Оно што је започето као дио борбе за Сарајево, између

јединица 1. и 4.тог корпуса АРБиХ и Херцеговачког корпуса

ВРС на планини Трескавици, није престајало све до краја
рата. Срби су започели низ контра-офанзива крајем јуна
1995.
4. јула почињу жестоке борбе и таласи муслиманских
напада. Међутим јединице ВРС успјевају у року од мјесец
дана да потисну муслиманске снаге готово до првобитних
линија одакле су кренули напади половином јунија.
24. јула, дио 4. корпуса АРБиХ наноси тежак ударац на
јужном дијелу фронта у близини села Брда и Хотовле,
успјевају да заузму неколико села и напредују 2-3
километра у правцу Калиновика. Али интервенцијом једног
вода ојачаним од стране полицијских специјлних снага
Херцеговачког корпуса на заустављању муслиманског
напредовања, већ у борбама 1-3. августа су успјели да
врате муслиманске борце на првобитне положаје.
Борбе на Трескавици се нису умањивале ни августа и
септембра али имале су позицијски карактер. 3. октобра
вршена је недовољно успјеша муслиманска офанзива на
сјеверни дио Херцеговине углавном на подручје од Трнова
до Калиновика.
1.и 4. корпуси АРБиХ нападају мјесто Крупац, сјеверно од
Трнова, те поново врше нападе у правцу Трнова и
Калиновика. Западно од Калиновика муслимани су напали
утврђено село Главатичево и планину Прењ.
На Трескавици се воде жестоке борбе за сваки метар
територије, обе стране схватају да губитак или достигнуће
сваког метра ће бити важно у мировним преговорима.
Муслимани су успјели да заузму кључне висове на
Трескавици а ли већ 4. октобра српском контраофанзивом
су враћени изгубљени положаји а непријатељ потиснут са
достигнутих висова.
10. октобра муслиманска команда прогласила је велику
побједу на Трескавици заузимајући неколико села.
Међутим тај ''тријумф'' није одржан, јер већ дан касније 11.
октобра, дио Сарајевско-романијског корпус ВРС се
ангажује у контраофанзиви и убацује извиђачко-
диверзантски одред ''Бели вукови'' који истог дана враћају
највећи дио територије који је непријатељ окупирао дан
прије.
У посљедњим данима сукоба на Трескавици, 11-12.
октобра, 14. дивизија АРБиХ врши своје задње нападе, под
силином артиљериских граната први на удару је Ђокин
торањ, највиши врх Трескавице (2.086) али тврдоглвом
одбраном малобројнијих бораца ВРС, највиши врх је остао
слободан и ако је пар пута прелазио из руке у руке. У тим
нападима погинуо је огроман број муслиманских бораца
укључујући и комаданта 14. дивизије АРБиХ - Заима
Имамовића.
Срби су претрпјели територијалне губитке на Трескавици,
али су били незнатни у односу на очекиване резултате
АРБиХ. Главни напади у јулу и октобру 1995. су били на
Трново и Калиновик, покушај њиховог освајања и
евентуално спајања Горажданске енклаве са централном
Босном, до које није дошло. Резултати ове битке се могу
без сумље сматрати побједом Војске Републике Српске.

Borbe u Prijedoru 1992

Почетак напада
Дана 22.маја 1992. у 19 часова муслиманске паравојне
формације са подручија Хамбарина, извршиле су оружани
напад на припаднике ВРС. Напад на челу са Азизом
Алишковићем је изведен тако што су аутомобил у којем су
се возили припадници ВРС заузтављен на контролном
пункту нелегалних снага на излазу из приједорског поља,
на којем је отворена ватра и при том смртно страдала два
припадника ВРС а четворица су рањена.
У том нападу погинули су Радован Милојица и Раде Лукић,
док су Раде Милојица, Синиша Мијатовић теже а Недељко
Антуновић и Миленко Лукић лакше рањени.
И ако је кризни штаб у Приједору тражио од мјесне
заједнице Хамбарине да се изруче кривци за напад, нико
се није одазвао позиву.
Истог дана нешто прије 15 часова је путем Радио Приједора
саопштио јавност одлуку о предаји нелегално стеченог
оружија до 27 маја у касарни Жарко Згоњанин у Приједору.
Тако је кренула акција враћања нелегално стеченог
оружија у коме је прикупљено око 500 цијеви углавном
оружија ТО. Међутим оружије су одбили предати мјештани
мјесне заједнице Козарац и још неколико околних
муслиманских села.
Напад на војну колону
Сљедећег дана 24.маја 1992. у 14 часова муслимански
екстремисти и зелене беретке из Козарца и Камичана су
напале војну колону на магистралном путу Приједор - Бања
Лука а војска је нападнута у мјесту Камичани и
посље узвраћеног напада се показало да зелене беретке
имају велику количину наоружања те да су се дуго и
темељито припремали за рат.
Напад на касарну
У ноћи између недеље и понедељка око 2 сата извршен је
напад на касарну Жарко Згоњанин и на припаднике ВРС. У
исто вријеме кад је из Пухарске нападнута касарна је трајао
и напад муслиманских формација у Козарцу и Кевљанима,
што говори о организованом нападу и синхронизованом
дјеловању зелених беретки. Сви напади су успјешно
одбијени. Починиоци напада су похапшени а то су Сенад
Грозданић, Ђевад Грозданић, Саид Грозданић и Хамдија
Балић са својом групом.
Посље успјешне акције одбијања напада муслиманских
формација сљедеће јутро је велики број муслиманских
села почео да прикупља оружије и да враћа у касарну
Жарко Згоњанин а у уторак је приликом чишћења оружија
из Козарца ухваћено преко 100 припадника зелених
беретки који су потом разоружани. Кризни штаб је дошао
до сазнања да су вође паравојних муслиманских снага
Бећир Медуњанин, Мирза Мујагић и још неколико
комаданата зелених беретки из Козарца наредили паљење
збјега муслиманског народа Козарца, у предјелу Котловаче
на Козари, како би оптужиле ВРС за напад на цивилно
становништво. ВРС је успјешно угасила пожар на
Котловачи.
Главни напад и покушај заузимања града Приједора.
Дан је започео нападом на санитетска кола код
подвожњака, гдје је возач израњаван из разног
пјешадијског оружија,посље узвраћеног ударца
муслимански екстремисти су се разбјежали и дан је
протекао мирно, до у зору 30. маја 1992. када одпочиње
план заузимања града
Велика група зелених беретки пребацује се преко ријеке
Сане у град и дијели на два дијела. Први дио је остао да
контролише комуникацију а друга група је кренула у
заузимање радио станице Козарски вијесник како би
дезинформацијама довели народ и војску у панику, падом
радио станице би пале и двије најјвеће зграде у Приједору
које би послужиле као одличан снајперски положај. Напад
је заустављен у Партизанској улици гдје је 43. Приједорска
моторизована бригада ВРС из Приједора потпуно уништила
екстремисте и спречила покушај освајања радио станице. У
борби је смртно раnjен легендарни мајор Зоран Карлица.
Трећа група екстремиста кренула је у освајање зграде
општине и станице јавних безбједности, падом ових зграда
практично би пао град Приједор. Муслимански
екстремисти су ископали ров на свега 50 метара од
општине и главне полицијске станице, одакле су тукли
митраљезом и пјешадијским оружијем, око 8 часова посље
ликвидације митраљезког гнијезда зелених беретки је ВРС
кренула у напад у коме су екстремисти разбијени.
Четврта група нападача кренула је из Старог града према
Пухарској гдје су требали да се споје са екстремистима из
Пухарске и Черјека али су заустављени још прије него што
су успјели пријећи у Пухарску.
Борци Републике Српске су полако али сигурно сламали
отпоре разбијених муслиманских екстремиста по улицама.
У свим борбама у Приједору и околини је пало 36 спрских
бораца а рањено њих 134.
Операција ''Звијезда 94'' - Горажде 1994.
Војска Републике Српске је током јесени 1992. и зиме 1992-
1993.године, водила искључиво одбрамбене борбе са
муслиманским снагама у Горажду, које су покушавале са
честим нападима да прошире своју енклаву, eвентуално се
споје са осталим снагама у правцу Сарајева и средње
Босне. Такође опасност је пријетила да би јаким нападима
у правцу Чајнича, АРБиХ из Горажда избила на границу са
Србијом (тада још СР Југославија). Те тако пресјекли ионако
танко ''грло'' између Херцеговачког и Дринског корпуса
ВРС, те евентуално привукли муслиманске екстремисте из
Старог Раса (Санџака) што би довело српски народ и ВРС у
неугодну ситуацију.
Под командом Генерала Ратка Младића у прољеће и љето
1993. ВРС напредује око 30 км. према Горажду, до центра
је остало свега 8-10 км.
Почетком априла 1994.ВРС покреће операцију ''Звијезда
94''.
6.априла, херцеговачке бригаде са јужног потеза , те
дринске са источног већ постижу прве успјехе. Ослобађа се
преко 15 села те долази до планинских врхова Гостуњ
изнад Устипраче и врха Градина. Многи борци АРБиХ бјеже
према граду Горажду, ту слабо пролази и муслиманска 82.
самостална бригада која доживљава свој крах.
7.априла, српски борци из правца Рогатице, након жестоке
борбе заузимају добро утврђене ровове, те 1. Рогатичка,
31. Дринска и 1. Вишеградска бригада АРБиХ у паници
напуштају положаје те бјеже дубље према Горажду.
Наредна три дана се низају успјеси ВРС,док АРБиХ губи
репетитот те комплетну десну обалу Дрине. Видјевши да
се горажданска енклава налази пред падом у борбу
против Срба се укључује и НАТО, те почиње бомбардовати
српске положаје око Горажда.
И поред сад већ теже ситуације због притиска НАТО-а, ВРС
и даље постиже успјехе те сад долазе до првих кућа у граду
Горажду гдје се почињу водити градске борбе, ту се убацују
и специјалне јединице ВРС за градску борбу. Српски борци
стижу на свега 300м од болнице у Горажду. Посебан морал
ВРС добија након обарања два НАТО авиона.
Најприје 15-тог априла је оборен француски авион који се
налазио у мисији извиђања, сљедећи дан je
оборен британски авион.(авиони су обарани руском
ракетом САМ-7, која има жироскоп за навођење).

18.априла, у преговорима са УНПРОФОР-ом је договорено

да Горажде буде демилитаризована зона. Са чиме престаје
офанзива ВРС.
Битка за ''Побједу''.
Је била акција српских бораца и руских добровољаца у
заузимању фабрике муниције ''Побједа'' током операције
''Звијезда 94''.
Под командом Александра Шкрабова дио 3. Руског
Добровољачког Одреда се спаја са српским батаљоном из
Илијаша те извиђају правац напада на фабрику. Фабрика је
била смјештена у планинској удолини те руско-српски
борци пред напад заузимају планинске висове, са висова
до првих фабричких зграда је око 500-700м.
Заhваљујући густој црногоричној шуми, борци ВРС
неопазно доводе фабрику у полуобруч те
прилазе линијма на свега 200м.Започиње пушкарање,
муслимански борци након слабог отпора напуштају
положаје те бјеже према граду. Посље заузимања фабрике
и њеног чишћења српско-руски борци постављају линију
одбране према граду надајући се контраофанзиви.
Након кратког времена муслиманске снаге су преузеле
некакав контранапад који је био одбијен посље тога су
фабрику гађали минобацачима и тешким митраљезима из
правца града.
Након обуставе офанзиве ''Звијезда 94'' је јављено да се
фабрика минира и напусти јер по договору долази
украјински и енглески батаљон УНПРОФОР-а. Фабрика је
уништена углавном од експлозива из фабрике којег је ту
било на претек. Најбоље код акције заузимања фабрике
муниције ''Побједа''је то да је заузета без губитака.

Операција ''Уна 95'' - Oдбрана западно-крајишких

општина.
Након егзодуса српског становништва из Републике Српске
Крајине, хрватско-муслиманска коалиција потпомогнута
НАТО авијацијом септембра одпочиње опсежну кампању
освајања Републике Српске. Амерички изасланик за
Балкан Richard Holbrooke у својим мемоарима ''Завршити
рат'' пише да је наговарао Туђмана и Изетбеговића да још
енергичније крену у обрачун са Србима. Након успјешно
проведене операције ''Маестрал'' у западној Босни,
хрватски војни и државни врх одлучио је извршити
форсирање ријеке Уне и Саве и тако развуче ВРС што је
више могуће.''Уна 95'' је у хрватским документима
шифрирана и као операција ''Дрина 95'', по чему се може
наслутити да је крајњи циљ било извијање на ријеку Дрину,
чиме би се питање Срба у Босни и Херцеговини ријешило
на исти начин као у Хрватској.
Битка за Нови Град и Козарску Дубицу - 18. септембар
У јутарњим сатима ХВ је почела са извођењем операције.
Готово симултано су нападнуте општине Козарска Дубица,
Костајница и Нови Град. Након артиљериске припреме која
је дјеловала и по војним и цивилним циљевима, отпочело
је десантирање специјалних снага ХВ на споменуте
општине. А 5.корпус АРБиХ изводи артиљериско
пјешадијске нападе на фронту Крупа на Уни - Нови Град.
Извиђачко - диверзантске групе ХВ су оствариле почетне
успјехе у општинама Козарска Дубица и Нови Град, док су у
Костајници одбачене при покушају преласка ријеке. Након
почетних успјеха припадници ХВ наишли су на жесток
отпор припадника ВРС, који су се у међувремену
реорганизирали и припремили за борбу. Сљедећих
неколико сати вођене су пресудне борбе за опстанак
српског народа на својим вјековним огњиштима. Важност
те одлучујуће битке препознали су и цивили који су се на
појединим мјестима организирали и кренули у борбу
против непријатеља. До касних вечерњих сати вођени су
интезивни ватрени окршаји који су односили животе и на
једној и на другој страни.
Команда ВРС је због изузетно сложене ситуације у
Козарској Дубици и Новом Граду одлучила да у борбу
уведе и авијацију РС, која је својим дјеловањем нанијела
огромне губитке хрватској војсци, посебно артиљериским
јединицама. У јутарњим сатима сљедећег дана ХВ је била
одбачена са територије Републике Српске. Иза себе су
јединице ХВ оставиле страшне злочине, који подсјећају на
оне од њихових предака из Другог свјетског рата. О
страхотама које су остале иза ХВ имао је прилику да
посвједочи и новинар Mike O'Connor из The New York Times,
који је 20. септембра боравио у Козарској Дубици.
Сљедећег дана је изашао чланак с насловом ''Подсјећање
на хорор из 1943.''. O'Connor је примјетио да међу
страдалим цивилима има жена и дјеце и да некима
недостају очи.
Битка на Доњој Градини - 19. септембар.
Након претрпљеног неуспјеха 18. септембра, хрватски
војни врх одлучио је да још једном покуша да форсира
ријеку Саву. Овог пута одлучили су се вратиту на њима
добро познато мјесто и наставити оно што су оставили
недовршено 1945. године. Спомен подручје Доња
Градина,мјесто насилног упокојења стотине хиљаде
српских цивила, 19. септембра 1995. постало је поприште
одлучујуће битке за опстанак српског народа на овим
просторима. На хумкама својих предака српски војник се
заклео да неће одступати, сада је било ''бити или не бити'' !
Након артиљериске припреме која је немилице ''орала''
Доњу Градину и околна села, почео је десант хрватских
снага. У врло кратком року на територију Доње Градине
ступило је око 80 припадника ХВ, након чега је кренула
амфибија са 30так људи. По ступању амфибије на српску
обалу Саве започео је жестоки обрачун ХВ и ВРС. Један
борац ВРС је ручним бацачом уништио амфибију, након
чега је настала пометња у редовима ХВ. Убрзо је почело
извлачење припадника ХВ, који су се ''необављеног посла''
уз огромне губитке повукли на лијеву обалу Саве у
Хрватску.
Након свирепих убистава Срба у операцијама ''Олуја 95'' и
''Уна 95'', јих достигла судбина какву су другима спремали.
Остаци хрватских ''Црних Мамби ''код Козарске Дубице.
Хероји одбране
Козарска Дубица, Костајница и Нови Град су 18. и 19.
септембра изгубиле 54 цивила и 50 војника и припадника
МУП-а. На простору од Новог Града до Козарске Дубице за
два дана борби пало је око 12.000 пројектила разних
калибара. Материјална штета је била милијонска. Процјене
причињене материјалне штете у Новом Граду је око 80
милиона марака у Козарској Дубици 50 милиона и у
Костајници око 40 милиона марака
И ако је српски народ у овој битци имао далеко боље
наоружаног и удруженог непријатеља под менторством
запада, је успио побједити, јер више није ишло за побједу
или пораз него за опстанак или нестанак.

Операција "Врбас 92"- Јајце 1992.

Град Јајце се налази на граници западне и централне
Босне, одмах на почетку ратних сукоба га котролишу
удружене снаге ХВО и АРБиХ. Српске снаге котролишу
територије око града те се тако ствара ''џеп'' (дужине
од 25км. ) у српским линијама одбране.
У циљу чвршће контроле те скраћивања фронта и по
највише да се успостави сигурна контрола над двије
хидроелектране на Врбасу које су биле од великог значаја
за економску стабилност Српске. Главни штаб ВРС доноси
одлуку о заузимању Јајца.
У љето 1992. посље најсвијетлије операције ВРС ''Коридор
92'', главну улогу у операцији заузимања Јајца добија 30.
Крајишка дивизија ВРС. Операција ''Врбас 92'' се темељила
на планинском начину ратовања: спор, опрезан напредак.
Напад је изведен са три правца сјевер, запад и југозапад
остављајући простор на истоку како би се могли повући
цивили који би жељели напустити град.
Операција започиње у јулу 1992. у напад је било
ангажовано око 8.000 бораца ВРС подјељено у три тактичне
групе. 30. Крајишка дивизија је подржана артиљериском
ватром и крилима 19. бригаде (Србобран) Доњег Вакуфа
те 22.бригаде на Влашићу. Град Јајце је бранило око 6.000
удружених бораца ХВО и АРБиХ.
Током четири недеље борби у западном правцу, Тактичка
група 2 разбија одбрану хрватско-муслиманских снага и
напредује 6 километара према граду. На два километра од
града на прилазу Врбице, дочекује их жестог отпор те ВРС
за кратко вријеме зауставља офанзиву.
9.септембра хрватско-муслиманске снаге покрећу
контранапад како би спријечиле напредовање ВРС,али без
жељених резултата. До 15-16 септембра српски борци
одбацују непријатеља још 5 километара те долазе до села
Барево и мјесне заједнице Скеле на Врбасу на свега један
километар од центра града. Лидери хрватског народа у
Јајцу видјевши да је град пред падом покушавају да спасу
ситуацију закључивајући 9.октобра једнострано примирје
са Србима. Уз обећање снадбијевања електричном
енергијом. Напад ВРС је обустављен али због неслагања
муслиманске стране која се противи примирју између Срба
и Хрвата, операција се поново наставља. Већ
21.октобра избијају инциденти између Хрвата и
муслимана у Травнику, Бугојну...што слаби одбрану Јајца.
Видјевши хаос међу непријатељима, ВРС креће у
посљедњи обрачун за Јајце, 25.октобра
30.Крајишка дивизија уз подршку 1. батаљона војне
полиције и 1. извиђачко-диверзантске чете,
покреће офанзиву на три правца истовремено.
На мјестима Врбица и Царево Поље српске снаге воде
грчевите борбе док су неке позиције неколико пута
прелазиле из руке у руку.
27.октобра Тактичка група 1, напредује са југа те достиже
обале ријеке Пливе (са друге стране обале је центар града),
док се у Врбицама и Царевом Пољу још увјек воде жестоке
борбе.
Истог дана борци Тактичне групе 2, напредују са сјевера
око 5 километара, те долазе до хидроелектране ''Јајце 2''.
29. октобра град Јајце су у расулу напустиле јединице ХВО и
АРБиХ међусобно оптуживајући једни друге за пад Јајца, из
те напете ситуације ће посље избити прави рат између
хрватских и муслиманских снага.
Српска тробојка се побједоносно завиорила на
старој тврђави изнад Јајца 29.октобра 1992. са чиме је
главни циљ операције био завршен, мада операција ''Врбас
92'' је званично завршена 18.новембра када 30. Крајишка
дивизија заузима преостале територије и затвара јајачки
џеп те долази све до насеља Турбе у општини Травник.

Борбе код Вишеграда и Рудог 1993.

