Zoran Ćirjaković

Fakultet za medije i komunikacije, Univerzitet Singidunum, Beograd

SUBALTERNISTIČKO I DEKOLONIJALNO DECENTRIRANJE LEVICE I POGLED NA

LEVICU KROZ LATINOAMERIČKU PRIZMU

Sažetak

Autor je pažnju usmerio na specifične aspekte neočekivano velikog uspeha levičarskih političkih
snaga u Latinskoj Americi na samom kraju 20. i tokom prve dve decenije 21. veka, kao i na
originalne uvide dve angažovane, levičarske naučne kritike fokusirane na promišljanje stanja
Latinske Amerike i njenog mesta u globalizovanom svetu, koji bi mogli da budu iskorišćeni u
sklopu preko potrebnog odgovora na duboku i dugotrajnu krizu levice u Srbiji. Latinoamerička
iskustva, kao i načini kako su promišljana, posebno su značajna za zemlje Balkana, koji je
liminalni prostor i u fizičkom smislu. U tom konetsktu, dat je pregled relevantnih polazišta i
pristupa političkoj borbi lidera i pokreta paradigmatičnih za uspeh „ružičaste plime“, koja je
levicu dovela na vlast u 14 latinoameričkih država, uključujući najveće i ekonomski najsnažnije
zemlje regiona. U radu su istaknuti izabrani instruktivni rezultati dekolonijalne i subalternističke
kritike, kojima do sada nije poklanjana značajnija pažnja u Srbiji i drugim zemljama regiona
preokupiranog „evropeizacijom“ i članstvom u Evropskoj uniji, kao očekivanoj panacei za brojne
razvojne i društvene probleme. Navedeni su neki od razloga zašto su latinoameričke lekcije
korisne za levicu u Srbiji, ali i zašto danas nije realistično očekivati da bi one ovde mogli da budu
uvažene. Autor zaključuje da latinoamerička iskustva i angažovani, kritički uvidi subalternističke
i dekolonijalne škole mišljenja ukazuju da bi levica na drugim periferijama i poluperiferijama
svetskog sistema trebala da se oslobodi robovanja zapodnocentričnim, često samo prividno
univerzalnim, shvatanjima i preskripcijama, i dosledno i bez kompleska inkorporira partikularne
strategije i kontekstualno osvešćene modalitete političke borbe, razvijene na osnovu lokalnih
iskustava i specifičnog mesta svake nacije-dražve u savremenim, sve sofisticiranijim i
netransparentnijim, globalnim mehanizmima neokolonijalnog potčinjavanja i desubjektivizacije.

Ključne reči: levica, Latinska Amerika, „ružičasta plima“, Globalni jug, subalterne studije,
dekolonijalnost, zapadnocentrizam, modernost, nacija-država, narod, populizam,
Srbija, kriza levice

1
 1. POTRAGA ZA IZGUBLJENOM LEVICOM

Tokom prethodne tri, jako sumorne decenije u istoriji levice, Latinska Amerika je
predstavljala svetlu tačku. Često se gubi iz vida da nije reč samo o praksama, oličenim u
zavidnim izbornim rezultatima, koji sugerišu da se, kada razmišljamo o savremenoj krizi levice,
danas može govoriti o latinomaričkom izuzetku, pa i izuzetnosti. U samom regionu, kao i u
naučnim krugovima na Zapadu, koji su promišljali njegove brojne probleme, razvile su se dve
originalne, u velikoj meri autohtone i neskriveno aktivističke, snažno društveno angažovane
škole mišljenja. Jedna, radikalnija, jeste dekolonijalna, u čijem temelju je zahtev za epsitemičkim
„odvezivanjem“.1 Ona u prvi plan stavlja nezapadne „principe znanja i razumevanja“. 2 Druga je
subalternistička, iza koje je stajala Latinoamerička grupa za studije subalternosti, osnovana
1992. godine i inspirisana originalnim, južnoazijskim, uglavnom indijskim, kolektivom
teoretičara, koji je prvi krenuo da spaja Gramšijevu (Antonio Gramsci) reviziju marksizma,
snažnu kritiku zapadnocentričnosti3 i antropološke uvide koji su isticali važnost konteksta i nisu
bežali od kulturalnog relativizma. Oba kritička pristupa su dala značajan teorijski doprinos. Ali
oni nisu omogućili samo bolje razumevanje stanja Latinske Amerike, oblikovanog destruktivnim
učincima ranijih kolonijalnih i novijih globalnih silnica u specifičnom regionalnom kontekstu. On
nije klasično (post)kolonijalni i u njemu su, sa malim brojem izuzetaka, nastala ekstremno
nejednaka, klasno i rasno duboko podeljena društva obeležena visokim stopama nasilja.
Promišljanja predstavnika dve škole, uključujući analize i zaključke istaknute u ovom radu, imaju
globalnu relevantnost, mada su, pošto u nekim važnim apsektima značajno odstupaju i od
(neo)liberalne i od (neo)marksitičke ortodoksije, bila izložena žestokim osporavanjima.
Ono što za aktere na (samo)marginalizovanoj levoj polovini političkog spektra u Srbiji
može biti korisno jeste činjenica da su subalternistička i dekolonijalna kritika promišljale uzroke
problema i moguće odgovore u jednom liminalnom regionu u kome su uspešni levičarski
političari redovno kršili nepisana pravila uspostavljena kao deo nasleđa postistorijske utopije, 4 i
dalje, mnogo više parališuće nego pokretačke vizije navodno univerzalnog društvenog i
političkog razvoja.5 Naime, novi ideološki tabui, ustanovljeni u posthladnoratovskoj eri rastuće
1
Nasuprot zapadnog „načina saznavanja sveta“, uspostavljenog kao jedina epistema „sposobna da generiše pravo
znanje“, „svi drugi načini saznavanja sveta proterani u sferu dokse, kao da su deo prošlost moderne nauke, a čak
su smatrani ’epistemološkom preprekom’ dostizanju izvesnosti znanja“. Dekоlonijalna kritika se zato zalaže sa
epistemički pluralizam. Santiago Castro-Gomez, „The Missing Chapter in Empire“, Cultural Studies, Routledge,
London, Vol. 21, Issue 2-3, 2007, p. 428.
2
Walter Mignolo, „Delinking: The rhetoric of modernity, the logic of coloniality and the grammar of de-
coloniality“, Cultural Studies, Routledge, Vol. 21, Issue 2-3, 2007, pp. 451-453.
3
Ona se bitno razlikuje od postmodernističke kritike evrocentričnosti, koja je ostala zapadni gest, ograničena,
interna kritika, koja reafirmiše dominaciju Zapada premeštajući je na jednu novu epistemičku ravan tako što vrši
„rediskripciju projekta modernosti kao grozda kulturalnih slučajnosti, umesto progresivnog otkrivanja serije
univerzalnih istina“. Ian Almond, The New Orientalists: Postmodern Representations of Islam from Foucault to
Baudrillard, I.B. Tauris, London, 2007, pp. 3-4.
4
Francis Fukuyama, The End of History and the Last Man, Free Press, New York, 1992.
5
Iako je zapadnocentrična vizija kraja istorije diskreditovana tokom prethodne dve decenije, neke od njenih
zavodljivih fikcija nastavile su da oblikuju političku imaginaciju i usmeravaju delovanje aktera širom sveta,
prvenstveno na levici. Stavivši manjinske politikе identiteta u centar svoje borbe, levica se našla na već zauzetom
političkom terenu na kome se obezbeđuje legitimitet neoliberalnog poretka i prikrivaju mehanizmi na koje se

2
antidruštvenosti, izraženi su i u snažnoj stigmatizaciji seta pitanja uz koje se može prikačiti
atribut nacionalno, kao i u negativnom, pa i diskvalifikatorskom odnosu prema narodu. On na
levici često biva shvaćen kao ne samo neprosvećena već i nepopravljiva masa, „korpa bednika“ 6
nesposobna da dostigne nivo društvene svesti koji podrazumevaju (anti)politički imperativi
političke korektnosti i selektivnog, taktičkog osnaživanja politički benignih manjina. Ovakva
shvatanja su još više vezala ruke oslabljenoj levici i praktično predala ne toliko važan politički
prostor koliko milione marginalizovanih glasača desnici i trećeputaškom centru, 7 koji je i sam
bio prinuđen da se stalno pomera u desno.
Balkan, kao i Latinska Amerika, koja ima korene i snažne veze sa jugom Evrope, značajno
odstupa od standardnih, „univerzalnih“ modela društvenih, ekonomskih i političkih promena. 8 U
oba poluperiferna regiona izuzetno je važno uvažavanje lokalnih specifičnosti, koje proizvode
neočekivane i paradoksalne posledice, ali i brojnih spoljnih činioca, koji nisu vezani samo za
hegemoniju SAD i poluge neoliberalne globalizacije. Ono je pretpostavke ne samo razumevanja
razloga zašto su, i u balkanskim i latinoameričkim zemljama, „napori da se ’reformišu’,
’modenizuju’ i ’demokratizuju’... toliko često proizvodili nesupeh, razočaranje i zbunjenost“ 9 već
i vođenja uspešne levičarske politike. Dve angažovane kritike su, uprkos nekih važnih, pa i
nepomirljivih konceptualnih razlika, u velikoj meri komplementarne i isitiču dva zaključka, koji
nisu imala značajnije mesto ni u mejnstrimu levičarskog promišljanja savremenosti ni u levim
praksama u ostatalim delovima Globalnoj juga. Oni su posebno iluminativni na liminalnim
prostorima kakav je Balkan, koji, takođe, nije lako smestiti u stabilišuće dihotomije Prvi/Treći
svet, Globalni sever/Globalni jug odnosno Zapad/Ostali. Prvi zaključak je izražen u snažnom
isticanju neuniverzalnosti, provincijalnosti zapadnoevropske perspekpektive i važnosti
konteksta, prvenstveno uvek partikularne istorije i kulture koje ga oblikuju. 10 Drugi zaključak je
vezan za isticanje kolonijalnosti savremenog, modernog odnosno postmodernog stanja, koja je
prepoznatljiva u različitim sferama. Kako su subalternisti bili fokusirani na perspektivu
podređenih i mehanizme njihovog potčinjavanja u postkolonijama, 11 a dekolonijalni kritičari na
logiku neokolonijalizma, globalnu „kolonijalnost moći“, 12 i potrebu dekolonijalnog znanja i
promišljanja, „epistemičku neposlušnost“13 kao odgovor na „kolonijalizam uma“, 14 može se reći
da nas kritički orijentisani autori koji su tumačili stanje Latinske Amerike upućuju na
oslanja.
6
Damon Linker, The revenge of the deplorables, Internet, https://theweek.com/articles/804382/revenge-
deplorables, 05/12/2018.
7
Anthony Giddens, The Third Way: The Renewal of Social Democracy, Polity Press, Cambridge, 1998.
8
Howard Wiarda, Margaret MacLeish Mott ,„Preface“, in: Politics and Social Change in Latin America; Fourth
Edition, Revised and Updated (editors: Howard Wiarda, Margaret MacLeish Mott), Praeger, London, 2003, p. ix.
9
Steven Levitsky, Kenneth Roberts, „Introduction: Latin America’s ’Left Turn’: A Framework for Analysis“, in: The
Resurgence of the Latin American Left (editors: Steven Levitsky, Kenneth Roberts), Johns Hopkins University
Press, Baltimore, 2011, p. 10.
10
Subalterna kritika je, kao i ranije glavni tok postkolonijalne kritike, optuživana za preterani fokus na
reprezentacije, pa i za pad u diskurs i dekonstrukciju. Ona jeste, mada ne u preispitivanjima univerzalnog,
ponekad odustajala od bavljenja ključnim, materijalnim koordinatama potčinjavanja.
11
Subalterne studije su prihvaćene kao deo postkolonijalne kritika, mada odstupaju od nje na načine, vezane za
kulturni relativizam, koji su doprineli da budu izložene još snažnijoj kritici sa marksističkih pozicija. Videti: Vivek
Chibber, Postcolonial Theory and the Specter of Capital, Verso, London, 2013.
12
Anibal Quijano, „Coloniality of Power, Eurocentrism, and Latin America“, Nepantla: Views from South, Duke
University Press, Durham, Vol.1, Issue 3, 2000, pp. 533-580.

