Београд, јул 2020.

СРБАЦ СКРИПТА

Морамо да чувамо ћирилицу

 Опште особине и грађа гљива

Гљиве су еукариотски организми које могу бити микроорганизми које се називају микромицете или
макроорганизми које се називају макромицете. Што се тиче медицинске микологије, она проучава
микромицете које могу бити једноћелијске – кваснице или вишећелијске – плијесни. Такође постоје
бифазне гљиве које могу да се нађу и у облику квасница и у облику плијесни.
Што се тиче основних особина, то су еукариотксе ћелије са
једним или више једара, које су непокретне и хране се
хетеротрофно (сапрофити или паразити). Могу имати и више
једара, такође посједују све органеле као и хумана еукариотска
ћелија, укљућујући и митохондрије. Споља се налази
цитоплазматска мембрана и ћелијски зид. Ћелијски зид је
изграђен првенствено из угљених хидрата и то β-D-глукана и
манана, поред којих се налазе целулоза и хитин. Кваснице
имају 1% хитина, а плијесни 20% хитина у ћелијском зиду.
Манан са протеинима граде манопротеине који су заслужни за
адхеренцију гљива. Цитоплазматкса мембрана садржи
ергостерол на мјесту холестерола у хуманим ћелијама.
Споре су основне структуре које посједују и кваснице и плијесни и заслужне су за расијавање у
природи и за размножавање. Споре могу бити производ сексуалног и асексуалног размножавања. У
ужем смислу се споре користе као термин за производ сексуалног размножавања, а конидије
асексуалног. Гљиве се у лабораторијским условима и у (на) човјеку увијек размножавају асексуално,
због чега се споре и конидије користе као синоними. Микроконидије су једноћелијске конидије, а
макроконидије су вишећелијске конидије. Процес стварања конидија се назива конидиогенеза. Поред
ових, постоје спорангиоспоре које су заправо производ асексуалног размножавања, али се убрајају у
споре.
Сексуалне споре настају спајањем мушких и женских ћелија код квасница, односно компатибилних
хифа код плијесни. То подразумијева спајање цитоплазми и једара двије ћелије. Ако појединачна
спора може да створи самостално хифе и мицелијум, онда су то хомоталусне гљиве, а ако је потребно
да постоје „+“ и „-“ сојеви, онда су то хетероталусне гљиве. За опстанак гљива није потребна смјена
генерација, односно могу да се размножавају полно односно бесполно без промјене начина
размножавања.

1
Хифе су друга структура која је јако битна за живот гљиве.То су заправо структуре које настају
протоплазматским клијањем спора. Ако се та протоплазматска структура потпуно одвоји од споре,
онда је то септирана хифа, а у супротном ако се не одвоји потпуно – несептирана хифа.
Хифе могу имати и специјализовану улогу као што је стварање спора (конидија) када се називају
конидиофори, или ако из њих расту ризоиди (корјенчићи) када се називају столони.

Мицелијум представља сплет хифа и спора од којих су настале

и карактеристичан је за вишећелијске гљиве. Постоје два
дијела мицелијума, онај који је изнад подлоге који се назива
ваздушни (репродуктивни) и онај који расте у подлози и служи
за исхрану гљиве и назива се базални (вегетативни)
мицелијум.
Већина гљива нису нутритивни пробирачи и расту на
температурама од 10 до 40 °C. Кваснице расту на 37 °C, а
плијесни на 25 °C1, због чега се узорак засијава на обе
температуре.
Микромицете су значајне као изазивачи инфекција које се
могу подијелити на различите начине.
Гљивичне инфекције се називају микозе.
На основу локализације имамо:
1) Суперфицијалне (површне)
а) епидермомикозе – зазхватају само stratum corneum епидермиса
б) дерматомикозе – све слојеве коже (кутане микозе), ако их проузрокују дерматофити називају се
дерматофитозе
в) микозе слузокожа – захватају слузокоже, а ако захватају и кожу и слузокожу, називају се
мукокутане микозе
2) Супкутане (поткожне) – кожа и поткожна ткива
3) Инвазивне (системске, дубоке) – локализоване ако захватају локално ткиво или орган, или
генерализоване када захватају више органа
Такође могу бити ендогене и егзогене микозе и на основу тога да ли су гљиве дио нормалне
микробиоте или нису, дијеле се на условно патогене (опортунистичке) или стриктно патогене микозе.
Што се тиче фактора вируленције то су адхезини, морфогенеза (могућност преласка из квашчеве у
мицелијумску фазу код бифазних гљива), капсула, способност раста на температури човјека,
продукција хидролитичких ензима, продукција микотоксина и појава антигенске мимикрије или
антигенске варијације.

