Medicinski fakultet

Univerzitet u Nišu
Integrisane akademske studije medicine

HIPERSENZITIVNE REAKCIJE
-SEMINARSKI RAD-

Katedra za Patofiziologiju
Studenti: Jana Milojević, 15415
Mina Matejić, 15430
SADRŽAJ
Reakcije imunske preosetljivosti……………………………………………….…2
I tip imunske preosetljivosti.....................................................................................2
II tip imunske preosetljivosti....................................................................................5
III tip imunske preosetljivosti...................................................................................7
IV tip imunske preosetljivosti...................................................................................9
Literatura..................................................................................................................11

1
Imunski sistem je neophodan u odbrani domaćina od infekcija (bakterijskih, virusnih,
gljivičnih, parazitarnih). On je sposoban da prepozna, neutrališe ili razori i na kraju odstrani
ove uzročnike i tako spreči razvoj ili iskoreni već postojeću infekciju. Postoje dve vrste
imuniteta: nespecifičan (urođeni) koga čine spoljašnja i unutršnja barijera, fagocitoza i
humoralni činioci i specifičan (stečeni) koga čine T i B limfociti. U tom složenom sistemu
odbrane postoje mnoga mesta gde mogu nastati poremećaji i oni se prema mehanizmu
nastanka dele u tri grupe:
1) Reakcije imunske preosteljivosti kod kojih su oštećenja tkiva nastala usled prejakog
i nekontrolisanog imunog odgovora
2) Imunodeficijencije su poremećaji sa nedovoljnim imunskim odgovorom
3) Autoimunost gde postoji gubitak tolerancije i imunski odgovor na sopstvene
antigene

Reakcije imunske preosteljivosti

Imunska preosetljivost je prejaka i neprimerena imunska reakcija na strane antigene koji su
uglavnom neškodljivi, a koja dovodi do štetnog inflamacijskog odgovora i oštećenja tkiva.
Značajno je pomenuti da se ona ne javlja pri prvom, nego pri ponovnom kontaktu sa
antigenom (alergenom). Patološki imunski odgovor može biti usmeren protiv različitih vrsta
antigena:
1) Imunski odgovor na strane antigene (mikrobi i neinfektivni agensi iz spoljašnje
sredine)
2) Imunski odgovor na sopstvene antigene kao rezultat prekida autotolerancije
Reakcije preosetljivosti klasifikuju se na osnovu glavnih imunoloških mehanizama koji
dovode do oštećenja tkiva i nastanka bolesti i postoje 4 tipa, pri čemu su prva tri posredovana
antitelima i nazivaju se reakcije rane preosetljivosti, dok je četvrti tip posredovan T
limfocitima i karakteriše se reakcijom kasne preosetljivosti.

I tip imunske preosetljivosti

Poremećaji u kojima je rana preosetljivost posredovana IgE antitelima naziva se još i alergija
ili atopija, a osobe koje imaju sklonst da razviju ove reakcije nazivaju se atopičari.
Uobičajeni tipovi alergija su polenska groznica, astma, alergija na hranu (kikiriki) i
anafilaksija. Ovo su najčešći poremećaji imunskom sistema, za koje se smatra da pogađaju
10% do 20% ljudi, a incidencija alergijskih bolesti se povećava, pogotovo u zemljama sa
razvijenom industrijom.
Nakon što antigen uđe u organizam, on se preuzima i obrađuje od strane antigen-
prezentujućih ćelija (dendritske ćelije i makrofagi). One odlaze u limfne čvorove i u sklopu
MHC molekula II klase na svojoj površini, prezentuju peptidne komponente antigena
naivnim T limfocitima (T0). U prisustvu IL-4, T0 limfociti se diferentuju u specifične
pomoćničke Th2 limfocite. Istovremeno, antigen se obrađuje i u B limfocitima i prezetuje
Th2 limfocitima u sklopu MHC II molekula. Th2 limfociti na svojoj površini eksprimiraju
ligand CD40L za vezivanje sa CD40 proteinom na B limfocitima. Ova interakcija stimuliše
Th2 ćelije da proizvode više IL-4 i IL-13 koji imaju funkciju da stimulišu B limfocite da

