Хемијскo-медицинска школа

Вршац

МАТУРСКИ РАД

Предмет: Технологија фармацеутских производа

Тема: Имуно биолошки препарати ( вакцине, серуми, корона и шпанска

грозница)

Професор: Ученик:

У Вршцу, 2022. година

 САДРЖАЈ
1. УВОД.............................................................................................................................................1
2. ИМУНО БИОЛОШКИ ПРЕПАРАТИ.........................................................................................2
2.1. Имунизација.......................................................................................................................2
3. ВАКЦИНЕ.....................................................................................................................................2
3.1. Подела вакцина према саставу.....................................................................................3
3.2. Подела вакцина према броју антигена......................................................................4
3.3. ВИРУСНЕ ВАКЦИНЕ...........................................................................................................5
3.4. КОНТРАИНДИКАЦИЈЕ ЗА ПРИМЕНУ ВАКЦИНА........................................................5
4. СЕРУМИ........................................................................................................................................7
4.2. ОСОБИНЕ, ИСПИТИВАЊА, ЧУВАЊЕ И ОЗНАЧАВАЊЕ ИМУНОСЕРУМА................8
4.3. ЖИВОТИЊСКИ ИМУНОСЕРУМИ (хетерологи имуносеруми)...............................8
4.4. ХУМАНИ ИМУНОСЕРУМИ (ХОМОЛОГИ СЕРУМИ)......................................................9
5. КОРОНА ВИРУС..........................................................................................................................9
5.1. ОПШТЕ ИНФОРМАЦИЈЕ...................................................................................................9
5.2. МЕРЕ ЗАШТИТЕ ОД КОРОНА ВИРУСА.........................................................................12
6. ВАКЦИНА ПРОТИВ КОРОНА ВИРУСА.................................................................................14
6.1. ФАЈЗЕР/БИОНТЕК ВАКЦИНА........................................................................................19
6.2. ОКСФОРД/АСТРАЗЕНЕКА..............................................................................................20
6.3. КИНЕСКА ВАКЦИНА- СИНОФАРМ................................................................................21
6.4. МОДЕРНА...........................................................................................................................21
7. ШПАНСКА ГРОЗНИЦА.............................................................................................................22
7.1. ИСТОРИЈАТ ПАНДЕМИЈЕ ШПАНСКЕ ГРОЗНИЦЕ.......................................................22
7.2. ПОРЕКЛО ШПАНСКОГ ГРИПА.......................................................................................24
8. ЗАКЉУЧАК................................................................................................................................26
9. ЛИТЕРАТУРА............................................................................................................................27
 1. УВОД

Нема података о првим контактима човека и лековите биљке, али се да наслутити да

је то онај тренутак када је човек постао свестан свога постојања и своје околине.
Користећи биље у свакодневној исхрани, човек је постепено уочавао његова
лековита својства и стицао драгоцено практично искуство, које и дан-данас, у
многим приликама, и поред најсавршенијих техничких достигнућа, највише вреди.
Временом су откривани разлози специфичне употребе лековитих биљака за
одређене болести, тако да је примена лекова постепено излазила из емпиријског
оквира и заснивала се на објашњивим чињеницама.
Доказе о томе налазимо на пећинским цртежима, у предањима који су се преносила
са колена на колено, у списима древних, ишчезлих цивилизација, али и у савременој
кинеској и ајурведској медицини, чији се континуитет и развој ослањају на
хиљадугодишње искуство познавања лековитог биља. Медицина и фармација, са
историјске тачке гледишта, започињу када је човек у потрази за леком посегао за
биљкама из природе. Иако су природни препарарти независно настали у различитим
цивилизацијама, постоји низ сличности, на пример, у употреби истих биљака при
лечењу сличних болести. То је вероватно био допринос античких трговаца, који су
својим путовањима помогли ширењу знања из области медицине. Мало је познато да
се велики број данашњих лекова прави синтетички, а по узору на хемијски састав
лековитих биљака.
У овом раду велики значај дат је на Имуно биолошким препаратима, вакцинама и
серумима. Такође се истражује новонастали вирус COVID-19, познатији као „КОРОНА“
вирус, такође и шта је то заправо „ Шпанска грозница“.

1
 2. ИМУНО БИОЛОШКИ ПРЕПАРАТИ
2.1. Имунизација

Имуно биолошки препарати

 Користе се за имуно терапију и имунопрофлаксу инфективних обољења.
Имуно биолошки препарати могу се поделити у две групе:
1. Имуно серуми за хуману употребу и
2. Бакцине за хуману употребу

Имунизација
Имунизација је превентивна мера за заштиту становништва од заразних болести.
Њен основни циљ је спречавање, сузбијање и искорењивање заразних болести.
Најопасније болести које се штите имунизацијом су дечија парализа, дифтерија,
тетанус, туберкулоза, велики кашаљ. Прие проналаска вакцина те болести су биле
смртоносне.
Захваљујући имунизацији, болести које су биле актуелне у првој половини 20. века
данас су врло ретке, мада се могу поново појавити што значи да нису искорењене.
Зато је вакцинисање обавезно. Свака земља има свој програм обавезних вакцина и
веома је битно придржавати га се.
Врсте имунизацје
 Активна имунизација и
 пасивна имунизација.
Активни имунитет подразумева настанак сопственог имунског одговора осетљивог
домаћина након излагања специфичном антигену природним или вештачким путем.
Активна имунизација којом се постиже стварање активног вештачког имунитета
проводи се вакцинацијом, односно ревакцинацијом.

3. ВАКЦИНЕ

Вакцинација
Бакцинација  је поступак којим се одређени антигени материјал уноси у организам.
Уношење се врши путем вакцине. Циљ вакцинације је стварање имунитета на
одређену болест. Вакцинације се сматрају најефикаснијим и најјефтинијим методом
спречавања појаве и ширења инфективних болести.
Вакцина 
Вакцина је медицински препарат који садржи материјал добијен од
микроорганизама или њихових делова обрађен на посебан начин којим се уклањају
њихова инфективна али не и антигена својства и служи у сврху побуђивања
2
имунитета организма у који се уноси. Побуђени имунитет ствара антитела која
неутралишу дати микроорганизам.
Вакцине су једноставан, безбедан и ефикасан начин заштите људи од болести.
Вакцине користе природну одбрану организма, при чему се имунски систем
стимулише да ефикасно одбрани организам од патогена или да барем спречи тешке
форме болести.
Вакцине садрже комплетне микроорганизме или њихове делове, те њихова примена
треба да симулира природну инфекцију која стимулише имунитет код особе која је
вакцинисана. Вакцине тренирају организам да ствара антитела, молекуле задужене
за борбу против микроорганизама као што су вируси и бактерије. Поред хуморалног,
циљ вакцина је и да стимулишу ћелијски имунски одговор који је посредован
лимфоцитима. Након вакцинације, особа која буде изложена том микроорганизму
брзо мобилише имунски одговор, чиме се настанак болести или у потпуности
спречава или се знатно ублажава.
Особе које су вакцинисане имају мањи ризик да пренесу вирусе и бактерије другима.
Тиме се штити читава заједница и зато планетарни значај вакцина није
пренаглашен. Вакцине могу штитити организам годинама, деценијама, а неке чак и
доживотно пружају заштиту од одређених микроорганизама.

 Начин уношења вакцине

 Орално (на уста),
 ињекцијом (у мишић, у кожу, под кожу),
 пункцијом (кроз кожу) и
 назално (кроз нос).