1
немојте се малтретирати да ли је 25 °C или 28 °C, све је то собна ТТ и нико неће детаљисати
2
 Принципи дијагностике микоза
Прво се узима узорак зависно од локализације инфекције,
Нативни препарат
најчешће су то за површне инфекције струготине коже и
Директни бојени препарат
нокатне плоче, длака, брисеви, а за инвазивне крв, спутум,
Култивација
БАЛ, ликвор, биоптати. Узорак се узима по правилу антисепсе Препарат из културе
(стерилним инструментима у стерилне посуде), у довољној Имунолошке методе (детекција Аг и Ат)
количини и прије примјене антимикотика тј. терапије. Молекуларне методе (PCR)
Узорак се прво прегледа на нативном директном препарату,
гдје се додају KOH или хлорал лактофенол који врше Сензитивност представља удио стварно
дигестију тквиних елемената и просвјетљавање кератина да позитивних исхода од укупног броја
би се лакше уочили гљивични елементи (споре и хифе). (рецимо 3 од 10 узорака који су
позитивни је 30%)
Након тога се прави директни бојени препарат који се обично
боји Гимзом (Giemsa) или по Граму (Gramm). Такође је Специфичност представња удио
могуће бојење флуоресцентим бојама. (Специфичност 100%, негативних исхода од укупног броја
а сензитивност око 30% за методу директног препарата). узорака (рецимо ако нема ниједан од
10 узорака негативан, то је 100%
Постоји и могућност прављења патохистолошког препарата специфичан тест)
од ткива узетог биопсијом (H&E бојење).
Сљедећа метода је култивисање (специфичност такође 100%, а сензитивност 30%). Могу се засијавати
на течне (бујони) и чврсте (агари) хранљиве подлоге. Као што је напоменуто, засијава се увијек на обе
температуре јер ми не знамо да ли је то квасница или плијесан док се не изолују. Најчешће кориштене
подлоге су:
SDA – Сабуро декстрозни агар као основна најчешће кориштена подлога у микологији, гдје је могуће
додати и антибиотике и антимикотике и добити селективне подлоге за одређене врсте
DTA – Дерматофитни тест медијум који је селективан само за дерматофите, гдје се на реверсу види
базални мицелијум браон-црвенкасте боје
GACA – диференцијална за Candidu (бијеле колоније) и Cryptococcus (смеђе колоније због продукције
меланина)
Candida хром агар – диференцијална за Candida spp. усљед различитог бојења.
Специјална хранљива подлога са масним киселинама за раст Malassezia spp.

Посматрају се културелне особине колонија, односно мицелијума. Кваснице формирају колоније, а

плијесни мицелијуме. Гледају се обавезно и аверс и реверс. Након тога се прави препарат из културе.
Имунолошке методе гдје се користи детекција антигена гљива или детекција антитијела која су
специфична на антигене, односно серолошке анализе. (DIF, ELISA, имуноаглутинација).
Молекуларне методе (најчешће PCR тј. детекција ДНК одређене гљиве).

3
Антимикограм
Антимикограм се не врши рутински него само код изолата из примарно стерилних регија, уколико је
изостао очекивани терапијски ефекат на претходну терапију, или уколико постоји ризик за развој
резистенције. Антимикограм се изводи на исти начин као и антибиограм за бактерије.

Фенотипске методе:
диск дифузиони метод
агар дилуциони метод
бујон дилуциони метод
градијент тест (Е тест)

Генотипксе (молекуларне) методе:

детекција гена резистенције (PCR)

МИК – минимална инхибиторна концентрација (минимална концентрација антимикотика потребна да

спријечи раст и развој гљива)
МФК – минмална фунгицидна концентрација (минимална концентрација антимикотика потребна да
уништи 99% гљива)

4
 Антимикотици и резистенција
1) Полиени (нистатин и амфотерцин Б)
Везују се за ергостерол у цитоплазматској мембрани што доводи до промјене пермеабилности и
осмотске лизе ћелије – фунгицидни ефекат. Нистатин се користи локално споља, а амфотерцин Б је
златни стандард за лијечење системских микоза.
2) Азоли
Дјелују на ензиме што учествују у синтези ергостерола и тако инхибирају даљи раст гљива –
фунгистатски ефекат, а у високим концентрацијама дјелују на синтезу ТАГ (триацил-глицерола) што
за посљедицу има фунгицидни ефекат.
а) Имидазоли (клотримазол – Canesten)
б) Триазоли (флуконазол и итраконазол)
в) Најновији триазоли тј. триазоли треће генерације (вориконазол)
3) Нуклеотидни аналози (5-флуороцитозин)
Гљиве их користе у синтези ДНК што ће спријечити даљу синтезу јер не може да се веже сљедећи
нуклеотид.
4) Ехинокандини
Користе се у лијечењу систематских микоза првенствено за системску кандидијазу. Инхибирају
синтезу глукана.
5) Никомицини
Још су у фази испитивања, а дјелују тако што инхибирају синтезу хитина.