2
počnu da stvaraju IgE antitela. B limfociti se diferentuju u plazmocite koji mogu da
proizvode više antigen sprcifičnih IgE antitela. Tkivni mastociti i cirkulišući bazofili na
svojoj površini imaju receptore visokog afiniteta (FCεRI) za konstantan (FC) region IgE
antitela, pri čemu se sekretovana IgE vežu za tkivne mastocite, dok deo IgE prelazi u
cirkulaciju i vezuje se za bazofile. Ovo vezivanje IgE antitela za mastocite i bazofile naziva
se senzibilizacija. Kada antigen ponovo dodje u kontakt sa organizmom, povezivanjem bar 2
molekula IgE sa njim (preko Fab regiona) dolazi do degranulacije mastocita i bazofilnih
granulocita i oslobađanja medijatora koji dovode do burne reakcije. Neki od medijatora su
već prisutni u granuloma ovih ćelija (histamin, triptaza, faktori hemotaksije, heprin i
citokini), dok se drugi de novo sintetišu (metaboliti arahidonske kiseline-prostaglandini i
leukotrijeni i faktor aktivacije trombocita- PAF). Upravo zbog toga što su neki od medijatora
već sintetisani, dok se drugi sintetišu de novo postoje dve faze ove reakcije:
1) Rana (akutna) faza koja se dešava u prvih 5-30 minuta i tada se lokano povećava
propustljivost krvnih kapilara, dolazi do vazodilatacije, kontrakcije glatkih mišića i
produkcije mukusa.
2) Kasna faza koja se dešava u idućih 6-12 sati i tada se povećava infiltracija tkiva
zapaljenskim ćelijama, pri čemu prvo dolazi do porasta broja eozinofila, zatim
neutrofila i na kraju T limfocita
Za razumevanje nastanka oštećenja tkiva značajno je istaći funkcije svakog od ovih
medijatora posebno:
Histamin – primarni mdijator reakcija tipa I imunske preosetljivosti, čije su glavne funkcije
vazodilatacija I povećanje propustljivosti krvnih sudova. Kada se veže za H1 receptore
izaziva svrab , rinoreju, tahikardiju I bronhospazam, dok vezivanjem za H1 i H2 receptore
dovodi do glavobolje crvenila i hipotenzije.
Proteaze- oštećuju okolno tkivo
Prostaglandini (pogotovo PGD2) – dovode do bronhospazma i vazodilatacije
Leukotrieni (pogotovo LTC4) – dovode do produženog bronhospazma, hipotenzije,
mukozne sekrecije, a takođe imaju ulogu i kao hemotaktički signal za eozinofile i neutrofile
Citokini – proizvedeni su od strane Th2 limfocita i to su IL-4, IL-5, IL-9, IL-13.
Najznačajniji je IL-4 koji predstavlja signalni faktor B limfocitima da produku velike količine
IgE antitela.

Klinički sindromi
1) Polenska groznica – reakcija na udahnute alergene kao što je protein polena
ambrozije ima blage manifestacije poput alergijskog rinitisa i sinuzitisa. Mastociti
nazalne sluznice stvaraju histamin, a Th2 ćelije IL-13 i ta dva medijatora izazivaju
povećanu produkciju mukusa

