIOR: Stopostotnim.
STEFAN JUNIOR: Onda ja tebe ne razumem. Čim potpišemo Pakt,
Berlin više neće imati nikakve potrebe ikoga da obuzdava. A Frankfurt
će, u međuvremenu, još gore ogladneti.
STEFAN SENIOR: Ja kupujem vreme. Niko ne može predvideti šta
će se dogoditi za pola godine.
STEFAN JUNIOR: Tako je mislio i pokojni gospodin Pollack.
FILIP: Otac ima pravo. Treba se braniti baš zato da se ne prođe kao
gospodin Pollack. Jer, da se branio, možda bi i gospodin Pollack bolje
prošao.
STEFAN JUNIOR: Od tebe nešto pametnije nisam ni očekivao!
Miljama si daleko od problema, a bezočno aplaudiraš nama koji treba da
se oko njega znojimo! Kako bi, recimo, bilo da im ti pružiš otpor? Da
učestvuješ u pregovorima? Da nam pokažeš kako se to radi u situaciji
kad za stvaran otpor nema nijednog normalnog uslova?…
FILIP: Kako ti to misliš? Pa ja sam sasvim izvan vaših poslova.
Nisam čak ni član Uprave…
STEFAN JUNIOR: Ako se ostavke mogu antidatirati, mogu se i
naimenovanja.
STEFAN SENIOR: Tako bi nešto, naravno, bilo neumesno od tebe
zahtevati, ali bi nam na drugi način mogao pomoći…
FILIP: (Razume se…) Kako?
STEFAN SENIOR: Ja računam na diskretnu podršku vlade. U tom
smislu sam razgovarao s Teodorom…
FILIP: (Jedino je to bilo predviđeno, a sve ostalo je raščišćavanje terena od
neposlovnih naslaga, prepariranje za predlog, koji se, posle svega što si rekao o
otporu, propelerima, otrovnim gasovima i nezavisnosti Jugoslavije, jednostavno
više ne može odbiti a da čovek ne ispadne licemer…) Ovde si, dakle, s
Teodorom razgovarao, a ne u Beogradu, kao što si želeo da poverujem?
STEFAN SENIOR: Zašto bih to želeo?
FILIP: Zato da bi sve to što više ličilo na tvoju inicijativu. Inicijativa

311
je, međutim, potekla od Teodora, i ticala se mene…
STEFAN SENIOR: Da je on nije preuzeo, ja bih. Ovih dana nisam u
položaju da oko dostojanstva pravim veliku buku. Ovako ili onako,
antagonizirati Teodora znači izgubiti podršku vlade. Izgubiti podršku
vlade znači s Nemcima izgubiti bitku i onom drugom polovinom šanse,
jer sam Bog zna da smo, po svoj prilici, prvu izgubili kad smo se, na
putu za Severozapad, odlučili da u ovoj posranoj zemlji ostanemo i
poslove pravimo. A nema efikasnijeg načina da se taj klipan Teodor
antagonizuje nego da se, usred ozbiljnih aspiracija na premijerski
položaj, ime Njegovan pojavi na jednom suđenju antidržavnim
elementima – na strani tih elemenata…
FILIP: I ti sad od mene tražiš da ne svedočim?
STEFAN SENIOR: Je li to tako mnogo?
FILIP: Načelno nije, ali za mene jeste. Vrlo mnogo.
STEFAN SENIOR: Ja sam čuo da od tebe niko i nije tražio da
svedočiš. Da su protiv toga čak i drugovi te tvoje osobe…
FILIP: Uhodio si me?
STEFAN SENIOR: Informisao se. I ni do sada nisam razumeo zašto
si se ti, nepozvan, u celu tu svinjariju ugurao?
FILIP: Ne traži objašnjenja, molim te!…
STEFAN JUNIOR: Jer ti ih i nemaš! Ti sve to radiš iz puke mržnje
prema svemu što je Njegovan!
STEFAN SENIOR: Umukni, Stefane! Ili hoćeš namerno da ga
naljutiš, a?… Slušaj, sine, zar ne uviđaš da je ovde na kocki daleko
presudnija stvar od tamo neke…
FILIP: Ona za mene nije „tamo neka“!
STEFAN SENIOR: Nisam mislio da je vređam. Hteo sam reći –
devojke koja nije u stvarnoj opasnosti, ne bar onakvoj u kakvoj se nalazi
JUB… Po Teodoru je, naime, lako moguće da uopšte ne bude osuđena…
FILIP: (Kad bi se vratio u staru kožu, i prestao biti tako nesnosno
pomirljiv, primorao bi te na grubost, na koju bi bio obavezan da odgovoriš još
gorom, i ubrzo bi se prokleti razgovor opet našao u tradicionalnim vodama
nesporazuma i netrpeljivosti, u kojima bi se već lakše snalazio…) To ste, dakle,
vi i presudu već doneli?
STEFAN SENIOR: To je samo Teodorovo lično mišljenje.
FILIP: Koje će, kladim se, postati i mišljenje suda ako se ja na njemu
ne pojavim.
STEFAN SENIOR: Slušaj, sine, ćak i sa gledišta tvojih sopstvenih
ubeđenja…
FILIP: Moja ubeđenja ostavimo na miru! Moja ubeđenja nemaju s

312
tim nikakve veze!
STEFAN SENIOR: Ako se ikakva logika poštuje, morala bi imati!
Kazao si da moj otpor IG Farben odobravaš. Bio si izričit. I sad, kako se to
slaže s postupkom koji će ga beznadežno kompromitovati?
FILIP: (Nikako se ne slaže, alis tim ćeš sam izaći na kraj…) S tim ću sam
izaći na kraj… Uostalom, duboko sam ubeđen da te Teodor laže, da ti i
ovako i onako ne bi pomogao… (Eto kako ćeš izaći, putem jedne
pretpostavke koju ništa ne dokazuje osim nade da je dobra, i da će, čak i ako to
nije, poslužiti kao nekakav izgovor…)
STEFAN SENIOR: Kada bih ti pružio dokaze da će pomoći da li bi
od svedočenja odustao?
FILIP: (Klopka je zatvorena. U njoj ćeš crći, ili ostaviti nogu…) Ne bih.
STEFAN SENIOR: Čemu onda ti jeftini alibiji? Poštenije je
jednostavno reći – neću!
FILIP: Pa, eto, kažem – neću!
STEFAN SENIOR: Nije potrebno da se ljutiš. Ja ti ništa ne
prebacujem…
FILIP: (Kad bi bar besneo, kad bi makar nešto uradio, tresnuo pesnicom o
sto, ili te udario, a ne stajao tu i gledao te kao da te ne poznaje…) Hvala.
STEFAN SENIOR: Onda smo, mislim, temu zaključili. Milo mi je što
sam te video. Srešćemo se za večerom.
FILIP: Neću ostati na večeri.
STEFAN SENIOR: Tako? A zašto?
FILIP: Imam neka hitna posla u Beogradu.
STEFAN SENIOR: Zna li majka?
FILIP: Zna.
STEFAN SENIOR: Pretpostavljam da ne bi koristilo zadržavati te.
Danas mi ubedljivost, izgleda, nije u formi. Voleo bih da Ter Meer i
Schnitzler dolaze nekog drugog dana… Ali šta se može… Stefan će se
postarati da te kola prebace do stanice… Zdravo, sine… Pazi na sebe…
FILIP: Zdravo, tata!
STEFAN SENIOR: I ne zaboravi da se oprostiš s Gazdom. Pri kraju
je…
STEFAN JUNIOR: Sačekaj s komentarima dok se ne odmaknemo od
vrata… On se, naime, nada da ćeš odustati od svedočenja. Da te je ipak
uhvatio. Ne bi me čudilo… Jesi li ga čuo? Neverovatan je bio. Med i
mleko… I ta ideja da se ne protivi mom prisustvu! Prvorazredna
simeonska diplomatika stare škole, kažem ti… Računao je da ću te
argumentacijom u korist sporazuma s Nemcima razbesneti i da će vas to
približiti. Da ćeš se na mene naljutiti, što tebi, bar dosad, nije teško

313
padalo, a kad to nije upalilo, lično te je podsetio da se treba naljutiti.
Naljutiti se na mene, a njemu u naručje pasti. Odreći se svedočenja i
svoju malu crvenu drolju prodati u ime odbrane Jugoslavije i njene
hemijske industrije! Ingeniozno, nema šta!… Bilo je prosto mučno
gledati ga kako me idiotskim prigovorima podstiče na izjave o IG Farben,
za koje je znao da će te isprovocirati, ali je čak i sebe prevazišao
pozivajući se na tvoja ubeđenja, kojima bi, u međuvremenu, obrisao tur,
na čemu mu, naravno, ne samo ne zameram nego bih mu i društvo
pravio… Sasvim te je pomeo. Toliko te je zablesavio da si potpuno
zaboravio zašto si mu uopšte došao. Da si na tvoje nesrećne radnike iz
Litije potpuno zaboravio!… Možda ćeš za njih intervenisati nekom
drugom prilikom, kad budeš malo više oslobođen brige za svoj
dragoceni moral?… Ako do nje dođe, ne zaboravi ga pitati i za radnike u
Turjaku. Jer posle Božića trećina od njih takođe ide Bogu i tatinoj
tvrdoglavosti na istinu!… I to upravo oni koji će nam večeras uneti
badnjak!… Šta?… Kakav je to… Ti nisi pri sebi!… Kako se usuđuješ da
me… Ovo, đubre jedno, nije Španija da premlaćuješ ljude!… Ja ću tebe…
Sa mnom ti te vaše bestijalnosti neće proći!…
EMILIJA: Stefane, s kapije javljaju da su stigla gospoda iz
Nemačke… Kakva ti je to krv na obrazu?… Kud ode Filip?… Šta se ovde
dešava?

314
 DIMITRIJE: Nemci, teto! Nemci!
ANASTAZIJA: Teško nama! Zar već?
ÐORÐIJE: Govorio sam ja toj magaradi, samo nisam imao kome!
KLEONT: Šta je? Šta je bilo?
ANASTAZIJA: Ušle Švabe, tata!
KLEONT: Leleee!
ÐORÐIJE: Kasno je sad za lelekanje, moj Kleonte, nego da branimo
što možemo!
KLEONT: Kakva odbrana, budalo? Od Švabe nema odbrane! Nego
pakujte robu, pa jug da vatamo!…
ANASTAZIJA: Kud se deo Timon?
ÐORÐIJE: Bez panike! Zna li ko dokle su doprli?
DIMITRIJE: Do spavaćih soba u levom krilu.
KLEONT: I kakav im je to murdarski način? Tako, bez
ultimatum?… U moje se vreme znao red. Najpre rat objavu, pa tek posle
raspalu! Uvek si imao vremena da se spakuješ i na jug spustiš… Ili na
sever popneš. Već prema tome odakle se puca… A šta sad da se radi?
Gdi je Timon? Nikad ga nema kad je najpotrebniji… Jeste li zamandalili
banku? Jeste li skembali knjige?… Šta je s gotovinu? Će nam pisarska
marvinčad gotovinu razvuku!…

315
 Četvrtog januarija leta Gospodnjeg hiljadu osamsto sedamdeset
drugog, po bolesnom vremenu kakvo se pamtilo nije, prešao je iz aktive
u pasivu, na jeziku porodice, ili preminuo, na rečniku čitulje u Serbskim
novinama, u sedamdeset i trećoj godini neprofitnog života, umirovljeni
doajen, po cincarski čelingas, trgovačke Firme Simeon & Sin, Kir Simeon
Njegovan, zvani Hadžija. I stavili su ga na led pet dana – jer se o
božićnim praznicima nije sahranjivalo – te je počivao u konzervirajućoj
hladovini spokojno, spokojnije nego što je živeo. I odvezli su ga
devetoga januarija na Novo groblje sniže Tašmajdana, uz
činodejstvovanje Njegovog preosveštenstva mitropolita beogradskog
gospodina Stratimirovića, dostojno opojali, oproštajnom zemljicom iz
rukavica najviđenijih državnih i privatnih Srba zasuli, i prema ničim
grundiranoj želji sina mu Gazde, namesto karucama i prečicom, peške se
nekadanjom turskom mahalom konaku u Gospodskoj vrnuli, a kijamet
je još uvek Beogradom divljao i potopna kiša nije prestajala liti. Tmurno
se nebo s blatnjavom zemljom zašilo. Sjajnim noktima munje kamen
drale.
San alote, kao nekad – mislio je Gazda Simeon – kao pre dvadeset i
pet godina kad je to isto nebo s kalimejdanskog smetlišta spralo
tjelodvižnički cirkus osječkoga gospodina Tota, a njemu i njegovoj
utvarnoj jahačici Julijani, njegovom Jerokinu, njegovom Diamondu, po
kostima ljudske i pseće istorije, prostrlo miomirisan pašnjak ljubavnih
užitija, čelo Beograda koji je diukalionski ronio u crno, sjajno ništavilo.
U tri posle podne, prokisli, prozebli i pobesni, ukućani su morali
paliti petrolejke, kandila i milkerice da bi se snašli u novom poretku
stvari po sobama.
Gazda je, naime, smatrao da je u odbrani od zlodušnih špekulacija
umrloga, veština u zabašurivanju prvobitnog izgleda pokojnikovog
zemnog prebivališta od presudne važnosti. Počev od predmeta za koje je
čuvstveno svezan, preko portreta, koji su, izobražavajući mu život, imali
za neupokojenu dušu neodoljivu privlačnu snagu, sve do osoba što su
ga kakvim magnetičnim dobrom ili zlom zadužile. Najbezbednije je bilo,

316
jamačno, na kratak rok, onako džumle, porodično, u neki geografični
inkognito klisnuti. Zbog poslova, solucija, nažalost, ne beše izvodljiva. A
pri dubljem sagledavanju, nije ni štitila. Naše su duše vezane za ono što
imamo, ne za ono što volimo. Za nasleđe, ne za naslednike. U grobnički
život nas ne vraća Memorija nego Masa. Vrativši se posle četrdeset dana,
najdužeg vremena nužnog za vampirsku inkubaciju, mogu konak naći
već zaposednutim. I kad se pojmi manjkavost svih ovih odbrambenih
procedura, još veću je domišljatost valjalo demonstrirati u jedino
preostaloj: preobražavanju bogatih i udobnih enterijera u nešto što se iz
perspektive Tašmajdanskog groblja nipošto ne može prepoznati kao
njegovansko, u posed, čije bi zapušteno sostojanije već i samim rabatnim
izgledom poricalo svaku mogućnost da je u njemu ikada živeo i
zarađivao jedan Simeon.
Gospođa Tomanija se, spočetka, žestoko opirala i samome naumu
da se u kući bilo šta dira. Nisu joj bile mrzne sezonske promene
rasporeda nameštaja, niti njegove povremene obnove – oko kojih su,
zbog rastućih cena, s Gazda Simeonom redovno vođene iscrpljujuće
parnice u krevetu i van njega – smatrala ih je čak nužnim za duševno
zdravlje ukućana. U porodici u kojoj su se ljudi tako retko menjali – ako
uopšte jesu – a jedine se stvarne i primetne promene dešavale na imanju
i bankovnom kontu, tradicionalno prolećno i jesenje samozavaravanje da
su drukčiji neophodno beše da se čovek ne bi osećao baš sasvim kao u
grobu. Ali bila je iscrpljena. Jednostavno – ni za šta. Pogotovu za neko
„To majiko megalo sijarizma“, Magijsko Veliko Spremanje, čiju je svrhu
uviđao samo Simeon, a opravdavale jedino najstarije sluškinje s
dubokog juga. Otkako je gospodin svekar izvršio samoubojstvo, prema
njenim rečima, a prema mužu, čitulji i In memoriam u Serbskim novinama –
„neščastijem se udesnim preko pendžera na sokak strovalio“, prosto je s nogu
spala. Pričinjavalo joj se da je cela Knjaževina, u najmanju ruku, sav
Beograd na njeno dvorenje spao. Da se ne govori o praktičnim radnjama
što ih, mimo oplakivanja i ogovaranja, svačija smrt ište, a za koje su, u
svemu inače tako superiorni, muškarci, odnekud, vazda nesposobni ili
neraspoloženi. Rekla je mužu da računa bar jedan sat prileći pre nego što
se kuća opet napuni kondolentima, a evo, umesto da snagu prikuplja,
budzašto je troši, dajući sobama, požurivana Simeonovom nervozom i
ometana zbunjenošću posluge, izgled u kome Hadžijin duh neće moći
prepoznati svoj dom.
Da se bračna postelja, poprište tolikih parnica i svedok prvih
klinova u mučnom ali zahvalnom „procesu proizvodnje dece“, drži
nasred spavaće sobe, gde je obično stajao budoarski astal iz njenog