Контраофанзива Војске Републике Српске код Вишеграда је
отпочела као одговор на нападе АРБиХ 12. јануара, када
двије муслимаске бригаде под командом Ферида
Буљубашића обнављају нападе из 1992. у правцу
Вишеграда и Рудог. Током наредних десет дана АРБиХ
напредује према Рудом гдје их у селима Стрмица и
Стргачина заустављају јединице 4.Подрињске лаке
пјешадијске бригаде ВРС.
Муслимански напад је поред циља заузимања
Вишеграда био и припрема терена да би се испровоцирали
сукоби у Србији те тако у борбу повукли маслимански
екстремисти са територије Србије. Али група екстремиста је
откривена и разоружана од стране југословенских
граничара 23. јануара 1993.
Крајем јануара ВРС враћа муслимане на почетне положаје
из јануарске офанзиве. У тим борбама посебно су
се истакли руски добровољци у редовима ВРС.
Почетком априла, парарелно са нападом на Сребреницу,
тактична група ''Вишеград'' под командом Драгише
Масала покушава да уништи муслиманску платформу
југозападно од Вишеграда. Напад је почео 4.
априла сјеверно од села Међеђа. Међутим након недељу
дана борбе, напад није дао резултате. Борбе су
наствљене око висова Столац и Заглавак, веома
важних кота које омогућавају контролисање
мјеста Устипрача-Вишеград-Међеђа дуж тока ријеке
Дрине.
Врх Заглавак је током зимских борби 92-93. неколико пута
прелазио из руке у руку.
Највеће борбе су избиле 12. априла 1993. када удружени
српско-руски борци одбијају неколико напада бројније
АРБиХ на врх. Да би се Вишеград што прије ставио под
сигурну зону команда Дринског корпуса ВРС тражи додатне
снаге те крајем маја на располагању ТГ Вишеград је
пребачена 1. Гардијска моторизована бригада, добро
доказана у недавним борбама око Сребренице.
Нови покушај одбацивања муслимаснких снага код
Вишеграда је покренут 26. маја када јединице 1. 2. и 5.
Подринских лаких бригада
предвођење пуковником Миленком Лазићем нападају на
положаје 1.Рогатичке и 1.Вишеградске бригаде АРБиХ. У
року два дана српски борци су сломили муслимаснку
одбрану југоисточно од Рогатице и 31.маја заузели село
Међеђа гдје је био смјештен штаб АРБиХ, те стигли до
предграђа Устипраче. У борбама код Вишеграда, АРБиХ је
изгубила 15 километара квадратних. До јуна четири српске
бригаде завршавају чишћење територије од остатака
непријатељских војника. Нова линија фронта је постављена
на ријеци Прачи и пет километара југозападно од Рогатице.
Сљедећи задатак ТГ Вишеград је био елиминисање
мостобрана АРБИХ на десној обали Дрине између Горажда
и Чајнича.
2, јуна дио 1. Гардијске мт.бр. и 3. Подринска л.бр. нападају
43. Дринску бригаду АРБиХ, борбе трају до 8. јуна али су
постигнути веома мали напретци те је офанзива
обустављена.
Мајевичко ратиште 1992 - 1995.
Почетком прољећа 1992. године долази до сукоба између
муслимана и Срба на простору Мајевице, Тузланске
котлине, Семберије и шире. Муслимаски екстремисти врше
честе нападе на рубне дијелове планине Мајевице. 10.
априла 1992. српски борци на челу са славним комадантом
Митром Максимовићем ''Мандом'' заузимају релеј
Столице, највећи и најзначајнији врх на Мајевици.
(посље ће бити формирана елитна јединица ''Лавови са
Мајевице'' или ''Мандини лавови''). Мајевичко ратиште се
протеже од мјеста Челић преко репетитора Столице до
Теочака а контролишу га јединице Источно-босанског
корпуса ВРС : 1.Семберска, 1.Мајевичка, 2.Мајевичка
те 3.Мајевичка бригада у резерви су били елитне јединице
''Пантери'' из Бијељине и 3.батаљон војне полиције.
Тузланска колона 1992.
Је била колона ЈНА која се по договору са властима из
Тузле требала мирно повући 15. маја 1992. из тог града,
према Бијељини и даље према Србији. Али у градском
дијелу званом Брчанска малта је колона нападнута од
стране муслиманских параформација те је на мучки начин
убијено преко 50 припадника ЈНА. (У појединим
документима се води евиденција преко 100 убијених).Тај
преварантски напад је био окидач рата на ширем простору
Мајевице.
Одбрана Бањ-брда 1993.
Напад АРБиХ на Бањ-брдо је био један од најкрвавијих
битака до тад, када елитне муслиманске јединице из Тузле,
Теочака и Живиница посље детаљне припреме, током ноћи
20. и 21. априла 1993. године се убацују иза леђа браниоца
са циљем изненадног напада и стварањем увјета да АРБиХ
брзим продором заузме Бањ-брдо и Столице две важне
коте на Мајевици. Око 6 часова ујутру одпочиње
општи напад, када муслиманске снаге долазе до Бањ-брда.
Пола сата посље напада на Бањ-брдо у борбу на српску
страну долазе многи борци 2. Мајевичке бригаде који су
били на одмору и јединице ''Лавови са Мајевице'',
извиђачка чета ''Кобре'', војна полиција и остали. Након
22часа борби српска војска потпуно ослобађа Бањ-брдо и
шири простор. Да је тог ускршњег дана била крвава борба
говори и податак о 28 погинулиг и 24 рањена српска борца,
муслиманска страна је имала 61 погинулог и 78 рањених.
Отпор Мајевице и пакао Лисаче 1994.
Почетком 1994. године почињу жестоки напади на ВРС.
Муслиманска концентарција за напад на врх Столице је
почела априла, да би 11. маја почео напад на Столице. 206
теочанска бригада и јединица''Хајрудин Месић''
заузимају Бањ-брдо, најтежи дан за браниоце Мајевице је
био 14-15 мај када муслиманске снаге врше нападе без
престанка. Међутим 15. и 16. маја српском
контраофанзивом одбацују се муслимански борци са
свих достигнутих положаја и наносе непријатељима велике
губитке. АРБиХ није успјела да заузме репетитор на
Столицама али је нањела штету репетитору са чиме је
привремено прекинута телевизијска веза на том простору.
АРБиХ обуставља офанзиву 20. маја. Недјељу дана посље
муслимански борци се поново пењу према Бањ-брду и
Столицама али дијелови ТГ Мајевица их разбијају и гоне до
врха Велика Јелица те враћају дио јужне територије који су
били изгубљени у априлу и мају. У јуну ступа примирје
чиме се борбе заустављају. У љето и почетком јесени,
АРБиХ је покренула нове нападе према Столицама од
29.јуна до 2.јула, од 21. до 24.јула и од 8. до 13. септембра
који су завршили потпуним неуспјехом. Српска страна је на
те нападе одговорила гранатирањем Тузле и Калесије.
Почетком новембра АРБиХ покушава озбиљне напоре да се
овлада репетитором и врхом Столице. Средином октобра
честим извиђањем и диверзантским групама убаченим иза
линије фронта се тестира српска одбрана на Мајевици.
9. новембра почиње нова офанзива. АРБиХ до 13.
новембра заузима неколико важних висова али главни циљ
заузимања Столица није постигнут.
Крајем 1994. године завршавају се и муслимански напади
на Мајевицу, границе без знатних помака су остале исте
као у априлу, захваљујући херојству српских бораца
поготово из 1. и 2. Мајевичке бригаде важни
комуникацијски објекти су остали у нашим рукама.
Посебно тежак догађај се десио на коти Лисача 8.
новембра 1994. године када муслиманска војска доводи у
потпуно окружење 75 српских бораца на Лисачи који ће
провести близу 20 дана у свакодневној борви, са све већим
мањком муниције, лијекова и хране. ВРС је са врха Столице
гађала српске борце на Лисачи са празним граната гдје су
умјесто капсуле са експлозивом стављали храну, муницију
и писма подршке и охрабривања. Нису упсјели ни многи
покушаји да се борци ослободе из обруча. 25. новембра
предао се 61 српски борац са Лисаче, који су многобројније
муслиманске снаге везали за ту коту и тиме
растеретили нападе на репетитор. (Сви детаљи су изнјети у
књиги ''Мајевицом до пакла Лисаче'' борца Лисаче
Ђоке Ђокића http://sr.scribd.com/doc/85865782/Majevicom-
Do-Pakla-Lisace#scribd ).
Храброст и сњијежна спас 1995.
Почетком муслиманских офанзива на Влашић, почињу и
офанзиве на Мајевицу, циљ обе офанзиве АРБиХ је
преузимање репетитора на планинским масивима
Влашића и Мајевице.
За нову офанзиву на Мајевицу су биле ангажоване 252, 250,
253, 210, 222, те многи самостални батаљони и јединице
као што су ''Црни вукови, ''Живиничке осе'', Хајрудин
Месић''...
За разлику од Влашића, у првим данима зимске офанзиве
на Мајевицу муслиманска страна је претрпјела огромне
губитке. Око врхова Столица, Бањ-брдо, Колевка и Мала
Јелица се воде тешке борбе. Жесток отпор Срба и дубок
сњег приморава АРБиХ да обустави офанзиву. Размјењује
се и артиљеријска ватра, УН посматрачи су у једном
дану избројали 2.700 детонација граната.
23. марта, битка се наставља, АРБиХ је гурнула српске
борце са сјевера и у потпуности довела врх Столице са
репетитором у окружење, гдје се воде огорчене борбе
српских браниоца са АРБиХ практично за сами торањ
репетитора. Обе стране су претрпеле више десетина
мртвих. 24. марта председник РС Радован Караџић јавно
изјављује да ускоро почиње контраофанзива на Мајевици и
помоћ шаци српских хероја који у окружењу огорчено
бране репетитор.
25. и 26. марта српска артиљерија туче положаје АРБиХ.
Контра-напад је изведен од стране специјалних снага
''Пантери'' из 1. Бијељинске бригаде и 3. батаљон војне
полиције, који су успјели да се пробију кроз обруч и да
успоставе уски коридор до репетитора. Због сњега и
интезивних борби посустаје морал и напади АРБиХ на врх
Столице те 2.корпус АРБиХ пребацује нападе са
сјеверозападне стране из села Лукавица на села
Пипери, Брусница и Вакуф и са југоистока из правца
Теочака. Међутим Војска Републике Српске је одбила све
нападе.
4. априла инспирисани побједом 3. корпуса АРБиХ на
Влашићу, муслимани поново покушавају да обколе врх
Столице али су сви напади одбијени. 6. априла ВРС са
истим елитним јединицама које су успоставиле коридор са
репетитором, праве контраофанзиву и ослобађају
окупиране висове око врха Столице.
7. априла јединице 2. корпуса АРБиХ се повлаче на почетне
положаје.
Током априла и почетком маја, муслимански борци су
покушали неколико напада на српске линије одбране али
без успјеха. Мали помак се десио 2. маја када АРБиХ
прилази планинском вису Колевка (870м.). Али главни
задатак освајања Столица највећег врха Мајевице са
репетитором је остао до краја рата недостижан циљ
муслиманске стране која је репетитор могла посматрати
само преко двогледа.
2. корпус АРБиХ је током задњег напада на Столице
претрпео страховите губитке. Тачни податци до данас нису
објављени али према сведочењу муслимана бројке се врте
око неколико стотина мртвих, рањених и промрзлих људи.
У временима посље битке, један од српских браниоца
репетитора је изнјео своје утиске у словеначком часопису
''Вече'' :
''Да ти кажем истину, ми би смо изгубили Мајевицу да
није било сњега, турци далеко бројнији оковани у сњегу су
у нападима гинули ко зечеви''
Репетитор је 30. августа 1995. срушен од стране НАТО
авиона, што говори о потпуно непоштеној борби и сурадњи
НАТОа против српског народа. Тамо гдје непријатељ није
заузео је НАТО рушио репетиторе (Козара, Озрен,
Мајевица...) тамо гдје је непријатељска страна заузела је
поштеђен рушења (Влашић).
Теслићко ратиште 1992 - 1995.
Убрзо по избијању ратних дешавања у Босни и
Херцеговини, Теслић контролишу српске снаге који по
попису 1991. имао већинско српско становништво а
сусједњи Тешањ муслиманске снаге са већинским
муслиманима, те притисцима са обе стране почињу
исељавања, тешањски Срби прелазе на простор Теслића те
обрнуто, теслићки муслимани прелазе у Тешањ, tе се тако
успоставља линија фронта између два града.
''Дрина 93'' на Теслићком ратишту.
Јаке борбе на теслићком ратишту почињу децембра
1993. српском операцијом ''Дрина 93''. Заједничким
нападом ВРС и ХВО из Вареша, покушава се затворити
''тешањски џеп'' . У борбу је укључена 27. Дерветенска
бригада, дијелови 2. Оклопне бригаде, 4.батаљон 43.
Приједорске мбр., 1.Теслићка и 1.Прњаворска бригада те
111. бригада ХВО и специјални батаљон ''Андрија Тадић'',
те ватрена подршка 6.ТГ са Озрена. На страни АРБиХ биле
су 201. 204. 202. 203. 207. и 110 бригада ХВО. Зараћене
стране су имале приближно исти број војника на обе
стране (око 4.000-5.000.)
У првим нападима борци ВРС пресјецају пут Тешањ-Маглај
те постижу низ мањих тактичних успјеха, заузима се и брдо
Бандера, једно од важних кота око кога су се водиле
жестоке борбе. Због спорог напредовања ВРС обуставља
акцију те нападе усмјерава из правца Добоја. За акцију
учествује легендарна 16. Крајишка моторизована бригада
са 1. Теслићком, 1. Прњаворском, 1.Градишком, 1.
Крњинском бригадом и 4.батаљоном 43. Приједорске
моторизоване бригаде. Постижу се и први успјеси у
заузимању неколико села на сјеверозападу енклаве према
ријеци Усори. 27. јануара АРБиХ напада ХВО борце из
правца Маглаја те заузима око 2км територије под
контролом ХВО.
Почетком децембра ВРС протјерује АРБиХ све до ријеке
Усоре, али због спорог напредовања офанзива посустаје те
Генералштаб ВРС операцију прекида средином марта 1994.
Одбрана Теслића 1994.
Након потписивања Вашингтонског споразума марта
1994. о окончању рата између муслимана и Хрвата у
Тешањско- Маглајској енклави АРБиХ уштеђује значајне
снаге које су биле на линијама фронта против 111. бригаде
ХВО из Жепча те их пребацују на српску линију фронта
према Теслићу.У Тешањско-Маглајској енклави АРБиХ у
саставу 7.ТГ ''Југ'' до средине 1994. године (односи се на 2.
коспус а затим 3. корпус АРБиХ.) обухвата четири бригаде и
један самостални батаљон, укупно 10.000 бораца. На
сјевероистоку енклаве налази се још 110. бригада ХВО
''Усора'' (задржана до муслиманске стране) са 2.000 људи.
Са потписивањем муслиманско-хрватског мира, српска
страна схваћа да пријети опасност за град Теслић, јер је био
свега 7 км од линије фронта, те 1. Крајишки корпус ВРС
појачава одбрану на западној линији фронта према граду.
Директно град брани 2. Тактичка група, 16. Крајишка
моторизована бр. сјеверно од Теслића, са 1. Градишком и
1. Крњинском бригадом а јужно од града 1. и 2. Теслићка
бригада са дијелом 27. Дерветанске моторизоване бр. У
резерви остају 1. батаљон војне полиције и једна
извиђачко-диверзантска чета.
19. марта 1994. ступа на снагу примирје између АРБиХ и
ХВО, а већ 23. марта 204. Теслићка брдска бригада
АРБиХ (састављена од муслимана избјеглих из Теслића)
напада положаје 1. Тесличке бригаде ВРС. До 26. марта
муслиманске снаге опкољавају брдо Хусар (577м.) те се
настављају грчевите борбе до априла али АРБиХ не успјева
да се приближи ближе од 5км. до Теслића. 22. маја АРБиХ
наставља офанзиву, овог пута њихов стари непријатељ 110.
бригада ХВО шаље два тенка за учешће у нападу на Теслић.
Међутим циљ није постигнут. 1. Теслићка бригада ВРС
зауставља напредовање АРБиХ јужно од града те уз
херојску борбу спречава непријатеља да провали у долину
ријеке Велике Усоре на путу за Теслић.
10. јуна ступа примирје,
током краткотрајног предаха размјењује се артиљеријска
ватра, АРБиХ и ХВО гранатирају Добој и Теслић а ВРС
гранатира Тешањ.
19. августа муслимансе снаге воде борбе за врх брда
Хусар.Најмоћнији до сад и добро припремљен напад на
Теслић почиње 3. октобра и траје скоро два мјесеца. У
напад је укључена 7. Тактична група ''Југ'' и 3. Оперативна
група ''Север'' 3. корпуса АРБиХ са укупно око 16.000
бораца. Јужно од Теслића напада 7. муслиманска бригада
те злогласни одред ''Ел Муџахид'' (састављен од страних
исламиста из арапских држава) те 319. и 330 бригада АРБиХ
на положаје 27. Дерветанске моторизоване бригаде и у
року неколико сати пробијају одбрану ВРС те заузимају
мјесто Језера и напредују око 20 км.
202. брдска бригада АРБиХ напада положаје 1. Теслићке
бригаде и напредује до предграђа Теслића и Бања Врућице
и заузима врх Хусар, али контраофанзивом 10. и 11.
октобра ВРС враћа изгубљене
линије те муслиманске борце враћа на почетне положаје.
Крајем октобра наставља се тешка ситуација на ратишту
јужно од Теслића гдје 27. Дерветанска моторизована
бригада сама води жестоке борбе са далеко бројнијим
непријатељом гдје губи око 30 км територија. Такође
АРБиХ поново напада српске положаје у покушају
заузимања Бања Врућице али до 8. новембра ВРС поново
одбија нападе муслимански бораца. У другој половини
новембра дио јединица 3. корпуса АРБиХ се пребацују на
ратиште код Купреса и Доњег Вакуфа. 5. децембра 27.
Дерветанска мбр. коначно покреће контраофанзиву те
враћа око 40 квадратних километара укључујући врх
Велики Магарац (1010м.) на масивима Трогира и Вучије
планине. Поправља се и ситуација на брду Хусар, гдје ВРС
одбацује 202. и 204. бригаду и заузима боље положаје на
брду 7км од Теслића.
Током цијеле 1995. године, добро наоружана АРБиХ честим
нападима покушава да се примакне Теслићу али без
жељених резултата, српска одбрана чврсто држи линију
фронта која ће остати до краја рата.
Narodna odbrana Zapadne Bosne.
Narodna odbrana Zapadne Bosne (NOZB - poznatiji i kao
''Babini'' ili ''Autonomaši'') je bila vojska Autonomne Pokrajine
Zapadne Bosne (APZB) sastavljena iz naroda Velike Kladuše i
šire okoline.
Rađanje Autonomije
Prije raspada Jugoslavije u Velikoj Kladuši je bila velika
prehrambena kompanija Agrokomerc jedna od najjačih
industrija u Jugoslaviji čiji direktor je bio Fikret Abdić jedan od
najomiljenijih ličnosti u Bosni, koga je narod prozvao ''Babo''.
Početkom 90-tih Fikret Abdić je bio jedan od kandidata SDA na
višestranačkim izborima za predsjedništvo BiH gdje dobija
najjveći broj glasova ali bez ikakvog objanšjenja svoje mjesto
daje Aliji Izetbegoviću, što će se poslje pokazati kao tragičan
potez za istoriju Bosne. Ubrzo izbijaju oštre kritike između
Fikreta Abdića i Alije Izetbegovića, Abdić kao mek karakter i sa
nedostatkom nacionalističkih stavova je imao drugačiji pristup
do Srba i Hrvata za razliku od radikalnih pristupa Izetbegovića.
U ljeto 1993. tokom pregovora u Ženevi, Izetbegović odbacuje
mnoge predloge i napušta pregovore. Za uzvrat Abdić utiče
na učešće predsedništva BiH u razgovorima u Ženevi bez obzira
na Izetbegovića što zaoštrava njihove odnose. Ubrzo u Austriji
se podiže optužnica protiv Abdića za malverzaciju u vezi
Agrokomerca, koja je izrežirana u Sarajevu. Do sredine
septembra Abdić se konačno posvađao sa Izetbegovićem, te
odlazi u Veliku Kladušu gdje ima veliki broj svojih pristalica iz
običnog naroda te tajno formira paravojne jedinice iz reda
svojih pristalica.
27. septembra 1993. u Velikoj Kladuši uspostavlja se
Autonomna Pokrajina Zapadna Bosna za vođu je izabran Fikret
Abdić ''Babo'', zbog tog poteza, drugog oktobra Abdić biva
umaknjen iz predsedništva BiH.
Početak borbi
Počinju borbe za uticaj među vojnicima te mnogi borci 5.
korpusa ARBiH prelaze u redove NOZB. Autonomaši su takođe
pokušali da uspostave svoju vlast u Cazinu, ali 20.septembra u
grad ulazi kolona kamiona sa oko 500 vojnika 5.korpusa ARBiH
te grad ostaje pod njihovom kontrolom. Najviše boraca koji su
prešli iz 5.korpusa u NOZB su bili iz 521. i 527. brigade u Velikoj
Kladuši te poslje postali kičma snaga APZB kao 1. i 2. brigada
NOZB. Te još borci 504. i deo 503. brigade iz Cazina, 517.
brigade iz mjesta Pjanići, što je preraslo u 4 pune brigade
NOZB. 5. korpus ARBiH uspjeva da u uskoj teritoriji APZB
napravi male enklave kako bi napravili podjelu teritorije ali
zbog nedostatka rezervi i straha od udara sa zadnje strane
Vojske Republike Srpske taj potez propada.15. oktobra 1993.
Vojska Republike Srpske pokreće nekoliko napada na položaje
5. korpusa ARBiH te tako stvara priliku da NOZB zauzme
Cazin ''bez ispaljenog metka'' jer su glavne snage ARBiH bile u
borbama sa VRS. Ali sutradan su napadi obustavljeni, te su se
snage NOZB bez ozbiljnijeg angažovanja povukle na početne
položaje. Za odmazdu 18. oktobra 5. korpus pokreće ofanzivu
prema Velikoj Kladusi i grad biva granatiran, ali Autonomaši
odbijaju ofanzivu 5. korpusa. Važan događaj desio se 22.
oktobra 1993. kada se sastaju Fikret Abdić, predsjednik
Republike Srpske Radovan Karadžić i predsjednik SR Jugoslavije
Slobodan Milosević gdje se donose odluke o međusobnom
sudjelovanju što je pokazalo veliku posvjećenost normalnim
odnosima i miru između muslimanske strane Fikreta Abdića i
srpskih strana.
U novembru 1.500 Autonomaša prolazi kroz teritoriju
Republike Srpske Krajine i iznenada napada 5. korpus sa
zapada, te napreduju nekoliko kilometara duboko duž granice
Cazinske Krajine i Srpske Krajine i stižu 10 km bliže Cazinu,
vraćaju mjesto Skokovi i nekoliko kilometara napreduju južno
od Velike Kladuše, tokom ovih borbi Srbi su podržavali
autonomaše artiljerijom i tenkovima.
Do kraja 1993. NOZB kontroliše trećinu Cazinske Krajine, broji
6. brigada sa 10.000 ljudi. NOZB nije imala teško naoružanje
što joj je predstavljalo probleme da vodi veće ofanzive ali su i
pored toga znatno smanjili teritorije 5. korpusa ARBiH, koja
nije uspjevala da porazi Autonomaše. U decembru 1993. linija
fronta se stabilizovala.
Početkom 1994. Autonomna Pokrajina Zapadna Bosna zauzima
60 kvadratnih kilometara na sjeveru ''Bihaćkog džepa'' te sada
ima i nekoliko tenkova i više desetina artiljeriskog
naoružanja.Sredinom januara 5. korpus preuzima ofanzivu na
APZB na centralnom frontu te napreduje do 2 km i zauzima
selo Skokovi.U međuvremenu dolazi do primirja radi razmjene
tijela poginulih boraca obe strane. 16. februara NOZB uz
pomoć srpske artiljerije pokreće ofanzivu na grad Cazin
međutim napad je odbijen. Tokom proljeća nije dolazilo do
većih sukoba u Cazinskoj Krajini.U junu je zaključeno primirje
sa 5. korpusom ARBiH i VRS, tada komadant 5. korpusa Atif
Dudaković naređuje: "svim snagama na Autonomaše" u korist
mu je išlo što Abdić nije potpisao primirje.
Operacija ''Tigar - Sloboda 94'' - prvi pad Autonomije.
2. juna 5. korpus ARBiH izvršava probni napad na liniji Liskovac
- Pećigrad ali uzvraćanjem jakog kontranapada u pravcu sela
Skokova je napad odbijen.
13. juna 1994. 5. korpus pokreće napad na Pećigrad, Todorovo
i Golubovići, te ubrzo stižu do Pećigrada malog ali značajnog
grada na putu do Velike Kladuše. 5. korpus zauzima oko 20 km.
teritorije.
15 - 16. juna dio NOZB uspjeva da zaustavi 5.korpus ARBiH te u
protivnapadu zauzme Liskovac. Već 20. juna 506. i 505. brigada
ARBiH vrši žestoke napade na selo Golubovići i Pećigrad jedne
od ključnih tačaka odbrane Autonomije. Najkrvavije borbe
vode se oko Pećigrada koji je okružen sa tri strane i brane ga
borci 4.brigade NOZB. Branioci Pećigrada su uspjeli da odbiu
nekoliko napada 506. brigade oko grada, koja uporno pokušava
da odkoli branioce u Pećigradu, zbog velikog otpora branioca,
napredovanje 5. korpusa se usporava.
7. jula bosanski i zapadni mediji izvještavaju da francuski
bataljon Unprofora blokira pristup gradu Bihaću gdje se nalazi
njihova baza da bi zaštitili sopstvenu bezbjednost, zbog
navodnih napada pobunjenika u redovima 5.korpusa. Takodje
dolaze izvještaji koji govore o pobudi u redovima 5. korpusa
ARBiH pod izgovorom ''da neće da se bore protiv sunarodnika
iste vjere'', što će se poslje pokazati kao dobro isplanirana
taktična prevara.
9. jula nastavljaju se borbe na liniji Krivaja - Čajići, gdje
artiljerija Srpske Krajine pomaže Autonomašima u borbi.
11. jula, dio brigade 5. korpusa ARBiH prelazi u Srpsku Krajinu u
nadi da unište artiljerijsku bateriju SVK koja
pomaže Autonomašima, u roku od tri dana napadači 5.
korpusa su odbijeni uz velike gubitke u svojim redovima. Fikret
Abdić je povjerovao prevari da se u Bihaću podigla pobuna i da
500 do 2.000 boraca hoće da pređe u redove NOZB. U toj
prevari aktivno je učestovao francuski bataljon Unprofora koji
su blokirali svoju bazu zbog izmišljenih pobunjenika kako bi
prevara bila sto bolje prikrivena, takođe su izvještavali o
napadima pobunjenika u mjestu Izačić iako tamo nije bilo
nikakvih napada. Prikriveni vojnici 7. brigade ARBiH su takođe
išli na pregovore kod Abdića ubjeđivaći ''Bogom i
porodicom'' da je nastala pobuna i da im Autonomaši hitno
pošalju naoružanje. Prevara je uspjela te ''izmišljenim
pobunjenicima'' stižu kamioni municije oko 3.000 vatrenog
oružija i 20.000 komada municije,mina i granata, u pratnji
naoružanja je zarobljeno i nekoliko oficira NOZB, koji su
brutalno likvidirani (samo jedan je uspjeo pobjeći). Takođe je
uhapšeno nekoliko iskrenih pristalica Abdića koji su željeli da
pređu iz 5. korpusa u NOZB. Početkom avgusta je nastavljen
napad 5. korpusa ARBiH na Pećigrad. U borbama gine
komadant 4. brigade NOZB Nevzad Đerić ''Keđo'' odbivši da se
preda. U zarobljeništvo pada oko 800 njegovih boraca.
9-tog avgusta pada Pećigrad, linija odbrane APZB počinje da
popušta te do sredine avgusta dvije nepotpune brigade NOZB
se povlače u Veliku Kladušu. Linija odbrane je postavljena na
15km od Velike Kladuše na liniji Johovica - Kudići - Vejinac -
Golubovići. 21. avgusta ARBiH ulazi u napuštenu Veliku Kladušu
sa čime pada Autonomija, te počinju masovne
pljačke. Stanovništvo APZB (oko 40.000) bježi u Republiku
Srpsku Krajinu gdje biva zbrinuto.
Operacija ''Pauk 94'' - povratak Autonomije
Uprkos najavi primirja u januaru 1995. u Bosni i Hercegovini,
borbe i dalje traju. U blizini Velike Kladuše traju borbe 5.
korpusa ARBiH sa ostacima Abdićeve vojske i male grupe
srpskih elitnih vojnika ''Crvene beretke''. Borbe se uglavnom
vode na južnim dijelovima Cazinske Krajine između ARBiH i
VRS, gdje VRS u operaciji ''Štit 94'' vraća ranije izgubljene
teritorije te dolazi na svega 500m od centra Bihaća, pod
pritiscima NATO-a, VRS obustavlja operaciju te izostaje konačni
pad Bihaća.
Operacija ''Pauk 94'' je bila zajednička akcija NOZB i SVK za
povratak Autonomije. U operaciju je uključeno oko 5.000
Autonomaša, 1.500 boraca 21. i 39. korpusa SVK te oko 500
elitnih boraca ''Crvene beretke'', takođe bila je formirana
taktična grupa ''Pauk'' za pomoć Autonomiji na čelu sa
generalom-majorom Mile Novakovićem.
16. novembra 1994. otpočinje operacija vraćanja Velike
Kladuše. U narednih sedam dana vode se teške borbe srpsko-
autonomaških boraca sa 506. 503. 505, i 517 brigadom ARBiH,
izbijaju i borbe u južnom dijelu grada gdje srpsko-autonomaški
borci presjecaju put Velika Kladuša - Cazin.
UN i NATO se protive pomoći srpske strane u obnovi Abdićeve
Autonomije, navodno zbog ''zone zabrane letova'' te
bombarduju aerodrom SVK u Udbini 21. novembra 1994.
1. januara se potpisuje primirje sa čime prestaje ofanziva VRS
na Bihać što će se poslje iskazati kao velika greška jel je Bihać
bio pred samim padom a u operaciji ''Oluja 95'' ce nanjeti
velike probleme Srpskoj Krajini i zapadnim dijelovima RS.
Decembra 1994. NOZB oslobađa Veliku Kladušu, borbe se
nastavljaju te se 9. februara 1995. vode žestoke borbe između
specijalnih jedinica NOZB i ARBiH na Kumarica visu, jugoistočno
od Velike Kladuše.
U drugoj polovini decembra srpsko - autonomaške snage
oslobađaju Podzvizd, Elezoviće i Šestanovac. Do kraja februara
''Crvene beretke''vrše jake napade te čiste trupe 5. korpusa u
sjevernom dijelu oko Podzvizda, tokom zimske ofanzive
oslobađa se i Mala Kladuša od ARBiH. Tokom marta se ponovo
aktiviraju borbe za Podzvizd, do 21. marta nastavlja se ofanziva
prema Vrnograču koja potiče u dva pravca, bobre traju sve do
aprila kada NOZB postiže uspjehe u oslobađanju nekoliko sela
na zapadnoj strani Vrnograča. Energicni napadi se nastavljaju
sredinom juna te nakog protjerivanja 505. i 506. brigade
ARBiH, 21. juna oslobađa se Vrnograč i napreduje 2 km južo od
tog mjesta te se napad zaustavlja na dobro utvrđenim
neprijateljskim linijama odbrane. Do početka julija nije bilo
aktivnijih borbenih dejstava.
Drugi pad Autonomije
Nakon uspješno sprovedene operacije ''Pauk 94'', Autonomna
Pokrajina Zapadna Bosna mijenja ime u Republika Zapadna
Bosna 25-26 jula 1995. ali vec 4. avgusta odpočinje hrvatska
agresija ''Oluja 95'' na Republiku Srpsku Krajinu. Hrvatska
vojska uz pomoć HVO, ARBiH i NATO avijacije uspjeva da
okupira RSK i zapadne dijelove Republike Srpske. Uz veliku
vojnu pomoć 5. korpus ARBiH pokreće veliku ofanzivu. NOZB
vodi posljednje borbe u zaustavljanju ofanzive. ARBiH ulazi u
Veliku Kladušu 7. avgusta 1995. sa čime prestaje postojanje
Republike Zapadne Bosne. Neki borci NOZB dezertiraju a neki
vode borbe do kraja. Oko 30.000 Autonomaša vojnika i civila
pokušava da se probije dalje kroz Hrvatsku ali ih u selu
Kupljensko 20 km od granice sa BiH blokiraju hrvatske snage.
Dio boraca NOZB koji su pali u ruke ARBiH su bili ubijani i
ponižavani, ostali borci koji su se probili u Hrvatsku uz
ogroman broj civila je iz organizovanih kampova rasejan po
cijelom svijetu, najviše u Sjevernu Ameriku.

Операција ''Лукавац 93'' - Трново, Бјелашница и Игман.

Током јуна 1993. године на западном дијелу Горажда
долази до сукоба између јединица 6. корпуса АРБиХ и
Херцеговачког корпуса ВРС. Војну инцијативу су предузеле
муслиманске снаге, покушавајући да прошире коридор
између централне Босне и највеће енклаве у Подрињу -
Горажде, правцем Трново-Јабука-Горажде.
Најозбиљнији напад је извршила 81.брдска бригада
(Ударна група ''Игман'') у правцу села Добро Поље јужно од
Трнова, којег је бранила 18. Херцеговачка лака бригада ВРС
а потом се борба прењела источно у области важног чвора
АРБиХ око села Јабука, гдје су Срби узвратили напад,
међутим ни једна ни друга страна није имала успјеха.
Муслимански напади су имали за циљ проширење и
јачање коридора са Гораждом, међутим ти напади су
служили као предуслов српској команди за припремање и
разматрање велике офанзиве - ''Лукавац 93''.
План операције је имао велику важност за Републику
Српску. Први циљ је био успостављање директне и
слободне комуникације између српске Херцеговине и
остатка земље. Због енклаве Горажда и муслиманског
коридора Трново-Јабука, ВРС одржава комуникацију са
Херцеговином уским коридором дуж границе СР
Југославије преко Фоче, Чајнича и Вишеграда. Други циљ
операције је била елиминација коридора Горажда са
централном Босном којег муслимани држе у тешком
положају, Горажде би се потом нашло у потпуном
окружењу а ослобађањем Игмана би иста ситуација висила
и над Сарајевом.
Српске снаге су у том подручју биле распоређене:
1. Сарајевска моторизована бригада
2. Сарајевска лака бригада
1. Илиџанска пјешадијска бригада
1. Игманска пјешадијска бригада
те 11. и 18. Херцеговачка лака бригада.
У другој половини јуна 1993. Главни штаб ВРС ангажује 65.
заштитни пук сјеверно од Трнова и 1. Гардијску
моторизовану бригаду на јужном дијелу града. Тако је
укупан број српских војника укључених у операцију
''Лукавац 93'' износи 10.000.
Снаге АРБиХ које обезбјеђују коридор и Игман, сачињавају
Оперативну групу ''Игман'' са четири бригаде: 8., 9., 81. и
82. брдска бригада са 8.500. војника те још 1.500
муслиманских војника из 43. и 49. брдске бригаде
(6.корпус) који се налазе на положајима западно од
Калиновика.
2. и 3. јула 1993. дио тактичке групе ''Калиновик''
(Херцеговачки корпус ВРС) на челу са 1. Гардијском
моторизованом бригадом, покреће офанзиву на
планинском превоју Рогоја, лијево крило напада покрива
18. Херцеговачка бригада а десно дио ТГ ''Фоча''. У исто
вријеме Сарајевско-Романијски корпус ВРС подржава
напад са сјевера. Генерал Младић лично води прве
борбене групе те надгледа подручје хеликоптером
''Газела''.
У првим борбеним данима 1. Гардијска мт.бр. ВРС
напредује 7км према Трнову те у року 8 дана слама
одбрану и ослобађа Трново 11. јула 1993. У тешким
борбама српски борци наносе тешке губитке 81. брдској
бр. АРБиХ те остатке бригаде протјерују са Рогоја и Трнова.
Напад се не зауставља те српске снаге након ослобађања
Трнова настављају према западу у правцу Бјелашнице и
Игмана. Такође 65. заштитни пук и 2. Сарајевска бригада
потискују 8. брдску бр. те напредују уз Игман. Истовремено
1. Игманска бригада ВРС предузима нападе у циљу
подршке осталим бригадама, те напредује са
сјеверозападних падина Игмана.
До 20. јула Војска Републике Српске је напредовала још
10км западно и зауставила се на југоисточном подножју
планина Игмана и Бјелашнице по одлуци команде, ради
одмора пред завршну фазу. Муслимани су почели да
консолидују одбрану.
Два дана након ослобађања Трнова, на источном дијелу
горажданске енклаве, батаљон 65. заштитног пука и 11.
Херцеговачка бригада истовремено предузимају напад на
село Јабуку са сјевера и југа. Посље брзог пада утврђеног
села, српске снага крећу источно према енклави, док
муслиманске снаге у хаотичном стању се повлаче према
Горажду. Нова линија фронта је успостављена на ријеци
Осаници.
Главни дио операције ''Лукавац 93'' је успјешно завршен за
ВРС. Али постоји још један примамљив циљ - да се заузму
врхови планина Игмана и Бјелашнице и постигне потпуни
обруч око Сарајева.
31. јула јединице 65. заштитног пука и 1. Гардијска бригада
ВРС изненада нападају полажаје 81. и 82. брдске бригаде
АРБиХ, већ уздрмане предходним поразима и истог дана
освајају највећи врх Бјелашнице истога назива (2067м) са
репетитором. Овај напад је имао активну подршку
хеликоптера ''Газела''.
1. Игманска бригада са простора Хаџића, напредује уз
Игман и спаја се са главнима ВРС.
Током четири дана ВРС је очистила терен Игмана у рејону
Великог и Малог Поља, гдје се налази комплекс објеката и
скијашких стаза из доба Олимпијских игара (Сарајево 1984).
Овом акцијом ВРС је ослободила Игман и Сарајево се
нашло у потпуном окружењу српских трупа.
Накоn брзог српског продора на Игман, команда АРБиХ
ужурбано ангажује најбоље јединице из састава 1. корпуса
АРБиХ те их транспортује кроз тунел испод аеродрома у
Сарајеву, на источне падине Игмана. Из састава 3. корпуса
АРБиХ на западне падине планине под хитно су
распоређене елитне јединице: 7. муслиманска и 17.
крајишка бригада. До 5-6. августа непријатељска војска је
била спремна да настави борбу и да покуша да врати неке
положаје, али интервенција ''свјетске заједнице'' је
промјенила ток догађаја.
Током напада на ВРС у ширем реону Трнова, УН и западна
дипломатија скоро није реаговала на догађаје, међутим
када су Срби дошли на Бјелашницу и Игман а судбина
главног града Босне висила у зраку, међународна
дипломатија се претворила у ''мравињак''.
Предсједник Републике Српске др. Радован Караџић био је
тих дана на бескрајним мировним преговорима о Босни,
која је одржана у Женеви. Западне дипломате су почеле да
врше притисак на њега, претећи да у колико српске снаге
не напусте просторе Бјелашнице и Игмана ће усљедити
НАТО бомбардовање.
5. августа Караџић пристаје на повлачење српких трупа на
положаје из 30. јула али уз контра услов да би српске снаге
замјенили мировњаци.
Током наредне недјеље, француски ''плави
шљемови'' стигли су на Игман и Бјелашницу и посматрали
повлачење ВРС.
6-7. августа Срби су најавили повлачење својих трупа али
убрзо је повлачење обустављено због опасности да
муслиманска војска искористи прилику и нападне ВРС.
9. августа НАТО је пристао на програм ваздушних напада на
циљеве ВРС у случају њиховог даљег боравка на Игману.
ВРС се повукла са Игмана и Бјелашнице тек 15-19. августа.
Упркос међународним скандалом и присилним одласком
ВРС са Игмана и Бјелашнице, војна операција ''Лукавац 93''
се завршила потпуном побједом Војске Републик Српске.
Они су освојили веома важне позиције, које ће увелико
олакшати одбрану Републике Српске, која ће се показати у
кампањама 1994. и 1995. године.

Битка за Купрес 1992.