3
„dekolonijalno razmišljanje i subalterna znanja“. 15 To je pogled koji, ne samo u Srbiji, ili nije ni
razmatran ili je dočekivan podsmehom, dok je unutar uticajnih marksističkih krugova redovno
diskreditovan kao nativistički i orijentalistički.16
Čak i bez ulaženja u meritum dve kritike, njihovi nazivi sadrže korisne putоkaze – koji
upućuju na transformacije kolonijalizma odnosno na subalterne. Ukazivanje na kolonijalnost je
važno svuda van zapadnog jezgra svetskog sistema, ali posebno na geografski i kulturalno
relativno bliskim,17 drugačije evropskim prostorima kakav je Balkan. Ovde lokalni akteri nisu
skloni da uvaže relevantnost kolonijalne prizme kada razmišljaju o zapadnom mešanju i
njegovim negativnim posledicama, prvenstveno onim najopasnijim, desubjektivizujućim i
antipolitičkim.18 Kada je, pak, reč o subalternima, u prividno postklasnom svetu gramšijevski
pojam subalterni sveobuhvatnije odražava složenost marginalnih društvenih pozicija. Sve dok ga
početkom osamdesetih nisu počeli da koriste južnoazijski naučnici, tada uglavnom istoričari,
subalterno je bio zanemaran pojam iz bogatog Gramšijevog opusa. Gramši ga je uveo u
figurativnom smislu, kao široku odrednicu za društvene grupe i klase koje imaju „podređeni ili
nizak status“, u meri da čak i kada se pobune ostaju „u stanju zabrinute odbrane“. 19 Klasa
odavno mnogima deluje kao prevaziđeni i zastareli pojam, koji se izuzetno retko pominje sem u
umirujućoj floskuli „srednja klasa“, a „aspiracije“ 20 više utiču na samorazumevanje subjekata
svedenih na potrošače nego ekonomske odrednice njihovog stvarnog klasnog položaja.
Subalterne pozicije su danas sve više detrminisane delovanjem složenih i netransparentnih
mehanizama siromašenja, potčinjavanja i obespravljivanja. U uspostavljanju i održavanju ovih,
često ne samo prekarnih već i ponižavajućih egzistencija, teško prepoznatljivo, strukturalno
nasilje, koje, između ostalog, proizvodi „žrtve tranzicije“ i „gubitnike globalizacije“, neretko ima
važniju ulogu od „klasične“ eksploatacije i različitih oblika direktnog nasilja.
Isticanje subalternosti, umesto, na primer, radničke klase ili proleterijata, odražava
važno mesto koje je pojam „narod“, šira odradenica bez elitnih implikacija, zadržao u diskursu i
13
Walter Mignolo, „Epistemic Disobedience, Independent Thought and De-Colonial Freedom“, Theory, Culture &
Society, SAGE, Los Angeles, Vol. 26. Issue 7-8, 2009, pp. 1-23.
14
Ashis Nandy, The Intimate Enemy: Loss and Recovery of Self Under Colonialism, Oxford University Press, Oxford,
1989, p. 64.
15
Kiran Asher, „Latin American Decolonial Thought, or Making the Subaltern Speak“, Geography Compass, John
Wiley & Sons, Vol. 7, Issue 12, 2013, p. 833.
16
Vivek Chibber, Postcolonial Theory and the Specter of Capital, Verso, London, 2013, p. 290.
17
Iskustva različitih disciplina govore da što su razlike manje, veća je verovatnoća da će biti ignorisane, iako su
posledice takvog neuvažavanja po pravilu bile velike.
18
Na primer, u Srbiji je korisno razmišljati ne samo o razvoju, kao u klasičnim postkolonijama, već i o
„evropeizaciji“ i „procesu priključivanja Evropskoj uniji“ kao moćnim antipolitičkim mašinama u smislu u kome ih
je, analizirajući depolitizaciju na jugu Afrike, definisao Džejms Ferguson. James Ferguson, The Anti-Politics
Machine: 'Development', Depoliticization and Bureaucratic Power in Lesotho, Cambridge University Press,
Cambridge, 1990.
19
Marcus Green, „Gramsci Cannot Speak: Presentations and Interpretations of Gramsci’s Concept of the
Subaltern“, Rethinking Marxism: A Journal of Economics, Culture & Society, Taylor & Francis, Vol. 14, Issue 3,
2002, pp. 2-3.
20
Danas se može govoriti o aspiracionoj klasi, koja nije „jasno locirana unutar tradicionalne hijerarhijske socijalne
strukture, ali... koja želi ’više dobrih stvari u životu’“, kao i da postoji aspiraciono društvo, koje je „istovremeno
napadno egalitarno i agresivno kompetitivno“. Stefan Collini, Blahspeak, Internet,
https://www.lrb.co.uk/v32/n07/stefan-collini/blahspeak, 01/10/2018.

4
praksama levice u Latinskoj Americi. Nasuprot tome, u Evropi je ovaj moćan pojam, zajedno sa
setom izvedenih odrednica kao što su narodno i populizam, praktično nestao sa horizonta levice
i, izgnan olako i nepromišljeno, dobio je „politički azil“ na desnici. Narod kao politička
kategorija, u smislu „kolektivnog političkog aktera“ odnosno „društvenog bloka potlačenih i
isključenih“, ali i narodno, kao ono što odgovara tako shvaćenom narodu, predstavljaju
„regenerativnu rezervu politike“, koju su uspeli da iskoriste uspešni latinoamerički lideri kao što
je Evo Morales u Boliviji. 21 Reč je o važnim pobedama naroda i levičarskih vođa koji nisu bežali
od etničkog, narodnog i populističkog, što je pojam koji nema snažne negativne kontacije samo
među kosmopolitskim liberalima već i mnogim dogmatskim marksistima. Uostalom, još je Fidel
Kastro (Fidel Castro), otac najveće pobede i velike inspiracije levičara u regionu, u svom
ključnom govoru „Istorija će me amnestirati“, na suđenju oktobra 1953. godine, izrazio zašto
„kada govorimo o borbi“, o taktici, politici i strategiji, treba da govorimo o narodu: „Kada
govorimo o narodu ne govorimo o onima kojima je udobno... Kada govorimo o borbi, narod
znači ogromne neoslobođene mase, kojima svi obećavaju i koje svi varaju; mi mislimo na narod
koji čezne za boljom, dostojanstvenijom i pravednijom nacijom; koga pokreću aspiracije
njegovih predaka, jer su oni, generacija za generacijom, trpeli nepravdu i ismevanje.“ 22 Nažalost,
u Srbiji javno deluje previše levičara, ne samo liberalnih, koji narodu nude podsmeh i uvrede 23 i
misle da je zaslužio nepravde.24
Na Zapadu, kao i na poluperiferijama kakav je Balkan, politike čiji je cilj prepoznavanje i
priznavanje sve marginalnijih manjina potisnule se, ako ne i sasvim zamenile, tradicionalno leve
politike redistribucije društvenog bogatstva na način koji ide u korist marginalizovane i ponižene
većine – naroda. U Srbiji, postkonfliktnom i postkomunističkom društvu, u kome je narod
dodatno stigmatizovan moćnim autoorijentalističkim i elitističkim stereotipima, osnaženim
tokom ratova vođenih u regionu tokom devedesetih godina prošlog veka, 25 i mnogi levičarski
aktivisti su, uporedo sa secesijom od naroda, spasenje sve više videli u autokolonijalnom
potčinjavanju Zapadu, čije nasleđe, sasvim nekritički,po pravilu posmatraju kao ne samo
superiorno svemu lokalnom (narodnom) već i univerzalno. Zato je, posebno kada razmišljamo o
Srbiji, zemlji koja se vekovima razvijala van toka zapadne istorije, 26 jako značajna kritika
zapadnocentrizma i sumnjičavost premu svemu što je sa Zapada stizalo sa etiketom
21
Enrique Dussel, Twenty theses on politics, Duke University Press, Durham, 2008, p. 75-76.
22
Fidel Castro, „History Will Absolve Me“, in: World History, Volume II: Since 1500 (William Duiker, Jackson
Spielvogel), Wadsworth, Boston, p. 796.
23
Reprezentativna liberalna reakciju na odluku vođa opozcije da učesnicim antirežimskih protesta u februaru 2019.
godine ne ponudi na potpisivanje „Sporazum s građanima“ kaže: „Kao odgovor na proteste GRAĐANA, opozicija
nudi sporazum s NARODOM. Džaba se ulaguju plitkoumnim, ti su već bezecovani.“ Biljana Lukić, Kao odgovor na
proteste, Internet, https://twitter.com/BiljanaLuki/status/1093119720398704640, 12/02/2019.
24
Neki levičarski aktivisti smatraju da nacionalizam nije samo diskriminišući već i da diskavlifikuje one koji iznose
nacionalističke stavove. To je prepoznatljivo i u stalnom insistiranju da su „baš među radničkom klasom...
nacionalizam, mizoginija i homofobija najrasprostranjeniji“. Ksenija Forca, Majda Puača, „Nacionalizam
podrazumeva diskriminaciju“, u zborniku: 20 poticaja za buđenje i promenu: O izgradnji mira na prostoru bivše
Jugoslavije (uredile: Helena Rill, Tamara Šmidling, Ana Bitoljanu), CNA, Beograd, 2007, str. 58.
25
Antinacionalizam se oslanja na društvenu diferencijaciju koja ima „orijentalistički karakter: kultura, urbanost,
Evropa, kosmopolitizam, Zapad, obrazovanost, maniri i civilizovanost s jedne – nekultura, ruralnost, Balkan,
provincijalnost, nerazvijenost, zaostalost, neotesanost i primitivizam s druge strane“, što je uključivalo shvatanje
da je samo ova druga, orijentalizovana strana „podložna nacionalizmu“ i kriva za brojne probleme. Stef Jansen,
Antinacionalizam: Etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu, Biblioteka XX vek, Beograd, 2005, str. 117-118.

5
univerzalno. Ona je u Latinskoj Americi pratila dosledno preispitivanje ne samo frustrirane i
nedovršene već i preusko shvaćene dekolonizacije. Latinoamerička iskustva i promišljanja
otvaraju put ka preko potrebnom decentriranja levice i leve politike, njenom odvajanju od
ograničavajućih, neretko i parališućih, odrednica izvedenih iz specifičnog i neuniverzalnog
zapadnog iskustva i istorije. Ona mogu da doprinesu povratku levice u relevantne političke
utakmice u svim nezapadnim (i ne samo zapadnim) perifernim i poluperifernim državama u
globalizovanom svetu – u kome je konačno počeo da raste broj uticajnih aktera spremnih da se
uhvate u koštac sa izuzetno nejednakom, i u klasnom i u geopolitičkom smislu, raspodelom
dobitnika i gubitnika u globalizacijskim procesima.
Subalternistički i dekolonijalni uvidi, kao i strategije latinoameričkih pokreta i lidera,
mogu pomoći da budu skinuti postistorijski amovi sa kojima su mnogi i dalje skloni da
posmatraju i vrednuju „pravu levicu“ i ispravno leve politike, odnosno mogu da omoguće i
decentriranje pogleda na levicu. Ovakvo, dvojako decentriranje, usmereno ka
deprovincijalizaciji (samo)razumevanja levičarskih snaga, ima potencijal da konačno možda
odškrine put ka prekidanju samodestruktivne opsesije čistoćom na patuljastoj srpskoj levici.
Paralisana stalno osnaživanim slikama o Slobodanu Miloševiću i Srebrenic, ona svako pozivanje
na narod i naciju redovno shvata kao nedopustiva desna skretanja. Nažalost, ovakav lokalni, po
svojim posledicama antipolitički puritanizam, sasvim je u skladu sa zavodljivim
postrukturalističkim fokusom na margine i privilegovanjem pogleda sa margina, kao i interesa
žrtava i preživelih. Levica se u Srbiji u velikoj meri svela na sumu stalno rastućih, ali rasutih i
kompetitivnih politika manjinskih identiteta, i napadni, samodovoljni antifašizam, koga prati
selektivni, uglavnom usko srbocentrični antinacionalizam. Ideologije roda i tranzicione pravde
su čak i deklarativno marksističkim organizacijama potisnule marksističke ideje i viziju. Pri tome,
i robovanje manjinskim politikama identiteta, obeleženo shvatanjem da je, u suštini, samo lično
političko, i antinacionalistička opsesija, odlično se uklapaju kako u depolitizujuću logiku
korporativnih medija, svedenih u velikoj meri na sofisticirane marketinške alatke u službi
transnacionalnih oligopola, tako i u društvenokapitalističke strasti koje hrane društveni mediji,
uspostavljeni tako da podstiču (i eksploatišu) potrebu otuđenih konzumenata ideja i ideologija,
koliko i različitih roba, za instant gratifikacijom. Zato ne treba biti preveliki optimista. Ipak,
vredan je truda svaki pokušaj da se obezbedi neki relevantan teorijski i konceptualni osnov za
buduće pokušaje da se levica u Srbiji konačno oslobodi bar onih okova koje je sama sebi stavila.
Cilj ovog rada nije da ponudi preskrpcije bazirane na latinoameričkom iskustvu i
autohtonim analizama njegovog mesta u globalizovanom svetu, niti da da sistematski pregled
relevantnih iberoameričkih uvida i praksi, već da što jasnije ukaže na potrebu da iskustva i
teorije sa ovog dela Globalnog juga budu utkane u delovanje levice u Srbiji i promišljanja njene
duboke krize. Lekcije Latinske Amerike, regiona koji ima jedinstveno, apartno (post)kolonijalno
iskustvo, posebno su relevantne u srpskom društvu, s jedne strane opterećenom snažnim

26
Subalterna kritika je istakla važnost prostora, specifičnog konteksta koji ima svoju, ne samo inetelektlektualnu i
društvenu istoriju. Nju, po pravilu, nije moguće skladno uklopiti u zapadnocentričnu, navodno univerzalnu Istoriju
sa velikim I – koja „Ostalima“ na Globalnom jugu nadu nudi kroz dve telologije, liberalnu i marksitičku. One im
obećavaju izlazak iz oskudno nameštene „čekaonice“ istorije i modernosti, u koje su ih „zatvorila“
zapadnocentrična shvatanja modernosti i razvoja. Dipesh Chakrabarty, Provincializing Europe: Postcolonial
Thought and Historical Difference, Princeton University Press, Princeton, 2000, p. 8

