Наставна јединица 2

ИМУНСКА ОСНОВА АЛЕРГИЈСКИХ БОЛЕСТИ. АНАФИЛАКСА И

УРТИКАРИЈА

Увод
Алергијске болести су честе, око 20-30% људи болује од неких облика алергије.
Код неких особа повремено се јавља умерена алергијска реакција, другe особе доживотно
болују од алергијских болести, а врло ретко, код неких особа се јавља тежак или фаталан
анафилактички шок. Преваленца алергијских болести је у повећању: у САД-у, Енглеској и
неким земљама Европе. На пример, преваленца дијагностиковане астме код деце износи
око 5% годишње. Бројни фактори повећавају ризик за развој алергија (табела 1), а
смањене броја чланова породице и редукција бактеријских инфекција у детињству, у
западним земљама, су делимично одговорни за повећање преваленце алергијских болести.

Фактори ризика за настанак алергијских болести

Атопија
Животно доба-чешће код деце него код одраслих
Величина породице-ређе се јавља у великим породицама
Редукција микробних инфекција у развијеним земљама-хипотеза
хигијене
Пушење-активно и пасивно
Повећан ниво излагања антигену
Фактори дијете- лоша интраутерина исхрана

Табела 1. Фактори ризика за развој алергијских болести

Алергијска реакција на антиген који улази у системску циркулацију (убодом

инсекта или интравенским уношењем антибиотика) узрокује анафилактичку реакцију која
је опасна по живот. Много чешће, алергени који су ингестирани или инхалирани,
индукују локалну реакцију у горњим и доњим деловима дисајних путева (ринитис или
астму), као и у устима или доњим деловима дигестивног система. Међутим, неки
ингестирани антигени (кикирики) или инхалирани антигени (латекс партикуле) могу да
узрокују тешку системску реакцију.

I тип преосетљивости (Рана преосетљивост)

Термини, рана преосетљивост и алергија су синоними и односе се на реакцију I
типа преосетљивости. У овој реакцији антиген-специфични IgE играју кључну улогу.
Почињу да се синтетишу при првом излагању алергену, а изазивају алергијску реакцију
при сваком наредном излагању том истом алергену. У серуму молекули IgE су присутни

Анафилакса и уртикарија 1
само у траговима, али у високој концентрацији ова класа антитела служи као "окидач" за
активацију мастоцита и базофила. При првом контакту са алергеном, IgE се својим Fc
фрагментом везује за високо-афинитетни FcεRI рецептор на мастоцитима. При сваком
наредном контакту са истим алергеном, овај антиген унакрсно повезује више IgE који су
претходно везани за FcεRI рецептор на мастоцитима што за последицу има инфлукс јона
калцијума у ћелију и експлозивну дегранулацију мастоцита при чему се најпре
ослобађају преформирани медијатори (слика 1). Преформирани медијатори које ове
ћелије ослобађају су хистамин, хепарин и протеазе. Активација мастоцита покреће
синтезу цитокина и хемотактичких цитокина (хемокина), као што су IL-8 и RANTES.
Други новосинтетисани медијатори мастоцита, настају метаболизмом арахидонске
киселине помоћу два ензимска пута; један ензимски пут омогућује продукцију
простагландина и тромбоксана, а други синтезу леукотријена. Хистамин је доминантни
медијатор алергијских реакција у горњим дисајним путевима, док су леукотријени важни
учесници алергијских реакција у доњим дисајним путевима.

IgE окидач
Повећ.
мастоцита васкул.
пропустљ.

Ag- Аg
Плазмоцит Ослобађ. садржаја
специф гранула
Виско афинит. IgE
рецептор за IgE Хистамин
(FcεRI)
Синтеза нових
Вазодилат.
медијатора
Директ. актив.
мастоцита Леукотријени
Простагландини
"Иританси"

Бронхоконстр.

+ вероватно
многи други

Слика 1. Активација мастоцита и ослобађање медијатора

Реакција I типа преосетљивости је рапидна (брза). На пример, ако је алерген унет

кроз кожу, код особа које су раније биле изложене истом алергену рана преосетљивост се
развија за 5-10 минута, а манифестује се у виду отока и црвенила (енгл. "weal and flare"
реакција). Алергијске реакције се обично јављају у горњим и доњим деловима дисајних
путева или у гастроинтестиналном систему, а посредоване су IgE који су специфични за
инхалиране и ингестиране антигене. У горњим дисајним путевима, свраб у носу, кијање и
ринореја су последица нервног надражаја, док је назална опструкција васкуларног
порекла. У доњим дисајним путевима, ослобађање медијатора је удружено са
бронхоконстрикцијом и појачаном секрецијом слузи што за последицу има следеће
симптоме: тешко дисање, губитак даха, стезање у грудима и кашаљ. Кад је излагање

Анафилакса и уртикарија 2
алергену перзистентно, неутрофили и еозинофили се акумулирају у ткиво. Медијатори
ослобођени из еозинофила и активираних епителних ћелија такође доприносе у настанку
симптома. Реакција на отров инсекта или лекове узрокује непосредне и системске
симптоме истим механизмом.
Излагање атопичара алергену је окидач за "рану" и "касну" фазу реакције I типа
преосетљивости. Касна фаза реакције започиње 4-6 сати након излагања антигену и може
да траје 24 сата. Ову фазу карактерише акумулација активираних инфламацијских ћелија,
као што су еозинофили и Т лимфоцити. Сматра се да су два механизма одговорна за ову
касну фазу реакције: ова реакција је најпре зависна од IgE и од мастоцита, а затим је
посредована углавном IL-4 кога продукују CD4+T лимфоцити.
Нису све брзе клиничке манифестације резултат дегранулације мастоцита која је
индукована IgE. Директна активација мастоцита, у току анафилактоидне реакције,
резултује ослобађањем хистамина и других медијатора што за последицу има сличне
ефекте (слика 1). На пример, тартразин и конзерванси могу да индукују астму или
уртикарију код осетљивих особа што је вероватно последица директне активације
базофила или мастоцита. Супстанце које директно активирају систем комплемента са
последичном продукцијом C3a и C5a такође изазивају реакцију I типа преосетљивости.
Овако настали молекули C3a и C5a функционишу као анафилатоксини који стимулишу
ослобађање хистамина из мастоцита.