Купрешки плато је један од најважнијих војно-стратешких
простора у Босни и Херцеговини. Његова надморска
висина је 1200м. и површина 550кв.км. Географски простор
са мјестом Купресом формира посебно подручје на којем
су Срби били већина од давнина. Према аустроугарским
катастарским књигама, Срби на купрешкој висоравни имају
у власништву 70% земље.
Током Другог свјетског рата, усташе убијају 1038 српских
цивила на подручју Купреса од којих су 255 дјеце млађе од
10 година. Више од 500 Срба из Купреса даје своје животе
учешћем у антифашистичком покрету. И упркос огромним
жртвама које је претрпио српски народ током Другог
свјетског рата, Срби и даље чине убједљиву већину.
Пред почетак оружаног сукоба у Југославији, становништво
града Купреса било је подједнако подјељено између Срба
и Хрвата (Срби 50%, Хрвати 43%, муслимани 7%). Али у
цијелој општини Срби су били већина.
Током избијања рата у источној Славонији, многи Хрвати
одлазе добровољно на фронт те се велики дио укључује у
жестоке борбе за Вуковар. Након потписивања примирја,
зими 1992. преживјели хрватски добровољци се враћају у
Купрес и са собом доносе оружије и велику мржњу
до сусједњих Срба.
Хрватска заједница Купреса је почела да формира своје
војне јединице, мушкарци су улазили у паравојну јединицу
ХОС нео-фашистичке структуре те у Хрватско вијеће
одбране-ХВО.
Срби Купреса и околних села нису имали војну
организацију те су се ослањали на ЈНА, чији је 5. Бањалучки
корпус добио одговорност на сектору гдје је Купрес.
У припреми на свеопшти напад, Хрвати и муслимани су
послали своје породице према Ливну, Дувну и
Томиславграду. У Купресу су били само мушкарци у
оружаним снагама, посљедња два аутобуса са женама и
дјецом, хрватска милиција је повукла 24.марта.
Сљедећих дана хрватски борци постављају контролне
пунктове на неколико путева који воде у град, а 31.марта
заузети су и неки јавни објекти у граду.
Веома пасиван отпор су пружили Срби, који су касно
почели са формирањем Територијалне одбране. Нека
српска села су имала добра упоришта са појединачним
групама које су се укључиле у размјену ватре са хрватским
борцима, али град је остао без одбране на почетку
агресије.
Рано ујутру 3.априла 1992. у селу Малован 12км
југозападно од Купреса чула се експлозија и интезивна
паљба из аутоматског оружија, снаге ХВО, ХОС уз подршку
редовне хрватске војске покренула је офанзиву
на беспомоћна српска села око града. У 6:00 часова истог
дана из хрвастког села Шуица, ХОС и Збор народне гарде,
упада у Доњи Малован и убија 20 српских цивила. Поред
хрватских јединица из Херцеговине ту су још и придошле
бригаде из Хрватске : 106. осијечка бр. 101. загребачка
формација ''Краљ Томислав'' те специјалне јединице ''Жути
мрави'' и ''Зрињски''у напад су укључени тенкови и остала
тешка опрема.
У подне 6.априла хрватске снаге уз подршку три тенка
''леопард'' преузимају контролу у граду Купресу, пошто је
град готово не брањен, тенкови су користили углавном за
уништавање српских кућа.
Купрес је утонуо у хаос и терор као и 1941. током
''чишћења града'' пљачке и убиства Срба су на сваком
кораку, хрватски борци кукавички користе српске цивиле
као живи штит за своја војна возила. неколико стотина
Срба је одведено у логоре, неколико десетина је убијено а
дио након тортура размењен средином маја за хрватске
ратне заробљенике.
С обзиром на брзину хрватске офанзиве и односу снага,
комадант Друге војне области ЈНА Милутин Кукањац тражи
дозволу од Врховне команде на употребу авиона. 3-4
априла му у разговору Изетбеговић даје ''зелено свјетло''
за напад на хрватске снаге, тврдећи да ЈНА мора да
заштити Босну од агресије од сусједних сила. Међутим та
изјава није спречила вођу босанских муслимана да мало
касније ту исту ЈНА прогласи ''агресорима''.
4. априла артиљерија Бањалучког корпуса ЈНА почиње да
пружа подршку слабо наоружаној српској ТО. У неким
мјестима су Срби стекли предност у артиљерији те су убрзо
потисли хрватске борце са својих позиција . Тако су борци
ХВО и ХОСа који су били на два километра фронта између
села Растичево и Сухова у паници побјегли са положаја са
губитцима од 10 војника. Кад је ЈНА ''затегнула'' свој дио у
Купресу, хрватски војни губици су се повећавали. Током три
дана борбе обе стране су имале губитке у људству. 6.
априла је Главни штаб и ПВО ЈНА порицао гласине од
хрватских и свјетских медија о наводном обарању три
авиона изнад Купреса.
Док југоисточно Хрвати пале српске куће, са сјевера и
сјеверозапада у садејству Бањалучког и Книнског корпуса
ЈНА са српским борцима напредују према граду те
ослобађа велики дио купрешког платоа.
6. априла српски борци заузимају Злосела и Османлије
велика усташка упоришта.
7. априла хрватске снаге се на брзину повлаче из Купреса
како би избјегли обруч који се спајао око града.
Од 8. до 10.. априла хрватска војска се повлачи са свих
освојених позиција прије офанзиве. Губици ХВ, ХВО, ХОС су
износили преко 160 избачених из строја те велики дио
заробљених.
На ослобођеном територију српски борци су затекли језиве
призоре о злодјелима хрватских снага, лешеви српких
цивила су проналажени у подрумима, бунарима и
масовним гробницама. У селу Злосела је пронађено
двогодишње дијете заковано на бандеру.
Ослобођење Купреса је створило претњу хрватским
градовима у западној Херцеговини (Томиславград, Ливно).
Фронт сукоба се помјерио према Неретви.
Сарајевско ратиште 1992 - 1995. (1/2)
Сарајевско ратиште је било једно од најтежих ратишта
на простору цијеле бивше Југославије, од артиљеријских
дуела по сарајевским висовима до урбаних-градских борби
за сваку зграду и улицу.
Почетак опсаде и прве битке 92'
1. марта 1992. се десило убиство старог свата Николе
Гадровића испред српске цркве на Башчаршији, од стране
криминалца Рамиза Делалића. То је била прва проливена
крв у граду Сарајеву, која ће означити почетак рата у
Сарајеву и Босни.
У првој половини марта, муслиманско-хрватске снаге
блокирају многе касарне и војне објекте ЈНА. Посебно
тешка ситуација је у Високом када муслиманско-хрватске
параформације блокирају пук ЈНА стациониран у том граду
тражећи смјену комаданта (по националности Србин) и
предају оружија. Команда 4. корпуса ЈНА доноси одлуку о
премјештању јединица у Мокро имеђу Сокоца и Сарајева.
Војна имовина је остала у рукама муслиманско-хрватских
параформација.
У то вријеме мултиетнички и олимпијски град Сарајево,
постаје један од првих арена босанског рата сљедеће три и
по године. Први сукоби почињу марта 1992. те поново
избијају почетком априла између српског и муслиманског
дијела Министарства унутрашњих послова Сарајево. Раније
су странке потписале споразум о подјели објеката и
имовине по којој зграда школе Министарства унутрашњих
послова на Врацах остаје под контролом српске полиције
док други објекти муслиманској полицији. Међутим
муслиманска страна се није дуго држала споразума те 4-5
априла избија полицијска битка са жртвама на обе стране.
У том сукобу 4. корпус ЈНА стациониран у Сарајеву шаље
један батаљон 49.механизоване бригаде са задатком да
раздвоји зараћене српске и муслиманске полицајце. 5тог
априла задатак је успјешно извршен, сукобљене стране су
раздвојене, међутим позиције на којима су остали
раздвојени полицајци ће остати сљедећих преко три
године рата. Убрзо након тог сукоба муслиманске
параформације проглашавају регуларну
ЈНА ''агресорима'' и ''четницима'' а до јучерашња
мировњачка 49. бригада ЈНА бива изложена све чешћим
нападима Зелених беретки .
Да иронија буде већа што је тог априла 1992. комадант 49.
мт.бр. био Енвер Хаџихасановић - будући комадант 3.
корпуса АРБиХ.
Сљедећег дана 6. априла на годишњицу ослобођења
Сарајева од нациста (1945.) непозната особа је пуцала на
антиратну демонстрацију испред хотела ''Holiday Inn'' када
је убијено неколико људи. Муслимани су одмах оптужили
Србе да су пуцали наводно из горњих спратова хотела на
демонстранте где је сједиште СДСа, муслиманске
параформације су упале у просторије СДСа и ухапсиле шест
наводних снајпериста. Циљ истраге није спроведен а
догађај пласиран као пропаганда коју је запад без трунке
сумље примио, неки од свједока (такође муслимана)
сумљају да није пуцао српски снајпериста.
Сједиште 2. војне области ЈНА се налази у насељу Бистрикт
у старом дијелу Сарајева. Први покушај блокирања насеља
од стране муслиманских екстремиста је извшен 12. марта а
први јачи напад 23. марта. Комадант 2. војне области
генерал Милутин Кукањац у потпуности не вјерује да је
могући рат у граду, те се ослања на заједничке војно-
полицијске патроле које требају да врате ред на улицама.
Комадант 4. корпуса ЈНА генерал Војислав Ђурђевац поучен
искуством из Словеније и Хрватске, прелази из града у
Златиште на Требевићу. Док Кукањац наивношћу штаб
оставља у Бистрикту.
Убрзо због све веће агресивности муслиманских снага,
генерал Ђурђевац наређује покривање југозападног правца
од Игмана и Храснице те из Зенице у Сарајево пребацује
остатке 120. лаке пјешадијске бр. и команду 4. корпуса
сели на нову локацију у село Војковац, јужно од града. Ова
подјела знатно смањује епидемију дезертерства и
охрабрује локалне Србе (ту ће посље настати 2. Сарајевска
лака пјешадијска бр.) Ове позиције ће остати до краја рата
у српским рукама.
Дана 2. маја 1992. (два дана прије одлуке Председништa
ва Југославије о повлачењу ЈНА из БиХ.) долази до општег
напада муслиманских екстремиста на војне објекте и
јединице ЈНА у Сарајеву. Око 12:00 часова, 500 екстремиста
''Патриотске лиге'' напада дом ЈНА. У нападу је рањен
потпуковник Божиновски , један војник и три цивилне
особе, док је око 10 војника и особља дома заробљено. По
сазнању за напад, команда 2. војне области, шаље дио
војне полиције са задатком да ослободе заробљенике.
Међутим упадају у засједу и завршавају у заробљенишву.
Затим генерал Кукањац шаље групу од 60 специјалаца
војне полиције коју предводи капетан Марко Лабудовић
али и они упадају у засједу код Скендерије, дио војника је
заробљен а Лабудовић и четири војника из његове групе су
погинули кад је у њихово возило погодила граната ''оса''
возило се запалило а њихова изгорјела тијела су још
неколико дана лежала на улици.
Након тога су кренула два тенка ЈНА један са запада код
аеродрома али је заустављен у близини Ступа, други са југа
из базе у Лукавици али убрзо бива погођен у резервоар
молотовљевим коктелом и тромболском гранатом. Циљ
ове ''акције'' ЈНА је било застрашивање, те тако изгубили
два тенка, команда ЈНА још увјек није жељела да схвати да
у Сарајеву влада ратно стање.
Нешто касније на улице излази познати криминалац из
подземља Сарајева - Јусуф Празина те тог дана убија
неколико војника ЈНА, углавном заустављајући возила и
пуцајући у њих,(камион са доставом хране, амбулантно
возило) тако је убио и капетана Дивца у кругу блокиране
касарне ЈНА. Тог дана ЈНА је имала 11 погинулих и 20
рањених. (Празина ће бити убијен годину и по касније).
Oко 15:00 на сарајевски аеродром који је још увјек био под
контролом ЈНА се спустио авион са Алијом Изетбеговићем,
који се враћао из Лисабона са тродневних разговора о
сукобима у Босни. Комадант УНПРОФОР-а у БиХ бригадни
генерал Левис Мекензи послао је у сусрет Изетбеговићу
шведски оклопник из мировних снага, али умјесто
Швеђана, дочекали су га око 30 војника и официра ЈНА, те
је под пратњом спроведен у базу у Лукавицу. Муслиманска
страна је направила сензацију и скандал на медијим о томе
''како је председник Босне киндапован''.
Акција ЈНА у хапшењу Изетбеговића се може описати као
изузетно оклевајућа, јер команда ЈНА и након тешких
губитака није замишљала да су муслимани у Сарајеву
покренули фронт, чак и поред знања да је Изетбеговић
одобрио нападе на војнике ЈНА и организовање
''Патриотске лиге'', строги захтјеви које ЈНА могла тражити
за његово испуштање као на примјер деблокада свих ЈНА
објеката не само у Сарајеву него и у цијелој БиХ нису
спроведени. Убрзо Изетбеговића пребацују у штаб 2. војне
области у Бистрикту, гдје у ноћи 3. маја команда 2.војне
области и муслимански екстремисти доносе одлуку о
размјени, Изетбеговића за евакуацију штаба правцем
Бистрикт-Добровољачка улица-Скендерија-Грбавица-
Лукавица. Босанска влада је гарантовала безбједност а на
челу колоне кретаће се УН оклопни транспортер са
Мекензијем, Кукањцем и Изетбеговићем.
У међувремену у раним јутарњим часовима истог дана
појављује се Јусуф Празина са својим борцима ''Зелене
беретке'' обучени у црне униформе у близини парка
цара Душана и Добровољачке улице. Муслиамни заузимају
положаје у околним кућама те у 10:00 часова Празина
заједно са другим криминалцом Рамизом Делалићем
спремно дочекује колону са тачним податцима куда и када
колона креће, податке је добио од муслиманске стране
која је уговарала договор о размјени. Између 15 и 17
часова 2. војна област ЈНА напушта базу у Бистрикту и у
напријед договореном маршутом креће према Лукавици.
Убрзо након што је главни УН транспортер
са Изетбеговићем скренуо према Скендерији, колона ЈНА
је нападнута у Добровољачкој улици са задње стране од
Бистрикта и од правца ријеке Мијацке. Резултат овог
подмуклог и злочиначког напада је преко 30 погинулих
војника ЈНА углавном Срба те неколико десетина
заробљених, ово је била посљедња опомена Србима да
заузимају положаје око града и градска насеља.
Крајем маја 1992. и задњи војник ЈНА напушта Сарајево.
Тада се 22.маја по наређењу Врховног штаба ВРС, формира
Сарајевско-романијски корпус, који ће до краја рата водити
крваве битке и држати Сарајево у блокади.
Тешке борбе су вођење у Илиџи кад муслимански
екстремисти у два наврата 22.4 и 14.5. 1992 покушавају
зазети Илиџу али су напади одбијени са губитцима на обе
стране.
Такође је пропао муслимански напад на Храсницу преко
Фамоса гдје је напад одбијен а АРБиХ је имала 27
погинулих бораца. Још многе борбе су вођене у Добрињи,
Неџарићима, Ковачићима, Грбавици и шире.
Сарајево 1993'
Ратна 1993. година око Сарајева се може описати као
позицијска борба. Активне војне операције су изведене
само у фебруру и марту, осим муслимаског напада на
Игман и Бјелашницу у августу. ВРС је успјешно наставила
своју офанзиву на периферији града из децембра 1992. у
борбама за Отеш.
У фебруару и марту 1993. српски борци напредују у
борбама за Азиће и Ступ. У борбама зa Азиће потпуно
разбијају АРБиХ док код Ступа бивају одбијени те
предикају операцију. Борбе мањег интензитета су вођене у
јулу и децембру на подручју брда Жуч, гдје се покушавају
одбацити муслимаски борци који су заузели брдо
децембра 1992. Током године редовне борбе се воде на
српском дијелу Сарајева у Грбавици те Јеврејском гробљу и
код моста Врбања, гдје српски борци постижу низ побједа у
градским дуелима. Крајем октобра 1993. муслиманска
војска у Сарајеву води операције против својих
криминалних господара рата - Делалића ''Ћеле'' и
Топаловића ''Цаце''. Њихови људи су ангажовани у
Сарајеву на рекетирању, пљачки и убиствима цивила без
обзира на њихову националност. Међутим влада
Изетбеговића је знала о незаконитим поступцима
сарајевских криминалаца али војна акција је почела тек
након што су милитанти сарајевских криминалаца отели
два оклопна возила УН-а. Поред хапшења криминалаца
такође је дат допринос у јачању дисциплине и
успостављању новог комаданта АРБиХ Расима
Делића. Током операције ''Требевић I и II'' убијено је око 20
војника и 6 цивила укључујући и кримималца ''Цацу''.
Након слома неколико муслиманских офанзива за
деблокаду Сарајева (''Змај 92'',Југ 92'',''Коверат 92'). АРБиХ
се нашла у хаoтичном стању те током 1993. одлучују да
прокопају тунел испод аеродромске писте у правцу
Добриња - Бутмир. За копање тунела су највише кориштени
српски логораши из сарајевских логора од којих је током
градње тунела убијено 50 логораша. Убрзо након
завршетка градње, српска војска открива тунел те уласке и
изласке из тунела контролише артиљеријском ватром, што
наноси велике губитке муслиманској страни, тако се тунел
који је требао бити најстрожије чувана тајна прочуо и
изгубио своју вриједност у борби са Војском Републике
Српске.

Сарајевско ратиште 1992 - 1995. (2/2)

Сарајево 1994'
Ратна 1994. година у Сарајеву је почела мирно до
мистериозног и трагичног 5. фебруара, када снажна
експлозија убија 68 људи а више од 150 рањава, на
тржници Маркалe. Муслиманска страна је одмах оптужила
Србе да су испалили 120мм гранату са својих положаја.
Српска страна је негирала умјешаност у бомбашки напад на
тржницу. До сада, постоје двије верзије овог догађаја. Од
званичне усвојене од стране УН-а заснива се на наводно
непристрасним балистичким податцима, да је граната
испаљена са српских положаја али највјероватније случајно
пала на тржницу. Друга верзија према балистичким
испитивањима руских стручњака, показује да граната није
могла да уђе под таквим углом у тржницу са српских
положаја јер су Маркале окружене високим зградама.
Према томе се долази до закључка да је подметнута
експлозивна направа или је експлозија калибра 120мм
направљена од специјалног катапулта и испаљена са крова
оближње зграде. У овом случају, експлозија на пијаци
Маркале је ручни рад муслимана. А мотив за извршења
таквих циничних злодјела против својих људи из
муслиманског руководства је милом или на преварантски
начин остварити војну интервенцију западних земаља на
својој страни. Након фебруарске експлозије на Маркалама,
УН је појачао притиске на Србе, приморавајући их на
примирје под неповољним условима. Нови командант
"плавих шљемова" у Босни, генерал Мајкл Роуз затражио је
повлачење тешког оружија око Сарајева у зони 20 км.
Услиједили су притисци Уједињених нација те ултиматум
од НАТО-а 9тог фебруара.
Српско руководство је одбило захтјеве УН, због могућности
да АРБиХ стекне предност у пјешадији те промјени
равнотежу снага на фронту.
Ситуација је ријешена уз учешће Русије, која је понудила да
пошаље батаљон мировњака у Сарајево. То су Срби
прихватили и 17. фебруара је почело повлачење тешког
наоружања (све оружје, калибра 20 мм) од града. До 20.
фебруара Сарајевско-Романијски корпус је повукао више
од половине тешког наоружања, тенкова и минобацача,
који су били смјештени у посебним складиштима и ставити
под контролу снага УН. Након повлачења српске
артиљерије и тенкова, живот је постао мирнији. Српска
артиљерија је тукла само познате циљеве у граду, који
припадају било објектима АРБиХ или објекте војне и
политичке важности. (што муслиманска страна користи за
пропаганду у западне медије).
АРБиХ организује намјерне провокације. На пример
минобацачка позиција АРБиХ се налази у дворишту
болнице те након неколико испаљених хитаца на српске
положаје, повлачи се остављајући цивилне објекте под
конта ватром. Такође, муслимани често стављају
минобацаче на камионе, након гранатирања брзо
напуштају положај те тако излажу невине људе на
артиљеријски одговор.
У пролеће у Сарајеву је дошло до комешања због
такозваног "Тенк споразума" између УН и ВРС. Специјални
изасланик Уједињених нација Јасуши Акаши 4. маја,
дозвољава конвој од седам тенкова ВРС да прође кроз
"зону искључења" око Сарајева, за јачање српских
положаја у области Трнова, гдје се очекује муслиманска
офанзива. Као одговор, Срби су обећали да ће пустити
конвој од 170 британских војника и УН посматраче у Брчко.
Споразум између ВРС и Акашиа изазвао је хистерију у
руководству муслимана, тако да је већ сутрадан споразум
отказан. Међутим 6. маја портпарол УН изјавио је да
српски тенкови и даље улазе у "зону", јер одлука да се
раскине уговор није потврђена из штаба УНПРОФОР-а у
Загребу. УН је позвао муслимане у граду да не постоји
ништа опасно, јер су контролисани од стране мировних
снага. Оштрина у свему овоме је додата прича о "нестанку"
једног од тенкова ВРС негдје у пролазу. Један српски тенк,
лутајући брдима око Сарајева изазвао озбиљно комешање
између лидера муслимана и Уједињених нација. Али
тенкови су стигли на планирано одредиште и прича је
постепено заборављена, остављајући, међутим, непријатну
атмосферу у мировно-муслиманским односима. Већина
године око Сарајева је протекла поприлично мирно (не
рачунајући, наравно, мале упаде и чарке са аутоматским
оружијем), осим кратког избијања сукоба почетком јесени.
18. септембра АРБиХ неочекивано напада из правца
Грдона, покушавајући да одузме сјевероисточно предграђе
Седреник. Почетним изненађењем, АРБиХ избацује српске
јединице са положаја али до 20. септембра ВРС враћа
изгубљене положаје.
Сарајево 1995' - неуспјели покушај деблокаде града.
27. јануара 1995. муслиманска влада у Сарајеву, саопштава
да град прославља 1000ти дан опсаде. Била је то чудна
опсада, на периферији града и на једном мјесту у близини
центра (Јеврејском гробљу) борбе су веома ниског
интензитета. Српска артиљерија туче једино познате
непријатељске ватрене тачке. Читаве четврти се уопште не
гранатирају. Наравно, рат је рат, а исхрана становника не
би се могла назвати богатом, ни глад није непримјетна.
Хуманитарни конвоји УНа редовно достављају храну. Пуног
опкољавање није било, постојала је само кратко вријеме у
љето 1993. године, када је ВРС узела Игман. Али након што
је ВРС била присиљена да се повуче са Игмана, из
Сарајева је постојао уски коридор под контролом УН,
пролаз преко аеродрома, између територије Храснице и
Илиџе.
Зашто ВРС није заузела Сарајево 92, 93, 94 и 95. године и
тако добила рат? Недостатак политичке воље, не
поклапање политике лидера РС и Београда, такође
конфликти између политичког и војног руководства
Републике Српске у посљедњој фази југословенског
грађанског рата, те мањак војне силе за такву
операцију, су једни од одговора на ово питање.
Дјелови 1. корпуса АРБиХ унутар града броје око 26.000
људи, још 33.000 са спољашње стране "прстена". Тако
значајним муслиманским снагама насупрот стоји 13.500
војника Сарајевско-Романијског корпуса ВРС који држе
положаје око града. Међутим, Срби су били знатно
супериорнији у тешком наоружању, што је био кључ у
рововским борбама.
Муслиманска влада на челу са Алијом
Изетбеговићем активно користи опсаду Сарајева као
пропаганду о граду под константном ватром граната и
снајпера са наравно пренагласитим бројем жртава. Али
најгоре је да су борци АРБиХ били спремни на најстрашније
злочине против сопственог народа, да би се
испровоцирала војна операција НАТО-а против Срба.
Генерали Мекензи и Мајкл Роуз, који су командовали
снагама УНПРОФОР-а у Босни и Херцеговини, истичу у
својим мемоарима да случајеви гдје муслимански
снајперисти пуцају на становнике Сарајева, а
онда приписивају Србима, нису били ријетки. Исто се
десило са првом (1994) и другом (1995) експлозијом на
пијаци Маркале. Оба случаја су имали исти задатак да се
испровоцира војна интервенција НАТО снага.
Опсада Сарајева, која је парадоксално, била много
неповољнија за Србе него за муслимане, јер је била
централни догађај грађанског рата у Босни, који су
преносили свјетски медији.
Срби су пред почетак сукоба прогласили главни град
Сарајево, али не цијелу територију града. До последњег
дана рата, руководство Републике Српске позивало је на
дијељење града дуж етничких линија, стављајући на линије
разграничења трупе УН. Али муслиманско руководство се
снажно противило, јер то не испуњава примарни циљ у
рату, који треба да створи унитарну босанску државу, али
са доминантном исламском заједницом.
Непрестано, током рата муслиманско руководство је
позивало да је деблокада Сарајева један од приоритетних
војних циљева АРБиХ. У пролеће 1995. године,
градоначелник босанске престонице Купусовић Тарик,
рекао је за стране дописнике да ће људи у Сарајеву
дочекати четврту зиму под опсадом. У мају, Алија
Изетбеговић изјављује да ће опсада Сарајева бити укинута,
политичким или војним средствима до краја године.
План муслиманских војних лидера на разбијању опсаде,
започео је у касно прољеће 1995. године. Главне
карактеристике плана су требале да прекину оспаду
из града према вањском обручу.
У првој фази плана, муслимански војници из 1. корпуса
АРБиХ нападају спољни прстен опсаде на сјеверу и југу
града. Главни циљ ових напада је дуж највашжнијих линија
комуникације српских снага: Илијаш-Вогошћа-Хаџићи-
Пале-Лукавица-Илиџа и Пале-Трново-Калиновик. У другој
фази планирано је да се створи широки и заштићени
коридор Сарајева са средњом Босном, приоритет је
објезбједити пут Високо-Илијаш-Вогошћа.
Средином маја 1. корпус АРБиХ производи велики број
''опипљивих'' напада на српске положаје око града.
Истовремено, веома жестоке битке се воде на Дебелом
Брду-коти у југоисточном предграђу Сарајева, која
доминира путем Лукавица-Пале.
Средином јуна, посматрачи УНПРОФОР-а извјештавају да
унутар и изван града концентришу се велике снаге
муслиманске војске. 13. јуна прес-секретар Уједињених
нација за Босну, рекао је да на подручју између Високог и
Брезе, сјеверозападно од Сарајева сконцентрисано 20.000-
30.000 војника АРБиХ, те постављен велики број пољске
болнице. Муслимани су покушали да ограниче кретање УН
посматрача на локације гдје су њихове трупе, али је све већ
постало јасно да АРБиХ планира да спроведе офанзиву без
преседана у босанским ратним пропорцијама.
Укупно учествује у борби за Сарајево 60.000 војника АРБиХ
углавном борци 1. корпуса АРБиХ, од 10.000-15.000 војника
су били распоређени у 2. 3. и 7 корпус те 5.500 војника 4.
корпуса генерала Рамиза Дрековића који су морали да
спроведу секундарни напад на Калиновик, муслимане је у
нападима подржавала артиљерија ХВО-Кисељак.
Муслиманске снаге су распоређене у три главна правца
офанзиве. У сјеверном правцу (пут Високо-Илијаш-
Семизовац-Вогошћа) дјелују специјалне јединице 2. 3. и 7.
корпуса. То укључује Гардијске бригаде Генералштаба
АРБиХ, специјални одред ''Црни Лабудови'' из 120.
ослободилачке бригаде, четири бригаде 2. корпуса: 211,
222, 241 и 242.
3. корпус АРБиХ је ангажовао 7. муслиманску бригаду, док
7. корпус је издојио своје најбоље јединице: 17. крајишка
брдска бригада, 705. брдска бр. као и јединице 706. и 708.
лаке бригаде. 16. дивизија 1.корпуса (са сједиштем у
Варешу) састојала се од 147, 162, 164, 165. бригада које
иначе држе фронт у овој области.
У југоистоку (на путу Пале-Лукавица) напад на
унутрашмњем прстену опсаде проводи 12. дивизија АРБиХ.
Она се састоји од 101. моторизовне бригаде (дио
Мојмила), 102. моторизована (Ступ), 105. моторизована
(Кошево) 111. моторизована (Жуч), 112. моторизована
(Рајловац), 115. брдска (Бистрик), 124. лака бригада ''Краљ
Твртко'', 152. брдска бр. (Васин Хан) и 155. моторизована
(Добриња), поред ових снага, пред почетак битке додате су
још 141. и 143. лака бригада.
У јужном правцу (пут Сарајево-Трново-Калиновик) дјелује
14. дивизија АРБиХ, која се састоји од 104. моторизоване
бригаде, 109. брдске, 123. и 131. бригаде које су пред
почетак напада ојачане 145. и 146. лаком бригадом.
Дјелови 4. корпуса на планини Трескавици ангажују 4.
муслиманску бригаду, 444. брдску бр. 445. брдску бр. 447
бр. и 450. бригаду те извиђачко-диверзантски батаљон и 4.
мјешовити артиљеријски пук.
У односу на офанзивно груписање АРБиХ, српске снаге око
и у главном граду БиХ изгледају много скромније.
Сарајевско-Романиски корпус ВРС броји 13.500. бораца у
девет бригада:
1. Сарајевско моторизована бригада (одговорна за сектор
Грбавица-Лукавица).
2. Сарајевска лака бригада (Лукавица-сарајевски аеродром-
Игман).
3. Сарајевска лака бригада (Вогошћа-Семизовац-Рајловац).
4. Сарајевска лака бригада (планина Чемерска-Илијаш).
1. Илијашка пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш).
1. Романијска пјешадијска бригада (Чемерска-Илијаш).
1. Илиџанска пјешадијска бригада (сарајевски аеродром-
Неџарићи-Илиџа-Игман).
1. пјешадијска бригада (Хаџићи-Игман).
Сјеверозападно од Трнова оперише једна крајишка
бригада коју је послао 1. Крајишки корпус ВРС.
Артиљеријску одбрану објезбјеђује 4. Романијски
мјешовити артиљеријски пук те дио диверзантског одреда
''Бели вукови''.
У помоћ Сарајевско-Романијском корпусу ВРС је било још
око 6.500 бораца:
4. Подрињска лака бригада (1000 бораца), на сектору
Трново-Трескавица око 3000 бораца 1. Гардијске
моторизоване бригаде и 18. Херцеговачке лаке бригаде,
код Калиновика је послано око 500 припадника елитног 65.
заштитног моторизованог пука из Генералштаба ВРС,
појачани са око 1500 бораца Херцеговачког корпуса.
Уочи напада, муслиманска влада је прогласила стање
повишене приправности, кроз муслиманске дијелове Босне
је уведен полицијски час а у Сарајеву су све продавнице
привремено затворене.
Битка је почела пред зору 15. јуна 1995. са муслиманским
гранатирањем Илијаша, сјеверозападно од Сарајева. У
сјеверном дијелу града 16. дивизија 1. корпуса АРБиХ
одпочиње олују напада на српске положаје у брдима
Чемерске са циљем пресјецања пута Семизовац-Олово,
посматрачи УН тога дана броје 1.600 детонација из великих
калибара.
Исте вечери медији су почели да шире муслимаски проглас
у коме Алија Изетбеговић изјављује да међународна
заједница не чини ништа да спријечи катастрофу и да ће
наредити да муслиманска војска пробије опсаду главног
града.
Предсједник Републике Српске Радован Караџић реаговао
је прилично мирно, он је рекао новинарима да је нова
муслиманска офанзива посљедњи покушај да промјене
ситуацију на фронтовима.
Нови представник Уније за мирно рјешавање, шведски
дипломата Карл Билт је пун песимизма: ''У овом тренутку
политички процес не постоји, сада имамо нову ескалацију
рата''.
12. дивизија АРБиХ производи низ напада са ограниченим
снагама на српске положаје, да би придобила што боље
позиције за даљни развој операције. Три главна напада на
покушају деблокаде града су кренула успјешно за
муслиманске снаге: Пресјечен је пут Семизовац-Олово,
Срби су помјерени са позиција на Чемерској, угрожени су
путеви Сарајево-Трново и Пале-Лукавица.
Најважнији успјех почетне муслиманске офанзиве је био
избијање на фрагмент пута Семизовац-Олово, на овај
начин је пресјечена комуникација српских мјеста Илиџа,
Хаџићи и Илијаш са остатком Српске.
16. јуна 1. Илијашка бригада је након силних напада
муслимана на Чемерску, морала са позиција сјеверно од
Семизовца да се повуче на положаје источно од пута
Семизовац-Олово.
16. јун без сумље је био један од најтежих дана за борце
ВРС око Сарајева. Поред позиција на Чемерској, Срби су
изгубили и позиције на Дебелом Брду југоисточно од
града. У поподневним сатима муслимани су наставили
наредовање према Требевићу, практично
блокирајући снадбјевање српских снага на путу Пале-
Лукавица, артиљеријском и снајперском ватром.
На позицијама на Требевићу АРБиХ је 17, 18 и 19. јуна
имала град Пале на домету артиљеријске ватре, гдје је од
почетка рата била смјештена Влада и председник
Републике Српске.
Тешке борбе су се одвијале 16. јуна источно и западно од
сарајевског аеродрома. Из града јединице 12. дивизије
АРБиХ нападају предграђе Неџариће али готово без
успјеха. Истовремено дио 14. дивизије напада са запада
Хаџиће, али борци 1. Игманске бригаде одбијају нападе.
Офанзивна дјеловања муслиманских снага на југу Сарајева
почела је три дана пред свеопшти напад. Задатак јединица
14. дивизије 1. корпуса (комаданта Заима Имамовића) и
дјелова 4. корпуса је било заузимање Трнова и
Калиновика.
12. јуна 109. 181. 145. и 182. бригада АРБиХ
заузимају Ђокин врх (2086м.) одбијајући 1. Гардијску мт.
бр. ВРС. Истовремено дио 4. корпуса АРБиХ значајно
уздрмавају линије српске одбране на Трескавици.
19-24. јуна 12. крајишка лака и 4. Подрињска лака бригада
у жестоким борбама заустављају напредовање
муслиманске војске на неколико километара од Трнова.
Такође 1. Гардијска мт. бр. уз дио Херцеговачког корпуса
ВРС зауставља офанзиву непријатеља на 6км. од
Калиновика, сачувајући значајан дио Трескавице и
неколико села. Муслимани нису били у стању да
контролишу пут Сарајево-Трново због константне српске
артиљериске и снајперске ватре.
Упркос огромној нумеричкој супериорности 1. корпуса
АРБиХ, у вечерњим сатима 16. јуна офанзива посустаје у
већини сектора на фронту. Српска команда прикупља
резерве и пажљиво размотрава могућности контранапада
и повратка бар неких дијелова окупиране територије.
Уз прецизно погађање српске артиљерије и кратким
контранападима, муслиманска пјешадија је заустављена.
Офанзива је из руку муслимана попут пјеска исцурила кроз
прсте, док Генералштаб ВРС хитно прикупља силе
контранапада.
Одпочињу жестоке борбе, неке кључне позиције су
прелазиле неколико пута из руку у руке, али ни једна
страна није могла да оствари одлучујућу предност на својој
страни.
17. јуна 3. Сарајевска бригада ВРС разбија све покушаје
наставка муслиманске офанзиве у близини града Рајловца
(сјеверозападно од Сарајева).
Затим Срби покрећу успјешну контраофанзиву за контролу
над путем Семизовац-Олово, такође успјешно обнављајући
контролу на путу Пале-Лукавица. Муслиманске јединице
укопане на Дебелом Брду још увјек могу да угрозе
конуникацију између српских снага али повратком свих
окупираних дијелова јужно од Сарајева и разбијању
муслиманких снага на брду Мојмило, јединице АРБиХ на
Дебелом Брду се налазе у хаотичном стању.
У периоду од 18. до 22. јуна 1995. муслиманске снаге су у
неколико наврата покушавале да наставе офанзиву али
сваки пут неуспјешно уз велике губитке у људству. Вече 20.
јуна српске снаге су безуспјешно покушавале да поврате
Дебело Брдо али и муслимани су били блокирани на брду
без икакве могућности планираног напредовања према
Палама.
21. јуна вођене су позицијске борбе код Хаџића, Илијаша и
Високог.
22. јуна након што је Генералштаб ВРС добио и додатне
снаге са других фронтова, Војска Републике Српске је
започела серију контранапада.
3. Сарајевска бригада ВРС, појачана специјалним снагама,
враћа под своју контролу пут Семизовац-Олово, такође су
враћени положаји на Чемерској планини, сви виталних
комуникацијски положаји за српске снаге. Муслимани су
изгубили стратешки најважније територије које су
окупирали предходних дана офанзиве.26. јуна код Трнова,
65. заштитни пук Главног штаба ВРС у продору под
командом Миломира Савчића разбија и избацује 14.
дивизију АРБиХ са доминандтних висова изад пута
Сарајево-Трново, за ту успјешну акцију генерал Ратко
Младић је одликовао и похвалио 65. заштитини пук.
Након краћег затишја, обе стране користе за прегуписање
те се борба наставља 28. јуна, када 1. Илиџанска бригада са
западне стране напада предграђе Ступ, изнад предграђа је
био ријетки планински терен око града гдје је српска војска
могла да користи тенковске јединице као маневарске
снаге. Током жестоких уличних борби ВРС поново осваја
напуштену фабрику али након контранапада 102. мт.бр и
143. бригаде АРБиХ, враћају се на првобитне положаје.
У тим ослободилачким данима Херцеговачки корпус уз
подршку специјалних јединица МУПа РС, покреће серију
напада за ослобођење Ђокиног врха на Трескавици,
муслимански борци сада умјесто офанзивних операција,
морају да улажу напоре да задрже достигнуте положаје.
28. јуна, команда АРБиХ је наредила обуставу офанзиве
признавајући пораз. Ни један од циљева операције на
деблокади Сарајева није постигнут. Муслимани нису
успјели да побједе са далеко бројнијим снагама, главна
нумеричка надмоћ АРБиХ у односу на ВРС се показала
бескористним, напротив ВРС је у најтежим условима
успјела да у кратком временском периоду заустави
офанзиву на сва три главна напада непријатеља и
контранападом поврати изгубљене територије.
Губици ВРС су износили око 200 погинулих и 600 рањених
бораца, док је АРБиХ имала далеко страшније губитке,
више од 1.000 погинулих и 3.000 рањених.
Након муслиманског медијског охрабривања и позивања
на деблокаду Сарајева пред офанзиву, до медијског мука и
сажаљевања од цијелог свијета посље офанзиве.
Тако се и загребачки недељник ''Глобус'' у издању од 23.
јуна 1995. на првим странама нашалио са насловом ''20.000
војника Армије Босне и Херцеговине, као резултат Велике
сарајевске офанзиве, су успјели да ослободе само три
мала села на Игману''.
Борбе на Трескавици 1995.
Оно што је започето као дио борбе за Сарајево, између
јединица 1. и 4.тог корпуса АРБиХ и Херцеговачког корпуса
ВРС на планини Трескавици, није престајало све до краја
рата. Срби су започели низ контра-офанзива крајем јуна
1995.
4. јула почињу жестоке борбе и таласи муслиманских
напада. Међутим јединице ВРС успјевају у року од мјесец
дана да потисну муслиманске снаге готово до првобитних
линија одакле су кренули напади половином јунија.
24. јула, дио 4. корпуса АРБиХ наноси тежак ударац на
јужном дијелу фронта у близини села Брда и Хотовле,
успјевају да заузму неколико села и напредују 2-3
километра у правцу Калиновика. Али интервенцијом једног
вода ојачаним од стране полицијских специјлних снага
Херцеговачког корпуса на заустављању муслиманског
напредовања, већ у борбама 1-3. августа су успјели да
врате муслиманске борце на првобитне положаје.
Борбе на Трескавици се нису умањивале ни августа и
септембра али имале су позицијски карактер. 3. октобра
вршена је недовољно успјеша муслиманска офанзива на
сјеверни дио Херцеговине углавном на подручје од Трнова
до Калиновика.
1.и 4. корпуси АРБиХ нападају мјесто Крупац, сјеверно од
Трнова, те поново врше нападе у правцу Трнова и
Калиновика. Западно од Калиновика муслимани су напали
утврђено село Главатичево и планину Прењ.На Трескавици
се воде жестоке борбе за сваки метар територије, обе
стране схватају да губитак или достигнуће сваког метра ће
бити важно у мировним преговорима.
Муслимани су успјели да заузму кључне висове на
Трескавици а ли већ 4. октобра српском контраофанзивом
су враћени изгубљени положаји а непријатељ потиснут са
достигнутих висова.
10. октобра муслиманска команда прогласила је велику
побједу на Трескавици заузимајући неколико села.
Међутим тај ''тријумф'' није одржан, јер већ дан касније 11.
октобра, дио Сарајевско-романијског корпус ВРС се
ангажује у контраофанзиви и убацује извиђачко-
диверзантски одред ''Бели вукови'' који истог дана враћају
највећи дио територије који је непријатељ окупирао дан
прије.
У посљедњим данима сукоба на Трескавици, 11-12.
октобра, 14. дивизија АРБиХ врши своје задње нападе, под
силином артиљериских граната први на удару је Ђокин
торањ, највиши врх Трескавице (2.086) али тврдоглвом
одбраном малобројнијих бораца ВРС, највиши врх је остао
слободан и ако је пар пута прелазио из руке у руке. У тим
нападима погинуо је огроман број муслиманских бораца
укључујући и комаданта 14. дивизије АРБиХ - Заима
Имамовића.
Срби су претрпјели територијалне губитке на Трескавици,
али су били незнатни у односу на очекиване резултате
АРБиХ. Главни напади у јулу и октобру 1995. су били на
Трново и Калиновик, покушај њиховог освајања и
евентуално спајања Горажданске енклаве са централном
Босном, до које није дошло. Резултати ове битке се могу
без сумље сматрати побједом Војске Републике Српске.