3.1. Подела вакцина према саставу

1. Живе вакцине које могу да садрже атенуисане микроорганизме,
2. инактивисане вакцине које могу да садрже:
 цели микроорганизам,
 анатоксин (детоксикован токсин) и
 фракције инфекција и
3. рекомбиноване вакцине које су новијег датума а могу бити живе или
инактивисане.
Живе вакцине
У ову групу спадају вакцине против бактеријских инфекција (туберкулозе), вирусних
инфекција (малих богиња, заушака, црвенке, дечије парализе, грипа, овчијих богиња,
жуте грознице) и против обољења (пегави тифус). Апликација оваквих вакцина
обично изазива настанак јачег имунског одговора него примена инактивисаних
вакцина. Настали имунитет је дуготрајан и након апликације једне дозе захваљујући

3
имунском памћењу. Живе вакцине индукују настанак и целуларног и хуморалног
имунитета.

Инактивисане вакцине 
Инактивисане вакцине садрже целе микроорганизме који су „убијени“, тј.
инактивисани топлотом или неком хемијском супстанцом (на пример формалином)
или фракционисане компоненте које су екстраховане и пречишћене.
Ту спадају:
 Инактивисане вакцине са целим проузроковачем (вакцина против великог
кашља),
 анатоксичне вакцине (вакцина против тетануса),
 вакцине које садрже фракције инфекција (овакве вакцине садрже
полисахаридни антиген из ћелијског зида бактерија, на пример пнеумокока,
менингокока или хемофилус инфлуенце типа Б (HiB). Оне индукују настанак
краткотрајних имуноглобулина класе М (IgM), али не и имунолошко памћење.
За разлику од живих вакцина, инактивисане вакцине стимулишу настанак само
хуморалног имунитета. Потребно је више доза да би се достигао задовољавајући број
антитела и имунитет није дуготрајан.
Рекомбиноване вакцине 
Хепатитис Б вакцина је прва рекомбинована ДНК вакцина. Добијена је генетским
инжењерингом, тј. убацивањем гена површинског антигена хепатитис Б (HbsAg) у
гљивице пивског квасца (лат. saccharomyces cerevisiae). Овај антиген се екстрахује
као потпуно чист и користи за производњу вакцине. Други начин у припреми
рекомбинованих вакцина је одстрањивање или модификација гена за које је познато
да су патогени. На тај начин је добијена орална вакцина против трбушног тифуса и
вакцина против ротавируса.

3.2. Подела вакцина према броју антигена

Према броју антигена вакцине могу бити:

 моновакцине и
 комбиноване вакцине.
 
Моновакцине садрже само један антиген, на пример вакцина против жуте грознице,
вакцина против хепатитиса Б и друге.
Комбиноване вакцине се састоје од два или више живих микроорганизама,
инактивисаних организама или из пурификованих атигена који су комбиновани
током припреме вакцина или се мешају непосредно пред апликацију вакцина.
Комбиноване вакцине се користе у превенцији више болести (на пример
комбинована вакцина против дифтерије, тетануса и великог кашља – „DiTePer“
4
вакцина) или само једне болести изазване различитим типовима једног
проузроковача (на пример тритипна вакцина против дечије парализе). Коришћење
комбинованих вакцина омогућава лакшу примену јер се мањим бројем апликација
уноси више антигена.
3.3. ВИРУСНЕ ВАКЦИНЕ
Вирусне вакцине се припремају корушчењем система примарног извора семена
вируса гајених у животињама, птичијим ембрионима, погодним ћелијским
културама или погодним ткивима. Вирусне вакцине се састоје од суспензија живиј
или инактивисаних вируса или њихових фракција.
Живе вакцине се углавном припремају од атенуисаних сојева. Инактивисане вакцине
се могу припремити одговарајућим хемијским и физичким процедурама.

Монографије вакцина које прописује Ph. Jug. V;

 Вакцина против беснила за хуману употребу, припремљена у ћелијским
културама.
 Вакцина против дечје парализе (инактивисана), Вакцина против дечје
парализе (орална).
 Вакцина против дифтерије (адсорбована)
 Вакцина против дифтерије адсорбована) за одрасле и адолесценте
 Вакцина против дифтерије и тетануса
 Вакцина против хепатитиса А, Б
 Вакцина против инфлуенце (цео вирус, инактивисана)
 Вакцина против инфлуенце ( фрагментисани вирус, инактивисана)
 Вакцина против инфлуенце ( површински антиген, инактивисана)
 Вакцина против колере
 Вакцина против малих богиња (жива)
 Вакцина против малих богиња, заушка и руболе (жива)
 Вакцина против тетануса 8адсорбована)
 Вакцина против трбушног тифуса (жива, орална, сој (ТY 21 А)
 Вакцина против жуте грознице (жива)
 BCG вакцина, лиофилизована
 Менингокока полисахаридна вакцина
 Плеумакокна полисахаридна вакцина
 Полосахаридна вакцина против трбушног тифуса

3.4. КОНТРАИНДИКАЦИЈЕ ЗА ПРИМЕНУ ВАКЦИНА

Контраиндикације могу бити опште и посебне, а по трајању могу бити привремене и
трајне.
Опште контраиндикације се односе на све вакцине и у њих спадају:
 акутна болест,
 фебрилна стања,
 анафилаксија на компоненте вакцине,
 озбиљна нежељена реакција на претходну дозу.
Поред наведених, за примјену живих, вирусних вакцина контраиндикације су:

5
  стања смањене отпорности: имунодефицијентна стања услед малигних
болести, терапије антиметаболицима, већим дозама кортикостероида,
алкалирајућим једињењима или радијацијом и
 трудноћа.
Нежељене реакције
Вакцинација може бити праћена и нежељеним реакцијама. Реакције могу бити
локалне, опште и алергијске.
Локалне су најчешће и најмање опасне, јављају се на месту апликовања вакцинеи
имају карактеристике запаљенског процеса.
Лакши облик општих реакција (само температура) може се релативно често јавити.
Ређе настају болови у мишићима, главобоља и други симптоми поремећаја
централног нервног система.
Озбиљне алергијске реакције (анафилаксија) су најтеже али су врло ретке.
Пасивни имунитет је вид специфичне отпорности организма који настаје уношењем
готових антитела природним или вештачким путем.
Природни пасивни имунитет стиче се преношењем антитела мајке
трансплацентарно, почев од трећег месеца интраутериног живота и преко
колострума у постнаталном периоду. Количина ових антитела постепено опада и
обично нестаје после 5-6 мјесеци од рођења.
Вештачки пасивни имунитет постиже се уношењем серума и гамаглобулина
пореклом од имуних животиња и људи. Овај начин стицања отпорности без
активног учешћа организма назива се пасивна имунизација или пасивна
профилакса.

Слика1. Вакцине

6
 4. СЕРУМИ
Имуносеруми за хуману употребу су имунобиолошки препарати за пасивну
имунизацију. Имуносеруми за хуману употребу су пречишћени препарати који
садрже имуноглобулине добијене из серума имунизованих животиња.
Инуноглобулини имају способности специфичног неутралисања отрова или токсина
које стварају бактерије, односно способност да се специфично везују за бактерије,
вирусне или друге антигене.
ИМУНОСЕРУМИ И АНТИСЕРУМИ
Имунисеруми и антисеруми су фракција крви која садржи антитела против
одређених проузроковача или неких врста токсина. За добијање имунисерума
користи се техника хиперимунизације животиња, најчешће коња, који поред других
погодности обезбјеђују велику количину крви и висок титар антитела.

