Филозофски факултет

Универзитет у Београду

Семинарски рад
Курс Увод у студије глобализаије
Глобализација и ризици које са собом доноси

Професор: Студент:
др Владимир Вулетић Марко Касалица
СО14/02
 Увод
Последњих неколико деценија кao засебан период у историји несумњиво носе
карактеристике које jе по садржају диференцирају од карактеристика било којег другог
периода у историји човека. То је став око којег би се сложио и велики број
интелектуалаца, учењака, пре свега у друштвеним наукама и филозофији. За последњих
пар деценија каже се да су умногоме обележене глобализацијом. Друштвени теоретичар
Јан Шолте даје једно оригинално одређење тог појма дефинишићи га као „процес који се
јавља у другој половини двадесетог века а одликује га респацијализација (реорганизација
простора) или формирање транспланетарних и супранационалних веза“ (Шолте, 2009).
Тај појам може бити кључан у разумевању специфичности последњих неколико деценија.
Међутим постоје и аутори који су мишљења да глобализација није нешто постојеће или
барем толико значајно да утиче на целокупан ток промена у савременом добу. У овом
раду ће бити речи о аналитичком осврту на тај период од стране друштвеног научника
који брани став да је глобализација нешто што је и те како реално и актуелно.
У питању је Ерик Хобсбаум, британски историчар који пише под утицајем
марксистичке мисли. Он заузима веома важно место у научном свету као појединац који је
утицао на многе друштвене научнике. Фокус његових истраживања се огледа у изучавању
историје Француске револуције и Британске индустријске револуције и периода који се
наставља након њих те је управо због тога његов рад био од велике користи у друштвеним
наукама попут социологије, анторпологије итд. Аутор је великих научних дела попут
Доба револуција, Доба капитала, Доба екстрема, Нације и национализам итд. Његово
дело које ће бити представљено и разматрано у овом тексту је Глобализација,
демократија и тероризам, које би могло бити узето, према његовим речима, као наставак
Доба екстрема и Нације и национализма.
У књизи Глобализација, демократија и тероризам Хобсбаум покушава да из свог
гледишта анализира и разуме светску ситуацију с краја двадесетог и почетка двадесет
првог века. Размишљање и писање аутора усмерено је највише на политичке теме, на
светску политичку сцену. Ауторова размишљања која ће бити овде разматрана односе се
на његов основни поглед на светска дешавања у протеклих неколико деценија, на његов
поглед на питање рата и мира у двадесет првом веку, његов поглед на нације и
национализам у двадесет првом веку и актуелне империјалистичке тенденције (Хобсбаум,
2008: 7).

Промене с краја двадесетог и почетка двадесет првог века

Према Хобсбауму последњих, отприлике, четрдесет година обележено је великим и

интензивним променама. За те промене заслужна су два фактора. Први фактор представља
изражен напредак човечанства да уз помоћ створене технологије и економске
предузимљивости трансформише свет око себе. Други фактор представља процес
глобализације. Кад је реч о економској динамици, раст у економији је неоспоран и
основни је циљ влада, међутим велики број важних питања, попут загађења животне
средине, управо је због тога маргинализован. Кад је реч о глобализацији опажају се велике
промене од шездесетих година двадесетог века до данас а односе се на убрзан развој
глобализације. Процес глобализације према Хобсбауму је тај који тежи свету као
јединственој целини у којој се активности одигравају без спутавања локалних граница.
Уско је повезан са ширењем слободе тржишта. Ауторово често истицано запажање је да је
сфера политике остала изузета од глобализације, скоро недирнута њом и по свему судећи
и даље ће остати тако(Хобсбаум, 2008: 7,8 стр).
Три су друштвене промене везане за глобализацију које овај историчар уочава.
Прва се односи на широко распростирање слободног тржишта које је довело до израженог
пораста економских нејднакости, како унутар држава, тако и на међународном плану.
Екстремно сиромаштво постепено нестаје али јаз неједнакости расте. Друга промена се
односи на ефекте глобализације које највише осећају они који од ње немају користи.
Управо ова околност отвара различите погледе на глобализацију, позитивне или
негативне. Успешним предузетницима ефекти глобализације несумњиво погодују јер су у
сагласности с њиховом делатношћу међутим многима исти ти ефекти уопште не погодују.
Ово може бити разлог за ширење политичке и социјалне нестабилности у будућности.
Трећа промена се односи на обим политичког и културног утицаја глобализације који је
велики и у оквиру кога се јавља проблем интензивних имиграција у развијеним
западноевропским земљама који може довести до опште нестабилности (Хобсбаум, 2008:
8,9,10).