Операција ''Садејство 93'' - Проширење коридора живота,

Брчко 1993.
Борбе око Брчког 1993. године.
Почетком 1993. године, муслиманско-хрватске снаге су
подузеле посљедње покушаје да пресјеку ускри коридор
између Бос. Крајине и источног дијела Српске, самим тим
и Србије у реону Брчког.
2. јануара јединице 21. бригаде из Сребреника те 108.
моторизована бригада АРБиХ и 108. бригада ХВО, састава
1. Оперативне групе 2. корпуса, нападају српске положаје у
близини села Марковић Поље, Лончари и Горице, десет
километара западно од Брчког из подручја Орашја а са
територије Хрватске непријатељ је активно подржаван
артиљеријском ватром, за кратко вријеме пут кроз коридор
је био онемогућен.
Дијелови 2. Посавске и 3. Семберске лаке бригаде те 16.
Крајишке моторизоване бригаде ВРС одмах покрећу контра
напад и 5. јануара заустављају удружене снаге АРБиХ и
ХВО-а.
Већ 7. јануара непријатељ наставља нападе, који нису
престајали све до половине мјесеца. Коридор је још више
сузит али главни план пресјецања, није успио.
Након јануарских борби око Брчког, супростављене стране
су раздвојене рововским линијама, бункерима и минским
пољима. Поред силних утврђења ВРС је у мају покушала да
прошири ''Коридор живота''.
Поред сталних посавских, крајишких и семберских
јединица које покривају слободну територију Брчког из
Бијељине је пристигла још 1. Бијељинска лака бригада
познатија као ''Пантери''. Укупан број српских бораца
достигао је 5.500. али само једна трећина од тога броја
припадала је ''ударним'' јединицама на чијим плећима ће
бити терет пробоја непријатељских утврђења.
Ватрену подршку 155мм хаубица ће пружати два
артиљеријска батаљона из 1. Крајишког корпуса и Источно-
босанског корпуса ВРС.
1. Оперативна Група 2. корпуса АРБиХ и ХВО-а у свом
сектору имају јединице 21. и 108. АРБиХ и 108. бригаду
ХВО, укупан број муслиманско-хрватских трупа је око
12.000. људи. У исто вријеме непријатељ је имао више
људи али много мање тешког наоружање, неколико
минобацача 80мм те неколико десетина безтрзајних
топова и ручних бацача разних врста.
Офанзива ВРС је почела 13. маја. Након снажне
артиљеријске припреме, јединица "Пантери" се пробила
кроз одбрану 108. моторизоване бригаде АРБиХ између
Диздаруше и Омербеговаче јужно од Брчког. Дјелови
1.Посавске и 3.Семберске бригаде ВРС нападају сјеверно и
западно у реону села Улице-Буковац-Брод, линија одбране
је пробијена али због непријатељских утврђења
напредовање је онемогућено.
16. маја 108. бригада АРБиХ и 108.бригада ХВО преузима
инцијативу и врши контраофанзиву, борбе су трајале још
четири дана а потом је ВРС без значајног помака прекинула
операцију.
Ситуација око снадбјевања електричном енергијом у Бос.
Крајини је постала све компликованија јер пролаз високог
електричног тока крај Брчког је изложен сталном претњом
непријатељских диверзантски група и артиљеријском
ватром. Пред српском командом се опет постављало
питање операције проширења коридора.
До јула 1993. ВРС се темељније припремила него у
прољеће исте године. Комадант Источно-босанског
корпуса ВРС Новица Симић је довео јака појачања из 1.
Крајишког корпуса ВРС:
5. Козарска бригада, 16. Крајишка моторизована бригада,
батаљон 1. оклопне бригаде, 4. батаљон 43. Приједорске
моторизоване бригаде, 1. батаљон војне полиције те 1. и 3.
мјешовити артиљеријски пук. Укупан број је достигао
10.000 бораца.
Српске снаге су биле подјељене у двије тактичке групе. У
структуру ТГ-1 ушле су специјалне јединице "Пантери"
и "Пеша" (1. Посавске бригаде) те батаљон војне полиције
и 4. батаљон 43. Приједорске мт. бригаде, са циљем да се
пробију кроз непријатељске линије у најужем дијелу
коридора, недалеко од јужних предграђа Брчког.
ТГ-2 се састоји од 5. Козарске и 16. Крајишке мт. бригаде, 2.
Посавске и 3. Семберске бригаде, са циљем да из правца
села Улице (10км западно од Брчког) изврши
офанзиву према југу. Међутим, главни задатак ТГ-2 је да се
осигура безбједност високонапонских водова, који су у овој
области били готово на линији фронта.
Обе тактичке групе су имале задатак да избију до села
Брка, 10км југозападно од Брчког.
Почетак операције.
Офанзива ВРС под називом ''Садејство 93'' је почела 20.
јула.
ТГ-1 напада положаје 108. бригаде АРБиХ у правцу села
Брод и Суљагића Сокак, међутим напад је заустављен, док
ТГ-2 првог дана постиже мањи успјех код села Бајићи,
одбацивајући непријатеља пола километра.
23. јула ТГ-2 покреће јаче нападе. Главни ударац
предузимају батаљони 16. Крајишке уз подршку тенковске
чете и 5. Козарске бригаде те напредују у правцу села
Бајићи. У то вријеме 3. батаљон 16. Крајишке бригаде
заузима прву линију одбране муслиманских снага али
напад је заустављен на резервним положајима 108.
бригаде АРБиХ. Акције ТГ-1 тог дана нису доњеле жељене
резултате.
Прекретница у борби је дошла 24. јула, када у офанзивној
зони ТГ-1, јединице ''Пантери'' и ''Пеша'' те 1. батаљон
војне полиције, пробија муслиманске положаје и заузима
село Брод. Тада десно крило 108. мт. бригаде АРБиХ
одпочиње хаотично повлачење, што је омогућило 3.
батаљону 16. Крајишке да муњевитом акцијом заузме село
Липовац.
Након заузимања јужних дијелова, тактичне групе ВРС
крећу у потрагу и чишћење терена од непријатељских снага
дуж једног дијела пруге Брчко-Градачац (ТГ-2 дуж сјеверне
стране, ТГ-1 дуж јужне) у правцу села Липовац. Део ТГ-1
проширује коридор јужно преко Брода у правцу села Брка.
Лијево крило напада тачније 1. Посавска бригада улази у
Омербеговачу, прије Омербеговаче је пало муслиманско
упориште Диздаруша. Главнина и десно крило 108. мт.
бригаде АРБиХ је сломљено, док лијево крило још пружа
отпор.
Сљедећег дана АРБиХ је безуспјешно покушала да контра
нападом поврати изгубљене положаје.
Уласком ВРС у Брку 27. јула операција је и званично
завршена српском побједом.
Српске трупе су ојачале нову линију фронта која
је успостављена на линији села Бајићи-Ђукићи-Брка-
Поточари.

Младићева книнска одисеја 1991.

Како је Младић са петорицом војника заробио Сплитски
батаљон ЗНГ-а од преко 400 људи!
бившег комаданта прве класе ЈНА - Златка
Радовниковића, испод планине Промине.
По казивању Д.Пећанца "Пећка" - генераловог пратиоца
у вријеме његовог бивања у Книну 1991.
Крајем августа 1991. у вријеме велике љетне спарине и
жестоке врелине, добишмо информацију да се воде борбе
између Мартићеваца и усташа на потезу према Дрњишу.
Ратко мени каже : Спремај се идемо. Ми смо за те прилике
имали један БОВ (борбено оклопно возило). Истог момента
крећемо, на возилу се вијори југословенска тробојка са
петокраком. Идемо у правцу гдје смо обавјештени да су
усташе упале у наше село. Гледамо около, нигдје, никог.
Станемо, распоредимо она четири војна полицајца а Шеф
(Ратко Младић) и ја кренемо 400-500м. обилазимо српске
куће, завирујемо, нигдје никог. Просто тумарамо.
А испод те планине налази се једна велика травната
зараван. Испред нас видимо дубоки поток-пресушио. Ми
пређемо преко њега и тамо видимо куће. Улазимо,
дозивамо, никог нема.
Међу чемпресима још једна кућа, извршимо претрес. У
кухињи на столу лонац са топлим пасуљем, три тањира,
хљеб, парадајз...домаћина нема, а не знамо ни гдје су
усташе.
Погледам БОВ, тамо гдје смо га оставили код оног мостића
а војник ми показује да нам је нешто иза леђа. Значи, упали
смо већ међу њих. Наставимо лагано у правцу, на који нам
је војник указао и угледамо групу од седам усташа. Не виде
нас, а ми њих видимо. Они су доле у кориту потока, засјели
у неком шипражју. А иза њих маса људи! Црни се долина
од усташа!
Нас двојица сами, склоњени иза неке гомиле цигала, неко
спремио да зида кућу.
Дајем Шефу аутоматску пушку, а ја ћу са колтом и бомбом
да сиђем међу њих, да их разоружам. Вели Шеф: Ајмо,
нема друге!
Силазимо један војник и ја, али тако да им дођемо иза
леђа. Кад смо се довољно примакли, викнем : Усташе,
предајте се! Међу њима је настала невјероватна паника. Ја
наставим да вичем. Морао сам да их престрашим на такав
начин и мене је било страх. Вичем да ћемо их све побити и
да излазе један по један, вичем да изађу сви. И почну да се
промаљају кроз онај густиш, из оне групе њих седам. Ја
опет вичем да изађу сви и да прије тога баце оружије.
Бацају они - све оружије кинеске и мађарске производње,
калашњикови и остало.
Како који излази, мој војник их обара на земљу и руке на
леђа. Нема чиме ни да их везује. Кажем му да их раздвоји
на по два метра између њих и држи јих на нишану. Ко се
мрдне - убиј, нема нам друге.
Питам усташе јесу ли сви изашли одоздо, један вели : Ја не
могу. Што? Сломљена му нога. Сиђу по њега, ставе га на
неки стари сиц од аута и изнесу га. Ја наређујем да ове
похватане вежу наши војници са чим имају: канап, жицу,
прибором од пушке. Пришао ми Ратко и вели: Немој болан,
то су наши људи! Ви, момци, сједите да поразговарамо! Ја
се поново запрепастио: луд је, нема шта!
Пита их Шеф знају ли ко је он. Не знају. Он им вели: Ја сам
пуковник Ратко Младић! Они се забијелише од страха.
''Ћули смо за тебе!''А ко сте ви, пита их он? ''Ми смо
припадници елитне јединице Извиђачко-диверзантски
одред Четврте сплитске гардијске бригаде Збора народне
гарде''.
Ко вам је комадант? Резервни капетан прве класе ЈНА -
Златко Радовниковић. Он није био међу њима. Ратко на то
подиже онај мегафон и загалами: ''Овдје Ратко Младић,
пуковник ЈНА. Ми смо ЈНА и немојте да пуцате на нас.
Дођите да преговарамо''.
Радовниковић се био препао кад је видио БОВ. Ко зна шта
је мислио колико нас их је опколило, а они се налазе у тој
рупи у шикари. А уз то ''опасно'' возило остала су била само
двојица наших војника, који потом приђу са возилом да у
њега утерамо ове похапшене, а ја успјевам да дозовем
радио везом Команду корпуса, да ми пошаљу још
полицајаца из Книна. Међутим, неизвјесно је кад ће стићи,
јер до Книна је читавих 40 километара!
За то вријеме приђоше нам овај Радовниковић са
неколицином официра. У међувремену дошло је и
неколико сељака, Срба. Просто изникли.Срећом, ја сам од
раније знао једног од тих сељака, знам да се зове Драган.
Каже њему Ратко да виче да је капетан Драган. Овај виче
колико га грло носи: ''Ја сам капетан Драган, предајте се!''
Он с једне стране, Ратко са друге а ја и ова моја два
полицајца раширили се тако да су усташе мислиле да су
опкољене.
Прилазимо Радовниковићу, он се рукује са Ратком. Ја му
кажем да скине оружије, имао је пиштољ 7.65мм. Човјек
позеленио, без ријечи скиде опасач са пиштољем и даје
ми. Онда кажем да се сви разоружају! Они се почеше сви
разоружавати, бацају пушке на земљу, али видим међу
њима и комешања. Неки би да се предају а неки као неби.
Видим једног младог мршавог, гунђа, као : коме да се
предајемо, пуцају они пуцамо ми... Ратко на мене очима -
разумјели смо се. Команду батаљона разоружамо, а да смо
имали снаге, ми бисмо их заробили све и отјерали у Книн.
Али већ нас хвата сумрак. Не смијемо да останемо међу
њима, јер је нас сада све укупно било десет. Ми ти ту
команду разоружамо, али сад њима Ратко мора да одржи
свој говор. Мени објашњава: ''Овај мој утицај на морал
много више значи него да их разоружам''. И тако је било
тада и свих ратних година до краја.
Тако смо тих осам чланова команде тог батаљона свезане
довезли у Книн. Ратко ми је наредио да Радовниковићу
вратим оружије. Више нам се нигдје није појавио на
фронту. Нити било ко из те команде батаљона. Дешавало
нам се да смо из тог извиђачког диверзантског одреда
заробљавали неколико пута исте људе, зато што, чим буду
натјерани у борбу против нас они нам се одмах предају.
Кад смо усташе довели у Книн, у книнској болници указана
им је врхунска медицинска помоћ. Онај, коме је била
сломљена нога, имао је поломљену бутну кост на два
мјеста, а тежак око 120кг. Млад човјек. Оперисали су га
врхунски доктори у книнској болници. Ратко га је посјетио.
И сутрадан је била нека врста размјене. Уствари смо ми
ступили у контакт са усташама и рекли им да дођу по своје
људе. И на тој предаји, доље у Сиверићу, били су и Ратко и
комисија ОЕБС-а, још многи званичници и ту је била
хрватска телевизија. У вјестима потом бива чудо!: ХРТ даје
прилог у којој је била и изјава тог рањеника, који је рекао
дословце:
''Шта да вам кажем! Да није било пуковника Младића,
сви бисмо изгинули и хвала му''.
У том моменту се прекида програм! Ваљда нису стигли да
измонтирају снимак, а ја мислим да је то био историјски
снимак истине на Хрватској телевизији. То је све
илустрација ситуације у каквој се нашао Ратко Младић.
Посље ослобођења Кијева, Ратко је постао идол народа,
посље непуна два мјесеца откако је стигао у Крајину!
Он је приликом ослобађања Кијева тамошњим Хрватима
гарантовао сигурност, ко год је хтјео остати у својој кући на
својој земљи, није му се смјело ништа десити, тако је и
било.
Његов основни циљ је био да деблокирамо наш
инжењерски пук и пук везе ЈНА у Сињу и вод војника у селу
Цивљане, међутим на путу из Кијева према Сињу налази се
село Отишић. Оно је било практично српска оаза, међу
околним хрватским селима и морали смо да се пробијемо
до њега.
То је било 26-27. августа 1991. године. Они су имали већ
доста мртвих и рањених у касарнама Сиња, јер су усташе
покренуле серију напада на њих. Ми смо тада на крилима
успјеха ослобађања нашег вода у Цивљанима, кренули
напријед већ сутрадан ујутру.
Пуковник Младић ми наређује: ''Узми један БОВ војне
полиције и узми колико оцјениш да ти треба војника,
идемо мојим Пухом, правац Сињ''!
Идемо ми путем Сиња, долазимо између Цивљана и
Врлике и баш на дијелу тог пута стоји попријечен аутобус
као барикада - усташка.
Кажем Младићу: ''Шефе, ово не може бити да су само
гурнули овај трули аутобус ту, то мора да је минирано''!
''И ја бих рекао, али не знам чиме би могао бити
миниран''...и изађе из кола а мени вели:
''Ти мали, мичи се''! Ја се побуним ''Ало Шефе, ја сам тај
који је одговоран за вашу безбједност, не можете тамо''!
Он ме само склања, дошло ми да му се физички
супроставим, али са његовом вољом и челичним
погледом се тешко изађе на крај.
Наређује ми да се склоним, ја ипак улазим са њим у тај
аутобус, он на предња ја на задња врата. Имали смо шта
и да видимо, ту је била постављена једна
противпјешадијска потезна мина, серијски повезана за 36
плинских боца, и он узе да их развезује!
Док он то ради ја изађем да осмотрим околину, а наш ми
полицајац показује на четри усташе које сједе у засједи на
неких двјеста метара испред нас. Вјероватно је њихов
задатак био да пуцају у тај аутобус са запаљивим зрном и
да нас, када наиђемо, дигну у ваздух.
Међутим наш војник, фантастичан снајпериста их је држао
на нишану цијело вријеме. (Посље је он, кад смо прошли ту
барикаду у Врлици на звонику цркве угледао и скинуо
усташког митраљесца са удаљености од око 450м !)
Међутим, нисмо примјетили мању засједу, била су ту још
двојица усташа, који су имали на себи тешке МУП-ове
панцире. И они бацише бомбу на мене. Срећом и ја сам
носио панцир, по шефовом наређењу. Била је убитачна
августовска врућина, а панцир на мени!
Мени се у оковратник панцира забије неколико зрна
бомбе. И ми смо припуцали, али нисмо никог убили, они су
побјегли. У међувремену Младић је разминирао аутобус и
наредио да се згули са цесте. Одједанпут се створише неки
новинари, није ми јасно, који су одмах фотографисали, тако
је тај тренутак остао сачуван на траци. А Шеф само строго и
беспоговорно издаје нову наредбу: '' Е, сад идемо
напријед''.
Нас шест идемо напријед и прилазимо Врлици. Шеф
наређује: ''Зови Лисицу'' (Лисица је био начелник оклопне
јединице корпуса, једног јединог којег смо имали). Шеф
каже: ''Зови Лисицу да дође да осмотри пут, куд ће да
доведе батаљоном до Сиња''.
Кад смо већ дошли пред Врлику, мало је било чарке и
пуцњаве, видим како усташе бјеже по брдима... Они су
ваљда мислили да идемо са великом оружаном снагом...
Ми улазимо у Врлику, наш војник се попео на звоник
католичке цркве и скида шаховницу. мене као да је неки
ђаво звао те уђем у цркву. Ужаснут сам остао оним што сам
тамо видио у једној просторији иза олтара-десно налазила
се практично просторија за мучење, наравно-Срба. На све
стране је било крви, на поду је било гомилу нечег што је
личило на лисице за везивање и ланце те пендреке
обложене неком тврдом пластиком, све је било крвавао и
страшно. Испод те просторије као у неком полуподруму,
затекли смо практички америчку дивизијску болницу у
комплетној функцији: кревети, анестезиолошки апарати,
хируршка опрема, апсолутно све... Морфијума око 100-150
пакета које смо касније прењели у книнску болницу.
Младић је опет својим мегафоном позвао људе да се
врате, и стварно посље 15-так минута народ је почео да се
враћа, додуше само жене, дјеца и старци, није било
мушкараца.
Ми смо тад кренули даље према селу Отешић.
Улазимо у Отешић, село пусто, на звонику православне
цркве виси шаховница. Нигдје живе душе, село није ни
попаљено ни порушено. У кућама има трагова редовног
живота, види се да је напуштено у некој брзини. Младић
поново на мегафон поче да дозива народ и након неких
десет минура почиње да пристиже народ-Срби. Истина да
их Хрвати овдје до тад нису дирали, само су окачили
шаховницу и продужили. Чули су да према њима иде нека
војска па су се склонили. Ратко им одржа говор: '' Ви овдје
који имате оружије, организујте одбрану, а ми идемо да
деблокирамо гарнизон у Сињу тамо је наших 600-700
војника већ 2 мјесеца у блокади'' И наставимо према Сињу.
На километар изнад Сиња у сусрет нам долази тадашњи
градоначелник Сиња (посље начелник за заштиту уставног
поретка Хрватске) у неком ауту на преговоре. У том
моменту Ратко ми наређује да доведем пуковника Лисицу
и његов батаљон овамо. По његовом, требало је да се
вратим 27 километара по Лисицу, а да он остане сам, ја га
молим да ме не тјера од себе а он каже: ''Иди ти и ништа
не брини ја сам њега већ узео под своје''
Крећем назад и на уласку у Врлику ме дочека усташка
засједа и распали по нама! Ми протутњамо великом
брзином туда, што је једино правило у таквим ситуацијама.
Посље смо на Пуху избројали 88 рупа од метака, од нас
двојице који смо били у ауту нико на срећу није ни окрзнут.
Враћамо се са Лисицом и његовим тенковима, она засједа
се разбјежала. Кад тамо Ратко још преговара, прави
споразум о извлачењу наших снага. Да би оставио утисак
на градоначелника и застрашио га, Ратко му каже: ''Видиш,
ово ти је пуковник Лисица, он је комадант оклопне бригаде
која у свом саставу има 105 тенкова...Ово је пуковник
Марковић, он је комадант механизоване бригаде и ако
буде требало кренуће с оног правца овамо''!
Овај је био очигледно замро од страха. Не дај Боже да је
знао да смо имали свега 7-8 тенкова и транспортера,
по њихову још већу несрећу, однекуд се појавише нека два
авиона! Ратко тог истог момента искористи и уђе у џип,
узима као неку радио везу да се чује са пилотима. То везе
нема са животом. Они лете горе на неких 2-3 километра
изнад нас, не знамо ни чији су. Он се враћа и каже да ће
употребити авијацију у случају да се једном војнику или
официру нешто деси током извлачења.
Тако је Сињ беспрекорно деблокиран, мислим да ни шараф
није остао. То је био стил Ратка, нећемо никога дирати,
ништа ломити али што је наше, што припада ЈНА то мора да
се врати заједно са војском, све до задњег шарафа и
утичнице.
Тако смо успјели да из Сиња извучемо 600-700 војника и
огромно складиште муниције, опреме, медицинских
средстава, средстава везе итд.
Задар је једна дуга прича. Био је то један јак гарнизон, који
је по тадашњим замислима Команде ЈНА, требало да чува
далматинску плочу, од Велебита до Шибеника и позадину,
која је могла да се искористи за одбрану од агресије или
десанта НАТО снага. Зато је био јак Задарски гарнизон који
је престављао концепт одбране ЈНА односно СФРЈ.
У Задру се налазила артиљериска школа, Војна академија
смер артиљерије, Војна академија пилота, Војна академија
Против-ваздушне одбране. Задар је био један од
највојничкијих градова у СФРЈ. Имао је око седам касарни и
огромна складишта муниције око града.
Почетком рата, Задар се као такав град први нашао на
удару хрватских националиста и све више се налазио у
блокади. Дефинитивно су пропали сви преговори између
Економске заједнице и ЈНА на челу са пок. генералом
Вуковићем око извлачења гарнизона из Задра, долазили су
ту још неки генерали из пете војне области, али нико ништа
није могао да уради, усташе су биле неумољиве.
''Нас три официра смо били међу задњим официрима који
су успјели да уђу и изађу из Задра, то је било 30.август
1991. Наишли смо на блокаду хрватског МУП-а на изласку
према Земунику, па смо ипак успјели да им умакнемо.''
Када је Ратко видио да од преговора нема среће, да нас
они једноставно мрцваре, да по сваку цијену покушају да
задрже блокаду и заузму све касарне и школске установе,
он ступа у директну везу са градоначелником Задра, из
канцеларије комаданта Мјешовитог противоклопног пука.
Били смо ту тадашњи комадант Живановић, Лисица,
Младић и ја.
Ратко: Добар дан, господине градоначелниче.
Градоначелник: Добар дан генерале и смије се подругљиво
(Младић је већ био генерал)
Ратко: Препознали сте ме, градоначелниче
Градоначелник: Јесам, генерале. Реците, шта могу учинити
за Вас.
Ратко: Градоначелниче, ја знам да је кључ изласка ЈНА из
гарнизона у вашим рукама!
Градоначелник: (полушаљиво) Немој те тако генерале. Није
то тачно, ја само имам инструкције из Загреба.
Међутим, Ратко саркастично одговори: Ја знам да је у
вашим рукама тај кључ! А ако није, господине
градоначелниче, имате 5 минута да буде у вашим рукама и
да моје јединице крену из Задра. Све комплетно, до
задњег војника и да понесу све своје до задњег шарафа! У
противном предузећу мјере. Зваћу вас за 5 минута и ''цап'',
спусти слушалицу.
Ми гледамо шта ће сад бити. А он се шали на свој начин,
смије се нама. Пита - јел' прошло 5 минута? Јесте! Ајде, да
га зовем и зове стварно.
Опет се јавља градоначелник: Реците генерале! Све онако
надмено.
Ратко : Јесте ли узели кључ у своје у своје руке, гос.
градоначелниче?
Градоnачелник (лежерно): Нисам, генерале, нема потребе.
Не може ово ваше да се покрене та техника , неке
дизалице и тако то.
Ратко (срдито): Имате још 5 минута да крене колона. Посље
тога, све пред још укљученим интерфоном наређује: Друже
потпуковниче, Живановићу за 5 минута извршите
корекцију циљева. Хотел ''Иж'' и још 2-3 циља која
припремим!
Кад градоначелник повика: Немој, Ратко јеси ли ти луд! Па
тамо се налази мисија Европске заједнице.
Ратко: Баш зато ћу да гађам ''Иж'' Имате још 5минута,
завршена прича - ''туп'' спусти слушалицу
Прошло 5 минута зове градоначелник: Па јесте ли ви луди
генерале, како ћете тући ''Иж''
Каже Ратко: Кренуло је све!
У међувремену чује се он са Перишићем, који му каже да је
кренуло. Али остала је дизалица! То је нека морска
дизалица, 80 тона, која мора да се натовари на жељезничку
композицију и да би кренула треба да се размонтира.
Градоначелник: Ево, кренули су вам ваши!
Ратко : Знам градоначелниче, али ми остала дизалица од
80 тона.
Градоначелник: Не може њу нико размонтирати.
Ратко: Имаш још 5 минута. Потпуковниче, спреми
елементе, гађаћеш ''Иж''! - ''туп'' прекиде везу.
Очију ми мојих, прошло је 5 минута, зове градоначелник
поново: Ево вам и ова дизалица и њу смо успјели некако
натоварити.
(Она је уствари, већ била натоварена, само што су они
мислили, све то да свуку, да је оставе).
Ратко: Буде ли опаљен метак, док буду кретале колоне, док
буду излазиле, док су у твојој зони, градоначелниче,
растурићу вас. Не интересује ме Европска заједница, не
интересује ме ништа. Све што будем гађао, то су саградили
моји Срби, моји преци. Је ли ти јасно градоначелниче.
Поздрави Загреб! - ''Пљус''. Заврши разговор.
Сви наши су изашли без иједне жртве. Све до задњег
ексера је изњето, захваљујући Ратковој ауторитарности и
сналажљивости.
Одбрана Приједора 1995.
Одбрана Приједора 1995. године или Друга одбрана
Приједора (прва је била 30.маја 1992. када су муслиманске
параформације напале град (
Борба за Приједор се водила септембра и октобра 1995.
када Војска Републике Српске води одлучујућу
битку са далеко бројнијим и удруженим непријатељским
снагама ( НАТО, ХВ и АРБиХ) уједно то су биле и задње
борбе пред потписивање Дејтонског споразума.
Друга половина ратне 1995. године је била веома тешка за
српски народ у Републици Српској и Српској Крајини.
Након етничког чишћења Српске Крајине у августу, ријеке
избјеглица су се сливале у Приједор, слике прогнаног
српског народа су јако погађале приједорчане будећи
слике из Другог свјетског рата када је овај град по броју
жртава, међу најстрадалнијим у Југославији.
Приједорчанка З.У. :Пролазећи са дјететом у колицима
према граду видјела сам масу народа како леже испод
трактора, на путу... Људи нису пуштали никаквог гласа
али тужни погледи су говорили све, тешко сам се
пробијала путем са дјечијим колицима па сам са
дјететом у рукама наставила даље. По повратку назад
сам затекла колица на истом мјесту гдје сам их
оставила.
НАТО бомбардовање Приједора.
У циљу да се олакша хрватско-муслиманској коалицији и
припомогне гдје удружени непријатељ није способан да
преузме инцијтиву, НАТО је наставио свеобухватни план
бомбардовања српских положаја и у 1995. години, који је
трајао од 30.августа до 13.септембра.
Прва бомба на подручје Приједора је пала 9. септембра у
селу Марини а тог дана је на небу изнад Републике Српске
нашло 213 борбених авиона. Бомбардовани су и многи
циљеви по Републици Српској: насеља Мотике и
Поткозарје код Бања Луке, Турак и Берег код Градишке,
Саница код Клуча, Кљевци код Санског Моста и још мјеста
код Прњавора, Јајца и Сарајева.
11. септембра, поред рекордог броја од 294 авиона на
циљеве по РС, почели су да дејствују и крстареће ракете
''Томахавк'' са америчке ратне крстарице ''Нормандија''
усидрене у Јадранском мору. Лансирано је 13 ракета по
ширем простору општина Приједор и Бања Лука. То је била
и њихова прва примена у брдско планинским условима.
(Исте ракете су једино употребљиване за вријеме
заливског рата против Ирака, потом 1999 против
Југославије).
Телевизијски репетитор на Козари (Лисина) погођен је са 6
ракета ''Томахавк''. За лист ''Шпигл'' врховни комадант
снага НАТО-а амерички генерал Џувејн је
рекао: ''Томахавк'' је око Бања Луке направио добар посао.
Срби су изградили крајње густу ваздушну одбрану, са СА-2
и СА-6 ракетама, СА-9 и СА-7, допуњени системима из
Крајине. Персонал им је изузетно образован. У таквом
случају ''Томахавк'' је изврсно оружје''.
13.септембра, задњег дана бомбардовања, добио се утисак
да је бомбардовање неселективно и насумично. Гађано је
више цивилних него војних циљева. Једино је са три ракете
''Томахавк'' ипак коначно разорен ТВ релеј на Козари.
Хрватска офанзива на Уну.
Брзо исланирану операцију названу ''Уна 95'' извршиле су
снаге загребачког војног округа. 1. и 2. гардијска бригада
ХВ подржане од 17. Домобранског пука, имале су за циљ
прелазак преко Уне на територију Републике Српске,
заузимање мостобрана и градова на Уни а онда офанзиву
продужити према Приједору у циљу његовог заузимања.
Српску обалу чували су батаљони старијих бораца (50-60
година). из 1. Новиградске бригаде и 11. Дубичке бригаде.
Хрвати су очекивали да је морал старијих војника слаб и да
ће их гарда једним ударцем помјерити са позиција. Прво
непријатно изненађење их је дочекивало 18. септембра
када су Срби уништили прве чамце и сплавове, првог дана
десетине хрватских војника је погинуло на самом преласку
ријеке. Три јуришне групе које су се пробиле на другу
страну обале је било највеће достигнуће, јер већ други дан
су били или уништени или повучени. Гардијска бригада
''Црне Мамбе'' је готово потпуно уништена, недалеко од
Козарске Дубице. Српски борци више нису дозвољавали ни
метра земље.
20. септембра операција је прекинута. Њен неуспјех и
велики губитци су имали негативан утицај на побједничко
расположење посље ''Олује'' и ''Маестрала'' са губитцима
око 100 људи и 250 рањених. С обзиром да је у већим
операцијама југословенског рата (''Коридор'', ''Олуја'')
побједници изгубили 200-300 људи - ово је био страховит
губитак.
Американци су захтјевали наставак операције и зузимање
Приједора али Туђман посље тешких губитака на Уни је
одбио наставак операције.
Tако је амерички дипломата Холбрук отворено у књизи
"Зауставити рат" савјетовао Хрвате да "покушају
заузети Приједор, прије прекида ватре", како би имали
више могућности да врше притисак на Србе током
предстојећих разговора.
Али су српски борци вјештим кориштењем артиљерије и
одлучним отпором, одбанили западне границе Српске а и
Босанску Крајину, од непријатељских напада благосиљаних
директно из Вашингтона.
 Офанзива АРБиХ из правца Сане.
АРБиХ подјељена у три Оперативне групе ''Сјевер'',
''Центар'' и ''Југ'' наставља офанзиву у правцу Крупе на Уни,
Новог Града, Кључа и Санског Моста. Стратешки циљ 5.
корпуса је заузимање Приједора и Бања Луке.
Прво изненађење и заустављање муслиманских трупа је
било на положајима пред Новим Градом и Санским
Мостом 18. и 19. септембра. Генералштаб ВРС је доњео
одлуку да се брзо формира линија одбране и спреми
контранапад. Српска команда је сакупила преко 14.000
бораца са подручја Санског Моста, укључујући и 10.
Оперативну групу Приједор под командом
пуковника Радмила Зељаје - једног од најзаслужнијих за
одбрану Приједора! (јединице из 1. Крајишког корпуса
ВРС).
19. септембра су придошле и јединице из Србије:
''Арканови тигрови'', ''Црвене Беретке'' и многи
добровољци, што је прерасло на 16.000 бораца.
Пред самим Санским Мостом 19-22. септембра, српске
јединице потискују 5. корпус АРБиХ.
5. корпус АРБиХ је безуспјешно покушавао неколико дана
да пробије нову српску линију одбране. Након неколико
болних удараца од стране српских браниоца, током три
дана жестоких борби у септембру 20-22, 5. Козарска и 6.
Санска бригада ВРС, поразиле су муслиманску
групацију "Центар", југоисточно од Санског Моста,
узимајући командно мјесто 502. бригаде у селу Жегар и
скоро потпуно затвориле прстен и окружиле 510. бригаду у
селу Хрустово. Снаге 5. корпуса АРБиХ одбачене су 6
километара.
У ноћи 23. на 24. септембра Српска добровољачка гарда,
65. заштитини пук те дијелови 16. Крајишке и 43.
Приједорске мт. бригаде су у налетима одбиле 505. и 506.
бригада ОГ "Север", на правцу Новог Града и планине
Маидан, тако су пропали покушаји напада на Приједор
преко Љубије. Ову акцију је лично водио генерал Ратко
Младић.
У другој фази противудара 24-30. септембра, српске снаге
враћају територију јужно од Новог Града и долазе на
прилазе Крупе на Уни и Отоке. У наредних пет дана (1-6.
октобра) јединице 6. Санске и 5. Козарске бригаде, долазе
на обронке изнад Кључа. Међутим 6. октобра 16. Крајишка
бригада хитно је пребачена у рејон Добоја због пробоја
АРБиХ на Озрену, а на кључко ратиште долази 10.000
бораца 7. корпуса АРБиХ, тај преокрет снага је значио
велики проблем за ВРС.
Такође због жестоких борби ВРС код Кључа и Мркоњић
Града против удружених муслиманско-хрватских снага
крајем септембра и почетком октобра, многе српске
јединице су морале у помоћ исцрпљеним и малобројним
српским снагама које су браниле то подручје задњим
снагама, што је додатно слабило одбрану пред Санским
Мостом и Приједором.
Међутим након доласка 10.000 муслиманских бораца
''јужни курс'' се радикално промјенио, муслимани су
поново наставили офанзиву на правцу Кључа, ријеке Сане
и Санског Моста. Генерал Атиф Дудаковић појачава
Оперативну групу ''Центар'' на лијевом крилу са
придошлим борцима из 7. корпуса АРБиХ
9. октобра муслиманске снаге "Центар и" Југ "у исто
вријеме нападају српске положаје 15. Бихаћке и 17.
Кључке бригаде ВРС (поново лицем у лице са својим
старим непријатељима на платоу Грмеча). Српске
снаге нису могле задржати брзи налет многобројних
муслиманских бораца.
Пуковник ВРС Радмило Зељаја брзо скупља снаге 43.
Приједорске мт. и 11.Дубичке бригаде да се зауставе
напредовања 5. корпуса АРБиХ на периферији Санског
Моста, међутим противнапад није успио и јединице
АРБиХ су ушле у Сански Мост 10. октобра и
добиле артиљериски домет на град Приједор. (од 13. до
17. октобра из правца Санског Моста на ужи дио града
Приједора испаљене су 64 гранате, али без
значајног успјеха. У том муслиманском бомбардовању
погинуло је једно лице а 18 је било рањено).
Дана 12. октобра, примирје је ступило на снагу у Босни и
Херцеговини. Међутим, командант 5. корпуса АРБиХ,
арогантни генерала Атиф Дудаковић се оглушио на
примирје и поново дао наредбу својим трупама да се
офанзива настави и да се заузму Приједор и Бања Лука.
Убрзо је 5.корпус АРБиХ, тачније ОГ ''Центар'' добила
отрежњавајући удар од 43. Приједорске моторизоване
бригаде ВРС, на сјевероисточним дијеловима Санског
Моста. Сада су муслимани натјерани у одбрану и
сљедећих недељу дана били су принуђени да се бране
од српских контраудара према Санском Мосту. Не само да
су муслиманске снаге претрпјеле велике губитке на линији
Копривна-Алишићи-Усорци него је питање српског
повратка Санског Моста поново висило у зраку.
20. октобра завршене су и посљедње битке на санском
ратишту, дајући пут "великој дипломатији". Војне
операције су престале и свијет је сада ушао у тешке
преговоре.