3
2) Alergije na hranu - ingestirani alergeni pokreću degranulaciju mastocita, a
oslobođeni histamin i ostali medijatori izazivaju pojačanu peristaltiku, što izaziva
povraćanje i proliv
3) Astma - klinički sindrom koji karakteriše otežano disanje, kašalj i sviranje u grudima.
Kod ove bolesti udahnuti alergeni stimulišu bronhijalne mastocite da oslobađaju
medijatore, uključujući leukotriene koji izazivaju ponavljane epizode
bronhokonstrikcije i opstrukcije disajnih puteva. U hroničnoj astmi veliki broj
eozinofila se nakuplja u bronhijalnoj sluznici, mukus se sekretuje u preteranoj količini
u vazdušnim putevima, a glatki mišići bronhija postaju hipertrofični i hipereaktivni na
različite stimulanse.
4) Kožne alergije – nakon lokalnog kontakta alergena sa kožom nastaje crvenilo, svrab i
urtikarija)
5) Generalizovana anafilksija – teži oblik rane preosetljivosti. Na početku se javljaju
simptomi slični kožnoj alergiji (urtikarija, edem, crvenilo, svrab), a nakon toga slede
oni koji su posledica zahvaćenosti digestivnog trakta (povraćanje, grčevi, dijareja),
respiratornog sistema (otežano disanje, astma) i kardiovaskularnog sistema
(hipotenzija) U nekim slučajevima može doći do najtežeg oblika – anafilaktički šok
što je rezultat prodora antigena u sistemsku cirkulaciju. Simptomi se javljaju posle
nekoliko sekundi, ređe posle 20-30 minuta. Bolesnik prebledi, malaksao je i
uznemiren, a osećaj svraba se najpre javlja na dlanovima i tabanima, a zatim na ceom
telu. Usled bronhokonstrikcije ili edema glotisa javlja se gušenje i respiratorna
insuficijencija. Kašalj, dispnea i poremećaj svesti često prethode smrtnom ishodu.
Često se javljaju i simptomi digestivnog trakta- bolovi u stomaku, povraćanje i
dijareja. Vazodilatacija krvnih sudova i eksudacija plazme uzrokuju nagli pad krvnog
pritiska, gubitak svesti, a u najtežim slučajevima i smrtni ishod.

4
 II tip preosetljivosti – citotoksična preosetljivost
Ovaj tip preosetljivosti dešava se kao posledica vezivanja antitela za antigene koji su na
neki način spojeni sa ćelijskom membranom. To mogu biti antigeni koji su sastavni delovi
membrane ili pripojeni za ćelijsku membranu u vidu slobodnih antigena ili haptena.
U ovom tipu preosetljivosti učestvuju antitela klase IgG i IgM.
Kada se spoje antitelo i antigen pokreću se određeni procesi kojima se organizam brani od tih
antigena. Ti procesi su:
1. Citotoksičnost zavisna od komplementa (complement dependent cytotoxicity –
CDC):
 Sistem komplemenata se aktivira klasičnim putem-preko interakcije Ag-At, čime se
stvaraju komponente C3b i C4b. Te komponente pojačavaju opsonizaciju ciljane
ćelije i čine je podležnijom fagocitozi. Fagociti preko receptora CR1 i FcRI
prepoznaju i bolje vezuju opsonizovanu ćeliju.
 Aktivirane komponente C5b, C6, C7, C8 i C9 zajedno izgrađuju MEMBRANE
ATTACK COMPLEX – MAC (kompleks koji oštećuje membranu). Taj kompleks
dovodi do lize ćelije.
 Fragmenti proteolize komponenta C3, C4 i C5 privlače neutrofile, stimulišu
oslobađanje medijatora inflamacije iz mastocita i fagocita. Tako se kao krajnji
rezultat zapaljenske reakcije javlja destrukcija ciljne ćelije.

2. Ćelijska citotoksičnost zavisna od antitela (antibody dependent cellular

cytotoxicity – ADCC):
 IgG koje su opsonizovale ciljanu ćeliju u
sebi sadrže Fc fragment za koji se vezuju
NK ćelije. NK ćelije, odnosno
urođenoubilačke ćelije (natural killer cell)
se za Fc fragment vezuju preko svog
receptora FcRIII. NK ćelije se tako
aktiviraju deluju na ciljanu ćeliju preko
svojih proteina koje sadrže u granulama
(perforini i granzimi). Time se ciljana
ćelija ubija.