317
miraza, da se iz gleđosanih šerpi jede drvenim kašikama, zajedno s
poslugom, šaljući Tašmajdanu čednu sliku sirotinjske zadruge, i da
upadljivo hramlje na nogu po svom izboru, kako je Hadžijina
eventualno neupokojena duša kao ljubljenu snahu ne bi poznala, na sve
je to radi domaćeg mira pristala, Ali je odlučno odbila zahtev da umesto
uobičajenih razgovora u krevetu, lukavo muču i bleje, mukanizune ke
velazune, kako je kome grlu podesno, i time zavaraju oca ako bi im s
groblja u noćnu vizitu došao.
– E nekem da mukem, Simeone! – kazala je jogunasto, i sama na
časak u nakaradan jezik zavedena. – Neću da mučem, pa ubij! Svašta
sam u našem braku radila, i nije mi žao, premda bi svakoj normalnoj
ženi već odavno svega bilo dosta, ali govedo nisam i da mučem neću!
Ako ti je do mukanja, a ti priženi kravu da ti u krevetu mukajuće
društvo pravi!
Potkrovne odaje, u kojima je Hadžija proveo svoje skretoumne
godine, zakatančene behu, a stvari zastrte neprozirnim platnom, pod
kojim su gubile oblike. Hadžijin lični momak, koga je ovaj zvao „palim
angelom Belijalom”, pridonese odbrani kuće mirenjem s naglim
otpuštanjem iz službe, i odlaskom na selo, s umanjenom otpremninom,
ali uveličanom gospodarevom slikom. Sa svoje strane, Gazda potkrati
kosu, obrija brkove i pusti holandesku bradu, žaleći što mu predstojeće
konferiranje s nekom „metalnom“ gospodom iz Lajpciga brani nešto što
je u Zlatna vremena čak i grčkim kraljevskim herojima bilo dopušteno:
da lice mažu govnima, kako ih rasrđeni duhovi umrlih neprijatelja ne bi
mučili.
Ruku na srce, ništa konkluzivno nije mogao navesti što bi ovako
rigorozne mere zaštite opravdavalo. Nije bilo poznato da se ikada ijedan
Simeon povampirio. U narodskom, vulgarnom smislu reči, razume se.
Nijedan Simeon nije usamljene putnike ili neoprezne noćobdije po
raskrsnicama zajahivao, udovicama svojim dojađivao – ovih, doduše, i
nije bilo, njih je bilo nemoguće nadživeti – niti je ijedan primećen kako
se, obasjan punom mesečinom, nostalgično šunja svojom testamentarno
raspoređenom ostavinskom Masom. Imajući, međutim, u vidu njihovu
mučku prirodu, rasnu upornost, protejski dar preobrazbe, a iznad svega
neuništiv nagon za održanjem poseda, koji im je uspešno zamenjivao
sve ostale zdrave instinkte, svašta se moglo očekivati. Shodno, moglo se
predvideti da ni njihovo vampirstvo, ako se ikad u njega upuste, neće
uzeti javne, primitivne, slavodobitne oblike vukodlaka, upira, robnika,
vurkolaka, vrikolakasa, rođenih u Srba i drugih etnika sa skromnom
uobraziljom, a neumerenom ambicijom, nego će se, priuspodobljeno

318
simeonskoj gurbetskoj, emigrantskoj, potajničkoj naravi, ispoljiti na
okolišnije načine – diplomatično, misteriozno, arkapidžijski.
Podstaknut posle Lupusove smrti uviđanjem promena nagore u
svom temperamentu, često je razmišljao o putu koji bi izabrali Simeoni
ako bi se odlučiti trgovati i posle smrti. Došao je do zaključka da se
neupokojeni Simeon nikad javno ne bi služio bivšim likom. Isuviše su
oni za takav rizik promućurni. Morali bi uzeti u račun opasnost da se
njihovim falsifikovanim, kalp-životima, glogovim kocem ili lomačom na
put stane.
Verovao je, naprotiv, da bi se primenio oprobani način koji se
koristio pri ustrojavanju anonimnih konzorcija. Ulaganjem takozvanog
bezimenog kapitala, jedno akcionersko društvo, ili a.d., delimično ili
potpuno može preuzeti drugo a.d. – kao što se zbiva kad je čovek
posednut demonom – a da njegovo suvlasništvo ili realno vlasništvo nad
pomenutim a.d. ostane tajna ne samo za konkurentska a.d., već i za ono
posednuto.
On, dabome, nije znao da li se nešto slično u porodici već događalo.
Nije verovao, ali ga ni začudilo ne bi da jeste. U stvari, iskreno bi ga
zaprepastilo kad bi Simeoni smrt uzeli kao dovoljno opravdan razlog da
se odreknu trgovine. U najmanju ruku, obaveštenosti kako se, u njihovo
ime, poslovi vode. Mesto u nekom avetinjskom nadzornom odboru, ako
već ne u egzekutivi, najmanje je na šta bi ispravan Simeon posle ukopa
pristao.
O takvim se sablasnim operacijama, dabome, mogla imati tek
nejasna predstava, jedva usiljeno osećanje, izazvano čas
fantazmagoričnom uspomenom, kojoj u biografiji ništa ne odgovara, čas
postupkom, koji se priznaje ali ne prepoznaje kao svoj.
On, na primer, nije kadar da objasni odakle mu onako uzbudljiva
vizija Moskopolja, jer ona je pojedinostima premašala sve što je o slavnoj
cincarskoj Atlantidi od pradede čuo. Odakle mu iscrpno znanje o
zamršenom funkcionisanju Grkovog zemunskog Divana, kad je ovaj
vođen četvrt veka pre njegovog uvođenja u matične knjige rođenih!
Moglo bi se, doduše, reći da je i o Divanu slušao. To je istina koja ne ume
sve da objasni, jer se njemu činilo da o tome Divanu zna sve. Kao da je
ON na njemu sedeo i diplomatične uzlove pleo. I ovde bi se možda
moglo odgovoriti da je, kao Simeon, obdaren mimikrijskim talentom,
kao što najdugovečniju zver ne obezbeđuje njena snaga, već neiscrpna
moć prilagođavanja, prerušavanja, šminkanja, ukratko – protejska
fantazija u pronalaženju i iskorišćavanju najefikasnijih načina
preživljavanja. Ali ni time se sve ne bi objasnilo. Time ništa jasnije ne bi

319
postalo poreklo užasavajućeg saznanja o višestrukosti sopstvenog bića,
kakvo ima narkoman kad, posle dužeg transa, nastavi da živi sa svešću
da ga sa zamagljenim perspektivama ličnog života ne vezuje nikakvo
ljudsko sećanje, već ničim nepoduprto, izopačeno, bezmalo ludačko
osećanje. Povorka zbrkanih slika bez ličnog potpisa. Noćna morija, koja se
prepoznaje kao proizvod duše, iako, po svemu ostalom, dolazi niotkud.
O sličnim iskustvima slušao je i od pradede. Pitijska dvosmislenost
Grkovih iskaza onemogućavala je da se razabere priča li on o stvarnim
putešestvijima po Epiru, u kome, po sopstvenom priznanju, nikad nije
bio, ili u vidu ima nečiji tuđ simeonski gurbet kojeg se kao svoga seća.
Jedno, međutim, beše izvan sumnje: u Moskopolju grnčar lenje
uobrazilje i nespretne ruke, u Kragujevcu je postao starešina Ceha, i da je
samo od „sjajnih planova“ imao vremena, bio bi najtraženiji
protomajstor u nahiji, pa razloge nalazi u slabijoj umetničkoj
konkurenciji među Srbima ili u tome što je deo genija Simeona
Moshopolita, posle mučeničke smrti na kocu, i sam na sever, sinu
odbegao.
Simeon Lupus je oduvek bio drčan i naprasit čovek – osobina, inače,
u Njegovana retka, nespojiva s orijentalnom trgovačkom praktikom – i
zemunsko mu diplomatisanje i nadmudrivanje nikad ne beše krunska
odlika karaktera. Pa ipak, jedva nekoliko godina po Grkovom utapanju
u Dunavu – toliko je, valjda, zaobilaznoj Grkovoj duši trebalo da stigne
do Carstvujušče Vijene ili da mu se sin prilagodi evropejskoj političkoj
hipokriziji – Lupus odloži čibuk u vitrinu i poče se izražavati u
nerazumljivim poslovicama. Može se pretpostaviti da se poslovi u Beču
nisu mogli obavljati na balkansko-džeferdarski način i da bi se Njegova
ekselencija knez Meternik teško ičemu čibukom privoleo – mada se,
opet, četrdeset osma tome zaključku zdravo protivi – te da je u promeni
ponašanja tekućeg Simeona iznova došla do izražaja porodična moć
prilagođavanja prilikama, a ne intervencija očeve istočnjačke duše. Bilo
kako bilo, tek Lupus je za sedamnaest godina bečke emigracije ceo
geografski prostor Garašaninovog Načertanija pokrio tako finom
paučinom intriga i kontraintriga da su one skoro zasenile i čuvena
Grkova nadmudrivanja s izaslanicima Srba, Turaka, Rusa i Austrijanaca,
iz najprosperitetnijih dana zemunske bežanije. Smelo bi se čak reči da se
ni afera s njim, Gazdom, ne bi po Firmu onako srećno završila da je nju
Lupus od samog početka vodio na svoj čibučki način umesto što je
mudro krenuo da je lagumira ispod zemlje, da je, dakle, tretira na Grkov
način, a svoj, bombaško-čibučki, tek za kraj ostavio.
I pre nego što mu je otac, Simeon Lupus, 1862. od turske đuladi

320
stradao, Hadžija je bio na svoju ruku sveden. Ali pitomo, blagorodno,
suzdržljivo, nekonzilijarno mahnit. Tek kad je Lupusa nestalo – ako je
nestalo – osmelio se da, povodom famozne Predaje gradova, priredi i
onu infamoznu predaju njihove imovine beogradskoj sirotinji, koja ga je
dovela do sloma niz basamake, a njega, Gazdu, do sloma živaca. Da li
Hadžija za očevog života, ma koliko skrajnut, ipak ne beše baš toliko lud
da se večim dobročinstvom Lupusovom pernom čibuku podmetne, da li
je njegova tajnovita jerusalimska utvara u malignom pupnjenju
proizvela iz sebe snagu za onako razoran čin, ili je elan pozajmljen iz
Lupusovog groba, pet godina pošto je ovaj u njega položen – ko može
znati?
Ježio se pri pomisli šta bi od imanja u Gospodskoj bilo da je sav
Lupus u Hadžiju otišao. Ako se uopšte išta desilo, morao se Lupus
solidarno između sina i unuka podeliti. Jer, ako pre Lupusove pogibije
tunjavi Hadžija nije bio kadar za neko aktivnije ludilo, kakvo je ispoljeno
u otvaranju Firminih magaza ston uranio ohlo, Nebeskoj žgadiji, ni on,
trezveni Gazda, ne bi pre toga, pre 1862, bio sposoban da mu se onako
divljački suprotstavi.
Bilo je suviše koincidencije u svemu tome. Jinese mistikistis, postaješ
mistik, mislio je Simeon hitajući prema kabinetu. Do dolaska
kondolenata, đavo ih nosio, ima još podosta vremena. A on je tek
nedavno završio definitivan inventar štete nastale očevim ludovanjem
godine 1867. Nema bolje prilike ni boljeg datuma nego da baš na dan
njegove sahrane konačan finansijski račun izvede. Da Firma jednom
zauvek s tom nesrećnom epizodom raskrsti.
Da, Simeone, mistik postaješ. Malko sumnjiv, doduše, malko na
hadžijsku bandu, kanda. Jer tvoja lična mistika sasvim je od druge sorte
nego ova zagrobna, vampirska, kakodemonska. Tvoja personalna
mistika, kojom uravnotežavaš dosadne praktičnosti života i građanskog
cigančenja, životna je, skoro da se kaže – životinjska. U žudnji da se
bude mavro alogo, crni konj, divlji suveren slobodnih pustara,
nadračunski i bezračunski vihor samog življenja, nema ničeg grobnog,
nekrofilnog, nečistog. U njoj je sama čistoća besmrtnosti, to hrisomalon
deras tis eoniotitos, Runo večnosti.
Ston diavolon!
Ogrebao se po ruci. Ekser je stršao iz sanduka, koji je još mirisao na
biblijske začine. On ga, bauljajući, nije video. Poteklo je nadlanicom i
nešto krvi. Kapljica je sijala kao drobni rubin. Sagnuo je glavu i liznuo je.
Imala je prijatan, hranljiv ukus. Stisnuvši kožu na nadlanici leve ruke
palcem i kažiprstom desne, isterao je iz sebe još nekoliko crvenih suza,

321
pa i njih polizao. Ruka je sada bila čista.
Šta li će reći Čaršija kad u ovakav nered bude uvedena? Da ga je bol
poremetio? Da je to sahrana za sobom nered ostavila? Da je sujeveran?
Nije ga bilo briga.
Važno je posao da se vrši.
A za resto?
Za resto – Den me afora, den me pirazi!

322
 GLASOVI NJEGOVAN TURJAŠKIH:

Šta se to mene tiče? To se mene ništa ne tiče! Nema to sa mnom

nikakve veze!…
Nipošto se ne može reći da je rat industrijskih zemalja doveo do
privredne konjunkture u neutralnim. Prolaze dobro samo namirnice koje
se mogu stokirati, sve ostalo nema normalnu prođu, jer je ratna psihoza,
vezana za lavirajuću i protivrečnu politiku naše vlade doprinela
nesigurnosti, koja još od polovine tridesetih vlada u Evropi. Prema mom
mišljenju, teškoće industrijske proizvodnje i plasmana potiču od
otežanog snabdevanja sirovinama, posebno onima koje su proglašene
strategijskim, poremećene pomorske plovidbe i povećanih transportnih
troškova zbog ratnog rizika, pomanjkanja kredita, deviznih restrikcija,
liferacije robe samo ako se plaća unapred ili povukom pri prijemu, i
uzdržljivosti potrošača, koji u uslovima opšte nesigurnosti i neizvesne
budućnosti ne vidi svrhe u kupovanju ičega osim onog što je doslovno
neophodno…
Kao što pod južnim suncem žene brže sazrevaju, ali se i brže troše, i
naše se porodice bogate brže nego igde drugde, ali i mnogo brže
propadaju…
Ja sam čula da Martin i Leona pomišljaju na brak, pa ne znam hoće
li tome biti smetnji sa strane crkve, ne znam, naime, koji stepen srodstva
takvu vezu limitira…
Halo, halo?… Da li je to stan ministra vojnog, gospodina generala
Pešića?… Da li je gospodin general kod kuće?… Znate li, možda, gde se
nalazi?… Ministar Teodor Njegovan… Iz Turjaka, kraj Ljubljane…
Najlepše molim za izvinjenje što u ovo doba i u ovo veče zovem, ali
stvar je vrlo urgentna… Sve do sada su veze sa Beogradom bile
prekinute, inače bih se javio ranije… Dajte mi taj broj, molim vas…
Čuo sam da se Filip potukao sa Stefanom i napustio Gradščinu.
Emilija, je li, boga ti, šta ste platili onu kinesku vazu u holu?…
Neka Timon priča šta god hoće, ja kažem – da Bog poživi ovaj rat,

323
premda on čitanje novina čini sasvim nepodnošljivim…
Šta je tebi, Rahela, šta hoćeš? Čemu dreka? Propisi protiv Jevreja, u
ovom ili onom obliku, postojali su u zemlji otkad i ona postoji, pa se
niko nije bunio…
Jeste li čuli da se Dijana i Leonid razvode?…
Da nije bilo rata, sudeći po tome kako se ponašala prema Osvaldu
Mosliju, Engleska ne bi propustila priliku da bude prva zemlja na svetu
u kojoj se revolucija izvodi pod zaštitom policije na konjima…
Nemoj mene pitati, ja stvarno ništa ne znam…
Posle krimske krize, otac Hadžiji i dejure oduzima poslove iz ruku, i
od tada se ovaj u potpunosti predaje Bogu, ispoljavajući vremenom sve
upadljivije simptome duševnog rastrojstva, koji kulminiraju u otvaranju
Firminih magaza i konaka Njegovan beogradskoj sirotinji godine 1867.
Otada živi pod ključem u atiku, u nekoj vrsti domaće konfinacije, i o
njemu se nežno stara snaha Tomanija. Umire 1872. Da li je izvršio
samoubistvo ili nesmotreno kroz prozor ispao, nikad se pouzdano neće
saznati. Kod nas Njegovana umiranja su, izgleda, uvek nekako mutna,
nečista, nedovršena, kao poslovi o kojima čovek nikome ne želi da
polaže račune…
Kod nas na Balkanu se čedna ignorancija, pastirsko neznanje,
udruženo s izgledom majmuna i prigradskom zapuštenošću, još uvek
smatraju prvim uslovom da se neko proglasi genijem. Varvarsko
stanovište da talenat dugujemo Bogu zamenjeno je u međuvremenu
naučnom zabludom da smo za sve svoje sposobnosti dužni srećnoj
kombinaciji gena, ali naše ubeđenje da mi lično svemu tome nemamo šta
da dodamo nikako da se izmeni…
Jesi li već čula? Ona luda Hristina je na putu za Turjak držala
radnicima u Litiji neke govore, a povrh prebila i nekoliko žandarma!…
Table tnechanique iz 1830, koji je John Webb radio za vojvodu od
Buckinghama, s rokoko marketerijom, delimično od slonovače, s
prekrasnim srebrnim inkrustacijama…
Ja sam čuo da je JUB pred stečajem, a kad vidim toliko razbacivanje,
da znaš, sklon sam da poverujem u to, jer meni ovo ne liči na porodični
Božić, nego na mazanje očiju kreditorima…
Čuje se da će Teodor možda još ove noći videti kneza Pavla…
Čuo sam da je Jakov celu onu priču oko svog konkursa jednostavno
izmislio…
Ko je to još čuo? Kakav je to način? Pozivaju goste, a onda za njih
nemaju vremena od poslova! I još na Badnje veče! Zar se ti prokleti
pregovori s tim prokletim Švabama nisu mogli ugovoriti i posle

324
praznika?…
Jeste li čuli da Jakov Urlik iz Male Gradščine hoće oko JUB-a da
povede parnicu sa starim Stefanom?…
Ja sam čuo da će uskoro na pitanju Trojnog pakta pući tikva između
Antonija i Teodora…
Čula sam da je Stefan ovaj objed zamišljao kao nekakovu agapu – to
ti je, zapravo, posijelo prvih kršćana – ali imam dojam da ćemo,
namjesto toga, uživati u ljudožderskoj gozbi…
Niti sam šta čuo niti me se išta tiče! Den me afora, den me pirazi!…