Антимикотици за лијечење дерматомикоза2

6) гризеофулвин – производи га Penicillium griseophulvum који инхибира формирање диобеног
вретена
7) Алиамини – инхибирају синтезу ергостерола
8) Аморолфини – такође инхибиција синтезе ергостерола

2
Требало би да је довољно само првих 5 група антимикотика без примјера за љекове за већину професора
5
 Резистенција
1) Примарна резистенција је када је гљива урођено резистентна на антимикотик што је резултат
спонтатних мутација или недостатак дјеловања лијека
2) Секундарна резистенција настаје мутагеним ефектом субинхибиторних концентрација
антимикотика
Унакрсна резистенција је појава резистенције на најмање два азола истовремено
Паназол резистенција је резистенција на све азоле
Микробиолошка резистенција је када је гљива резистентна на МИК
Клиничка резистенција је када је гљива резистентна на високе концентрације антимикотика

Механизми резистенције
1) Измјена циљног мјеста дјеловања антимикотика
2) Повећан ефлукс (избацивање) лијека
3) Смањен или потпуно инхибиран инфлукс (унос)
4) Деградација лијека екстрацелуларним ензимима
5) Повећање синтезе циљног ензима (ензима на који дјелује лијек)

Примјена антимикотика може бити:

терапијска (специфична) – за доказане гљивичне инфекције
preepmtive – на основу позитивних биолошких маркера (антигени и антитијела)
емпиријска – код фебрилних имунодефицијентних пацијената који не реагују на антибиотике
профилактичка – пацијенти са високим ризиком од инфекције

6
 Дерматофити и површне микозе

Све плијесни су подијељене на условно патогене и на стриктно патогене плијесни. Стриктно патогене
плијесни су дерматофити, а све остале су недерматофитне плијесни. Дерматофити узрокују инфекције
коже и кожних структура, тј. дерматомикозе које се називају дерматфитозе када из узрокују
дерматофити. Структуре које инфицирају су кожа, нокат и длака. У оквиру дерматофита најзначајнија
су три рода Epidermophyton, Microsporum и Trichophyton, а поред њих површне инфекције изазивају и
квсаснице Malassezia и Candida.

Malassezia spp.
Ово су условно патогене кваснице које су липофилне тј. захтијевају липиде за свој раст, а само једна
Malassezia pachydermatis није липофилна. Медицински најзначајнија врста је Malassezia furfur. Ово су
гљиве које су дио нормалне микробиоте коже. Узрокују локалне инфекције коже, епидермомикозе,
перут или дерматитис. Најзначајнија инфекција је pityriasis versicolor која представља површну
инфекцију гдје су присутне површине коже које су свјетлије обојене него остатак тијела. Обично се
виђа током љетног периода усљед много више сунчеве свјетлости када кожа поцрни, а на тим
мјестима остаје свијетла јер пролазак свјетлоси блокирају гљиве.

Дијагностика
Као и код свих узорковања, потребно је да се узорак мора узима стерилним инструментима у
стерилне посуде (правило антисепсе), у довољној количини и прије примјене терапије. Пошто су ово
површне инфекције, узима се скрепинг коже. Прави се директан препарат уз додавање KOH или
хлорал лактофенола на којем се виде споре и хифе које се гранају што се описује као „шпагете са
месом“. Обично је клиничка слика заједно са директним препаратом довољна за постављање
дијагнозе, али је могуће и култивисање на специјалним подлогама обогаћеним масним киселинама
што се не ради рутински.

Дерматофити
Trichophyton, Epidermophyton и Microsporum
Стриктно патогене спорорастуће плијесни које су кератинофилне. Могу се подијелити на оне које су
обично присутне на људима антропофилне (Epidermophyton flocossum), које прелазе са животиња
зоофилне (Microsporum canis) или оне које су присутне у спољашњој средини геофилне (Microsporum
gypseum). Могуће се заразити директним контактом или преко контаминираних предмета (чешаљ,
грицкалица, турпија), контактом са животињама, или из спољање средине.
Trichophyton узрокује трихофитије, Epidermophyton епидермофитије и Microsporum микроспорије.

7
Патогенеза
Прво долази до адхеренције артроспора (правоугаоне споре) за кератиноците и до њихове
герминације и продукције хифа. Помоћу сулфитне пумпе стварају сулфите који раскидају дисулфидне
мостове у кератину, а онда секретују кератиназе и друге протеазе које разграђују кератин и протеине,
након чега хифе расту између ћелија и продиру дубље у ткиво.
У случају коже, хифе се шире радијално, тј. центрифугално што се види као црвени печати на кожи
названи herpes tonsurans.
У случају длаке, гљиве прво инфицирају околни епидермис, а онда продиру у длаку или у фоликул
длаке.
Код нокатне плоче, инфекција захвата прво хипонихијум и настаје дистална субунгвална онихомикоза
карактеристична за дерматофите или прво захвати лунулу и новоформирани нокат тј. проксимални
дио нокатне плоче што се назива проксимална субунгвална онихомикоза која је карактеристична за
кандиду или захвата површину нокта што се назива суперфицијална бијела онихомикоза.
Кожу инфицирају све три рода (Trichophyton (инфицира све троје), Epidermophyton и Microsporum)
НокТЕ инфицирају Trichophyton и Epidermophyton
Длаку инфицирају Trichophyton и Microsporum

Обољења
Најчешће узрокују површне инфекције које добијају назив tinea + анатомска локализација
Tinea corporis – црвени печати на тијелу гдје се црвенило шири од центра ка периферији, а у центру
дјелује као да је дошло до самоизлијечења. Стари назив је herpes tonsurans.
Tinea cruris – дерматофитоза у предјелу препона, задњице и пубиса. Црвене лезије као и претходно.
Tinea pedis (атлетско стопало) – инфекција стопала, а најчешће поћиње између III и IV прста па се
шири, а веома често је удружена са онихомикозом.
Tinea capitis – дерматофитозе косматих дијелова главе. Пошто длаку инфицирају микроспорум и
трихофитон, имамо трихофитије и микроспорије. Длака постаје крта и ломљива. Површне
микроспорије карактерише ломљење длаке 3-4 mm изнад отвора фоликула и ectothrix (види
дијагностику), а трихофитије ломљење длаке на нивоу фоликула и endothrix.
Tinea barbae – дерматофитозе у предјелу браде и бркова
Tinea unguium (онихомикоза) – инфекција нокатне плоче. Најчешће на ногама и то најчешће палац.
Долази до задебљања, појаве кртости и промјене боје нокта...

