Висока медицинска школа струковних студија, Ћуприја

Семинарски рад

Фармацеутска микробиологија са имунологијом

Тема

Урођена и стечена имуност

Ментор: Студент:

Проф. Јасмина Јовановић Мирковић Аница Величковић 3002

Ћуприја, 2017
 Висока медицинска школа струковних студија, Ћуприја

САДРЖАЈ:

Увод ..................................................................................................1

1. Урођена и стечена имуност .......................................................2

2. Типови стечене имуности ..........................................................3
3. Активна и пасивна имуност .......................................................4
4. Својства стеченог имунског одговора .........................................5
5. Ткива имунског система .............................................................6
6. Закључак ....................................................................................7

Литература.............................................................................................8
 Висока медицинска школа струковних студија, Ћуприја

Увод

Имуност је дефинисана као отпорност на болест, нарочито инфективну

болест. Скуп ћелија, ткива и молекула који посредују у отпорности на инфекцију
назива се имунски систем, а координисана реакција тих ћелија и молекула на
инфективне микроорганизме је имунски одговор.

Најважнија физиолошка функција имунског система јесте да спречи

инфекције и искорени већ успостављене инфекције.

Улога имунског система је одбрана од инфекција, од тумора. Он препознаје и

одговара на пресађена ткива и нове молекуле унете у организам.

Имунски систем може да оштети ћелије и доведе до патолоског запаљења.

 Висока медицинска школа струковних студија, Ћуприја

1. Урођена и стечена имуност

Механизми одбране домаћина састоје се од урођене имуности, која учествује

у раној заштити од инфекција, и стечене имуности која се развија спорије и
обезбеђује каснију, више специјализовану и ефективнију одбрану од
инфекција.

Урођена имунсот која се јошназива и природна или нативна увек постоји код
здравих јединки, спремна да спречи улазак микроорганизама и да брзо
елиминише оне микроорганизме који су доспели у ткива домаћина.

Стечена имуност се назива и специфична или адаптивна имуност, условљена

је умоножавањем и диференцијацијом лимфоцита у одговору на
микроорганизме да би обезбедила ефикасну одбрану.

Урођена имуност је филогенетски старија, а стечена је настала касније током

еволуције и више је специјализована и моћнија. Прву линују одбране у
урођеној имуности обезбеђују епителене баријере, ћелије и природни
антибиотици који се налазе у епителу, а сви заједно функционишу тако што
блокирају улазак микроорганизама. Ако микроорганизми продру кроз епител
и нађу се у ткивима или циркулацији, на њих делују фагоцити,
специјализовани лимфоцити и поједини протеини плазме. Сви фактори
урођене имуности специфично препознају микроорганизме. Осим што
обезбеђује рану одбрану током инфекције, урођени имунски одговор додатно
појачава стечени имунски одговор на инфективне агенсе.

За одбрану од инфективних микроорганизама додатно је неопходан и стечени

имунски одговор, посебно против микроорганизама који су патогени за људе.
Стечена имуност се сатоји од лимфоцита и њихових продуката као што су
антитела. Док механизми урођене и имуности препознају неке заједничке
стуктуре одређених класа микроорганизама, ћелије стечене имуности,
лимфоцити, екпримирају рецепторе којиспецифично препознају много већи
 Висока медицинска школа струковних студија, Ћуприја

број различитих молекула које продукују микроорганизми, као и

неинфективне супстанце. Такве супстанце називају се антигени.

Стечена имуност значајно појачава антимикробне механизме урођене

имуности. На пример: антитела везују се за микроорганизме, а обложени
микроорганизми се чврсто везују и активирају фагоците, који ингестирају и
уништавају те микроорганизме.
 Висока медицинска школа струковних студија, Ћуприја

2. Типови стечене имуности

Два типа стечене имуности, хумоларна и целуларна имуност, посредоване су

различитим ћелијама и молекулима и обезбеђују одбрану од екстацелуларних
( хуморална ) или интрацелуларних ( целуларна ) микроорганизама.

Хуморална имуност је посредована протеинима који се називају антитела које

стварају ћелије назване Б- лимфоцити. Антитела се личе у циркулацију и секрете
мукоза и неутралишу и елиминишу микроорганизме и њихове токсине који се налазе
у крви и лумену мукозних органа, као што су гастоинтестинални и респираторни
тракт.