Атопија

Алергијске болести имају тенденцију да се јављају у породици. Атопија је урођена

склоност имунског система да на алергене (уобичајене и нешкодљиве антигене у
спољашњој средини) реагује атипично и то активацијом Th2 лимфоцита што за последицу
има прекомерну продукцију IgE. Склоност ка атопијским поремећајима је под генетском
контролом и претпоставља се да је више гена одговорно за овај поремећај (табела 2).
Укупан ниво IgE у серуму, продукција IgE специфичних за антиген и бронхијална
хиперреактивност су под извесним степеном генетске контроле. Гени на хромозому 5
(група гена која кодира IL-4) су укључени у регулацији продукције IgE. Уз то, гени на
хромозому 11 су такође одговорни за алергијски фенотип. Наслеђивање HLA-DR3
хаплотипа је удружено са развојем алергија.
Поред генетских фактора и фактори спољашње средине играју значајну улогу у
развоју алергијских обољења (табела 1). Резултати епидемиолошких студија указују на то
се сензибилизација на алергене ређе дешава код деце која имају старију браћу и сестре,
као и код деце који рано долазе у контакт са животињама или бораве у руралној средини,
што је дало повод за постављање "хипотезе хигијене". Према овој хипотези деца која
расту у строгим хигијенским условима изложена су мањем броју антигена
микроорганизама што узрокује поларизацију Т лимфоцита чешће у правцу Th2 него у
правцу Th1 лимфоцита због чега код ове деце постоји већи ризик за настанак алергијског
обољења.

Анафилакса и уртикарија 3
 Хромозом Гени Потенцијална улога генских продуката у
болести
Гени за групу IL-4 и IL-13 стимулишу синтезу IgE, а IL-5
цитокина (IL-3, стимулише пролиферацију и активацију
5q IL-4, IL-5, IL-13, еозинофила; CD14 је компонента рецептора за
GM-CSF), ген за LPS који у интеракцији са TLR4 може да утиче на
CD14, ген за β2- баланс између Th1 vs. Th2 одговора на антиген;
адренергички β2-адренергички рецептор регулише контракцију
рецептор глатке мускулатуре бронхија
6p Ген за II класу Неки алели могу да регулишу Т-ћелијски одговор
MHC на алергене
11q β ланац FcεRI Учествује у активацији мастоцита
IFN-γ супротно делује од IL-4; STAT6 је
12q Ген за IFN-γ, транскрипциони фактор који учествује у преносу
STAT6 сигнала под утицајем IL-4;
16 Ген за α ланац Субјединица рецептора и за IL-4 и за IL-13
рецептора за IL-4
20p ADAM33 Металопротеиназа укључена у ремоделирању
дисајних путева
2q DPP10 Пептидазе које могу да регулишу дејство
хемокина и цитокина

Табела 2. Потенцијални гени укључени у развоју атопије и астме

АНАФИЛАКСА

Анафилакса је пример најдраматичнијe реакције ране преосетљивости. Клинички

се манифестује изненадним, генерализованим кардиоваскуларним колапсом или
бронхоспазмом (табела 3) који настају код оних особа које су претходно сензибилисане
на одређени алерген, као што су ујед пчеле и осе, храна, лекови и латекс гума.
Генерализована дегранулација мастоцита се јавља при контакту са антигеном и претходно
захтева сензибилизацију истим антигеном. Анафилакса се развија ретко, али је изузетно
опасна и фатална.

Орган Манифестације
Кардиоваскуларни систем Кардиоваскуларни колапс
Бронхоспазам
Респираторни систем Едем ларинкса
Еритем
Кожа Ангиоедем
Уртикарија
Гастроинтестинални систем Повраћање
Дијареја
Табела 3. Клиничке манифестације системске анафилаксе

Анафилакса и уртикарија 4
 Када се алерген унесе системски, уједом пчеле или интравенски (нпр.
антибиотици), кардиоваскуларни колапс је доминантна клиничка манифестација. Када се
алерген апсорбује кроз кожу и слузнице, као што је случају алергије на латекс гуме,
реакција се спорије развија. Алергија на латекс гуме постаје све чешћа; идентификовано је
неколико ризичних група људи (табела 4). Храна која је апсорбована кроз слузницу усне
дупље може да индукује ангиоедем усана, језика и ларинкса.

Високо ризичне групе

 Здравствени радници (ризик око 5-10%)
особље у операционој сали
жене
атопичари
 Радници у индустрији гуме (ризик око 5-10%)

Високо ризични латекс продукти

 Хируршке латекс рукавице
 Латекс гумене рукавице за употебу у домаћинству
 Катетери и тубе за клистирање

Табела 4. Алергије на латекс гуме

Анафилакса се може јавити и услед алергије на лекове, као што је пеницилин.

Алергија на пеницилин се често пријављује, али права анафилактичка реакција је много
ређа (25 случајева на 100 000 третираних пеницилином). Ризик за развој тешке реакције је
већи код парентералне него након оралне примене пеницилина.
Једини лабораторијски тест који је користан у време видљиве анафилактичке
реакције је одређивање триптазе мастоцита у крви. Овај ензим је индикатор дегранулације
мастоцита, али повећани ниво овог ензима не указује ни на механизам активације
мастоцита нити на узрок ове активације. Антиген-специфични IgE тестови су корисни за
потврду природе отрова инсекта пре десензибилизације, а кожни тестови су кориснији за
потврду алергије на латекс гуме.
Интрамускуларна апликација епинефрина (адреналина) је најважнија у лечењу
системске анафилаксе и скоро је увек ефикасна. Уз то, примењују се парентерално
хидрокортизон и хлорфенирамин. Инхалација епинефрина је мање ефикасна. Note:
детаљна анамнеза је важна за разликовање системске анафилаксе од идиопатског
ангиоедема и уртикарије. Примена епинефрина је користна у лечењу анафилаксе, док
примена овог лека може бити штетна, чак и фатална код старих особа оболелих од
атеросклерозе код којих се развијају уртикарија и ангиоедем.
Дуготрајна превенција подразумева савет о избегавању алергена како би се
спречили следећи напади анафилаксе. Особе са високим ризиком треба да обезбеде већ
припремљен епинефрин у инјекцији за самопомоћ. Такође, морају да буду обучени за
његову апликацију. Примењује се и десензибилизација (хипосензибилизација) или
алерген- специфична имунотерапија.