Југословенска народна армија и политичка криза у Босни.

Историја ЈНА је нераскидиво повезана са историјом Босне.
Током Другог свjетског рата, Титови партизани, чији је
директни насљедник била војска социјалистичке
Југославије, вршили су своје главне операције на
територији БиХ.
Према посљератном концепту одбране СФРЈ, Босни и
Херцеговини је додељена улога природне тврђаве у случају
стране инвазије. Регуларна војска требала је да задржи
инвазију, док су снаге Територијалне одбране
распоређиване у герилске јединице чија је главна база
требала бити планинска борба. Овдје су активно грађене
све врсте бункера и подземних грађевина за командно
особље.
У Босни су постојала бројна складишта са оружјем
ускладиштеним за будуће партизане. Огромни дио
југословенских војних фабрика такође се налазио у БиХ.
Разлог за посљедње била је и жеља руководства СФРЈ да
индустријализује аграрну републику.
Када су се црни облаци почели надвијати над земљом, ЈНА
је свој задатак видјела у спријечавању развоја политичког
сепаратизма у оружану побуну. Због тога је у мају 1990.
године у Словенији, Хрватској и Босни тихо изведена
операција уклањања складишта оружја из надлежности
републичке ТО и пребацивања под контролу војске.
У љето 1991. ЈНА се осрамотила неуспехом операције за
сузбијање сецесије Словеније. Тада се ситуација у Хрватској
нагло погоршала, гдје је савезна војска до септембра
покушавала да одигра мировну улогу, раздвајајући српску
и хрватску оружану формацију. Међутим, како су Хрвати,
Муслимани и Македонци напуштали ЈНА, савезна војска се
не без разлога почела сматрати „просрпском армијом“.
Муслимански и хрватски политичари Босне и Херцеговине
оптужили су војску за „пристрасност“, за све већу подршку
једној страни, тј. Крајишким Србима. Поставило се питање
учешћа регрута из Босне у рату у Хрватској.
25. августа, говорећи у граду Фочи, на митингу посвећеном
годишњици оснивања СДА, Алија Изетбеговић је рекао да
„они (ЈНА, Србија, савезно руководство) покушавају да
укључе Босну у рат са Хрватском ... Ово није наш сукоб! " У
истом говору Изетбеговић је рекао да муслимански
генерали ЈНА треба да командују на територији „своје“
републике, наводећи такође да „Наши дјечаци не смију да
умиру за туђе интересе! Не смеју бити под туђом
командом“. Два дана касније, велика група родитеља
провалила је у зграду Скупштине БиХ, тражећи да босански
регрути служе само на територији републике. Истог дана,
министар одбране Босне и Херцеговине Јерко Доко
објавио је владину одлуку према којој од сада регрути из
Босне не би требали бити регрутовани ван републике, а да
се контрола над регрутацијом преноси на надлежност
власти БиХ.
Посљедња линија иза које су се коначно погоршали односи
између ЈНА и муслиманско-хрватског руководства БиХ био
је септембарски покушај мобилизације, најављена од
савезне владе, као одговор на нападе на касарне и војне
објекте у Хрватској. У рату који се одвијао на територији
сусједне републике, босански Срби стали су на страну ЈНА,
а Муслимани и Хрвати на страну Загреба. Да би спроводила
операције против хрватских сепаратиста, југословенска
војска се морала „ослањати“ на територију Босне.
Штавише, у западној Босни, у Бања Луци, било је сједиште
5. корпуса, чије је подручје одговорности обухватало не
само дио Босне, већ и дио Хрватске. Исто тако, у
Херцеговини, гдје је хрватско становништво активно
подржавало своје сународике у Хрватској, ЈНА је због
тога почела да гради своје груписање јединицама из Црне
Горе за офанзиву на јадранску обалу. Све је то изазвало
протест и забринутост руководства БиХ. Позивало је
грађане републике да бојкотују мобилизацију, што је
резултирало тиме да су јој се одазвали само Срби, а ни
тада не сви. Мобилизација у Босни је осујећена.
Међутим, присуство савезне војске у БиХ у јесен 1991.
значајно се повећало због повлачења јединица из
Словеније и Хрватске. Ситуација је посебно напета у
западној Херцеговини, са њеним радикалним
становништвом. Овде су продрли одреди ЗНГ-а (Збор
Народне Гарде - прво име хрватске војске) и дошло је до
сукоба са одредима ЈНА. Дакле, крајем септембра дошло је
до сукоба између херцеговачких Хрвата и јединице ЈНА на
подручју Стоца, као и у селу Равно, гдје је војска користила
артиљерију, посље тога пропаганда босанских Муслимана
почела је увелико да ради.
Забринутост због повећаног присуства савезне војске,
муслиманско-хрватско руководство покушало је да
ограничи могућност распоређивања јединица ЈНА. 26.
септембра закључен је споразум између Министарства
унутрашњих послова Босне и руководства војске да војска
за распоређивање нових јединица може користити само
оне објекте који већ постоје на територији БиХ. Муслимани
и Хрвати страховали су да ће ЈНА бити озбиљна препрека
независности републике. Босански Срби су у потпуности
подржали акције савезне војске на хрватској територији.
Штавише, руководство СДС-а је изјавило да је „само
савезна војска заштитник Срба у Босни“. За њих су
протестне акције муслимана и Хрвата биле јасан показатељ
да се припрема оружана сецесија.
Ипак, прекид мобилизације у Босни тешко је погодио
планове југословенске команде да предвиди „стратешку
офанзиву“ која је требало да порази хрватске сепаратисте.
Чак два корпуса (Тузлански и Сарајевски) нису могла да
учествују у операцији, јер нису била ни упола попуњена.
Ова ситуација приморала је војску да регрутује локалне
српске добровољце, често организоване уз помоћ СДС-а.
Дакле, оружје је пало у руке партијске структуре, а често и
прилично радикалним елементима. У то вријеме почео је
одлив муслиманских официра из ЈНА, иако су неки од њих
учествовали у хрватском рату. Међу овим посљедњима, на
пример, будући командант АРБиХ Расим Делић и будући
командант 3. корпуса муслиманске војске Енвер
Хаџихасановић.
Међутим, из сасвим логичних разлога, Југословенска
народна армија је све више постајала војска Срба и
Црногораца и њени задаци су се развијали у складу с тим:
од заштите јединства Југославије, до заштите Срба у
Хрватској и Босни. Руководство Србије и Југославије било је
добро свесно да је независност Босне била готово завршен
факт и остало је само неколико мјесеци до коначног
проглашења. Босни и Херцеговини се неће наметати сила -
након лошег искуства у Словенији и Хрватској. Али жеља
другог по величини републичког народа, Срба, да остане
дио Југославије или стекне широку аутономију, није могла
бити одбачена.
Почетком децембра 1991. године председник Србије
Слободан Милошевић састао се са чланом српског
председништва СФРЈ Борисавом Јовићем како би
разговарао о могућим начинима помоћи босанским
Србима уочи проглашења независности Босне. Јовић
записује у свом дневнику 4. децембра 1991. године: "Када
Босна и Херцеговина буде призната на међународном
нивоу, ЈНА ће бити проглашена страном војском на својој
територији и биће приморана да напусти што је прије
могуће. У овој ситуацији, српско становништво биће
беспомоћно ...
Слободан Милошевић сматра да треба опозвати све
грађане Србије и Црне Горе који су служили у ЈНА на
територији БиХ, и све Босанце из ЈНА ван републике да се
преселе у Босну. Тада ће руководство босанских Срба
имати прилику да преузме команду над српском
јединицом ЈНА у Босни “. Убрзо након овог разговора, у
атмосфери повећане тајности, започиње премештање
српских-босанских официра из Србије и Црне Горе. 25.
децембра такву тајну наредбу потписује савезни министар
одбране Вељко Кадијевић, који је о цијелом плану
обавјештен само у општим цртама. Како се сјећа Борисав
Јовић: "Само смо Милошевић и ја разговарали о овоме.
Нисмо рекли никоме другом. Дали смо упутства
Генералштабу да све који су дошли из Босне пребаце у
Босну, а оне који су дошли из Србије и Црне Горе у Србију и
Црну Гору. .. У време независности у Босни је било 90.000
војника ЈНА, од којих мислим да су 85% били босански Срби
“. Ипак, одржавање међунационалног мира и даље је био
службени задатак ЈНА у Босни. У марту 1992. ситуација у
републици се погоршала. Све чешће су се чули пуцњи и
експлозије. 20. марта, командант ЈНА у Босни, генерал
Кукањац, рекао је на конференцији за новинаре ''да се
савезна војска у међунационалном сукобу држи
неутралности, али јасно је да је српски народ у опасности
и да морамо заштитити његове интересе“.

Формирање муслиманских и хрватских параформација.

Формирање муслиманских параформација.
Почетком фебруара 1991. године, високи званичници СДА
окупили су се у селу Мехурићи, надомак Травника, како би
разговарали о својој стратегији у вези са хрватским и
словеначким плановима за проглашење независности у
јуну. Убрзо након овог састанка, Хасан Ченгић (будући
министар одбране Босне) састао се са замјеником
премијера републичке владе Русмиром
Махмутћехајићем. Разговарали су о стварању партијских
паравојних јединица под командом СДА.
Почетком марта лидер странке и предсједник Босне и
Херцеговине Алија Изетбеговић дао је посљедње зелено
свјетло за овај подухват. Тако је рођена Патриотска лига
нације, познатија као Патриотска лига - милитантна
организација Странке босанских муслимана.
10. јуна 1991. године у Сарајеву се одржао састанак
најутицајнијих лидера босанских Муслимана у
организацији СДА, на којем је одлучено да се створи
„Вијеће националне одбране муслиманског народа“. Сврха
стварања таквог тијела била је припрема, (ослањајући се на
већ створену оружану "Патриотску лигу"), предстојећег
проглашења независности Босне и Херцеговине. Хасан
Ченгић је касније објаснио овај корак муслимана на
следећи начин:
„Одлучили смо да створимо организацију („ Патриотска
лига “) засновану на партијској структури (СДА), јер је то
била једина јасна структура коју смо имали ... Одлучили
смо да створимо паравојну организацију на врло широким
основама - патриотска организација за заштиту
уставног поретка у Босни и Херцеговини, а по потреби и
демократије, тржишна економија, људска права и
плурализам. Основна идеја је била једноставна: морамо
имати војну организацију у случају озбиљне војне
интервенције. Таква организација била би основа за
општу националну и патриотску консолидацију. Нисмо
много размишљали о оружју. У том тренутку смо се
концентрисали на организовање људи
„Патриотска лига“ је својим главним задатком
сматрала одбрану „уједињене“ Босне и Херцеговине".
Ипак, још увјек није било потпуно јасно шта се
подразумјева под овим јединством. Упркос чињеници да је
Патриотска лига била војна организација муслиманске
СДА, а велика већина њених бораца били су етнички
муслимани, у њеним редовима се и даље могао наћи мали
број Хрвата, па чак и Срба.
Према подацима генерал-мајора Александра Васиљевића,
официра војне обавештајне службе ЈНА (КОС) 1991 године у
праћеном догађају у Словенији и Хрватској, међу највишим
руководством СДА била су и два агента КОС-а који су
обавјестили савезне структуре о подземној војној
активности Муслимана. КОС је предузео активне кораке да
идентификује муслиманске националисте међу официрима
у ЈНА и да их отпусти из војске. Васиљевић је накнадно
тврдио да је контраобавештајна служба ЈНА стално
обавјештавала Генералштаб ЈНА и Президијум СФРЈ о
активностима СДА у организовању паравојних оружаних
формација, али забринутост контраобавештајца није
наишла на прави одговор у парализованој савезној влади у
Београду. У љето 1992. године, у интервјују недељнику
НИН:
"Имали смо документе, видео и аудио записе разговора.
Распитивали смо се о унутрашњој организационој
структури муслиманских оружаних група. Камерама смо
снимали илегалне састанке муслиманских милитаната.
Знали смо да је формирана републичка команда која се
састоји од два дијела: војног и политичког кризног
штаба. Укупно је на територији Босне и Херцеговине
било 9 кризних штабова, и још по један на Косову и
Метохији и у Санџаку (јужна Србија) ...
„Патриотска лига нације“ (ПЛН) састојала се од
мобилних јединица доступних у свим регионима Босне за
чување стратешки важних објеката и територија. ПЛН
је такође укључивао специјалне снаге, познате као
Зелене беретке.
Као и увјек, прикупили смо детаљне информације и
послали их одговарајућој структури (Федерални
президијум) ... Они су на вријеме знали да је створена
тајна муслиманска војна организација, која уједињује
више од 50 000 добро организованих милитаната, од
којих је половина већ наоружана разним врстама лаког
оружја. Добро организована, али слабо наоружана ...
Поверљиви подаци о муслиманским оружаним снагама
које смо послали савезном Президијуму на крају су
допуњени посебном страницом на којој су чланови
Президијума требали да пишу своја мишљења и
коментаре. Али нико од њих то није учинио. Једноставно
нису знали шта желе...
Затим смо развили акциони план. Формирали смо штаб и
формирали консолидовану јединицу за уклањање
оружја. Било је веома важно да, заједно са војском, у
заплени учествују и федерално Министарство
унутрашњих послова и Министарство унутрашњих
послова БиХ. На крају смо одлучили да нећемо радити
ништа док представници три народа у БиХ не подрже
кампању разоружања, међутим нико се није одазвао од
представника и операција је пропала ... "
Муслимани у Босни успјели су створити ефикасну војну
структуру, али њихова слаба тачка је било оружје, за
разлику од Срба и Хрвата, поготово на почетку рата.
Резолуцијом Савета безбедности УН Н713, усвојеном 25.
септембра 1991. Позвао је све стране у југословенском
сукобу да одмах прекину крвопролиће те прогласили
међународни ембарго на испоруке оружја земљама бивше
Југославије. Чак и након што је УН: Словенију, Хрватску,
Македонију и Босну признале као независне државе,
ембарго је и даље важио за њих. Резолуција Савета
безбједности тежила је циљу барем минимизирања
промета оружја у бившој Југославији, смањујући тако
вјероватноћу новог и обнављање старих жаришта
сукоба. Али у пракси, ембарго је највише погодио босанске
Муслимане, окружени са свих страна непријатељима и
непоузданим савезницима и без излаза на море.
Скоро читав рат босански Муслимани су зависили од
опскрбе оружјем кроз Хрватску, гдје су Хрвати понекад
одузимали половину оружја које су послали. Оружани
сукоб између Хрвата и Муслимана настао је углавном због
борбе за контролу над великим војним фабрикама у
средњој Босни, који су муслиманским војницима требали
попут ваздуха за наставак рата.
Сумирајући информације из различитих извора, може се
тврдити да је до почетка рата „Патриотска лига“ имала
40.000 наоружаних бораца и јасну организацију у својим
редовима. Основано је 9 регионалних контролних центара
у Сарајеву, Добоју, Цазину, Приједору, Ливну, Мостару,
Вишеграду, Тузли и Санџаку (Србија). Свака заједница
(општина) у овим регионима имала је свој кризни
штаб. Укупно их је било 103. У зависности од броја
локалних чланова, јединице Патриотске лиге варирале су
од вода до мале бригаде.
Муслимански лидер Алија Изетбеговић касније је тврдио
да је до почетка грађанског рата Патриотска лига имала
између 30 и 40 000 наоружаних чланова. А регионално
сједиште у Сарајеву бројало је 10.000 од 30.000 у цијелој
земљи.
"У јулу 1991. године први војни специјалци (бивши официри
ЈНА) започели су организацију структуре и штаба.
Први конвој оружја допремљен у августу 1991. године.
Прве војне вјежбе почеле су у септембру.
Прве јединице су формиране у октобру.
У новембру је завршена инсталација моћног радио
предајника (што значи војни) који је покривао читаву
територију Босне и започела је обука оператора.
У децембру је на иницијативу „Патриотске лиге“ и под
њеним руководством извршена реорганизација и
наоружавање особља и резервиста Министарства
унутрашњих послова БиХ.
У фебруару 1992. године, на редовној конференцији СДА у
Мехурићима, коначно су формулисани принципи и
развијени планови за одбрану Босне и Херцеговине. Сви
команданти „Патриотске лиге“ добили су јасна
упутства ... Политички циљеви које је „Лига“ бранила
били су: заштита територијалног интегритета,
демократија, мултиетничко друштво и људска права.
У априлу 1992. године, Предсједништво Босне и
Херцеговине донијело је одлуку да Територијалне
одбрамбене снаге Републике постану њене оружане
снаге. Три висока официра републичке ТО постављена су
на чело оружаних снага и Патриотске лиге.
До почетка рата, „Патриотска лига“ Босне и
Херцеговине имала је више од 30 000 наоружаних
добровољаца организованих у територијалне јединице,
које су касније постале корпус АРБиХ.
Патриотска лига је рат дочекала са добро
организованим ланцем снабдевања. Овај систем је
требао постати окосница система снабдијевања Армије
Републике Босне и Херцеговине до краја рата. Све је то
захваљујући државној политици СДА и помоћи земаља
исламског свијета ...
Да није било Патриотске лиге, одбрана Босне и
Херцеговине не би била могућа. Ово је била наша прва
одбрамбена војска. Из ње је израсла Армија Републике
Босне и Херцеговине ... "
Јавни говор Алије Изетбеговића 1997 године.
Поред Патриотске лиге, муслимани су располагали снагама
Министарства унутрашњих послова које су бројале око
20.000 људи. Дакле, укупан број оружаних снага које је
контролисала СДА био је приближно 60.000
бораца. Имајући у тренутку ескалације сукоба готове
оружане формације, босански Муслимани су тек у априлу
најавили мобилизацију ТО, што је додатно повећало број
њихових трупа. Као резултат уједињења "Патриотске лиге"
и јединица ТО настала је АРБиХ (Армија Републике Босне и
Херцеговине).
Формирање хрватских параформација.
Почетком 1992. босански Хрвати имали су двије војно-
политичке организације: милитантно крило Хрватске
странке права (ХСП) и Хрватске оружане снаге (ХОС) и
водећу хрватску странку ХДЗ и оружану формацију ХВО
(Хрватско Виjeће Одбране). Упркос истим циљевима и
задацима с којима су се суочавали у Босни, обе хрватске
"војске" биле су више супарници него савезници. То је било
због њихове партизанске природе, која је одредила борбу
за утицај унутар хрватске заједнице у БиХ.
Крајем 1991. десничарска Хрватска странка права, била је у
супротности са хрватским руководством. Да би доказао
Западу своју приврженост демократским принципима,
Загреб је одлучио да расформира јединице ХОС-а у
Хрватској и ухапсио неколико најпознатијих функционера
ХСП-а. Тада су хрватски радикали одлучили да реорганизују
своје војно крило, али на територији Босне. То није било
тешко учинити, јер су многи утицајни у ХОС-у поријеклом
из западне Херцеговине.
Лидер ХСП-а Доброслав Парага именовао је хрватског
заповједника ХОС-а Блажа Краљевића на мјесто
заповједника у Босни и Херцеговини. 3. јануара 1992.
године у селу Љубушки организован је „главни штаб за
Херцеговину“.
У марту је бивши командант бригаде која је бранила
Вуковар од ЈНА, пуковник Миле Дедаковић „Јастреб“,
постављен за команданта свих снага ХОС-а. Посље пада
Вуковара и низа сукоба са хрватским руководством,
Дедаковић је затворен. Када је убрзо пуштен, официр, љут
на Туђмана и ХДЗ, дочекао је ХСП раширених
руку. Дедаковић је такође организовао своје сједиште у
Љубушком. Несуђено увређени „народни херој“ постављен
је за команданта борбеног крила ХСП, чији број током
читавог периода оружаног сукоба никада није прелазио
5.000 људи.
За разлику од крила ХДЗ-а, ХОС-овци су добровољно
прихватали муслимане у своје редове. Са истим идеалима
из кратког постојања Хрватске Независне Државе,
наставила се је политика усташтва, који су такође активно
укључивали муслимане у своје јединице.
Природно, као и њихови идеолошки претходници, усташе,
ХОС-овци су цијелу Босну и Херцеговину гледали као дио
Хрватске који су након рата неправедно отргли комунисти.
Као што ћемо касније видети, односи између Муслимана и
ХВО-а, напротив, били су више него хладни, будући да је
ХВО уз званичну политику Загреба, подржавала идеју
територијалне подјеле БиХ.
Избијањем рата ривалство за вођство међу босанским
Хрватима између ХВО-а и ХОС-а само се појачало. Борци
ХОС-а одликовали су се одважношћу и извршили су омноге
нападе на јединице ЈНА и формације босанских
Срба. Штавише, у „најбољим“ усташким традицијама они
су терорисали српско становништво. Међутим, њихова
популарност међу херцеговачким Хрватима брзо је расла,
што ХДЗ није могао толерисати. Дошло је до оружаног
сукоба: 9. августа 1992. Блажа Краљевића и осам чланова
његовог стожера убили су војници ХВО-а из засједе. Након
убиства Краљевића, усљедиле су и друге мјере против ХОС-
а, вођене из Загреба. Крајем августа организација је
расформирана. Бивши ХОС-овци придружили су се
јединицама ХВО-а или отишли да служе муслиманима.
Хрватско вијеће одбране требало је да постане главна
војна снага локалних Хрвата у босанском грађанском
рату. Формално, историја ХВО започиње у јануару 1992.
године, али много прије његовог званичног стварања, у
љето 1991. године, ХВО почиње стварати паравојне
формације на територији БиХ. Захваљујући активној
помоћи Загреба, босански Хрвати су за кратко вријеме
добили јасну и добро опремљену војну структуру. До
почетка рата, ХВО је била потпуно спремна, подјељена на
подјединице, попуњене особљем и официрима. Једино
што је снагама ХВО-а недостајало било је тешко
наоружање, томе се ХВО-а није разликовао од „Патриотске
лиге“ муслимана. Тешко оружје имали су Срби који су ову
предност успјешно искористили против својих удружених
непријатеља.
Водство и особље ХВО-а састојало се готово искључиво од
босанских Хрвата. Јединице муслимана примљене су у
редове ХВО у средњој Босни и на сјеверу земље, у
Посавини, гдје су односи између Хрвата и Муслимана били
много бољи.
Организовање, снадбијевањe и вођење је ишло из Загреба,
ХВО је од 1992. године практично босански дио хрватске
војске, коју је преко бивших официра ХВ, премештених на
службу у ХВО, контролисао начелник Генералштаба ХВ,
генерал Јанко Бобетко. Али на територији БиХ током рата
постојале су и регуларне јединице ХВ, које су активно
дјеловале са ХВО током борбених дејстава.
За поуздану координацију заједничких акција, по упутству
председника Туђмана, 16. априла 1992. године у граду
Груде организован је „Главни штаб ХВО“, заправо огранак
главног штаба хрватске војске. А шеф штаба ХВ Бобетко
лично је изабрао кандидата за мјесто команданта
ХВО. Постао је пуковник хрватске војске Миливоје
Петковић. Блиска сарадња између ХВО и ХВ одвијала се
током грађанског рата у БиХ, али нарочито у првих
неколико месеци, када се линије фронта још нису
стабилизовале и борбе су се одвијале практично у цијелој
земљи.
До почетка рата ХВО је бројала око 20.000
војника. Јединице су биле организоване на територијалној
основи, на основу постојећих структура ТО-а: свака
хрватска или полухрватска заједница (општина) имала је
своје „вијеће одбране“.
Облаци над Босном: Националистичка револуција 1990-
92.
Босна и Херцеговина с правом је названа „Југославија у
малом“. Овдје су живјела три највећа народа
федерације. Према посљедњем предратном попису,
Муслимани су чинили 43% становништва, Срби 32%, Хрвати
17%. 8% становника Босне и Херцеговине изјаснило се као
„Југословени“.
Етничка карта изгледала је много сложеније него у
сусједној Хрватској. Муслимани су живели углавном у
градовима и њихове заједнице су заузимале највише 11%
територије, углавном у централним регионима. Већина
српског становништва живјела је у руралним областима,
српске заједнице су посједовале око 70% територије Босне
и Херцеговине. Хрватске заједнице имале су 19%. За
разлику од Хрватске, где је већина Срба компактно живјела
у Крајини, етничка мапа Босне и Херцеговине подсјећала је
на "шарени покривач".
Као што је горе поменуто, муслимани су били заступљени
углавном у централним регионима републике, око градова
Тузле, Зенице и Сарајева. На истоку, у Подрињу (регион
долине ријеке Дрине који раздваја Босну и Србију), биле су
велике муслиманске и српске заједнице. У западној Босни,
Босанској Крајини, претежну већину становништва чинили
су Срби, али постојала су мала „острва“ муслиманске и
хрватске заједнице. Крајишки Срби и босански крајишки
Срби чинили су јединствени етнички и културни простор,
подјељен административном границом између Босне и
Хрватске.
Међутим, крајњи сјеверозапдни угао Босне, подручје око
града Бихаћа, била је густо насељена муслиманска енклава
смјештена готово усред српских територија Хрватске и
Босне. Од српског Подриња и саме Србије, Крајину одваја
Посавина на сјеверу Босне, гдје су већину чинили Хрвати и
Муслимани. Међутим, у главном граду Посавине, Брчком,
већина земље прије рата била је у рукама српског
становништва. Било је много српских села разасутих по
Посавини, међутим, као и у свим дјеловима Босне, српска
села су се такође налазила на претежно муслиманским и
хрватским територијама, а појединачна муслиманска и
хрватска села налазила су се у областима у којима су
већину чинили Срби.
Већина Хрвата Босне и Херцеговине компактно је живјела у
западној Херцеговини. Али у средњој Босни, између
градова Травника и Сарајева, постојале су и велике
хрватске енклаве. Дакле, муслимани, који су почетком 90-
их почели да полажу улогу „државотворне“ нације, имали
су врло мале територије на којима су представљали исту
убједљиву већину као Хрвати у западној Херцеговини или
Срби у Босанској Крајини.
Главни град Босне и Херцеговине од турске окупације је
град Сарајево. У социјалистичкој Југославији Сарајево је
постало прави културни центар федерације. Овдје су се
вољели насељавати људи умјетности: пјесници, умјетници,
музичари. Најбољи рок састави Југославије настали су у
Сарајеву. Град је био мултинационални, толерантан; 1984.
године био је домаћин Зимских олимпијских
игара. Међутим, средином 1980-их, етнички баланс у
Сарајеву почео је да се мјења због масовног прилива
косовских Албанаца. По свом менталитету то су затворени,
тмурни људи, које је иритирала владајућа култура босанске
престонице. У Сарајеву је стопа криминала нагло скочила,
град је постао оштрији, криминалнији, прљавији ...
У периоду 1990-91. Удио српског становништва у Сарајеву
мало је премашио остатак. Срби су углавном живјели на
западној и јужној периферији, у центру, старом граду,
већину су чинили муслимани. Хрватско становништво било
је малобројно.
Одувијек је постојала веза између националистичког
хрватског покрета и исламиста Босне. Током Другог
свјетског рата, када је Босна постала дио НДХ, исламски
муфтија је лично благосиљао муслимане да служе у
редовима усташа и специјалних формација СС-а. Када су
оживјели насљедници усташа у Хрватској, оживјели су и
исламски радикали у сусједној БиХ. Међутим, било је теже
изаћи на крај с њима, јер су они спроводили
антијугословенску активност коју су спроводили у оквиру
„културног и традиционалног препорода“ муслиманског
народа.
СФРЈ је била лидер „Покрета несврстаних“, који је
обухватио многе муслиманске земље. Бројни студенти из
ових земаља долазили су у Југославију на студије
различитих специјалности. А из Југославије су млади
муслимани из Босне и Санџака одлазили да студирају у
медресе. Крајем 1980-их, број таквих ученика се знатно
повећао. Вратили су се кући као фанатични следбеници
"пророковог учења", одлучни да Босну претворе у европску
оазу ислама.
1990. године, са крахом монопола моћи Савеза комуниста,
у Босни, једна за другом, настају јавне и политичке
организације муслимана. Расте и број провокација против
хришћанског, углавном православног становништва: у
различитим дјеловима републике на црквама и кућама
које припадају Србима појављују се увредљиве пароле и
исламистички симболи.
Најутицајнији муслимански интелектуалци окупљају се око
дисидентног исламисте Алије Изетбеговића. 26. маја 1990.
године у Сарајеву се одржава оснивачки конгрес Странке
демократске акције - СДА, чији је председник изабран
Изетбеговић. Према његовим ријечима, нова странка је
"политичка заједница грађана Југославије који припадају
муслиманском културно-историјском кругу, као и осталих
грађана ..."
Алија Изетбеговић је рођен 1925. године у граду Босански
Шамац. Након што је његов отац банкротирао, породица се
преселила у Сарајево. Током студија на правном факултету,
Алија је постао активиста исламске организације „Млади
муслимани“. То се догодило већ током Другог свјетског
рата, током окупације Југославије и анексије Босне и
Херцеговине од стране Независне Државе
Хрватске. „Млади муслимани“ уживали су подршку
нациста. Покровитељ им је био проњемачки муфтија
јерусалимски Мухамед Амин ел Хусеини. Организација
је подржала усташки режим и његову националну
политику.
Непосредно након рата, Титов режим је оштро прогонио
све политичке противнике новог комунистичког режима. У
репресијама 1945-46. Патили су и хрватски и муслимански
нацисти и четнички монархисти који су се борили на страни
антихитлеровске коалиције. 1946. Алија Изетбеговицх је
такође отишао у затвор због издавања и дистрибуције
радикалног часописа ''Муџахид''.
Након пуштања на слободу 1949. године, Изетбеговић је
ступио на правни факултет Универзитета у Сарајеву, који је
дипломирао 1956. Следећих 30 година радио је као
адвокат у разним фирмама и компанијама. Међутим,
уопште није постао познат ...
1970. Изетбеговић објављује главно дијело свог живота,
манифест, под називом "Исламска декларација". На
Западу, где је уобичајено да се бивши вођа муслиманске
Босне приказује као својеврсни балкански демократа, за
разлику од Туђмана и Милошевића, улога овог дијела је
намјерно потцењена. Сами босански исламисти су овај
мали манифест, програмски документ, сматрали својим
водичем. Није ни чудо што је поново објављен у Сарајеву
1990. године, у вријеме појаве СДА и општег муслиманског
успона.
''Исламска декларација''
Исламска декларација садржи размишљања о мјесту
ислама у савременом свијту - Изетбеговићевој омиљеној
теми као дисидента и политичара. Главна идеја коју
спроводи кроз „Декларацију“ јесте да ислам треба да упије
образовање и вишу организацију Запада (многи исламисти
ће бити огорчени, али Изетбеговић је то боље знао - живјео
је на „споју“ цивилизација), без којих идеја о изградњи
„свјетског калифата“ није изводљива. Истовремено, у
приватном животу муслимани треба да буду што је могуће
више „традиционални“, „побожни“ - овдје се директно
обраћа својим суграђанима у Босни, будући да је већина
босанских присталица ислама одувјек била позната по
својој „љубави до живота ": трчали су за сваком сукњом и
нису зазирали од тешких алкохолних пића ..." Да ли
желимо, тако да се муслимански народи избијају из круга
зависности, заосталости и сиромаштва? Тада можемо
показати пут који води ка овом циљу: укључивање
ислама у све сфере личног живота, у породицу и
друштво, кроз оживљавање исламске религиозне мисли,
кроз стварање јединствене муслиманске заједнице од
Марока до Индонезије! " , Каже Исламска декларација. Још
један цитат: „Не може бити мирног суживота између
исламске вјере и неисламског друштва и политичких
институција.“ Изетбеговић и муслимански интелектуалци
у Босни попут њега - ригористи и фундаменталисти моћи ће
значајно утјецати толерантни босански менталитет друге
половине двадесетог вијека привући ће дио људи на
начело исламског радикализма, јер ће га њихови идеали
уронити у крвави братоубилачки рат.
У априлу 1983. године Алија Изетбеговић и још дванаест
исламских активиста, укључујући Хасана Ченгића , Алијиног
сарадника и ватреног присталицу „џихада“ против
„невјерника“, изведено је на суђење у Сарајеву под
оптужбом за подстицање национализма и вјерске
нетрпељивости. Једна од главних оптужби била је: „позиви
на стварање независне, етнички чисте муслиманске
Босне и Херцеговине“. А ове оптужбе комунистичке власти
уопште нису измислиле. Недуго прије тога, Изетбеговић је
са низом својих сарадника посјетио муслимански конгрес у
Ирану, гдје је „дао слободу“ својим идејама и
размишљањима о стварању прве исламске државе у
Европи, наравно, на територији СФРЈ ...
Пресуда је била оштра и правична - 14 година
затвора. Међутим, суђење великом дисиденту није прошло
непримјећено у круговима за људска права Југославије и
Запада. Куриозитет је био да су се многи српски дисиденти
- његови будући непријатељи - дигли у одбрану
Изетбеговића. Компанију је организовао и водио српски
писац Добрица Ћосић, који ће постати председник „треће
Југославије“ 1992. године, а кога ће Изетбеговић и његови
одани медији оклеветати као „ватреног четника и
националисту“. На западу су Амнести Интернатионал и
Хелсинки Гроуп направили велику буку. Под таквим
„притиском“ суд је преиспитао одлуку и преиначио казну у
... 12 година затвора.
Под утицајем совјетске перестројке, пропасти
комунистичких режима у Европи и сопствених економских
неуспеха, снага комуниста у Југославији је ослабила. 1988.
године Изетбеговић је пуштен прије рока и убрзо је почео
да организује своје присталице у окружењу које се брзо
мијењало.
Године дисидентства, дуга затворска казна, ојачале су
Изетбеговићев дволичан карактер: могао је да каже једно,
али да дјелује на сасвим другачији начин. У периоду од
1989. до 1990. године утврдио се као присталица
уједињене Југославије, мултиетничке Босне, док је развијао
контакте са западнојугословенским сепаратистима,
посебно са Хрватима. Контакти са земљама исламског
свијета, гдје се Изетбеговић углавном фокусирао на Иран,
нису престајали. Такође је био "пријатељ" са вођама
босанских Срба, истовремено играјући се са Загребом у
његовој жељи да уједини Босну и Хрватску. Као резултат,
Алија Изетбеговић је све преварио: циљ ка којем је ишао
цијелог живота остао је непромјењен - јединствена
независна исламска Босна и Херцеговина.
Међутим, постојале су озбиљне препреке за спровођење
ове идеје - муслимани су били у мањини у поређењу са
православном и католичком заједницом. Између католика
Хрвата и православних Срба у Босни лежао је
непремостиви крвави понор мржње на којем се, природно,
могло „играти“. Помогле су и савезничке везе усташа и
исламиста током Другог светског рата. Такав савез поново
је постао релевантан 1990. године, само су Хрвати и
Муслимани тежили различитим циљевима: за Хрвате је то
био пут до препорода НДХ у границама 1941. године, а за
исламисте прилика да елиминишу хришћанске заједнице
из политичке сцене Босне. У сваком случају, муслиманско-
хрватски савез створен 1990. године био је усмјерен против
Срба, другог по величини народа у републици.
Српски лидер.
Човјек који је требало да води српски народ у Босни и
Херцеговини кроз једно од највећих суђења у њиховој
историји звао се Радован Караџић. Рођен је у Црној Гори, у
„земљи високих хероја“ 1945. године. Његов отац,
припадник четничког покрета, провео је много година у
затвору. Радован, амбициозни пјесник и надарен младић,
1960. године преселио се у Сарајево. На универзитету
постаје члан омладинских дисидентских кругова и
учествује у студентским нередима 1968. године. По
завршетку студија, Радован Караџић је психијатар, условно
у САД. По повратку у домовину ради као психијатар на
стадиону Кошево у Сарајеву и бави се поезијом.
1987. године, Караџић, већ познати љекар и специјалиста
за депресију, оптужен је за изградњу своје
викендице државним средствима и због тога је
затворен. Једанаест мјесеци касније пуштен је након што је
проглашен невин. Кум Караџићу је писац Добрица
Ћосић. Караџић и група српских интелектуалаца, углавном
наставника са Универзитета у Сарајеву, стварају
иницијативну групу за оснивање српске странке у Босни и
Херцеговини.
12. јула 1990. године у Сарајеву је одржан оснивачки
конгрес Српске демократске странке (СДС). Конгресу је
присуствовало 3.000 људи. За главни циљ странке
проглашена је „потпуна и безусловна грађанска,
национална, културна, верска и економска равноправност
српског народа у Босни и Херцеговини“. „Не могу
постојати„ водећи “и„ вођени “народи,„ првокласни “и„
другоразредни “грађани,„ државотворне “и„
недржавотворне “јединице“, рекли су говорници у својим
говорима. "Странка није реваншистичка или
антикомунистичка. Странка не оспорава ничије право на
политички живот, ничије право гласа или право учешћа у
власти", рекао је лидер СДС-а Радован Караџић.
Посљедњи који су основали своју странку били су босански
Хрвати (18. августа). На њих је снажно утицала
новооснована Хрватска демократска заједница на челу са
Фрањом Туђманом, који је дошао на власт у
Хрватској. Стога је странка Хрвата БиХ постала фактички
огранак ХДЗ-а (Хрватска Демократска Заједница),
задржавајући исти назив.
У јесен 1990. ситуација у СФРЈ се још више
погоршала. Албански немири наставили су се на Косову. У
року од годину дана, Словенија, Хрватска и Босна повукле
су одатле консолидоване полицијске јединице. Владе
Словеније и Хрватске отворено су подржале жељу
косовских Албанаца да се отцјепе од Србије и створе своју
властиту републику у оквиру СФРЈ. Међутим, Београд је
слиједио чврсту линију: Косово је саставни део Србије. О
било каквим компромисима са сепаратистима не може
бити ријечи.
Хрватски сабор послао је Стјепана Месића, ватреног
сепаратисту и блиског сарадника Фрање Туђмана, као
представника у Президијум СФРЈ. То је учињено намјерно,
јер је ускоро Хрватска требала да преузме мјесто
председника у Президијуму на годину дана. Заправо је
била саботажа, што је Месић и радио 1991. године као
„председник“ СФРЈ.
Изборна кампања била је у пуном јеку у Босни и
Херцеговини. У том контексту, међуетнички односи
настављају да се погоршавају. 11. септембра у Фочи су
избили сукоби између Срба и Муслимана. Истог дана,
Алија Изетбеговић, говорећи на предизборном скупу СДА,
изјављује да ако се Словенија и Хрватска одвоје од
Југославије, Босна такође неће остати у федерацији.
Први слободни избори на вишестраначким основама
одржани су у Босни 18. новембра 1990. Они су потврдили и
консолидовали тенденцију разграничења републике по
етничким линијама. Три националне странке освојиле су
око 90% мјеста у Скупштини. Сједишта су била распоређена
приближно у истом омјеру у којем су Срби, Хрвати и
Муслимани били заступљени у БиХ према попису
становништва. Од 240 мандата, СДА је добила 86, СДС - 71
и ХДЗ - 44. СДС БиХ ће учинити све да успостави добре
односе између народа и партија у овој републици - сви ми
имамо огромну одговорност за миран прелазак у нови
државни систем “- рекао је на конференцијама за штампу
након избора Радован Караџић.
Посље Титове смрти, Југославијом је владао Президијум, у
којем су били представници шест
република. Председавајући се мјењао сваке године. У
Босни и Херцеговини, Југославији у малом, постојао је
приближно исти систем. У председништву БиХ било је
седам мјеста, по два су припадала муслиманима, Србима и
Хрватима, а једно „Југословену“, пошто се мали проценат
грађана СФРЈ на тај начин одредио током пописа
становништва. Посље новембарских избора, муслиманска
мјеста у председништву заузели су Алија Изетбеговић и
Фикрет Абдић, српска мјеста Биљана Плавшић и Никола
Кољевић, хрватска Стјепан Кљујић и Фрањо Борас. На
мјесто "Југословена" поставили су муслимана Ејупа Ганића,
најближег Изетбеговићевог сарадника у СДА. Главне
владине функције распоређене су на сљедећи начин: Алија
Изетбеговић је постао председавајући председништва (тј.
Председник БиХ).
Нико није сумњао да ће муслиман постати председник
Босне. Међутим, на изборима није побједио Изетбеговић,
којег су се многи плашили због његовог исламистичког
става, већ успјешни југословенски бизнисмен Фикрет
Абдић. Абдић је претекао Изетбеговића за 15 одсто, али је
из још увјек непознатих разлога одустао од мјеста
председавајућег председништва у замјену за именовање
Алије Делимустафића за министра унутрашњих
послова. Многи су се касније са жаљењем присећали овог
„уступка“, као пропуштене шансе да се избјегне рат ...
Православни Божић 1991. први су јавно и отворено
прославили Срби из Босне. Али није прошло без
провокација: 7. јануара ујутро на зидовима кућа у Босанској
Крупи појавили су се натписи - „Смрт Србима!“, „Срби,
бјежите из Босне!“. Православни становници Босне и
Херцеговине осјећали су све више страха и неизвјесности у
погледу своје будућности.
Прво су се СДА, СДС и ХДЗ договорили о коалицији у
интересу очувања међуетничког мира у републици и
развоја демократије. Међутим, овај савез није дуго трајао:
интереси странака били су различити, визија будућности
Босне и Херцеговине другачија. У позадини све
очигледнијег распада Југославије и неспособности савезне
владе да се избори са кризом, лидери босанских
Муслимана кренули су у курс сецесије од СФРЈ.
Босански Хрвати из Херцеговине били су заинтересовани за
јачање (и касније уједињење) веза са Хрватском. У томе су
се интереси Хрвата сјекли са муслиманима, јер им је такође
била потребна независност да би се поново ујединили са
Хрватском. Интереси српског народа, кога је заступао СДС,
били су у супротности са Хрватима и Муслиманима: Срби су
будућност БиХ видели као дио обновљене демократске
Југославије, што је уједно била и гаранција очувања српског
јединства. Срби су се плашили независне Босне и зато што
би у њој постали „политичка мањина“. Из прошлости су
потекла крвава сјећања на хрватско-муслимански савез
током Другог светског рата.
25. јуна 1991. године Хрватска и Словенија прогласиле су
независност од СФРЈ. Оружани сукоб у моноетничкој
Словенији није дуго трајао и завршио се оставкама
савезних власти на независност најзападније републике. У
Хрватској су Срби, као и у Босни, жељели да остану дио
Југославије. Док је хрватско руководство предузимало
кораке ка независности, крајишки Срби предузимали су
одговарајуће мјере. Крајем 1990. прогласили су Српску
аутономну област Крајина.
Босански и хрватски лидери непрестано су координирали
своје акције. И чим су муслиманско-хрватска већина у
парламенту и влади узели курс ка независности републике,
босански Срби слиједили су примјер Краишника (Срби из
Крајине у Хрватској) и у септембру 1991. прогласили
властите аутономне области у БиХ: САО Источна и Стара
Херцеговина (12. септембра), САО (Босанска) Крајина (16.
септембра), САО Романија (17. септембра) и САО
Сјевероисточна Босна (19. септембра).
Ове четири самопроглашене аутономије покривале су
трећину босанских заједница, 20% становништва
БиХ. Босански Срби чинили су их око 45%. Српски
аутономни крајеви су створени као саставни дио СФРЈ, а у
случају проглашења независности Босне одвојили би се од
републике, остајући у оквиру федерације.
У октобру су СДА и ХДЗ покренули расправу у Скупштини о
проглашењу суверенитета Босне. 14. октобра. те вечери,
обраћајући се посланицима, лидер босанских Срба,
Караџић одржао је говор упозоравајући представнике
друга два народа против сепаратистичких потеза. У
најпознатијем дјелу свог говора, Караџић је изјавио
следеће: "Желите да одведете Босну и Херцеговину
истим путем пакла и страдања којем су пошле Словенија
и Хрватска. Немојте да мислите да нећете одвести
Босну и Херцеговину у пакао а муслимански народ можда у
нестанак, јер муслимански народ неће моћи да се брани у
случају рата ... "
У 2.00 ујутро 15. октобра, посланици СДС-а, на челу са
председником Караџићем, демонстративно су напустили
скупштинску салу. Преостали представници СДА и ХДЗ те
ноћи су гласали за суверенитет БиХ.
Срби су створили свој засебни парламент, који је 24.
октобра прогласио Српску Републику Босну и Херцеговину
(СРБиХ), у којој је био и раније успостављени
САО. Најављена је превласт закона СРБиХ над законима и
прописима структура моћи БиХ. У исто вријеме,
мултинационално председништво републике је наставило
са радом.
Наравно, у тој ситуацији мало је ко сумњао да ће
Изетбеговић и његови хрватски савезници ускоро
прогласити пуну независност Босне од
Југославије. Руководство босанских Срба дефинитивно је
поступало уочи ових догађаја како српски народ не би био
затечен. Срби су 9. и 10. новембра одржали референдум на
којем је огромна већина изразила да себе виде само као
дио нове, демократске федералне Југославије.
Дана 9. јануара 1992. године, Скупштина босанских Срба
прогласила је независност Српске Републике БиХ. У овом
тренутку, Муслимани и Хрвати припремали су републички
референдум о независности.
СРБиХ је полагала право на готово две трећине територије
Босне, укључујући „историјски српске“ територије, на
којима у то вријеме Срби нису били већина. Тако је
почетком 1992. године успостављена дијаархија у Босни и
Херцеговини, која је још била део СФРЈ.
Европска заједница је такође додала уље на ватру растуће
босанске кризе. У октобру 1991. године, на мировној
конференцији о Југославији одржаној у Хагу, представници
ЕУ дали су приједлог свим бившим републикама да
истовремено признају своју независност до децембра те
године. Ово није могло а да не узбурка сепаратисте и
подстакне их на одлучну акцију. Међутим, у јануару 1992.
Бадинтерова арбитражна комисија пресудила је да ће
признање бити могуће само након народних референдума
о независности.
Словенија и Хрватска су већ фактички независне државе,
лако су пристале да испуне формалне услове за њих и
одржале су референдуме који су потврдили њихову жељу
за независношћу од СФРЈ. У Босни и Херцеговини ситуација
је била много сложенија. Челници муслиманско-хрватске
коалиције, предвођени Изетбеговићем, схватили су да ће
проглашење независности земљу неизбежно гурнути у
провалију грађанског рата. Истовремено, нису жељели да
остану дио Југославије, којом ће доминирати
Срби. Наравно, намјерно су прецјенили негативне аспекте
ове опције. Отприлике у исто вријеме, председник Србије
Слободан Милошевић преговарао је са ветераном
муслиманског националног покрета Зулфикарпашићем,
нудећи му све могуће погодности проналаска муслимана у
обновљеној Југославији. Муслимани из Босне, заједно са
муслиманима из Србије чинили би другу по величини
нацију у земљи, обдарену једнаким правима са
Србима. Мудри Зулфикарпашић се сложио, али о судбини
Босне није одлучивао он, већ функционери СДА, који су још
сањали о изградњи државе с исламском доминацијом у
Босни.
Тежњу босанских Муслимана и Хрвата за неовисношћу
активно је подржавао Загреб. Да поново не би провоцирао
Србе, Изетбеговић је морао да маневрише између Загреба
и Београда, изјавивши у октобру 1991. о неутралности у
односу на грађански рат који је бјеснио у
Хрватској. Међутим, на нивоу странке, СДА и ХДЗ изразили
су подршку оружаној борби хрватских сепаратиста.
24. децембра 1991. године, након двомјесечне расправе и
колебања, Президијум БиХ је, без обавјештавања српских
чланица, затражио од ЕУ да призна независност
републике. Бадинтерова комисија одмах је одговорила да
је Босна и Херцеговина испунила критеријуме ЕУ за
признавање и дала зелено свјетло за референдум којим би
се потврдила воља народа.
У фебруару 1992. године, муслиманско-хрватска скупштина
поново је гласала за независност. Срби су одбили да
учествују у овом процесу, рекавши да су Срби из Босне
говорили о независности републике још у новембру. Дакле,
чак и прије него што је започео, референдум у Босни и
Херцеговини изгубио је легитимитет, пошто га је један од
уставних народа игнорирао.
Референдум се одржао 29. фебруара - 1. марта 1992. У
њему је учествовало 62,68% становништва републике -
Муслимани и Хрвати, од чега је 99,7% било за
независност. Очекивано, босански Срби бојкотовали су
догађај, а гласало је врло мало у већим градовима.
Последњег дана референдума, 1. марта, у центру Сарајева
догодио се инцидент од којег многи Срби рачунају
грађански рат у Босни. Српско вјенчање које је изникло из
цркве, по старој традицији, носило је националну
тробојку. То се није свидјело групи муслиманских
милитаната, који су грубо захтјевали уклањање
знамења. Као одговор на њихово одбијање, отворили су
ватру, убивши младожењиног оца Николу Гардовића и
ранивши свјештеника.
Напад на вјенчање узбуркао је народ: у ноћи са 1. на 2.
марта групе Срба, наоружане углавном ловачким оружјем,
подигле су прве барикаде у граду, захтевајући истрагу и
кажњавање одговорних. Као одговор, муслимански
милитанти такође су подигли барикаде. У неким областима
се одвијала пуцњава у којој су на обе стране убијене 4
особе. Све је личило на почетак грађанског рата, али власти
су у том тренутку успјеле да зауставе крвопролиће и изведу
људе са улице.
Полиција је истражила да је нападаче водио познати
сарајевски бандит Рамиз "Ћело" Топаловић, повезан са
оружаним крилом СДА - Зеленим береткама. Међутим,
нису могли да га приведу кривичној одговорности.
3. марта објављени су резултати референдума. Срби су на
уста свог лидера Радована Караџића реаговали оштром
изјавом: "Нећемо признати независну државу Босну и
Херцеговину!"
Напад на вејенчање и атентат на Србина, сукоби на
барикадама и резултати референдума преклапали су се. У
очима многих муслимана, српски немири у Сарајеву нису
изгледали као реакција на терористички напад, већ као
демонстрација силе упркос референдуму о
независности. Алија Изетбеговић је доњео сопствени
закључак коментаришући догађаје у Сарајеву: „Чини се да
они (Срби) још нису сасвим спремни за рат“.