Питање рата и мира у двадесетом и двадесет првом веку

Хобсбаум увиђа неколико нових карактеристика рата у ратовима који су се

одиграли у двадесетом и двадесет првом веку. У двадесет првом веку запажено је да
постоји велики број група које поседују озбиљно наоружање а које имају програме
невезане за владе држава у којима живе. То је нов тренд, то није било распрострањено
током двадесетог века.
У двадесетом веку, пре свега у току два светска рата, рат је почео значајно утицати
на цивилно становнишво и тај тренд се развијао током двадесетог века. Глобализација је
процес који је допринео утицају рата на цивилно становништво, посредно, кроз развијене
медије и комуникације. Последице које су изазивали медији и комуникације су морална
паника и масовне миграције и те активности су се одражавале на стабилност друштвеног
живота у подручјима у којима су се јављале (Хобсбаум, 2008: 21,22).
Још у двадесетом веку почела се губити граница између рата и мира. Тешко се
разликују и тешко су се разликовали међудржавни и грађански ратови, многе акције
против антисоцијалних појава које организују националне владе почеле су се називати
ратом, на пример, „рат против мафије“ и слично (Хобсбаум, 2008: 23,24,25).
И данас и у прошлом веку нема глобалног ауторитета који би могао да реши
спорове и оружане сукобе између земаља. „Глобализација је напредовала готово у сваком
погледу – економски, технолошки, културно, чак и лингвистички – осим у једном:
политички и војно, територијалне државе остају једини ефикасни ауторитети“ тврди
Хобсбаум (Хобсбаум, 2008: 26). За међудржавне организације попут Уједињених нација,
Светске банке, Међународног монетарног фонда и других не може се рећи да имају
реалну, независну моћ јер управо почивају на споразумима између држава или подршци
моћних држава. Ова околност може бити опасна јер може довести до тога да међународне
институције буду неефикасне будући да искључиво у рукама држава лежи моћ (Хобсбаум,
2008: 26)
 Криза националне државе

У двадесетом веку монархије и колонизаторске силе су почеле ишчезавати. Широм

света, изузев Северне и Јужне Америке, почеле су ницати нове, независне, националне
државе. Оне су имале владе које су долазиле на власт путем избора. Људи су постајали
грађани. Те независне, националне државе, током двадесетог века, усталиле су се као
основна политичка и институционална јединица. “Држава је имала монопол над
средствима моћи и застрашивања – оружјем, наоружаним људима, затворима – и она је,
преко централизоване власти и њених заступника, упражњавала повећану контролу над
оним што се дешавало на територији државе, захваљујући све већој могућности
прикупљања информација“ (Хобсбаум, 2008: 36, 37). Седамдесетих година у западној
Европи била је актуелна и „држава благостања“ која је велики удео бруто националног
производа користила у јавне сврхе те је тако придобијала лојалност грађана и одржавала
стабилност.
Данас је ситуација умногоме измењена. Тренутно је актуелна убрзано
глобализована светска економија која је сачињена од низа транснационалних приватних
фирми које се покушавају на сваки начин да се изолују од државних закона и пореза. Ова
околност озбиљно онемогућава државе да врше контролу над својим националним
економијама. С превладавањем слободног тржишта велики број активности и служби
долази у руке приватних фирми, попут, поштанске службе, полиције, затвора, чак и
делови оружаних снага. Оружана сила више није монопол држава, велики је број група
чија делатност није повезана са владама држава а које поседују озбиљно наоружање
(Хобсбаум, 2008: 38,39).
Државни легитимитет је данас запањујуће пољуљан. Добровољно прихватање
обавезе према владајућој власти и њеним законима, од стране људи на њеној територији,
нагло слаби. Хобсбаум изражава сумњу да би данас већина земаља тешко могла да се
ослони, при ратном стању, на своје грађане (Хобсбаум, 2008: 39).
Ове новине се јављају у историјском периоду који је обележен глобализацијом
која је довела до неравномерних промена на територијама широм света те тако подстакла
разлике у развоју различитих региона. Аспекти савременог живота попут науке,
технологије, економије и сл. развијају се нагло и убрзано док се, на пример, политика и
држава не мењају том брзином. Несагласност у променама доводи до контрадикција, до
нежељених последица. Конкретан пример такве ситуације која је подстакнута
глобализацијом представљају интензивне миграције радне снаге из сиромашних области у
богатије које доводе до политичких и друштвених напетости најпре у земљама
североатлантске регије (Хобсбаум, 2008: 40).
Према Хобсбауму најупечатљивији дисбаланс изазван економском глобализацијом,
осим драматичног пада индустријализације старих совјетских и источноевропских
социјалистичких економија током деведесетих година двадесетог века, представља све
веће померање центра гравитације светске економије из области коју опасује северни
Атлантик у делове Азије. Овај процес је још у раној фази али се убрзава (Хобсбаум, 2008:
40). Неравнотежа до које доводи глобализација отвара место за питања рата и мира која и
Хобсбаум разматра. Интересантан је податак да према истраживањима јавног мњења
Велике Британије Британци данас више страхују од рата него што су средином двадесетог
века.
Ратовање између држава, које је било актуелно током двадесетог века, почиње да
нестаје. Изузев неких сукоба на територији Африке и Азије не може се рећи да је
међудржавни начин ратовања актуелан као у прошлом веку. Поред тога, глобални сукоб
САД и Кине је нешто што није немогуће, Кина полако постаје једна од глобалних
суперсила те то може отворити место за незадовољство САД. Хобсбаум ову могућност не
истиче као веома вероватну и додаје да је мали број интелектуалаца који се баве
политичким питањима а који могу рећи да неће доћи до озбиљнијих ратних сукоба током
двадесет првог века (Хобсбаум, 2008: 42).