Једна од најважнијих функција антитела јесте да заустави микроорганизме који се

налазе на површини слузница и у крви, и тако спрече приступ и колонизацију ћелија
и везивног ткива домаћина. На тај начин, антитела спречавају да се инфекција
уопште успостави.

Атитела немају приступ микроорганизмима који живе и деле се унутар инфицираних

ћелија. Одбрана против ових интрацелуларних агенаса назива целуларна имунст, а
носиоци су ћелије које се називају Т- лимфоцити. Неки Т- лимфоцити активирају
фагоците да униште микроорганизме које су ти фагоцити већ претходно унели у
фагоцитне везикуле. Други Т- лимфоцити убијају било који тип ћелија домаћина у
чијој се цитоплазми налазе инфективни микроорганизми.

Антитела која продукују Б- лимфоцити препознају антигене екстрацелуларних

микроорганизама, а Т- лимфоцити препознају интрацелиларних микроорганизама.
Друга важна разлика између Б и Т лимфоцита је да већина Т- ћелија препознаје само
протеинске антигене, док су Б- ћелије и антитела способни да препознају већи број
различитих типова молекула, укључујући протеине, угљене хидрате, нуклеинске
киселине и липиде.
 Висока медицинска школа струковних студија, Ћуприја

3. Активна и пасивна имуност

Имуност може бити индукована инфекцијом или вакцинацијом ( активна имунсот ),

или пренета уносом антитела или лимфоцита активно имунизоване јединке ( пасивна
имуност ). У активној имунсоти, у организму особе изложене антигенима
микроорганизама успоставља се активни имунски одговор с циљем да се инфекција
искорени и да се развије отпорност на каснију инфекцију истим микроорганизмом.
За такву особу се каже да је имуна на тај микроорганизам, насупрот „ наивној особи“
која претходно није била изложена антигенима тог микроорганизма.

У пасивној имуности, наивне јединке примају антитела или ћелије од друге јединке
која је имуна на инфекцију и неко ограничено време, док трају пренета антитела или
ћелије, прималац је у стању да се бори са инфекцијом. Пасивна имуност је с тога
корисна за брзо успостављање имуности, пре него што се код јединке развије
активан имунски одговор, али она не даје дуготрајну отпорност на инфекцију.

Једини физиолошки пример пасивне имуности уочава се код новорођенчади, чији

имунски систем није довољно зрео на многе патогене, али су новорођенчад
заштићена од инфекција антителима која су добила од мајки преко плаценте и
мајчиног млека.
 Висока медицинска школа струковних студија, Ћуприја

4. Својства стеченог имунског одговора

 Специфичност и разноликост- Стечена имуност милиона различитих

антигена или делова антигена. Специфичност је способност разликовања
великог броја различитих антигена. Указује на то да је лимфоцитни рецетоар,
како се помекад назива скуп специфичности свих лимфоцита екстремно
разнолик. Основа за такву изузетну специфичност и разноликост је у томе
што лимфоцити поседују клонски дистрибуиране рецепторе за антиген, што
значи да се укупна популација лимфоцита састоји од много различитих
клонова, а сваки клон лимфоцита на својој површини експримира специфићан
рецептор за антиген, који је различит од рецептора на другим клоновима.
Разноликост рецептоара лимфоцита, која имунском систему омогућава да
одговори на велики број и велику разноликост антигена, такође значи да је
веома мали број ћелија, можда једна од 100.000 или један од милион
лимфоцита, специфичан за неки антиген. Да би настала ефикасна одбрана од
микроорганизама тај мали број ћелија пролиферише да би настао велики број
лимфоцита способних за уништавање тих микроорганизама. За изизетну
ефикасност имунског одговора заслужно је неколико својстава стечене
имуности, укључујући: велику експанзију лимфоцита специфичних за неки
антиген након излагања том антигену, позитивно повратну спрегу која
појачава имунски одговор и механизме селекције који фаворизују
најкорисније лимфоците.
 Меморија- Имунски систем реагује снажније и ефективније на поновљено
излагање истом антигену. Одговор на прво излагање антигену назива се
примарни имунски одговор и посредован је лимфоцитима који се називају
наивни лимфоцити јер се први пут сусрећу са антигеном. Сам назив наивни
односи се на чињеницу да су те ћелије имунолошки неискусне пошто да тада
ноису одговарале на антигене. У следећим контактима лимфоцита са истим
антигеном ствара се одговор који се назива секундарни имунски одговор. Он
је резултат активације меморијксих лимфоцита који су дугоживеће ћелије
настале током примарног имунксиг одговора. Имунолошка меморија
оптимизује способност имунског система да се бори са рекурентним
 Висока медицинска школа струковних студија, Ћуприја