Преузимање контроле у Бос. Крајини 1992.

Почетком марта 1992. године, почињу први инциденти на
рубним подручјима Босанске Крајине. Прва пушкарања су
отпочела између општина Кнежева и Травника а прве
блокаде у селима Шишавa и Ђелиловац. Такође
индентична ситуација је и на територији између Јајца и
Шипова. Али судбоносни дани за Босанску Крајину и Србе
на њеном већинском терирорију ће одпочети априла и
маја.
Бања Лука је други највећи град Босне и Херцеговине, са
150.000 становника, главни град западне Босне, који се
историјски назива Босанска Крајина. У Бања Луци је, као и у
скоро свим заједницама Босанске Крајине, доминирало
српско становништво. То, међутим, није сметало
активистима СДА и ХДЗ-а, који су планирали почетком
априла да преузму власт у граду. Срећом, иницијатива у
западној Босни била је у потпуности у рукама Срба и
њихове националне странке СДС. Муслиманско-хрватска
завјера откривена је буквално уочи почетка њене
примјене. Било је потребно да се спријечи нова крвава
субота и избјегне понављање бијељинске трагедије.
У ноћи са 2. на 3. април, Српске Снаге Самоодбране
блокирале су барикадама све улазе и излазе из
града. С.С.С., заједно са бројним присталицама који су им
се придружили, преузели су контролу над најважнијим
бањалучким цивилним објектима: Зградом општине града,
поштом и банком. Градски мост преко ријеке Врбас узет је
под заједничку заштиту "ЦК" и наоружаних
грађана. Муслимански и хрватски екстремисти су
схватили да је њихов тренутак пропуштен.
До 8.30 ујутро сви прилази Бања Луци у цијелом граду били
су под потпуном контролом српске полиције и наоружаних
грађана. Из безбједносних разлога и како би се избјегле
провокације муслиманских и хрватских радикала, градска
предузећа су привремено обустављена, а аутоцесте су
дозвољене само у јавном превозу. Такве строге мјере
српске снаге су користиле за безбједност цјелокупног
становништва града - Срба, Муслимана и
Хрвата. Захваљујући овим добро координираним и
правовременим акцијама, избјегнута је главна ствар - хаос
и крвопролиће који су истовремено владали на
сјевероистоку земље, у Бијељини.
Сваких педесет минута градски радио је емитовао поруку
Српских Снага Самоодбране. У њему пише:
"Ми, српски родољуби, борци Југословенске народне
армије, резервисти и добровољци, грађани
Бања Луке, рођаци и пријатељи погинулих бораца,
организовани у Српским Снагама Самоодбране, предузели
смо ову акцију из сљедећих разлога: због новог геноцида
над српским народом који се ових дана ослободио у
Босанском Броду и пријетио да се прошири на читаву
територију Босне и Херцеговине, због антисрпске
политике Републике Босне и Херцеговине и
непријатељског става према војном особљу
Бањалучког корпуса, они су илегално лишени свих
социјалних права и гаранција, а патриоти који су
одговорили на мобилизацију такође су лишени средстава
за живот; да подсјете војно руководство (СФРЈ), да је
стрпљење српског народа Босанске Крајине и војника
Бањалучког корпуса велико, и да жели да заштити народ
да би сачували његову част и достојанство, ко неће, нека
препусте мјесто онима који су за то способни... Од
руководства заједнице захтевамо активирање Кризног
штаба и тренутно испуњавање наших сљедећих услова:
1. На територији Бањалуке, а затим и на целој
територији Босанске Крајине, одмах усвојите закон о
унутрашњим односима Републике Српске Босне и
Херцеговине.
1. Ослободити дужности свих који су се показали као
рушитељи Југославије и непријатељи српског народа са
својих положаја. Исто важи и за судије.
2. Захтјевамо од Високе команде и Председништва
Југославије да одустану од идеје о подјели
Бањалучког корпуса и пресељавањем његове јединице у
друга мјеста ... Захтјевамо отпуштање из војске или
премјештање на ново мјесто службе, официре корпуса
који су гласали против Југославије и настављају да
командују српским војницима.
3. Захтјевамо да се објављују имена војника који продају
оружије непријатељу. Захтјевамо њихово тренутно
хапшење.
4. Захтјевамо промјену у руководству локалних филијала
Југобанка, Развојна банка и Бањалучка банка, да спријече
саботаже у финансијском систему.
5. Захтјевамо промену у управи Поште, која је гласала
против Југославије и због тога немају право да раде у
федералном поштанском систему.
6. Захтјевамо истрагу бројних случајева злоупотребе у
руководству Заједнице.
7. Захтијевамо сазивање хитне сједнице Скупштине
аутономне регије Босанска Крајина, тако да њен Кризни
штаб изабере представнике одговорне за испуњавање
ових захтјева, чиме се осигуравају права бораца,
На крају радио поруке Српских Снага Самоодбране,
прочитан је следећи апел:
"Свим муслиманима и Хрватима је загарантована
потпуна безбједност. Искрено вас молимо да се
суздржите од провокативних акција. Грађани који се
слажу са нашим захтјевима, војска и полиција, позива на
добровољну сарадњу ... Позивамо борце на фронту да
остану на својим позицијама - одговорни смо за
сигурност града и њихових најмилијих ...
Кризни штаб се одмах окупио на састанку који је трајао
више од три сата. Сви захтеви ''ССС'' су
прихваћени. Договорено је да Српске Снаге Самоодбране
одржавају ред у граду до понедељка, 6. априла, када ће
мјешовите патроле полиције, војне полиције и
територијалне одбране преузети ове функције.
Кризни штаб Бања Луке оцјенио је одлучну и
спасоносну акцију Српских Снага Самоодбране, као
реакцију на писма која је републички министар одбране
Јерко Доко упутио свим босанским заједницама уочи којих
је српски народ и њихове борце прогласио
„ванзаконитим“. Доко је, попут Хрвата, наравно
слиједио упутствима из Загреба, јер се радило о српским
борцима Западно-славонског корпуса, гдје су се бориле
јединице Бањалучког корпуса ЈНА и добровољци из
Босанске Крајине.
Догађаји који су се одиграли у Босни и Херцеговини, почев
од 4. априла показали су правовремену акцију српских
родољуба у Бања Луци.У позадини трагичних догађаја у
Сарајеву, др Радислав Вукић, један од вођа српског народа
Босанске Крајине, рекао је 5. априла, након што су
муслиманско-хрватски чланови Председништва БиХ
прогласили мобилизацију ТО: „Алија Изетбеговић је
прогласио рат српском народу, али Бања Лука је прозрла
његов план на вријеме, сада сам спреман да зауставим
сваки покушај угрожавања виталних објеката у граду''.
Средином априла 1992. године у Босанској Крајини, Срби
су контролисали општине у којима су увјек чинили
већину. Ситуација је остала нејасна само у градовима
Приједор, Сански Мост и Кључ. Успостављање контроле
над тим заједницама било је неопходно за консолидацију
територије Републике Српске у западној Босни и за
постизање њене „природне“ границе уз ријеку Уну.
У општини Приједор 44% су чинили муслимани, 43% су
били Срби, 6% Хрвати, а око 8% су људи који су себе
идентификовали као "Југословене". У Санском Мосту
муслимани су чинили 47%, Срби 42%, Хрвати 7%,
"Југословени" 4%. У Клучу је било 49,5% Срба, 48%
Муслимана, 1% Хрвата и 3% Југословена.
Током јесени 1991. и пролећа 1992. године. Муслиманске и
хрватске заједнице у долини Сане покушале су да
организују јединице самоодбране на основу постојећих
јединица Патриотске лиге. Ове јединице биле су
наоружане ловачким пушкама или старим пушкама М48 из
складишта за одржавање. Са више од 1000 људи, они су
били раштркани по селима. Није било ниједног командног
центра. У градовима, осим службеника Министарства
унутрашњих послова БиХ, и мањег броја активиста СДА и
чланова Патриотске лиге.
Након закључења Сарајевског примирја у јануару 1992.
године, 5. Бањалучки корпус ЈНА почео је повлачити своје
јединице из западне Славоније. Почетком априла јединице
5. и 6. партизанске бригаде и 343. моторизоване бригаде
вратиле су се на своје матичне локације у Приједору и
Санском Мосту. По повратку, попуњене су резервистима
који су се одазвали на мобилизацију коју је најавила Друга
војна област. Њима су се придружиле и локалне јединице
српског ТО.
Командант Бањалучког корпуса, генерал-мајор Момир
Талић, наредио је формирање регионалног штаба за
долину Сане, под командом потпуковника Радмила Зељаје,
шефа штаба 343. моторизоване бригаде, он је био дужан
да координира све своје акције са локалним руководством
СДС-а.
Укупно је под командом Зељаје било око 8.000 људи,
укључујући редовне јединице и јединице Територијалне
одбране.
Сански Мост
Средином априла Срби су предвођени СДС-ом, почели да
узимају власт. 15. и 20. априла 1992. Дијелови 6.
партизанске бригаде ЈНА заузели су кључне
административне зграде у Санском Мосту. Отпор су
пружили само муслиманско-хрватски припадници
републичког Министарства унутрашњих послова, који су
бранили зграду полиције до 20. априла
Одмах по завршетку операције све несрпско особље
општинске полиције отпуштено је кућама
Приједор
20. априла Срби су успоставили власт у Приједору. Активну
подршку пружали су им војници 343. моторизоване
бригаде ЈНА, као и у Санском Мосту који су заузели зграду
администрације општине, радио станицу, полицијску
станицу. Брилијантно без и једног опаљеног метка и без
жртава.
Кључ
Такође, уз учешће јединица 6. партизанске бригаде, 9. маја
је успостављена контрола над градом и општином
Кључ. Као и у свим претходним случајевима, Срби су
најавили да гарантују безбедност свим становницима, без
обзира на националност.
Сљедећи корак српске администрације у Приједору био је
апел свим становницима заједница (у ствари, само
муслиманима и Хрватима) да предају оружје. У сјећање на
приједорске Србе и подсећања на догађаје из 1941.
године, када су локални муслимани и Хрвати извршили
масакр, је српско руководство сматрало да је најбоље да
разоружа представнике ових народа, да се неби страхоте
геноцида над Србима поновиле.
Такође су постојали неосновани страхови да би
муслиманско становништво мјеста Козарац и околних села
могло, по наређењу Сарајева, блокирати пут између
Приједора и Бања Луке.
Међутим, оружје је невољно предавано, тада је
потпуковник Радмило Зељаја затражио да сва муслиманска
села, у кругу од десет километара око Приједора, оружје
предају што је прије могуће или ће им бити одузета
силом. Следећег дана, 22. маја, муслимански одред за
самоодбрану у селу Хамбарине пуцали су на српске
патроле. Радмило Зељаја се касније
присјетио:
"Вишечасовни преговори са представницима СДА и ХДЗ-
а нису донијели резултата. 22. маја, на пољу у близини
села Хамбарине, пуцали су на наше војнике и убили
двојицу. Након 40 минута, нашли смо оне који су пуцали.
Ми смо позвали господу из СДА и ХДЗ-а и тражили да
оружје буде достављено наредног дана до 12:00 сати, а
они су одговорили да се надају да овај налог неће
претворити Приједор у нову Тузлу'' (15. маја 1992. конвој
ЈНА у Тузли су у засједи масакрирале јединице Зелених
беретки и Патриотске лиге)''.
Српска команда је почела да се припрема за напад на
побуњена муслиманска села. Мајор Перо Чолић (посље
рата - начелник Генералштаба ВРС) касније је сведочио да
су два батаљона Пете партизанске бригаде и један батаљон
343. моторизоване, два дана прије инцидента у
Хамбаринама, послати у Козарац.
23. маја, српске јединице опколиле су Козарац и околна
муслиманска села, пуцале су на њих минобацачима и
почеле да се припремају за операцију "чишћења". Борбе за
град трајале су четири дана. Лоше организоване
муслиманске снаге претрпјеле су велике губитке: убијено је
око 100 људи. Заробљено је 1.500 мушкараца у доби од 18
до 60 година. Срби су имали 4 убијена и 15 рањених.
Истовремено, село Хамбарине је заузето. Напад су
извршили 5. батаљон 343. (преименован у 43.)
моторизоване бригаде, Војске Српске Републике Босне и
Херцегвине (од августа, преименоване у ВРС -
Војска Републике Српске) и извиђачи Зорана Карлице.
Недељу дана касније у Приједору су се одиграли
драматични догађаји. Патриотска лига је погодила место
где су Срби најмање очекивали.
Борбе за Приједор.
Операција је планирана мјесец дана раније. Њени
иницијатори и програмери били су председавајући
локалне ћелије СДА Мирза Мујаџић и командант
Приједорског огранка Патриотске лиге, Хрват - Славко
Ећимовић. На челу ПЛ јединица били су:
бивши поручник ЈНА Асим Мухић, Кемал Алагић и Хаџи
Изет Месић.
Десетине бораца концентрисало се у шумама Курева и
Пањика јужно од града. Шумским стазама и сеоским
путевима тихо су пришли у Приједор и окупили се у старом
граду, гдје су били подјељени у пет група. Око 500 чланова
Патриотске лиге већ се припремало за наступ на град.
Операција је почела у 4.00 30. маја. Муслиманско-хрватске
снаге напале су хотел који су Срби користили као касарну,
јединицу јавне безбједности, радио станицу и зграду
администрације Приједор.
Након изненађења српских војника, војници ПЛ-а су
заузели хотел и започели борбу за друге објекте. Један од
одреда, под командом Едина Чајића, послат је да блокира
главни пут који води према граду како би српске снаге у
случају извлачења приједорског гарнизона, биле
одсјечене. У исто вријеме, Единова група је требала да
убједи пет хиљада муслимана предграђа Пухарска да се
придруже нападу на град, али то се није догодило.
Жестоке борбе у Приједору трајале су до 8 сати ујутро, када
су дијелови 43. моторизоване бригаде прикључили
борби и разбили нападаче, наносећи им велике
губитке. Као резултат тога, остаци група Патриотске лиге
поново су се окупили у шумама Пањика и Курева, одакле
планирају нове акције.
Тачни губици муслиманско-хрватских снага нису познати. У
борби за Приједор српска војска и полиција изгубила је 14
бораца и имала њих 26 рањених.
Борбе за Сански Мост и Кључ.
Крајем маја - почетком јуна, Срби су морали да изведу
тешку операцију у Санском Мосту и муслиманско-
хрватским селима око Кључа. Циљ је био да се
превентивним војним мјерама неутралише могућа
партизанска активност муслимана и Хрвата у Босанској
Крајини и да се обезбједи главни град СРБиХ - Бања Лука.
25. маја, јединице 6. Санске (некадашње 6. партизанске)
бригаде, почеле су минобацачким гранатирањем
предграђа Санског Моста - Махала. Сљедећег дана Срби су
започели потрагу за оружјем, истовремено раздвајајући
све војнике. Жене, старци и дјеца послани су
на територију под контролом муслиманских снага а већина
мушкараца одведена је у кампове на подручју Приједора.
У исто вријеме, два батаљона 6. Санске, батаљон 13.
партизанске и батаљон 2. инжењеријског пука почели су да
чисте села сјеверно и северозападно од града
Кључа. Њихово становништво је такође протјерано са
граница Српске Републике БиХ, или смјештено у
акумулацијске кампове, ради даљег слања на муслиманску
територију
1. јуна 1992. године трагични догађаји догодили су се у
селу Прхово, 7 км сјевероисточно од Кључа. Српски одред
(наводно добровољци који су били у саставу Шесте
пjешадијске бригаде) извео је уобичајену операцију
откривања тајних спремника оружја. Војници су се у
почетку безобразно понашали према становницима. Затим
је започела пуцњава у којима су убијена 53 цивила,
укључујући жене и дјецу. Треба напоменути да су такве
злочине у почетку рата починиле све стране у сукобу, јер су
се многе оружане групе састојале од слабо контролисаних,
недисциплинованих војника, са мало разумјевања
савремених правила ратовања. У љето и јесен 1992. српско
војно-политичко руководство предузело је низ мјера за
побољшање дисциплине.
Неколико стотина муслимана и Хрвата, склонило се у шуме
Мајданског брда, између Приједора и Санског
Моста. Већином су то били цивили, али међу њима је било
и остатака јединица Патриотске лиге, укључујући и оне који
су учествовали у нападу на Приједор. Они су покренули
партизанске акције против српских патрола и малих
гарнизона. Тиме је српска војска прешла на одлучну
операцију чишћења Босанске Крајине.
Према плану чишчења, 5. партизанска бригада под
командом мајора Пере Чолића, појачана батаљоном 43.
Приједорске моторизоване бригаде, требало је да крене из
Приједора на југ, у правцу Старе Ријеке. Овдје су војници
под командом Чолића требали да се повежу са јединицама
6. Санске, која напредује са југа.
Операција је почела 20. јула. У току су српске трупе
савладале неколико малих герилских група. Затворени
цивили упућени су у избегличке кампове ради даљег
премјештања на територију под контролом муслиманско-
хрватских снага. Операција чишћења
Мајданске планине била је посљедња таква акција, у
којој је учествовала и војска. На разбијању малих
група милитаната Патриотске лиге по шумама била је
посље задужена полиција.