8
Дијагностика
Као и код свих узорковања, потребно је да се узорак узима стерилним инструментима у стерилне
посуде (правило антисепсе), у довољној количини и прије примјене терапије. Ако је узорак кожа,
узима се скрепинг или помоћу селотејп траке и то са периферије промјене на прелазу обољелог у
здраво ткиво јер се ту налази највећи број живих гљива. Ако имамо везикулу, садржај се узима
брисом. Ако је узорак длака, узима се пинцетом читава длака, а избор паразитиране длаке се врши
Woodovom лампом која је UV лампа што детектује длаке инфициране микроспорумом јер он
аутофлуоресцира.
Ако је узорак нокат, узима се стругањем, маказицама или чупа читав нокат. Узорак треба уситнити.
На директном микроспопском препарату се виде гљивични елементи што је брз, јефтин метод са
високом специфичношћу (100% јер када видимо гљивичне елементе, знамо да су дефинитивно гљиве
у питању), али је сензитивност 30% јер се у 3 од 10 узорака нађу гљивични елементи. Ако је то длака,
могуће је уочити елементе унутар саме длаке потпуно је испуњавајући, а кутикула је неоштећена. То
се назива endothrix, а када имамо гљивичне елементе око стабла длаке када је кутикула оштећена без
пенетрације у саму длаку, онда се то назива ectothrix. Посебан тип је favus, гдје су елементи унутар
длаке, али је дјелимично испуњавају.
Култивација повећава сензитивност на 50%. Узорци се обавезно култивишу на SDA агару, један на 28
°C, а други на 37° C, и један узорак на DTM (дерматофит тест медијум) на 28 °C. Пораст се очекује до 3
недеље. Обавезно се гледа avers (лице) и revers (наличје) хранљиве подлоге. Код DTM агара се на
reversu увијек имамо црвено-браон мицелијум. Након тога се прави препарат са културе. На њему се
посматрају микроконидије и макроконидије.
Trichophyton – ријетке макроконидије, бројне микроконидије
Microsporum – бројне макроконидије, ријетке микроконидије (микроспорум, а макроконидије)
Epidermophyton – само макроконидије.
Имунолошке методе немају значај код дерматофита. Наравно могу да се користе молекуларне
методе, PCR, чија је сензитивност 100%. Терапија се апликује локално (од неколико недјеља до
неколико мјесеци, а чак и годину дана за онихомикозу на ногама), код тежих обољења орално.

9
 Кваснице изазивачи површних и инвазивних микоза

Candida spp.
Условно патогена квасница која је дио нормалне микриобиоте. Инфекције изазване кандидом се
називају кандидијазе или кандиозе. Дијеле се на Candida albicans и non-albicans врсте C. glabrata, C.
parapsilosis, C. tropicalis, C. krusei и C. auris. Размножава се бесполно – пупљењем тј. митозом са
асиметрично постављеним диобеним вретенима. Стварају бластоспоре (споре округлог облика), а
већина кандида ствара и псеудохифе – међусобно повезане бластоспоре које нису потпуно одвојене
једна од друге него резултат непотпуног пупљења у ланицма. C. albicans ствара праве хифе –
бластоспоре које су стварно одвојене септумом па такве удружене у ланце. Хифе се формирају тако
што прво из бластоспоре настане герминативна туба чијим апикалним издуживањем настају хифе.
Такође, само C. albicans ствара хламидоспоре – асексуалне споре настале у неповољним условима
(кукурузни агар).

Патогенеза и фактори вируленције

Прво наступа колонизација и то најчешће по рођењу проласком кроз порођајни канал. Кандида
адхерира за рецепторе на епителним и ендотелним ћелијама везујући се за фибронектин. За
адхеренцију јој служе манопротеини. Један од најзначајнијих фактора, али само за C. albicans је
морфогенеза, односно способност преласка квашчеве у мицелијумску фазу. Хидролитички ензими
који разграђују ЕЦМ и ткиво домаћина што омогућава даљи продор у ткива. Имају способност
формирања биофилма што доприноси адхеренцији и избјегавању имунског одговора. Обично
узрокују површне инфекције, али ако продру у крв долази до фугемије (присуство гљива у крви)
односно у овом случају кандидиемије која може довести до локалне инвазивне микозе или
генерализоване микозе.