6
neokolonijalnim mešanjem i, s druge, elitističkim prezirom mnogih pripadnika „proevropske“
političke klase prema ne samo subalternim slojevima već i narodu. U Srbiji se može govoriti o
„alergiji na narod“, izraženoj i u shvatanju, koje je široko prihvaćeno na levici, da je „svaka
upotreba ovog pojma ’kobna’ zbog njegove zloupotrebe u nedavnoj prošlosti“. 27 Ova alergija je
prisutna u brojnim strankama, organizacijama i drugim snagama koje se izdaju za levičarske.
Pored lokalnih činioca, sve su izraženiji svetski trendovi koji upućuju na relevantnost
latinoameričkih iskustava.
U okolnostima kada je konačno moguće govoriti o deglobalizaciji kao ne samo ideji već i
aktivnom, živom procesu, postaje sve jasnije da nismo, niti da ćemo u doglednoj budućnosti biti
svedoci ranije najavljivanog kraja, odumiranja ili smrti nacije-države. 28 Države (i nacije) su
ponovo sve važnije čak i kada je reč o funkcionisanju globalne neoliberalne infrastrukture, što
ističe potrebu da levica fokus preusmeri sa globalnih problema i lokalnih margina na nivo
države. Uspešni latinoamerički levičarski lideri su tokom prethodne dve decenije sprovodili
inkluzivne populističke politike, fokusirane na najšire mase obespravljenih i spremne da zarad
ostvarenja egzemplarno levih ciljeva „regrutuju“ ne samo nacionalno već i nacionalističko, što je
istaknuto u sledećem delu rada. Naglasak je na onim aspektima političke borbe koji su u Srbiji
redovno uokviravani kao jako sporni, nelevičarski, a neretko i kao tabu za prave levičare.
U trećem i četvrtom delu skicirani su neki od relevantnih elementata bogatih
subalternističkih odnosno dekolonijalnih uvida, naznačena temeljna polazišta dve kritike i
ukazano na neke od njihovih često isticanih slabosti. Imajući u vidu ograničeni okvir ovog rada,
samo je skicirana argumentacija koja ide u prilog dekolonijalnom i decentriranom,
kontekstualno osvešćenom pristupu politici. On nije instrumentalan već bi trebalo da bude
temeljni u svetu apartnih nacija-država, kolonijalnošću i neokolonijalizmom prožetoj globalnoj
arhitekturi u kojoj je država noseća politička norma, jedina kojoj nije uputno čak ni promišljati
alternativu. Fokusirana na pitanja moći, „ko je ima a ko je nema, ko je dobija a ko je gubi“, 29 oba
pristupa su se sočavala sa setom istih problema, koji ukazuju na lukavstva evrocentričnosti i
nevolje sa modernošću, tačnije evrocentričnom kolonijalnom modernošću. 30 Nažalost, uvidi iz
dekolonijalnih i subalternih studija „nisu asimilovani od strane političkih i demokratskih
teorija“.31 Pored toga, u Srbiji ogromnu prepreku predstavlja kognitivna disonanca. Ona odražva
snagu i prirodu kolonijalizma uma u liminalnom balkanskom regionu, koji mnogi ključni politički
i akademski akteri bilo patologizuju bilo smatraju neispravno zapadnim. Ona je i toliko velika da
nalaže da naglasak u ovom radu bude na pitanju zašto a ne šta. Nažalost, „dekolonizacija uma“ 32
je u bivšim kolonijama bila najteži od svih teških zadataka, a u zemlji lociranoj ispod samih
bedema „tvrđave Evropa“ biće još teža.33

27
Andrea Jovanović, Alergija na narod, Internet, http://www.politika.rs/sr/clanak/331350/, 01/09/2015.
28
Jean-Marie Guehenno, The End of the Nation-State, University of Minnesota Press, Minneapolis, 2000.
29
John Beverley, Subalternity and Representation: Arguments in Cultural Theory, Duke University Press, Durham,
1999, p. 1.
30
Kiran Asher, „Latin American Decolonial Thought, or Making the Subaltern Speak“, op. cit., str. 832.
31
Luciana Ballestrin, „Coloniality and Democracy“, Revista Estudos Políticos, Universidade Federal Fluminense,
Fluminense, Vol. 5, Issue 1, 2015, p. 210.
32
Ngugi Wa Thiong’o, Decolonising the Mind: The Politics of Language in African Literature, James Currey, London,
1986.

7
 2. LATINOAMERIČKI IZUZETAK

„Ružičasta plima“, kako je nazvan snažni regionalni zaokret u levo, počeo je pobedom
harizmatičnog Uga Čavesa (Hugo Chavez) na izborima u Vnecueli 1998. godine, da bi ovaj
izborni talas svoj vrhunac dostigao 2009. godine, izborom Maurisia Funesa za predsednika El
Salvadora. Ružičasti a ne crveni zato što nije reč o radikalnoj, komunističkoj levici, već o
uspesima pletore lidera koji su zauzeli različite pozicije levo od centra, od reformističkih (Brazil)
do antineoliberalnih i antiimperijsalističkih (Venecuela). Vodeći američki apologeta
neoliberalizma je samo tri latinoameričke vlade (u Venecueli, Boliviji i Ekvadoru) nazvao lošom,
„pogrešnom levicom“, a sve ostale dobrom, „isprvanom levicom“, odnosno „desnom levicom“,
koristeći igru reči koju omogućavaju dva smisla reči right na engleskom jeziku, kako bi istakao
da sprovodi „umerene socijalne reforme unutar široko kapitalističkog okvira“. 34 „Ružičasta“
oseka kreće 2011. godine, i od tada je, u nemaloj meri zahvaljujući umešanosti levičarskih lidera
u velike korupcionaške skandale, poprimila razmere desničarske reakcije. 35 Ipak, levica je ostala
moćna politička snaga i 2018. godine u Meksiku je izbran levičarski predsednik.
Neočekivani uspeh levice u Južnoj i Centralnoj Americi predstavljao je ozbiljan „izazov
neoliberalizmu i američkoj hegemoniji“, ali, na razočaranje levičara širom sveta, koji su imali
prevelika očekivanja, „nije generisao alternativu neoliberalizmu“ i „ostavio je netaknutim
osnovne strukture kapitalizma“.36 Ono što je u kontekstu ovog rada posebno važno jeste pristup
ružičastih lidera političkom, platforma sa koje su i način kako su ostvarili izborne uspehe bez
presedana u posthladnoratovskom svetu. Zahavaljujući njima je došlo do značajnog smanjivanja
siromaštva i povećanja društvene mobilnosti u regionu. Nažalost, izuzev likovanja i ohrabrenja
koje su izazvali neočekivani uspesi, u Srbiji nije ozbiljnije analizirana taktika, stavovi i poruke, niti
je značajnija pažnja posvećena ključnim lekcijama regiona, koji je – iako tretiran kao dvorište
SAD u kome je hegemonija Vašingtona po završetku Hladnog rata delovala najmanje ranjivo –
polazeći od bitno različitih premisa postao „epicentar levičarske politike na Globalnom jugu“. 37
Dve trećine stanovnika Latinske Amerike – preko 400 miliona ljudi – živelo je 2010. godine u
državama kojima je vladala levica.38
Raspad Sovjetskog saveza, koji je predstavljao kulminaciju „krize marksizma kao
ideološke reference i socijalizma kao razvojnog modela“, suočio je levičare širom sveta sa
pitanjem „Šta je levica?... u smislu i programskog sadržaja i identiteta aktera“. Za razliku od
levice u Evropi, koja je energiju preusmerila na pitanja ljudskih prava, manjinskih identiteta i
kulturalnu sferu, u Latinskoj Americi centralni programski cilj je postalo „smanjivanje socijalnih i
33
Umovi u Srbiji su prečesto ponosno „iskorenjeni“, drugim rečima autokolonijalizovani. Ključni aspekt u
(post)kolonijalnom kontekstu, tuđi, ali prihvaćeni „način kako ljudi percipiraju sebe i svet oko sebe“, ovde se ne
doživljava kao nametnut i redovno se smatra istinski superiornim. Isto, str. 16.
34
Patrick Iber, The Two Lefts of Jorge Castaneda, internet https://www.dissentmagazine.org/article/the-two-lefts-
of-jorge-castaneda, 15/10/2018.
35
Omar Encarnacion, The Rise and Fall of the Latin American Left, Internet,
https://www.thenation.com/article/the-ebb-and-flow-of-latin-americas-pink-tide/, 15/10/2018.
36
Kyla Sankey, What Happened to the Pink Tide?, Internet, https://www.jacobinmag.com/2016/07/pink-tide-latin-
america-chavez-morales-capitalism-socialism/, 15/10/2018.
37
Omar Encarnacion, The Rise and Fall of the Latin American Left, op. cit.
38
Steven Levitsky, Kenneth Roberts, „Introduction: Latin America’s ’Left Turn’“, op. cit., str. 1.

8
ekonomskih nejednakosti“. U društveno-ekonomskoj sferi to prvenstveno znači „borba protiv
nejednakosti ukorenjenih u tržišnoj utakmici i koncentrisanom vlasništvu nad imovinom“ i
„povećavanje prilika za siromašne“, a u političkoj „povećavanje participacije neprivilegovanih
grupa i nagrizanje hijerhijskih oblika dominacije koji marginalizuju narodni sektor“. 39 Ovo je
sasvim u surotnosti sa pristupom u Srbiji, koji odražava dominantni trend u ostatku Evrope i
SAD, gde levica nije bila fokusirana na redistribuciju i ekonomsku nejednakost i na različite
načine je stremila da ogranični političku ulogu deprivilegovanih masa, „narodnog sektora“, koji
je uokviren kao nepopravljivo nazadan i netolerantan. Savremeni latinoamerički levičari su
mogli da se oslone ne samo na bogatu marksističku tradiciju borbe, koja je imala mnogi više
autohton, lokalno ukorenjeni razvoj nego u Evropi, gde je bila izložena snažnom uticaju iz
Sovjetskog saveza, već i na teologiju oslobođenja, kako katoličku tako i jevanđelističku, koja je
bila usresređena na klasne nejednakosti i njihove posledice. Ipak, važnu ulogu za razumevanje
razmere i snage „ružičaste plime“ ima činjenica da su levičarski aktivisti pažnju usmerili i na
druge izvore marginalizacije i nejednakosti, prvenstve rasne, ali i etničke i rodne. 40
Bitna odlika ovog talasa, ona gde on još radikalnije odstupa od trendova u Evropi, jeste
populizam, koji se ovde uglavnom shvata kao desničarska alatka, iako je reč o pragmatičnom,
ideološki neutralnom pristupu političkoj borbi, koji se oslanja na mobilizaciju masa. U kontekstu
Latinske Amerike ovaj važan politički fenomen, ali, istovremeno, klizav koncept koji je bio povod
žestokih sporenja, definisan je kao „mobilizacija sa vrha ka dnu glasčakog tela koju sprovode
personalistički lideri kako bi se suprotstavili elitnom političkom i ekonomskom establištmentu
za račun ...’naroda’“, i uglavnom je vezivan za levicu, mada je imao važne desničarske, čak
neolberalne i trećeputaške verzije, koje su umesto redistribucije bogatstva narodu obećavale
„ekonomsku stabilnost i/ili fizičku bezbednost“, kao i one koje je jako teško smestiti na
„konvencionalnom levo-desnom spektru“, kao što je vladavina Huana Perona (Juan Peron) u
Argentini, pa se može govoriti i o neideološkom populizmu. 41 Ipak, značajne uspehe u sklopu
„ružičaste plime“ su ostvarili i lideri koji nisu bili populisti, dakle oni koji nisu, kao Ugo Čavez i
Rafael Korea (Rafael Corea) u Ekvadoru, koristili populističku političku mobilizaciju, oličenu u
„zaobilaženju stranačkih posrednika i direktnom obraćanju glasačkom telu“. Na primer, iako je
koristio elemente strategija koje se redovno vezuju za populizam, jedan broj autora ističe da
Evo Morales nije populista već da svoj uspeh duguje činjenici da se nametnetuo unutar jednog
širokog, ali „autonomnog društvenog pokreta“, čijim ciljevima je ostao veran. 42 Iako je i dalje
živa i izuzetno plodonosna i osnažujuća, ova leva populistička tradicija se na Zapadu redovno
gubi iz vida kad se, naročito od izbora Donalda Trampa (Donald Trump) u SAD, alarmistički
govori o povratku populizma, uz isticanje njegovih koruptivnih ekcesa, nekompetentnosti
populističkih vođa i vezivanje za desnicu, što je u liberalnim krugovima poprimilo odlike
moralne panike. Mada, iako je populizam pre samo dvadesetak godina posmatran kao relikt
prošlosti, 46 populističkih lidera je došlo na vlast u 33 demokratske zemlje u periodu od 1990.
do 2018. godine.43
39
Isto, str. 4-5.
40
Isto, str. 5.
41
Isto, str. 6.
42
Isto, str. 9.
43
Yascha Mounk, Jordan Kyle, What Populists Do to Democracies, Internet,
https://www.theatlantic.com/ideas/archive/2018/12/hard-data-populism-bolsonaro-trump/578878/,