Офанзива на "бихаћки џеп", те пад Грахова и Гламоча

1995.
Војска крајишких Срба имала је још битнију улогу у
борбама за Бихаћ од 2. Крајишког корпуса ВРС. Од 1993.
СВК је пружала директну подршку муслиманским
побуњеницима Фикрета Абдића на сјеверу енклаве, без
којих „аутономаши“ тешко да би дуго издржали против 5.
корпуса АРБиХ.
Међутим, ријешење „бихаћког проблема“ било је директно
у складу са виталним интересима Српске Крајине. Јер 5.
корпус је неколико година спречавао стварање
јединственог стратешког простора. Али за РСК то је било
питање живота и смрти - много је наговештавало да ће у
љето и јесен 1995. године Хрвати покушати да елиминишу
Крајину. На фронту против могуће хрватске офанзиве било
је потребно што више снага, а присуство 5. корпуса АРБиХ у
позадини узимало је драгоцјене снаге. Такође, најоштрије
питање одбране РСК било је непостојање стратешке
дубине одбране - уништавање 5. корпуса ријешило би и
овај проблем.
Посље губитка западне Славоније, која је била осјетљива за
Краишнике, 16. маја генерал-потпуковник Миле Мркшић
именован је за новог команданта СВК, замјењујући
генерал-потпуковника Милана Челекетића на овој
функцији. О озбиљности овог именовања свједочи
чињеница да је Мркшић у Книн стигао са мјеста помоћника
начелника Генералштаба ВЈ.
У почетку су команданти СВК и ВРС планирали заједничку
операцију против Хрвата на Динари и у долини Ливна,
одакле је долазила непосредна претња Книну. Међутим,
на крају је од двије опције (Бихаћ или Ливно) изабран
Бихаћ. Чак се ни претња главном граду РСК није могла
упоредити са могућим посљедицама истовременог удара
хрватских трупа са фронта, а 5. корпуса са зачеља. У овом
случају би се већи део републике морао напустити да би се
задржала војска.
Главна мета офанзиве био је град Цазин, који је био
географско средиште регије (овај регион Босне носио је
историјско име - Цазинска Крајина), а током рата постао је
и политички и војни центар територије под контролом 5.
корпуса АРБиХ. У ствари, пад Цазина значило је потпуни
пораз. Након тога, планирано је извршити заједнички
напад СВК / ВРС на Хрвате на Динари.
Операција "Мач 95".
План операције Мач-95, израђен је под непосредним
надзором Милета Мркшића. Главна мета - Цазин. Кроз
којег су пролазиле све главне линије комуникације и
снадбијевања 5. корпуса. На једином аеродрому у региону
Ћоралићи (западно од Цазина) муниција и лијекови за
Дудаковићеве снаге испоручени су ваздушним путем, а
рањени изведени. Стога би губитак Цазина за муслимане
значио губитак њихове једине везе са копном, што је
такође било равно поразу.
Офанзиву су извеле две оперативне групе. Корпус
специјалне јединице (КСЈ) генерал-мајора Милорада
Ступара, требало је да предводи напад. Прије операције,
КСЈ је ојачан јединицама из 15. Личког и 21.
Кордунашког корпуса.
Организован у четири тактичке групе, Корпус специјалних
јединица требало је да напредује са запада на исток, на
фронту ширине око 30 км, који се протезао дуж босанско-
хрватске границе, од бивше ваздухопловне базе ЈНА -
Жељава на југу, до села Јоховица на сјеверу.
Предвођени генерал-пуковником Милетом Новаковићем и
официром српског РДБ „Раја“ Божовићем, ОГ „Паук“, који
су чинили муслимански аутономаши и ТГ-9 39. Банијског
корпуса СВК, требало је да изврши офанзиву у правцу Мале
Кладуше-Пећиград-Цазин. 2. Крајишки корпус је требало да
изведе акције којима ће закачити јединице 5. корпуса на
југу енклаве и спречити њихов пренос као појачање на
сјевер и запад. Укупно, прије почетка офанзиве, снаге СВК
бројале су 5.000 војника у нападачким јединицама и још
9.000 у помоћним, са два тенковска батаљона и четири
групе за артиљеријску подршку. Народне одбрамбене
снаге АПЗБ бројиле су око 4.000 војника. Такође у саставу
ОГ „Паук“, у операцији је учествовало око 500 „Црвених
беретки“,
Српска добровољачка гарда „Тигрови“. Специјалне снаге
Министарства унутрашњих послова, које су босански Срби
обећали, никада нису стигле да учествују у
офанзиви. Почетак акције био је заказан за 15. јул, али је
одложен за 4 дана, због проблема са прегруписавањем
јединица и проналажењем замјена за преостале полицајце
из Републике Српске.
17. јула за почетак офанзиве огласио се сигнал који је
постао типичан за Србе - две ракете Луна-М, испаљене су
на муслиманске положаје у мјесту Изачић. Међутим, да би
збунио непријатеља, напад није започео одмах, већ само
два дана касније. 19. јула, у 3.00 ујутру, Срби су изненада
напали муслимане са запада, истовремено на цијелом
фронту. Оперативна група „Паук“ и ТГ-1 напредовали су у
правцу Јоховица-Штурлић, ТГ-2 напали су подручје Тржачка
Раштела, ТГ-3 - подручје Бугар, ТГ-4 напредовали на
Жељава-Изачић
2., 3. и 4. тактичка група наишле су на жесток отпор
батаљона 502. брдске бригаде АРБиХ и могле су да
напредују само 1-2 километра. Покушај заузимања
пограничног села Тржачка Раштела, на главном путу који
води до Цазина, такође није успио. Неуспјех је последица
неочекиване "побуне" у специјалној полицијској бригади
која је била дио ТГ-2 - одбила је да нападне.
Акције ОГ "Паук" и ТГ-1 развијале су се успешније: брзо су
сломиле отпор 517. лаке бригаде код Штурлића и
напредовале 2 км до 20. јула. Команда 5. корпуса почела је
хитно да пребацује јединице 502. брдске бригаде из
околине Бихаћа на северозапад енклаве. Да би се
супротставили тенковима СВК, војници 5. ракетно-
артиљеријског батаљона распоређени су у офанзивно
подручје. Српски борци су 21. јула ушли у Штурлић и
наставили да развијају офанзиву на југоисток - од почетка
операције ТГ-1 је напредовала 7 км. Ситуација је била гора
на југу, у близини ТГ-2: она никако није могла да заузме
Тржачку Раштелу. ТГ-3 и ТГ-4 још увек нису обновили
нападе на Бугар и Изачић.
Сљедећег дана, борци КСЈ из ТГ-1 борили су се на брду
Пећка Брда (520 м.), На западним прилазима граду
Пећиград, кључној тачки на путу Велика Кладуша -
Цазин. Истовремено, јединице ОГ „Паук“ покренуле су
офанзиву на Пећиград из сјеверног правца, дуж пута
Велика Кладуша - Цазин.
До 25. јула, 5. корпус АРБиХ био је на ивици пораза: у
сјеверном и сјеверозападном правцу њене јединице ни на
који начин нису могле да зауставе напредовање ТГ-1 и ОГ
„Паук“; ТГ-3 и ТГ-4 коначно су пробили одбрану јаке 502.
брдске бригаде, заузели Бугар и стигли до предграђа
Изачића. Од 23. јула, ТГ-1 је напредовао још 2 километра
дубоко у енклаву, заједно са ОГ „Паук“ рашчишћавајући
висину Печких брда (520 м) од непријатеља, села Лисковац,
Тржачка Платница и Криваја. До 26. јула ОГ „Паук“ заузео је
Пећиград и стигао до превоја Скокови, док је ТГ-1 претио
аеродрому „Ћоралићи“, удаљеном само 5 км. (до Цазина -
8 км.).
26. јула лидер Аутономне покрајине Западна Босна, Фикрет
Абдић, објавио је ново име - Република Западна Босна. И
он је, као и већина српских политичара, грађана и војника,
сматрао да је коначни пораз 5. корпуса и пад Бихаћа
питање наредних неколико дана. У 5.корпусу је владала
општа паника и хаос. Генерал Атиф Дудаковић се касније
подсјетио да је офанзива СВК била његов најтежи тренутак
у читавом рату. Требала му је помоћ. Али помоћ је могла
стићи само од Хрвата, који су, наравно, врло помно
пратили битку у бихаћком џепу.
Хрватско руководство је било добро свjeсно да ће пораз 5.
корпуса муслиманске војске резултирати најтежим
стратешким последицама не само за исламисте
Изетбеговића, већ првенствено за Загреб. Заузимањем
Бихаћа, Српска Крајина постала би много мање осјетљива
на хрватску војну операцију чији је главни услов била
брзина. Дипломатска ситуација у љето 1995. била је таква
да ни Американци ни Европљани не би дозволили да се
Хрвати вишедневно боре за Крајину, што би се
највероватније и догодило да је 5. корпус потпуно
поражен.
Муслиманска влада Босне такође није имала алтернативе
да помогне Дудаковићевим војницима, осим тражења
директне војне интервенције Хрвата. 22. јула,
предсједници Туђман, Изетбеговић и Зубак, одржали су
хитан састанак у Сплиту на којем је усвојена заједничка
декларација. У њему се посебно каже: „Република и
Федерација Босне и Херцеговине затражиле су од
Републике Хрватске да пружи хитну војну помоћ против
агресије, посебно у регији Бихаћ, на шта је Република
Хрватска пристала. Договорили су се за сарадњу посебно у
области одбрамбене координације између Хрватске и
Босне и Херцеговине “.
Како су хрватске трупе могле помоћи пораженом 5.
корпусу? Прије свега, хрватски план акције састојао се од
обнављања офанзивних операција у долини Ливна,
заузимање Босанског Грахова и стварања директне претње
главном граду РСК - Книну. Према прорачунима хрватске
војске, заузимање Грахова требало је да изазове оправдану
забринутост међу крајишким Србима, што би довело до
заустављања офанзиве на Бихаћ и јачања њихових
положаја на динарским планинама.

Хрватска операција "Љето 95"

За спровођење овог плана развијена је операција „Лето
95“. Њен главни циљ било је Грахово - важан путни чвор
који је повезивао Книн са Републиком
Српском. Секундарни циљ офанзиве био је град
Гламоч. Хрвати су се надали да ће пад Грахова, тако
виталан за обе српске државе, проузроковати
пребацивање трупа са бихаћког фронта на граховски
фронт, што би значило спас за 5. корпус АРБиХ. Истом
операцијом хрватске трупе су себи припремиле изврсно
упориште за напад на Книн. И заузимањем Гламоча
припремити добре стартне позиције за офанзиву на
РСК. Читаву операцију планирао је и водио командант
сплитског корпуса генерал Анте Готовина.
Хрватске снаге које су требале извршити офанзиву биле су
дио Оперативне групе Сплитског корпуса. За истовремени
напад на Грахово и Гламоч, подјељене су у две групе. 7.
гардијска бригада, која је извршила главни напад на
Грахово, ушла је у главну која је дијеловала на подручју
Грахова; комбинована јуришна чета 114. пјешадијске
бригаде, која је требало да заузме српске планинске
положаје на десној страни аутопута Ливно-Грахово; 4.
гардијска бригада и 2. батаљон 9. гардијске били су у
резерви. Друга група се, пак, састојала од две „подгрупе“,
које су требале да нападну Гламоч у конвергентним
правцима. Главне снаге требале су да нападну са
планинског вијенца Шатор и сломе српску одбрану у
долини Гламочког поља. То су требали извести 81.
одвојена гардијска бојна, 3. батаљон 1. гардијске бригаде и
јединице 1. ХГК (Хрватски гардијски корпус). Са југоистока,
2. и 3. гардијска бригада ХВО, ојачане 60. гардијским
ваздушно-десантним батаљоном и 22. диверзантским
одредом, напредовале су на Гламоч. Резерва ове групе био
је 1. батаљон 1. гардијске бригаде и извиђачки и
диверзантски одред Генералштаба ХВ. Укупно су хрватске
снаге имале око 8.500.
По завршетку успјешне хрватске операције „Скок-2“ у јуну,
снаге 2. Крајишког корпуса ВРС код Грахова и Гламоча
добиле су појачање. Босанско Грахово бранили су 3.
Петровачка лака пјешадијска бригада, 9. Граховска лака
пјешадијска бригада и борбена група "Вијуга" СВК. Од
јединица упућених на појачање, формирана је 3. Српска
бригада (положаји - источно од Грахова), у којој су биле
јединице, од вода до чете из састава 2. пешадијске
Крајишке, 1. лаке Челиначке, 11. Дубичке пјешадијске, 43
Приједорске моторизоване, 1. Градишке лаке, 1. Добојске
лаке, 22. пјешадијске те из 1., 2. и 3. Семберске пјешадијске
бригаде Источно-босанског корпуса. Пета Гламочка
пјешадијска бранила је Гламоч. Њен лијеви бок покривале
су јединице 7. моторизоване бригаде из Купреса. Укупна
снага српских снага била је око 5.500 бораца.
Офанзивна операција ХВ и ХВО ,,Љето-95“ започела је у
5.00 сати, 25. јула. У свим правцима Срби су пружили
жесток отпор. О овоме ће касније писати Анте Готовина:
" На почетку офанзиве непријатељ се жестоко опирао на
свим одбрамбеним положајима. Непријатељска линија
одбране, посебно код Босанског Грахова, била је савршено
припремљена. Било је много бункера и покривених ровова
... Све то у комбинацији са добро постављеним минским
пољима ".
7. гардијска бригада пробила је прву линију српске
одбране, притискајући 3. Петровачку бригаду испред ње,
напредујући за 2 км. уз аутопут. Међутим, убрзо је била
принуђена да се заустави због опасности да изложи десни
бок, јер је посебна пјешадијска чета 114. бригаде наишла
на проблеме. Испоставило се да војници јуришних
одјељења пјешадијске бригаде регрутовани у чету нису
били спремни да дјелују против непријатеља добро
укорењеног у планинама. Борци 9. Граховске бригаде,
бранећи се на брду Марино Брдо, успјешно су одбили
хрватски напад, присиљавајући тако много успјешнију 7.
гардијску бригаду да се заустави.
У бици за Гламоч, која је започела паралелно,и ту
је хрватска офанзива је заустављена. 81. гардијски батаљон
пробио је линију фронта одбране 3. Српске бригаде
југоисточно од планине Шатор и могао је да напредује на
мјестима од 1 до 2 км. али је, као и у случају 7. гардијске,
био принуђен да се заустави због претње са десног бока -
тамо су борци 1. гардијске бригаде и специјалне снаге
полиције босанских Хрвата предузели неуспјешне
фронталне нападе на планину Врхови (1533 м.), гдје су
одбрану држали војници 5. Гламочке бригаде. Слична
ситуација се развила првог дана и дуж читавог фронта код
Гламоча: 2. гардијска бригада ХВО неуспјешо је напала
српске положаје на планини Мала Голија; на југу је дебакл
доживио 60. падобрански батаљон ХВО близу Велике
Голије, а на истоку, на брду Кујача (1834 м.) је такође
заустављен 22. диверзантски одред.
26. јула ситуација у одбрамбеној зони 9. Граховске бригаде
нагло се закомпликовала за Србе: Хрвати су у бој увели 2.
батаљон 9. гардијске бригаде, који је заједно са „елитном“
четом 114. пука покушао да заобиђе српска утврђења на
Марином Брду - лијеви бок. Успели су, а Срби су морали на
брзину да се повуку на резервне положаје. Чим је
отклоњена опасност са десног бока, 7. гардијска бригада
наставила је офанзиву - Срби су, пружајући чврст отпор,
били приморани да се повуку још 5 км. Тако су до јутра 27.
јула, напредне јединице хрватске гарде већ биле удаљене
7 км. од Грахова.
У бици за Гламоч иницијатива је полако прешла на
Хрвате. Јединице 1. ХВО, 3. батаљон 1. гардијске бригаде и
полицијски специјалци, заобишли су најјаче српско
утврђено подручје на планини Бундина Кос (1675 м.) И
одмах напредовали 5 км, присиљавајући Србе да напусте
своје добро утврђене положаје, како би се избјегло
окружење. До јутра 27. јула, 81. гардијски батаљон
достигао је линију између села Поповићи и планине
Велики Вршић (1102 м), пријетећи ауто-путу који повезује
Гламоч са Бања Луком. У централном сектору фронта ОГ ХВ
распоређен је резервни 1. батаљон 1. гардијске бригаде,
чета специјалних снага Главног штаба ХВ и 72. батаљон
војне полиције. Ове свјеже снаге подржале су нови напад
3. гардијске бригаде ХВО на планину Врхови, коју су под
најмоћнијим хрватским притиском њени малобројни
бранитељи морали да напусте до јутра 27.
јула. Истовремено, 2. гардијска бригада ХВО успјела је да
напредује само километар у подручју Мале Голије. Овјде су
бројније српске јединице пружале врло тврдоглав отпор,
јер је у овом правцу Гламоч је био удаљен само 5 км.
од линије фронта. У подручју Кујаче, падобранска ХВО
такође уз велике потешкоће, повратила само неколико
стотина метара.
Готовина је 27. јула одлучио да искористи „адут“ - 4.
гардијску бригаду, коју је бацио на положаје ВРС на
Марином Брду, што није дозволило 7. бригади да развије
офанзиву на Грахово. Сада су офанзиву на Босанско
Грахово водиле две пуне гардијске бригаде ХВ - 7. на
лијевом и 4. на десном боку. Као резултат тога, до јутра 28.
јула, српске јединице су напустиле кључне положаје на
Марином Брду, а хрватске трупе имале су 5 км до Грахова.
У бици за Гламоч догодило се нешто потпуно супротно: 3.
Српска и 5. Гламочка бригада ВРС, чинило се, коначно су
успориле напредовање свих хрватских јединица. Истог
дана, хрватско ратно ваздухопловство (два МиГ-21),
кршећи „зону забрањеног лета“, извршило је препад на
Гламоч.
Расплет током битке за Грахово и Гламоч дошао је сасвим
неочекивано у првој половини дана 28. јула. Артиљеријска
група СВК, смјештена на планини Шатор, остала је без
граната и више није могла да задржи ватру хрватске
јединице. Катастрофална ситуација са муницијом и
прехрамбеним производима развила се у многим другим
јединицама 2. Краишког корпуса које су учествовале у
одбрани.
3. Петровачка и 9. Граховска бригада су толико ослабиле
под притиском две непријатељске гардијске бригаде да је
28. јула започело њихово неселективно повлачење. Са
војском у повлачење је кренуло око 20.000 цивила. Убрзо
су хрватске јединице ушле у Босанско Грахово. Значајне
снаге 7. и 4. гардијске бригаде наставиле су са
напредовањем још 10 километара. Најгоре од свега, што су
у ноћи 30. јула, јединице 7. гардијске бригаде заузеле село
Стрмицу, на босанско-хрватској граници, које је било
посљедња тачка кроз коју је пролазила железничка и
транспортна артерија између РС и РСК. Сада, за помоћ
Крајини морали су да се траже обилазни путеви који су
пролазили кроз слабо развијен планински терен.
Срби су претрпели велике територијалне губитке у тој бици
на подручју Гламоча. Слом невјероватно растегнутог
фронта 5. Гламочке бригаде догодио се 28. јула. Њене
јединице започеле су повлачење према сјеверу и
североистоку. У ноћи 29. јула Српска бригада водила је
борбе за Гламоч те се повукла 5 км. на сјевер да би се
избјегао бочни удар и да се покрије пут према Бањ Луци.
Међутим, док је ВРС грчевито пребацивала појачање из
новозаузете Жепе, са истока Босне, како би „закрчила“
празнину на сјеверу и истоку Гламоча, Хрвати су успели да
заузму цијело Гламочко поље и планину Хрбина, и стигну
до подножја масива Виторог. Истог дана, 29. јула.
Многи српски родољуби вјерују да је брзи пад Грахова и
Гламоча постао могућ због издаје југословенских лидера и
војне елите ВРС, на коју је Београд имао директан утицај.
Наводно да су се Милошевић и Туђман већ договорили да
се СРЈ неће мјешати у војно преузимање РСК. Као и многе
сличне „теорије завере“ грађанског рата у Југославији, не
постоје документарни докази за оптуживање Међутим,
постоје трагичне грешке српске команде, која на вријеме
није препознала крајњу опасност у најважнијем тренутку.
Након успјешне непријатељске операције „Љето-95“ над
Српском Крајином се надвила смртна претња. Обустављен
је напад на Бихаћ. Команда СВК одлучила је да снаге
корпуса специјалних јединица подјели у двије групе, од
којих је једна пребачена под Книн да га покрива са сјевера,
са граховске стране.
Председник РСК Милан Мартић и генерал Мркшић састали
су се 30. јула са специјалним представником УН-а
Јасушијем Акашијем ради договора о повлачењу српских
трупа из „џепа“ Бихаћа, у којој би Срби одњели
дефинитивну побједу.
Борбе у Подрињу - Вишеград, Фоча 1992.
Вишеград.
Истовремено са ослобађањем Зворника, јужно од града
Вишеграда на обалама ријеке Дрине одвајају се локалне
заједнице, локални Срби у јануару гласају за улазак у САО
(Српска аутономна област) а муслимани за суверену БиХ на
челу са руководством из Сарајева. Током прољећа 1992.
године ситуација у Вишеграду је слична као и у другим
градовима Босне: дијеле се двије етничке групе, формира
се одвојено власт и полиција, подижу се барикаде...
7. априла 1992. око 1000 српских бораца ТО те око 150
локалних полицајаца са мањом јединицом 37. Ужичког
корпуса ЈНА, умарширали су у град. Борбе су се водиле са
мањом групацијом муслиманске полиције и припадника
''Патриотске лиге''. Најжешћа борба је била 8. априла око
зграда полицијске станице.
Истога дана велики дио локалног муслиманског
становништва је избјегао из града, владала је и паника због
гласине о присуству Аркана у Вишеграду.
На крају борби за Вишеград десио се и један инцидент:
криминалац Мурат Шабановић је очајнички покушао да
заустави српски напад, тако што је заузео хидроелектрану у
близини града и пријетио да ће је разнјети. У том случају
Вишеград и околина би били поплављени.
Након разговора са њим и убјеђивања, Срби су преузели
брану а несуђени рушитељ Мурат се повукао.
У наредних неколико дана српске снаге уништиле су
раштркане џепове муслиманског отпора у близини
Вишеграда. А код мјеста Рудо на босанско-српској граници,
уништена је јединица "Зелених беретки" (војно крило СДА).
Фоча (Србиње).
У цијелом Подрињу можда најаче борбе су се водиле
управо око Фоче, смјештене 20км југозападно од Горажда.
Фоча се налази на важном стратешком путу који води од
сјевера према југу цијелом долином Дрине. Етничко
становништво је грубо подјељено (52% Муслимани и 45%
Срби). Овдје је дошло до великих ескалација међуетничких
контрадикција, као и у цијелој Босни у марту. Након серије
инцидената, 23. марта, локални кризни штаб СДС-а најавио
је "стање спремности". Овај корак су првенствено
изазвале вијести о растућем притиску на српску мањину у
Горажду.