Обољења
Нормално колонизују вагину, усну дупљу и цријева, а присутне су и у води, земљишту и ваздуху.
Зависно од тога да ли је до инфекције дошло из спољашње средине или од већ присутних гљива,
имамо ендогене и егзогене инфекције.
Суперфицијалне кандидијазе су:
1) инфекције коже – најчешће интертригинозне зоне (зоне ткива које се међусобно тару) или
кандидијаза пелена (инфекција кандидом приликом ношења пелена). Појављују се црвенило,
свраб, бол и перутање коже.
2) Инфекција нокатне плоче (онихомикоза) и околног ткива (перионихија). Обично почиње у
перинихијуму па прелази на проксимални дио нокатне плоче
3) Орофарингеална кандидијаза – приликом поремећаја микробиоте (антибиотици)
4) Мукокутана кандидијаза – захвата уједно и кожу и слузокожу које су у контакту
5) Генитална кандидијаза – појављује се црвенило са бјеличастим секретом. Код мушкараца се
назива кандида балантис, а код жена вулвовагинална кандидијаза која у случају 3 инфекције
годишње које су лијечене, прелази у рекурентну вулвовагиналну кандидијазу
6) Инфекција гастроинтестиналне слузокоже
7) Кандидијаза уринарног тракта – обично захвата само уретру
8) Кератиномикоза – инфекција рожњаче
9) Отомикоза – инфекција спољашњег ушног канала

10
Системски облици обично захватају респираторни и уринарни тракт, јетру и слезину гдје се појављује
хепатоспленомегалија или у најтежем облику дисеминована системска инфекција.
Дијагностика
Узорак зависно од обољења (скрепинг коже, нокат, брис грла, урогенитални брис, вагинални секрет,
скрепинг корнее (узима само офталмолог)) се ге гледа на директном препарату који се боји Гимзом
или по Граму и култивише се. Култивација на SDA агару или SDA са антибиотицима. На препарату је
јако битан квантитативни однос јер ако имамо повећан број гљивичних елемената онда је то
патолошки налаз. Култивишу се 3-5 дана на 37 °C. Када се изолују кваснице, потребно их је
идентификовати. C. albicans разликујемо од non-albicans врста помоћу теста герминације (продукција
герминативних туба на 37 °C у хуманом серуму) или помоћу теста продукције хламидоспора (засијава
се на кукурузни агар који није повољан за раст усљед чега се формирају хламидоспоре на 28 °C). Могу
да се користе и хромогене подлоге. Такође се користе биохемијске особине као што је уреаза тест гдје
је кандида негативна, а криптококус позитиван. Сада се користе и non-culture тестови који доказују
присуство манана или β-D-глукана у узорцима из примарно стерилних регија као и серолошке анализе
антитијела. Они могу бити лажно позитивни јер је кандида дио нормалне микробиоте, а могу да
детектују и мртве гљиве. У употреби су и PCR тестови који такође могу бити лажно позитивни.
Сензитивност детекције хемокултуре је 50%, non-culture метода 80% ако се раде заједно тестови на
оба антигена и PCR 100%. Култивација је златни стандард. У случају гениталне кандидијазе, потребно
је испитати оба партнера.
Инвазивна кандидиоза је друга по учесталости инвазивна гљивична инфекција и тада су
микроскопирање и култивисање смањене сензитивности, те се користе методе детекције антигена и
антитијела.

Cryptococcus spp.
Опортунистичке кваснице од којих су најзначајније врсте
C. neoformans – серотипови А и Д
C. gatti – серотипови Б и Ц
Обе врсте су инкапсулиране на основу чега је и извршена серотипизација. Капсула је сачињена од
глукуроксиломанана који инхибира фузију фагозома и лизозома. Други значајан фактор вируленције је
синтеза меланина који их штити од UV зрачења и слободних радикала. Продукује уреазу и тако ствара
амонијак који неутралише киселу средину. Убиквитарни су, а посебно се налазе у фецесу птица
одакле у организам човјека доспијевају инхалацијом и узрокују плућну криптококозу која обично
пролази асимптоматски. Други облик је криптококоза ЦНС-а јер су криптококу за синтезу меланина
потребни катехоламини којих има много у ЦНС-у.
Дијагностика
Узорак је крв, спутум, БАЛ. Прво се прави директни препарат на којем се уочава капсула кориштењем
индијског туша (туш препарат) гдје се боје све структуре осим капсула која се тада лако уочава. Након
тога слиједи култивација на SDA или GACA агару. GACA агар омогућава разликовање кандиде од
криптокока јер криптокок ствара меланин и добијају се браон колоније (кандида формира бијеле
колоније). Може се вршити и детекција антигена капсуле (детекција само глукуроксиломанана јер је
β-D-глукан недоступан од капсуле) или антитијела на капсулу (полисахаридни антиген, слаб имунски
одговор и мала количина антитијела). Биохемијски тестови као што је уреаза тест за разликовање од
кандиде и на крају антимикограм по потреби.

11
 Плијесни изазивачи инвазивних микоза
Све плијесни се дијеле на дерматофите (стриктно патогене плијесни) и недерматофитне плијесни које
су условно патогене. Недерматофити се даље дијеле на основу продукције пигмента тј. меланина на
dematicae (овдје не припада криптококус јер је он квасница) које имају браон пигмент и хијалине које
немају пигмент. Изазивају хијалохифомикозе и ту припадају Aspergillus, Fusarium, Penicillium...

Aspergillus spp.