9
 Čaves je osvojio vlast na platformi koja spaja nacionalizam, populizam, antiglobalizam i
redistribuciju u korist siromašnih slojeva. Ključne ličnosti u Čavesom Bolivarskom pokretu bili su
oficiri iz siromašnih poridica. Javni obrazovni sistem je bio u lošem stanju i vojne škole su bile
jedini način da siromašna omladina dobije kvalitetno obrazovanje. Kasnije su, zahvaljući
položaju u armiji, „bili u prilici da upoznaju dekadentne elite“ i vide kontrast između raskosnih
života elita i bede iz koje su potekli, „što ih je učinilo osteljivim na probleme nejednakosti i
zloupotrebe vlasti“.44 Kada je preuzeo vlast, u nemaloj meri zahvaljući prihodima od nafte,
Čaves je razvio sistem koji „deluje mnogo bliže tradcionalnom klijentilizmu, nego novoj,
obećanoj verziji socijalizma“.45 Ohrabren visokim cenama nafte i izložen razornim udarima
američkog neokolonijalizma, Čaves je odustao od „skiciranja alternative neoliberalizmu“, 46
„društvene ekonomije“ koju je pokušao da razvije, i vladao je kao ekonomski populista. Taj
neuspešni i neodgovorni ekonomski populizam, mada sve Čavesove odluke treba posmatrati u
kontekstu pritisaka iz SAD, ne treba brkati sa političkim populizmom, 47 koji je imao važnu ulogu
u njegovoj ključnoj pobedi 1998. godine. 48 Čak i obećani „socijalizam 21. veka”, slogan koji je
imao važno mesto u predsedničkoj kampanji 2006. godine, treba posmatrati politički a ne
ekonomski. Čaves je odbijao da ga preciznije definiše, tvrdeći da “jedan novi socijalizam jeste
nešto što treba da bude konstruisano na dnevnoj bazi“, i on predstavlja „’prazan označitelj’,
tipičan za populistički diskusr“. Ta „praznina“ je ono što „može da ujedini i mobiliše“, jer
omogućava svakome da učita ono što želi.49 „Čavizmo“ je opisan kao „najekstremniji slučaj
levičarskog populizma unutar političkog obrata u Latinskoj Americi u 21. veku“. 50
Za razliku od većine latinoameričkih levičara, koji su na vlast došli na novoj „socijalno
liberalnoj“ platformi, Čaves oličava novu „antiliberalnu levicu“, gde je antiliberalizam
naizraženiji kada je reč o ekonomskoj politici, koju je sprovodio njegov visoko personalizovani
režim, ali je primetan i u meri u kojoj je, naročito posle izbora 2006. godine, „podrivao
institucije koje vezujemo za liberalnu demokratiju“. 51 Važno je istaći da se, ne samo u Venecueli,
kontradikcija između neliberalne vladavine i predizbornih obećanja koja su brzo izbledela, na
primer da je za levicu, koja je dobila priliku da dođe na vlast zahvaljujući demokratizaciji i
povećanju političkih sloboda u regionu od kraja Hladnog rata, „produbljivanje demokratije
primarni cilj“,52 mora posmatrati, slično kao i u Ciprasovoj Grčkoj, u kontekstu interesa zapadnih
15/01/2019.
44
Margarita Lopez Maya, „Venezuela: Hugo Chavez and the Populist Left“, op. cit., str. 214-215.
45
Kurt Weyland, „The Left: Destroyer or Savior of the Market Model“, in: The Resurgence of the Latin American
Left (editors: Steven Levitsky, Kenneth Roberts), Johns Hopkins University Press, Baltimore, 2011, p. 76.
46
Isto, str. 79.
47
Margarita Lopez Maya, „Venezuela: Hugo Chavez and the Populist Left“, op. cit., str. 226.
48
Čaves je koristio „radikalan i polarizujući antineoliberalni diskurs“ i pominjao je čak i „prženje glava“ pripadnika
korumpirane elite. Isto, str. 219.
49
Isto, str. 219.
50
Margarita Lopez Maya, „Venezuela: Hugo Chavez and the Populist Left“, in: The Resurgence of the Latin
American Left (editors: Steven Levitsky, Kenneth Roberts), Johns Hopkins University Press, Baltimore, 2011, p.
236.
51
Robert Kaufman, „The Political left, the Export Boom and the Populist Temptation“, in: The Resurgence of the
Latin American Left (editors: Steven Levitsky, Kenneth Roberts), Johns Hopkins University Press, Baltimore, 2011,
p. 94.
52
Benjamin Goldfrank, „The Left and Parcipatory Democracy: Brazil, Uruguay, and Venezuela“, in: The Resurgence
of the Latin American Left (editors: Steven Levitsky, Kenneth Roberts), Johns Hopkins University Press, Baltimore,

10
sila, ogromih napora koje su ulagale kako bi sprečili da bude uspostavljen presedan u formi
ekonomski uspešne i politički stabilne države koja se suprostavlja Vašingtonskom konsenzusu.
U Boliviji, „Pokret za socijalizam“ (Movimiento al Socialismo – MAS), pred Moralesove
harizme i dubokih društvenih korena, svoj uspeh u velikoj meri duguje okretanju „inkluzivnom
etničkom obraćanju i nacionalistčkoj, antineoliberalnoj i antiestablištment retorici“. 53 Reč je o
ogromnom uspehu. Naime, na izborima 1997. godine, poslednjim pre pojave MAS, najupsešnija
levičarska stranka je osvojila manje od 3 % glasova, dok je MAS, koji je debitovao 2002. godine, i
osvojio 20,9 % glasova.54 Тreba istaći da je reč nacionalizmu koji je inkluzivan, bolivijski, i nije
etnički i rasno zasnovan, 55 gde su „tradicionalne partije i elite“ uokvirene kao „izdajničke“, one
koje su, kako je rekao Morales, „opljačkale naša bogatstva“ i „proždirale Boliviju“. Moreles se tu
oslanja na transformativnu viziju „dve Bolivije“, postuliranu suprotno od elitističkog diskusrsa
„dve Srbije“, koji, posle rušenja režima Slobodana Miloševića 2000. godine, faslifikuje
subalternost, „drugost“, na način koji implicitno ne samo diskredituje demokratski izraženu
volju većine, kada ona nije u skladu sa vizijom otuđene, „proevropske“ elite, već je smatra
krivom i onda kada glasa vođena neslobodnim medijima. Morales kaže: „Mi znamo da postoje
dve Bolivije. Jedna je Bolivija šarlatana, koji uvek obećavaju i potpisuju sporazume koji se nikada
ne ostvaruju; i druga Bolivija koja je uvek prevarena, pokorena, ponižena i eksploatisana“. 56 Kao
i u slučaju drugih lidera koji su učinili da Latinska Amerika pređe na levu stranu, Moralesov
oslonac je narod, masu poniženih, marginalizovanih i subalternih, koje je uspeo da privuče bez
da otuđi druge važne segmente bolivijskog društva, vešto kombinujući etničke, nacionalističke i
populističke poruke.57

3. SUBALTERNISTIČKI POGLED KA DNU

Jedana od preokupacija latinoameričkih kritičkih škola bilo je promišljanje alternativa

evrocentrizmu i kolonijalizmu u njihovim različitim, manje ili više transparentnim inkarnacijama.
One su pokušavale da „razviju bifokalnu perspektivu koja omogućava da s jedne strane
kolonijalizma bude posmatran kao fundamentalni proces oblikovanja modernog sveta, bez
redukovanja istorije na kolonijalizam kao sveobuhvatni proces, i, s druge, da ospore modernost
i njene evrocentrične oblike znanja bez da istoriju posmatraju sa privilegovanog epistemološkog
stanovišta“.58 Glavni izazov, prepoznat još u okviru originalne Južnoazijske grupe za studije
subalternosti, sadržan je u paradoksu da moderana evropska misao ima kontradiktnu ulogu u

2011, p. 162.
53
Raul Madrid, „Bolivia: Origins and Politics of Movimiento al Socialismo“, in: The Resurgence of the Latin
American Left (editors: Steven Levitsky, Kenneth Roberts), Johns Hopkins University Press, Baltimore, 2011, p.
246.
54
Raul Madrid, „Bolivia: Origins and Politics of Movimiento al Socialismo“, op. cit., str. 241.
55
Autohtone zajednice, pripadnici „rase boje bakra“, bile su marginalizovane, ali značajan broj građana sebe vidi
kao pripadnike „mešane rase“, što je otežalo etnonacionalističko delovanje i olakšalo izgradnju inkluzivnog
nacionalizma sa elementima „etničkog populizma“ usmerenog na marginalizovane zajednice. Raul Madrid, The
rise of ethnic politics in Latin America, Cambridge University Press, Cambridge, 2012, pp. 118-119.
56
Isto, str. 65.
57
Isto, str. 5.

11
pokušajima da budu promišljani problemi postkolonijalnog sveta i kolonijalnosti kojom je
obeležen – istovremeno je „neophodna i nedovoljna“. 59 Epsitemički i praktični problem, vezan
za prirodu i poluge oslobođene modernosti, i same globalizacije kao „kulminacije procesa koji je
počeo konstituisanjem Amerike i kolonijalnog/modernog evrocentričnog kapitalizma kao nove
globalne sile“60, latinoamerički subalternisti su analizirali iz perspektive „dna“, kao lokacije, koja
može biti i društvena i geografska odnosno prostorna. Na primer, može se, bez neprimerenog
rastezanja koncepta, govoriti o subalternim regionima, čija su iskustva i realnosti zatomljene,
kao i o „subalternim strategijama“, u oba smisla reči, kako strategija lokalizacije koje primenjuju
subalterni tako i političkih i akademskih „strategija“ koje su subalterne, marginalizovane ili
omalovažene, često baš zato što inistiraju na važnosti lokalnog i partikularnog. 61 Bez obzira da li
je reč o društvenom ili međunarodnom kontekstu, može se reći da je subalternost izražena u
činjenici da je reč o „lokaciji“ sa koje dolaze iskustva i znanja, „glasovi“, koji su marginalizovani,
odnosno koji se „ne čuju“, ne postoje u dominatnom političkom diskursu. Štaviše, ceo ne-
Zapad, Ostali, često je na Zapadu bio posmatran ne kao stanište ljudi već „strpljivih, živih
organizama, kojima treba kazati, ne koje treba slušati“. 62
Subalterne studije su inkorporirane u domen postkolonijalne kritike, sa kojom dele fokus
na „široki spektar praksi društvene i kulturalne dominacije koje ne mogu biti redukovane na
kategoriju ’klase’“ i „kritičku primenu marksizma“. 63 Polaznu tačku obezbedio im je Gramši, koji
je odstupio od pojmova proleterijata i radničke klase. Njegov autoritet i popularnost u
akademskim krugovima na globalnim periferijama, naročito u Indiji i Latinskoj Americi gde su
neogramšijevci zauzeli važne pozicije u akademskim krugovima, neodvojivi su od činjenice da
dolazi sa periferije Evrope „koja jako podseća na postkolonijalni svet“, iz italijanskog regiona u
kome su „seljaci ostali najveća društvena klasa“, što je Gramšija i navelo da „formuliše ideju
subalternih kao kulturalno-političku kategoriju“. 64 I južnoazijski i latinoamerički subalternisti su
isticali da ne je subalternost uvek relativna, svaka osoba će u sebi imati „i dominatne i
subalterne elemente“.65 Ipak, linija koja razdvaja subalterni od postkolonijalnog pristupa ostala
je relativno tanka. Subalternistička kritika pokušava da odgovori na „postmoderni izazov“ idući
tankom linijom – „ne tako što čini ’dokaze’ nemoguće sumnjivim“ već pronalazeći tragove i
pokušava„da zauzme njihovo mesto i predstavlja ih“. 66 Za latinoameričke subalterniste nema
dileme da siromašni slojevi, oni na koje niko ne obraća pažnju, mogu da govore u svoje ime, da
niko ne treba da govori za njih ili umesto njih, ali da su angažovani intelektualci važni učesnici u

58
Fernando Coronil, „Latin American Postcolonial Studies and Global Decolonization”, in: The Cambridge
Companion to Postcolonial Literary Studies (editor: Neil Lazarus), Cambridge University Press, Cambridge, 2004,
p. 225.
59
Dipesh Chakrabarty, Provincializing Europe“, op. cit., str. 6.
60
Anibal Quijano, „Coloniality of Power, Eurocentrism, and Latin America“, op. cit., str. 533.
61
Arturo Escobar, „Culture sits in places: reflections on globalism and subaltern strategies of localization“, Political
Geography, Elsevier, Vol. 20, Issue 2, 2001, p. 161.
62
Walter Mignolo, „The Geopolitics of Knowledge and the Colonial Difference“, South Atlantic Quarterly, Duke
University Press, Durham, Vol. 101, Issue 1, 2002, p. 63.
63
Fernando Coronil, „Latin American Postcolonial Studies and Global Decolonization”, op. cit., str. 224-225.
64
John Beverley, Subalternity and Representation: Arguments in Cultural Theory, op. cit., str. 2.
65
Fernando Gomez, John Beverley, „About the Subaltern and Other Things. A Conversation with John Beverley“,
Dispositio, University of Michigan, Ann Arbor, Vol. 25, Issue 52, 2005, pp. 365.
66
Fernando Coronil, „Latin American Postcolonial Studies and Global Decolonization”, op. cit., str. 233.