325
 Simeon stoji usred magijskog nereda svog radnog kabineta,
okružen pomrlim Simeonima, koji, izobraženi u raznim tehnikama, i s
različitim pozadinama, ali uokvireni istim pozlaćenim prepletima od
plemenitog drveta, vise po smeđim lamperijama duvara: Hadžijom u
crnom geroku i s dušom daleko od očiju, Lupusom u mešavini franačko-
orijentalne odeće i s dušom koja govori u dnu crvenih zenica, Grkom u
istočnjačkom ruhu, s dušom koja se menja, kako se iz kog pravca gleda, i
s Moshopolitom, naslikanim po priči, čija je nošnja narodna, grčka, a
duša, po očima sudeći, već davno mrtva.
Ostalih, onih odranije, nema u slici, ali su tu, u duši. I Simeon,
kerameus, protomajstor grnčarskog ceha iz Janjine, i Simeon za koga se
verovalo da je potekao iz antičkih Teba, po novome Tivaja, kalitehnis,
kozmetičar i šminker, za koga se, takođe, verovalo da je šminkao sultana
Sulejmana Veličanstvenog da bi uznemirenim turskim ordijama
izgledao živ, pod Sigetom, godine 1566, i Simeon koji je preobučen u
ženu pobegao pred Mehmedom el Fatihom iz opsednutog
Konstantinopolisa, i Simeoni iz tračkog Adrianopolisa, i mnogi drugi
sve drevniji i drevniji Simeoni, sve do onog kome bi okvir slike sakrivao
konjske noge.
S njima nema čega da se boji, osim njih samih.
S druge strane, mislio je, nije isključeno da je strah od Hadžijinog
povratka posledica simeonske umetničke fantazije. Jer oni nikad,
stvarno, u duši, nisu prestali biti rukotvorci. Demijurzi. Tragači za
neviđenim oblicima. Lovci nečuvenih blaga. Istraživači nepoznatih
prolaza. Nomades ke oniropoli. Nomadi i sanjari. Argonauti u lutanju za
Zlatnim runom.
Runo je, dabome, zvanično bilo deklarirano kao roba. Emborikos
ofelos. Trgovački profit. U krajnjem svođenju, ktima ili posed.
Ali da li je to Runo zaista zlatno? Može li se videti, opipati, unovčiti?
I šta je, zapravo, to što oni od Adrianopolisa, možda još i poizdalje, pa
do Beograda, traže?
Po svemu što se o Moshopolitu znalo, taj se baš i nije za zaradom

326
ubijao. Umeo je odbijati povoljnu cenu za krčag ako ga je tokom izrade
zavoleo. O čemu je onda spekulisao? Ti itene to oniro, ti i lahtare tu? O
čemu sanjao? Za čim žudeo? Šta je Firma Simeon & Sin od njega imala?
Ume, razume se, nesposobnost u sticanju profita da se krije iza leđa neke
uzvišene, neprofitne pasije. Da takav čovek zna zarađivati, ko sme
sigurati da bi se i dalje zamlaćivao strastima, koje mu, osim neprilika i
bede, ništa nisu mogle doneti? Hadžija, svakako, nije bio od te kalp-
sorte, jer mu je mahnitost garantovala iskrenost svakog preterivanja, ali
Moshopolit je – ako je verovati amanetu i Grku – bio trezven čovek, nije
bio palavos, pa nije nemoguće da je njegova predanost umetničkoj strani
grnčarstva prosto bio prosopion, lepa ali lažna maska, iza koje se
neumešnost stidela da se snađe u onoj bitnijoj, simeonskoj, trgovačkoj.
Sin mu se, Grk, umeo gubiti u duševnim kombinatorikama, čija
unosnost nije bila očigledna. Njegovi „sjajni planovi“ za zarađivanje
multu poradz, snovi o jednom jedinom trgovačkom zaveslaju koji bi
Firmu do Runa doveo, kao da se i nisu začeli u abnormalnoj želji za
dobitkom, kojoj bi, prilikom izvođenja operacije, takođe preterana
nesposobnost podmetala nogu, već u potajnoj strasti prema gubitku,
nekoj opskurnoj reversiji simeonskog trgovačkog duha u pobuni protiv
uspeha kao merila svih stvari.
Bilo je u Lupusovim poslovima operacija koje su po čistoti
transakcionih linija, po logici razvoja dobiti, po neobičnosti obrta i
protivobrta, po lepoti oblika, bliže bile umetnosti nego trgovini. Izazvati
kod nekog načelno mrzovoljnog, odbojnog, nemaštovitog, cepidlačkog, a
iznad svega glupog upravnog odbora, svojim projektima, drhtavicu
estetičkog zadovoljstva, kao da mu se prikazuje kakva Fidijasova
skulptura, a ne procesna i cifarska shema buduće merkantilne
pustolovine, ne bi mogao svako, ne bi mogao neko kome je jedino do
profita stalo.
Na oca, Hadžiju, ne treba ni trošiti reči. Runo sa kojim je njegov
nesrećni pateras čeznuo nije visilo po zemaljskim pećinama i
stovarištima, niti se na pravcu simeonske argonautike moglo naći.
Što se pak njega lično tiče, tek će se videti. Iskušenje da misli kao
Arion, divlji konj, predvodnik slobodnog čopora, a ne Simeon, Firma-
čovek, doajen beogradske Čaršije i predvodnik onoga građansko-
trgovačkog, nije, svakojako, ohrabrujuće. U takvoj opsesiji je, međutim,
možda lična nesreća, dug krvi ili greha dospeo do isplate, ali stvarne
opasnosti po Firmu, uprkos povremenim alogomorfnim ispadima misli i
konjskim snovima, nema sve dok se bitka između ljudskog i životinjskog
načela u njemu obavlja u tajnosti, dok ne počne u poslove uvoditi

327
konjsku nelogičnost, možda čak i ćudi mule, a štampa tome da
skandalozni publicitet. Stvarna opasnost, elem, nije ležala u bolesti (ako
je to uopšte bolest, a čovečnost zdravo stanje života, ako antropoidnost
nije smrtna bolest prirode, njen rak, a životinjstvo jedini put ka
ozdravljenju), niti u njenoj neizlečivosti, ako od nje spasa nema, već u
odsustvu volje da se leči i izleči, u neuviđanju da lečenje ima svrhe, u
duševnoj težnji da zaista, neopozivo i zauvek postane crni konj.
Jednom se u krevetu, prateći stidljivo svoju još mladu, nezrelu,
nejasnu konjsku misao, zaboravio i počeo rzati. Došlo je do parnice.
– Pobogu, čoveče – obrecnula se jetko Tomanija – ionako se
nalazimo s mene na uštap, pa zar ne možeš naći nekoliko ljubaznih reči
da mi se približiš, nego moraš vrečati kao jarac!
Uvredila ga je.
– Šta hoćeš time? Ja ne vrečim kao jarac!
– Nego šta radiš? Grokćeš?
– Ako baš hoćete da znate, rzam kao konj, gospođo!
– Zar ne možeš lepo reći šta od mene hoćeš?
– Mogao bih da nešto hoću. Ali neću. Neću ništa od tebe. Bih od
sebe, ali mi se, sva je prilika, ne da.
Uzdržavala se neko vreme, a onda se opet čula iz mraka:
– Šta bi od sebe? Zver da napraviš?
– Aproksimativno, gospođo.
– Zar je to tebi nužno?
– A tebi, nužno li je stalno se u mene zabadati?
– Kad ne mogu kao čovek spavati! Otac po celu noć gore topoće, ti
mi dole uz uvo grokćeš…
– Rzam.
– Grokćeš!
– Rzam!
– Da si ti živ i zdrav! Ti kao da nikad živog konja nisi čuo?
Zamerka njegovom rzanju pogodila ga je žestoko. Jer za njega ne
beše ono puka onomatopeja, nostalgična čežnja za nedostižnim stanjem,
već put stvarnog preobražaja ljudskog govora u konjski.
– Šta fali mom rzanju?
– Fali što nije rzanje nego vrečanje. Sipljivo vrečanje. Konj ne rza kao
da se davi.
– Nego kako?
– Ovako! – rekla je Tomanija i snažno, zvonko, uzbudljivo zarzala.
Rzali su izvesno vreme naporedo, Tomanija da ga najedi veštinom
koju je računao u svoju specijalnost, kao što je njena bila parničenje, a on

328
da joj dokaže kako mu u rzanju nema ravna, sve dok, zamorena, ne dođe
sebi:
– Čekaj, bre, Simeone, šta to nas dvoje magaradi radimo?
– Rzamo, gospođo.
– O tome i govorim! Ti mene uvek tako sludiš da i ne znam šta
radim! A sutra ćeš me grditi što se dižem kao iz mrtvih!
– Ovaj put neću.
– Akonto mog rzanja?
– Bun. Jeste.
– E pa, u redu, Simeone. Kad me pitaju što sam sanjiva i troma, ima
svima da kažem, što smo ja i gospodin Simeon svu noć proveli rzajući!
Otada se više nije zaboravljao.
Sve te onostrane, mračne, ponorne sile koje su od Simeona, uspelih i
promašenih, činile nesrećna dvopolna bića, kentaurski razapeta između
javnog, čaršijskog, ispravnog, i tajnog, duševnog, naopakog života, sve
je to đavolski zamršeno, mislio je, zamršenije od svakog trgovačkog
računa!
Činilo mu se, dok ih je posmatrao kako svuda oko njega vise, da oni
Simeoni, Nagoi, Njegovani, i nisu pravi trgovci, kao što su to Sine,
Spirte, Darde, Nakoi, Karamate, Saboi, Dumbe i ostale cincarske Firme.
Da su im tek forma i terminologija trgovačka, a duša o diavolos kseri
pianu, đavo će znati čija!
Lukavo uređeni nered u kabinetu deluje umirujuće. Zadovoljan je,
ma koliko ga kao pedantnog čoveka jedi pogled na ispreturane
trgovačke registre i nameštaj pomeren iz ritualnih položaja da dočara
zapuštenost kontoara neke deficitarne kompanije. Nema simeonske
duše, pa ni pomračene, koja bi u ovom haosu prepoznala kalup za
mozak kojim se upravljalo beogradskom Čaršijom. Čak i da je ostalim
Simeonima vraćanje u aktivu polazilo za rukom, Hadžiji, majci, neće! A
to je jedino do čega mu je u ovaj mah stalo. Za ostalo ga nije briga.
S gađenjem oduvava prašinu s kožnog sedišta fotelje, naslednice
one što je, zajedno s petom, iščupana iz kukova jedne Nebeske ptičice,
godine 1867. Prinosi svećnjak trikir i dugo joj vizitira novu presvlaku.
Buva više nema. Ali, uspomene su to. Jedu, ništa manje uporno i bolno
od morica božjeg jata.
I uopšte – uspomene! Drugi ljudi su zaboravljali. „Žao mi je.
Zaboravio sam“, slušao je iz dana u dan, tokom svih godina svoga
metusalemskog trgovačkog života, a lično, osim u laži, tako nešto nije
mogao reći. Bilo je ljudi koji su se, u respektu memorije, ponašali kao da
su juče rođeni. Ni prekjuče što je bilo nisu više znali. Zaboravljali su

329
svaki svoj dan čim bi se smračio, kao da je kulučarski. On ništa nije
zaboravljao. Nikad ništa. U njemu se sve zadržavalo kao u vosku.
Uspomena na te buve, na primer, nije ga ostavljala ni na zvaničnim
audicijama u Dvoru Obrenovića. Mladi knez Milan, još pod tutorstvom
Namesništva, veli mu ljubazno, valjda dete naučili s kim ima posla:
– Namesnik g. Blaznavac mi je pričao da je Njegovo veličestvo
sultan, povodom Predaje gradova podarilo orden Medžidije raznih
stepena članovima svite blagopočivšeg knjaza Mihajla i uglednicima
beogradskim. Sam polkovnik je, s g. Ristićem, dobio II klasu ordena. Šta
ste vi, kao glava čaršije, dobili?
– Buve, Vaša svetlosti – odgovorio je srdito. Nije mogao da se
uzdrži. Grk bi uspeo. Lupus ne bi ni pokušao. On se naprezao, ali je
popustio besu. Spomen na noć šestog aprilija nije bilo ništa što čovek
njegove životne poziture ikad zaboravlja. – Srbija je dobila gradove,
Turska priznanje prosvećene Evrope, vaša kuća, Svetlosti, neumrlu
slavu, beogradski uglednici ordenje, a ja buve!
Knezu se odgovor, premda nabusit, učinio smešnim, ali ga je onaj
gusar Blaznavac zloupotrebio da ga skine sa spiska dvorskih zvanica.
– Tako se, gospodine, ne govori pred jednim knezom! – rekao mu je
svisoka.
– Malista, malista – odgovorio je namerno grčki i suvo Lupus u
njemu. – Svakojako. Samo, ja sam govorio i pred jednim bojadžijom.
Uvređen što ga podseća na zanat kojim je karijeru počeo, i u kome
se, po svemu, bolje snalazio nego u vojnim pitanjima svoje nove
nadležnosti, polkovnik i namesnik ga je na licu mesta vučićevski hteo
iseći sabljom. Nije bilo vremena za odricanje odgovornosti i njeno
prebacivanje na jednog mrtvaca, neovlašćenog korisnika njegovog
jezika, jer je najpre valjalo postići da se Lupusu ne pridruži. A i kakve je
svrhe imalo vojničkom buzdovanu objašnjavati tananu simbiozu
simeonskih duša, nedokučivu često i njemu, loncu za taj amalham?
Rastavili su ih, srećom, a Blaznavcu je bilo ispod časti od jednog
cincarskog trgovačkog civila iskati zadovoljštinu, što je on pozdravio
kao zdravo osećanje dostojanstva kod naše dične vojske.
Godinu dana nije u dvor puštan. Nije mario. Tamo je ionako mlatio
praznu političku slamu pokušavajući da spreči približavanje
Namesništva Rusiji. Posle nekoliko godina razumnog i profitnog
konkubinata sa Zapadom i Austrijom, u mozgovima srpskih državnika
opet su se počeli javljati simptomi nesrećne balkanske endemije – njena
istočna, proruska orijentacija. I to baš kad se na starom proaustrijskom
političkom pravcu mogla zaraditi – Bosna! To mu je u konfidenciji

330
poverio konzul Monarhije Benjamin Kalaj, lični prijatelj i politički
saveznik u balansiranju rusofilskom uticaju, računajući da bi on, u ime
Čaršije, zainteresovane živo za proširenje tržišta, mogao uticati na
namesnika Rističa da blagonaklono primi predloge iznesene u
poverljivoj instrukciji ugarskog predsednika grofa Andrašija. Srbija je
mogla jeftino kupiti dve trećine Bosne, sve do Vrbasa i Neretve, prostom
neutralnošću u slučaju austro-ruskog rata. Kalaj mu je rekao da je
ponuda saglasna s mišljenjem ministra inostranih poslova Monarhije
Bajsta, i data uz imprimatur Bečkog dvora. U svojoj napornoj istoriji, u
kojoj je svaku stopu teritorije i prava morala na nož i zube otimati, Srbija
nikad nije dobila tako ženeroznu, tako bogatu ponudu. Nikad joj niko
nije u isti mah nudio moćnog saveznika, znatno teritorijalno proširenje i
pogled na more. Jogunasti Ristić se, nažalost, nije dao privoleti. Kada je
peštanski sud oslobodio emigranta Aleksandra Karađorđevića optužbe
da je organizovao asasiniranje knjaza Mihajla u Košutnjaku godine 1868,
Namesništvo se naprečac razbolelo od gluvoće za sporazum s Bečom i
ponovo leglo na glatku petersburšku rudu. Gospodinu Ristiću, naime,
nije bilo dosta Bosne do Vrbasa i Neretve! Gospodin Ristić, koji se
personalno rodio na glinenom podu sirotinjske mahale, ne većem od
groba, hteo je da umre na odru velikom kao cela Bosna! Zahtevao je,
hondrokefalos, celu Bosnu! I još da konzul Kalaj obeća da će Viši peštanski
sud oboriti oslobađajuću presudu i bivšeg knjaza Srbije Aleksandra
Karađorđevića osuditi za Mihajlovo ubistvo! Nije nego! Još, možda,
nešto i u gotovom? Možda kakvu afrikansku koloniju, Vaše
blagorodstvo, gospodine namesniče? A povrh svega, kurvinski je o
razgovorima s Bečom obavestio Portu. I, naravno, dobio je pisinos!
Umesto Bosne i Aleksandrove kompromitacije, zaradio je pouzdano
neprijateljstvo Austrije i još nepouzdanije prijateljstvo Majčice Rusije.
Premda konzervativac i garašaninovac, uprkos odvratnosti prema
Ristićevom sunamesniku, pređašnjem bojadžiji a tekućem vojnom
ministru Blaznavcu – čije ga je rođeno ime, Milivoje Petrović, mučki
podsećalo na jednog drugog Petrovića, Miloja od 1806, i njegovu pljačku
Firmine imovine u oslobođenom Beogradu – on je, uz nos Garašaninu,
bio za to da se Namesništvu pruži komandirajuća šansa bar dok ne
posvršava hitne poslove oko ustrojavanja Prve srpske banke i prve
Zemaljske železnice za povezivanje Evrope i Azije preko Srbije, poslove
od kojih je zavisila Čaršija i kojima je dugovao prisnost s Kalajem,
čuvenom konjskom silom oba plana. Razume se da ni u jednog
namesnika nije imao poverenja. Rezervisano je još i kojekako mogao
pokloniti Ristiću.

