Dekartov dualizam

Dualističko ontološko stanovište prvi put u istoriji filozofije javlja se u učenju o

supstenciji Renea Dekarta, čuvenog francuskog matematičara i istaknutog
predstavnika racionalističke filozofije 17. veka.

Pod supstancijom Dekart podrazumeva stvar koja je sama sebi uzrok (lat.
causa sui), stvar koja je samodovoljna u svojoj egzistenciji. On razlikuje dve
međusobno nezavisne supstancije – misleću supstanciju (lat. res cogitans) i
protežnu supstanciju (lat. res extensa).

S obzirom da mišljenje, kroz postupak metodske sumnje, otkriva sopstveno

postojanje (lat. Cogito, ergo sum – Mislim, dakle jesam), ono ispunjava navedeni
uslov o samodovoljnosti. Stoga Dekart smatra da mišljenje, odnosno razum
predstavlja prvu supstanciju. Međutim, pored iskustva svesti (razuma, duha), čovek
se susreće i sa iskustvom spoljašnjeg sveta. Dekart isključuje mogućnost da opažaji
iz spoljašnjeg sveta dolaze od boga ili čovekovog duha, te izvodi zaključak da njihov
izvor može biti jedino sam spoljašnji svet, tj. materijalna (fizička) priroda. Iz ovog
zaključka sledi da materijalna priroda postoji potpuna samostalno i nezavisno od
čovekovog duha i da ona, svojim delovanjem na duh, stvara kod čoveka predstave o
samoj sebi. Dekart dalje ističe da o predmetima iz spoljašnjeg sveta u iskustvu
postoje dve vrste ideja – kvalitativne i kvantitativne. Za prve smatra da ne iskazuju
pravu suštinu predmeta, jer zavise od čovekovih doživljaja, koji su promenljivi i
nepouzdani. Sa druge strane, ideje o kvantitativnim svojstvima predmeta, pre svega
ona o protežnosti fizičke prirode, po Dekartu spadaju u ideje koje saznajemo jasno i
razgovetno. Ova njegova tvrdnja zasniva se na stavu da fizićka tela nužno zauzimaju
prostor, što predstavlja suštinsko određenje Dekartove druge supstancije – drotežne
stvari.

Međutim, Dekartovo dualističko ontološko stanovište suočava se sa

problemom saznavanja fizičke prirode od strane duha. Naime, postavlja se pitanje
na koji način duh može saznati fizičku prirodu, ako su ove dve supstancije nezavisne
u svojoj egzistenciji, tj. mogu postojati jedna bez druge? Ovaj problem Dekart rešava
uvodeći razliku između beskonačne i konačne supstancije. Pod beskonačnom
supstancijoom on podrazumeva boga, a pod konačnom stvorene supstancije.
Čovek, kao biće sačinjeno od obe supstancije – duha i tela – može saznati samo
konačne stvari, dok bog, kao beskonačna supstancija, prevazilazi granice ljudskog
razuma. Iz ovog sledi zaključak da između duha i fizičke prirode mora postojati
uzajamna korespodencija, čiji je garant za Dekarta bog. Takođe, ovaj stav nužno
pretpostavlja božju egzistenciju. U suprotnom, svako saznanje bilo bi slučajno.

Dekartovo učenje o supstanciji, zajedno sa saznajnim postupkom metodske

sumnje koji je utemeljio, predstavlja značajan iskorak u razvoju racionalističke misli u
veku polemike između filozofa kontinentalne Evrope, koji su koj bili naklonjeni, i
anglosaksonskih mislilaca, sklonih empirističkom epistemološkom stanovištu.
Oslanjajući se na kartezijansku filozofiju, njene moguće nedostatke nekoliko decenije
kasnije pokušaće da prevaziđe drugi istaknuti racionalista, Baruh de Spinoza.