Слика2. Серуми

4.1. ПРОИЗВОДЊА ИМУНОСЕРУМА

Имуносеруми се добијају из серума крви здравих животиња имунизованих

убризгавањем одговарајућих токсина или токсида, веохома, суспензија
микроорганизма или других антигена, фракционим таложењем или
ензимским поступком. Може да се дода погодан конзерванс, а увек се додају
ако се препарати припремају у вишедозном паковању. Финални стерилни
производи асептично се разделе у стерилне контејнере, који се увек затварају
тако да се искључи могућност контаминације. Предност имуносерума над
нативним серумом је та што је доза мања, а смањена је и сензибилизација
организма.

7
 4.2. ОСОБИНЕ, ИСПИТИВАЊА, ЧУВАЊЕ И ОЗНАЧАВАЊЕ
ИМУНОСЕРУМА
ОСОБИНЕ
Имуносеруми су претежно безбојне или бледожуте бистре течности. Лиофилизовани
серуми састоје се од белих или бледожутих љуспица или праха лакорастворњивих у
води при чему граде безбојне или бледожуте растворе који имају исте особине као
одговарајући течни препарат.
ИСПИТИВАЊЕ
Имуносеруми се испитују на pH -вредност (6-7), на стране протеине, на укупне
протеине, албумине, феноле, стерилност и активности.
ЧУВАЊЕ
Имуносеруми се чувају на температури 5°C ± 3°C. Течни серуми не смеју се
замрзнути. Рок употребе је обично три године.
ОЗНАЧАВЊЕ ИМУНОСЕРУМА
Код имуносерума означавају се назив препарата, број интернационалних јединица у
1ml, начин примене, број серије, начин давања, контролна мракца, овлашћене
контролне установе, назив произвођача, услови чувања, рок трајања, имена
деклерације животињске врсте, називи и количина конзерванса, илл друге
супстанце додате имуносеруму и деклерације за све супстанце које могу да изазову
било какву реакцију и контрадикцијуза употребу препарата.
За лиофилизиране имуносеруме означавају се назив или састав и запремина
течности за реконституисање, затим да имуносерум треба да се употреби одмах по
реконституисању, назначује се број интернационалних јединица у 1ml, као назив и
адеса произвођаћа.

4.3. ЖИВОТИЊСКИ ИМУНОСЕРУМИ (хетерологи имуносеруми)

1. Антибактеријски серуми су антистрептококни, антипнеумококни,

антименингококни и други серуми.
2. Антивирусни серуми су серуми анималног порекла као што је хиперимуни
серум против беснила.
3. Антитоксични серуми садрже антитела према токсинима разних
бактеријских или животињских врста. У ову групу сврставају се познати
серуми против тетануса, дифтерије, ботулизма, гасне гангрене и змијског
отрова, као и антитоксични серуми против отрова паукова, шкорпиона,
отровних риба и други.
4. Антитетанусни серум – Заштитна вредност пасивно стечених антитела
доказана је први пут на примеру тетанусног токсина. Данас је у употреби
хумани хиперимуни гамаглобулин, како у профилакси тако и у лечењу
болести.

8
 5. Антидифтерични серум се подједнако успешно користио за профилаксу
болести и у терапијске сврхе пошто антибиотска терапија не делује на
излучени токсин већ само на проузроковаче дифтерије.
6. Антиботулински серум данас се више помиње да постоји него што има већу
практичну важност.
7. Антигангренозни серум се риетко користи у условима мира пошто се гасна
гангрена најчешће јавља у рату као једна од најважнијих инфекција рана.
8. Серум против змијског уједа или антивиперини серум се користи за
неутрализацију змијског отрова. Као антигени за добијање анималног серума
могу послужити чисти змијски отрови или њихови детоксиковани препарати.
Како се антивиперини серум употребљава после уједа змије и инокулације
токсина његов значај је искључиво терапијски.

4.4. ХУМАНИ ИМУНОСЕРУМИ (ХОМОЛОГИ СЕРУМИ)

1. Имуноглобулни садрже растворе антитела из плазме крви. Примењују се за
побољшање имунитета (имунодефицитираним особама) и за пасивну
имунизацију против великих богиња и хепатитиса А.
2. Хиперимуносеруми
Садрже високе количине антитела против специфичних болести (хепатитис Б)
Гамаглобулини или хумани имуноглобулини, како се у новије време називају,
представљају протеинску фракцију серума са предоминацијом глобулина класе „IgK“
која садржи антивирусна, антибактеријска и, у мањој мери, антитоксичнма антитела.
Постоје стандардни (нормални) и хиперимуни гамаглобулини. Хумани
имуноглобулини се дуже од четири деценије успешно користе у профилакси неких
вирусних инфекција: морбила, вирусног хепатитиса А, рубеоле, варичеле,
паротитиса, и раније полиомијелитиса.
Хиперимуни гамаглобулини се издвајају из крви особа које су вакцинисане против
одређене болести па је добијени ниво специфичних антитиела веома висок. Данас се
користе хумани хиперимуни гамаглобулини против тетануса, беснила и вирусног
хепатитиса.

5. КОРОНА ВИРУС
5.1. ОПШТЕ ИНФОРМАЦИЈЕ
Корона вируси (ЦоВ) су велика породица вируса која изазивају многа обољења, од
обичне прехладе до озбиљнијих болести, попут Блискоисточног респираторног
синдрома (Миддле Еаст Респираторy Сyндроме – МЕРС-ЦоВ) и тешког акутног
респираторног синдрома (САРС-ЦоВ). Актуелни корона вирус (ЦОВИД-19) је нови
облик који претходно није пронађен код људи.

9
ЦОВИД-19 је заразна болест чији је први случај пријављен 31. децембра 2019. године
у кинеском граду Вухан. Према подацима Светске здравствене организације, стопа
смртности је 3,4 одсто.
Који су симптоми КОРОНА вируса?
Најчешћи симптоми ЦОВИД-19 су висока температура, умор и суви кашаљ, док се код
неких пацијената могу јавити и болови, запушеност или цурење носа, болови у грлу и
дијареја. Ови симптоми су обично благи и јављају се постепено. Већина људи (око 80
одсто) се опорави од вируса без посебних терапија. Међутим, према актуелној
статистици, сваки шести заражени развије тешке симптоме и озбиљне респираторне
проблеме. Старији људи, као и они са постојећим здравственим проблемима попут
високог крвног притиска, срчаних обољења или дијабетеса, чешће развијају тежи
облик обољења. Свака особа која добије високу температуру, кашаљ и проблеме са
дисањем треба да потражи лекарску помоћ.

Слика3. Симптоми Корона вируса

Како се ЦОВИД-19 шири?
Особа заражена вирусом ЦОВИД-19 преноси болест на друге људе путем капљица из
уста или носа приликом кијања, кашљања или дисања. Те капи падају на предмете и
површине око заражене особе, па се вирус шири тако што здрава особа додирне
заражени предмет или површину, а затим додирне очи, уста или нос. Осим тога,
вирус се шири и када здрава особа удахне ситне капи које особа заражена ЦОВИД-19
вирусом избацује приликом кашљања или дисања. Зато је важно држати одстојање
од две метра од особе која је болесна.
Период инкубације ЦОВИД-19 је од 1 до 14 дана, најчешће око 5. Када је у питању
преживљавање вируса на површинама, процењује се да може да преживи неколико
сати али и неколико дана, због чега је неопходно детаљно дезинфиковати простор у

10
којем је боравила заражена особа, и редовно одржавати хигијену руку, како би се
сузбило ширење вируса.
Обољење које узрокује инфекција вирусом ЦОВИД-19 је генерално благо, посебно за
децу и омладину. Међутим, вирус може да изазове и озбиљне болести. Зато је важно
да заштитимо себе, али и наше ближње и заједницу у којој живимо. Прво што
можемо да урадимо јесте да редовно и детаљно перемо руке и водимо добру
респираторну хигијену. Друго, треба да будемо информисани и пратимо савете
локалних здравствених званичника, укључујући рестрикције у вези са путовањима,
кретањима и окупљањима.