12
dijalogu preko kojih svedočlanstva subalternih postaju dostupna. 67 Unutar razuđenih pokušaja
subalternista da promišljaju marginalne društvene pozicije u svetu u kome „kulturalne granice
postaju porizne“, razvijeno je i rubno shvatanje koje kaže da antikolonijalni diskurs „pokušava
da demontira kolonijalizam koristeći kolonijalne kategorije“ dok postkolonijalna misao želi da
„dekolonizuje dekolonizaciju“, ističući da istinski radikalna politika treba da se oslanja na
„intelektualni rad koji dekonstruiše“ raspoložive kategorije kako bi obogatio i proširio političku
sferu.68 Ovakvi stavovi su doprineli raspadu grupe i dali osnova za zaključak da, „ako su
subalterne studije postkolonijalne, njihovo ’post’ je post postmodernizma i
poststrukturalizma“.69
Aspekt koji je može biti značajan za levicu u Srbiji jeste snažni fokus na marginalizovane,
„subalterne sektore“ društva,70 kako njihovu kulturu i pogled na svet tako i istoriju iz subalterne
perspektive,71 uključujući pisanje „istorije s dna“ i „preispitivanje centralnih istoriografskih
kategorija“ kao što su narod i država. 72 Uostalom, za razliku od levičarskih aktera u Srbiji, koji,
po pravilu, kada kažu „svet“ misle isključivo na Zapad, latinoamerički subalternisti su istakli
relevantnost globalizovanih periferija, pa i svega onoga „što deluje da su samostvoreni urbani
centri i zaostale periferije“.73 Džon Beverli (John Beverley), jedan od dvoje osnivača
latinoameričkog kolektiva, ističe da pokoravanje subalternih nikada nema samo ekonomsku
prirodu – „ono ima veze sa kulturalnim hijerahijama, koje su vezane za ekonomske, ali se ne
mogu svesti na njih“, i, kao i njegovi južnoazijski prethodnici, sugeriše da postoje „različite
istorijske teleologije“, kao i da je, što je ovde ključno, moguće potencijal za političku borbu u
korist subalternih tražiti van „narativa kapitala“. 74 Ukazujući da je politika radničke klase takođe
politika identiteta, kao i da kapitalizam pokorava sve identitete svojoj volji, Beverli podseća na
stanovište – važan Lenjinov teorijski doprinos marksizmu, vezan za, kako ga je nazvao,
„imperijalizam“ – da se „glavna kontradikcija u kapitalizmu“ premestila sa odnosa kapital-rad
na „kontradikciju između dominirajućih i dominiranih nacija“. Beverli žali što savremeni
marksizam nije apsorbovao činjenicu da je „’nacionalni identitet’, ili još bolje borba za afirmaciju
nacionalnog identiteta, postala operativna kao oblik revolucionarne borbe“, već je odstupio od
Gramšija i priklonio se shvatanju, koje je iznosio i Slavoj Žižek, da su „pitanja nacionalizma i
etničkog identiteta loša i rekacionarna... u svakom slučaju laka za asimilovati u kapitalizam“. On
se podsmeva Žižekovoj tvrdnji da nacionalizam vodi „idealnoj formi multinacionalnog

67
Fernando Gomez, John Beverley, „About the Subaltern and Other Things.“, op. cit., str. 352-353.
68
Fernando Coronil, „Latin American Postcolonial Studies and Global Decolonization”, op. cit., str. 235.
69
Isto, str. 234.
70
Za subalterniste, preduslov pravedne redistribucije društvenog bogatstva predstavlja prepoznavanje
mehanizama subalternizacije i uvažavanje subalternih.
71
Svesni da „studiranje subalternih“ podrazumeva „hegemonu konstrukciju znanja“, u pokušaju da razreše ovaj
(nerazrešivi) paradoks, subalternisti su isticali svoju „relativnu subalternost“ unutar akademske zajednice,
razmišljali o promeni imena u „anti-subalterne studije“ i koristili ružne reči u radovima. Fernando Gomez, John
Beverley, „About the Subaltern and Other Things“, op. cit., str. 360.
72
Fernando Coronil, „Latin American Postcolonial Studies and Global Decolonization”, op. cit, str. 232.
73
Isto, str. 239.
74
Obazrivost s kojom Bеverli iznosi ovaj stav treba posmatrati u kontekstu činjenice da su najžešći napadi na
subalterniste dolazili od marksista, i to baš zbog ove skonosti da o dominaciji i otporu razmišljaju mimo kapitala.

13
kapitalizma“ i tvrdi da snage kapitala sa radošću dočekuju ovakve levičarske stavove –
„Kapitalizam kaže ’oh yeah, diverzitet je super, dajte nam još različitosti’“.75
„Narod“ predstavlja jedan od ključnih pojmova subalternističke kritike, koja je značajnu
pažnju posvetila meri u kojoj „strateški esencijalizam“ u ime nacije ili naroda može doprineti
oslobađanju podređenih, njihovih subalternih znanja i istorija. Ranađit Guha (Ranajit Guha),
istoričar rođen na teritoriji današnjeg Bangladeša i utemeljitelj subalternih studija u Južnoj Aziji,
u svom opusu je reči narod i subalterni, odnosno subalterne klase, neretko koristio kao
sinonime.76 Potpuno ignorišući grupe koje zauzimaju različite pozicije društvene liminalnosti,
Guha u jednoj beleški čak navodi da je reč o „socijalnim grupama i elementima“ čiji se broj
dobija kao „demografska razlika između ukupne populacije Indije i onih koje smo opisali kao
elitu“. Guha je, kao i kasnije njegovi sledbenici, bio pod snažnim uticajem „diskursa narodnog
fronta“, iniciranog 1935. godine na sedmom, poslednjem kongresu Kominterne, čiji su zaključci
odlučujuće uticali i na nazive Narodnooslobodilačka borba odnosno pokret tokom Drugog
svetskog rata u Jugoslaviji. Beverli ističe viziju „naroda“, shvaćenog bilo kao socijalna bilo kao
nacionalna kategorije, što implicira „’bratsku’ povezanost“ i postojanje neprijatelja u Šmitovom
(Carl Schmitt), na kojoj se temelji i strateški esencijalizam i populizam korišćen u brojnim
uspešnim levičarskim borbama protiv kompradorske buržoazije, nosioca hegemonije elitnih
snaga u Latinskoj Americi, koje su „isključivale subalterne po sebi“. 77
Kao možda najveću opasnost, vezanu za isticanje subalternosti umesto kulturalne
različitosti u nezapadnim kontekstima, latinoamerički kritičari vide u činjenici da u savremenom,
„sve globalizovanijem svetu, dominacija SAD i Evrope biva ostvarena kroz zatvaranje radikalnih
razlika između Zapada i njegovih drugih, umesto njihove afiramcije“. Takvo, taktičko brisanje
važnosti konteksta se u velikoj meri oslanja na snažno promovisanom i finansijski ohrabrivanom
negiranju relevatnosti kulturalnih razlika, praćeno isticanjem različitosti vezanih za lične
identitete, što olakšava imperijalističko „rastvaranje ’Zapada’ u tržištu i njegovoj kristalizaciji u
manje vidljivim transnacionalnim čvorovima konecentrisane finansijske i političke moći“ – koje
čini da zapadnocentrizam postane neprepoznatljiv i izgleda kao „globalcentrizam“. 78 Nažalost,
ova opasnost danas deluje jako daleko u Srbiji – gde narod, subalterni, koje ovdašnja elita vidi
kao „plitkoumne“, “krezube“, „nepismene“, „necivilizovane“, „nekulturne“ i tome slično,
redovno biva uokviren kao, u suštini, nužno zlo, koje ne zaslužuje afirmaciju i uvažavanje. Ovde
su subalternost i kulturna različitost, shvaćena kao istovremeno neevropska i nekultura,
navodno endemska inferiornost i zaostalost orijentalnih masa, deo istog paketa, koji akteri na
levici prečesto doživljavaju kao problem, a ne kao subjekte levičarske politike, koji zaslužuju
oslobađenje, čiji problemi bi trebali da budu u fokusu. Nažalost, i u Srbiji se tokom prethodne
decenije ukorenila više „levičarska“ nego levičarska politika. Ona se, opterećena sopstvenim
autoorijentalističkim i elitističkim stranputicama, u najboljem slučaju danas nalazi na više
antipolitičkom nego nepolitičkom prostoru, koji „u suštini funkcioniše unutar logike
komodifikacije i konzumerskog izbora – to jest u domenu građanskog društva“, dakle na terenu

75
Fernando Gomez, John Beverley, „About the Subaltern and Other Things.“, op. cit., str. 363-364.
76
Prema: John Beverley, Subalternity and Representation: Arguments in Cultural Theory, op. cit., str. 87.
77
Isto, str. 91-95.
78
Fernando Coronil, „Latin American Postcolonial Studies and Global Decolonization”, op. cit., str. 239-240.

14
na kome nema mnogo šanse i koji deli s „nečim što nalikuje tezi Francisa Fukujame o kraju
istorije“.79

4. DEKOLONIJALNI POGLED NA SVET

Dekolonijalna kritika je radikalnija od subalterne, koju je smatrala nedopustivo bliskom

evrocentričnim poststruktalističkim i postmodenim autorima, i krajnje selektivno otvorena
prema marksizmu,80 zbog shvatanja da je marksizam ponudio, iako kritički, samo “jedan
sekularni narativ modernosti“, kao i da ni sam „nije uspeo da pobegne od evrocentrizma“, 81 ali,
donekle, i zbog Marksovog odnosa prema Latinskoj Americi kao kontinentu koga još nije
moguće smisleno uključuti „u globalni revolucionarni proces“. 82 Dok postkolonijalni i subalterni
kritičari pluralizuju ideju modernosti i govore o alternativnim modernostima, 83 a (neo)marksisti
razmišljaju o singularnoj (globalnoj) modernosti, dekolonijalni kritičari o modernosti van Zapada
ne govore kao o stanju već o „hegemonoj perspektivi“ i dovode u pitanje mogućnost, „šta god
termin modernost označavao danas“ na globalnom nivou, da to nešto može da postoji bez
kolonijalnosti, odnosno bez specifičnog, kolonizujućeg „modela globalne moći“. 84 Oni nevoljno,
„ako je već nophodno sačuvati naziv“, govore da bi to morala da bude neka druga i drugačija
modernost, koja bi funkcionisla izvan kolonijalne matrice moći, po jednom sasvim drugačijem
scenariju,85 i pominju da smo danas svedoci „postmoderne reorganizacije kolonijalnosti“. 86
Može se reći da je deklonijalna kritika ostala fokusirana na shvatanje da „model moći koji je
danas globalno hegemon pretpostavlja element kolonijalnosti“ 87 i implikacije ovakvog,
netransparentno kolonijalnog globalnog stanja u Latinskoj Americi.
Ono što ujedinjuje nezapadni svet, tačnije svet čija istorija nije pratila tok zapadne
istorije, iako je povremeno na nasilan način bivala uključena u njega, jeste vesternizacija,
činjenica da je „cela planeta, bez izuzetka i tokom prеthodnih 500 godina, na neki način morala
da odgovori na zapadnu ekspanziju“.88 Tako je kolonijalizam, koji je, ipak, bio prostorno

79
John Beverley, Subalternity and Representation: Arguments in Cultural Theory, op. cit., str. 87.
80
Istaknuto je da je Edvard Said (Edward Said), rodonačelnik postkolonijalnih studija, otklonio jednu od Marksovih
„slepih mrlja“ vezanih za kolonijalizam, i tako ukazao na „problem“ kolonijalnosti, kao i da je Marks, pod uticajem
Hegelovog (Georg Wilhelm Friedrich Hegel) shvatanja o „narodima bez istorije“, savim ignorisao „latinoameričko
pitanje“, uostalom kao i, kasnije, Said i njegovi sledbenici. Santiago Castro-Gomez, „(Post)Coloniality for
Dummies: Latin American Perspectives on Modernity, Coloniality, and the Geopolitics of Knowledge“, in:
Coloniality at Large: Latin America and the Postcolonial Debate (editors: Mabel Morana, Enrique Dussel, Carlos
Jauregui), Durham: Duke University Press, 2008, pp. 260-261.
81
Luciana Ballestrin, „Coloniality and Democracy“, op. cit., str. 218.
82
Santiago Castro-Gomez, „(Post)Coloniality for Dummies“, op. cit., str. 262.
83
Dilip Parameshwar Gaonkar, „On Alternative Modernities“, Public Culture, Duke University Press, Durham, Vol.
11, Issue 1, 1999, pp. 1-18.
84
Anibal Quijano, „Coloniality of Power, Eurocentrism, and Latin America“, op. cit., str. 545.
85
Isto, str. 546.
86
Santiago Castro-Gomez, „The Missing Chapter in Empire“, op. cit., str. 429.
87
Anibal Quijano, „Coloniality of Power, Eurocentrism, and Latin America“, op. cit., str. 533.
88
Walter Mignolo, „Coloniality at Large: The Western Hemisphere and the Colonial Horizon of Modernity“, in:
Teaching and studying the Americas: cultural influences from colonialism to the present (editors: Anthony Pinn,

15
ograničen, zamenila neobuzdana, „oslobođena kolonijalnost“ kao naličje, nevidljiva, mračnija
strana modernosti, jer svetski sistem prožet kolonijalnošću nije izgrađen ni u skladu sa nekim
zajedničkim imaginarijumom niti na „konfliktnom imaginarijumu“, koji je nastajao kao produkt
susreta različitosti u kolonijalnom i imperijalnom konetkstu. 89 Za ovu grupu teoretičara
dekolonijalnost podrazumeva ne samo epsitemičku devestrenizaciju, koju ističu kao ključni
politički koncept.90 Za njih dekolonijalno znanje i razmišljanje predstavaljaju preduslov
dekolonijalnog delovanja, koje mora biti u skladu sa specifičnim okolnostima, ali globalno
vođeno jednim pravim, „neophodnim univerzalizmom proizašlim iz borbi protiv svetske
kapitalističke dominacije“.91 Treba istaći da dekolonijalna škola mišljenja ima korene i u teoriji
zavisnosti, koja je, takođe, imala uporište u Latinskoj Americi i bila je uticajna tokom pedesetih i
šezdesetih godina dvadesetog veka. Njena glavna teza da su „razvoj i nerazvijenost međusobno
zavisni ishodi kapitalističke akumulacije na globalnom nivou“, podrila je temeljni
„zapadnocentrični istoricistički narativ o 'tradicionalnim', 'tranzicionim' i 'modernim'“ društvima
i istakla potrebu da se odnosi između metropola i zemalja Trećeg sveta posmatraju „uz pomoć
kategorija koje su adekvatne za specifičnu situaciju zavisnosti“. 92
Savremenu kolonijalnost treba posmatrati kao nastavak kolonijalizma, odnosno, gledano
iz latinoameričkog ugla, kolonijalizama, koji ima važnu epistemološku dimenziju. Ona je izražena
i u „najvećem mogućem stpenu represije kolonijalizovanih oblika proizvodnje znanja, modela
proizvodnje značenja, njihovog simboličkog univerzuma, modela ekspresije, objektifikacije i
subkjektiviteta“, ali i u činjenici da su „kolonijalizovani bili naterani da nauče dominatnu kulturu
na način koji će biti koristan za repredukovanje dominacije“. 93 Ona, što je za nas ključno, nema
samo materijalne dimenzije već je vezana za subjektivitet i subjektaciju. Zato kolonijalnost ne
zahteva direktnu, fizičku prinudu već, oslanjajući se na kolonijalizovane umove i različite
podsticaje, može delovati kao samoodržavajuća jer ima važnu autokolonijlnu komponentu. Njen
oslonac je „geopolitika znanja“, koja kaže da je jedino pravo, ispravno znanje – zapadno, 94
negirajući pri tome epistemologije, nastale u senci kolonijalnih iskustava, koje nisu aistorijske
već su „bivale građene na temelju tišine istorije“. 95 Ukazivanje na globalnu geopolitiku znanja,
kao i epistemički subalternu poziciju nezapadnih perspektiva, 96 preduslov je dekolonizacije
znanja, uvažavanja da zapadno znanje nije univerzalno već proizvod jednog specifičnog,
partikularnog iskustva. Tu je od od pomoći dekolonizacija društvenih nauka, koja obuhvata
„proizvodnju, transformaciju i širenje znanja koja ne zavise od epsitemologija severnoatlanske
modernosti“.97 Ona se sudara sa činjenicom da je hegemonija zapadnocentrične pesrpektive
zanovana na dva moćna mita. Prvom, da je „istorija ljudske civilizacije putanja koja je počela od