331
 Jovan Ristić je imao tihoronilačku, burgijašku upornost prvih
simeonskih gurbetlija, i ona mu je imponovala, čak i kad je bila
maloprodajna i cepidlačka. Dobro upravljena, mogla je trgovačkom
staležu Srbije od znatne pomoći biti u izlasku iz balkanskog ćepenka na
evropejski bazar. Liberalizam mu je bio više devizni nego doslovan.
Ustav što ga je 1869. skovao bio je „dosta prilično” napredan, ali ga je,
srećom, tumačila policija, pa je to takođe „dosta prilično“
uravnotežavalo pravosudni kantar, nefiksiran ponajbolje između
slobodoumnog Slova i nešto strože Praktike. Jeste da je, kao i Hadžija,
bio hajdelberžanin, i u školi uvek „prvi prevashodan”, ali se nije kao
pateras odao utrkama s „najdublji germanski duhovi“ u nebeskim
saznanjima, već trci s naobraženom omladinom za državne položaje i
privilegije. Bio je, istina, bonapartist u republikanskoj koži, čak je
bakenbarde i ufitiljene brkove na način Drugog carstva nosio, bio je,
istina, naduvan, nakrajsrčan, durnovit, jogunast, razmažen, ali je u
osnovi imao čuvene i zdrave, garašaninovske pojmove o državi kao
prosvećenoj apsani, čija se uprava u licu vlade mora starati jedino da ona
bude što čvršća, ne remeteći joj, u međuvremenu, proizvodnost. S njim se,
dakle, još i moglo nagađati.
S njegovim namesničkim ortakom – nikako! Nije mu smetalo što je
Blaznavac rođen od jedne Miloševe pojebulje, pa bi i kneževski sin lako
mogao biti – po bezobzirju, ako ne i pameti, i bio je – niti što je u
detinjstvu za bojadžiju učio, mada je, opet, prema bojadžijama osećao
izvesnu duboku, beskorenu animoznost. Namesnikova renesansna
prevrtljivost više ga je zabrinjavala. Temenjanje na sve strane, ono
„dobro jutro, Čaršijo“, koje je svaki sporazum s njim činilo ćoravim
poslom, a eventualni savez, druženjem s najamnim kondotijerom,
spremnim da u svako doba razmeni čoveka za kesu dukata. U vreme
Vučićeve bune protiv Mihajla, iako zvanično u službi Gospodara Jovana,
on cepa naredbu čačanskom i užičkom načelniku da s vojskom stanu uz
knjaza. Kost mu je – ađutantura kod Aleksandra Karođorđevića. Koliko
je i njemu veran bio, vidi se po tome što ga je ovaj vijao pištoljem da ga
ubije. Namesto u zatvor, šalje ga tutor, „ustavobraniteljski
đeneralisimo”, kako je Lupus zvao Knićanina, u Beč, gde se odmah lepi
uz Miloša, i uprkos dedinim upozorenjima, postaje mu poverenik i čitač
novina. Za mađarske bune četrdeset osme, tobože zbog približavanja
Majci Srbiji u slučaju Aleksandrovog pada, odvlači starog kneza u
Zagreb i tamo ga, u dosluhu s Gajem, pod Garašaninovom platom,
zakatančuje, a potom mu obojica izmuzuju grdne pare, prvi akonto
puštanja na slobodu, drugi akonto vraćanja na presto. Kost mu je ovog

332
puta – Načelstvo vojenog odeljenja kod Knićanina. Blagodaraost
iskazuje time što, dok mu 1858, o Svetoandrejskoj skupštini, zbacuju
kneza, kao starešina vojske igra ajnca u kasarni i ne pomišljajući
dobrotvora u zaštitu da uzme. Tad umalo obe pojedene kosti da povrati,
jer mu Miloš i deda, po povratku iz emigracije, petama za vrat staju.
Spasava ga knjaz Mihajlo, sam Bog zna zašto. Jer i ovome se za glavu
odužuje, pokušavajući celom Otečestvu da je skine. Bitanga dostavlja
zapovedniku Beogradske tvrđave Osman-paši „strategičan projekat
osvajanja Srbije”, njenog ponovnog pretvaranja u tursku provinciju.
Umesto da se bar ovog puta puškara, poverava mu se Ministarstvo
vojske, one iste koju je hteo pred smrtnim neprijateljem razoružati.
Mnogo štošta je imao zahvaliti Garašaninu, aii mu to nije smetalo da u
skandalu oko nameravane ženidbe Mihajla sa sestričinom Katarinom
Anke Obrenović izda vladin plan otpora Dvoru i izazove Garašaninovo
otpuštanje. Kost ovde nije stigao dobiti, jer su knjaza Mihajla, mučenika,
iste 1868. godine atentirali. Ali kad je uprkos stavu Velike skupštine da
zakonitog naslednika nema, za vladaoca, s pomoću Beogradskog
garnizona, pronuncirao pokojnikovog drugo bratučeta, maloletnog
Milana, kost mu je bila dvostruka – zadržao je Vojeno ministarstvo i,
pored Ristića te Gavrilovića, postao namesnik.
I od tada se, misli Simeon srdito, snositi ne može. Rođen međ
buvama, ni pomen im, kao što se vidi, ne može više podneti. Ne trpi da
mu se protivreči kao da je papa, a ne tek u galu preobučen gegavac.
Srećna, tamnobleda mešavina bečke kurve i makedonskog kačaka, sija
kroz prestolnicu u cirkuzanerskoj uniformi, vazda u pratnji šestorice do
zuba oboružanih žandarma, kao kakav renesansni princ-uzurpator, a ne
izabrani namesnik, osvajač vlastite zemlje, a ne njen prvi službenik!
Uselio se u Mali dvor, gde prima nebrojene molitelje, da ih korumpira
što uslugama, što pretnjom, što šarmom, koji mu, uprkos svemu,
hondrokefalosu, ne fali. Ni nepunu godinu po pogibiji vozljubljenog joj
kneževskog prosca, zbog koje se silne ljubavi zemlja mal nije raspala,
oženio se unukom Miloševog brata Jevrema Katarinom Anke
Konstantinović-Obrenović, da bi se s vladalačkom kućom krvno spario u
očiglednoj nameri, koju je jedva krio, da se iz onog Malog u Veliki dvor
preseli i još jednim pronuncijamentom, ovog puta u sopstvenu korist,
samodršcem Srbije proglasi!
A ti si, Simeone, mislio je, sve to trpeo na polzu napretka srpskog
bankarstva i saobraćaja.
Jeste, trpeo je i sve upadljivije, sve bezočnije, pa i sve uspešnije
pokušaje da mu se otme primat u Čaršiji od strane Hadžitomića i

333
Babadudića, srpskih Montekija i Kapuletija, moćnih porodičnih
ortakluka grkocincarskog korena, pelcovanih običajem klanskog
udruživanja i međusobnog nepotičnog ispomaganja. Hadžitomići,
zetovi Hadži Tome Opulosa, zvanog „pravitelstveni tast“, držali su pola
vlade, s Ristićem kao namesnikom i Radivojem Milojkovićem kao
ministrom vnutrenih dela. Drugu polovinu su držali Babadudići,
potomci Cincarke Baba Dude, s Ministrom vojenim Belimarkovićem, i
finansijalnim ministrom Pantom Jovanovićem. Filip Hristić, kapućehaja
u Carigradu, i Antonije Bogićević, knežev ađutant, bili su Hadžitomići.
Ali bankar i beogradski poslanik Živko Karabiberović, večni predsednik
Narodne skupštine, liberalni prvak Alimpije Vasiljević i Jovan
Avakumović su Babadudići.
Nije lako odupreti se tim familijarnim kompanijama, misli Simeon,
koje su, sedeći u Namesništvu i vladi, same sebi, odnosno svojim
nedržavnim privrednim granama, dodeljivale koncesije i povlastice za
eksploatiranje Srbije. Premda pomno raspoređenih, Simeonovića je u
poređenju s Hadžitomićima i Babadudićima malo. Njegove sestre,
Stefanija i Simeonija, povoljno su uložene. Njemu blagodareći, razume
se, jer bi ih Hadžija, da se pitao, najradije zamonašio i u nebo plasirao.
On ih je, međutim, svezao za Adamske kuće, Stefaniju za
konzervativnog prvaka Novakovića, Simeoniju za Hadži Popovića,
jednog od privrednih krmanoša Srbije. Treća, mada u godinama,
Dušanka, planirana je da praktičnu prirodu Firme Simeon & Sin
inkrustira intelektualnom pozlatom, kod liberalnih zapadnjaka u velikoj
modi. Početna je operacija bila uspešna. Dušankin suprug g. Manojlović
Manojlo, sa Više škole, smatran je najizglednijim liberalnim konjem u
trci narodnog prosvećivanja. Ispalo je, nažalost, da g. Manojlović
Manojlo nije samo prenosan konj. Da je – i pravi.
Najvrednije akcije Kuće Njegovan, u stvari, još ne behu dospele za
emitovanje na bračnu berzu prestolnice. Ćerke Antonija, Teodora,
Hristina i Jelena još ne behu za udaju sazrele. Posvećujući, u krevetu s
Tomanijom, matrimonijalnim špekulacijama dosta brige, ni za kakve se
definitivne korake nije odlučio. U zemlji gde se upravni kantar
neprestano klatio između konzervativnih liberala, konzervativnog
centruma i liberalnih konzervativaca, a povrh toga, između dve
dinastije, Karađorđevića i Obrenovića, i dve Garantne sile, Austrije i
Rusije, nije se moglo planirati ni godinu dana unapred. S druge strane,
nije hteo da ga neka nagla promena situacije na evropskoj istorijskoj
pijaci zatekne nespremnog. Što se tiče domaćih prilika i tokova stvari, tri
su ćerke mogle zaplivati njihovim trima strujama, pa koja se prva

334
dohvati obala vlasti, drugima će pomoći da isplivaju, a za rezervu,
namenjenu kakvoj novoj kombinaciji sila – redovnoj pojavi ovde gde od
sezonske klime do cena, od glava do položaja, ništa nije stabilno –
ostajala je četvrta, najmlađa. Dinastična podela na karađorđevićevce i
obrenovićevce, kaogod i ona na rusofile i austrofile, još uvek je odolevala
strogim zahtevima interesa, ne dovodeći mu izbor Austrije i Obrenovića,
osim u paroplovnom slučaju, nijednom u ozbiljno iskušenje.
Blagodareći, priznavao je, manje nekoj bezrazložnoj lojalnosti, više faktu
da su se interesi Firme, bar do sada, dobro poklapali s interesima
dinastije Obrenović i austrijske istočne politike.
S korupcionaškim manirima konkurenata, Hadžitomića i
Babadudića, teže se mirio. Čak i za dušu Srpske narodne banke i Srpskih
železnica.
On od Simeonovića i Živko Karabiberović od Babadudića
konkurirali su pred vojenim ministrom za nabavku odeće srpskoj vojsci.
Posredi je bilo nekih šezdesetak hiljada zimskih šinjela. Vojeni ministar
je bio pukovnik Belimarković – Babadudić. Licitacija nije ni održana, a
porudžbinu je dobio Karabiberović. Da je vojska bila pod nekim
Simeonovićem, postupak bi bio bar regularan, ako već pravedan ne bi
mogao biti. Licitacija bi se bezuslovno održala, ali bi porudžbinu, takođe
bezuslovno, dobila njegova Firma. Ovako je Karabiberović dobio goleme
pare, Belimarković priličan zort i nadimak „Aferaš”, a srpska vojska
šinjele bez rukava, od satrule čoje iz skladišta založnih zavoda, koje je
opozicija zvala „letnjim“ ili „promenadnim“. Kako ih je na deset ispod
nule zvala vojska, ne zna se. Što se tiče njega, Simeona, on je samo
čudom zaobišao srčanu manu, nalazeći nešto satisfakcije u divljoj borbi,
koja se, povodom skandala, otvorila između Hadžitomića i Babadudića,
kada je namesnik Ristić (Hadžitomić), u nameri da špekulativne puteve
raskrči svom klanu, a i sa sebe aferašku senku skine, na suđenje pred
Skupštinu izveo pukovnika Belimarkovića (Babadudića).
– Budi srećan – tešila ga je Tomanija u krevetu – što se afera zove
„Belimarković“. Da je ministar vojeni naš, a ne Baba Dudin zet, afera bi
se zvala „Njegovan”, pa kuda bi posle?
– U Karlsbad, na provod, gospođo – odgovorio je ljutito i okrenuo se
prema mračnoj strani sobe.
U interesu srpskog bankarstva išao je tako daleko da je na stranu
oturio srdnju zbog izgubljene liberacije šinjela – privremeno, razume se,
jer Njegovani se ničeg, pa ni odmazde, zavazda ne odriču – i seo u
potpredsedničku fotelju Upravnog odbora Prve srpske banke, čiju je
drugu, potpredsedničku, zauzimao jedan Hadžitomić, a predsedničku

335
Živko Karabiberović, zvani „Šinjel“, Babadudić. Zvali su ih „tri kralja
novčanog kravalja“. Nije mario sve dok su bančine transakcije samo
slobodnije tumačile zakon, dok ga otvoreno nisu krenule kršiti. Odobrio
je tražnju koncesije za tobožnje istraživanje u okolini zatvorenog
državnog Senjskog majdana, eksploatiranje postojećeg rudnika, namesto
koncesijom obaveznog otvaranja novog, prodavanje, dakle, vladinoj
topolivnici uglja koji joj je i onako pripadao, jer je postupak držao pametno
nezakonitim, prema zakonitoj gluposti države, koja je crno blago pod
zemljom zabravljeno držala. U poslednje vreme, instinktom aksinatora,
čoveka bežanije i seobe, osećao je da bančini poslovi prelaze limite
nužnog rizika. Postao je tvrd na glasanju za nove aranžmane i među
kolegama poneo ime – kočničara, staromodnog sarafbaše, koji se ne
razume u savremene finansijalne metode. Ali kad se na Upravnom
odboru raspravljalo o samostalnom finansiranju jedne inostrane pruge,
one Rijeka-Karlovci, dok se za vlastite železnice kucalo na tuđe šaltere, a
on jedini bio protiv, kad se odlučivalo hoće li se igrati na Bečkoj berzi, a
on opet odbio saglasnost, i oba puta bio u pravu, jer je i na pruzi i na
Berzi banka štetovala, shvatio je da se s krme tog trulog novčanog broda
valja što pre ukloniti, u svakom slučaju, pre nego što brod utroši
celokupno gorivo, svih 200.000 dukata akcionarskog kapitala, te ostane
kao olupina u oluji javne osude i blamaže. Nedavno je našao zgodan
povod za demisiju. Istodobno, za vračanje „šinjelskog duga”
Karabiberoviću. Otkrio je, naime, da su sa znanjem predsednika, no bez
legalne procedure u Upravnom odboru, pojedinim članovima iste
uprave odobravane još uvek neizmirene pozajmice, čija je ukupna suma
prelazila 170.000, približavajući se besramno bančinoj glavnici.
Nameravao je od ove zloupotrebe na jednoj od idućih sednica Uprave
učiniti pitanje poverenja, demisionirati uz doboše i fanfare, a potom,
ispod astala, baciti kost štampi, da ova izglođe i nju, i Srpsku banku, i
njenog šinjelskog predsednika Karabiberovića.
Privatni rok odobren Namesništvu, što se tiče srpskog bankarstva,
nije se naročito isplatio, a malo je nedostajalo da načini od njega prvog
porodičnog aferaša, u sredini gde ova titula, usled opšte zaostalosti za
Evropom, oličenom u pariskim i bečkim aferama, još nije stekla počasni
status, dajući pravo nosiocu da se smatra i pametnijim, ne samo
nepoštenijim od drugih ljudi.
Nadao se da će neuspeh na bankarskom balansirati na
saobraćajnom polju, gde se poletno angažovao još otkako je, 1869, barun
Hirš potpisao ugovor za gradnju turskih železnica koje bi povezivale
Evropu i Aziju. Pružio je podršku Namesništvu, od koga su ga odbijali i

336
Blaznavčevo svakom cenkanju otvoreno austrofilstvo i Ristićeva
neodređenost u izboru između Beča i Petersburga. Spočetka je izgledalo
da će mu se žrtvovanje ličnog ukusa ovog puta isplatiti. Vlada je svojski,
iskreno pregla da privoli tromu Skupštinu da načelno pristane na
gradnju. Premda se intimno ždrao što se na načelima gubi vreme nužno
za krampanje, i time dopušta katastrofalna mogućnost da prvi austro-
turski voz protutnji Balkanom mimo Srbije, dok ona, zabavljena
parlamentarnim i žurnalističkim parnicama oko korisnosti železnica, ne
stigne ni prvi budak u trasu da udari, bacio se i sam u agitaciju.
Činio je to, kao i uvek, simeonski, divanski, tajno. Javno je ostajao
uzvišeno nezavisan od vozne bitke koja je besnela Srbijom, nikako s
manje žestine od one što je, za isavrijanskih vasilevsa, delila Romeje na
ikonoljupce i ikonomrsce. Železničko pitanje seklo je kao britvom
pokrajine, varoši, stranke. Gvozdeni drumovi su bušili srca porodica i
ljudi. Srbi se više nisu delili na muško i žensko, gospodu i fukaru,
imućne i sirotinju, konzervativce i liberale, zdrave i bolesne, skoro da se
kaže, više ni na žive i mrtve, već po tome jesu li „vozoljupci“ ili
„vozomrsci“. Postojale su samo dve partije – vozovozna i drumovozna. I
samo jedna tema – graditi ili ne graditi železnice. I štampa je bila na dve
polutke podeljena. U njoj je najubojniju opoziciju vladinom i njegovom
„sjajnom planu“ pravio socijalistički list Radenik, a u njemu najgrlatiju
Manojlović Manojlo, bivši gospodin, bivši docent Više škole, bivši
liberalni kandidat za ministra narodnog prosvećivanja, bivši pametan
čovek i, kako se nadao, „budući bivši zet“.
Krišom je kupovao Radenik i čitao ga noću u krevetu, kinjeći sebe
vozomrzačkim argumentima g. budućeg bivšeg zeta, a Tomaniju
vladinom vozoljubnom kontraargumentacijom, ponekad do prvih
petlova, čak i pošto je ona, i sama ubeđeni dušmanin napretka, na polzu
golog života, napustila avetajućeg zeta i prešla na njegovu stranu.
Gospodin Manojlo, naime, nezainteresovan ni za jednu granu narodne
privrede, osim za proizvodnju dugova i neprijatelja „kapitala, buržoazije
i njene gnusne eksploatacije radeničkih masa diljem sveta“, nije video da
se bez dobrih, brzih pruga ne može podići srpska ekonomija, a da se bez
njihovog prešnog povezivanja s austro-turskom mrežom u izgradnji ova
ne može načiniti evropejskom.
– Tvoj dični dobošar od zeta – govorio je Tomaniji u krevetu – stoji
na zdravo naprednom stajalištu da je za srpski, nota bene, moj prevoz, još
uvek dobra mazga, i da je sve preko toga „buržujski luksuz“!
– Čovek samo kaže da nam se voz ne bi isplaćivao, da ništa ne
bismo profitirali, nego bismo se stalno na subvencijama vozili.