Слика4.
Ко има највећи ризик од развијања озбиљног обољења?
Иако још увек учимо о утицају ЦОВИД-19 на људе, старији људи и особе са
постојећим медицинским стањима (као што су висок притисак, срчана обољења,
обољења плућа, рак и дијабетес) обично развијају озбиљније облике обољења него
остатак становништва.
Да ли су антибиотици ефикасни у превенцији или лечењу ЦОВИД-19?
Не. Антибиотици не делују против вируса, већ делују само против бактеријских
инфекција. ЦОВИД-19 је узрокован вирусом, тако да антибиотици не делују на њега.
Шта више, они не смеју да се користе за превенцију ЦОВИД-19. Антибиотици смеју да
се користе само по препоруци лекара за третирање бактеријске инфекције.
Да ли постоје лекови или терапије који могу да спрече или излече ЦОВИД-19?
Док неки лекови могу да пруже олакшање и ублаже симптоме ЦОВИД-19, не постоје
докази да иједан постојећи лек може да спречи или излечи ову болест. Светска

11
здравствена организација (СЗО) не препоручује лечење “на своју руку” било каквим
лековима, укључујући и антибиотике, ради превенције или лечења ЦОВИД-19.
Међутим, тренутно је у току неколико медицинских студија, о чијим резултатима ће
СЗО благовремено обавестити јавност.

Такође, још увек није пронађена вакцина нити одређени антивирусни лек који би
могли да спрече или излече ЦОВИД-19. Међутим, особе које се заразе ЦОВИД-19
вирусом треба да приме терапију за ублажавање симптома. Они који развију неко
озбиљно обољење морају да буду хоспитализовани. Већина пацијената оздрави
захваљујући медицинској помоћи.

Тренутно се клиничким истраживањима испитују могуће вакцине и одређене

терапије лековима. СЗО координира са свим релевантним установама како би се
пронашла вакцина или лек који ће спречити али и лечити ЦОВИД-19.
Да ли треба да носимо заштитне маске?
Маске треба да носе само особе које испољавају симптоме заразе ЦОВИД-19 вирусом
(поготову ако кашљу) или оне које брину о особи зараженој ЦОВИД-19 вирусом.
Маске за једнократну употребу морају да се бацају после једног коришћења.
Тренутно је у целом свету несташица заштитних маски, па СЗО моли све људе да их
користе рационално.

Слика5.

5.2. МЕРЕ ЗАШТИТЕ ОД КОРОНА ВИРУСА

Мере заштите од вируса

12
Можете значајно смањити шансе од заразе и ширења ЦОВИД-19 придржавајући се
следећих препорука:
• Редовно и детаљно перите руке средством за дезинфекцији на бази алкохола или
помоћу сапуна и воде.
Зашто? Прањем руку сапуном или средством за дезинфекцију убијате вирусе који се
можда налазе на рукама.
• Држите одстојање од најмање два метра од особе која кија или кашље.
Зашто? Када неко кија или кашље разбацује мале капљице из носа или уста који могу
да садрже вирус. Ако стојите преблизу те особе може да дође до удисања тих
капљица, као и ЦОВИД-19 вируса ако га особа која кашље/кија има.
 Ако вам се појаве симптоми попут високе температуре, кашља или отежаног
дисања, одмах потражите медицинску помоћ јер могу да указују на
респираторну инфекцију или него друго озбиљно обољење. Пре него посетите
лекара, телефоном га обавестите о свом доласку и о евентуалним путовањима
које сте скоро имали или контактима са људима који су путовали.

Зашто?
Приликом позива лекар ће вас упутити у тачну медицинску установу којој треба да
се обратите. Такође, смањиће се могућност потенцијалног ширења ЦОВИД-19 и
других вируса.

Слика6. Како се заштити од Корона вируса

Ова пандемија додатно појачава сиромаштво, неједнакост и угроженост

којима је изложено мноштво породица и деце.

13
 6. ВАКЦИНА ПРОТИВ КОРОНА ВИРУСА

Вакцине су једноставан, безбедан и ефикасан начин заштите људи од болести.

Вакцине користе природну одбрану организма, при чему се имунски систем
стимулише да ефикасно одбрани организам од патогена или да барем спречи тешке
форме болести.
Вакцине садрже комплетне микроорганизме или њихове делове, те њихова примена
треба да симулира природну инфекцију која стимулише имунитет код особе која је
вакцинисана. Вакцине тренирају организам да ствара антитела, молекуле задужене
за борбу против микроорганизама као што су вируси и бактерије. Поред хуморалног,
циљ вакцина је и да стимулишу ћелијски имунски одговор који је посредован
лимфоцитима. Након вакцинације, особа која буде изложена том микроорганизму
брзо мобилише имунски одговор, чиме се настанак болести или у потпуности
спречава или се знатно ублажава.
Особе које су вакцинисане имају мањи ризик да пренесу вирусе и бактерије другима.
Тиме се штити читава заједница и зато планетарни значај вакцина није
пренаглашен. Вакцине могу штитити организам годинама, деценијама, а неке чак и
доживотно пружају заштиту од одређених микроорганизама!

Уколико се довољан број људи вакцинише, временом можемо искоренити неке

узрочнике заразних болести заувек, као што је већ преко 30 година искорењен вирус
великих богиња. На прагу смо искорењивања дечје парализе, као и вируса изазивача
заушки, малих богиња и рубеле. Коначно, превенција болести смањује потенцијалне
трошкове лечења болести.
Како вакцине делују?
Патоген или узрочник болести је бактерија, вирус, паразит или гљивица која може да
изазове болести у телу. Они су свуда око нас, како у нашем окружењу тако и у нашем
телу. Када је особа осетљива и наиђе на патоген, то може довести до болести и
фаталног исхода.
Тело има много начина да се одбрани од патогена (узрочника болести). Кожа и слуз
функционишу као физичке баријере које спречавају улазак патогена у тело. Када
патоген продре у тело, покреће се одбрана нашег организма која се назива имун(ск)и
систем, и тада патоген бива нападнут, уништен или савладан.
Природни одговор организма
Сваки патоген се састоји од неколико делова, обично јединствених за тај специфичан
патоген и болест коју он изазива. Делови патогена који узрокују стварање антитела
називају се антигени. Антитела произведена као одговор на антиген патогена важан
су део имунолошког система. Антитела су попут војника у одбрамбеном систему
нашег тела. Свако антитело или војник у нашем систему је обучен да препозна један
специфични антиген. У нашим телима имамо хиљаде различитих антитела. Када је
људско тело први пут изложено неком антигену, потребно је време да се развије