Caroline Levander, Michael Emerson), Palgrave Macmillan, New York, 2010, p. 71.
89
Isto, str. 51.
90
Walter Mignolo, Delinking, Decoloniality & Dewesternization: Interview with Walter Mignolo (Part II), Internet,
http://criticallegalthinking.com/2012/05/02/delinking-decoloniality-dewesternization-interview-with-walter-
mignolo-part-ii/, 1/10/2019.
91
Fernando Coronil, „Latin American Postcolonial Studies and Global Decolonization”, op. cit., str. 225.
92
Isto, str. 222-223.
93
Anibal Quijano, „Coloniality of Power, Eurocentrism, and Latin America“, op. cit., str. 541.
94
Walter Mignolo, „The Geopolitics of Knowledge and the Colonial Difference“, op. cit., str. 63.
95
Isto, str. 67.
96
Isto, str. 72.
97
Isto, str. 80.

16
prirodnog stanja i doživela kulminaciju u Evropi“, i drugom, da su „razlike između Evrope i ne-
Evrope prirodne (rasne) razlike a ne posledice istorije i moći“. 98 Zato dekolonijalni kritičari,
nadahnuti teologijom oslobođenja, žele da „provincijalizuju navodnu univerzalnost“ i zamene je
vernakularnim, „situiranim kosmopolitizmom, koji vodi računa o svom poreklu, ali traži dijalog
preko granica“, dakle kosmoplitizmom koji je vođen neophodnošću „oslobođenja potlačenih,
potlačenih koji nisu apstraktna, metafizička različitost, već oni koji su izloženi isključivanju kao
negativnoj strani specifičnog sistema“.99
Kada razmišljaju o intelektualnom radu, deklonijalni kritičari svesno koriste „jezik i slike
pobune“ kako bi doveli u pitanje dominantnu paradigmu naučnosti i istakli potrebu
angažovanog, „kritičkog društvenog istraživanja koje može da doprinese višestrukim načinima
društvene promene“.100 Ipak, sama njihova kritika, fokusirana na globalnost, svetski sistem i
njegove pražavajući (i potčinjavajući) uske saznajne temelje, više je programska, ohrabrenje i
putokaz, i zato nije ni mogla da ponudi spremne, primenjive odgovore. Ona je prvenstveno
značajna jer je na radikalan način ukazala na važnost lokalnih, „autohtonih“ znanja i artikulisala
razloge zašto ne treba robovati samo prividno univerzalnim shvatanjima i preskripcijama. Iako
izgrađena na specifičnim latinoameričkim okolnostima, gde, za razliku od Balkana, rasa ima
važnu ulogu, ona je demonstrirala da, s jedne strane, „evrocentrična 101 modernost zatamljuje
specifičnosti rase i mesta i čini nevidljivim druge episteme kako bi sebe maskirala kao
univerzalnu i totalnu“, dok s druge „kolonijalnost moći obezbeđuje nastavak ovakve geopolitike
proizvodnje znanja, koja ostvaruje dominaciju nad razmišljanjem o politici, ekonomiji, društvu i
kulturi u različitim disciplinama“. 102 Dekolonijalno decentriranje podstče promišljanje
kontekstualno osvešćenih, efikasnijih i inkluzivnijih načina političkog delovanja u drugim
delovima Globlanog juga, ali ukazuje i na važnost subalternih znanja i promišljanjа oslobođenog
stega kolonijalne matrice moći, koja se danas snažno oslanja na okrnjenu, ali ne i uzdrmanu
epistemičku privilegiju Zapada. Ono je značajno za aktere u Srbiji i zato što u okviru globalne
kolonijalnosti prepoznaju hijerhiju potčinjavanja, od, u velikoj meri samo formalno, juristički
dekolonizovane Podsaharske Afrike do rubnih delova Evrope, čija su iskustva mnogo više
imperijalna neko kolonijalna, dakle prepoznaje jednu instrumentalnu, taktičku stratifikaciju
Globalnog juga vođenu evrocentričnim preokupacijama i zapadnim interesima.

5. ZANEMARENA SUBALTERNOST I PRIŽELJKIVANA KOLONIJALNOST U SRBIJI

98
Anibal Quijano, „Coloniality of Power, Eurocentrism, and Latin America“, op. cit., str. 542.
99
Eduardo Mendieta, „Introduction“, in: Enrique Dussel, Beyond philosophy: ethics, history, Marxism, and
liberation theology (editor: Eduardo Mendieta), Rowman & Littlefield Publishers, Lanham, 2003, p. 14.
100
Jeffrey Juris, Alex Khasnabish, „Ethnography and Activism within Networked Speces of Transnational
Encounter“, in: Insurgent Encounters: Transnational Activism, Ethnography, and the Political (editors: Jeffrey
Juris, Alex Khasnabish), Duke University Press, Durham, 2013, p. 8.
101
U kritičkim promišljanjima nasleđa kolonijalizma pojam Evropa je, po pravilu, bio sinonim za Zapadnu Evropu
odnosno Zapad. Retko je uvažavan pluralizam evropskih iskustava, što opterećuje primenu ovih kritika na
liminalnim, drugačije evropskim regionima kakav je Balkan.
102
Kiran Asher, „Latin American Decolonial Thought, or Making the Subaltern Speak“, op. cit., str. 832.

17
 Ključne reči dve angažovane latinoameričke kritike ovde nisu imale mnogo odjeka. Iako
je Srbija, mnogo više nego Gramšijeva Sardinija, periferni, liminalni, „neispravno“ evropski
prostor, čiji je značajan deo istorije i društvene kulture orijentalni (ili „orijentalni“), politička,
intelektualna i aktivistička avangarda ovdašnje levice uglavnom veruje da pripada negde
drugde, na Zapadu, gde pojam subalternosti nije lako uklopiti u koordinate te prosperitetne
društvene stvarnosti. U akademskim radovima objavljeni u Srbiji retko se pominje pojam
subalterni.103 Nadovezujući se na naslov rad Gajatri Čakravorti Spivak (Gayatri Chakravorty
Spivak), koji je predstavljao prekretnicu u njegovoj primeni, pitanje „mogu li subalterni da
govore“ ovde se, praktično, ni ne postavlja – dominira shvatanje da ne treba, pa i da ih,
navodno nekulturne i netolerantne, treba sprečavati da „govore“, i metaforički, na izborima, i u
političkoj javnosti.104 Postoji i izuzetak, koji, nažalost, privileguje jedne, identitetski jasno
uokvirene, subalterne dajući istovremeno legitimitet subalternizaciji drugih. Naime, kada se
ovde piše i govori o subalternima, ili se pokušava govoriti u njihovo ime, to je uglavnom vezano
za polja ženskih i rodnih studija, gde je ovaj pojam dobio važno mesto zahvaljajući feminističkim
aspektima bogatog opusa Spivak, uglavnom u kontekstu položaja žena i rodnih i seksualnih
manjina.105 Primenjen u Srbiji, ali odvojen od ključne, antikolonijalne poruke Spivak, jedne od
troje najuticajnijih postkolonijalnih kritičara, postao je jedna od moćnih ideja oko kojih se
kristalisao autokolonijalni feminizam, čija je misija, parafrazirajući najpoznatiju rečenicu Spivak,
da, uz pomoć zapadnih centara političke i akademske moći, „kosmopolitske feministkinje
spasavaju srpske žene od srpskih muškaraca“. 106 Nažalost, fokusirane na „nevolje s rodom“,107
autokolonijalne feministkinje nisu doprinele smanjivanju nevolja ovdašnje levice sa
subalternima, koji nisu samo zanemareni i ućutkani108 već i oklevetani.
Što se pak tiče (de)kolonijalnosti, ovaj pojam ne postoji ni u akademskom ni u političkom
levičarskom diskursu u Srbiji. Štaviše, levica u Srbiji jako retko govori o (neo)kolonijalizmu, a
imperijalizam se neretko pominje u kontekstu Kosova, i to ne samo u aktivističkim krugovima,
kao „srpski lokal-imperijalizam“.109 Tamo gde levičari u Latinskoj Americi govore o
dekolonijalnosti i deokolonizaciji, ovdašnji govore Evropi i evropeizaciji. Dok tamo levičari
ključne probleme uglavnom vide na Zapadu, ovde, po pravilu, ključ rešenja vide na Zapadu. Na
progresivnoj levici u Srbiji se ukorenio autokolonijalni diskurs, sličan onome koji u Latinskoj
Americi predstavlja jednu od važnijih karakteristika delovanja konzervativnih i reakcionarnih,

103
U radovima objavljenim na srpskom jeziku autori ga nisu koristili samo u obliku subalterni već je prevođen i kao
potčinjeni odnosno podređeni.
104
Gayatri Chakravorty Spivak, „Can the Subaltern Speak? Speculations on Widow Sacrifice“, in: Marxism and the
Interpretation of Culture (editors: Cary Nelson, Lawrense Grossberg), Macmillan, London, 1988.
105
Često u neskladu sa shvatanjem Spivak da je subalternost uvek „situaciona“, vezana za marginalni, podređeni
društveni položaj, odnosno da nije identitetski definisana, iako su osobe sa određenim identitetom (ili
identitetima) mnogo češće u subalternom položaju. Gayatri Chakravorty Spivak, „Scattered speculations on the
subaltern and the popular“, Postcolonial Studies, Taylor & Francis, Vol. 8, Issue 4, 2005, p. 482.
106
Gayatri Chakravorty Spivak, „Can the Subaltern Speak? Speculations on Widow Sacrifice“, op. cit., str. 297.
107
Judith Butler, Gender Trouble: Feminism and the Subversion of Identity, Routledge, New York, 1990.
108
Subalterni mogu da, na primer, kao što su činili, prebiju jednu beogradsku lezbejku, ili da išaraju izlog
homokolonijalnog „Prajd info centra“ u Beogradu – ali time oni sami, kao i uzroci njihovih poniženja, samo
postaju još više subalterni.
109
Stefan Gužvica, Težina laži B. Malagurskog – IV deo: Kosovo, Internet,
https://www.noviplamen.net/glavna/tezina-lazi-b-malagurskog-iv-deo-kosovo/, 12/10/2018.

18
desničarskih aktera. Kao i u nekim (drugim)110 državama na Globalnom jugu, relevantne snage
na levici u Srbiji rešenje vidi u „rekolonizaciji“, čiji su glavni zagovarači „NVO finasirane iz
inostranstva“, koje „imaju ogroman strukturalni uticaj“ i postale su važan kanal levičarskog
aktivizma.111 Umesto da, kao u Latinskoj Americi, levica bude dekolonijalna, ona je dominatno
autokolonijlana,112 što je potrebno posmatrati i u kontekstu činjenice da, umesto da bude
narodna, ovde uglavnom deluje mimo, pa i nasuprot naroda i subalternih klasa. Naime,
idetitetski atomizovana i elitistički otuđena, umesto da se obraća narodu ona bira da se obrati
ženama, LGBT zajednicama i „građanima“ – što je u Srbiji postao sinonim za elitu, ne-narodni
odnosno ne-subalterni sektor. Važne levičarske snage u Srbiji se na različite načine trude da
zaobiđu i diskredituju narod i narodnu volju. Štaviše, one otvoreno podstiču vladajuće strukture
da pristanu na neokolnijalne, depolitizujuće mehanizame, koji deluju bilo u sklopu „procesa
priključivanja EU“ bilo kroz uslovljavanja vezana, na primer, za održavanje „Parade ponosa“ u
Beogradu. Tako je umesto insistiranja na dekolonijalnosti, levičarski aktivizam u Srbiji obeležen
zahtevima za više kolonijalnosti. Levica ne nudi razvojnu alternativu prikljačivanju EU, što je
samo sinonim za potpuniju i snažniju rekolonijalizaciju, pa zato ni ne može da se osloni na
(de)kolonijalnu paradigmu.
Danas su temeljne različitosti, vezane za odnos prema kolonijalnosti, samorazumevanje
aktera i shvatanje subjekta levičarske politike, mnogo značajnije nego nemale sličnosti. Pored
poredivo liminalnog mesta na poluperiferiji, potrebno je istaći i da procesi neoliberalizacije,
uključujući privatizaciju i ekonomsku liberalizaciju, u Srbiji prate sličnu trajektoriju kao u
mnogim državama Latinske Amerike. Takođe, reč je o postautoritarnim društvima u kojima
snažno zapadno mešanje biva opravdano poredivim argumentima, uključujući pozivanje na
stabilnost i bezbednost. Nejednakost i stope siromaštva su veće u Latinskoj Americi, ali razlika
nije toliko velika da opravda razloge zašto su ovde sa levice retko, i po pravilu neuverljivo, stizali
pozivi na pravadniju redistribuciju bogatstva i nacionalnog dohotka, koji su imali važno mesto u
okretanju latinoameričkih glasača ka levim pokretima i strankama, iako ni u Latinskoj Americi
nije zabeležen značajniji porast ljudi koji se identifikuju kao levičari. 113 U pokušajim da bude
objašnjen oštar zaokret u levo jedna o činjenica koja je često isticana jeste da je 2002. godine,
na vrhuncu ružičastog talasa, „čak 60 % porodica u regionu imalo bar jednog odraslog člana
domaćinstva koji je prethodne godine bio nezaposlen,“ 114 što je opet poredivo sa situacijom u
Srbiji.