Reakcije II tipa preosetljivosti dele na 3

grupe:
1. Reakcije prve grupe
Ovde su stvorena antitela usmerena protiv stranih antigena (non-self antigeni)

-Transfuziona reakcija
Nastaje zbog ABO inkopatibilnosti. Najčešće je akutna. Inkopatibilni eritrociti
davaoca bivaju uništeni antitelima prisutnim u telu primaoca. Javljaju se: groznica,
drhtavica, svrab, otežano disanje, hematurija,gubitak svesti, može se završiti fatalno.

5
 -Fetalna eritroblastoza
Bolest feusa ili novorođenčeta koju uzrokuje prenos majčinih antitela preko placente.
Nastaje zbog Rh inkopatibilnosti majke i ploda. Rh negativna majka, koja u sebi već
poseduje anti-Rh antitela (imunizovana pri prethodnom rađanju Rh pozitivnog deteta)
prenosi preko placente ta antitela u plod koji je Rh pozitivan. Njena anti-Rh antitela
reaguju sa Rh antigenima ploda i izazivaju destrukciju eritrocita. Javlja se: žutica,
anemija, uvećana jetra i slezina, oštećenja CNS-a, može se završiti letalno.

2. Reakcije druge grupe

Stvorena antitela reaguju protiv svojih (self) antigena, kao posledica neuspeha
sistema imunske tolerancije.

-Autoimunska hemolitička anemija

Stvaraju se antitela protiv sopstvenih eritrocita
-Autoimunska trombocitopenijska purpura
Stvaraju se antitela protiv sopstvenih trombocita. Antitela oblažu trombocite koji se
zatim uklanjaju. Javljaju se: spontana krvarenja u koži, menometroragija, duboki
hematomi po koži.
-Reakcije na lekove
Lekovi vezani za eritrocite uzrokuju hemolitičku anemiju. Ako se stvore IgE antitela
umesto IgG i IgM, javlja se I tip reakcije preosetljivosti.
-Gudpaščurov sindrom
Stvaraju se antitela protiv određenog tipa kolagena koji se nalazi u bazalnim
membranama alveola i glomerularnim kapilarima. Komplement i inflamatorni proces
oštećuju tkivo. Javljaju se: plućna krvarenja, težak oblik glomerulonefritisa, uglavnom
se završava fatalno.
-Akutna reumatska groznica
Antistreptokokna antitela reaguju sa miokardnim proteinima i oštećuju miokard.
-Insulin rezistentan dijabetes melitus
Nastaju autoantitela protiv insulinskih receptora na ćelijama
-Hašimoto autoimuni tiroiditis
Mehanizam oštećenja je ADCC. Stvaraju se antitiroidna antitela koja dovode do
hipotiroidizma.

3. Reakcije treće grupe

Karakteiše ih odsustvo direktnog oštećenja tkiva tj. nema antivacije komplementa i
zapaljenske reakcije. Negde spadaju u V tip preosetljivosti – stimulatorna
preosetljivost.
Ovde se antitela vezuju za fiziološki značajne ćelijske receptore i tako menjaju
njihovu normalnu funkciju (stimulacija ili inhibicija).

-Miastenia gravis
Stvaraju se autoantitela protiv acetilholinskih receptora mišićnih ćelija.
-Grejvsova bolest
Stvaraju se autoantitela protiv TSH receptora na tiroidnim ćelijama. Antitela
oponašaju hormon i dovode do hipertiroidizma.

6
 -Perniciozna anemija
Stvaraju se autoantitela protiv unutrašnjeg faktora sluzokože želuca. Ometa se
apsorpcija vitamina B12.