Анафилакса и уртикарија 5
 Анафилактоидна реакција

Анафилакса треба да се разликује од анафилактоидне реакције (реакције која личи

на анафилаксу). Ова реакција није посредована IgE. Слични медијатори (нпр. хистамин) су
одговорни за клиничке манифестације, али стимулуси који индукују њихово ослобађање
су различити. Неке супстанце могу да индукују анафилактоидну реакцију тако што или
директно делују на мастоците или алтернативном активацијом система комплемента
индиректно активирају мастоците. Ова реакција није имунски специфична и није
потребна претходна сензибилизација на супстанцу. Након интарвенске примене јодног
контраста у рендгенграфији или примене анестетика, код анафилактоидне реакције може
изостати кардиоваскуларни колапс. Нестероидни антиинфламацијски лекови, усмеравају
метаболизам арахидонске киселине у правцу синтезе леукотријена који су снажни
индуктори анафилактоидне реакције.
Лечење анафилактоидне реакције је исти као и код анафилаксије. Неопходно је
избегавање одређеног агенса који је индуковао анафилактоидну реакцију.

АЛЕРГИЈСКИ КОНЈУНКТИВИТИС

Сезонски и пролећни конјунктивитис

Сезонски конјунктивитис је најчешћи и углавном се јавља код деце и младих

особа. Ово је умерено, билатерално обољење ока које карактеришу свраб, црвенило
конјунктива и прекомерно лучење суза. Обично је удружено са симптомима поленске
кијавице и јавља се сезонски. У патогенезу овог обољења су укључени IgE специфични за
антиген. Овакви IgE се везује за мастоците у конјунктиви, а место њихове продукције је
непознато. Није неопходно да се слободни IgE нађу у сузама. Иако су IgE специфични за
полен одговорни за настанак конјунктивитиса у склопу поленске кијавице, оболели често
реагују и на додатне антигене када се подвргну кожном тестирању. Код ових особа не
мора обавезно да се јаве клиничке реакције после излагања овим антигенима. Лечење
подразумева избегавање полена ако је то могуће, капи за очи (натријум кромогликат) који
редукују осетљивост мастоцита, као и локалну и системску примену антихистаминика
који блокирају ефекте медијатора ослобођених из мастоцита.
Тежи облик конјунктивитиса који перзистира током читаве године (са
погоршањима у пролеће), познат је као пролећни конјунктивитис. Јавља се код младих
(обично траје 3-5 година) и карактеришу га црвенило ока, фотофобија, свраб и секреција
суза. На конјунктиви горњег капка формира се џиновска папила. Присутни су едем и
хипертрофија ткива уз присуство плазмоцита који секретују IgА и IgE, мастоцита и
еозинофила. Пролећни конјунктивитис је често удружен са атопијским болестима
(екцемом и астмом) и већина оболелих имају повећану концентрацију IgE у серуму, а уз то
IgE се детектује у сузама. Пролећни конјунктивитис највероватније представља касну
фазу реакције I типа преосетљивости. Тешко обољење може изазвати хипертрофију

Анафилакса и уртикарија 6
епитела, што ретко за последицу може да има оштећење рожњаче, трајни ожиљак и
слепило.
Реакција I типа преосетљивости у оку може бити изазвана различитим антигенима,
најчешће локалним агенсима, као што су антибиотици или контактна сочива. Код тешких
облика уочава се џиновска папила на конјунктиви горњег капка. Развој папиле није
јединствен само за болести које су удружене са атопијом, већ се често уочава и код
контактног дерматоконјунктивитиса (у основи обоољења је IV тип преосетљивости) и
конјунктивитиса који је у вези са ношењем контактног сочива (аутоимунска реакција
усмерена на антигене конјунктива који су се везали за контактна сочива).

АЛЕРГИЈЕ РЕСПИРАТОРНОГ СИСТЕМА

Алергијски ринитис

Респираторни систем је важан пут уласка многих алергена. Алергијски ринитис је

последица активације мастоцита у слузници носа која је изазвана алергенима, као што је
полен. Полен ослобађа солубилне протеине који дифундују кроз слузницу носа где
покрећу алергијску реакцију. Алергијски ринитис карактеришу интензиван свраб и
кијање, локални едем са опструкцијом носа, као и секреција из носа богата еозинофилима
и иритација назалне слузнице, што је све последица деловања хистамина.
Алергијски ринитис може бити сезонски или може да траје током читаве године.
Сезонски алергијски ринитис се често зове и поленска кијавица и превалеца овог
обољења је у порасту. Манифестује се ринорејом, кијањем и опструкцијом носа након
излагања алергену. Код особа са хроничним симптомима развијају се синузитис, тешка
упала средњег уха и конјунктивитис, као и губитак чула мириса. Код већине оболелих се
такође развија астма и повећана осетљивост на иритирајућа испарења, хладноћу и на
емоционални стрес. Алергени који индукују ове тегобе су обично велики и углавном се
депонују у носу. Поленска грозница је често узрокована поленима траве и дрвећа. Лети и у
јесен је обично изазивају полен корова, као што је амброзија или споре гљива (нпр.
Alternaria). Када је каузални антиген присутан током целе године, као што су на пример
кућна гриња и мачија длака, особе болују од целогодишњег алергијског ринитиса. Код
ових особа обољење се често погрешно дијагностикује као стална прехлада.
Пажљиво узимање анамнезе је неопходно како би се утврдио каузални антиген.
Позитивни кожни тест помаже у разликовању алергијског од неалергијског ринитиса.
Хистопатолошки, слузница носа је отечена са прекомерном продукцијом носног секрета у коме
су присутни базофили и еозинофили. Патогенеза алергијског ринитиса је слична астми,
учествују медијатори инфламације који се ослобађају из мастоцита. Алергијски ринитис је
посредован IgE, а у назалном секрету се поред IgЕ, могу детектовати и IgG и IgA. Код малог
броја оболелих од тешке хроничне поленске грознице или целогодишњег ринитиса,
хиперплазија слузнице може ретко да резултира формирањем полипа. Само неколико случајева
полипа у носу су последица алергијске реакције.

Анафилакса и уртикарија 7
 Диференцијална дијагноза алергијског ринитиса је вазомоторни или
неалергијски ринитис. Ово обољење није сезонско и није присутан свраб. Код оболелих
у назалном секрету је присутно мало еозинофила, као и нормалан ниво IgЕ у серуму. За
разлику од алергијског ринитиса, вазомоторни ринитис лоше реагује на назалну примену
натријум кромогликата. Хронични неалергијски ринитис је вероватно еквивалентан
идиопатској астми.
Локална примена натријум кромогликата и кортикостереоида интраназално је
ефикасна профилактичка мера код већине оболелих од алергијског ринитиса. Дуготрајно
коришћење вазоконстрикторних капи за нос узрокује медикаментозни ринитис и то када
се прекине са лечењем. Локална или орална примена антихистаминика је неопходна за
олакшање тегоба. Код пацијената са тешким симптомима који се не могу контролисати
антиалергијским лековима препоручује се десензибилизација (хипосензибилизација).

