ЛИТУРГИКА 4

Св. тајна свештенства (рукоположења)

Свештенство Цркве је једно, иако има три степена: ђаконски, презвитерски и

епископски. Чувајући апостолско предање, Црква је до данас сачувала ова три јерархијска
степена, пошто су степени посебних дарова благодати за сваког од њих. За добијање
благодати једног вишег степена свештенства треба петходно да сеприми благодат нижег
степена. Уздизање једног лица, канонски подобног, на неки од степена свештенства, врши
се хиротонијом. Хиротонија у најужем значењу речи представља, уствари избор, бирање
кандидата, па тек онда рукоположење. Хиротесија је адекватнији термин за рукоположење
иако се данас углавном користи за постављање чтеца, појца и ипођакона. Сва
рукоположења се врше према канонским прописима на Св. Литургији. Хиротонише
епископ, и то једног кандидата у један чин. Не постоји канонска могућност
рукоположења рецимо, више ђакона на једној литургији. Рукоположења бивају на оним
деловима литургије који изражавају изражавају службу, функцију коју заузима сваки од
три степена свештенства: за ђакона после освећења часних дарова, зато што он не
свештенослужи, него служи; за презвитера пред освећење часних дарова ( после великог
входа и полагања дарова на престо), јер он врши свете тајне; за епископа пре читања
Апостола и Јеванђеља (на малом входу) зато што њему припада дело поучавања народа
Божијег и возглављивања Цркве. Приликом рукоположења ђакон клечи на једном колену,
јер има део благодати свештенства; презвитер клечи на оба колена јер има пуноћу
благодати; епископ је некада хиротонисан у усправном положају док данс клечи на оба
колена. За разлику од ђакона и презвитера којима епископ полаже само руку на главу,
епископу се полаже и Јеванђеље јер налази под јармом Јеванђеља са обавезом да поучава.
Рукоположење се савршава молитвом епископа „Божанска благодат“ која рукопроизводи
изабрано лице у одређени степен свештенства. Важно је напоменути да се презвитеру даје
„залог“ или део Светог Агнеца на руку, а не на губу или дискос, који представља парохију
као заједницу која му се поверава и закоју ће дати одговор на суду Божијем. Треба
нагласити да епископа хиротонишу најмање три епископа сходно канонима, а
најпожељније је присуство свих епископа једне помесне Цркве која га је изабрала у то
достојанство.

Рукоположење се врши искључиво на пуној литургији (Златоустовој или

Василијевој), а никако на Литургији пређеосвећених дарова. Сматрамо погрешним став
архиеп. Венијамина Новогородског који у својој Скрижаљи наводи, да се у чин ђакона
може рукоположити на Пређеосвећеној литургији јер ђакон не врши освећење. Главни
проблем је у непомирљивости радосног карактера хиротоније као догађаја Цркве са
тужним и покајним карактером ове великопосне службе, уствари, вечерње са причешћем.
Ову мисао је нажалост, преузео и проф. Мирковић. Поредак чина хиротоније налази се у
архијерејском чиновнику, а некада су га садржали стари српски Требници.

Хиротоније у сва три степена свештенства се врше на литургији јер имају поред
историјског и есхатолошко утемељење, односно извиру из саме структуре Царства
Божијег, односно из божанског права. Отуда свештенство чини непроменљиву структуру
Цркве без кога она не може да постоји. Зато се хиротесија врши пред почетак литургије,
јер чтец, појац и ипођакон представљају променљиву структуру без које Црква може да
постоји. Уосталом то потврђује и нестанак са историјске сцене многих служби као,
вратара, ђакониса, егзорциста, итд.

Хиротесија се врши изван олтара и остварује се само кроз читање једне молитве за
разлику од чинова хиротоније који имају две молитве. Чтецу се после хиротесије даје
Апостол из кога чита једну перикопу, примајући тим званично дело читања у Цркви. По
Св. Симеону Солунском, чтец може и да проповеда, односно тумачи оно што чита. У
поретку чина хиротесије чтеца (словенском) стоји да је то „први степен свештенства“ што
је прилично спорно. Чтецу се даје кратки фелон, а ипођакону стихар без орара. У новојој
пракси чтец облачи стихар, а ипођакон стихар са укрштеним орарем. Ношење орара је
везано за ђаконску службу, а никако за службу чтеца или ипођакона.

Рукопроизвођење се односи и на оне који примају црквене чинове или одликовања.

Врши се углавном на литургији, на малом входу, иако има случајева да се врше и на
осталим службама. Ради о постављењу игумана, архимандрита и протопрезвитера. Сва
звања и достојанства примљена хиротесијом не извиру из божанског права и немају
посебну благодат.