САД као империја

Хобсбаум увиђа империјалистичке тенденције САД. Увиђа америчке идеологе који

шире империјалну реторику која се крије иза излагања у којима се тврди да ће та сила
тежити општем, светском благостању те реаговати било где и било када зарад очувања
основних, општеприхваћених етичких и политичких принципа. Он тврди да САД не може
да оствари глобалну доминацију упркос неоспорној војној надмоћи. Војна надмоћ није
једини услов за остваривање светске доминације. САД јесу током Хладног рата имале
знатну моћ и утицај у свом блоку а моћ и утицај огледали су се не у наоружању већ у
економској моћи. Међутим, по паду Берлинског зида, тј. СССР-а испоставило се да САД
нема толику супериорност. Улагање у наоружање довело је до губитка водећег места САД
у економском такмичењу. Након 11. септембра политика коју су водиле САД а која је
била мегаломанска довела је до зазирања код великог броја влада и народа, није више
било старе слике САД из Хладног рата. Хобсбаум апелује, обраћајући се либералним
мислиоцима на Западу, да њихова веровања и тежње ка остварењу људских права нису у
сагласности са политиком САД која је империјална. Обраћа се и целом спектру влада у
међународној политици да суптилним политичким потезима укажу САД да се повуче из
мегаломаније у рационално понашање (Хобсбаум, 2008: 45,46,47,48,49)

Нације и национализам у двадесет првом веку

По паду Берлинског зида 1989. године нестао је међународни систем моћи.