110
Liminalnost položaja Srbije vezana je i za njeno mesto između Prvog sveta, gde je jedna od najsiromašnijih
država, i Trećeg sveta, u kome je nekada bila važan akter. Tako i ovde, u javnom diskursu, ona redovno biva
uokvirena, često istovremeno, kao „neispravni“ i „bolesni“ deo Evrope, dakle Globalnog severa, i neevropski,
orijentalni deo Globalnog juga, koji se samo fizički nalazi na kontinentu kome navodno ne pripada.
111
Susantha Goonatilake, Recolonisation: Foreign Funded NGOs in Sri Lanka, SAGE Publications, New Delhi, 2006.
112
Autokolonijalizam je „proces kojim elite ili populacije u ciljanim zemljama traže i prihvataju smanjivanje
njihovog državnog suvereniteta nadajući se da će dobiti povećanu materijalnu, bezbednosnu ili drugu korist od
države-metropole“. Karen Dawisha, „Imperialism, Dependence, and Interdependence in the Eurasian Space“, in:
Statecraft and Security: The Cold War and Beyond (editor: Ken Booth), Cambridge University Press, Cambridge,
1998, p. 165.
113
Raul Madrid, „Bolivia: Origins and Politics of Movimiento al Socialismo“, op. cit., str. 239.
114
Steven Levitsky, Kenneth Roberts, „Introduction: Latin America’s ’Left Turn’“, op. cit., str.10.

19
 Neki od razloga zašto levičari u Srbiji nisu pokušavali da iskoriste slične okolnosti vezani
su i za socijalističku prošlost, samoupravno nasleđe i poistovećivanje levih ideja za delovanjem
Socijalističke partije Srbije i Jugoslovenske levice, ali i ogromnu snagu koju je zavodljivi mit o
kraju istorije i dalje ima svuda u Evropi. Ipak, učinak levičarskih snaga u postpetoktobarskom
periodu sugeriše da su jako važnu ulogu igrala dva povezana, kulturalno uslovljena faktora sa
snažno izraženom autoorijentalističkom dimenzijom. Jedan je teško vidljiv i vezan je za
kulturalni obrazac, koji snažno uslovljava svako, pa i političko delovanje. U uslovima društvenih
podela, koje se u Srbiji danas redovno doživljavaju ne toliko kao političke koliko „kulturne“ i
civilizacijske“, svedoci smo porasta odavno uočene sklonost pripadnika otuđene prozapadne
elite – koja sa narodom koji uglavnom prezire deli decentrirani subjektivitet i međuzavisno,
intersubjektivno vrednovanje sopstva, da se još snažnije i direktnije distincira od „nekulturnih“,
„orijentalnih“ masa. Drugi je eksplicitniji i prepoznaje se u sklonosti ka vezivanju svih zala i
problema, od svakodnevnih preko razvojnih do ratnih zločina, za narod i naciju, odnosno
negativno esencijalizovanu, navodno nepromenjivu „nacionalnu kulturu“ koja ih prožima.
Ne toliko otuđena od naroda koliko zgađena njime, postmiloševićevska levica u Srbiji
nije u stanju da artikuliše svoj politički subjektivitet. Robujući antinacionalizmu, koga, izgleda
svesna sopstvene idejne praznine, stalno pokušava da pretvori u anti(klero)fašizam, ona je
ostala razapeta između margina, tačnije, sve više, margina margine, što politički znače „nikoga“,
i želje da spasi ceo globalizovani svet, dakle politički „svih“. Ovaj polarni, podeljeni fokus,
omogućava zanimljive i (nažalost) zavodljive teorijske eksplikacije, ali politički vodi u
postistorijski bezdan, koji su latinoamerički levičari zaobišli tako što su se okrenuli narodu i,
neretko, populizmu. Nažalost, narod je u Srbiji, čak i na (deklarativno) marksističkoj levici,
postao sumnjiva kategorija, pa ne treba da čudi da ona ne uspeva da se na smislen način obrati
ni radničkoj klasi, koju bi trebalo da posmatra kao subjekta svoje poltike. Ove patuljaste
političke snage opstaju u politici, kao i takozvane nevladine organizacije, zahvaljujući
finansiranju sa Zapada, i njihovo delovanje, uglavnom svedeno na demagoški antifašizam i
parolaški antikapitalizam, obeleženo je otuđujućim, kosmopolitskim elitizmom i sklonošću ka
antipolitičkom isticanju distinkcije. Tako, s jedne strane, levica, ne samo ovde, više ne govori o
narodu već o građanima, što je u javnom diskursu u Srbiji postao jedan od sinoma za elitu i
način kako ona svoje intrese pokušava da uokviri kao društvene, dok je, s druge, umesto o
internacionalizmu levica počela da govori o kosmopolitizmu, koji privileguje mobilnost (elita)
nauštrb ukorenjenosti (naroda).
U Srbiji se levica, ne samo marksistička, našla na jednom jako uskom terenu – daleko od
preokupacija i problema naroda, masa, istinski subalternih na prokazanom društvenom dnu,
koje, pri tome, ovde redovno biva diskurzivno nacifikovano. 115 Snažno odbijajući narodno,
pokazujući averziju (i alergiju) prema narodu, levičari u Srbiji se lišavaju moćnih oruđa u
političkoj borbi, pa i bogatog „’imaginarijuma’ kao simboličkog sveta pomoću koga zajednica

115
Na levici u Srbiji izražena je tendencija da nacionalizam bude izjednačen sa nacizmom, i brojni akteri dva pojma
koristi kao sinononime. Ovo je primetno i u delovanju takozvanih nevladinih organizacija i u autokolonijalnim,
deklarativno liberalnim medijima, koji se obraćaju mlađoj, urbanoj publici. Antifašizam tu biva predstavljen kao
suprotnost nacionalizmu. Jovana Netković, Šta danas znači iscrtavanje kukastog krsta u Srbiji, Internet,
https://www.vice.com/rs/article/mg9jzn/sta-danas-znaci-iscrtavanje-kukastog-krsta-u-srbiji, 16/10/2018.

20
(rasna, nacionalna, imeprijalna, seksulana, itd.) definiše sebe“, 116 važnog simboličkog resursa
koji su latinoamerički levičari prepoznali i prigrlili. Zato ne treba da čudi ni da je populizam, koji
se u Latinskoj Americi pokazao kao možda najdelotvornije od svih političkih oružija koje je
koristila levica – ovde najveći od svih levičarskih tabua. Negativan odnos prema ne samo narodu
i populizmu već i, samo naizgled paradokslano, popularnom, 117 vezano je i za snažno prisutan
nagativan odnos srpskih „neukorenjenih“ i „iskorenjenih“ elita prema lokalnom, gde je teško
razdvojiti narodno i nacionalno. To posebno dolazi do izražaja kada je reč o politički sve važnijoj
kulturnoj sferi.
Angažovani umetnici u Latinskoj Americi su insistirali na značaju autohtone kulturalne
produkcije kao oblika, prakse otpora imperijalizmu, 118 dok se u Srbiji levičarski angažman u
kulturi redovno vezuje za otuđenu, samo prividno kulturalno bezmirisnu produkciju, koja
podražava dominatne kulturne i pomodne potkulturne trendove na Zapadu. On i ovde,
naravno, prepoznaje vezu između politike i kulture, ali baš u tom kontekstu oberučke prihvata
različite oblike kulturalnog imperijalizma, jer, po pravilu, glavni, ako ne i jedini, problem vidi u
navodno retrogradnom i antimodernom narodu i nacionalističkoj eliti, koja mu, navodno,
podilazi da bi oblikovala njegove antizapadne stavove. Tako za ovdašnje samoproglašene
levičarske „radnike u kulturi“ glavni problem nisu ni kapital ni neokolnijalizam već (srpski)
narod. Oni su skloni da samo u zapadnoj i imitatorskoj, pozapadnjačenoj kulturi vide „društveno
i politički transformativni potencijal“,119 koji latinoamerički levičari prepoznaju u narodu i
kulturalnim hibridima koji proizvodi, uglavnom pod snažnim uticajem globalizacijskih procesa,
čija je važna komponenta vesternizacija. Rezultat je da u Srbiji samo desnica govori o narodu i
obraća se narodu.
Najkomplikovanija lekcija latinoameričke levice vezana je za nacionalizam i
etnonacionalizam. Moguće je, prema analizi Karolajn Levander (Caroline Levander), izdvojiti
četiri važna faktora koja su oblikovala nacionalizam u regionu kao emancipatorsku snagu, koja
nosi jako male rizike od unutrašnjih i spoljašnjih sukoba. Prvi je važnost rasne identifikacije,
posebno „rasnog kontinuma“, nastalog kao posledica viševekovnog mešanja, koji je prisutan u
brojnim zemljama. Drugi je „pluralizam i mladost“ država, koja čini da etnički nacionalizam bude
„manje važan kohezioni faktor“. Treće je činjenica da je borba za nezavisnsost bila mnogo više
antikolonijalna „nego podgrevana etnonacionalizmom“. Četvrti, da su se mlade države retko
sučavale sa separatističkim izazovima, iako su morale da se nose sa „ogromnim etničkim
tenzijama unutar svojih granica“.120 Od ovih faktora, koji ukazuju na duboke korene jedne bitno

116
Walter Mignolo, „Coloniality at Large“, op. cit., str. 49.
117
Važnost distinkcije, koja, pored burdijeovske, u Srbiji ima i važnu saidovsku komponentu, čini da brojni liberalni i
marksistički aktivisti imaju specifičan, estetski pristup bavljenju politikom. Naime, elitističko samorazumevanje ih
navodi da široko prihvatanje svojih ideja – popularnost među prezrenim narodom, tumače kao signal da nešto
nije u redu sa njihovim stavovima.
118
Anny Brooksbank Jones, „Cultural Politics in Latin American Frame“, in: Cultural Politics in Latin America
(editors: Anny Brooksbank Jones, Ronaldo Munck), St. Martin's Press, New York, 2000, p. 4.
119
Isto.
120
Caroline Levander, „’Bad Neighbor/Good Neighbor’: Across the Disciplines toward Hemispheric Studies“, in:
Teaching and studying the Americas: cultural influences from colonialism to the present (editors: Anthony Pinn,
Caroline Levander, Michael Emerson), Palgrave Macmillan, New York, 2010, p. 30.

21
drugačije vrste nacionalizma, nacionalizma koji se „opire nacionalističkim paradigmama“, 121 za
Srbiju može biti relevantan samo jedan – da se rizik od oslanjanja na etnonacionalističku
mobilizaciju znatno smanjuje u državama u kojima ne postoji rizik od separatizma manjinskih
zajednica.
U Latinskoj Americi ekonomski izazovi, oličeni u razmerama ekstremnog siromaštva i
velike nejednakosti, mnogo su veći nego na Balkanu, dok se Balkan suočava sa ogromnim
etničkim izazovom, koji se bitno razlikuje od rasom obeležene heterogenosti u Latinskoj
Americi. Ipak, reč je o dva regiona, prostora koji su subalterni, čiji „glas“ ne dopire ni lako ni
često do ključnih, zapadnih i Zapadu podređenih, transnacionalnih centara moći, obično
pominjanih kao „međunarodna zajednica“. Balkan, a posebno Srbija, za razliku od Latinske
Amerike, snažno je stigmatizovan, obeležen jako negativnom geokulturnom slikom, i status
„bauka“ nema samo u javnom diskursu zapadnih zemalja. Kada govorimo o Srbiji, važna razlika
je i u tome što relevantni akteri u državama Latinske Amerike sebe s ponosom vide kao
latinoameričke i što latinamerički levičari bez kompleksa gledaju na činjenicu da je reč o
liminalnom, ali u suštini nezapadnom prostoru, koji deli mnoga formativna moderna iskustva sa
ostalim delovima Globalnog juga. Nasuprot tome, ovde elite prečesto s nipodoštavanjem
gledaju na svoj srpski i balkanski identitet, a mnogi ga se eksplicitno odriču u korist jednog jako
usko i isključujuće shvaćenog evropejstva. Pored toga, ne samo da u Srbiji relevantni politički
akteri sebe ne vide kao deo Globalnog juga, i ne smatraju iskustva Trećeg sveta relevantnim,
već su skloni da kada kažu „ceo svet“ misle na Zapad. Čak i na srpskoj levici, stanje Globalnog
juga redovno biva redukovano na njegove najmračnije aspekte i delovi Trećeg sveta se obično
pominju kao politička strašila, novodno slika i prilika alternative autokolonijalnom
potčinjavanju. Ovde „evropski“ politički stav, koji Evropu redukuje na Evropsku uniju i misli pod
sloganom „Evropa nema alternativu“, podrazumeva autokolonijalnu žudnju, potrebu za više
kolonijalnosti, koja ne mora da bude osvešćena. Zato se nameće zaključak da će korisne
političke i akademske latinoameričke lekcije, čiji su relevantni fragmenti i polazišta istaknuti u
ovom radu, u Srbiji ostati subalterne. One „govore“ mnogo toga korisnog, ali premalo je na
srpskoj levici onih koji mogu da ih „čuju“.122

Literatura

Almond Ian, The New Orientalists: Postmodern Representations of Islam from Foucault to
Baudrillard, I.B. Tauris, London, 2007.
Asher Kiran, „Latin American Decolonial Thought, or Making the Subaltern Speak“, Geography
Compass, John Wiley & Sons, Vol. 7, Issue 12, 2013, pp. 832–842.
Ballestrin Luciana, „Coloniality and Democracy“, Revista Estudos Políticos, Universidade Federal
Fluminense, Fluminense, Vol. 5, Issue 1, 2015, pp. 210-228.