Астма

Атопијска астма је тешко респираторно обољење посредовано IgE. Ова болест

започиње активацијом мастоцита у субмукози доњих респираторних путева што изазива
брзу бронхоконстрикцију, повећану секрецију слузи и отежано дисање услед заробљавања
удахнутог ваздуха у плућима. Особе оболеле од астме захтевају медицинску помоћ
нарочито у случају асматичног напада. Нападе астме обично изазивају исти алергени као и
код алергијског ринитиса и конјунктивитиса. Астма је запаљенска болест дисајних путева,
а манифестује се понављаним нападима свирања у грудима (визингом), отежаним
дисањем и кашљем. Овај синдром карактеришу три кардинална својства: 1)
генерализована али реверзибилна опструкција дисајних путева; 2) хиперреактивност
(преосетљивост) бронхија; 3) инфламација дисајних путева.
У око 60% случајева астма је узрокована реакцијом ране преосетљивости
(атопијска астма), док код 30% случајева ради се о идиопатској астми. У 10% случајева
може бити изазвана и неимунским стимулусима као што су лекови, хладноћа и физички
напор (неатопијска астма). Астма је резултат комплексне интеракције бројних гена и
фактора спољашње средине (слика 2).
Многи генетски локуси предиспонирају развој астме (табела 2). Идентификовано је
неколико региона на хромозому важних у развоју алергијских болести укључујући и
астму. Неки од ових генетских локуса својим продуктима регулишу Th2 имунски одговор
и синтезу IgE, док продукти других гена (нпр. ген за ADAM33) учествују у ремоделовању
дисајних путева. Склоност да се продукује велика концентрација IgE у контакту са неким
антигенима (нпр. полен амброзије) доводи се у везу са наслеђивањем одређених MHC
алела. Продукти неких гена (нпр. CD14 молекул) који регулишу урођену имуност на
инфекцију могу да буду удружени са алергијом и астмом. Добро је познато да јак урођени
имунски одговор, генерално, фаворизује Th1 а инхибира Th2 имунски одговор. Отуда
полиморфизам или мутација ових гена резултира смањеним урођеним имунским
одговором на микроорганизме што може да повећа ризик за развој атопије и бронхијалне
астме.

Анафилакса и уртикарија 8
 Поред генетских фактора и фактори спољашње средине играју значајну улогу у
развоју астме. Примећено је да се астма ређе јавља код сиромашних људи и код оних који
одрастају у великим породицама, па се претпоставља да трансмисија вирусних и
бактеријских инфекција са старије браће и сестре више преферира стимулацију Th1 него
Th2 лимфоцита и на тај начин редукује сензибилизацију алергенима.

Генетски фактори

Антигени Други фактори

Сезонски Инфекција
Полени Аерозагађење-Иританси
Целогодишњи Дувански дим
Кућна прашина Испарења
Гриња Дизел
Епител животиња Сумпор диоксид
Перје Конзерванси
Споре Физичка активност
Лекови Стрес

Слика 2. Предиспонирајући фактори за развој астме

Када се особа први пут изложи одређеном алергену, овај алерген препознаје наивни
Т лимфоцит који затим пролиферише и диферентује у Th2 лимфоците. Th2 лимфоцити
продукују цитокине којима стимулишу синтезу IgE. IgE се везује за мастоцит што за
последицу има сензибилизацију мастоцита у субмукози доњих дисајних путева. IL-4 и IL-
13, које продукују Th2 лимфоцити, промовишу да В лимфоцити промене класу антитела и
да секретују IgE. Ефикасно сигналисање захтева и ангажовање другог сета
костимулаторних молекула CD40 на В лимфоцитима и CD40 лиганда на Т лимфоцитима.
Атопијска астма започиње када претходно сензибилисани мастоцити у субмукози доњих
дисајних путева поново дођу у контакт са истим инхалираним алергеном и при томе се
активирају. У раној фази алергијске реакције, мастоцити ослобађају медијаторе (хистамин,
простагландине и леукотријене) којима изазивају брзу бронхоконстрикцију,
вазодилатацију и повећану пропустљивост крвних судова, као и повећану секрецију слузи.
У касној фази реакције, мастоцити и Th2 лимфоцита продукују хемокине и цитокине
којима стимулишу инфлукс еозинофила, Th2 лимфоцита и неутрофила из циркулације и
последично ткивна оштећења.

Анафилакса и уртикарија 9
На иницијацију астме могу да утичу епителне и дендритске ћелије дисајних путева. Новија
истраживања указују на то да и други гени повећавају осетљивост на астму. Продукти ових гена
су исказани на епителним ћелијама и ћелијама урођене имуности. На пример, гени за ORMDL3,
IL-33 и SMAD3 су такође удружени са развојем астме и повећаном продукцијом IgE у серуму,
као и са развојем Th17 лимфоцита. У астми, постоји дефект епителне баријере који је резултат
непотпуне чврсте везе између епителних ћелија што олкашава пенетрацију инхалираних
алергена. Додатно, неки инхалирани алергени (нпр. кућна прашина и длаке животиња), слично
као неки респираторни вируси и неки аерозагађивачи, могу да прекину чврсту везу између
епителних ћелија. Слично оштећење се региструје и на епителу слузнице дигестивног система
код алергије на храну.
Рецептори за молекулске обрасце исказани на епителним ћелијама могу да детектују и да
одговоре на молекулске обрасце патогена, као и молекулске обрасце оштећених и мртвих ћелија
који се последично ослобађају. Ова активација епителних ћелија резултира ослобађањем
хемокина (нпр. CCL20, CCL19 и CCL27, лиганада за CCR7, CCR6 и CCR10) који привлаче
незреле дендритске ћелије и стимулишу њихову диференцијацију. Зреле денритске ћелије затим
индукују инфламацију и покрећу стечени имунски одговор. Резултати неких епидемиолошких
студија сугеришу на то да неке вирусне инфекције код атопичара су нарочито важан фактор
ризика за развој перзистентне астме у детињству, што потврђује ову хипотезу повећане генетске
осетљивости са раним оштећењем епитела.
Резултати истраживања заснованих на коришћењу животиња сугеришу на то да IL-4 који
фаворизује развој Th2 имунског одговора, инцијално продукују дендритске ћелије у слузници
дисајних путева, а онда продукција овог цитокина је додатно појачана базофилима. Студије које
детерминишу механизме ове поларизације у правцу Th2 лимфоцита, као и улогу Th17 лимфоцита
су у току.