14
имунолошки одговор и произведу антитела која су специфична за тај антиген. У
међувремену је особа осетљива и може да се разболи.
Када се једном произведу специфична антитела за антиген, она раде са остатком
имунолошког система на уништавању патогена и на заустављању болести. Антитела
на један патоген углавном не штите од другог патогена, осим када су два патогена
веома слична (попут рођака). Када тело произведе антитела у свом примарном
одговору на антиген, оно такође ствара меморијске ћелије које производе антитела и
остају живе чак и након што антитела поразе патоген. Ако је тело више пута
изложено истом патогену, одговор антитела је много бржи и ефикаснији него први
пут, јер су меморијске ћелије спремне да произведу антитела против тог антигена.
То значи да ако особа у будућности буде изложена истом патогену, њен имунолошки
систем ће моћи одмах да реагује и заштити је од болести.
Да ли су вакцине безбедне и ко их контролише?
Свака вакцина против болести COVID-19 пролази ригорозно испитивање како би се
осигурала њена безбедност пре него што почне да се примењује. Сваки произвођач
вакцине испуњава врло строге критеријуме који укључују системе контроле
квалитета и безбедности у процесу производње, као и системе надзора над свим
процесима.
У Србији Агенција за лекове и медицинска средства (АЛИМС) спроводи контролу
вакцина, њихове ефективности и безбедности, врши регистрацију вакцина и у
сарадњи са Министарством здравља издаје дозволе за стављање вакцина у промет.
Осим тога, АЛИМС издаје и сертификате анализе сваке серије вакцине која је у
промету, чиме гарантује њихову поузданост, безбедност и квалитет.
Након почетка примене вакцине наставља се процес надзора како би се открили
евентуални неочекивани нежељени ефекти и даље се пратио учинак вакцине у
рутинској употреби, односно да би се утврдило на који начин се може постићи
највећи заштитни ефекат.
Који су нежељени ефекти вакцине?
Као и свака друга вакцина, и вакцина против COVID-19 може да доведе до
очекиваних, благих нежељених ефеката, као што су: локалне реакције на месту
апликације (бол, црвенило, оток), главобоља, малаксалост, повишена телесна
температура итд. Наведене реакције најчешће пролазе спонтано, у року од неколико
дана.
Према тренутно расположивим подацима, теже нежељене реакције су изузетно
ретке. Ипак, процес вакцинације се непрекидно надзире ради праћења безбедности
вакцина и откривања нежељених реакција, ма колико да су ретке.
Који су састојци вакцине?
Вакцине садрже живе или мртве вирусе или бактерије који узрокују болест, њихове
делове или информацију за стварање њихових делова у ћелији човека. Садрже и
друге састојке који омогућавају да вакцина буде безбедна и ефикасна. Ови састојци
су укључени у већину вакцина и деценијама се користе у милијардама доза вакцина.

15
Свака компонента вакцине има одређену сврху, а сваки састојак се тестира у процесу
производње. Сви састојци су испитани на безбедност.
Антиген
Основни састојак сваке вакцине је активна компонента (антиген) која подстиче
имуни одговор. Антиген може бити мали део организма који изазива болест, попут
протеина или шећера, или може бити цео организам у ослабљеном или неактивном
облику.
Конзерванси
Конзерванси спречавају загађивање вакцине након отварања бочице, уколико се
једна бочица вакцине користи за вакцинацију више особа. Неке вакцине немају
конзервансе, јер се чувају у бочицама за једну дозу и након примене појединачне
дозе бочице се одлажу и више не користе. Најчешће коришћени конзерванс је 2-
феноксиетанол. Дуго година је састојак бројних вакцина и може се пронаћи и у
производима за негу беба. Овај конзерванс је безбедан за употребу и у вакцинама, јер
садржи малу токсичност.
Стабилизатори
Стабилизатори спречавају појаву хемијских реакција у вакцини и спречавају
лепљење компонената вакцине на њену бочицу. Стабилизатори могу бити шећери
(лактоза, сахароза), аминокиселине (глицин), желатин и беланчевине
(рекомбинантни хумани албумин који је добијен из квасца).
Сурфактанти
Сурфактанти омогућавају да сви састојци у вакцини буду правилно помешани. Они
спречавају таложење и накупљање елемената који се налазе у течном облику
вакцине. Такође се често користе у храни попут сладоледа.
Резидуали
То су мале количине остатака различитих супстанци које се користе током
производње вакцина и нису њени активни састојци. Супстанце се разликују у
зависности од врсте процеса производње и могу укључивати беланчевине из јаја,
квасац или антибиотике. Преостали трагови ових супстанци који могу бити
присутни у вакцини су у занемарљиво малим количинама.
Растварач
То је течност која се користи за растварање вакцине до потребне концентрације дозе
непосредно пред њену употребу. Растварач који се најчешће користи је стерилна
вода.
Помоћне супстанце (адјуванси)
Неке вакцине такође садрже помоћне супстанце. Овај додатак побољшава
имунолошки одговор на вакцину, понекада задржавањем садржаја вакцине на месту
убода или стимулисањем локалних имунолошких ћелија. Помоћне супстанце могу
бити мале количине алуминијумових соли (попут алуминијум-фосфата, алуминијум-
хидроксида или калијум-алуминијум-сулфата). Показало се да алуминијум у малим
16
дозама не изазива дугорочне здравствене проблеме, а људи редовно уносе
алуминијум путем исхране.

Како се развијају вакцине?

Већина вакцина користи се деценијама, а милиони људи их безбедно примају сваке
године. Као и сви лекови, и свака вакцина мора проћи опсежно и ригорозно
испитивање како би се осигурало да је безбедна пре уласка у програм вакцинације.
Свака вакцина која се развија мора прво проћи основну контролу и процену како би
се утврдило који антиген треба користити за подстицање имунолошког одговора.
Ова предклиничка фаза обавља се без испитивања на људима. Експериментална
вакцина се прво тестира на животињама како би се проценила њена безбедност и
потенцијал за спречавање болести.
Ако вакцина изазове имунолошки одговор, она се затим тестира у клиничким
испитивањима на људима у три фазе.
Фаза 1
Вакцина се даје малом броју добровољаца да би се проценила њена безбедност,
потврдио имунолошки одговор и одредила адекватна доза. Генерално се у овој фази
вакцине тестирају на младим, здравим одраслим добровољцима.
Фаза 2
Вакцина се затим даје стотинама добровољаца како би се даље процењивала њена
безбедност и ефикасност. Учесници у овој фази имају исте карактеристике (старост,
пол), као и људи којима је вакцина намењена. У овој фази се обично врши више
испитивања код различитих старосних група и различитих формулација вакцине.
Група која није добила вакцину обично се укључује у овој фази како би се утврдило
да ли се промене у вакцинисаној групи приписују вакцини или су се догодиле
случајно.
Фаза 3
Вакцина се затим даје десетинама хиљада добровољаца – и пореди се са сличном
групом људи који нису добили вакцину, већ су добили обично дестиловану воду, да
би се утврдило да ли је вакцина ефикасна против болести за коју је намењена и да би
се проучавала њена безбедност код много веће групе људи. Један део испитивања
фазе 3 се спроводи у више земаља и на више локација у једној земљи како би се
осигурало да су перформансе вакцине погодне и за различиту популацију (старост,
раса, пол, итд).
Током друге и треће фазе испитивања, добровољци и научници који спроводе
студију не знају ко је примио вакцину која се испитује а ко дестиловану воду
(средство за упоређивање). Ово је неопходно како би се осигурало да ни на
добровољце ни на научнике не утиче сазнање ко је који производ добио. Након
завршетка испитивања и коначног утврђивања свих резултата, добровољци и
научници који су учествовали у истраживању добију информацију ко је примио
вакцину а ко није.
17
Када резултати свих ових клиничких испитивања постану доступни, неопходан је
низ корака који укључују преглед ефикасности и безбедности ради добијања
одобрења регулаторних тела и здравствених власти. Званичници у свакој земљи
пажљиво процењују податке добијене студијом и одлучују да ли ће вакцина бити
одобрена за употребу. Мора се доказати да је вакцина безбедна и ефикасна за
широку популацију пре него што добије одобрење и буде уведена у национални
програм имунизације. Критеријуми за безбедност и ефикасност вакцина су изузетно
високи, управо због чињенице да се вакцине током студије углавном дају људима
који су иначе здрави и без тренутне болести.
Даљи напор се одвија континуирано након увођења вакцине. Постоје системи за
надгледање безбедности и ефикасности свих вакцина. То омогућава научницима да
прате ефикасност и безбедност вакцина, чак и када се користе код великог броја
људи и током дугог временског периода. Ова врста података се користи за давање
смерница током примене вакцина како би се оптимизовао њен значај, а такође
омогућава праћење безбедности вакцине током њене примене.
Једном када се вакцина стави у употребу, мора се континуирано надгледати како би
се осигурало да и даље буде безбедна.
Како вакцине помажу?
Вакцине садрже ослабљене или неактивне делове одређеног узрочника болести
(антигена) који покрећу имунолошки одговор у телу. Неке од новијих вакцина
садрже информацију за стварање антигена у ћелијама човека, а не сâ м антиген. Без
обзира на то да ли се вакцина састоји од самог антигена (најчешће ослабљеног или
умртвљеног) или информације за стварање антигена у ћелијама, ова ослабљена
верзија неће изазвати болест код особе која прима вакцину, али ће подстаћи њен
имунолошки систем да у одређеној мери реагује као да је у питању стварни патоген.
Неке вакцине захтевају више доза у размаку од неколико недеља или месеци. Ово је
понекада потребно како би се омогућило стварање дуговечних антитела и развој
меморијских ћелија. На овај начин тело је обучено за борбу против одређеног
узрочника болести, изграђујући меморију тако да се брзо бори са њим, уколико му
буде изложено у будућности.
Колективни имунитет
Када се неко вакцинише, врло је вероватно да ће бити заштићен од болести против
које је вакцинисан. Али, не могу се сви вакцинисати. На пример, особе које имају
озбиљне алергије на неке компоненте вакцине можда неће моћи да се вакцинишу
одређеним вакцинама, али се оне и даље могу заштитити ако живе у вакцинисаном
окружењу. Када се спроведе масовна вакцинација узрочник болести тешко
циркулише, јер је већина људи са којима се таква особа сусреће – имуна. Дакле, што је
већи број вакцинисаних – то је мање вероватно да ће људи који нису у могућности да
буду заштићени вакцинама ризиковати да буду изложени штетним патогенима. Ова
појава се назива колективни имунитет, који је изузетно важан за људе који не само
да не могу бити вакцинисани већ су можда и подложнији болестима против којих
постоји вакцинација. Ниједна вакцина не пружа стопостотну заштиту, па тако ни
колективни имунитет онима који не могу безбедно да се вакцинишу. Међутим, са