III tip imunske preosetljivosti – Stvaranje Imunskih kompleksa

Imunski kompleksi su spojevi rastvorljivih antigena i antitela koji
se normalno stalno stvaraju u cikrkulaciji i odstranjuju putem
sistema komplementa ili u različitim organima putem fagocitoze.
To su: slezina, jetra i druga limfna tkiva. Višak rastvorljivih antigena u
dužem vremenskom periodu i stvaranje imunskih kompleksa koje
prevazilazi kapacitete mononukleusnog i fagocitnog sistema koji ih
uklanjaju, dovodi do taloženja imunskih kompleksa u zidovima krvnih
sudova, koži, bubrezima i zglobovima. Oni tada aktiviraju sistem
komplementa klasičnim putem, i privlače inflamacijske ćelije na
mesto taloženja. Ako postoji višak antitela, imunski kompleksi će se
taložiti u tkivima gde su i nastali. Kod viška antigena, nastaju
rastvorljivi kompleksi koji će putovati krvotokom do kože, bubrega,
zglobova.

Procesi koji se odigravaju kod reakcija preosetljivosti III

tipa:
 Komponente C3a i C5a privlače polimorfonuklearne leukocite i izazivaju
oslobađanje vazoaktivnih amina iz bazofila i mastocita.
 Polimorfonukleari se vezuju za Fc fragment antitela i C3b komponentu komplementa
i fagocituju imunski kompleks. Takođe, oslobađaju i lizozomske enzime koji
povećavaju oštećenje tkiva i zapaljenski proces.
 Oslobođeni amini i ogoljen kolagen izazivaju formiranje tromba, čime može da dođe
do opstrukcije krvnog suda i nekroze.
 Proces nekroze, amini i samo zapaljenje povećavaju propustljivost krvnih sudova, a
time nastaje edem
 Povećanje broja eozinofila i mononuklearnih fagocita nagoveštava proces reparacije i
ozdravljenje.

Postoje 2 grupe antigena koji dovode do bolesti imunskih kompleksa :

1. Egzogeni (strani proteini pristigli u telo iz mikroorganizama ili injekcija)
2. Endogeni (sopstveni proteini protiv kojih su stvorena antitela)

Imunski kompleksi koji se stvore u cirkulaciji mogu da se deponuju u mnogim tkivima i

time dovedu do generalizovane sistemske bolesti. Oni se talože na mestima sporog toka krvi
ili većeg pritiska (tamo gde se filtrira plazma). Ako je deponovanje kompleksa ograničeno na
pojedine organe bolest će biti lokalizovanog karaktera.

7
Bolesti po tipu reakcije preosetljivosti III tipa:
 Serumska bolest
Prvo je opisana kod osoba koje su primile difterični ili tetanusni antiserum dobijen iz
konjskog seruma. Antitela osobe su sa antigenima (proteinima) konja izgradile
Imunske komplekse koji su se deponovali u kapilarima, glomerulima, zglobovima.
To je aktiviralo komplement koji je pokretao inflamaciju u ovim tkivima. Simptomi:
groznica, osip, artritis, povremena hematurija. Može se razviti pri prvom davanju leka
zbog dugog zadržavanja imunokompleksa u organizmu.
 Poststreptokokni glomerulonefritis
Antistreptokokni antigeni i antistreptokokna antitela u sklopu imunskih kompleksa
deponuju se u glomerulima. Dolazi do hematurije i proteinurije.
 Sistemski eritemski lupus
Multisistemska bolest. Stvaraju se antitela protiv DNK i proteina jedra –
antinukleusna antitela (ANA). Kliničke manifestacije su različite: vaskulitis, nefritis,
artritis, simptomi CNS-a, anemija, perikarditis, endokarditis.
 Reumatoidni artritis
Posledica sličnih mehanizama.
 Nodozni poliarteritis
Posledica hepatitis B infekcije. Depoi kompleksa dovode do vaskulitisa. Javljaju se
groznica, leukocitoza, periferni neuritis.
 Farmerska pluća (Pneumokonioza)
Hronično izlaganje antigenima ubuđalog sena koje dovodi do pneumonitisa i plućne
fibroze.
 Arthusova reakcija
Lokalizovano deponovanje imunskih kompleksa u kapilarima, koja nastaje 4-10h
nakon primanja injekcija koja sadrži antigene i dovodi do edema, hemoragije i
nekroze. Česta je kod primene metode desenzibilizacije u terapiji alergija.