Две главне карактеристике у патогенези астме су инфламација и последично

ремоделовање дисајних путева. Th2 лимфоцити секретују IL-3, IL-4, IL-5, IL-13, TNF-α и
GM-CSF (слика 3). IL-3, IL-5 и GM-CSF утичу на развој, сазревање, активацију и
преживљавање еозинофила, док IL-4, IL-5, IL-13 и TNF-α повећавају експресију
адхезивног молекула VCAM-1 који омогућује везивање неутрофила, моноцита и
еозинофила за васкуларни ендотел и промовише миграцију ових ћелија у ткиво. Повећана
секреција мукуса је резултат деловања цитокина, нарочито IL-13 на епителне ћелије
бронхија. Резултати новијих истраживања указују и на улогу IL-17А (продукују га Th17
лимфоцити) у перзистентној астми. Повећана концентрација овог цитокина је
регистрована у серуму и спутуму и корелира са инфламацијом и клиничком тежином
астме.
Учесталост излагања алергенима одређује да ли ће се само јавити акутна
реверзибилна опструкција или ће се развити хронични алергијски одговор праћен
хиперреактивношћу бронхија и ремоделовањем дисајних путева. При једнократном
излагању алергену, симптоми су последица ослобађања преформираних и
новосинтетисаних медијатора из мастоцита што резултира инфламцијом. Ова
инфламација се обично завршава репарационим процесима који успостављају нормалну
структуру и функцију дисајних путева.

Анафилакса и уртикарија 10
 Међутим, у хроничној астми, присутна је инфламација која перзистира и узрокује
хиперреактивност бронхија и последично ремоделовање дисајних путева одговорно за
иреверзибилне патолошке промене (слика 4). Епителне ћелије су оштећене и губе
функцију физичке баријере због чега су незаштићене дубље структуре дисајних путева.
Инфламацијске и структурне ћелије продукују факторе раста и цитокине којима
стимулишу ангиогенезу, пролиферацију глаткомишићних ћелија, задебљање базалне
мембране, инфилтрацију еозинофила и мононуклеарних ћелија, као и фиброзу.

Слика 3. Главни цитокини укључени у инфламацију дисајних путева

Иако је касна фаза алергијске реакције клинички мање значајна од ране фазе, ову
фазу одликују поновна контракција глатке мускулатуре бронхија, одржавање едема и
појачана осетљивост дисајних путева која је једна од основних карактеристика астме.
Касна фаза ове реакције је нарочито важна за настанак хроничне астме јер стимулише
мобилизацију различитих леукоцита, а нарочито еозинофила и Th2 лимфоцита на место
активације мастоцита алергеном. Уколико алерген перзистира, ова касна фаза реакције
може лако да пређе у хроничну инфламацију која се наставља без активације мастоцита.
Отуда се сматра да је у основи хроничне астме IV тип преосетљивости са истовременим
присуством цитокина и Тh1 и Тh2 типа. Централно место заузимају Th2 лимфоцити и
еозинофили који су одговорни за иреверзибилна ткивна оштећења (ремоделовање
дисајних путева).
Хроничну инфламацију дисајних путева у астми карактерише континуирано
присуство и повећан број еозинофила, Th2 лимфоцита и неутрофила. Збирни ефекат ових
ћелија је ремоделовање дисајних путева тј. задебљање зида дисајних путева услед
хиперплазије и хипертрофије глатких мишића и касније фиброзе. IL-9 и IL-13 изазивају
метаплазију пехарастих ћелија и повећану секрецију слузи у хроничној астми. Резултат
ткивног ремоделирања је трајно сужење дисајних путева. Код хроничних астматичара
често постоји хиперреактивност дисајних путева на неимунске стимулусе. Иако је за

Анафилакса и уртикарија 11
почетак атопијске астме потребан одговор на специфични алерген, последична хронична
инфламација вероватно не зависи од контакта са алергеном. Дисајни путеви постају
хиперреактивни због чега касније окидачи астматичног напада могу бити различити
хемијски иританси из окружења, као што су дувански дим и сумпор диоксид. Вирусне, а у
мањој мери, и бактеријске инфекције респираторног система узрокују погоршање болести
и то индукцијом локалног Тh2 одговора.

Слика 4. Развој инфламације и хипереактивности бронхија код хроничне астме.

Астма је епизодна болест са акутним егзацербацијама које су испрекидане периодима без
икаквих симптома. Карактеришу је: 1) недостатак ваздуха; 2) звиждање у грудима (визинг); 3)
кашаљ. Ова три симптома су обично удружена. Асматични напад је последица грча глатких
мишића бронхиола, отока слузнице и нагомилавања лепљиве слузи што све заједно отежава
пролаз ваздуха нарочито при експиријуму (избацивању ваздуха из плућа). Ово задржавање
ваздуха при експиријуму резултира хипервентилацију плућа и поремећај плућне функције. Напад
се обично завршава кашљем и искашљавањем мале количине густе и лепљиве слузи. Овај
асматични напад се може јавити у било које доба дана или ноћи, али чешће ноћу и пред зору.

Дијагноза астме може да се постави на основу типичних клиничких манифестација

и позитивног физикалног налаза. Еозинофилија може да буде присутна како у спутуму
тако и у крви. Тестови плућне функције указују на редукован форсирани експиријумски
волумен (FEV1) који је реверзибилан након давања бронходилататора и ово је
есенцијални дијагностички тест.
Лабораторијски тестови, као што је укупан ниво IgE у серуму, не пружа
дијагностичку помоћ за разликовање алергијске од идиопатске астме. Двадесет процента

Анафилакса и уртикарија 12
деце са "шиштећим" (енгл. wheezy) бронхитисом развијају астму и имају висок ниво IgE.
Овај висок ниво антитела није довољан да се постави клиничка дијагноза.
Бронхопровокативни тест је важан тест за дијагностиковање професионалне
астме. Овај тест не указује само на реверзибилност опструкције дисајних путева већ и
наговештава који инхалациони антиген може да изазове астму. Бронхопровокативни тест
често индукује рану бронхоконстрикцију (у року од 10 минута) и касну фазу реакције.
Пошто овај тест носи ризик мора да се изводи само у специјализованим центрима.
Избегавање алергена је нарочито важно код оних особа код којих је астма
изазвана кућним алергенима као што су гриње, длаке мачака и паса.
У лечењу астме користе се бронходилататори (β2- адренергички агонисти) којима
се ублажава бронхоспазам, али се не редукује хиперреактивност бронхија. Примена
кортикостероида смањује продукцију проинфламацијских цитокина, а нарочито оних
који су ослобођени из Th2 лимфоцита и активираних епителних ћелија. Коришћење
кортикостероида за инхалацију и локалну примену редукује потребу кортикостероида за
системску примену који се једино користе у случају тешког асматичног напада или код
малог броја пацијената са тешком хроничном астмом. Антагонисти рецептора
леукотријена су ефикасни као додатни лекови у терапији оне астме која лоше реагује на
стандардно лечење. Циклоспорин је такође користан у лечењу тешке и упорне хроничне
астме што указује на значај Т лимфоцита у патогенези овог обољења. Omalizumab (Rhu-
Mab-E25) је рекомбинантно моноклонско антитело специфично за IgE и значајно смањује
ниво слободног IgE у серуму. Његова примена је корисна код оних пацијената код којих је
редукована терапијска доза инхалационих кортикостероида.

