FIZIOLOGIJA KRVI

Granulociti
Mijeloblast
↓
Mijelociti:
● Neutrofili → ružičaste boje (baktericidni laktoferin i alkalna fosfataza)
● Eozinofili → crvenkaste boje (bazni mukopolisaharid, mijeloperoksidaza)
● Bazofili → plave boje (kiseli mukopolisaharid, histamin i heparin)
↓
Metamijelocit
↓
Štapićasti granulociti
↓
Segmantovani granulociti:
● Neutrofilni granulocit (fagocitoza) → 60-70%
● Eozinofilni granulocit (ubija parazite) → 2-4%
● Bazofilni granulocit (alergijske reakcije, IgE) → 0,5%
NORMALAN BROJ LEUKOCITA → 4-10X10⁹/L

1
Neutrofilni granulocit
Predstavlja drugu liniju odbrane organizma.
Ima sposobnost dijapedeze (provlačenje broz pore na kampilarnoj membrani)
Kretanje mu je ameboidno (kao pauk) brzinom od 40 mikrona/minuti.
Sposobnost hemotaksije (smereno kretanje ka zapaljenju, ovo kretanje
uslovljavaju hemotaksini)
Sposobnost fagocitoze
● Antitelo spaja antigen i fagocit
● Opsonizacija (oblaganje antigena antitelima)
● Fagozom (pseudopode fagozoma opkole antigen)
● Ingestija
● Lizozimske granule ubacuju svoje enzime u fagorom i razlažu antigen
Fagocitoza može biti dvostruka što se tiče mehanizma:
● Mehanizam koji zavisi od O₂
○ respiratorna ekplozija (ovo reguliše oksidaza čiji je kofaktor NADPH)
○ O₂ + enzim NADPH = H₂O₂ (vodonik peroksid)
○ H₂O₂ + Cl⁻ → HOCl (hipohlorna kiselina) (ovo reguliše peroksidaza)
Hipohlorna kiselina ima veliko baktericidno dejstvo
● Mehanizam koji ne zavisi od O₂
○ proteolitički enzimi u lizozomima
■ lizozim
■ laktoferin
Enzimi rastvaraju lipidne strukture membrane bakterije i dovode do
dezintegracije membrane

Eozinofilni granulocit
Eozinofili se pričvrste za parazite i ubijaju ih na sledeći način:
● Oslobađanjem hidrolitičkih enzima iz lizozoma
● Oslobađanjem reaktivnih formi O₂
● Oslobađanjem glavnof baznog proteina
Eozinofili takođe mogu biti nagomilani kod alergijskih reakcija zbog svojih
antiinflamatornih enzima
● Histaminaza
● Arilsulfataza
● Fosfolipaza D

Bazofilni granulocit
Uloga mu je da u krv ispušta heparin koji:
● Sprečava koagulaciju krvi
● Ubrzava odstranjivanje lipidnih partikula

2
Takođe imaju ulogu u alergijskim reakcijama jer se na njihovoj membrani
nalaze receptori za IgE imunoglobuline.
Kada se spcifični antigen veže za njih nastupa:
● Ruptura bazofila
● Istuštanje velike količine histamina, serotonina, bradikinina itd.
Mastociti su zapravo bazofilni granulociti, mehanizam akticavije (delovanja)
je isti.

Monocit
On u tkivima postaje tkivni makrofag i predstavlja prvu liniju odbrane
organizma. Oni podležu hemotaksiji ali zbog ograničenog kapaciteta u broju
monocita, njima je potrebno nekoliko dana da bi se nakupili na mestu
inflamacije. Njima je potrebno 8-10h da nabubre (kada stignu do odredišta) i
steknu (4-5 dana) punu sposobnost fagocitoze.
Invazija monocita je 3. linija odbrane organizma (2. su neutrofili).
Povećana produkcija neutrofila i monocita je 4. linija odbrane organizma.
Aktivacijom monocita (makrofaga) uključuju se 20 kontrolnih faktora, a 5
imaju dominantnu ulogu.
● TNF
● Interleukin 1
● Faktor stimulacije granulocitnih kolonija
● Faktor stimulacije monocitnih kolonija
● Faktor stimulacije granulocito-monocitnih kolonija
Makrofagi mogu biti:
● Fiksni (pričvršćeni za tkivo)
● Mobilni (kada su stimulisani hemotoksinima)
● Mistiociti (kada se nalaze u koži)
● Alveolarni (kada se nalaze u respiratornom sistemu)
● Kupferove ćelije (kada se nalaze u jetri)
● Osteoklasti (kada se nalaze u kosima)
Gnoj predstavlja nekrotično tkivo, mrtve granulocite i mrtve monocite.