Опортунистичка плијесан која узрокује аспергилозе. Брзорастуће

хијалине плијесни које су убиквитарне и најзаступљеније гљиве у
природи. Посједују септиране хифе.
Најзначајнија врста је Aspergillus fumigatus који проузрокује 90%
инфекција, а изолују се и A. flavus, A. niger и A. terreus (црна
земља из које расте маслачак) које се означавају као non-
fumigatus врсте.
Доспијевају у организам инхалацијом, а значајно је да посједују
мале и велике споре тако да се велике задражвају у горњим
дијеловима респираторног тракта, а мале стижу до алвеола.
Продукују хидролитичке ензиме који оштећују ткиво. Продукују и
микотоксине (афлатоксин), а главни антигени у ћелијском зиду су
галактоманан и β-D-глукан који могу довести до алергијске
реакције. Узрокују површне аспергилозе као што су аспергилус
кератитис, аспергилус отомикоза или онихомикоза. Најчешће
узрокује плућну аспергилозу која у случају слабог имунског одговора прелази у инвазивну
дисеминовану аспергилозу усљед продирања у крвоток што носи велику смртност.
Дијагностика
Узорак за плућну аспергилозу је биоптат ткива, БАЛ или спутум са опадајућом сензитивношћу узорка
(креће се око 10-30%). Микроскопирање директног препарата (специфичност наравно 100%). Након
тога култивисање на SDA агару на собној температури током 48h (сензитивност 50%). На препарату из
културе хифе формирају облик маслачка. Детекција антигена тј. галактоманан и β-D-глукан се користи
као дијагноза вјероватне апсергилозе са сензитивношћу од 100% али могу да детектују и мртве ћелије
као и нормалну микробиоту. Тако и PCR. Зато се користи комбинација ових тестова ради веће
поузданости.
Треба напоменути да је инвазивна аспергилоза најчешћа инвазивна гљивична инфекција и да су у том
случају микроскопирање и култивисање ниске сензитивности и тада се првенствено користи детекција
антигена и антитијела.

12
Penicillium spp.

Условно патогене хијалине плијесни. Чести су контаминанти. Узрокују

пеницилиозе које могу бити микотични кератитис, отомикоза,
онихомикоза, пеницилиоза плућа и дисеминована системска болест.
Може да узрокује и микотоксикозе и микоалергозе. Penicillium
marneffei је бифазна гљива. Penicillium notatum је ofc гљива за коју је
прво откривено да производи пеницилин. Мицелијум је септиран, а
конидиофоре се дихотомо гранају и дају двије гране које се даље
гранају на по двије профијалиде, а профијалиде на по двије фијалиде
што даје изглед метлице на препарату из културе.
Дијагностика
Узима се узорак зависно од обољења, прави се директни препарат,
култивисање на SDA агару на собној температури. Веома брзо се
формира мицелијум изгледа метлице на препарату из културе.

Fusarium spp.
Условно патогена хијалина плијесан. Убиквитарна, геофилна. Најзначајније врсте су
F. solani и F. oxysporum. Изазивају микотични кератитис, синузитис, кожне промјене
или инвазивне фусариозе које обухватају унутрашње органе.
Дијагностика
Директни препарат из узорка па култивисање на SDA агару. Брзорастућа је плијесан
која на препарату из културе формира макроконидије облика банане или махуне.
Често се мијеша са аспергилозом. {Fuss што значи нога – оклизнем се на банану}

Zygomicetes (Mucormycetes)
Условно патогене плијесни од којих су најзначајнији родови Mucor, Rhizophus, Absidia и Rhizomucor.
Ово су савршене гљиве односно продукују у сексуалном стадијуму зигоспоре, а у асексуалном
спорангиоспоре. Веома брзо расту и формирају мицелијуме. Карактеришу их широке несептиране
хифе од којих се неке диференцирају у спорангиофоре на којима се налазе спорангијуми гдје се
формирају спорангиоспоре. На другом крају се хифе диференцирају у столоне одакле се пружају
ризоиди {Ризофус - ризоиди}. Узрокују мукормикозе. Најчешће су то риноцеребрална и плућна
мукормикоза јер инфекција почиње инхалацијом спора гдје неке одлазе у плућа, а друге преко
олфактивних ћелија и булбуса до мозга. Ове плијесни су ангиоинвазивне и долази до дисеминоване
инфекције са великом смртношћу.
Дијагностика
Узимање узорка, прављење директног препарата из узорка гдје се уочавају фрагменти несептирани
хифа. Култивишу се на SDA агару гдје брзо расту на собној температури 2-3 дана. На препарату из
културе се виде хифе што формирају спорангиофоре, столоне и ризоиде. Најчешће се изолује
Rhizophus.