АЛЕРГИЈА И ИНТОЛЕРАНЦИЈА НА ХРАНУ

Алергија на храну несумњиво постоји, мада постоје претеране сумње да су бројни

симптоми последица алергије на храну. Постоји неколико категорија штетних реакција
на храну: имунске, биохемијске (услед дефицијенције ензима) и физиолошке које могу да
утичу на појаву гастроинтестиналних, респираторних, кожних па чак и неуролошких
симптома. Штетна реакције се не може сматрати имунском све док се не утврди да је
посредована имунским механизмима. Термин интолеранција на храну се односи на све
абнормалне реакције на храну чији су каузални механизми непознати. Термин алергија
на храну се користи када је потвђено да је абнормална реакција на храну посредована
имунским механизмима. Ако одговорни механизми нису имунски, најбоље је да се штетна
реакција зове идиосинкразија на храну. За особе са обољењем билијарног система које
нису толерантне на масну храну не може да се каже да имају алергију на храну.
Интолеранција на храну је релативно чест проблем код деце, а нарочито у првој
години живота. Скоро три- четвртине ове деце има ране гастроинтестиналне симптоме
(слика 5). Клинички синдроми интолеранције на храну код деце су много чешћи од
осталих, а ретко интолеранција хране може да се сматра узроком одређених симптома који
се јављају на местима која су удаљена од дигестивног система.

Анафилакса и уртикарија 13
 Алергија на кикирики постаје све чешћа и већина оболелих су атопичари. Многе
студије доказују да су за интолеранцију на храну код одраслих одговорни ораси, млеко,
јаја, риба, пшеница и чоколада.
Орални алергијски синдром је посебан ентитет. Нека деца и одрасле особе који су
атопичари, жале се на свраб и оток уста, језика и меког непца након конзумирања свежег
воћа (јабуке, крушке, трешње, шљиве и брескве). Јавља се код особа са сезонским
алергијским ринитисом, а овај синдром настаје услед унакрсне реакције између полена и
одређеног свежег воћа. Алергени су термолабилни и резграђују се кувањем, тако да су
осетљиве особе толерантне на кувано воће или воћне џемове. Орални алергијски синдром
не прогредира и не изазива системску анафилаксу.
Интолеранција на
храну

Гастроинтестиналне
Удаљена места
тегобе

75% реакција код деца 90% реакција код одраслих

Ринитис
Рани симптоми Касни симптоми (˃2h) Астма
Уртикарија
Улцерације у Дијареја Екцем
устима Надимање
Ангиоедем Малапсорпција
Абдоминални бол Атаксија
Повраћање Артритис
Анафилаксија Мигрена ?
Поремећај пажње
? Епилепсија
Иритабилни синдром црева

Слика 5. Могући клинички спектар интолеранције на храну

Поред имунских, постоје и други механизми одговорни за штетне реакције на храну. Ове
реакције настају услед иритантних, токсичних, фармаколошких или метаболичких ефеката
хране, дефицијенције ензима, као и ослобађања супстанци које се продукују током
ферментације остатака хране у цревима. На пример, нека храна садржи фармаколошки активне
супстанце (нпр. тирамин и фенилетиламин) који директно делују на крвне судове код
осетљивих особа што за последицу има појаву симптома, као што је мигрена.
Код осетљивих особа, трагови лекова или антибиотика у храни (нпр. пеницилин у млеку крава
третираних преницилином), храна богата салицилатима (у воћу и поврћу), адитиви хране
(мононатријум глутамат), бојени агенси (татразин) или конзерванси (бензоична киселина)
такође могу да узрокују симптоме механизмима који су слабо познати и вероватно имају
директне ефекте на мастоците без учешћа имунских механизама.

Анафилакса и уртикарија 14
 Дијагноза зависи од пажљиво узете клиничке анамнезе. Елиминационе и
провокативне дијете су основа за постављање дијагнозе алергија на храну. Код давања
провокативне хране, особа мора да буде под пажљивим надзором и спроводи се у
двоструко-слепим условима.
Не постоје лабораторијски тестови за постављање дијагнозе. Кожни тестови
преосетљивости и антиген-специфични IgE идентификују само неке антигене чак и када
постоји позитивна анамнеза. Само једна трећина особа са јасном анамнезом интолеранције
на јаја, рибу или орасе имају позитиван кожни тест и антиген-специфичне IgE. Негативни
налаз IgE у крви није доказ одсуства алергије на храну; супротно, налаз ових антитела
може бити позитиван и код особа које су сигурно толерантне на храну. Тестирање крви и
коже оболелих јасно не одражава шта се дешава на нивоу слузнице црева.
Други тестови су још непоузданији, а у најгорем случају су опасни. Дијагностичка
процедура се заснива на провокацији сиптома давањем екстрата супстанце која се тестира
интрадермално или сублингвално. Претпоставља се да је висока учесталост позитивног
одговора на екстрате резултат сугестије или да је случајна.
Лечење подразумева препознавање и избегавање оне хране која покреће штетну
реакцију. Неке особе код којих се зна да одређена храна (кикирики) индукује симптоме,
ову храна треба да избегавају (пример једноставне елиминационе дијете). Код малог
броја особа за које се претпоставља да су интолерантни на широк спектар хране
неопходна је веома рестриктивна дијета. Ове дијете носе многе ризике: нутритивну
дефицијенцију, трошкове, поремећај стила живота и психолошке последице. Ако се
симптоми повуку, храна може да се поново уведе у исхрану и то једна по једна. Ово
поновно увођење хране мора бити пажљиво због ризика од системске анафилаксе.