337
 – A otkad se to najednom filantropos brine za isplaćivanje i
profitiranje kad ih drži za „osnovna načela kapitalističkog izrabljivanja”?
– Manojlo se jedino brine da se ljudi ne opterete još i železničkim
dažbinama.
– Ako se i opterete štogod, crveni dobošar, gospođo, svakako neće
među opterećenima figurirati, jer taj u svome veku ništa još za
oporezivanje privredio nije!
– Dušanka kaže da se on plaši da bi nas preko povezanih železnica
Austrija mogla eksploatirati, a Turska nas finansijalno iscrpene, za
ratove oslobodilačke, nespremnima zateći.
– Što se tiče eksploatiranja, austrijskog, kaogod i ma čijeg drugog,
nek to ostavi onima koje se imaju rašta eksploatirati, jer, kako rekoh,
dobošar je i tu, kao apsolutni gulanfer, sovršeno bezbedan, a što se pak
tiče spremnosti ili nespremnosti za rat, on je kao „pacifist po sovjesti”
najmanje pozvan da o njemu govori. Trubiti protiv ratova i dobovati da
se za njih spremamo, o istom se trošku ne može, gospođo!
Držanjem u budnom stanju skršio je Tomanijin otpor železnici i
napretku srpske ekonomije. Lupusovskim pak troposom, izašao je na kraj
i sa opiranjem, koje se kod slugu javilo i za koje je saznao sasvim
akcidentno.
Vratio se iz varoši kući ranije nego obično i zatekao robu što je stigla
tog jutra neistovarenu, neraspoređenu po magazama, a sluge i kiridžije
u parlamentarnom raspoloženju. Interpelacije su u vidu cepanica letele
avlijom, derući sveže omalane zidove konaka, dok su učesnici živo
debatirali, držeći se za guše i jebući majku jedan drugome. Pristalice i
protivnici srpskih železnica odmeravali su snagu svojih ubeđenja
drevnim Božjim sudom, sve dok, u njegovoj pojavi, nisu saznali šta je –
pravi sud. Kad je uspostavljen red i notirana šteta, koja će se odbijanjem
od plata tokom godine refundirati od svih voznih parlamentaraca
podjednako, pozvao je dvojicu protivničkih tribuna u kabinet da ispita u
čemu je bio povod razmimoilaženja.
– U vozovi, Gazdo – odgovorio je potišteno prvi. Ime mu je bilo
Stavra.
– Pa šta to imate protiv vozova? – pitao je. Bio je mekan, pamučan,
opasan.
– Ja ništo. Ima Cvele.
Krutim je pokretom Baš-Čelika okrenuo glavu prema vozomrscu:
– A šta nam to Cvele sproću vozova ima?
– Će ne izedu s železnički porez, Gazdo – rekao je ovaj otresito i s
poznavanjem materije.

338
 – A koliku nam to porezu Cvetko plaća da bi ga dodatna baš sasvim
izela?
Čoveku je smesta duševni vodostaj opao. Iz njega je dopro skroman
odgovor:
– Ne plaćam nikaku.
– A što, Cvetomire?
– Nemam ništo, Gazdo.
– Pa što se onda trtiš, Cvetko? – riknuo je iz njega Lupus,
zamenjujući prituljenog Grka. – Koji te kurac tera da se brineš za nešto
što te ne pogađa, i što te, kakav si jeben, i neće nikad pogađati? Koji
kurac, Cvele?
– Ja to za slučaj da neki posao krenem – pisnuo je sluga, smanjivši
se.
– Pa?
– Pa da na mene železničkom porezom legnu.
– A jesi li ga krenuo?
– Što, Gazdo?
– Posao, Geschaft, dulia, Cvetomire!
– Jok.
– Pa što ga ne krećeš, čoveče, šta čekaš?
Sluga se najednom uspravio. Gledao ga je kako raste. Najzad je,
posle toliko očiglednih i opasnih promašaja, našao i jedan pravi
odgovor:
– Kako, Gazdo, da gu krenem kad sum u vaša služba?
– E pa, nisi više, Cvetko! – kazao je ledeno, opet je bio on.
– Kako nisum! Aman zaman, gazdo!
– Tako. Nisi više. Što se tiče Firme, slobodan si krenuti i
meždunarodni konzorcijum, ako ti je milo, Cvetoje. A sad marš, marvo,
napolje, pa najpre konzorcijum kreni, a tek posle se za dažbine i takse
brini!
Držeći da je, kao vozoljubac, barabaran vladajućem, odnosno
Gazdinom mišljenju, na dobroj strani pruge, drugi sluga, Stavra, na
pitanje zašto je pak on za železnice, dreknuo iz sve sile svog načela:
– Će ne brez nju odseku od Jevropu, Gazdo!
Odgovor je zahtevao podosta vremena da se razume.
– Bi l’ bio ljubazan to malko pobliže objasniti?
– Od Jevropu, bre, ima da ne otfikaru, Gazdo, pa što ćemo posle?
– A što to, Evropejac, tebe toliko boli? Da ne bi možda do Pariza?
– Ma koj!? I ne znajem si ga gdi je to.
– Ili bi, počem, u Beč putovao?

339
 – Nisam ja ni do Smederevo stizao, Gazdo.
– A što nisi, Evropejac?
– Nije se imalo kad – odgovorio je Stavra nadajući se, posle ovako
proklamovanog oduševljenja za rad kod Gazde, najboljem.
– E, pa, odsad ćeš, majci, imati kad! Moći ćeš se sasvim posvetiti
putovanjima! Otpušten si, globtroteru!
U privatnom ataru Firme, mogao je Železničko pitanje rešavati
javno, po prekom postupku. U Čaršiji se pokrivao diskrecijom. Redovno
se konsultovao s austrijskim konzulom Benjaminom Kalajem,
zagovornikom beogradskog pravca austrijske železnice, i ostalim
inostrancima koji bi joj od ruke bili, ali ni protivnike nije zanemarivao. S
njima se „slučajno“ nalazio. Nepoverenje dela Čaršije razbijao je malko
ubeđivanjem, malko ucenom. Otpor izvesnih narodnih deputata,
laskanjem i mitom. Na neraspoloženje naroda nije se obazirao. Narod je
slušao, što rekao Garašanin, najpre se buni, a posle se od njega u voz
neće moći ući!
Stvari su se, unatoč brojnim opstrukcijama, kretale pod povoljnim
vetrom. Skupština se najzad načelno odlučila za gradnju železnica.
Dobijena je austrijska garantija da će nam biti omogućena veza s njenom
železničkom mrežom, bez koje bi srpska ostala pilićarka. Turska se,
doduše, još ustezala da kategorično obeća vezu sa svojim prugama,
strahujući da vozovima na jug, umesto robe, ne stignu srpske sablje,
oštrene još od Kosova, ali je bilo izvesno da će intervencija
zainteresovanog Beča ublažiti otpor Porte.
A onda su najpre pogrešili skupštinari. U obezbeđivanju pomoći
stranog kapitala, pristali su da prospektivnom preduzimaču pruže
državnu pomoć u vidu subvencije, ali su odbili da mu garantuju
minimalan prihod po kilometru pruge, postavljajući tako uslove koje
poslovan svet, pa ni on, da su ga pitali, nije imao računa da prihvati. Na
licitaciju se javio jedan interesent, pa i on odustao. Zatim su, sećao se s
gorčinom Simeon, pojeli govno i namesnici. Ristić je bez odgovora
ostavio Kalajev predlog o ustupanju većeg dela Bosne u zamenu za
srpsku neutralnost u slučaju austro-ruskog rata, i time, razume se,
antagonizirao Beč. I kao da mu to nije, palavosu, bilo dosta, na
Londonskoj konferenciji je, uz zdušnu podršku Porte, sprečio Sile da
Austriji dozvole čišćenje Ðerdapa – kao da prohodan Ðerdap nije i u
srpskom interesu – i postigao da se Austrija uputi na pristanak pribrežnih
sila, računajući da će, kao pribrežan, u Dunavu dobiti još jedan adut za
pogađanje s Monarhijom. U bonapartističkoj naduvenosti farntazmenos,
koji se, u međuvremenu, slovio kao diplomatična vidra, nije spoznao

340
razliku između pojma pribrežne države i pribrežne sile, da je on, podruku s
Rumunjima, jedva i pribrežna država, a nekmoli Sila koja se za nešto
ima pitati. Bilo je jasno da će Turska i Austrija Londonske protokole
tumačiti kao da se tamo misli na Velike sile, a ne na rumunjsko-srpsku
državnu sitnuriju, istorijski bokur za potkusurivanje, i da će se
sporazumeti same, ostavljajući gospodina Bonapartu-Ristića u pribrežju
– političkog stečaja.
Ali najtrulija namesnička špekulacija bila je ponovno vezivanje za
Rusiju. Namesništvu se halucinativno učinilo da je Rusija podupiranjem
pobedničke Prusije u sukobu s poraženom Francuskom, koji je
simpatisala Austrija, potpuno oporavljena od Krimskog rata, te da se
njen balkanski tas sada nalazi u pretezanju nad bečkim. Nadalo se,
povrh, da će se ponovo zadobiti naklonost prečanskih Srba i Hrvata,
pokolebana probečkom politikom, i ućutkati opozicija u zemlji,
oslonjena na rasipnička obećanja ruskog konzula Šiškina. I knez Milan je
lane, oktobra, odvučen u Livadiju, letnju rezidenciju Romanova, na
poklonenije „slavjanskom baćuški, zaštitniku balkanskih krestijana i
gosudaru sve Rosije“ Nikolaju Prvome.
– Istina je da je mladi knez dobio ruski Orden belog orla, a njegov
tutor Blaznavac Veliki krst Svete Ane – rekao je konzulu Kalaju, uz kafu
i konjak, iza spuštenih zavesa na prozorima austrijskog Konzulata – ali
je vrlo neizvesno šta će time dobiti Srbija.
– Za drugo, prijatelju, ne znam – odgovorio je Kalaj suvo – ali vam,
kao prvo, mogu garantirati povećanje uvozne carine na srpske svinje.
To drugo što konzul još nije znao bilo je potpuno zabravljanje
Austrije pred svim pokušajima Namesništva da kneževom Krimskom
putovanju dade vid nevinog izleta. Austrijska štampa složno je
zahtevala da se Srbija odseče, to jest „otfikari“ od svetskog železničkog
sistema, ostvarujući tako najcrnje sumnje njegovog internacionalistički
nastrojenog sluge i jednomišljenika Stavrimira. Beč i Carigrad su
solidarno odbili da projektiranoj pruzi Beograd-Aleksinac daju vezu sa
svojom mrežom. Porta je odustala od rada na niškom pravcu i opredelila
se za bosanski. Mađari, koji su se ranije zalagali za povezivanje Pešte sa
Solunom najkraćim putem, preko Beograda, pronašli su najednom da im
najduži, preko Broda i Sarajeva, najviše odgovara.
Njegov železnički san, kroz koji su, klopoćući i zviždeći, ka istoku i
zapadu tutnjale kompozicije vagona natovarenih njegovom robom,
razduvan beše udruženim duvanjem uz vetar progresu – ili je poštenije
reći, pišanjem protiv njega – jednog bivšeg bojadžije i jednog bivšeg
gulanfera. U doba kada je deviza dana bila udruživanje kapitala, njih su

341
dvojica, mislio je Simeon jetko, udružili svoje gluposti u najcrnju
političku špekulaciju što se na balkanskim računometinama smislila još
od prihvatanja bitke na Kosovu.
Bio je toliko očajan, obeshrabren, gnevan, da je i na vernost
Obrenovićima zaboravio. Nisu ga se ticali. Den me afora, den me pirazi!
Kad mu rekoše da je u Smederevu, na putu za Krim, Njegova svetlost
upala u nužnik, čije su daske, očigledno, bile sastrugane u anticipiranju
njegovih ljudskih nuždi, te da je odatle jedva spasen, procedio je
mizantropski:
– Šteta! Em do Rusa ne bi stigao, em bismo se pročuli kao jedini
nacion čiji je vladar završio u govnima.
Simeon zadiže rub korotnog redengota i seda na ivicu elastičnog
jastučeta fotelje. Do grla zakopčan, prav kao kolac. Kao da je kod sebe u
gostima. U kratkoj popodnevnoj viziti. Ili na društvenom vređanju, za
koje se očekuje da će dugo trajati. Nova presvlaka, kupljena i ovog puta
kod Pavlović & Komp., ima sirovobledu, smeđu boju drveta. Nekoliko
plitkih ogrebotina od krivog ćurčijskog noža na ručkama u obliku
koščatih šapa razgone pepeo s uspomenama na Cvetni četvrtak i vizitu
Nebeske skitije. Užareni panjevi u kaminu pretvaraju te uspomene u
nesnosnu moru.
Narediće da se kamin ugasi vodom. Pogasiće i sveće. Kad svetlosti
nestane, iščeznuće i sećanje. U mraku nema ni reda ni nereda; ni oblika
ni bezobličja, ni vrednog ni bezvrednog.
Učiniće to s celom kućom. U duboku je crninu zaviti. U mraku se ne
razlikuju putevi, ne razbiraju pravci, ne prepoznaju uspomene.
I Hadžija se neće vratiti.
Ali svetlost koja Nečistim silama put osvetljava ne dolazi spolja.
Ona iz njihovog zla izvire. Zato se Nečiste sile ne mogu nikakvim
bedemom tmine odbiti. One se mogu jedino zavarati. Onako kako su
grčki heroji obmanjivali demone mažući lica izmetom.
I najednom, Simeon ponovo stoji iznad kovčega koji tek što nisu
zatvorili. Čeka se samo na njegov oproštajni poljubac u ruku i čelo.
Spuštajući ga čvrsto, odlučno, u odsečnom zamahu, osetio je neprijatnu
svežinu leda u kome je Hadžija sve do sahrane držan. Kako mu je lice
došlo lepo i spokojno! Kako mlado posle starenja ubrzanog uzaludnim
razmišljanjima! Kako nepomično za čoveka koji je ceo vek proveo u
lutanjima! Najpre svetom, pa gradom, zatim kućom, i najzad sobom u
kojoj je čuvan. Taj, kanda, nikad i nije spavao. Kad god bi se iz sna
prenuo, čuo bi ga gde korača gore na tavanu. Kao sam diavolos. Koji je
uvek u pokretu, uvek na putu, uvek za nekim poslom. Kuda se otac bio

342
zaputio? I dokle je na tom putu stigao.
Sećao se tajanstvenog procesa ružnjenja kome je otac poslednjih
godina bio podvrgnut, starenjem koje kao da nije bilo samo njegovo.
Dok se poslovni radijus Firme širio, očev se sužavao. On, Gazda, već je
mislio u kilometrima železničke pruge od Beča do Carigrada, Hadžija u
koracima od zakovanog prozora do zabravljenih vrata. Dok je Firmina
imovina postajala sve skuplja, probranija, lepša, Hadžija je bivao sve
rabatniji, zapušteniji, ružniji. Sve više je ličio na starog, u stečaju
propalog cincarskog torbara, ojeros vlahikos tragosa, matorog cincarskog
jarca, čijom su slikom, umesto narodnom Karakondžulom, plašeni
neposlušni simeonski naslednici. U početku mu se činilo da u očevom
neobičnom starenju, koje zaista kao da nije obuhvatalo jedino njegove
godine, već i neku dublju starost, ta jeramata tu kozmu, starost sveta, ima
izvesne redovitosti, da svaka od njegovih uspešnih špekulacija dodaje
Hadžijinom licu novu staračku brazdu. I da je ona oštrija, nakaznija
ukoliko je špekulacija nečistija. Znao je, dabome, da su to puka
uobraženja, i da, ako među njima, Simeonima, i opstojavaju kakve
natprirodne veze, stupaju one u dejstvo tek posle smrti. Ipak je hvatao
sebe kako nakon povoljnih poslova traži na očevom licu njihov naopak
trag. To je bio pravi razlog što mu je prestao odlaziti. Na tavanu je imao
osećaj da stoji pred neljudskim naličjem svojih ljudskih uspeha. Nečim
tako strašnim da se pod ključem mora držati.
Posmatrao ga je ponekad krišom dok su ga izvodili u šetnju po
avliji. Lice mu je tada bilo na udaljenosti s koje se naročite, pogotovu
dnevne promene nisu mogle uočiti. On bi ih zamišljao, i to je bilo još
nesnosnije. Proturio je Tomaniji kroz uši da ga ne izvode dok je on na
konaku. Potresa ga, kao. Tomanija mu, začudo, nije protivrečila.
Skrozirala ga je neodobravajućim pogledom, ali po zahtevu postupila.
Otada ga nije sretao.
A sva ta uzbuna bila je izlišna. Očeva staračka ružnoća poticala je od
uzaludnog razmišljanja. Od bavljenja jadima. Čovek koji jednako misli o
lepom i unosnom – lep je, ma kakav da je inače. I najlepši na mizerijama
poružni. I najubavijem gubici pokvare izgled.
Bolje bi, međutim, bilo da je malo praktičniji, misli Simeon, da se
kani uspomena, za njih uvek ima vremena, i da se posveti razlozima
kojima će pred svetom objasniti Hadžijinu nesreću. Čaršija tek što na
vrata nije zakucala. Za kondolente, naravno, ima on spremnu pripovest,
ali ni najsavršenijem kominikeu doterivanja naodmet nisu. Ono čime se
zadovoljila Mitropolija, dopuštajući hrišćansko opelo i mimo sumnje na
samoubistvo – što je, uz nekoliko zapečaćenih koverata magistratskoj

343
administraciji, bilo dostatno da se bez ponižavajuće policajne istrage
akceptuje dr Pacekova umrlica bazirana na nesrećnom slučaju – neće
zadovoljiti nepoverljive konkurente.
Već ih je čuo:
Ama šta kažete, Gazda Simeone? Gospodin je otac kroza pendžer
ispao slučajno? Incidentno, takorekuć? I da je to, velite, kurijalno
ustanovljeno? Pa sad, može biti, može biti. Svašta se dešava. Kod nekih
familija čije je poreklo obavijeno maglom geografske i rasne neizvesnosti
sve je posibilno. Posibilno i pasibilno. Regularno, međutim, gospoda, bar
u Evropi, ne ispadaju kroz pendžere incidentno. Incidentno ispadaju
perači stakla. Neoprezni ili neuki lopovi, eventualno. Mlađa evropska
gospoda slaze niz pendžere kad su u šteti. A postarija ako su gurnuta,
luda ili bankrot!
Budući da će i najljućim konkurentima biti jasno da nikakvih
razloga nije imao oca kroz prozor gurati – Firma je ionako bila u
njegovim rukama, Masa zvanično preuzeta – u uličnom prometu ostaće
pretpostavka umnog smračenja, držanog u tajnosti, ili nekog
iznenadnog, još neoglašenog bankrota. Izgledi su da će, ma kako stvar
obrtao, na jednu od njih morati pristati. Ostaje da se odluči za koju. Šta
će manje štetiti interesima Firme? Govorkanja o ludilu, naslednom,
svakojakom, jer se u trgovačkim familijama sve, pa i bolesti nasleđuju, ili
spletke o predstojećem bankrotu Simeona & Sina?
I najžešće ludilo manje šteti no sumnja u nelikvidnost. Ludoj se
firmi poverava kredit, u to sumnje nema, ali se bankrotiranoj i bez
proveravanja, onako iz ruke, odbija. Lud trgovac je, razume se,
nesiguran partner, ali u naknadu za rizik, pruža dobru šansu da se na
njegovom ludilu zaradi. Ludak, dakle, može profit doneti. Bankrot, osim
bankrota ništa. Ma koliko lud bio, trgovac je živ, a ponekad se desi i da
ozdravi. Jedino je bankrotirani mrtav i može oživeti samo ako promeni
ime, zemlju, pa i dušu.
Da bi dezavuirale vesti o bankrotu, koje su u trgovačkoj praktici
često umele i do pravog da dovedu, morače se, po svoj prilici, pristati na
Hadžijino ludilo. Ne, razume se, na ono teško, špitaljsko pomračenje što
ga je konzilijum godine 1867. utvrdio i koje je u strogoj tajnosti držano.
Tek na mali duševni debalanc, usled kobnog spoja umnih i klimatskih
neprilika, koji se, eto, moja gospodo, neščastivo okončao!
Duševni debalanc, užasava se Simeon, kakav crni duševni
debalanc? Termin vuče na debalans u trgovačkom računu. Indispozicija
je bolja. Duševna indispozicija.
Izgovara poluglasno, snuždeno kao u crkvi:

344
 – Gospodo, gospodin Simeon Njegovan je stradao od prolazne
duševne indispozicije.
I nikad se više neće vratiti.
On je, razume se, pripravan da i ova verzija Firmi štetu nanese.
Partneri če, svakojako, misliti da tamo gde za jednog ludaka ima mesta,
ima ga i za dva. Izvesno vreme, dok nesreća u zaborav ne padne,
kompanjone Simeona & Sina moriće utvare menica koje se ne mogu
protestovati, jer su izdate od lica konzilijarno pomračena uma, ugovora s
njegovim potpisom, koji se medicinski mogu proglasiti ništetnim,
beskonačnih parnica u kojima se džinovska potraživanja amortizuju
jednom jedinom dr Pacekovom ekspertizom.
Nakon ovakvog uvoda, on se može svih svojih ljudskih obaveza
osloboditi jednostranom izjavom u Serbskim novinama da se više „ne oseća
čovekom u poznatom smislu reči, nego konjem, takođe kako se ovaj shvata, te da,
shodno novom zoološkom stanju i razvrstanju, sve date signature, napravljene
dugove, zaključene poslove i uopšte sve trgovačke radnje počinjene u voljno i
radosno odbačenom svojstvu Firma-čoveka od ove izjave ne priznaje za svoje“.
Jer, jedan normalan konj ne može imati ni dugovanja, ni
potraživanja. Prebogat možda u nekom višem, u svakom slučaju,
drukčijem smislu od antropoidnog, u tom ljudskom je on već i po sebi
bankrot. Samim tim što je konj. Vest da se godinama poslovalo s jednim
mizernim konjskim bankrotom čije obaveze nemaju nikakvu legalnu
vrednost, i da sve špekulacije s njim izvedene podležu mučnoj i
neizvesnoj reviziji parničnih postupaka kod građanskih sudova, preko
noći bi do kraha dovela srpsku trgovačku čaršiju, s posledicama koje bi
se osećale sve do Beča, Pešte, Trsta i Soluna.
Simeon se sumorno osmehuje. Zna da do toga nikad neće doći. Taj
je metamorfosis, bar za njega, jednostavno nemoguć. Kinos nus, zdrav
razum, njegova je sudbina. Zdrav razum je teži od mirmintua,
nadgrobnog kamena. Zdrav razum i jeste nadgrobni kamen. Da su
Simeoni zbilja posthumno živeli, da se Hadžija može s Tašmajdana
vratiti, da se očevo ludilo, mada mu svrhu nije razabirao, dalo ujediniti s
njegovim hladnim i proračunatim pretpostavljanjem konjskog stanja
ljudskom, možda bi se nešto još i zbilo. Ideja bi bila aktivirana verom što
i brda pomera, a nekmoli da uzmakne pred običnim mesom koje valja iz
jedne kože iščupati i u drugu ušiti. Hadžija bi jednim jedinim zamahom
ludila crnog konja njegove duše izveo iz ljudske štale na koju je
razborom osuđen.
I opet, umornim pogledom kontroliše predmete oko sebe.
Naopakim položajem i izgledom drže oni mrtvu stražu

345
Njegovanima na zagrobnom frontu prema Tašmajdanu.
A i novi strah ga kinji.
S obzirom na znane okolnosti očeve pogibije, duševna indispozicija
je jedino zdravo tumačenje. Nevolja, nažalost, leži u tome što u čaršiji
pojam ludila i nije baš tako daleko od pojma bankrota. Drugi ljudi,
mušterije, konsumenti, pasivni članovi zajednice, mogli su se
raspamećivati i zbog beznačajnijih neprilika. Usled gubitka životnog
cilja i orijentacije, recimo. Zbog neuzvraćene ili proneverne ljubavi.
Nenaknadivog porodičnog gubitka. Neizlečive boljke. Nekog
nesnošljivog iskustva. Trgovac nije raspolagao tako prostranim
asortimanom povoda. Trgovac je smeo ludeti jedino zbog trajnog
gubitka imovine. Firma-čovek je smeo skrenuti umom, pa i kroz prozor
skočiti, čaršijski legalno jedino ako je prethodno obustavio plaćanje. Kad
na burnom moru Špekulacije potonu sve Firmine galije i zalanče se pred
njihovim olupinama sve kreditne luke, kad se bivši sopstvenik nađe sam
među neisplaćenim računima, protestovanim menicama, dospelim
hipotekama, sudskim pozivima, praznim ćemerima i dragim
porodičnim uspomenama s licitacionim brojevima o vratu – pogled na
ruševine sjajnih planova i nada ume i najpuniji mozak preko noći da
isprazni. Ovaj debalans beše jedini promašaj u računu, jedina
neuravnoteženost između primanja i davanja, leve i desne kolone, crnog
i crvenog, koji je čaršija oduvek razumevala, često opravdavala, a
ponekad u tome i saosećala. Sve ostalo bilo je za trgovca – zabranjeno.
Ovako, onako, misli Simeon, uvek se do nesrećnog slučaja stiže.
Ludilo nije od stvarne pomoći. Čak i od štete može biti. Oseća da će
morati ostati kod prvobitne priče. Slučaja se držati po svaku cenu:
Moj uvaženi gospodin otac incidentno je kroz pendžer pao. Kraj
pendžera sedeo, račune kontrolirao, banknote brojao, znate već kako to
ide…
Znamo, znamo, samo…
Kad dunu neka iznenadna vetruština, strahota božja, i odnese pare.
Otac, naravno, za parama (svaki će trgovac to razumeti, misli Simeon).
U januariju kraj otvorenog prozora račune svoditi i novce brojati. Ta
idite, Gazda Simeone!…
More, u božju mater idite vi! – misli Simeon besno. U njemu se
Lupus razmahao. – Neće Simeon Njegovan Beogradu svoje porodične
račune polagati!
Nova velika špekulacija sa Srpskim železnicama, na kojoj upravo
radi da bi izbalansirao namesnička šeprtljanja što prete da od Srbije
načine večiti svinjski obor Evrope, preseći će sva čaršijska govorkanja. Ako

346
uspe, nikakvo mu familijarno ludilo neće društveno ni poslovno smetati.
Ni sopstveno ludilo, ako do njega dođe. Jednom će, mislio je, biti toliko
moćan da će ga ljudi i kao crnog divljeg konja prihvatiti, samo s njim da
posluju.
Večeras će ga pohoditi Beograd. Od Dvora, zacelo – mrtvak
Gavrilović. Zvao ga je „protivurokni“ jer je dobio regenturu da
Namesništvo popuni do srećnog broja „tri“. Bojadžija Blaznavac, srpski
Louis Bonaparta, neće smeti da se pokaže, a premuntez Ristić,
exgulanpher, do jedne trgovačke kuće neće se snishoditi. Pitao se ko je u
tom trojstvu bez Hrista najmanji razbojnik. Odgovor bi uvek padao na
kljakca Gavrilovića. Taj ni razbojnik nije bio. Bio je brojka do tri.
Ali ministri će, gospoda, doći. I Babadudići i Hadžitomići. Biće
dušeuspokojivo slušati njihova međusobna ujedanja. Od njegovih
konzervativaca svi, s Marinovićem Jovanom Parislijom i Garašaninom
Mlađim na čelu. Stari kum Ilija se opravdao bolešću. Čeka čovek pogreb,
ali svoj. Taj nikad nije voleo sarane. Na svoju ćeš, kumbaros, eto, morati
doći. Od liberala, takođe njegovih – jer voleo se, kao svi Simeoni, smatrati
svačijim i ničijim – najmanje Jevrem Grujić, Jovanović, Janković.
Socijaliste bi reprezentirao g. Manojlo Manojlović, da ga u kuču puštaju.
Od klira će ih, predvođenog čelingasom, Njegovim
preosveštenstvom mitropolitom beogradskim gospodinom
Stratimirovićem, bez sumnje biti podosta. Ti su popovi uvek željni
zabadavnih predovoljstava.
Potom diplomatični farmasoni, ne bi li u žalobnoj pometnji, od
podzemnih beogradskih vesti štogod uhvatili: englezski konzul
Longvort s vicekonzulom Votsonom, francuzski Anželar, za koga se čuje
da, blago njemu, prelazi u Atinu, Talijan Joanini sa zamenikom
Kampom, pruski delegat Rozen, grčki Dosko, rumunjski Kantakuzin i,
razume se, njegov austrijski prijatelj i partner g. Kalaj sa zastupnikom,
kancelarom Konzulata Teodorovićem. Za Ruse ne zna, a i ne mari. Sa
Šiškinom se bio grdno dohvatio oko svog navodnog austrofilstva. Marva
ga je ružno nazvala, ali tako da je uvreda, obvijena diplomatičnom
oblandom, bila izvan domašaja ozbiljne protestacije, više u sferi
unutarnjeg ždranja. Taj pod nipošto neće doći. Ako koga od Rusa i bude,
biće to sekretar Cereteli, premda ne sumnja da bi na kondolenciju
najradije poslali svog besnog psa s kapije.
Doći će i gospoda više sudije, licejski profesori, narodni poslanici,
viši oficiri stajaće vojske, bankari veletrgovci, industrijalci i baše komora.
Firma-ljudi srpske čaršije. Privrednjačka, politička i prosvetiteljska sol
zemlje Srbije.

347
 Knez Milan će, dabome, poslati ađutanta. Ali neka, neka! Ta erti e
mera! Doći će dan! Doći će dan!
I sve to njemu, Simeonu Gazdi, na noge. Stotinu godina od
Moskopolja, u kome se, po Grkovom pričanju, ispod Kosta-al-Manduke,
jedan Simeon družio s Blaznavčevim parnjakom Andonijusom Kir
Ijasijom, bojadžijom i dobeglicom sa Kerkire! Den ine kako, katolu den ine
kako! Nije rđavo, ni najmanje nije rđavo! Daleko prosperitetnije nego na
ranijem usponu njihove Argonautike, kada je dole u Epiru jedan Simeon
imao pristup u konak Velikog vezira Ćuprilića. Ovde srpske vezire i
paše u njegovu kuću primaju. A uskoro će, ako Bog da, i srpske
vladatelje!
Jer buvlji incident je zaboravljen. U međuvremenu je došlo do
novog, ali će se i on, valjda, izgladiti. Sve do lanjske jeseni, naime, opet je
u Dvor pozivan. Blaznavcu nije bilo pravo, aristokratoidni Ristić se
gradio ravnodušnim, Gavrilović je u respektu dostojanstva
prijateljevanja jednog kneza s čaršijom opet popunjavao broj do tri. Ali
mladi Milan ga je simpatisao. Nije u njemu za bambadava tekla krv
vlaških trgovačkih bojara Katardžija i srpskih svinjarskih veletrgovaca
Obrenovića.
Dete se živo interesiralo za narodno privređivanje, i on je nastojao
da mu na tom životnom polju presudnom i za pojedince i za naciju
istrebi licejski kukolj iz pameti i sveže uzoranom ledinom posedničkih
nagona poseje zdravo špekulativno seme. Sa zadovoljstvom je notirao da
budućnost vladatelja dublje zanimaju finansijalne no istorične operacije,
da je njegov respekt spram originalnih, uspešnih poslovnih kombinacija,
Berze što se tiče naročito, iskreniji od onoga što ga je iskazivao prema
originalnoj strategiji neke bitke. Bila je to poželjna duševna osnova za
kneza po simeonskom ukusu. Zdravija od Mihajlove s njegovim
retoričnim, dobošarskim, skupim jugoslovenstvom. I praktičnija. Bilo je
u tom nedozrelom princu slavensko-romanske krvi neke prezrele
realističnosti u stvarima poseda i novca. Skoro gurbetske žudnje.
Tako se, u njihovim privatnim razgovorima, zbog kojih je Blaznavac
dobijao paunove boje, sasvim pristale uniformi, a Ristić durnovito
bledeo, Simeon, u nameri da prinčevoj ekonomskoj strasti podloži
filosofske osnove, do kojih je iskustvom u sticanju došao, usuđivao
odlutati dalje i dublje nego što mu je podređeni položaj građanina
dopuštao, a sagovornikov interes preporučivao.
– Danas se, Vaša svetlosti, svuda samo o slobodi govori! –
propovedao je jevanđeoski. – Ima, međutim, raznih sloboda. Postoji
slobodna trgovina, protiv koje se ništa ne može reći. Postoji sloboda od

348
dažbina i takse, koja je, takođe, razumljiva. Ali, postoji i slobodna
pljačka, slobodna revolucija. Postoji sloboda štampe ili opšteg
nekažnjenog vređanja i harangiranja. Postoji sloboda radeničkog
udruživanja i štrajkova. Pa hoćemo li reći da su sve to ravnopravni
delovi opšte slobode koji na kantaru ljudskom isto vrede? Nećemo, Vaša
svetlosti, dabome da nećemo! Ne može isto vredeti sloboda radnika da
ne radi, te da narodnom blagostanju oduzima, i sloboda trgovca da
trguje i tome blagostanju doprinosi. Nije li tako, Vaša svetlosti?
– Tako je, gospodine Njegovane, vous avez raison, monsieur –
odgovarala je Svetlost zamišljeno i pomalko nestrpljivo.
– Pogotovu što je blagostanje jedini prirodan cilj dobre vladavine.
Srećan narod, Veličestvo, to je blagostojeć, bogat narod. Siromaštvo je
najveće ropstvo, Vaša svetlosti. Iz njega sva druga ljudska robovanja
proističu. Sve nevolje, lične i opšte. Je li tako, Vaša svetlosti?
– Vous avez raison, monsieur Njegovan – saglašava se Svetlost, a
potom, sijajući vrlo, molila ga da se za trenutak vrati na zemlju i potanko
mu ispriča sve stupnjeve njegove poslednje špekulacije nekim bečkim
akcijama, za koju se po Beogradu priča da mu je donela velike pare. Ne
poričući značaj opštih načela „filosofije blagostanja gospodina
Njegovana” intimnije ga nekako privlači „praktika do njega stizanja”.
Jesenas se uveliko nadao da će mu, kad knez punoletan postane,
poslove Krune poveriti na staranje, da će Milanu biti što je Mihajlu bio,
ili što je Lupus bio Milošu – poslovni agent i poverenik. Bilo je nužno
povećati uticaj Simeonovića naspram onog Babadudića i Hadžitomića. A
tu stvar nije bila jednostavna. Zetova od kćerki još nije imao. Dvojica od
sestara, Simeonijin i Stefanijin muž, behu već obećavajuće plasirani,
jedan u vladi, drugi u Skupštini, na klupama umerene konzervativne
opozicije. Na lageru je držao još jedino Dušankinog g. Manojlovića
Manojla. Ni u svom idealnome izdanju nije taj bogzna šta bio, ali je bio
jedini raspoloživ Simeonović, te se nadao da će ga jačim doterivanjem i
šminkanjem nedostataka učiniti najzad prezentabilnim. U to vreme je,
naime, g. Manojlović demonstrirao tek nešto življi temperament i
izvesnu zapletenost misli, poteklu svakojako od preterane učenosti, koja
je Simeona sećala na pokojnog prozbopisca i svetskog znalca Alimpija
pl. Alimpijeviča, iz Karlovaca Sremskih, ali se u svemu osim u pitanjima
štednje i železnica, držao i trezvenog građanskog slobodoumlja i
pristojnog građanskog ponašanja. Pariski đak, računao je, moraće na
pariskog đaka utisak ostaviti. Posle mnogih konsultacija u krevetu, u
kome je Tomanija i ovog puta, kao u sporu oko „srpskog gvozdenog
puta“, zetovljev barjak držala, odlučio je da se nepoverljivom, pa,