13
Pneumocystis jirovecii (Pneumocystis pneumonia – PCP)
Прво класификован као протозоа због чега се користи терминологија за протозое. Не може да се
култивише на хранљивим подлогама. Налази се у асексуалној фази као трофозоит који се дијели
бинарном диобом у спољашњој средини, а када доспије у диплоидну форму прецисту од које након
једне мејозе и двије митозе настаје зрела октетна циста са 8 елементарних тјелашаца. Адхерира за
пнеумоците помоћу MSG гликопротеина, разлаже сурфактант под дејством кексина и обично узрокује
локалну инфекцију плућа. До компликација долази код имунокомпромитованих.
Дијагностика
Узима се узорак (биопсија плућа, БАЛ, спутум) и посматра се на директном препарату. Уколико
детектујемо присуство октетне цисте то је патолошки налаз и потврђена инфекција. Не може се
култивисати, а такође се користе имунолошке методе доказивања антигена β-D-глукана или
молекуларна метода PCR. Значајан је квантитативни PCR за разликовање колонизације и инфекције.

Антигени у дијагностици
Aspergillus β-D-глукан галактоманан
Candida β-D-глукан манан
Cryptococcus глукуроксиломанан
Pneumocystis β-D-глукан

14
 Бифазне гљиве
Стриктно патогене врсте које имају квашчеву (паразитску) фазу и мицелијумску (сапрофитну) фазу. Као
плијесни се изолују на основним хранљивим подлогама на собној температури 2-3 дана. Као квашчева
фаза паразитирају у човјечијем организму. Конверзија раста је главни фактор вируленције, а и
дијагностички критеријум. Инфекције настају најчешће инхалацијом спора и развија се запаљење
грануломатозног карактера. У бифазне гљиве спадају: Histoplasma capsulatum, Blastomyces
dermatitidis, Paracoccidiodes brasiliensis, Coccidiodes immitis, Sporothrix schenkii и Penicillium marneffei.

Histoplasma capsulatum
Проузрокује хистоплазмозе – инфекције хистиоцита (ткивних макрофага) тј. ћелија РЕС-а. Изгледају
инкапсулирано јер се налазе у макрофагима, али заправо не посједују капсулу. Најчешће узрокује
плућну хистоплазмозу јер је фагоцитују алвеоларни макрофаги, која може прећи у хроничну болест.

Дијагностика
Узима се узорак (наравно биопсија плућа, БАЛ или спутум) од којег се прави директни бојени
препарат по Гимзи гдје се виде бластоспоре у макрофагима. Култивисање на SDA агару на 25 °C када
се изолује мицелијумска фаза. Квашчева фаза се култивише на обогаћеним подлогама 4 недјеље на
37°C.

Микоалергени и микотоксини

Микоалергозе
Микоалергозе су стања када антигени (алергени) гљива прекомјерно активирају имунски систем, и то
првенствено Th2 имунски одговор гдје долази до бурне инфламације и цитокинске олује. Најчешће су
то ABPA и AFS.
ABPA (алергијска бронхопулмонална аспергилоза) која настаје инфекцијом од стране аспергилуса када
се активира Th2 одговор, долази до еозинофилије и повећаног титра IgE који су уједно и параметри за
дијагностику. Лијече се кортикостероидима (ограниче инфламацију и смање имунски одговор) и
антимикотицима (елиминација узрочника).
AFS (алергијски фунгални синузитис) који представља присуство гљивица у синусима када настају
назални полипи који се отклањају хируршки.

Микотоксикозе
Микотоксикозе су стања интоксикације микотоксинима који представљају секундарне метаболите
гљивица који дјелују на макроорганизме. Могу да оштећују ДНК домаћина, инхибирају синтезу
протеина, доводе до апоптозе итд. Да би дошло до интоксикације није потрбно присуство гљивица
него само њихових микотоксина. Неки од њих имају тератогени и канцерогени ефекат. Афлатоксин је
један од њих, а њега продукује Aspergillus flavus. Најчешће долази до хепатоцелуларног карцинома јер
се микотоксини у јетри у метаболизму ксенобиотика преводе у канцерогене супстанце.

15
 ОПШТЕ ОСОБИНЕ ПРОТИСТА
Протисти су једноћелијски еукариотски организми од којих већина медицински значајних представља
протозое. Протозое имају двије главне животне форме – трофозоит што представља вегетативну
форму која се креће, храни и размножава и циста што представља форму која је отпорна на услове
спољашње средине што омогућава њено преживљавање и она представља инфективну форму за
већину протозоа (Trichomonas vaginalis се налази само у облику трофозоита).

Посједују ектоплазму и ендоплазму. Ендоплазма се налази унутра и у њој су смјештене органеле и

једро (или више једара) укључујући и митохондрије (неке протозое посједују структуре са сличном
функцијом умјесто митоходнрија), а ектоплазма се налази споља и служи за формирање протрузија
цитоплазме као што су псеудоподије. Неки се крећу помоћу псеудоподија (амебе), неки помоћу
трепљи (цилијате) или помоћу бичева (флагелате). Већина протозоа посједује примитивни усни отвор
(citostoma) и примитивни анални отвор (cytopig), а неки и примитивни фарингс (cytopharinx).

Могу да се размножавају сексуално и асексуално. Најчешћи асексуални начини размножавања су

проста диоба (мајка ћелија се подијели на двије ћерке ћелије) или шизогонија (прво долази до
повећања броја једара и цитоплазме након чега се цијепа та јединка на већи број ћерки ћелија).
Сексуално се размножавају тако што се неки асексуални облици прво диференцирају у гаметоците
који се даље диференцирају у гамете који се спајају у зигот од којих настаје циста (спороциста) 3 и
спорозоити, а овај процес се назива гамагонија.