КОЖНА ОБОЉЕЊА И АЛЕРГИЈЕ

Уртикарија и ангиоедем

Уртикарија је физички знак а не болест. Термин уртикарија се односи на пролазне

епизоде ограничених, издигнутих, едематозних и еритематозних кожних лезија. Уз то, ове
промене сврбе. Уртикарија је резултат изненадне, локалне акумулације течности у кожу.
Ангиоедем је сличан процес и представља оток дубљих структура дермиса, поткожног
ткива или слузница. Уртикарија и ангиоедем обично коегзистирају.
Било које повећање локалне васкуларне пропустљивости у кожи индукује
уртикарију. Различити механизми могу бити одговорни, неки од њих су имунски али
већина су неимунски (нрп. аспирин, нестероидни антиинфламацијски лекови, ACE
инхибитори и опоиди). Мастоцити у кожи су важан извор вазоактивних медијатора.
Бројни медијатори су укључени у патогенезу уртикарија, тако да примена
антихистаминика није увек ефикасна у лечењу ових кожних манифестација.
Спонтана уртикарија може бити класификована као акутна и хронична (табела 5).
Акутна уртикарија је краткотрајна, а узрок је идентификован само у 50% случајева.

Анафилакса и уртикарија 15
Епизоде су изазване реакцијом посредованом IgE на спољашње антигене као што је храна.
Напад такође може бити у вези са уношењем лекова или са акутном вирусном
инфекцијом.
Хронична уртикарија се карактерише појавом распрострањених уртика по кожи,
и у већини случајева траје најмање 6 недеља. Хронична идиопатска и физичка уртикарија
обично коегзистирају.
Код особа са физичком уртикаријом, свраб и кожне промене су провоциране
физичким стимулусима као што су гребање коже (дермографизам), брзо хлађење (хладна
уртикарија), сунчање (соларна уртикарија), вода, физичке вежбе, загревање или
емоционални стрес (холинергичка уртикарија).

Класификација уртикарија Клиничка идентификација

уртикаријалног васкулитиса
Спонтана уртикарија
 акутна  Промене су болне а ретко сврбе
 хронична  Трају дуже од 24 сата
Уртикарије услед физичког напора  Обично су праћене системским
Контактна уртикарија манифестацијама као што су грозница и
Уртикаријални васкулитис артралгија
Табела 5. Табела 6.

Уртикаријални васкулитис (табела 6) је обољење посредовано имунским

комплексима, а хистолошком анализом исечка добијеног бипсијом коже уочава се
васкулитис. Постављање дијагнозе је важно јер код особа које уз то имају и системски
еритемски лупус лечење је другачије.
Хронична идиопатска уртикарија је обољење код кога је непознат узрок. Више
од 30% особа има циркулишуће аутоантитела класе IgG која се високим афинитетом
везују за FcεRI рецептор на мастоцитима и базофилима што индукује ослобађање
медијатора. Хронична уртикарија може бити индукована адитивима хране (азо-бојама)
или различитим лековима, као што су аспирин, други нестероидни антиинфламацијски
лекови, ACE инхибитори и опоиди. Нису присутни IgЕ специфични за антиген.
Лечење хроничне уртикарије је емпиријско. Избегавање фактора који су "окидачи"
је неопходан корак. Елиминација инфекције изазване Helicobacter pylori је удружена са
ремисијом хроничне уртикарије. Дугоделујући антихистаминици су главна потпора у
лечењу: редукују свраб и смањују учесталост и трајање кожних промена. Системска
примена кортикостероида није индикована код хроничне уртикарије јер су неопходне
високе дозе, такође, развија се интолеранција а постоји и проблем са токсичношћу ових
лекова. Код особа са тешким аутоимунским обољењима високе дозе интравенских
имуноглобулина и циклоспорина су ефикасни. Поред лечења, 20% оболелих и даље има
хроничну уртикарију.

Анафилакса и уртикарија 16
 АТОПИЈСКИ ДЕРМАТИТИС

Атопијски дерматитис (екцем) је често, хронично кожно обољење са изузетно

израженим сврабом. Резултат је хроничног инфламацијског одговора са знацима ткивног
ремоделовања и фиброзе који се срећу и код оболелих од астме. Атопијски дерматитис је
генетски комплексно обољење које је често, али не увек, праћено другим атопијским
болестима као што су алергијски риноконјунктивитис или астма. Учесталост овог
обољења је удружена са високим нивоом IgЕ у серуму. Генерално, Th2 имунски одговор је
у блиској вези са атопијским дерматитисом, али у основи овог кожног обољења је бифазна
инфламација са иницијалном Th2- фазом, док у хроничним лезијама доминирају Th1
лимфоцити. Мала група оболелих (20-30%) има клиничке знаке атопијског дерматитиса,
али без IgЕ-сензибилизације. Ова група оболелих од неатопијског дерматитиса има
негативан кожни тест и нема друге знакове IgЕ-сензибилизације.
Преваленца атопијског дерматитиса је у повећању. Обољева око 10-20% деце
широм света и неких 2% одраслих особа. Код више од половине деце ово обољење се
јавља у 1. години живота. Присутни су сува кожа и интензивни свраб који је нарочито
изражен ноћу. Јављају се везикуле, папуле и крусте на еритематозној основи. У акутној
форми ове кожне лезије влаже. Код одојчади, дерматитис се често најпре јавља на лицу,
затим на флексорној страни руку и ногу. Код старије деце и код одраслих, ове промене се
јављају на флексорној страни уз свраб, лихенификацију коже која прска и пуца. Спонтана
резолуција инфламације се јавља код већине оболелих, мада сува кожа остаје перзистенти
проблем нарочито у зимским месецима. Кожа око усана такође може да буде инфламирана
и да прска.
Постоји снажна генетска предиспозиција за развој атопијског дерматитиса. Многе
особе са атопијским дерматитисом имају мутацију гена за епидермални протеин,
филагрин, која резултира појавом нефункционалног протеина и последичним повећањем
пропустљивости коже за воду. Дефицит филагрина код атопичара олакшава пенетрацију
алергена кроз кожу и омогућује сензибилизацију на ове алергене.
Поред генетских фактора, значајну улогу играју и фактори спољашње средине.
Кућна гриња је један од провокативних фактора и редукција кућне гриње резултира
значајним клиничким побољшањем. Улога интолеранције на храну је контроверзна:
контролисана дијета код деце указују на то да је ова интолеранција неуобичајени окидач, а
нарочито код старије деце.
Колонизација и инфекција Staphylococcus aureus-ом је уочена код 90% оболелих од
атопијског дерматитиса. Разлог повећане колонизације ове бактерије вероватно је
последица дефекта у продукцији антимикробних пептида у кератиноцитима оболелих.
Staphylococcus aureus може да погорша инфламацију коже тако што ослобађа токсине који
делују као суперантигени.
Атопијски дерматитис карактерише сува кожа. На пример, дефицит филагрина
узрокује измењену функцију кожне баријере и повећава трансепидермални губитак воде
што заједно са другим факторима олакшава пенетрацију алергена, вируса и бактерија. Уз