18
изграђеним колективним имунитетом ови људи ће имати значајно већу заштиту,
захваљујући онима који су вакцинисани.
Вакцинација не штити само оне особе које су вакцину примиле, већ и оне у заједници
који не могу бити вакцинисани. Стога, ако сте у могућности – вакцинишите се.
Током историје, људи су успешно развијали вакцине против бројних болести које су
опасне по живот, укључујући велике и мале богиње, менингитис, тетанус и дечју
парализу.
Почетком последње деценије 20. века дечја парализа је била глобална болест и сваке
године је погађала стотине хиљада људи. До 1950. године развијене су две ефикасне
вакцине против ове болести, али вакцинација у неким деловима света није била
довољно распрострањена да заустави ширење ове болести, посебно у Африци.
Осамдесетих година 20. века започели су заједнички светски напори за
искорењивање дечје парализе са планете. Кроз рутинске имунизације и масовне
кампање за вакцинацију, које су се одвијале на свим континентима, вакцинација
против полиомијелитиса је трајала неколико деценија. Милиони људи, углавном
деце, вакцинисани су, а у августу 2020. године афрички континент је добио потврду
о искорењавању дечје парализе и придружио се свим осталим деловима света,
изузев Пакистана и Авганистана, где дечја парализа још увек није искорењена.

6.1. ФАЈЗЕР/БИОНТЕК ВАКЦИНА

Фајзер/Бионтек вакцина је прва добила употребну дозволу, а она може да спречи да
се развије болест Ковид-19, пише у Информатору који је доступан на српском језику.
Светска здравствена организација (СЗО) је 31. децембра одобрила хитну употребу
ове вакцине.
Према тврдњама стручњака који су је направили, показала је да је делотворна у 95
одсто случајева.
Потребне су две дозе у размаку од три недеље.
Тестирана је на 43.500 људи у Сједињеним Америчким Државама, Немачкој, Бразилу,
Аргентини, Јужној Африци и Турској.
Велика Британија је 2. децембра постала прва држава на свету која је одобрила ову
вакцину, а десетак дана касније одобрена је и у SAD.
Шта је ова вакцина?
Фајзерова вакцина је направљена тако што се део генетског кода корона вируса
убризгава у тело. Оно почиње да производи вирусне протеине, али не и цео вирус,
што је довољно за оспособљавање имунолошког система да се избори.
Фајзерова вакцина захтева складиштење у посебним кутијама са сувим ледом како
би се задржала на температури од -70 степени Целзијуса. Може да се чува на
температури фрижидера до пет дана пре употребе.
Нежељена дејства која су забележена после примања вакцине су бол, оток или
црвенило на месту убода, замор, главобоља, бол у мишићима, језа, бол у зглобовима,
повишена телесна температура, мучнина, повраћање, оток лимфних чворова.

19
Такође постоји могућност алергијске реакције на вакцину у периоду од неколико
минута до једног сата после примене дозе. Још, међутим, није јасно како вакцина
утиче на оне који пате од алергија.
У Великој Британији је забележено неколико случајева јаких алергијских реакција на
вакцину, а у Сједињеним Државама неколико случајева анафилактичког шока.
Такође, за труднице није дата општа препорука јер, како је навела Европска агенција
за лекове (ЕМА), у клиничкој студији је било премало трудница.
Професорка имунологије на Медицинском факултету у Београду Емина Милошевић
саветовала је трудницама да прескоче вакцинацију, јер оне нису биле укључене у
трећу фазу испитивања вакцине. Исти савет је дала и онима који су имали озбиљне
алергијске реакције и за које није установљено због чега су настале.
Доктор Милош Бабић - молекуларни биолог и неуробиолог објаснио је у тексту за
онлајн публикацију „Наука у Србији" да се у овим вакцинама налазе „мале куглице од
масти".
У центру се налази капљица слане воде у којој пливају молекули РНК.
Када та капљица уђе у тело, наше ћелије је „прогутају".
РНК буде уништена после пар сати до пар дана, али у међувремену наведе нашу
ћелију да произведе неколико вирусних протеина.
Нашем имуном систему делује као да је та ћелија инфицирана вирусом, и он подигне
узбуну, и почне да прави антитела.

6.2. ОКСФОРД/АСТРАЗЕНЕКА
Аденовирусе користи и вакцина АстраЗенека коју је произвела истоимена компанија
и универзитет Оксфорд у Великој Британији.
Она је добила употребну дозволу здравствених власти Велике Британије крајем
прошле године.
Развијана је у првим месецима 2020, док је на добровољцима тестирана у априлу.
Испитивања су показала да симптоме Ковида-19 зауставља у 70 одсто случајева, а
према неким подацима, усавршавањем вакцине, заштита би могла да буде и 90
одсто.
Вакцина се прима у две дозе и показала је добар учинак код старијих људи.
Како ради?
Оксфордска вакцина садржи генетски модификован вирус који је коришћен да се
имунизују шимпанзе.
Измењен је како би се спречило да настави да заражава људе, али и даље садржи део
схеме корона вируса - шиљасти протеин.
Када се то убризга у људски организам, он почиње да ствара шиљасти протеин
корона вируса, који имуни систем препознаје као претњу и покушава да га уништи.