IV tip imunske preosetljivosti

Ovaj tip preosetljivosti je posredovan T limfocitima i naziva se još i kasna preosetljivost jer
se razvija nakon nekoliko sati do 72 sata. T ćelije imaju centralnu ulogu u hroničnim
imunološkim bolestima sa izraženom zapaljenskom komponentom. Glavni uzroci reakcija
preosetljivosti posredovanih T ćelijama jesu autoimunost i preterani ili perzistentni
odgovori na mikrobe ili druge antigene iz životne sredine. Postoje dva mehanizma kojima
T ćelije posreduju oštećenjima tkiva u četvrtom tipu preosetljivosti:
1) Reakcije posredovane CD4+ pomoćničkim T limfocitima (Th1)
APĆ prezentuju peptidne antigene u sklopu MHC II molekula CD4+ pomoćničkim T
limfocitima (Th1) i sekretuju IL-12 koji dalje stimuliše proliferaciju sledećih Th1 ćelija.
Th1 ćelije sekretuju IL-2 i IFN-ɣ koji zatim aktiviraju makrofage i podstiču ih da intracelularno
ubijaju fagocitovane mikroorganizme. Makrofagi takođe sekretuju citokine (TNF, IL-1 i hemokine)
koji indukuju akutnu zapaljensku reakciju. Nakupljaju se neutrofilni granulociti i monociti i nastaje
lokalna destrukcija tkiva. U hroničnoj fazi citokini stimulišu proliferaciju fibroblasta I produkciju

8
kolagena čiji je rezultat fibroza. Makrofagi u prisustvu određeneih intracelularnih patogena mogu da
se tranformišu u višejedarne gigantske ćelije i kada se one okupe oko patogena (M. tuberculosis)
formira se granuloma,a cela reakcija granulomatozna inflamacija.

2) Ćelijska liza izazvana CD8+ cititoksičnim T limfocitima (CTL)

CD8+ T limfociti prepoznaju peptide antigena u sklopu MHC I molekula na zaraženim
ćelijama i makrofagima. Njihova aktivacija dovodi do egzocitoze sadržaja njihovih
granula i oslobađanja perforina i granzima koji aktiviraju apoptotske putove i izazivaju
smrt ćelije. Na ovom principu dolazi do reakcije odbacivanja transplantanata.

Klinički sindromi:
1) Tuberkulinska reakcija
To je kožna reakcija koja se odlikuje induracijom i edemom na mestu intradermalnog
ubrizgavanja antigena (PPD- prečićeni proteinski derivat) i pozitivna je kod osoba koje su
bile u kontaktu sa M. Tuberculosis.

2) Kontaktni dermatitis
Nastaje nakon kontakta sa stranim antigenom (otrovni bršljan, neki lekoi, kozmetički
preparati, teški metali) koji postaju imunogeni tek nakon vezivanja za ćelijsku membranu
ćelija kože. Tada postaju meta Th1 limfocita i produkuju lokalnu inflamaciju, fibrozu i
edem sa stvaranjem bula.

3) Insulin-zavisan dijabetes melitus

Nastaje kada je imuni sistem usmeren protiv β ćelija Langerhansovih ostrvaca pankreasa
koji proizvode insulin

9
4) Hronična granulomatozna bolest
Javlja se kod perzistentnih infekcija kao što su tuberkuloza, lepra i sarkoidoza. Tada se
makrofagi transformišu u epiteloidne ćelije čijim spajanjem nastaju Langerhansove ćelije
(džinovske višejedarne ćelije)

10
Literatura
1) Milenko Kulauzov: Imunski mehanizmi u patofiziološkim procesima

2) Abul K. Abas: Osnovna imunologija

3) Kumar Abbas, Fausto Mitchell: Osnove patologije

4) https://www.biologyonline.com/dictionary/hypersensitivity

11