Српске снаге у Фочи и околини, чиниле су углавном борци

Територијалне одбране (око 1.000 људи), комбиноване
одреде ТО из сусједних општина (на примјер из Чајнича) и
200 локалних полицајаца који су се недавно придружили
формираном српском министарству унутрашњих послова.
Након тога, у последњој фази борбе за град, придружили су
се и добровољци из "Српског покрета" Војислав Шешељ.
Ограничену подршку пружили су јединице 37. Ужичког
корпуса ЈНА.
Снаге муслимана у Фочи бројале су неколико стотина
војника паравојних снага СДА. То су биле најорганизоване
и добро наоружане муслиманске снаге у источној Босни,
без бораца Горажда. За разлику од Бијељине, Зворника и
Вишеграда, гдје су Срби успоставили своју контролу за
један или два дана, борбе за Фочу су трајале три недеље.
Када је Босна и Херцеговина формално прогласила
независност 6. априла, истог дана Срби из Фоче преузели
су контролу над главним општинским зградама, укључујући
и полицијску службу и прогласили своју припадност БиХ и
независност од владе у Сарајеву. Битке које су започеле у
граду, увече 8. априла, преселиле су се на подручје
хидроелектране 9. априла, као и у Зворнику, Срби су
издали ултиматум: "Спустите оружје!" Муслимани су га
игнорирали, а увече истог дана српски борци су почели да
бомбардују град са хаубицама. Борба се водила у
предграђу код већине муслиманског становништва (Доњег
Поља, Алаџа). У наредних неколико дана, српски борци су
преузели предграђе Фоче. Овде су се муслимани борили
вјешто и очајнички. Већина града у поподневним часовима
изгледа је мртво (многи локални становници су већ
побјегли), а ноћу је постао рај за пљачкаше.
Потпуна контрола над Фочом долази 14. априла, када
српске снаге концентрисаном ватром из артиљерије
успјевају да избаце муслиманске снајперисте из небодера
(са којих муслимански снајперисти држе под контролом
цијели град). Након пада насеља Доњег Поља гдје је
пружит најачи отпор, муслиманска одбрана је почела да се
руши, а до 17. априла већина муслиманских снага
је напустила град, укључујући и велики дио мирног
становништва.
Ослобађање Фоче је био велики успех за Србе у њиховој
офанзиви у Подрињу, али су морале још да се воде борбе
са саботажама неколико муслиманских група
распршитих широм града. Тек крајем јула српски борци су
успели да у потпуности обезбједе овај реон.
У наредним данима формиране су у Вишеграду и Фочи
двије тактичке групе ВРС. Које су активно учестовале у
борбама за коридор Трново - Горажде, којег су муслимани
покушавали успоставити. Борбе у Подрињу 1992. су се
прењеле у ''троугао'' између Рогатице, Вишеграда и
Горажда, дуж обе обале Дрине.
Борбе у Подрињу - Зворник, Шековићи 1992.
Подриње - источна Босна, земља коју ријека Дрина
раздваја од Србије, је била једна од најважнијих
стратешких циљева Срба у рату. За Републику Српску од
виталног значаја да имамо заједничку границу са Савезном
Републиком Југославијом за несметану економску и војну
помоћ како тад тако и у будућности. Једини проблем је
била етничка мапа Босне и Херцеговине која је била
попут ''исцјепане одјеће'' посебно више истакнута у
Подрињу него у Крајини или Херцеговини.
Таква ишарана мапа ће наговјестити крваве оружане
сукобе у прољеће и љето 1992. године за цјелокупно
становништво Подриња.
Стављањем Бијељине под контролу 3. априла, српске
територијалне снаге са подршком добровољаца из Србије,
разматрају наставак акције и спајање осталих градова дуж
ријеке Дрине у правцу Зворник-Братунац-Вишеград.
Међутим муслиманска страна се далеко прије припрема за
преузимање контроле у Зворнику већ у јесен 1991. је
формирана ''Патриотска лига'' на челу са Асимом Алићем и
постројена у селу Годуш код Зворника. Такође камадант
екстремиста је био ''капетан Алмир'' - Самир Ништовић.
До почетка априла 1992. становништво Зворника је било
око 15.000 људи (60% - 40% у корист муслимана).
Ситуација у граду је загријана 2. марта након објављивања
резултата референдума. Двије недеље касније, Срби су
прогласили '' Српску општину Зворник''. До краја марта
локална полиција је подјељена према етничкој
припадности у два непријатељска одреда.
Ослобађање Зворника.
Рат у Зворнику је дошао 5-6 априла, када наоружани
муслимански екстремисти подижу барикаде и тиме град
постаје затворен за улазак или излазак из њега.
Али праве борбе за град настају српском офанзивом 8.
априла, пред свеопшти напад на град је Жељко
Ражнатовић ''Аркан'' послао ултиматум да ''Патриотска
лига'' положи оружије или ће дијелити судбину Бијељине,
ултиматум је одбијен. Супериорнија српска војска се
упустила у борбу са муслиманским снагама. Неколико
часова посље напада, Зворник је био чврсто у српским
рукама, посљедње жари отпора су потиснуте касно у ноћ.
Снаге ЈНА су 10. априла ушле у град и преузеле контролу.
Борбе око Зворника и Шековића.
Након ослобођења Зворника, српске снаге постепено
преузимају контролу над читавом општином у настојању да
се споје са српским општинама Власеница и Шековићи те
створе заједнички простор који би повезао
сјеверноисточне дијелове Републике Српске, српске
територије око Сарајева све до Србије.
Акције сламања посљедниих муслиманских џепова око
Зворника се успјешно реализују, једна од најкрвавијих
борби се одвијала двије седмице након уласка у Зворник.
Тачније 26. априла.
Када се разбијени одреди зворничких муслимана склањају
у стару тврђаву на узвишењу познатију као Кула Град или
Ђурђев град, један километар јужно од Зворника. Међутим
одреди српске ТО са добровољцима и тенковским
батаљоном ЈНА разбијајау и ту групу.
Борбе српских снага са ''Патриотском лигом'' се водила и
на потезу села Снагово Доње-Каменица, три километра
јужно од града гдје је непријатељ натјеран у повлачење.
Великог успјеха у сламању отпора су имали такође
добровољци из Српске радикалне странке - Војислав
Шешељ, који су ефикасно одрађивали постављене задатке.
До 9. маја је уништено неколико утврђених муслиманских
села, гдје се стигло до периферије мјеста Сапна (15км
сјеверозпадно од Зворника). Ту су муслимански борци
пружили одлучан отпор од Сапне преко села Незук и
Засеок, гдје је напредовање заустављено. Велику улогу у
заустављању је одиграла муслиманска јединица ''Црни
лабудови'' на челу са комадантом Мехдином Хоџићем који
је погинуо у борби.
11. маја српске снаге улазе у Калесију, 20км западно од
Зворника. На тај начин обезбјеђен је пут Шековићи-
Зворник, који је у то вријеме била једина веза између Пала
са сјевероистоком Републике Српске. 25-28. маја
муслиманске трупе поново заузимају Калесију али коридор
према Сарајеву и Палама је остао под котролом српске
војске.
Крајем маја и јуна, обе стране су спровеле реорганизацију
оружаних снага. Тада се формира и Војска Републике
Српске.
У реону Шековића су формиране двије бригаде 1.
Зворничка лпбр и 1. Бирчанска лпбр. Прва је држала фронт
у правцу Сапне и Калесија а друга источни фронт према
Церској и Каменици и западни фронт према Кладњу
те чувала пут Зворник-Шековићи. Ударне песнице ових
бригада су чиниле јединице ''Вукови са Дрине'' и МУП-
специјалних снага.
Обе српске бригаде имају укупно 7.000-8.000 бораца. Са
западне стране из правца Калесије, Сапне,
Теочака...муслиманске снаге имају око 10.000 бораца а
југоисточно из правца Церске и Каменице око 4.000
бораца.
7. јуна муслиманске јединице из Калесије и Сапне нападају
положаје Зворничке бригаде. У борбама које су трајале
мјесец дана муслимани су заузели село Мемиће али су на
другим мјестима напади одбијени.
19. јуна 1. Бирчанска бригада ВРС у офанзиви заузима
брдо Вис које доминира Калесијом, долином ријеке Спрече
и бившом ЈНА базом Дубраве недалеко од Тузле.
9. јула 1. Зворничка бригада ВРС враћа село Мемиће под
своју контролу, обнављајући комуникацију између
Шековића и Зворника, тај фронт посље остаје миран.
У посљедњим данима јула водиле су се борбе за контролу
аутопута. Овог пута главни напади су стизали из
муслиманских еклава у правцу Каменице.
Такође муслимаснки диверзанти из Калесије и Сапне су
убачени у реон Црног врха који доминира коридором и
главном комуникацијом између Шековића и Зворника али
су убрзо елиминисани.
Крајем августа, муслиманске снаге из Калесије и Каменице
истовремено нападају коридор са сјевера и југа,
покушавајући да пресјеку једину комуникацију те да се
повежу, али напад је одбијен.
Саботажни и диверзантски муслимански одреди су
покушали два пута преузети контролу над аутопутом у
септембру, али су такође одбијени.
У октобру муслиманске трупе, већ знане као АРБиХ,
покрећу снажне нападе у покушају да униште коридор
између Пала и Зворника.
Избијају жестоке борбе, у којој су одбијени таласи напада
муслиманских формација. У контра нападу 1.Зворничке
лпбр и 1.Бирчанске лпбр ВРС готово да је уништена
муслиманска енклава на релацији Церска-Каменица. Из
правца Калесије и Теочака је 30. октобра покренута велика
офанзива АРБиХ у поновном покушају спајања са еклавама
на истоку, али већ истог дана је прекинута након погибије
главног комаданта операције Хајрудина Месића.
Током новембра, муслимани су још три пута безуспјешно
покушавали пресјећи комуникацију али српска одбрана
је била одлучнија да брани тај простор.
22. децембра 1. Зворничка лпбр ВРС у офанзиви је
преузела контролу над путем Зворник-Братунац, коначно
ослободивши ту важну комуникацију и спојивши западну
обалу Дрине до Каменице.
Тешке борбе су настављене већ првога дана 1993. године,
овог пута са муслиманском енклавом - Сребреница.
Ослобођење Бијељине 1992.
Град Бијељина налази се на сјевероисточном дијелу
Подриња, највећи град географске области Семберија на
само 15 км од границе Србије.
Прије рата, његово становништво је бројало 36.000 људи. У
самом граду су превладали муслимани, а у околним
селима Срби. Успостављање потпуне контроле над градом
на раскршћу два важна правца, постало је кључни задатак
за САО Семберију и Мајевицу и за оружане снаге СДА.
Током 1991. и почетком 1992. године, обе стране су
покушале подјелити полицију по етничким линијама и
успоставити политичку контролу у Бијељини. Али за Србе
је тај задатак је био много тежи, јер у граду је међу
функционерима био утицајнији муслимански СДА који је
руководио добро наоружаним и бројнијим члановима
"Патриотске лиге" и "Зелене беретке". Осим ових снага
била је и муслиманска милиција, такозвана "Ханџар
дивизија" (названа по истоименом СС одреду, коју су
нацисти формирали од босанских муслимана током Другог
свјетског рата). Наравно, број ове "дивизије" не прелази
двијеста људи, али са осталим пара-формацијама чине
оштрицу СДА.
Српске и муслиманске стране су формирале своје
''штабове'' у познатим градским кафићима. Тако је мјесто
сталног окупљања исламиста био кафић ''Истанбул'', док су
српски радикали из странке Др. Војислав Шешељ окупљали
у кафићу "Казино".
У јутро 31. марта 1992. у "Истанбулу" избила је експлозија -
повријеђено је седам особа.
Догађај узнемирује све муслимане, наравно, убрзо се шире
гласине да је то дјело милитанта из редова српске странке.
Страст наставља да се погоршава, кад је сат времена након
експлозије ухапшено лице које је бацило бомбу. Био је
извесни Александар Зекић. Испитивање је показало да
Зекић не припада ни једној политичкој партији и да је
бомбу бацио због свог нејасног разлога. Највероватније је
то била ментално неуравнотежена особа. Али без обзира
на велики публицитет у овом случају градске власти су
изјавиле да је у овом случају политика није присутна.
Муслимански националисти су изабрали да овај инцидент
узму као изговор за преузимање града. Чим је пао мрак,
"Зелене беретке" спаљивају кафић "Казино
",српски радикали узвраћају ватру на кафић "Истанбул" те
у пуцњави су рањене три особе, које су одведене у локалну
болницу. После поноћи, пуцњава престаје, обе стране се
баве подизањем барикада. Муслиманске барикаде
блокирају центар Бијељине, док српска страна
поставља барикаде на рубовима града.
У јутро, 1. априла, избија пуцњава велике жестине. Срби су
брзо организовали разне одреде, који су до ноћи остали на
периферији града. У суштини, то су биле
наоружане милиције САО Семберије и Мајевице коју је
контролисала СДС. Висока борбена ефикасност одликује
војнике из СРС (шешељева странка), који већ имају
драгоцјено војно искуство у урбаним условима, стеченим у
Вуковару.
За преузимање власти у граду, муслимански националисти
рачунају на своје оружане снаге "Патриотску лигу"
и "Зелене беретке", чији су многи борци били обучени и
добро наоружани и што је најважније фанатични
исламисти и активисти СДА. Локално муслиманско
руководство је рачунало на дуготрајани сукоб и на буку у
свијету о "српској агресији". На такав начин успоставити
контролу над градом (као у примјеру Бихаћа, Сребренице,
Жепе, Сарајева...). Али крвави догађаји у Бијељини су
кренули другим током.
Јутро, 2. априла, раскрива тужан центар града: Спаљени
кафићи и продавнице, куће избушене мецима. Улице су
биле празне, српско и муслиманско становништво је у
страху сједело у својим кућама. Многи су напустили
Бијељину. Дјелови ЈНА, који су били блиски конфликту нису
интервенисали, рекавши новинарима да паравојне снаге
националиста сортирају односе у граду, а војска ту није
била довољно снажна за интервенцију.
Нарочито жестоки сукоби 2. априла су се одвијали у
близини болнице и градског парка. Срби су бранили
зграду Општине и банку, док су "Зелене беретке"
забункирале у болници и омладинском дому. Сваким
сатом је постало јасно да муслимани губе битку за град.
Одлучујући фактор у корист Срба био је долазак одреда
Српске добровољачке гарде "Тигрови", којом је
командовао Жељко Ражнатовић "Аркан". До почетка
сукоба у Бијељини, "Тигрови" су се налазили у селу
Бадовинци у Србији, у близини границе.
Контролисали проток робе из Србије у Босну. "Тигрови" су
током периода југословенског сукоба били једна од
најспособнијих српских јединица. Они су активно
учествовали у борбама за Вуковар и борбама у Крајини.
"Тигрови" су стигли у Бијељину дан након почетка борбе и
подизање барикада. Заједно са "Шешељевцима"
формирали су кичму српских снага у операцији
ослобођења града.
Међутим Арканови тигрови су имали ригорозне методе
ратоваја. Користили су тактику застрашивања цивила
понекад и убиства углавном несрпског становништва али и
појединих Срба. Због таквог ратовања често су долазили у
сукобе са српским лидерима и Војском Републике Српске
која није одобравала насиље против невиних људи.
Али савршено обучена и дисциплинована јединица, без
којих у почетној фази рата у Босни би Срби били у тешком
положају против добро организованим и
бројнијим хрватско-муслиманским трупама
У међувремену у Бијељини се састаје делагација да
разјасни ситуацију на лицу мјеста. Алија Изетбеговић је из
Сарајева послао члана Предсједништва Републике Фикрета
Абдића. Ту су још били замјеник премијера Миодраг
Симовић, министар одбране Јерко Доко, Биљана Плавшић,
Горан Хаџић, еписком Качавенда...
Фикрет Абдић је дошао по налогу Изетбеговића као
представник СДА, међутим исказаће се да је то била подла
игра Изетвеговића, јер је послао делегацију у непознато
чије је лидер био Абдић веома популарна фигура у Босни,
да би у случају његовог смакнућа од стране ''аркановаца''
искористио за медијску пропаганду а самим ти и
елиминисao Абдића као такмичара, чији ће се планови
раскрити већ у наредној години.
3. априла средином дана, пуцњава у Бијељини је потпуно
престала, муслиманске параформације су биле поражене,
неки од њих су напустили град, неки су се преобукли у
цивилну одјећу и расформирали међу становништвом. У
неким мјестима се још чула пуцњава али до 15.00 сати све
је било тихо.
Због недостатка телефонске комуникације,често су
пласиране гласине од стране водећих босанских медија о
томе како је током борби центар града тешко оштећен, али
након пар дана кад су новинари ушли у град, убјеђења су
била другачија: зидови кућа у неким мјестима имају рупе
од метака, неколико прозора је разбијено и неколико
кафића је спаљено. Наравно нема знакова кориштења било
какве артиљерије, како је наводила штампа из Сарајева.
У уличним борбама обе стране су се користиле лаким
наоружањем. Отуда је минимална штета за град. На
састанку са новинарима Аркан је представио медијима
заробљено наоружање, разних калибара те посебно 9мм
аутомат ''Shawkat'' на коме је написано '' made in Croatia''
што сугерира одакле је било набављено наоружање и ко се
припремао на рат.
У поподневним сатима 3. априла локални радио је
објавио: '' Кризни штаб српског народа и бораца САО
Семберије и Мајевице те Српска добровољачка гарда,
држе пуну контролу над ситуацијом у граду''. Муслимани
су замољени да предају сво наоружање које имају. Ова
апелација је примљена са разумјевањем те су људи
долазили у одређене тренутке и предавали оружије. Људи
који су предавали оружије нису били заробљавани ни
заточени, иаоко се међу њима крили дојучерашњи
активисти ''Патриотске лиге''
У 15.00 часова у град су ушле јединице ЈНА и преузеле све
кључне објекте у граду. Овај корак савезне војске
је подузет по договору са Предсједништвом Босне и
Херцеговине.
Покушај заузимања власти је пропао. Бијељина је остала
једном и заувјек изгубљена за муслиманске екстремисте.
Цијена те побуне је била сљедећа: 41 мртвих, десетине
рањених те оштећена инфраструктура града.
Мирни муслимани, који су и сами патили од акције својих
екстремних сународњака су формирани у
бијељинске муслиманско-антифашистичке батаљоне, који
су се борили заједно са осталим борцима Војске Републике
Српске. Највећи број муслимана у ВРС са подручја
Семберије су били управо из Бијељине и мјеста Јање 10км
од града. А неколико стотина их је било у 3. семберској
бригади ВРС.
Сребреничко ратиште 1992-1993.
Сребреница, градић у Подрињу, познат још од римских
времена, када се звао Аргентум. Од давнина
знана по сребру, међутим до 20. вијека сребрни рудници су
одавно престали да раде, остављајући граду само име
племенитог метала.
Почетком 1992. вође муслиманских и српских заједница у
граду су заједнички настојале да одрже нормално и мирно
окружење. Међутим, радикални представници СДА и
локални огранак ''Патриотске лиге'' формирали су
почетком априла оружани одред, који је требао да
примјени политику сарајевске владе и у Сребреници. Ови
непријатељски кораци према Србима довели су до
погоршања етничке климе у граду.
Дана 18. априла, српска ТО и добровољци под командом
председника локалне СДС- Горана Зекића, преузели су
Сребреницу под своју контролу. Томе је претходио
ултиматум упућен муслиманском становништву, да преда
сво оружје. Наравно, чланови Патриотске лиге су га
игнорисали и повукли у планине. Придружило им се више
стотина људи.
Муслиманске снаге које су се повукле из града покренуле
су герилски рат на главним путевима који су водили према
Сребреници. Њима је командовао Насер Орић, полицајац
из села Поточари, за којег се причало да је неко вријеме
служио као тјелохранитељ Слободана Милошевића.
8. маја Горан Зекић је убијен у заседи. Искористивши
тренутак када су Срби у Сребреници остали без вође и
били збуњени, Орић је вратио град под контролу
муслимана током дана. Већина Срба је у паници побјегла у
оближњи Братунац.
Током љета, муслиманске снаге у Сребреници бројале су
око 5.500 људи, подијељених у три бригаде. У почетку,
само половина њих била је наоружана аутоматима,
остали су имали ловачке пушке или уопште нису
били наоружани. Ситуација је почела да се мјења током
љета и јесени, када су након неколико разарајућих напада
на сусједна српска села, допунили свој војни арсенал
У нападима су војници под командом Орића, били у
пратњи стотина избјеглица с торбама и ранцима, који су
добили надимак "Торбари". Након што су муслимански
војници заузели српска села и покупили све што је
потребно за живот. "Торбари" који су по правилу, били
наоружани сјекирама, ножевима, вилама (ријетко ко је
имао пиштољ) су немилосрдно довршили рањене, клали
жене, дјецу, старце - оне који нису успјели да побјегну
Муслиманске јединице из Сребренице су 26. септембра
заузеле село Подравно, 15-20км југоисточно од Милића, у
близини рудника боксита. У току битке, 27 војника ВРС је
убијено, а исто толико цивила је брутално убијено од
стране ''торбара''.
Након пада Подравне, Орић је сада могао да се уједини са
малом муслиманском енклавом око мјеста Жепе, којом је
командовао Авдо Палић.
У октобру су муслимани Сребренице спалили неколико
српских села на обали Дрине, 10-15 км сјеверно од
Скелана, а у децембру неколико српских села 10 км
југоисточно од Братунца. Током ове акције убијено је више
од 50 Срба, од којих су већина били цивили. 1. Братуначка
бригада ВРС и батаљон ''Скелани'' били су немоћни да
предузму било шта ефикасно у заустављању Орићевог
крвавог пира.
Крајем децембра 1992. године, муслиманске снаге из
Сребренице покренуле су снажну офанзиву у циљу
повезивања са енклавом Церска-Каменица, 15–20 км
сјеверозападно. Да би се то остварило, одреди Насера
Орића морали су да контролишу пут Коњевић Поље -
Братунац.
Муслиманске снаге су бројале 5.500 бораца у три бригаде.
Супроставило се јим је око 2.000 бораца Дринског корпуса
ВРС-а: 1. Братуначка лака пјешадијска бригада која је
покривала југ Братунца и батаљон Скелани, југоисточно од
Сребренице. "Западни фронт" према муслиманској
енклави држале су јединице 1. Бирчанске бригаде (1.000
људи).
Орић је извршио пробни напад 14. и 15. децембра.
Његов циљ је било заузимање три српска села источно од
Братунца: Вољарице, Бјеловац и Сикирић. Током ове
акције, 63 српска цивила су погинула. Привремено је
прекинуто снабдијевање Братунца.
Главни напад АРБиХ почео је 24. децембра, директно на
аутопут Братунац-Коњевић Поље и српска села која су се
налазила на том потезу. Муслимани су брзо прекинули
везу између села Кравица и Братунац али Кравица је остала
у српским рукама повезана уским коридором са
дијеловима ВРС-а код Дрињача. Муслимани су заузели и
важне планинске висове (500-700м) на планини Глогова,
који доминирају тереном 10 км сјеверозападно од
Братунца.
Ратна 1993.
Почетком јануара, стекао се утисак да је непријатељски
напад исцрпљен, међутим право на православни Божић 7.
јануара 1993. усљедио је неочекивани напад на село
Кравица, и посљедњи фрагмент аутопута који је повезивао
село са осталим српским територијама.
У селу није било јединица ВРС, мјештани су
сами формирали милицију и ископали ровове око Кравице.
Ујутро 7. јануара, на највећи православни празник,
на околним брдима је примијећен покрет муслиманских
трупа. Напад је почео изненада - готово са свих страна: три
стотине муслиманских војника, од којих је већина била у
бијелој камуфлажи, вичући "Аллах Акбар!", слило се у
Кравицу. Сељани су заузимали одбрану, али снаге су биле
неједнаке и у подне Орићеви разбојници су заузели село.
Већина становника успјела је да побјегне из окружења, 30
људи је погинуло. Муслимани су узели стоку, спалили куће
и цркву. Тијела мртвих људи су дуго остала непокопана.
Док је један дио муслиманског одреда наставио пљачкати
и спаљивати Кравицу, други је убрзо кренуо аутопутом и
придружио се одреду Ферида Хоџића из енклаве Церска-
Каменица. Тако је постигнут циљ Насера Орића - двије
енклаве су се спојиле у једну, формирајући велику
територију под контролом АРБиХ.
Дана 16. јануара, јединице АРБиХ, под командом Орића,
напале су подручје села Скелани, 25 км југоисточно од
Сребренице, на граници са Србијом. Док су људи из
села покушавали да организују отпор, жене, старци и дјеца
су јурнули до моста преко Дрине. Муслимани су отворили
митраљеску паљбу по избеглицама са сусједњих
висова. Тог дана, 65 људи је убијено у Скеланима (већина
је покушавала да пређе мост), 165 је повриђено, 30 су
заробили милитанти Орића. Више од двије трећине
погинулих и рањених су жене, дјеца и стари људи.
Неколико дјеце се утопило док су покушавали препливати
Дрину.
Стигавши до лијеве обале граничне ријеке, муслимани су
почели пуцати на брану Перућац и град Бајина Башта и
Љубовија са минобацачима, који се налазе на обали Дрине
насупрот Скелана. Агресија босанских муслимана на Србију
и пријетња геноцидом над становницима Скеланске
заједнице присилили су Војску Југославије да интервенише
у току догађаја.
Хитно је распоређена Оперативна група за Дрину, која је
окупила Скелански батаљон ВРС-а, југословенске граничаре
и јединице за одржавање из Ужица, које су ускоро појачане
јединицама 95. Моторизованог заштитног пука и 2.
Моторизоване бригаде ВУ. Напад муслимана је одбијен,
али су јединице Орића биле на висовима који доминирају
подручјем, држећи лијеву и десну обалу Дрине под ватром
из Скелана. Срби из Републике Српске, заједно са
југословенском командом, почели су да припремају
контра-напад.
20. јануара, борци ВРС и ВУ провели су заједничку
операцију ослобађања доминантних висова, 12 км
сјеверозападно од Скелана.
Битке са милитантима Насера Орића биле су жестоке.
Војни губици српске стране за неколико дана борби
износили су 30 погинулих и 100 рањених.
Крајем јануара ВРС је почела распоређивати додатне снаге
у подручју Братунац-Скелани. Генералштаб је брзо развио
план за контранапад и елиминацију цијеле муслиманске
енклаве у окупираном дијелу Подриња.
26. јануара муслимани су бачени 5км од Скелана, а 30.
јануара су протјерани са планине Езеро (818м). Након
тога је дошло до затишја, српска војска је заузела почетне
позиције и припремала контра напад за ослобођење
окупираних села.
Та акција ослобађања је названа - Операција ''Церска 93''
Операција ''Церска 93'' (сребреничко ратиште).
За припрему операције ослобађања Подриња - ''Церска93''
је преко територије Србије пребачена 1. Бијељинска лака
пјешадијска бригада "Пантери", којом је командовао
Љубиша Савић "Маузер", у Братунац. Ускоро се очекивао
долазак два батаљона 6. Санске бригаде из Босанске
Крајине.
Југословенска војска издвојила је за подршку операцији
дио војне полиције из 95. Гардијске бригаде и
тенковску чету из 2. Моторизоване бригаде, те извиђачко-
диверзантску јединицу "Црвене беретке".
''Пантери'' су 1. фебруара, заједно са дијеловима 1.
Братуначке бригаде, напали јужно и југоисточно од
Братунца. Напад је имао за циљ да се прошири простор око
града и ослободи село Вољавица, од кога је зависило
снадбијевање воде у град. Артиљерија ВУ подржавала је
источну обалу Дрине.
Српска офанзива се сусрела са жестоким отпором АРБиХ.
Дана 10. фебруара, ВРС је заузела важну коту виса Чауша
(773м) која доминира изнад Братунца и Поточара. Међутим
покушај ослобођења Вољавице није успио.
У исто вријеме, вршена је и операција код Скелана како би
се непријатељ удаљио од границе СРЈ и створио велики
простор за маневар стационарних трупа. Ударну силу
вршиле су ''Црвене беретке'', тенковска чета ВЈ и
добровољци Српске Радикалне Странке,
подржани артиљеријом 152. Мјешовитог артиљеријског
батаљона ВЈ.
Српска команда распоредила је двије своје најелитније
јединице на подручје Каменице и Церске: 65. Заштитни пук
и новоформирана 1. Гардијска моторизована бригада, са
укупно 4.000 бораца. Офанзиву требају да
изводе јединице Дринског корпуса ВРС,
које окружују енклаву (3.000 бораца). Ватрену подршку
пружа 5. Мјешовити артиљеријски пук.
Дана 10. фебруара, 65. Заштитни пук под
командом потпуковника Миломира Савчића, напао је
сјеверозападни дио муслиманске енклаве у близини
Каменице. Истовремено, јединице из 1.Зворничке лаке
пјешадијске бригаде нападају са сјевера и истока. Српски
борци су полако и пажљиво напредовали, заузимајући
непријатељске бокове и користећи артиљерију. Након шест
дана борби муслиманске територије су биле одсјечене а
јединице АРБиХ су се повукле на југ према Церској.
Истовремено, јединице ''Пантери'' и 1. Братуначка поново
су започеле офанзиву на југоисточном предграђу Братунца.
Овог пута су разбили непријатељску одбрану и 17.
фебруара ослобођена су села Вољавица, Бјеловац и
Сикирић на западној обали Дрине. Муслимани су успјели
зауставити српски напредак само на Градини и Сасама, на
свега седам километара сјевероисточно од Сребренице.
Након десетодневне паузе услиједио је нови српски напад
на западни фронт енклаве: 1.Гардијска бригада и 1.
Бирчанска лака пјешадијска истовремено су напали
Церску са запада и југа и 1.марта село је ослобођено.
Занимљив инцидент се десио током ослобађања Церске.
Тог дана Американци су планирали да из
зрака баце хуманитарну помоћ за муслимане у том
подручју. Али када су испустили пакете, АРБиХ се већ била
повукла, тако да су српски борци умјесто муслиманских
добили пакете, по старом правилу ''Не коме је намјењено,
него коме је суђено''.
Дијелови АРБиХ са избјеглицама, су се повукли у
мјесто Коњевић Поље, малу равницу која се протезала дуж
пута Милићи-Зворник (7 км источно од Церске).
Пад Церске и Каменице изазвао је нагли пораст активности
западних дипломата и мировних снага. Ова активност,
наравно, није уочена када су Орићеви борци палили један
за другим српска села у јануару или када су бомбардовали
Бајину Башту у Србији.
Дана 5. марта, командант УНПРОФОР-а, генерал Мorillon,
стигао је у Сребреницу ради личног упознавања са
ситуацијом и преговорима о евакуацији цивилног
становништва. 8. марта посетио је Коњевић Поље. У
Сребреници, говорећи грађанима, рекао је ријечи које су
касније постале познате: "Никада вас нећу напустити".
Становници Кравице и Скелана, међутим, нису уживали у
таквој привлачној пажњи УН-а.
Морилонова посета и његови покушаји да
ријеши евакуацију хиљада избеглица из енклаве
присилили су српску команду да суспендује
непријатељства. Међутим, у истом тренутку муслимани су
упорно тражили рјешење за спашавање енклаве у
Подрињу.
Дана 8. марта, командант АРБиХ - Сефер
Халиловић наредио је Другом корпусу да покрене
офанзиву како би ублажио притисак ВРС на Сребреницу, те
да се успостави коридор према енклави. Међутим, акција
је завршила без икаквог успјеха.
Командант 2. корпуса АРБиХ, пуковник Анђељко Макар
касније се присјетио:
"Наређено нам је да нападнемо у правцу Сребренице, али у
исто вријеме, Срби су напали у Посавини, код Добоја и на
Мајевици, а наше наоружане јединице биле су укључене у
тешку одбрамбену борбу на Градачцу, Брчком, Тешњу...
једноставно није било реално извршити ту наредбу! "
Ипак, да би се подигао морал Орићевих војника, дијелови
3. и 4. Оперативних група 2. Корпуса АРБиХ напали су
српске положаје између Кладња и Калесије али, како се и
очекивало, наишли су на снажан отпор и заустављени без
икаквог помака.
Вријеме које је дала команда ВРС-а за преговарање је
завршено. Британски мировњаци су 12. марта брзо
напустили Коњевић Поље, а сутрадан су српске трупе
започеле офанзиву. Циљ је био заузети Коњевић
Поље како би се ослободио пут Братунац -Коњевић Поље -
Зворник.
Јединице 65. Заштитног пука те 1. Гардијска мт. бр. поново
су предводиле напад, уз подршку 1. Зворничке бригаде и
тенковског батаљона Војске Југославије. Они су
напредовали са сјеверозапада. Дјелови Прве Братуначке,
"Пантери" и 6. Санске су напредовали са југоистока,
доводећи Коњевић Поље у окружење. Након три дана
борби, обрана АРБиХ јужно од аутопута Братунац-
Коњевићи била је потпуно сломљена. Ослобођени су
Кравица, Глогова и већина српских села на путу.
Одмах након тога, српска команда је узела недељну
одмора, током које је 65.Заштитни пук и 1. Гардијска
бригада распоређивали своје снаге на југоисточном
фронту, у подручју Скелана. Одатле је планирано да се на
Сребреницу изврши одлучујући ударац.
Док је трајало затишје, ВРС је дозволила УН-у да
евакуише рањене из енклаве хеликоптерима и пропусти
неколико мировних конвоја у Сребреницу, који су
испоручивали хуманитарну помоћ и одводили дио
избјеглица.
Српске снаге концентрисане на подручју Скелана
уједињене су у једну тактичку групу. 65. Заштитни пук је
ојачан малим одредом бораца 63. Ваздухопловне бригаде
ВЈ.Српске снаге напале су центар муслиманске енклаве дуж
магистралног пута Скелани-Сребреница. 1.Гардијска
моторизована бригада напредовала је на десном боку 65.
Заштитни пук па долази на источну периферију града.
Из правца Братунца, офанзиву на Сребреницу су вршиле 1.
Бјељинска пјешадијска бригада "Пантери", одред
шешељевих добровољаца и "Црвене беретке"
Са циљем да заузму подручје рудника Сасе и мјеста
Залужје, сјевероисточно од Сребренице.
Офанзиву су подржали два артиљеријска батаљона ВУ:
један из подручја Љубовије, други са платоа Таре, те
подручја бране Перућац.
Српска офанзива на Сребреницу почела је 20. марта.
Напредовање је водио лично генерал Младић. Дана 22.
марта, ВРС је заузела утврђено муслиманско
упориште Крагљивода, 5 км од Језера. Офанзива је
настављена без паузе. Дана 24. марта, 65. Заштитни пук и
падобранци 63. бригаде ВУ заузели су велику исламску
базу у селу Осмаче, која се налази на 900 метара висине и
која доминира путем Скелани-Сребреница.
Након пада Осмача, Орић је имао само још линију одбране
не источним прилазима Сребренице -
индустријску зону Зелени Јадар. Падом Зеленог Јадра, пала
би и Сребреница. Због тога је Орић окупио ударну песницу
најобученијих бораца и након крваве ноћне борбе ВРС
се укопала на два километра источно од Зеленог Јадра. У
војној акцији дошло је до кратке паузе. Линија фронта је
привремено обустављена на 5км сјевероисточно и 7км
источно и југоисточно од Сребренице.
Искористивши затишје у борбама, УН је обе стране
присилила да потпишу "хуманитарно примирје" које је
ступило на снагу 28. марта, током којег су мировњаци
покушали да евакуишу хиљаде избеглица окупљених у
Сребреници. Међутим, њиховим напорима се
супроставила сарајевска влада на челу са Изетбеговићем
јер је вјеровала да ће евакуацијом бити
спроведено етничко чишћење муслимана у Подрињу.
Српска страна је покушала да употреби представнике УН-а
да убједи Орића на предају и евакуацију.
Представник на разговорима из Главног штаба ВРС-а,
пуковник Драгутин Илић, замолио је дипломату Јоse
Mendiluce-a да ARБиХ у Сребреници пренесе, да ако се не
предају, град ће бити војно заузет у року од два дана.
1. априла, ВРС је наставила операцију, са снажном
артиљеријском припремом. Поготово 3. априла
настављени су притисци у правцу села Скендеровићи те
Зелени Јадар. Неколико дана српски борци су
успјели држати индустриску зону у Зеленом Јадру под
својом контролом али већ 7.априла су се морали повући.
Током наредних седмица дошло је до жестоких битака
на прилазима Сребренице, током којих су српске трупе
пробиле посљедњу линију одбране АРБиХ.
Дана 14. априла, Главни штаб ВРС-а објавио је податке о
жртвама - за 12-13 дана, они су износили 43 погинулих и 71
рањених.
Преокрет у операцији догодио се 15. априла, када је
муслиманска одбрана пробијена. ''Пантери''су
ослободили село Залужје, а 1. Гардијска бригада заузела је
вис Кварац (1.087м) и Прибичевац (800 м), 3 км источно од
Сребренице. Истог дана 65. Заштитни пук ушао је у Зелени
Јадар, и ако су се тешке борбе наставиле 16. и 17. априла.
Уочи пробоја одбране у најважнијим областима, Насер
Орић је схватио да се Сребреница не може задржати.
Представник УН-а у граду, Louis Gentile, се сјећа: "Командир
ми је рекао да су се одлучили за предају. Рекао је да
гранатирање центра града није имало никаквог утјецаја
на то, али је обрамбена линија била на рубу колапса.
Изгледао је све исцрпљено и очајно..."
УН је почео да активно тјера Србе да направе примирје са
исламистима. Штавише, међународни преговарачи
категорички су одбили да то признају као "предају"
муслимана
16. априла, Савет безбедности УН прогласио је Сребреницу
"зоном безбједности". Срби нису имали другог избора него
да се сложе са увођењем канадских "плавих шљемова" у
Сребреницу, који би требали да разоружају Орићеве
милитанте. Обе стране су се 17. априла сложиле да ће
примирје ступити на снагу наредног дана.
Интервенција свјетске заједнице, која је још једном
пожурила да "спаси" муслиманску АРБиХ од пораза, те
која није дозволила да Срби побједе и
заврше операцију ослобађања града, почела је да утиче
идућег дана након што је "примирје" ступило на снагу.
Охрабрени муслимани отворили су ураганску ватру на
српске положаје, убивши неколико војника ВРС-а.
Канадски мировњаци су ускоро стигли у град, али услов
потпуног разоружања јединица Орића није испуњен:
муслимани су одустали од великог броја углавном
неисправног оружја, што уопште није утјецало на њихове
борбене способности.
Сада, под заштитом УН-ове "сигурносне зоне", Насер Орић
се могао осјећати угодно још двије године. Још двије
године Срби су требали толерирати нападе муслиманских
трупа на околна села, а мирно муслиманско становништво
Сребренице било је у апсолутном безакоњу Орића и
његове пратње.
Борбе за енклаву Жепе 1993.
Почетком маја српска команда се фокусирала на малу
муслиманску енклаву око града Жепе, јужно од
Сребренице. До краја марта, Жепа је била дио енклаве са
Сребреницом, али је током офанзиве ВРС-а пресјечен
коридор између Сребренице и Жепе.
Ликвидација енкаве би доприњела консолидацију српских
територија у Подрињу. Била је у питању и безбједност
штаба ВРС-а у Хан Пијеску којег су током кампање 1992.
године муслимани из Жепе у више наврата покушавали да
угрозе.
Енклаву је бранила 6. Жепачка јуришна бригада, која је
имала 2.000 људи, под командом Авде Палића. За напад на
Жепу, ВРС је формирала одред од 2.000 бораца који су
окупили батаљон Прве гардијске моторизоване, 2.
Романијске моторизоване и 1. Подрињске лаке
пјешадијске бригаде. Операцију је водио потпуковник
Радислав Крстић, а затим командант 2. Романијске
моторизоване бригаде.
Систематско гранатирање Жепе почело је крајем марта.
ВРС је 3-4 априла напала из два смјера: југозападни
правац енклаве, који је дјеловао директно према Жепи и
сјеверозападни, напредујући дуж неколико путева који су
водили у енклаву.
Користећи услове тог подручја, муслимани су сузбили
нападе ВРС на три дана. Дана 7. маја,
муслиманска одбрана је пала, али је за исцрпљене српске
јединице био потребан кратак одмор. Управо у овом
тренутку, војно-политичко руководство Жепе вриштало је
за помоћ свјетској заједници. Уједињене нације су брзо
прогласиле Жепу за (као и Сребреницу, мало раније)
"зону безбједности".
Генерал Младић се 8. маја сложио да распореди
контингент УН-а у енклави. Срби су још једном вјеровали
обећањима мировњака да ће муслимански гарнизон бити
разоружан а Жепа демилитаризована. Као и у случају
Сребренице, све је то остало само на папиру.