20
После тога, када имуни систем дође у додир са правим корона вирусом, већ зна како
да се понаша и да делује.
Оксфордска вакцина би могла да убрза процес имунизације јер је јефтинија, масовна
производња је лака, а предност је и што се чува на уобичајним температурама
фрижидера и на тај начин је олакашно допремање.
Велика Британија је наручила 100 милиона доза.
Србија још нема уговор за АстраЗенека вакцине, али су и оне у понуди код
добровољног пријављивања преко еУправе.

6.3. КИНЕСКА ВАКЦИНА- СИНОФАРМ

У понуди за вакцинисање против корона вируса у Србији је и кинеска вакцина
ББИБП-КорВ (ББИБП-ЦорВ), кинеске државне компаније Синофарм, са седиштем у
Шангају.
Синофармово цепиво је већ расподељено за скоро милион људи у Кини у оквиру
програма за ванредне ситуације.
Контроверзу је изазвало то што је Синофарм коришћен пре него што су саопштени
резултати треће фазе испитивања.
„Нормално је сачекати анализу резултата треће фазе пре него што се прошири
програм вакцинације под велом ванредне ситуације", професор Дејл Фишер са
Националног универзитета у Сингапуру раније је рекао за Си-Ен-Би-Си.
Професор Фишер каже да је овакав потез „неуобичајен", додајући да би био
„неприхватљив" на Западу.
Која је разлика између кинеских и других вакцина?
Коронавак делује тако што користи убијене вирусне честице да изложи имунолошки
систем организма вирусу без ризика да изазове озбиљни одговор на болест.
Вакцине компанија Модерна и Фајзер су мРНК вакцине - што значи да се део
генетског кода корона вируса убризгава у оргнизам и у њему изазива производњу
вирусне протеине, али не и цео вирус, што је довољно да се имуни систем истренира
да нападне.
Ова вакцина се даје из две дозе са размаком од две недеље, а чува се на температури
од два до осам степени.
Најчешће нежељено дејство пријављено у првим фазама испитивања је бол на месту
убода, док је само један пацијент имао снажну алергијску реакцију, који се опоравио
после три дана и није је испољио код друге дозе.

6.4. МОДЕРНА
Вакцина америчке компаније Модерна такође користи РНК технологију попут
Фајзерове.
Њихови подаци из новембра су показали да је вакцина 94,5 одсто делотворна.

21
У истраживању је учествовало 30.000 људи у Америци при чему је половини дато две
дозе вакцине, у размаку од четири недеље, док су остали добили лажне ињекције.
Вакцина се прима у две дозе, у размаку од четири недеље.
Није познато колико дуго траје имунитет, јер се стање добровољаца који су је
примили мора дуже пратити.
Постоје наговештаји да вакцина нуди извесну заштиту припадницима старијих
старосних група.
Такође, није познато да ли вакцина само спречава да се људи тешко разболе или
спречава да се вирус шири.
Ова вакцина за сада је одобрена у САД и у Великој Британији која је наручила 17
милиона доза чије би примање требало да почне на пролеће.
Иако користи исти приступ као Фајзер/Бионтек, вакцина Модерне се лакше чува јер
остаје стабилна на минус 20 степени и до шест месеци.

Слика7. Вакцине Корона вируса

7. ШПАНСКА ГРОЗНИЦА
7.1. ИСТОРИЈАТ ПАНДЕМИЈЕ ШПАНСКЕ ГРОЗНИЦЕ
Током Великог рата, у позадини ужасних ратних разарања одвијала се тиха и
невидљива биолошка битка која је у својој коначници усмртила много више људи
него што је износио збир свих жртава ватреног оружја, бајонета, бомби и хемијског
оружја. Малецни вирус, одговоран за најстрашнију пандемију која је икада задесила
човечанство, није марио за стране у сукобу нити је познавао разлике у политичким и
идеолошким опредељењима зараћених војски и цивила. Додатно, од њега се није
могло побећи ни у најудаљеније крајеве Земље; стигао је и до изолованих острва у

22
Пацифику, па чак и до крајњег севера у насеља народа Инуита. Ово је прича о
„масовном убици“ – вирусу „шпанског грипа“.

Шпанска грозница се везује за период од 1918, последње ратне године, до марта

1920. Ипак, највећи број жртава тзв. „шпанске госпође“ забележен је у само неколико
јесењих месеци 1918. Иако су људске цивилизације већ одавно биле упознате са
болешћу званом грип или инфлуенца (Инфлуенза ди фреддо, Инфлуенце оф тхе
цолд), пре 1918. године нико није претпостављао да последице грипа могу бити
толико драматичне. Након уобичајеног почетка болести – малаксалост, повишена
температура, гушобоља, главобоља и слично, код овог грипа убрзо су наступали
тешки симптоми – компликације у функцији плућа често праћене озбиљном
бронхопнеумонијом. На кожи пацијената могле су се уочити тамне флеке, а убрзо би
и поплавели због недостатка кисеоника, будући да су им се плућа пунила пенушавом,
крвавом течношћу. Многи су развијали и сепсу. Практично, људи су се давили у
сопственим текућинама. Смрт је наступала за само неколико дана или за само
неколико сати у неким забележеним случајевима.

У односу на сезонски грип какав познајемо, шпанска грозница је имала још једну
специфичност. Наиме, компликације услед инфекције вирусом, па и смртни исход,
уобичајено се очекују код старијих људи и оних који имају хроничне болести.
Шпански грип, међутим, највише је односио животе младих и здравих људи, старих
између 20 и 40 година. Леталност овог вируса била је десетинама пута већа од свих
уобичајених сојева вируса грипа. Током периода пандемије, процењује се да је вирус
инфицирао око 500 милиона људи, а од последица је умрло између 20 и чак 100
милиона, колико износе неке новије процене. У поређењу са бројем жртава ратних
дејстава током четворогодишњег рата, које износе 17-20 милиона људи, биолошки
агенс се показао вишеструко ефикаснијим убицом.

Необична природа овог вируса одражавала се и на неуспешне покушаје да се

реконструише место његовог порекла, тј. центар ширења. Иако ова мистерија ни до
данас није решена, савремена наука је пружила неколико хипотеза о којима ћу
касније нешто написати. За сада је важно разумети да су за лекаре тога доба
епидемиолошки подаци представљали неразмрсиву загонетку – изгледало је да је
болест букнула истовремено у бројним међусобно удаљеним местима (у САД,
европским државама и на осталим континентима), што је потпуно одступало од
логичног очекивања да се, упоредо са географском удаљеношћу од места настанка
вируса, епидемија све касније појављује. Један извештај америчких лекара из
децембра 1918. наглашава овај проблем: „Најистакнутија чињеница је екстремна
брзина којом се епидемија ширила након што је достигла пропорције епидемије у
првом захваћеном региону… Чињеница ништа мање застрашујућег значаја је и то
што је болест достигла епидемијске размере у бројним локалитетима у централним,
северним, јужним и западним деловима земље у исто време као и дуж североисточне
обале“.1 Треба имати на уму да су амерички лекари полазили од претпоставке да је
вирус стизао војним бродовима из Европе, где су се одвијала ратна дејства, те је
23
истовремени образац ширења кроз читаву Америку напросто одступао од таквог
сценарија.
Ток епидемије
Познато је да вирус који је назван „шпански грип“ сигурно није настао у Шпанији.
Објашњење порекла имена вируса налази се у домену медија. Наиме, током Првог
светског рата Шпанија је била неутрална држава због чега је била под мањом
медијском цензуром од ратом захваћених држава. У мају 1918. Агенциа Фабра
(шпански медијски сервис) послала је следећу вест представништву Ројтерса у
Лондону: „Чудан облик болести, епидемијског карактера, појавио се у Мадриду“.2
Будући да америчка и европска штампа нису писале о великом броју оболелих
цивила, а посебно војника који су засигурно били ван строја у свеобухватним ратним
напорима, вирус је постао познат као „шпански“ по пореклу јединих гласова о „чудној
епидемији“.