3
Trombociti
To su bezjedarne ćelije dzinovskih ćelija koštane srži → megakariocita.
U a.pulmonalis u 1ml krvi ima 4,4 megakariocita, što je dovoljno za
produkciju fiziološkog groja trombocita.
NORMALAN BROJ TROMBOCITA → OKO 150-130X10⁹/L
Dnevna potrošnja eritrocita iznosi 7-19X10⁹/L. Trombociti žive 7-10 dana i
razgrađuju se u mononuklearnom sistemu slezine.
Sazrevanje, razgradnja i humoralni faktor (trombopoetin) regulisani su
mahanizmom negativne povratne sprege.
Osobine membrane trombocita:
● Debeli proteoglikasnski omotač
● Sposobnost stvaranja fibrinskih mostova
● Ogroman broj receptora na membrani:
○ GP Ia → receptor za kolagen
○ GP Ib → receptor za von wilebrandov faktor
○ GP IIb/IIIa → receptor za von wilebrandov faktor, fibrinogen, Ca,
fibronektin
○ GP V → receptor za trombin
Takođe postoje i receptori za:
● ADP1 (agregacija trombocita)
● Za adrenalin (agregacija trombocita)
● S2 za serotonin (aktivator trombocita)
● Za TXA2 i PGH2 (aktivator trombocita)
● Za PGI2, PGE1, PGD2 (inhibitori trombocita
● Za adenozin (inhibitor trombocita)
Jako su bogati mitohondrijama i sistemom kanalića koji služe za
komunikaciju sa ekstracelularnom tečnošću.
Granule trombocita:
● Alfa granule (najznačajnije) koje sadrže:
○ TF4 (trombocitni faktor 4)
○ antihemofilski faktor
○ TRF (trombocitni faktor rasta)
○ trombospondin (uloga u atheziji trombocita)
○ fibronektin (uloga u atheziji trombocita)
● Delta (guste) granule koje sadrže:
○ ADP
○ ATP
○ serotonin
○ pirofosfat
○ jone Ca

4
Limfociti
Kada specifičan antigen uđe u organizam neki B-limfociti se aktiviraju, a
neki T-limfociti se senzibilišu.
To je primarni imuni odgovor. Sekundarni imuni odgovor nastuma kada isti
antigen reaguje sa memorijskim limfocitima.
B-limfociti
Makrofagi sekretuju interleukin 1 koji pomaže bržem rastu i reprodukciji
limfocita. T-limfociti luće limfokine koji povećavaju aktivnost B-limfocita.
Aktiviran B-limfocit odmah postaje veći i poprima oblik limfoblasta, koji će
biti plazoblast, a on će sazriti u plazmocit koji sekretuje mnogo
gama-globulina u sekundi).
Sa druge strane neki limfociti, koji su stvoreni aktivacijom klona B-limfocita,
će stvoriti identičan klon izvornom klonu i on se nazima memorijski
B-limfocit.
Antitelo se sastoji iz 2 teška i 2 laka lanca. Na krajevima lanaca nalazi se
varijabilni deo koji se vezuje za antigen, a ostatak čini konstantan deo koji
determiniše biološka svojstva .
Postoje 5 klasa i nekoliko potklasa imunoglobulina (antitela):
● IgG → ukazuje na preležanu infekciju. Jedino on prelazi precentarnu
barijeru i odgovoran je za pasivni imunitet kod beba.
○ IgG1 → odgovor na zaštitu od bakterija
○ IgG2 → odgovor na zaštitu od virusa
○ IgG3
○ IgG4
● IgM → odgovoran za sve reakcije primarnog imunog odgovora.
● IgA → sekretorni imunoglobulin (respiratorni trakt, urinarni trakst, GIT)
○ IgA1 → nalazi se u plazmi
○ IgA2 → nalazi se u sekretima
● IgD → u malim količinama u plazmi, zajedno sa IgM je glavni receptor za
vezivanje endoantitela i egzoantitela
● IgE → od najvećeg značaja za reakcije preosetljivosti
Mehanizam delovanja antitela može biti:
● Direktan – antitela se svojim varijabilnim delom vežu za antigene i
inaktiviraju ga na sledeći način:
○ aglutinacijom (veliki broj partikula se veže zajedno)
○ percipitacijom (taloženje kompleksa atitelo-antigen zbog svoje veličine)
○ neutralizacijom (antitela pokrivaju toksična mesta antigena)
○ eliza (antitela napadaju ćelijsku membranu i prave rupturu)
● Aktiviranjem komplementarnog sistema – neaktivan oblik u plazmi, ali se
može aktivirati sa ciljem uništenja antigena. Glavnih 11 proteina (činilaca)
ovog sistema su: Od C1 do C9, B I D. Način aktivacije ovog sistema može
biti:

5
 ○ klasičan put → odvija se uz pomoć reakcije antitelo-antigen. Antitelo
se svojim varijabilnim delom veže za antigen, na konstantnom delu se
otkriva jedno aktivno mesto za koje se veže C1 proenzim. C1 proenzim
se aktivira i aktivira sve veću količinu proenzima kaskadnog sistema.
Najvažniji učinci su: opsonizacija i fagocitoza, liza, aglutin,
hemotaksa, aktivacija mastocita i bazofilnih branulocita.
○ alternativni put → bez učešća antitelo-antigen. Dešava se kada
membrana infektivnog agensa ima krupne polisaharide koji reaguju
sa činiocima B i D, stvarajući aktivni produkt koji aktivira činioc C
koji dalje aktivira kaskadu (ima 20 proenzima). Formiraju se već
navedeni činioci i učinci, ali razlika je u tome što ne treba reakcija
antitelo-antigen da bi se aktivirao i on predstavlja 1. liniju odbrane
organizma od invazivnih mikrorganizama.

T-limfociti
Memorijski T-limfociti → kada se klon T-limfocita aktivira antigenom, veliki
broj senzibilisanih T-limfocita ne cirkuliše, već se trajno zadržava u
limfoidnom tkivu. Narednog puta kada bude stupio u kontakt sa istim
antigenom odgovor će biti jači.
Postoji 3 grupe limfocita:
● Pomagački T-limfociti → oni su najbrojniji, predstavljaju glavni regulator
svih imunskih funkcija, tako što stvaraju proteinske medijatore (limfokine),
a to su: IL2, IL3, IL4, IL5, IL6, IL gama i faktor stimulacije
granulocito-monocitnih kolonija (GM-CSF). Ovi limfokini stimulišu:
citotoksičnih i supresornih T-limfocitnih klonova, proliferaciju B-limfocita,
plazmocita i sekreciju anitela. IL2 dovodi do amplifikacije T-limfocitnog
odgovora (mehanizmom pozitivne povratne sprege). Ukoliko nema limfokina
ceo imunski sistem je blokiran.
● Citotoksični T-limfociti → to su napadačke ćelije, sposobne da direktno ubiju
mikroorganizme, a nekada i sopstvene ćelije, zbog čega se nazivaju ćelije
ubice. Na membrani im se nalazi proteinski receptor, nakon vezivanja
sekretuju proteine za perforaciju (perforine). Ovim perforinima buše velike
pore na membrani u kojima će sekretovati citotoksične supstance. Ćelija
nabubri i onda se rastvori.
● Supresorni T-limfociti → oni suprimiraju (usporavaju) funkcije citotoksičnih
i pomagačkih T-limfocita. Smatra se da regulišu nivo preteranog imunskog
odgovora (kako ne bi došlo do oštećenja organizma), otuda i naziv
regulatorne ćelije.
U organizmu čoveka se mogu razviti 2 osnovna tipa stečene imunosti.
● Humoralna imunost → organizam stvara humoralna antitela koja imaju
sposobnost da napadaju uljeza. Drugačije se naziva i B-ćelijska imunost.
● Celularna imunost → postiže se stvaranjem velikog broja senzibilisanih
T-limfocita koja su specifično koncipirana da razore strani agens. Drugačije
se naziva i T-ćelijska imunost.