инфекцијама, јер сваки нови сусрет са микроорганизмом ствара све више

меморијских ћелија а активирају се и оне које су већ претходно настале.
 Друга својства стечене имуности- Стечени имунски одговор након
активације антигеном лимфоцити полимеришу стварајући потомство исте
специфичности која броји више хиљада ћелија. То је клонска екпсназија,
процес који брзо повећава број ћелија специфичних за конкретан антиген,
омогућавајући тиме да свега неколико антиген-специфичних лимфоцита
обави одбрамбену улогу, која осигурава да се специфична имуност успешно
супротстави микроорганизмима који се брзо размножавају. Имунски систем
је способан да реагује против огромног броја различитих микроорганизама и
других страних антигена, али нормално не реагује против сопствених
потенцијално антигених супстанци, тзв. сопствених антигена. Ово
нереаговање на сопствене антигене назива се имунолошка толеранција, а
односи се на способност имунског система да толерише потенцијално
антигене споствене молекуле, ћелије и ткива.
 Висока медицинска школа струковних студија, Ћуприја

5. Ткива имунског система

Ткива имунског систем састоје се од централних лимфиних органа у којима Т и Б-

лимфоцити сазревају и постају компетентни да одговоре на стимулацију антигеном и
периферних лимфних органа у којима започиње стечени имунски одговор на
микроорганизме.

Периферни лимфни органи у које спадају лимфни чворови,слезина и имунски систем

коже и слузокожа организовани су тако да контролишу антигене, АПЋ и лимфоците,
на начин који омогућава настанак стеченог имунског одговора. Антомска
организација периферних лимфних органа омогучава АПЋ да концентришу антигене
у тим органима, а лимфоцитима да их открију и на њих одговоре.

Лимфни чворови су инкапсулирани нодуларни агрегати лимфоног ткива

локализовани дуж лимфних судова читавог организма. Течност неприкидно излази
из крвних судова свих епитела, везивних ткива и већине паренхимских органа. Ова
течност, названа лимфа, дренира се лимфним судовима до лимфних чворова и на
крају назад у циркулацију. Како лимфа пролази кроз чворове АПЋ које се налазе у
лимфним чворовима способне су да преузму узорке антигена микроорганизама који
су ушли у ткиво кроз епител.

Слезина је веома васкулазиризован абдоминални орган који има исту улогу у

имунском одговору на антигене из крви као лимфни чворови у одговору на антигене
из лимфе. Крв се улува у слезиму кроз мрежу канала. Антигене из крви у слезини
прихватају и концентришу дендритске ћелије и макрофаги. Слезина садржи велики
број фагоцита који увлаче и уништавају микроорганизме из крви.

Имунски систем коже и слузокожа представљају специјализоване скупине лимфног

ткива, АПЋ и ефекторских молекула који се налазе испод епитела коже. Лимфна
ткива коже и слузокожа су места имунског одговора на антигене који продиру кроз
епител.
 Висока медицинска школа струковних студија, Ћуприја

Закључак

Физиолошка функција имунског система је да застити јединку од ифекције. Урођена

имуност је линија ране одбране, посредована ћелијама и молекулима који се увек
налазе у организму, спремни да елиминишу инфективне микроорганизме. Стечена
имуност је посредована лимфоцитима стимулисаним антигенима
микроорганизамима, потребна јој је клонска експанзија и диференцијација
лимфоцита пре него што постане ефективна и одговара ефективније на свако
поновно избегавање микроорганизму.
 Висока медицинска школа струковних студија, Ћуприја

Литература .
1. Abul K. Abbas, Andrew H. Lichtman, Shiv Pillai, редактор издања на српског
језику Др. Зорица Рамић, Основна имунологија- функционисање и поремећаји
имунског система, Медицински факултет Универзитет у Београду, четврто
издање, 2013