Како су писале шпанске новине, тог је пролећа болест била веома нагла – неки су
људи колабирали на улицама након што су се пробудили као здрави, а потом су
током најмање три дана патили од грознице, гастроинтестиналних проблема и
опште малаксалости (тзв. тродневна грозница). Оболело је јако пуно људи (око осам
милиона само у Шпанији),3 због чега су неки јавни сервиси као што је пошта морали
бити накратко затворени. Иако веома инфективан, пролећни вирус углавном није
имао леталне последице (не веће од уобичајеног грипа). У исто време, иако се о томе
није писало, овај високо заразан вирус био је присутан свуда по Европи, у САД и
Азији. Штавише, први забележени случај обољевања, половином марта 1918, био је
Алберт Гичел, војни кувар у америчкој бази Форт Рајли у Канзасу. Са сигурношћу се
зна да је у априлу вирус захватио француске, британске и америчке трупе
стациониране у Француској. У мају је вирус регистрован у Енглеској, али и у Кини и
Јапану. Занимљиво је поменути да су у Немачкој болест назвали „фландријска
грозница“. Будући да број смртних случајева није био велики, а свакако је било
занимљивијих тема са ратишта, након два месеца епидемије све је пало у заборав.
Авај, само на кратко!

Приликом описивања динамике шпанске грознице најчешће се говори о три таласа.

Први талас је био гореописани пролећни налет чудног вируса без драстичних
последица по цивилно становништво и војску. Други талас, међутим, био је
монструозан. Пођеднако заразан, вирус се вратио на јесен, али сада је постао и
масовни убица. Први смртни случајеви забележени су у Бостону већ почетком
септембра, а истог дана се уочавају оболели у градовима удаљеним од Бостона више
десетина километара. Слични извештаји лекара стижу из свих делова света – број
умрлих рапидно је растао из дана у дан. Месец октобар 1918. остао је упамћен као
најпогубнији. Трећи талас пандемије отпочео је након примирја (11. новембра 1918)
када су се војници упутили кућама, носећи са собом вирус и у крајеве до којих можда
пре тога није стигао. Ипак, ова последња фаза пандемије била је мање смртоносна од
друге и окончала се у марту 1920.

24
 7.2. ПОРЕКЛО ШПАНСКОГ ГРИПА
На основу анализе генома оригиналног вируса из 1918 (из препарираних узорака
ткива и смрзнутог тела), познато је да тај сој вируса припада типу А, подтипу Х1Н1.
На основу филогенетског поређења овог генома са геномима свих других познатих
сојева вируса грипа, утврђено је да је он најсличнији птичјим вирусима. Због тога је
вероватно да шпански вирус јесте оригинално птичји, односно да је вирус птице
стекао способност да инфицира сисаре – човека и свињу. Дакле, овде се није радило о
комбиновању молекула РНК између два различита вируса, већ о постепенијем
прилагођавању, кроз мутације, птичјег вируса на сисарске ћелије.
У том смислу постоје две могућности: шпански вирус је пренет са птице на свињу
много година пре преласка на људе (можда и 30 година), или је првобитно пренет са
птице на човека и дуго циркулисао у људским популацијама, са благим
здравственим ефектима, уз постепено унапређивање способности да се преноси са
човека на човека. То би значило да је човек касније заразио свињу. Постепено
стицање све монструознијих својстава шпанског вируса уклапа се и у сазнање да је
први талас пандемије 1918. подразумевао да је вирус достигао високу инфективност,
али уз блаже здравствене проблеме инфицираних особа. Велики број заражених
људи, уз изразиту способност умножавања вируса у ћелији, драматично је увећао
вероватноћу мутација у генима који ће вирусу омогућити да продре дубоко у плућа
(што није карактеристика уобичајених вируса грипа) и изазове драстичне
последице, како се и догодило у јесен исте године.

Занимљиво је да није било потребно превише промена да би вирус остварио такав

успех. Геномске анализе су показале да су мутације довеле до тога да у укупним
протеинима вируса буде промењено свега 25 до 30 амино-киселина (од укупно 4000)
и да је то било сасвим довољно да вирус постане убица. У гликопротеину Х десиле су
се две промене – једна која је омогућила да вирус нападне сисарску ћелију и друга да
преферира сисарску уместо птичје ћелије.

Имајући све ове податке у виду, развијено је неколико хипотеза о томе где је настао
шпански вирус и којим путевима се ширио. Потпуно је јасно, наравно, да су ратне
околности промениле понашање људи утичући на то да се они групишу у великом
броју на малим просторима, као што су војни кампови или ратне болнице где су
лечени бројни рањеници и жртве хемијског оружја. То је значајно повећало стопу
циркулисања вируса међу људима и омогућило да вирус врло ефикасно еволуира ка
својој монструозној форми. Поред тога, кретања чета војника с једног на други крај
света крчила су пут и разношењу вируса у све ћошкове планете. Дакле, упоредо са
ратом и потпомогнуто ратом, годинама се у микросвету одвијала еволуција
најефикаснијег убице.

25
 Слика8.

8. ЗАКЉУЧАК
Вакцина је медицински препарат који садржи материјал добијен од
микроорганизама или њихових делова обрађен на посебан начин којим се уклањају
њихова инфективна али не и антигена својства и служи у сврху побуђивања
имунитета организма у који се уноси. Побуђени имунитет ствара антитијела која
неутралишу дати микроорганизам.
Имуни серуми и антисеруми су фракција крви која садржи антитела против
одређених проузроковача или неких врста токсина. За добијање имуних серума
користи се техника хиперимунизације животиња, најчешће коња, који поред других
погодности обезбјеђују велику количину крви и висок титар антитела.
Корона вируси (ЦоВ) су велика породица вируса која изазивају многа обољења, од
обичне прехладе до озбиљнијих болести, попут Блискоисточног респираторног
синдрома (Миддле Еаст Респираторy Сyндроме – МЕРС-ЦоВ) и тешког акутног
респираторног синдрома (САРС-ЦоВ). Актуелни корона вирус (ЦОВИД-19) је нови
облик који претходно није пронађен код људи.
ЦОВИД-19 је заразна болест чији је први случај пријављен 31. децембра 2019. године
у кинеском граду Вухан.
Пандемија шпанске грознице
Шпанска грозница или Шпански грип је била једна од најсмртоноснијих пандемија у
историји човечанства. Појавила се при крају Првог светског рата, а у три таласа се
ширила Земљом. Према новијим проценама, трећина светске популације је била
инфицирана и имала је клинички испољену болест (око петсто милиона људи), а
умрло је око педесет милиона људи. Дакле, шпанска грозница је однела пет пута
више живота него Први светски рат. Њен узрочник био је вирус инфлуенце А (Х1Н1).

26
Проучавање шпанске грознице можда може донети резултате који ће помоћи да се
избегне појава неке нове смртоносне пандемије.

9. ЛИТЕРАТУРА
[1] Књига:Технологија фармацеутских производа
[2] https://www.mobilnasestra.rs/bioloski-lekovi-nova-nada-onkologije-konacno-u-srbiji
[3]https://farfar.pharmacy.bg.ac.rs/bitstream/handle/123456789/1773/1771.pdf?
sequence=1&isAllowed=y
[4] http://www.vakcine-i-serumi.com/
[5] https://www.unicef.org/serbia/korona-virus-covid-19
[6] https://www.dw.com/sr/%C5%A1panska-groznica/
[7] https://scindeks.ceon.rs/article.aspx?artid=0554-19562146025I

27