349
bogami, i uznemirenom instinktu usprotivi, i g. Manojlovića Manojla
skine sa rafa Firme, gde je samo prašinu skupljao, te ga Dvoru prikaže
kao uzorak Simeonovića na čiji se kvalitet vladalačka kuća i država
mogu osloniti. Zabraniće mu, mislio je, naravno, da se upušta u
vozovozno pitanje i daje praktične savete o uštedama u domaćinstvu i
državi, čemu je kao sirotinjsko dete bio bolešljivo skloniv, a naročito da
se uzdržava od ekonomičnih pojedinosti iz svog repertoara (kako se
najjeftinije skidaju prljotine i fleke s odela, kako se ponavljaju stari
slamni šeširi, kako se splačine dvojako korisnim mogu učiniti, kako se
pravi jeftin senef od šire, kako se u sumrak udeva igla, te kako se
najpouzdanije stamanjuju moljci, stenice, buve i bubašvabe), da sve to
zaboravi i da se bavi jedino opštim ludim mestom svih srpskih liberala –
narodnim prosveštenijem.
Sjajni plan se, nažalost, nije iz stopice mogao izvesti. G. Manojlović
se tek bio iz Pariza povratio, gde je, jedva živ, preležao Parisku komunu,
pod okolnostima nepoznatim, jer ga otada nije video. Koristeći letnje
licejske ferije, g. Manojlović se, u pratnji supruge, u Vrnjcima
rekonvalenscirao. Po povrnuću, izvešten je preko Dušanke da prvoga
septemvrija 1871. pripravan bude u punoj gali prepodnevnoj audijenciji
kod kneza Milana prestupiti. Propisana mu je, radi svake sigurnosti, i
odeća. Kad se pojavio u konaku Njegovan, da ga on u kočijama svojim
Dvoru odveze i lično predstavi, bio je, doduše, malko bledunjav, ispran,
još u telu marodan, ali građanski sasvim prezentabilno upakiran.
Rečeno mu je šta se od njega očekuje i zašto. Nije komentirao.
Komuna ga je zaboravila, mislio je Simeon zadovoljno. Najzad nešto
dobro i od tih komuna. Manje će srati, manje dolaziti u iskušenje da
izlane nešto što se knezu ne bi svidelo.
Na kraju, pred samim Dvorom, zapitao ga je, uz reč, da li se
duševno spremio za audijenciju.
– Još kako, gospodine – rekao je g. Manojlović malčice se digavši iz
mrtvih.
Od mazgova će još nešto i ispasti, mislio je Simeon posmatrajući
zetovljevo čelo niz koje se slivao znoj. Bilo je zaista toplo, inače bi ga znoj
na stražu naveo. Hadžijino lice znoj ni zimi nije napuštao.
– Kalo – aminovao je napredak, uprkos sumnjivom znoju. – Dobro.
– Cele noći sam na tome radio.
– Poli kalo. Vrlo dobro.
Bio je udivljen, ali nekako nespokojan. Celonoćni rad i znoj po čelu
izgledali su mu nešto preteranim za svrhu. Audijencija, najzad, nije
predviđena kao poslovna. Nekoliko protokolarnih ljubaznosti, malo

350
pomnije zagledanje od strane namesnika, ako koji bude nazočan,
otprilike je sve što se od Dvora taj prvi put moglo očekivati da će g.
Manojlu Manojloviću biti pruženo. A on, g. Manojlo Manojlović, pravog
vremena će imati jedino za najdublje poštovanje. Kopkalo ga je zato na
čemu je to cele noći radio, u kom su pravcu tako opširne zetovljeve
preparacije išle, te ga je i o tome pitao.
– Sočinio sam za kneza jedan aide-tnemoire – rekao je g. Manojlović
ponosito.
– Kakav aide-mémoire, ma ton Teon? – presekao se Simeon i zaustavio
kočije. – O čemu crni aide-mémoire?
– O uređenju države na bazi ekonomične štednje – objasnio je g.
Manojlović kanda malko povređen šurakovim drskim nepoverenjem.
Mislio je brzo, kasom. Stvar ipak nije toliko opasna koliko mu se u
prvi mah činilo. Štednja je i njemu bila omiljena tema. Govorio je o njoj
mladom knezu kao o prvom uslovu za opšte blagostanje. („Štednja
uvećava glavnicu, Vaša svetlosti, a glavnica investicione i kreditne
sposobnosti, koje, opet, sa svoje strane, oživljuju proizvodnju dobara i
njihovu razmenu, utičući snažno na povećanje blagostanja ljudi.“) Ipak
mu se zvekan-zetova inicijativa iskazivala kao korisna komplemencija
vlastitom učenju. Dvoru će se učiniti da je štednja neka simeonska
porodična linija. Trezvena osnova za zarađivanje i državno i privatno.
Taj crni aide-mémoire još će i beo ispasti. Hteo je, ipak, siguran da bude.
– Samo o tome?
– Dabome. O čemu drugom?
– Nema ništa o skidanju prlotina i fleka s odeće, o najpouzdanijoj
strategiji protiv moljaca?
– Nema – obrecnuo se g. Manojlović, sad već ozbiljno rasrđen.
– Česno slovo?
– Česno slovo.
– Živa ti bila Dušanka?
– Kad vam se kaže, čoveče! – prasnuo je zet. – Ovo je nadasve
ozbiljno.
I bilo je. Nadasve. Ozbiljnije nego što je slutio kad je naredio
Nasketu, kočijašu, da produži brže kako ne bi u Dvor zadocnili.
Predstavio je zeta knezu u jarkim bojama, kao ćoveka budućnosti,
stub Krune i jemstvo sjajnom uspehu Načertanija srpske nacionalne
politike, a potom se skromno povukao. Hteo je da g. Manojlović sam i
bez njegovog posredstva sa svojim idejama do izražaja dođe.
Učinilo mu se da ni dva broja jednog zaostalog računa nije sabrao,
kad se g. Manojlović u vestibilu pojavio. Sijao je od ponosa i znoja.

351
 – Šta bi? – pitao ga je zabrinuto jer ga je ekspeditivnost prijema
zbunjivala. – šta ti je Njegova svetlost rekla?
– Ništa osobito. Pitala me samo kako progresira moja prirodoslovna
nauka.
– I šta si ti kazao?
– Zablagodario na interesiranju i kazao da progresira sjajno,
razbivajući popovsko sujeverje i buržoazne okove za izrabljivanje
naroda. Da je već dospela do saznanija da je čovek najsovršenija
organička forma, nastajušča iz najsusednije prethodeće, odnosno
majamunske, ali da se vreme što je promiklo dok se majamun u nas,
mene, vas, Vaša svetlosti, i gospodina namesnika Ristića, preobrazio ne
može rigorozno opredeliti, nego je mnogovečno, te se mirijadama meri.
Takođe sam mu spočitnuo da je individ čovečiji absolutno slobodan,
slobodan kaogod ptičica na grani kad je od bližnjih izoliran, ali čim s
drugima u dodirivanje dođe, odmah ga stesne, ter je stoga tendenca ka
absolutno slobodnom čovekovom sebeizobražavanju stalna i
neizmeniva, te će ga vazda nuždno goniti da uklanja s puta sve što ga u
izražavanju unutrašnjosti njegova duha ometa, kraćim rečima, uvek će
se za slobodu boriti, pa bilo da je ugrožavaju osvajači ili domaći tirani,
bilo ljudska zabluđenja i zaostalosti, bilo eksploatatorske buržoazne
klase!
– Lele! – zastenjao je Simeon.
– Jeste – rekao je g. Manojlović Manojlo.
– A šta ti na pamet Njegova svetlost kazala?
– Hvala, gospodine. Možete se povući.
– Ristić, međutim?
– Ristić je dodao „na granu“, ali ga nisam razumeo šta je hteo time.
– Ja jesam! – klonuo je Simeon.
G. Manojlović je sačuvao zadivljujuću prisutnost onoga što je kod
drugih ljudi bio duh:
– Nalazite li da sam dobro govorio?
– Kako? Sjajno, gospodine, sjajno!
– Zašto se onda mrzovoljite?
– Pitam se jedino, da l’ je bilo dosta?
G. Manojlović se pokroviteljski nasmešio:
– Ni za to ne brinite.
– Ne?
– Ne. Uspeo sam da im poturim i aide-mémoire.
Tad je već i njemu bilo jasno da mu zet nije čitav. Otpratio ga je kući,
silom u krevet smestio, ceo mu konak pod stražu dušmana stavio i

352
pozvao dr Paceka. Utvrđen je dugoročni šok usled potresa. O prirodi
trešenja doznao je od sestre. Zatečen od komunarske bune u Parizu, g.
Manojlović je držao da mu je kao progresivnom, liberalnom
intelektualcu, mesto među Crvenima. Kad su se povratili Beli g. Thiersa,
intelektualca takođe, samo s više pameti i više topova, oni su našli da
mu bolje pristaje zid za streljanje. Belina zida, naime, lepše je isticala
crvenilo g. Manojlovića. Nažalost, mislio je Simeon, pre nego što je
njegova grupa došla na red, streljanje je obustavljeno. Progresist je
pretučen i ispujdan iz Francuske. Pametne ljude Komuna je otreznila. G.
Manojlovića Manojla je zaludela. Postao je ljuti socijalist. Zasada – ludi,
ali je dr Pacek obećavao brzo ozdravljenje, ako ne od socijalizma, od
skretoumnosti svakojako, mada Simeon ni do sada nije uspeo da shvati
kako je dijagnostičar te dve stvari uspeo da razdvoji.
Te pozne jeseni, dok je Srpska banka ulazila u nesolidne
angažmane, a Namesništvo šurovanjem s Rusima đavolu davalo Srpske
železnice, dok se Thiers lečio od osvetljubivosti, Komuna lečila od
Thiersa, Francuska od Komune, Evropa od Francuske, g. Manojlović od
Evrope, a kuća Njegovan od g. Manojlovića, njega i nije toliko
zabrinjavalo zdravlje zeta, koliko vlastiti ugled na Dvoru. O aide-
mémoire, „O unapređenju države srpske na bazi ekonomične štednje”, sve do
polovine septembra ništa se nije čulo, on je već pomislio da je taj
bloštematni voz nekako prošao, a onda ga je dobio iz kancelarije
Namesništva, umotanog u omot od krute hartije, za koju bi sve dao da je
g. Manojlovićeva koža, i s propratnim pisamcetom namesnika Ristića, u
kome mu ovaj savetuje da do daljega Njegovoj svetlosti knezu svojim
vizitama obustavi čast činiti.
Bio je tamo gde su ga metnule buve iz 1867. Aide-mémoire je
produžio njegovo duševno mrcvarenje, za tu bankrotersku sezonu, da
ga očevo ripanje kroz pendžer dokusuri. U aide-mémoire se, doduše, nije
raspravljalo o najjeftinijem načinu skidanja fleka s robe, govorilo se o
nečemu gorem – o skidanju fleka s buržoaznoga društva. Čitajući ga
naglas Tomaniji u krevetu, optužujućim tonom kao da ga je ona
ispisivala ili da je, u najmanju ruku, g. Manojlović muž njene, a ne
njegove sestre, bilo mu je da svisne. „Dobošareve“, kako je zeta otada
zvao, kobne fleke pred očima su mu crno kolo igrale.
„Svaki zakon“ – proponirao je dobošarski g. Manojlović Manojlo,
modrim mastilom i sitnim, štedljivim slovima – „treba dobiti izvršnu
silu čim ga hoće dve trećine narodnih deputata, voljno, a ne topuzom
izabratih, pa makar se kralj i vlada protiv njega na glavu poboli…
Svaki graždanin ima da bira bez da mu se pre izbora u džep gleda…

353
 Ko se usudi razjuriti Narodnu skupštinu, kao što se tiranima
osladilo, pa su uobičajili raspuštati kad god im se njene odluke ne svide,
takvome siledžiji ne može zastareti kaštiga, nego se na večitu robiju ima
osuditi da po šesnaest sati za svoje održavanje rabota, a da ga fleka
njegovog zlodejstvija do grobnojeg časa prati…
Ministri se imadu od iste Skupštine i za najmanju spram naroda
učinjenu nepravdu na robijanje po rudnicima osuditi. Njihova plata ne
može biti bezobrazna kao dojako, nego skromna i nikakva da je niko
neće, jer svi znamo da su sve trzavice, kavge i bratoubojstvene seče u
istoriji Srba iz jagmi za plate i pensije proistekle.
Također valja ukinuti pritiskajući monopol soli i duvana, te danak
težak na svakog pušača poimence udariti. Ko hoće da pod nosom dimi
travu, nek plati, a ko ne puši ništa za tako štetnu mlatnjavu nije dužan
plaćati…
Plaćeno sudstvo treba rasterati, i zavesti izborno, i to na smenu.
Jedna porota da bude ulična, druga sobna. Ulična presuđuje na lice
mesto, s nogu. Sobna sedi, ali ne duže od radnog dana. Ako do večeri ne
može pamet svesti, da se za sutradan bira nova. Apelacija i Kasacija su
isto, em skupe, em nepotrebne. Lakše je rđavog sudiju na vrata ispujdati
nego toliko izeličko činovništvo za njegovo nadziranje izdržavati…
Ukida se zakon o slobodi štampe, zbora i dogovora. Svako nek
govori što hoće i ume, i nek se sparuje s kim hoće i može…
Ukida se, također, zakon protiv oporočavanja i omalovažavanja
vlasti. Svako je može psovati ako mu je na žulj stala, pa i knjaza ako mu
ovaj sa bilo kojih razloga smiće…
Brani se smrtna kaštiga iz razloga humaniteta… Večita robija po
rudnicima, s radom i do šesnaest sati za svoje izdržavanje, više poučava
od ubijanja, pa bilo puškaranjem bilo davežju, koje počinilac brzo
zaboravi…
Ukida se i sva diplomatika koja jede leba bez motike i po strani svet
baza, pa se, namesto, ustrojava opštenje s državama preko pisama…
Dok svetski proletarijat ne zavede komunizam, da se u kadar ne
uzima s proleća i leti, kad je posla preko glave, već zimi, kad se kraj
vatre zabadava spletkari. Vežbanje da se obavlja po opštinskim
prostorijama, a starešine, kad ne komandiraju, zemlju da oru. Dosta je
bilo paradiranja i dembelisanja viših slojeva! Ali se vojska ne sme protiv
Srba zloupotrebiti, čemu su tiranti, također, sklonivi, pod pretnjom
večnog robijanja u najnezdravije rudnike, gdi će prekršitelji kao krtice
raditi i po šesnaest sati za sebe izdržavanje, a za državu jedno po
dinara…

354
 Stalna policija se ukida i zavodi milicija s traku kao u Komuni, s
time da se svakog meseca menja, tako da u nju unilazi i iz nje izilazi
redom, sokak po sokak. Svako treba da vidi kako je to kad se bije po
glavi i bubrezima…
Pensija se daje samo onima koji su već posve umno i fizikalno
iznemogli, ali ne baš na samoj samrti…
Lekari se plaćaju jedino ako šta pomognu, a ne za vizitu i priču…
Ciganija se ustaljuje na jedno ograđeno mesto, jer krećući se
kojekude, sve živo pokrade…
Uzima se zemlja i stavlja pod zadruge, a fabrike, banke i trgovine
pod državu…
Kafane se rušu ili u zbornice pretvaraju, a ko se u alkoholu uvati,
bije se po guzici spram dubine pijanstva…
I nasledstva se ukidaju. Nikome više ništa od tatka nema da ostane,
pa da se duva…
Danak da bude spram imanja i u golemim skokovima da raste, da se
nikome ne isplati imati ga većeg nego što je za lično održavanje u životu
i radu potrebito, ali istoga danka da se liši svaka sirotna kuća koju ošteti
slana, marvena kuga, vatra i drugi elementi…
Da se popovima zabrani držanje jutrenja i večernja, nego da s
amvona drže prirodoslovna predavanja o korisnim praktikalijama, i
poreklu čoveka od majmuna…
Da se odmah poruše sve nezdrave kuće, bolnice, škole, radionice, a
naročito vrata čije su ključaonice najveća legla zaraze i prljavštine…
Uvodi se u svemu i svačemu stroga štednja, bez koje Srbija juri u
ekonomnu provalu. Zato za lekove po apotekama valja izdavati narodne
travke, a ne skupe inozemne droge, kojih, uostalome, i nema.
S time u vezi, Vaša svetlosti, Mali dvor treba za Dom zanatsko-
radenički preurediti, a pored Vas da se u Novi dvor na tri boja smeste
sva ministarstva, cela država da tu stane, kako bi se do nje lakše
dolazilo, a ne ovako bazajući kroz varoš ceo radni dan…
Spokojno me uverenje nosi, Vaša svetlosti, da čete se kao čovek
mlad i nezaražen buržojskim predrasudjem, a jošte i savremenik Velike
Komune, čiji sam učesnik i sam bio, zdravo obradovati i prikloniti ovom
mom dugo i pomno smišljanom Primječaniju o ’Uređenju države srpske
na bazi ekonomične štednje i o skidanju fleka s buržoaznoga društva’, te
s tim uverenjem i drugarskim komunarskim poštovanjem ostajem –
Manojlo Manojlović, docent Više škole…
P. S. Zaboravih umalo spočitnuti da se strogo zabrani to Vaše
mnogostručno višenje po državnim nadleštvima i školama, jer to nema

355
smisla, a ni jeftino nije.“
G. Manojlo Manojlović je posle tri nedelje simeonske terapije došao
sebi bar toliko da razume otpust s Više škole, i da ga je od arestovanja
spasao jedino ugled šuraka. Moglo bi se, mislio je Simeon, u izvesnom
respektu kazati da je ozdravio. Ali su posledice toga zdravlja grđe od
posledica ludila. Odmah stade u prvi red Internacionale. Sad piše, misli
Simeon, još uvek ne napuštajući položaj prošca zabodenog u sedište
fotelje iza astala, koji se gubio u nezreloj svetlosti lojanica, sad piše, misli
ogorčeno, za Svetozarev jebeni Radenik o najjeftinijem načinu da se on,
Simeon Njegovan, očisti od poseda.
Zbog njega on sad ne može u Dvor. Zbog njega mu ni knez Milan
neće doći. Samo se oko toga nije mnogo zabunjivao. Ako danas ne dođe,
doći će drugog dana. Trgovac je to koji zna čija je tezga u varoši
najpouzdanija. Doći će, razume se, i njegova Dušanka, i opet, razume se,
sama. S njom će razgovarati o razvodu. Prošli put, kad je povodom toga
zaobilazno primječanije napravio, nije mu protivrečila. Vidi žena i sama
na kakve je tanke bračne i ekonomične grane pala. Ako je do leta
razvede, već u jesen je može udomiti za nešto čaršijski jako, poletno i
perspektivno. Simeonovića nikad dosta nije.
Svi će doći osim oca.
Na prašnjavom radnom stolu leže fascikle, hartije, računi. Jedva
odoleva nuždi da ih sredi, složi, ivice im u milimetar poravna. Četrdeset
dana će ga svojom aljkavošću kinjiti. Smeće da ih dirne tek pošto se sa
pomena vrati. I njih i darmar po konaku. Bila je to visoka cena koju je
plaćao za svoju unutrašnju slobodu, ako tako nešto kod Simeona uopšte
postoji.
Ne pomerajući se, dohvata najbliži list i čita:
„Sumarijum s konzilijarnog pregleda izvršenog nad gospodinom
Simeonom Hadži Njegovanom, veletrgovcem iz Beograda, a okončanog
dvadesetprvog dana meseca aprilija godine Hiljadu osamsto šezdeset sedme, od
strane ovlašćenih dvorskih lečnika dr Paceka i dr Mašina. “
Uzima drugi, pa i njega čita:
„Inventar celokupne štete na pokretnoj i nepokretnoj imovini Firme
’Simeon Njegovan & Sin’, nastale u noći s šestog na sedmi aprilij godine
Hiljadu osamsto šezdeset sedme, po nalazu Simeona Njegovana, veletrgovca iz
Beograda.“
Rukopis vojnički. Koščat, uglast, gotičan. Skoro da se čovek na njega
nabode. Na mahove nervozan. Kod krupnijih cifara, na nekoliko mesta,
pero hartiju probilo:
Posteljina. Tri krevetska čaršava od lanena platna – dolnjih. Sedam

