IMUNSKI

ODGOVOR
 Uvod u imunski sistem
Organizam je u svakom trenutku izložen
mikroorganizmima, bili oni patogeni ili ne.
Skup ćelija, tkiva i molekula koji učestvuju u tim
reakcijama naziva se imunski sistem, a koordinisani
odgovor tih ćelija i molekula na patogene i druge
supstance čini imunski odgovor.
Najvažnija fiziološka funkcija imunskog sistema jeste da
spreči ili iskoreni infekcije.
 Imunitet

Imunitet je medicinski pojam kojim se označava sposobnost

organizma da se odupre i odbrani od infekcija, bolesti ili neke druge
biološke ili hemijske opasnosti. Imunitet funkcioniše poput
mehanizma čija je uloga uspostavljanje barijera protiv patogena
(virusi, bakterije, paraziti), kancerogenih ćelija, štetnih molekula i
otrova (npr. zmijski).
Obuhvata specifična imunološka reagovanja protiv određenog
prodrlog agensa. Stiče se prethodnim kontaktom sa antigenom.
Nakon kontakta ostaje imunološka memorija na taj antigen.
Imunski odgovor može biti:

01 Celularni
Aktivacija T-limfocita
02 Humoralni
Aktivacija B-limfocita
 01
Celularni odgovor
Celularni imunski odgovor

T-limfociti obavljaju brojne funkcije u odbrani od infekcija različitim

mikroorganizmima.
T-limfociti imaju najvažniju ulogu u celularnoj imunosti, koja obezbeđuje
odbranu od infekcija mikroorganizmima koji žive i razmnožavaju se u ćelijama
domaćina. U svim virusnim infekcijama, kao i nekim infekcijama
prouzrokovanim bakterijama, gljivicama i protozoama, mikroorganizmi mogu da
nađu utočište u ćelijama, odakle mora da ih ukloni celularni imunski odgovor.
Oni limfociti koji su određeni da formiraju T-limfocite, iz koštane srži
migriraju u timus gde se obrađuju i osposobljavaju za specifične
funkcije.
Kada specifični antigen dođe u kontakt sa limfocitima, neki od
T-limfocita će biti stimulisani da se pretvore u senzibilisane
T-limfocite.
Svaki od ovih preformiranih limfocita je sposoban da da senziblisane
T-limfocite samo jedne specifičnosti. I samo specifičan antigen sa
kojim limfocit može da reaguje može i da ga aktivira. Međutim,
jednom aktiviran specifični limfocit se burno reprodukuje i daje
ogroman broj identičnih ćelija koje se nazivaju klon.
Aktivacija T-limfocita
Odgovor naivnih T-limfocita na antigene intracelularnih infektivnih
agensa sastoji se od niza uzastopnih faza čiji su rezultati povećanje
broja antigen-specificnih T-ćelija i konverzija naivnih T-ćelija u
efektorske i memorijske ćelije. Jedan od najranijih odgovora je
produkcija citokina potrebnih za proliferaciju i diferencijaciju, kao i
povećanje ekspresije receptora za različite citokine. Citokin
interleukin-2 (IL-2), koji proizvode T-ćelije aktivirane antigenom,
stimuliše proliferaciju tih ćelija i na taj način brzo povećava broj
antigen-specifičnih limfocita u procesu nazvanom klonska
ekspanzija. Aktivirani limfociti prolaze kroz proces diferencijacije koji
se zavrsava konverzijom naivnih T-ćelija u populaciju efektorskih T-
ćelija, čila je funkciia da uklone mikroorganizme.
Migracija naivnih i efektorskih T-limfocita

Naivni T-limfociti naseljavaju limfne čvorove zahvaljujuci vezivanju L-selektina, integrina i

hemokinskog receptora CCR7 za odgovarajuće ligande na venulama sa visokim endotelom (HEV).
Hemokini eksprimirani u limfnim čvorovima vezuju se za receptore na naivnim T-ćelijama i tako
stimulisu adheziju zavisnu od integrina i migraciju kroz HEV. Fosfolipid sfingozin-1-fosfat (S1P)
učestvuje u izlasku T-ćelija iz limfnih čvorova vezivanjem za receptor koji se naziva S1PR1
(sfingozin-1-fosfat receptor tip 1).