Постојали су и покушаји да се успостави глобални поредак али су били неуспешни.
Деведесете године обележене су поделом земаља у Европи, цепањем до тада званичних
територија накод пада СССР-а и комунистичких режима на Балкану. Тако је настао
велики број међународно признатих суверених држава. Период деведесетих обилује
сукобима и нестабилношћу унутар држава које су настале у том периоду. Према
Хобсбауму та нестабилност је повећана опадањем монопола на оружану силу, која је дуго
била у рукама држава. Деструктивно моћно оружје је било у рукама група са посебним,
невладиним интересима. Последица тога је обилна појава масакара и геноцида на
територијама Африке, Азије и југоисточне Европе. Током Хладног рата постојање две
суперсиле одржало је интегритет граница држава у свету у односу на унутрашње и
спољашње претње. Од 1989. није било таквих одбрана које би стале на пут дезинтеграцији
централне државне моћи у многим независним сувереним државама основаним између
1945. и 2000. године, стога су јаке државе из различитих разлога и под различитим
изговорима интервенисале силом оружја у областима које више нису заштићене
међународном стабилношћу и контролисане својим властитим владама (Хобсбаум, 2008:
83,84,85).
Тема нација и национализма се по Хобсбауму може проблематизовати преко
процеса глобализације који је изузетно убрзан и врши велики утицај на покретање и
покретљивост људи. У Европи, у којој је и настао национализам, „трансформације светске
економије ослобађају оно што су ратови двадесетог века, са својим геноцидима и
масовним пресељењем становништва изгледа направили, то јест мозаик етнички
хомогених националних држава“ (Хобсбаум, 2008: 87). Технолошка револуција у цени и
брзини транспорта и комуникација довела је до неконтролисаног и интензивног
премештања људи из једне националне државе у другу. Ова промена по Хобсбауму ће
вероватно довести до промене у самој концепцији нација и национализма (Хобсбаум,
2008: 87, 88).
Ксенофобија је важна појава при покушајима схватања савремене нације и
национализма по Хобсбауму. Она је и те како жива и дан данас. Управо глобализација,
која у свом окриљу подразумева миграције, отвара место за ксенофобију услед сукоба
имиграната са домаћим становништвом због економског непријатељства и разлике у
културном идентитету. Ксенофобија се најбоље види у непостојању слободног протока
радне снаге у свеобухватном капитализму.
Хобсбаум једну јавну активност – фудбал, представља као активност у којој се
прожимају глобализација, национални идентитет и ксенофобија. Са придобијањем
масовне публике у фудбалу су се почеле налазити групне идентификације: локалне (с
клубом) и националне (с репрезентацијом састављеном од клупских играча). У прошлости
су биле у сагласности али са развојем фудбала у глобални бизнис постале су често
противречне (Хобсбаум, 2008: 88,89).
Глобалним фудбалским бизнисом влада неколико предузећа, суперклубова из
европских земаља који окупљају најбоље играче из свих земаља. Последице ових
околности су следеће. Прво, националне клупске лиге које нису део суперлига у којима
учествују суперклубови, нарочито у Јужној и Северној Америци и у Африци, извезле су
велики број играча у европске клубове те тако озбиљно ослабиле свој положај. Друго,
„транснационалне логике пословних предузећа долазе у сукоб са фудбалом као изразом
националног идентитета, како стога што она предност даје међународним такмичењима
између суперклубова у односу на традиционалне лиге и купове, тако и што се интереси
суперклубова косе с интересима националних тимова који носе пун политички и
емоционални терет националног идентитета“. (Хобсбаум, 2008: 91). Треће, уочљив је
пораст ксенофобије и расизма у поашању навијача, нарочито у западноевропским
земљама. Често је фудбалски хулиганизам повезан са политиком екстремне деснице.
Оно што је очигледно с Хобсбаумовог гледишта је да колективни идентитети
појединаца постају анационални и да се спајају на неким другим основама. Овај тренд
доводи до питања, шта ће се десити са националним државама ако изгубе лојалност својих
грађана, да ли ће националне државе нестати? То се још не може знати, тврди Хобсбаум
(Хобсбаум, 2008: 92,93).

Закључак

Хобсбаумова перцепција дешавања и новина у свету од пре последњих неколико

деценија до данас чини се доста песимисичном. Његова предвиђања за будућност су
такође умногоме песимистична, што је и наглашено у досадашњем тексту. Политичка
сфера на светском нивоу постепено губи свој облик који је стекла у двадесетом веку,
економска сфера се убрзано развија, економска парадигма слободног тржишта се шири
интензивно, скоро без било каквих баријера. Као марксистички оријентисан мислилац
Хобсбаум сматра неолибералну парадигму за носиоца великих ризика и опасности за
будућност. При свеобухватном осврту на анализирано дело може се, за сам крај, рећи да
нам Хобсбаум суптилно указује на потенцијалне проблеме у будућности који се могу наћи
у низу ситуација у друштвеној стварности али, како се чини, остаје уздржан од давања
конкретних алтернативних стратегија деловања.
Литература:

1. Хобсбаум. Ерик. 2008. Глобализација, демократија и тероризам. Архипелаг,

Београд.
2. Шолте. Јан Арт. 2009. Глобализација, критички увод. ЦИД, Подгорица.