356
krevetskih čaršava… Pet krevetskih čaršava… jedanaest krevetskih čaršava…
Jastučnica i jastuka… Jorganskih navlaka i jorgana… Dušeci… Dunje…
Prekrivači… Ukrasni jastuci… Ćebad… Šiljteta… Posteljine ukupno –
Posuđe. Običnije po vrstama. Tanjiri… Posude… Činije… Šolje kafene…
Šolje čajne… Bokali… Slanici… Bakar. Bakarne tepsije. Turska bakarna tepsija
sa… Porculanski servisi. Servis od češkog porculana za dvanaest osoba… Tri
tanjira i supena činija od majsenskog porculana za šest osoba… Srebrenina po
modelima. Poslužavnici… Kupe… Škatule… Duvanjare… Za led držanje… Za
slatko služenje… Srebreni samovar iz Rosije veliki… Srebreni samovar mali…
Čiraci… Svećnjaci… Stajaći… Stolni… Escajg… Posuda ukupno –
Mebl. Astali. Salonski kitajski od ružina drveta… Turski stočić od topole s
ebanovom podlogom… Pisaći sto, orah, Altvin… Trpezarijski astal iz mahagone
Bidermajer garniture… Jedan sekretar iz Regenstvo… Ormari… Kovčezi…
Skrinje… Kredenci… Bankovi… Klupe… Stolice… Tronošci… Fotelje…
Tabureti… Kanabeta… Kreveti… Sofe… Paravani… Lusteri… Zidni
časovnici… Tepisi… Ćilimi… Prostirke… Zavese… Draperije… Slike…
Dagerotipije… Krajolici uljani… Mebl ukupno –
Ruvo. Obuća. Franačkih cipela, muških, osam pari… Čizama tri para…
Franačkih cipela ženskih… Dečijih… Papuča… Kape i šeširi. Dinjare…
Kalpaci… Fesovi… Cilindri… Ženski šeširi… Odeća. Anterije… Kesak-
kurta… Odela franačka… Dušanke… Prsluci… Kaputi… Geroci…
Redengoti… Frakovi s pelerinama… Čakšire čojane, osam pari. Čakšire
građanske crne, pohodne… Čakšira putnih… Bričezi… Krzna po životinjama…
Moskopoljski singun Simeona Grka… Bunda od kunovine… Bunda od
dabrovine… Bunda od lisičine… Putni kožusi… Ruvo ukupno –
Nakit. Oboce… Dijademi… Grivne… Ogrlice… Prstenje po kamenju…
Broševi… Kopče… Krstići… Lančići… Zlatni lanci… satovi… Srebrene
brazletne… Srebrene tabakere… Zlatne duvanjare… Burmutice… srma…
koral… dijamanti… brilijanti… Nakit ukupno –
Jestivo i piće po vrstama… Ukupno jestivo i piće –
Manjak po magazama… Ukupno manjka po magazama –
Specificirana šteta na pokretnosti i nepokretnosti učinjena u formi grubljeg
oštećenja… Ukupno –
Ukupna šteta na Firminoj imovini iz svih pokretnih stavaka –
Ukupna šteta na Firminoj imovini iz svih nepokretnih stavaka –
Sumarijum ukupne štete na Firminoj pokretnoj i nepokretnoj imovini –
Ukupna šteta po pokretnostima – bez cifre. Ukupna šteta na
nepokretnosti – bez cifre. Bez cifre i sumarijum. Svuda iznos u paru,
koliko je, kad i gde plaćeno, koliko godine 1867. vredelo, svuda poso
kostizi, a zbira nigde. Zašto? Zašto konačan račun nikad nije izveo? Što
nije imao kome da ga podnese? Što račun koji nema ko da namiri, ne

357
vredi ni istavljati? Uostalom, dobar deo pokradene robe je refundovan,
kod posluge se našla. „Skembali da spasimo, Gazdo, majke nam, od
fukaru da se sakrije!” Zahvalio im se najlepše i sve pootpuštao. Najteži
gubici su se pokazali na potpuno upropašćenom ili delomično
oštećenom pokretnom i nepokretnom posedu, na mobilijama naročito,
poarčenoj hrani, piću i sotrvenoj robi po magazama, pa je ispadalo
nekako da svu tu štetu i nisu počinili ljudi, već aveti kojima je više stalo
do uništenja negoli do sticanja.
Kako bi bilo račun sada da izvede? Do dolaska kondolenata ima još
vremena. A ne mora odmah ni saći. Tomanija će se i sama snaći s
prvima. Ako bi zabravio bes, koji ga obuzima kad god u Inventar štete
pogleda, i račun sada izveo, mogao bi fascikulu Simeona Hadžije zauvek
zatvoriti, kao što je i s njegovim sandukom učinjeno. Samo je saldo iz
1867. nedostajao pa da ceo trošak njegovog gubilačkog života bude
zaključen. A on uspokojen. Uzima pero i sabira glasno:
– Tri dukata i tri dukata jesu šest dukata… Šest dukata i sedam
dukata čine trinaest dukata… Trinaest dukata i devet dukata su
dvadeset i dva dukata… Dvadeset dva dukata i…
Razmišlja natenane, hladno, istorično. Otkako se, pod pritiskom
gospodske tazbine od Kompanije Sina & Sinovi, napustivši kalitehniu,
umetnost, ponovo prikloniše predepirskoj trgovačkoj sudbini i odadoše
stajaćem trgovanju istočnjačkom robom i rezidijalnom poslovanju, te se
kao ugledni čaršijski posedatelji, Firma-ljudi ili „boržoji“, kako se to sad
kaže i kako ih u Radeniku za klanje i robljenje markira drug Manojlo
Manojlović, crveni dobošar i njegov budući bivši zet, upisaše u najvišu
poresku klasu, konak Njegovan je samo još jedared pružao prizor imanja
preko koga su projezdili Huni. Sedam godina pošto se pretovareni kaici
i šajke Simeona Grka, sa Savske jalije, između Čamdžijske kafane i
Ciganske bare, otisnuše u bežaniju prema Carsko-kraljevskom Zemlinu,
njihov je Dom, tada iza Varoš-kapije i Laudonovog šaranpova, ostao
zabravljen a magaze zakatančene. Kir Simeonove voštane pečate, s
nekom vrstom grba u obliku crnog konja u propinjanju, respektovali su i
sejmani Šinikli Oglua, Hadži Mustafa-paše, koji mu je bio ortački
skloniv, i subaše raspusnih dahija, iako ga kao turskog legitimistu nisu
marili, ali su se držali saveta svog carigradskog protektora kapudanpaše
da, sebi na polzu, štede Grke i Cincare, kad su se već sa srpskom rajom
ovako krvavo zavadili. Zulum je besneo Pašalukom, Simeoni su trgovali
Panonijom i Divan divanili Zemunom. I za sve to crno vreme Konak je
stajao sred Starog Beograda kao zaloga njihovog prava na povratak. A
onda se, sa zimom hiljadu osamsto šeste, obreše u njemu pobedom

358
pomamljeni Karageorgijevi bećari, predvođeni varoškim zapovednikom,
pustahijom Mladenom Milovanovićem, i nekakvim anatemnatim
Milojem Petrovićem, i za nekoliko sati osvetničkog divljanja po
raspečaćenoj sopstvenosti izdajničke Cincarije satrto beše sve što je s
toliko mravlje strpljivosti, jelinske razboritosti i cincarske poslovne
spretnosti u Posed ugrađivano otkako se porodica u Beli grad na rekama
doselila. Kao da su se pod niskim tavanicama dvobojno zidane
austrijske kuće iz vremena Evgenija Savojskog, po sumračnim
komorama, andeonima i dvornicama, iznutra obmotanim debelim
orijentalnim prostirkama, što su i glas i hod u avetinjsko strujanje
pretvarali, baškarile krdžalije Lava od Janjine, a ne hrišćanski i narodni
osloboditelji. Ali, ma kako spram božje i ljudske istine da im ta imovina
ne pripada behu hajdučki nepažljivi, prema samoj imovini behu seljački
smotreni. Jeste sve sotrto, ali za Simeona Njagoa, Cincarina, dušmana,
ližisahana turskog. Nije za srpsku uporabu. Porušena su bila građanska
merila, ali nisu zidovi. Uzimalo se bez mere, ali nije bez duše ništilo.
Pljuvalo se u božji zakon „Ne kradi!“, no nije u sveto kandilo. Kandilo se
odnosilo kući.
– Dvadeset dva dukata i osam, trideset… Trideset i deset,
četrdeset…
Bila je, doduše, još jedna ataka na Firminu imovinu. Hiljadu
osamsto četrdeset osme fukara je napala Lupusovu palatu na
Stefanplatzu, u Beču. Rušilački bes nije tada došao spolja, već iznutra, iz
dubokog bunara nedokučive simeonske duše, u ovom slučaju njegove, u
kojoj je svaki razlog bio zamenjen strašću spram Julijane Tolnaj.
Andisimeoniko pnevma, protivsimeonski duh, mračna strana simeonske
mesečarske prirode, sa svojim se svetlim, javnim licem obračunavala.
Građanski se rat u Firmi vodio. Posed je stradao. Samo ne – skrštenih
ruku. Posed se tada branio. S prozora pucao. Posed je svoju zlatnu krv
ljudskom naplaćivao.
– Četrdeset dukata i osamnaest su pedeset osam. Pedeset osam i
osam jesu šezdeset šest…
Očeva Skitija je bila nešto sasvim drugo. Da se bar jedan uhvatio.
Bar jedan, pored prozbopisca Alimpijeviča, koji se, u strogom smislu,
među njih i nije smeo računati, jer im je bio više kao neki zemaljski
ambasador i tumač. Ovako, množinu su prebili, ali nijednoga pravdi
nisu privesti uspeli. Kad je posle razjarenosti i Tomanijinog mučkog
udarca po glavi sebi došao, konak je bio pun izbezumljenih slugu,
zbunjenih pandura, kuknjave iz hospitala vraćene gospođice Demijanis
za ireparabilno izgubljenom nevinošću, prozbopiščevih rečitih

359
protestacija i pakosnih suseda, koji su hranili dušu, uništene imovine i
ljutog dima pogaženog požara, Hadžijinih gostiju nigde ne beše. Kao da
su pod zemlju propali.
A možda i jesu?
Vratili se odakle su i došli. S druge strane. Apo tin anapodi plevra tu
kozmu. S naličja sveta.
– Šezdeset šest i trideset četiri, sto dukata…
Možda trgovački svet nije jedini koji u svemiru postoji? Njihov
konak jedini na ovim temeljima? Možda se na ovom istom mestu, u
ovom istom vremenu, naporedo s njim, zbivaju i neki drugi svetovi s
kojima se nikad regularno ne ukrštamo, mada ponekad od njih
tajanstvena obaveštenja primamo?
– Sto dukata i jedanaest dukata čine sto jedanaest dukata… Sto
jedanaest dukata i devetnaest dukata su sto trideset dukata…
U noći između šestog i sedmog aprilija godine hiljadu osamsto
šezdeset sedme, koprena između lica i naličja je zdrana. Kao da se pred
njim i ukućanima podigla zavesa u teatru, za koji nisu ni znali da postoji
i da svoje fantazmagorne predstave daje upravo tu gde oni misle da
vode uredan, razborit, uspešan građanski život. Lice se s naličjem
pomešalo. Svet se sa svojim paklom sojedinio. Vreća najzad zakrpu
našla.
Gubi račun i ponovo se vraća na sto dukata koji sa jedanaest čine –
sto jedanaest.
Hadžijini gostoliki siromasi nisu bili Srbi, Beograđani, ljudi –
gulanferi, ali, na kraju krajeva, đavo ih poneo, ipak ljudi – bili su demoni
kojima ne beše do pljačke, a ponajmanje do ispravljanja zemaljskih
krivih Drina, već do razaranja božjeg poseda i njegovih mudrih zakona o
vlasništvu.
Ono što se na njega ustremilo, dok je praćen Tomanijom i slugama,
stepeništem konaka na drugi boj ustrčavao, beše glavom đavolski
Ceribaša! Sotona! Antikrist! Kakodemon! Hromi Daba! Orijaško,
grdobno, od muške i ženske česti sklepano crno čudovište, s đavoljom
kapom na glavi i crnim rutavim papcima! I njegovo je pravo da naredi
oburvavanje đavolske nemani niz basamake bilo izvan sumnje. Kako je
mogao znati da je to čudovište što je s podesta na njega vatru bljuvalo,
njegov sopstveni roditelj?
Hadžija, koji se vratio.
Simeon to pouzdano zna. U kabinetu se ništa nije promenilo.
Predmeti su i dalje čuvali uzaludne straže. Njegova ruka je i dalje vodila
pero niz dugu kolonu izgubljenih dukata, još samo po fizičkoj inerciji

360
težeći nekom saldu. Iz čina zbrajanja, koji je, dok Hadžije nije u njemu
bilo, imao magičnu snagu i kad je posredi sabiranje gubitaka, iščezlo je
svako zadovoljstvo što će posle toliko godina jedan porodični račun na
čistinu izvesti. Najednom mu se saldo, kome ruka po navici teži, no sve
tromije, ukočenije, nevoljnije, čini nepotrebnim čak i da postoji
Osiguravajući zavod koji bi prema njemu kontraktuelno obavezan bio.
Sad mu se sam račun kao način življenja čini nesigurnim. A takva
razmišljanja ne mogu biti njegova. Po nastranom sklopu,
protivsopstveničkom duhu, mogu ona poticati jedino od njegovog ludog
oca.
Kako li je samo uspeo da ga nađe? Ipak je njegova prva inspiracija
bila ispravna. Govnima je, na grčki način, lica valjalo našminkati. Tako
se moralo postupiti. Kao što su deca uradila s Lupusom u Kragujevcu.
Provisorno, na četrdeset dana, trebalo je postati Gogom, Cincarinom, Kir
Janjom, o jeros vlahikos tragosom koji se hrani svinjskim izmetom, mačjim
crkotinama, užeglim uljem i sirćetom. Veliki Srbin, kakav je bio Hadžija,
ne bi u Gogama svoju familiju prepoznao.
Ovako, nikakvih teškoća nije imao da ga nađe. I sad je u njemu. S
prezirom posmatra Inventar štete.
Šta iz toga mrtvog računa možeš da saznaš, Simeone? Zar je
inventar štete što je jedan život načini dovoljan da saznaš kakav je to
život bio i čemu je služio?
A zašto da ne? Popis imovine i Inventar štete, sve je što iza čoveka
pretekne.
Ostaju i druga svedočanstva?
Koja?
Dela.
Sva su u Popisu imovine ili Inventaru štete.
Pacekov konzilijarni izveštaj, na primer, nisi čestito ni pročitao,
Simeone, iako ti je godinama pod rukom ležao.
Pacekov konzilijarni izveštaj je mogao da mi kaže zašto je do štete
došlo, o šteti je umeo da me obavesti jedino Inventar.
Plašio si se da iz njega ne saznaš kako u očima drugih ljudi
izgledaš?
Ako je neko u beznadežnom mraku, važno li je odakle pada senka
koja mu dušu mrači?
Možda je važno, Simeone, možda ćeš i ti jednom u neku senku zaći.
Ston diavolon, misli Simeon, povrativši se od razgovora s ocem, koji
je zvučao prisebnije nego što bi čovek od njega očekivao. Šta u tom
Izveštaju može tako strašno biti da ga on koji je preživeo i Inventar štete

361
ne bi mogao podneti? Grubo otura Inventar, nije mu više do računa, i
primiče Pacekov izveštaj. Neće ga čitati iz početka. Nema danas za to
vremena. Odozdo, iz hola, već se čuje žamor. Beograd dolazi na noge
Simeonu Njegovanu. Pustiće da se fascikla sama rastvori. Da mu slučaj
kaže sve što ima da se kaže.
Fascikla se rastvara. On čita:
„Konzilijum: Gospodine Njegovane, sećate li se šta je uzrok vaših
ozleda?
Hadži Simeon: Skrjavanje niz paklene basamake.
Konzilijum: A znate li kako je do njega došlo?
Hadži Simeon: U rvanju s đavolom.
Konzilijum: Jeste li sigurni?
Hadži Simeon: Kad do toga dođe, čovek uvek zna.
Konzilijum: I kako je izgledao taj đavo?
Hadži Simeon: Crn, besan, s vatrom u zubima.
Konzilijum: U šta je bio odeven?
Hadži Simeon: U frak moga sina Simeona.
Konzilijum: Šta je na glavi imao?
Hadži Simeon: Cilindar moga sina Simeona…”
Ej, otac, otac, misli Simeon. Oči mu se vlaže. Od dima, zacelo.
Makazama podseca nagorele fitilje lojanica. Ali oči i dalje peku. Suza mu
se sliva na hartiju. Slovo pod njom gubi siluetu. Drugu uredno otire
maramicom. Cedi se i treća.
Ustaje. Redengot zateže, prosedu kosu poravnava.
Plače li on to, ma ton Teon?….

London
1978– 1980.

Kraj V knjige

362
Obrada: Disco Ninja

363
 Borislav Pekić
ZLATNO RUNO V
Fantazmagorija

Za izdavača
Dejan Papić

Urednik
Petar Arbutina

Lektura i korektura
Jelena Vuković

Slog i prelom
Saša Dimitrijević

Štampa i povez
Margo-art, Beograd

Izdavač
Laguna, Beograd Resavska 33
Klub čitalaca: 011/3341-711
www.laguna.rs
e-mail:
info@laguna.rs

Tiraž 2.000.

364