121
Isto, str. 31.
122
J. Maggio, „‘Can the Subaltern Be Heard?’: Political Theory, Translation, Representation, and Gayatri
Chakravorty Spivak“, Alternatives, SAGE, Vol. 32, Issue 4, 2007, pp. 419–43.

22
Beverley John, Subalternity and Representation: Arguments in Cultural Theory, Duke University
Press, Durham, 1999.
Castro Fidel, „History Will Absolve Me“, in: World History, Volume II: Since 1500 (William
Duiker, Jackson Spielvogel), Wadsworth, Boston, p. 796.
Castro-Gomez Santiago, „(Post)Coloniality for Dummies: Latin American Perspectives on
Modernity, Coloniality, and the Geopolitics of Knowledge“, in: Coloniality at Large: Latin
America and the Postcolonial Debate (editors: Mabel Morana, Enrique Dussel, Carlos
Jauregui), Duke University Press, Durham, 2008, pp. 259-285.
Castro-Gomez Santiago, „The Missing Chapter in Empire“, Cultural Studies, Routledge, London,
Vol. 21, Issue 2-3, 2007, pp. 428-448.
Chakrabarty Dipesh, Provincializing Europe: Postcolonial Thought and Historical Difference,
Princeton University Press, Princeton.
Chibber Vivek, Postcolonial Theory and the Specter of Capital, Verso, London, 2013.
Collini Stefan, Blahspeak, Internet, https://www.lrb.co.uk/v32/n07/stefan-collini/blahspeak,
01/10/2018.
Coronil Fernando, „Latin American Postcolonial Studies and Global Decolonization”, in: The
Cambridge Companion to Postcolonial Literary Studies (editor: Neil Lazarus), Cambridge
University Press, Cambridge, 2004, pp. 221-240.
Dawisha Karen, „Imperialism, Dependence, and Interdependence in the Eurasian Space“, in:
Statecraft and Security: The Cold War and Beyond (editor: Ken Booth), Cambridge
University Press, Cambridge, 1998, pp. 164–178, p. 165.
Dussel Enrique, Twenty theses on politics, Duke University Press, Durham, 2008.
Encarnacion Omar, The Rise and Fall of the Latin American Left, Internet,
https://www.thenation.com/article/the-ebb-and-flow-of-latin-americas-pink-tide/,
15/10/2018.
Escobar Arturo, „Culture sits in places: reflections on globalism and subaltern strategies of
localization“, Political Geography, Elsevier, Vol. 20, Issue 2, 2001, pp. 139-174.
Ferguson James, The Anti-Politics Machine: 'Development', Depoliticization and Bureaucratic
Power in Lesotho, Cambridge University Press, Cambridge, 1990.
Forca Ksenija, Puača Majda, „Nacionalizam podrazumeva diskriminaciju“, u zborniku: 20
poticaja za buđenje i promenu: O izgradnji mira na prostoru bivše Jugoslavije (uredile:
Helena Rill, Tamara Šmidling, Ana Bitoljanu), CNA, Beograd, 2007, str. 50–58.
Fukuyama Francis , The End of History and the Last Man, Free Press, New York, 1992.
Gaonkar Dilip Parameshwar, „On Alternative Modernities“, Public Culture, Duke University
Press, Durham, Vol. 11, Issue 1, 1999, pp. 1-18.
Giddens Anthony, The Third Way: The Renewal of Social Democracy, Polity Press, Cambridge,
1998.

23
Gomez Fernando, Beverley John, „About the Subaltern and Other Things. A Conversation with
John Beverley“, Dispositio, University of Michigan, Ann Arbor, Vol. 25, Issue 52, 2005,
pp. 343-372.
Goonatilake Susantha, Recolonisation: Foreign Funded NGOs in Sri Lanka, SAGE Publications,
New Delhi, 2006.
Green Marcus, „Gramsci Cannot Speak: Presentations and Interpretations of Gramsci’s Concept
of the Subaltern“, Rethinking Marxism: A Journal of Economics, Culture & Society, Taylor
& Francis, Vol. 14, Issue 3, 2002, pp. 1-24.
Guehenno Jean-Marie, The End of the Nation-State, University of Minnesota Press,
Minneapolis, 2000.
Gužvica Stefan, Težina laži B. Malagurskog – IV deo: Kosovo, Internet,
https://www.noviplamen.net/glavna/tezina-lazi-b-malagurskog-iv-deo-kosovo/,
12/10/2018.
Iber Patrick, The Two Lefts of Jorge Castaneda, internet
https://www.dissentmagazine.org/article/the-two-lefts-of-jorge-castaneda, 15/10/2018.
Jansen Stef, Antinacionalizam: Etnografija otpora u Beogradu i Zagrebu, Biblioteka XX vek,
Beograd, 2005.
Jones Anny Brooksbank, „Cultural Politics in Latin American Frame“, in: Cultural Politics in Latin
America (editors: Anny Brooksbank Jones, Ronaldo Munck), St. Martin's Press, New
York, 2000, pp. 1-25.
Jovanović Andrea, Alergija na narod, Internet, http://www.politika.rs/sr/clanak/331350/,
01/09/2015.
Juris Jeffrey, Khasnabish Alex, „Ethnography and Activism within Networked Speces of
Transnational Encounter“, in: Insurgent Encounters: Transnational Activism,
Ethnography and the Political (editors: Jeffrey Juris, Alex Khasnabish), Duke University
Press, Durham, 2013, pp. 1–36.
Levander Caroline, „’Bad Neighbor/Good Neighbor’: Across the Disciplines toward Hemispheric
Studies“, in: Teaching and studying the Americas: cultural influences from colonialism to
the present (editors: Anthony Pinn, Caroline Levander, Michael Emerson), Palgrave
Macmillan, New York, 2010, pp. 27-47.
Levitsky Steven, Roberts Kenneth, „Introduction: Latin America’s ’Left Turn’: A Framework for
Analysis“, in: The Resurgence of the Latin American Left (editors: Steven Levitsky,
Kenneth Roberts), Johns Hopkins University Press, Baltimore, 2011, pp. 1-28.
Linker Damon, The revenge of the deplorables, Internet,
https://theweek.com/articles/804382/revenge-deplorables, 05/12/2018.
Lopez Maya Margarita, „Venezuela: Hugo Chavez and the Populist Left“, in: The Resurgence of
the Latin American Left (editors: Steven Levitsky, Kenneth Roberts), Johns Hopkins
University Press, Baltimore, 2011, pp. 213-238.

24
Lukić Biljana, Kao odgovor na proteste, Internet,
https://twitter.com/BiljanaLuki/status/1093119720398704640, 12/02/2019.
Kaufman Robert, „The Political left, the Export Boom and the Populist Temptation“, in: The
Resurgence of the Latin American Left (editors: Steven Levitsky, Kenneth Roberts), Johns
Hopkins University Press, Baltimore, 2011, p. 93-116.
Madrid Raul, „Bolivia: Origins and Politics of Movimiento al Socialismo“, in: The Resurgence of
the Latin American Left (editors: Steven Levitsky, Kenneth Roberts), Johns Hopkins
University Press, Baltimore, 2011, p. 239-259.
Madrid Raul, The rise of ethnic politics in Latin America, Cambridge University Press, Cambridge,
2012.
Maggio J., „‘Can the Subaltern Be Heard?’: Political Theory, Translation, Representation, and
Gayatri Chakravorty Spivak“, Alternatives, SAGE, Vol. 32, Issue 4, 2007, pp. 419-43.
Mendieta Eduardo, „Introduction“, in: Enrique Dussel, Beyond philosophy: ethics, history,
Marxism, and liberation theology (editor: Eduardo Mendieta), Rowman & Littlefield
Publishers, Lanham, 2003, p. 1-18.
Mignolo Walter, „Coloniality at Large: The Western Hemisphere and the Colonial Horizon of
Modernity“, in: Teaching and studying the Americas: cultural influences from colonialism
to the present (editors: Anthony Pinn, Caroline Levander, Michael Emerson), Palgrave
Macmillan, New York, 2010, p. 49-74.
Mignolo Walter, Delinking, Decoloniality & Dewesternization: Interview with Walter Mignolo
(Part II), Internet, http://criticallegalthinking.com/2012/05/02/delinking-decoloniality-
dewesternization-interview-with-walter-mignolo-part-ii/, 1/10/2019.
Mignolo Walter, „Delinking: The rhetoric of modernity, the logic of coloniality and the grammar
of de-coloniality“, Cultural Studies, Routledge, Vol. 21, Issue 2-3, 2007, pp. 449-514.
Mignolo Walter, „Epistemic Disobedience, Independent Thought and De-Colonial Freedom“,
Theory, Culture & Society, SAGE, Los Angeles, Vol. 26. Issue 7-8, 2009, pp. 1-23.
Mignolo Walter, „The Geopolitics of Knowledge and the Colonial Difference“, South Atlantic
Quarterly, Duke University Press, Durham, Vol. 101, Issue 1, 2002, pp. 57-96.
Mounk Yascha, Kyle Jordan, What Populists Do to Democracies, Internet,
https://www.theatlantic.com/ideas/archive/2018/12/hard-data-populism-bolsonaro-
trump/578878/, 15/01/2019.
Nandy Ashis, The Intimate Enemy: Loss and Recovery of Self Under Colonialism, Oxford
University Press, Oxford, 1989.
Netković Jovana, Šta danas znači iscrtavanje kukastog krsta u Srbiji, Internet
https://www.vice.com/rs/article/mg9jzn/sta-danas-znaci-iscrtavanje-kukastog-krsta-u-
srbiji, 16/10/2018.
Quijano Anibal, „Coloniality of Power, Eurocentrism, and Latin America“, Nepantla: Views from
South, Duke University Press, Durham, Vol.1, Issue 3, 2000, pp. 533-580.

25
Sankey Kyla, What Happened to the Pink Tide?, Internet,
https://www.jacobinmag.com/2016/07/pink-tide-latin-america-chavez-morales-
capitalism-socialism/, 15/10/2018.
Spivak Gayatri Chakravorty, „Can the Subaltern Speak? Speculations on Widow Sacrifice“, in:
Marxism and the Interpretation of Culture (editors: Cary Nelson, Lawrense Grossberg),
Macmillan, London, 1988, p. 271- 313.
Spivak Gayatri Chakravorty, „Scattered speculations on the subaltern and the popular“,
Postcolonial Studies, Taylor & Francis, Vol. 8, Issue 4, 2005, pp. 475-486.
Thiong’o Ngugi Wa, Decolonising the Mind: The Politics of Language in African Literature, James
Currey, London, 1986.
Weyland Kurt, „The Left: Destroyer or Savior of the Market Model“, in: The Resurgence of the
Latin American Left (editors: Steven Levitsky, Kenneth Roberts), Johns Hopkins
University Press, Baltimore, 2011, p. 71-92.
Wiarda Howard, MacLeish Mott Margaret, „Preface“, in: Politics and Social Change in Latin
America; Fourth Edition, Revised and Updated (editors: Howard Wiarda, Margaret
MacLeish Mott), Praeger, London, 2003, pp. ix-xiv.

Zoran Cirjakovic

SUBALTERNIST AND DECOLONIAL DECENTERING OF THE LEFT AND A VIEW OF THE

LEFT THROUGH A LATIN AMERICAN PRISM

Resume

The author focuses on the specific aspects of the unexpectedly great success of left-wing
political forces in Latin America at the very end of the 20th and during the first two decades of
the 21st century, as well as on the selected original insights of two engaged, left-wing scholarly
critiques focused on the state of Latin American region and its place in a globalized world, that
could be used in the framework of the much needed response to the deep and long-standing
crisis of the Left in Serbia. Liminal Latin American experiences, as well as the ways they have
been thought about, are particularly important for the countries of the Balkans, which is also a
liminal region, even in the physical sense. In this context, an overview is presented of the
relevant starting points and approach to political struggle used by the leaders and movements
paradigmatic for the success of the "Pink tide", that has brought the Left to power in as many as
14 Latin American states, including the largest and economically most powerful countries in the
region. In the paper the author highlights the selected instructive results of decolonial and
subalternist critiques, which until now have not been given much attention in Serbia and other
countries of the region preoccupied with "Europeanization" and membership in the European

26
Union, regularly viewed as panacea for numerous problems. Some of the reasons why Latin
American lessons are useful for the left in Serbia are given, as well as why it is not realistic to
expect that they would be taken into consideration. The author concludes that Latin American
experiences and engaged, critical insights from subalternist and decolonial schools of thought
suggest that the left on other peripheries and semi-peripheries of the world system should free
itself from subservience to the Western-centric, often ostensibly universal perceptions and
understandings, and consistently and without any complexes incorporate distinct strategies and
contextually informed modes of political struggle, developed on the basis of local experiences
and the specific location of each nation-state in the modern, increasingly sophisticated and non-
transparent, global mechanisms of neocolonial subordination and desubjectification.

Keywords: the left, Latin America, „Pink tide“, Global South, Subaltern studies, decoloniality,
Western-Centrism, modernity, nation-state, people, populism, Serbia, crisis of the
left

27