Анафилакса и уртикарија 17
то, губитак церамида коже који задржавају воду у екстрацелуларном простору модификује
кожну баријеру.
Најизраженији имунски поремећај је повишен ниво IgЕ код 90% оболелих. Повећан
ниво овог антитела се уочава и код особа са екцемом и астмом. Активација Th2
лимфоцита утиче на ослобађање цитокина важних у патогенези атопијског екцема. Th2
лимфоцити секретују IL-4, IL-5 и IL-13. Продукција цитокина Th2-типа се региструје у
акутној фази болести. IL-4 и IL-13 утичу на промену класе антитела и повећавају
продукцију IgЕ. Такође, ови цитокини су укључени и у иницијалној фази инфламације и
то тако што индукују повећану експресију адхезивног молекула, VCAM-1, на ендотелним
ћелијама што за последицу има миграцију мононуклеарних ћелија на месту алергијске
инфламације. IL-5 омогућује преживљавање еозинофила. Системска еозинофилија и
повећање катјонског протеина еозинофила указују на активност болести. Т лимфоцити
који мигрирају у кожу исказују CLA (енгл. Cutaneous Lymphocyte Antigen). Овакви
лимфоцити су меморијски Th2 лимфоцити и селективно мигрирају у кожу.
Иако цитокини Th2-типа доминирају у акутној фази атопијског дерматитиса, они
су мање важни у хроничној фази болести. Дакле у основи овог кожног обољења је
бифазна инфламација са иницијалном Th2- фазом, док у хроничним лезијама доминирају
Th1 лимфоцити. У кожним лезијама хроничног атопијског дерматитиса постоји повећана
синтеза IFN-γ и IL-12, као и IL-5 и GM-CSF. За одржавање хроничне инфламације у
атопијском дерматитису важна је продукција цитокина Th1-типа (IL-12 и IL-18), као и
цитокина укључених у ткивно ремоделовање, као што је TGF-β. Th1 лимфоцити су
одговорни за апоптозу ћелија, мада овај патолошки механизам није јасан. Механичка
стимулација (нпр. огреботине услед свраба), у кератиноцита индукује даље ослобађање
цитокина и на тај начин одржава запаљенски процес.
Најчешћа компликација је супуративна бактеријска инфекција. Оболели имају
повећани ризик за развој фулминантне инфекције изазване херпес вирусима (eczema
herpeticum). Јављају се и нежељене реакције услед дуготрајног лечења, нарочито услед
примене кортикостероида.
Дијагноза атопијског дерматитиса се поставља на основу клиничке слике и на
основу личне и породичне анамнезе које сугерише на присуство атопије. Не постоји
патогмонични клинички и лабораторијски налаз. Иако често постоје повишен ниво IgЕ и
позитивни кожни тест, они нису корисни у планирању терапијских мера.
Данас, лечење атопијског дерматитиса је усмерено на редукцију кожне
инфламације и елиминацију фактора који индукују погоршање, као што су алергени,
инфекција и иританси. Благи емолиенти ублажавају свраб и помажу у репарацији и
рехидратацији коже. Локална примена кортикостероида супримира инфламацију и
помаже у редуковању свраба. Ови лекови су најуспешнији агенси у лечењу екцема.
Дуготрајна примена кортикостероида узрокује атрофију дермиса и епидермиса, а ако се
прекомерно користе настаје и значајна системска апсорпција кортикостероида. Системска
примена кортикостероида је ретко оправдана, али понекад може да се краткотрајно
користи у контроли упорних екцема.
Краткотрајна примена циклоспорина- А је ефикасна у лечењу тешког и упорног
атопијског дерматитиса. Локална примена инхибитора калцинеурина, такролимус или

Анафилакса и уртикарија 18
пимекролимус, су ефикасни у контроли умереног до тешког атопијског екцема без развоја
атрофије која се јавља након примене кортикостероида. Ултравиолетна фототерапија је
користна у лечењу тешког и резистентног атопијског екцема. Међутим, код ових особа
постоји ризик за настанак малигне трансформације коже.

ПРИНЦИПИ ХИПОСЕНЗИБИЛИЗАЦИЈЕ

У клиничкој пракси примењују се два типа имунотерапије са циљем да се

супримира Т-ћелијски одговор на алерген. Први приступ се ослања на активној
имунотерапији и назива се десензибилизација или хипосензибилизација, а други се
заснива на пасивној имунотерапији као што је на пример блокада IgE и то применом
неутралишућег анти- IgE антитела.
Циљ десензибилизације је успостављање толеранције на алерген, смањивањем
продукције IgE. Пацијенти се десензибилишу инјекцијама растућих доза алергена, таквим
редоследом којим се постепено смањује одговор посредован IgE. Кључ успеха представља
индукција регулаторних Т лимфоцита који луче IL-10 и/или TGF-β, а утиче и на промену у
секрецији цитокина тј. индукује свич Th2- у Th1- тип цитокина Десензибилизација је
удружена и са смањивањем броја инфламацијских ћелија на месту алергијске реакције.
Могућа компликација десензибилизације је индукција алергијске реакције, па је њена
примена контраиндикована код оболелих од тешке астме.
Успешан приступ пасивној имунотерапији је примена Omalizumab-а (Rhu-Mab-
E25). Ово је рекомбинантно моноклонско антитело специфично за IgE. Анти-IgE антитела
се везују за Fc регион IgE и тако спречавају његово везивање за FcεRI, значајно смањују
ниво слободног IgE у серуму и редукују експресију FcεRI на мастоцитима и базофилима.
Углавном се користе у случајевима тешке хроничне астме где други видови терапије не
могу да контролишу болест.
Пепоручене смернице за алерген-специфичну имунотерапију
(хипосензибилизацију)
Само пречишћени екстрати стандардизованог алергена се могу користити
Десензибилизација се изводи само у болницама или у специјалистичким клиникама
Здравствено особље мора да буде едуковано за овај поступак
Епинефрин (адреналин) треба увек да буде доступан
Пацијенти треба да буду под медицинским надзором 1 сат након убризгавања
алергена
Табела 7

Следећи корак у лечењу алергијских болести би био блокирање еозинофила, на месту

алергијске инфламације. Блокада IL-5 може да смањи стварање и излазак еозинофила из костне
сржи у циркулацију. Анти- IL-5 антитело се користи за лечење хипереозинофилног синдрома.
Клинички значај примене овог антитела је забележен само код оболелих еозинофилне астме
која зависи од преднизона.

Анафилакса и уртикарија 19