Aktivirani T-limfociti, ukjučujući većinu efektorskih ćelija, naseljavaju mesta infekcije u perifernim
tkivima, pri čemu u toj migraciji ucestvuju E-selektin, P-selektin, integrini i hemokini sekretovani
na mestu zapaljenja. Folikulske pomoćničke T-ćelije (Th) jesu efektorske ćelije koje ostaju u
limfnim organima zahvaljujući ekspresiji hemokinskog receptora (CXCR5) koji ih privlači u limfne
folikule, gde stupaju u interakciju sa rezidentnim B-limfocitima.
 T-limfociti mogu biti:

Citotoksični

Pomagački Supresorni
Pomagački T-limfociti

Oni su najbrojniji, predstavljaju glavni regulator svih imunskih funkcija, tako što
stvaraju proteinske medijatore (limfokine), a to su: IL2, IL3, IL4, IL5, IL6, IL gama i
faktor stimulacije granulocito-monocitnih kolonija (GM-CSF). Ovi limfokini stimulišu:
citotoksične i supresorne T-limfocitne klonove, proliferaciju B-limfocita, plazmocita i
sekreciju anitela.
IL2 dovodi do amplifikacije T-limfocitnog odgovora (mehanizmom pozitivne povratne
sprege).
Ukoliko nema limfokina ceo imunski sistem je blokiran.
Citotoksični T-limfociti

To su napadačke ćelije, sposobne da direktno ubiju mikroorganizme, a nekada i

sopstvene ćelije, zbog čega se nazivaju ćelije ubice. Na membrani im se nalazi
proteinski receptor, nakon vezivanja sekretuju proteine za perforaciju (perforine).
Ovim perforinima buše velike pore na membrani u kojima će sekretovati
citotoksične supstance. Ćelija nabubri i onda se rastvori.
 Supresorni T-limfociti

Oni suprimiraju (usporavaju) funkcije citotoksičnih i

pomagačkih T-limfocita. Smatra se da regulišu nivo
preteranog imunskog odgovora (kako ne bi došlo do
oštećenja organizma), otuda i naziv regulatorne ćelije.
02 Humoralni odgovor
Humoralni odgovor
Humoralna imunost je posredovana antitelima i predstavlja vid adaptivnog imunskog odgovora
čija je funkcija da neutrališe i ukloni ekstracelularne mikrobe i toksine mikroorganizama.

Aktivacija B-limfocita izaziva njihovu proliferaciju. Što uzrokuje ekspanziju antigen-specifičnih

klonova i njihovu diferencijaciju u plazma ćelije, koje luče antitela.

Naivni B-limfociti eksprimiraju dve klase membranskih antitela, imunoglobuline M i G (IgM i

IgG), koji funkcionišu kao receptori za antigene. Te naivne B-ćelije se aktiviraju vezivanjem
antigena za membranske imunoglobuline (Ig). Antitela sekretovana u odgovoru na antigen imaju
istu specifičnost kao i receptori na površini naivnih B-ćelija, koji prepoznaju taj antigen da bi
pokrenuli odgovor. Na taj nacin, humoralna imunost moze da održi korak sa mikrobima koji se
brzo razmnožavaju.
Humoralni odgovor može biti:

T-zavisni T-nezavisni

Humoralni odgovor na različite antigene klasifikuje se

kao T-zavisni ili T-nezavisni, na osnovu toga da li je
potrebna ili nije potrebna pomoć T-ćelija.
 T-zavisni
B-limfociti se aktiviraju prepoznavanjem širokog spektra hemijski različitih antigena,
ukliučujući proteine, polisaharide, lipide, nukleinske kiseline i jednostavna hemijska
jedinjenja. Pomoćnički T-limfociti imaju važnu ulogu u aktivaciji B-ćelija proteinskim
antigenima. T-ćelije pomažu B-ćelijama samo u odgovoru na proteinske antigene jer
T-ćelije mogu da prepoznaju samo peptide poreklom od proteina, koji su
prezentovani u sklopu kompleksa peptid-MHC molekul (molekul glavnog kompleksa
tkivne podudarnosti). Bez pomoći T-ćelija većina proteinskih antigena pokreće slab
humoralni odgovor ili ga uopšte i ne pokreće. Stoga su proteinski antigeni, kao i
humoralni odgovor na te antigene, nazvani T-zavisni.
T-nezavisni
Polisaharidi, nukleinske kiseline, lipidi i drugi multivalentni
antigeni mogu da stimulišu stvaranje antitela bez
uključivanja pomoćničkih T-ćelija. Zbog toga se ti
multivalentni neproteinski antigeni, kao i humoralni
odgovor na njih, nazivaju T-nezavisni.
Klase imunoglobulina

IgG IgE

IgM IgD
IgA
Primarni i sekundarni humoralni odgovor
Humoralni odgovor stvoren tokom prvog izlaganja nekom antigenu naziva se primarni odgovor i on
se razlikuje kvantitativno i kvalitativno od sekundarnog odgovora, koji se javlja nakon sledećih
izlaganja istom antigenu. Količina antitela koja se stvara u primarnom imunskom odgovoru manja je
od količine antitela storenih u sekundarnom odgovoru. U sekundarnom odgovoru na proteinske
antigene izraženiji su promenama izotipa teških lanaca i sazrevanje afiniteta, zato što se
ponavljanjem stimulacije proteinskim antigenom povećavaju broj i aktivnosti pomoćničkih
T-limfocita.
Mehanizam delovanja antitela

Komplementaran
Direktan
sistem
Direktan mehanizam delovanja

Antitela se svojim varijabilnim delom vežu za antigene i inaktiviraju ga na

sledeći način:
● Aglutinacijom (veliki broj partikula se veže zajedno)
● Percipitacijom (taloženje kompleksa antigen-antitelo zbog veličine)
● Neutralizacijom (antitela pokrivaju toksična mesta agensa)
● Elizom (antitela napadaju ćelijsku membranu i prave rupturu)
Komplementaran sistem
Neaktivan oblik u plazmi, ali se može aktivirati sa ciljem uništenja antigena. Glavnih 11 činioca
(proteina) ovog sistema su: Od C1-C9, B i D. Način aktivacije ovog sistema može biti:

● Klasičan put – odvija se pomoću reakcije antigen-antitelo. Antitelo se svojim

varijabilnim delom veže za antigen, na konstantnom delu se otkriva jedno aktivno mesto
za koje se veže C1 proenzim. C1 se aktivira i aktivira sve veću količinu proenzima
kaskadnog sistema. Najvažniji učinci su:
○ Opsonizacija (okruživanje antigena)
○ Fagocitoza (ingestija fagozoma - antigena)
○ Aglutinacija
○ Hemotaksa (kretanje antitela ka centru zapaljenja)
○ Aktivacija mastocita i bazofilnih granulocita
Komplementaran sistem

● Alternativni put – bez učešća antigen-antitelo. Dešava se kada

membrana infektivnog antigena ima krupne polisaharide koji reaguju sa
činiocima B i D, stvarajući aktivni produkt koji aktivira činioc C, koji dalje
aktivira kaskadu. Formiraju se već navedeni činioci i učinci, ali razlika je
ta što mu nije potrebna reakcija antigen-antitelo da bi se aktivirao i on
predstavlja prvu liniju odbrane organizma od invazivnih
mikroorganizama.
 PITANJE JE:

Da li se sa imunitetom
rađamo ili ga gradimo?
 HVALA VAM!

_.krisstinna._ aleksa.galic elvedina_konicanin