Протозое су паразити и могу се пренијети на више начина. Човјек се може заразити директно из
спољашње средине у којој се налазе протозое, преко механичких вектора (само преносе узрочника у
којима се не одвија животни циклус паразита), биолошких вектора (у њима се одвија дио животног
циклуса). Такође и инфицирани човјек може бити вектор за пренос паразира. С обзиром да су
паразити, морају имати једног или више домаћина. Паразити који имају само једног домаћина
називају се моноксени, а који имају више домаћина хетероксени. Могу бити ендопаразити или
ектопаразити. Такође се дијеле на апатогене или патогене паразите. Још једна подјела је:
1. случајни паразити (мијазе – када мува положи јаја на човјека)
2. факултативни паразити – могу да живе као паразити или у спољашњој средини као слободна
генерација (Srongyloides stercoralis)
3. облигатни паразити (морају провести читав или један дио животног циклуса у домаћину):
• трајни паразити - читав животни циклус проводе у домаћинима (Plasmodium spp.)
• перодични паразити - један дио животног циклуса морају провести у домаћину (Ascaris
lumbricoides)
• повремени паразити - привремено узимају храну са домаћина – хематофагне артроподе
(комарац, крпељ)

3
спороциста је саставни дио цисте и обично их је више, али некада се циста састоји само од једне спороцисте
16
Класификација протозоа
Према биолошким карактеристикама:
Amoebe – амебе које користе псеудоподије за кретање
Ciliates – трепљари који се крећу помоћу трепљи тј. цилија
Flagelates – бичари који користе бичеве тј. флагеле
Apicomplexa – немају видљиве органе за кретање, а посједују апикални комплекс којим продиру
унутар ћелије, те су ово интрацелуларни паразити, размножавају се сексуално поред асексуалног

Према клиничким карактеристикама

Протозое крви и ткива – лошије су прилагођене домаћину па долази до већих оштећења и теже
клиничке слике
Протозое дигестивног и уринарног тракта – боље прилагођене домаћину због чега су оштећења и
клиничка слика блажи

17
 ДИЈАГНОСТИКА ПРОТОЗОА4

Прво се узима узорак зависно од обољења. Најчешће су то столица, крв,

спутум, урин и ликвор. Ако је узорак столица, потребно је узети 3 узорка
фецеса у интервалима 2-3 дана. Пожељно је узети дио фецеса који
садржи слуз или крв. Течну столицу потребно прегледати у року од 30
min, а чврсту столицу у року од 2-3 сата или се чува у фрижидеру на 4 °C
током 24h.

Столица се може концентрисати формалин-етар методом гдје се

паразитски елементи налазе на дну епрувете (седиментација) или цинк-
сулфат методом гдје се паразитски елементи налазе на врху епрувете
(флоатација). Такође се миже корситити парасеп метод који је
комерцијални сет. По потреби се столица може конзервисати у чију сврху
се користе PVA – поливинил алкохол, SAF - натријум (содијум) ацетат
формалин или MIF – метриолат јод формалдехид.
Из узорка се прави директан нативни препарат гдје се додаје Луголов
раствор. За припрему бојених препарата се морају користити свјежи
узорци (не из конзерванса, најчешће се за паразите користи Гимза). У
течним столицама се обично налазе облици трофозоита, а у чврстој
столици цисте. Култивација се ријетко изводи осим за Trichomonas
vaginalis. Користе се и имунолошки тестови детекције антигена (у
столици и крви) и антитијела (у крви). Постоје 3 копроантигена
(антигени који се траже у столици) који се рутински детектују, а то су
антигени за Entamoeba hystolitica, Giardia lamblia и Cryptosporum
parvum. Најчешће су то ELISA или имунохроматографски тест. Могу се
користити и молекуларне методе као што је PCR.

Антипаразитски љекови

Против протозоа дигестивног и уринарног тракта

метронидазол, паромицин, нитакзоксанид, јодокинол
Антималарици
кинин, хлороквин, мефлоквин, артемизин, антагонисти фолне киселине (триметоприм)
Антихелминтици
бензимидазоли, тетрахидропиримидини, пиперазини, феноли

4
За питање дијагностика паразитоза је потребно прочитати и дијагностику хелминтоза
18
 ENTAMOEBA HYSTOLITICA И ДРУГЕ АМЕБЕ
Амебе су протозое које се крећу помоћу псеудоподија (лажних ножица) и посједују ектоплазму и
ендоплазму. Налазе се у форми трофозоита и форми цисте. Могу се подијелити на патогене и
апатогене. Патогене су од медицинског значаја јер прозурокују обољења, али је битно познавати и
апатогене због диференцијалне дијагностике тј. разликовања. Најзначајнија стриктно патогена врста је
Entamoeba hystolitica (dysenteriae) која такође може имати и апатогену изоензимску форму која се
назива Entamoeba dispar. Друге апатогене врсте су Entamoeba coli и Entamoeba gingivalis.

Entamoeba hystolitica s. dysenteriae

Посједује ензиме који су заслужни за разградњу ЕЦМ-а и оштећују
ћелије, а у случају да не посједује те ензиме онда је то апатогени сој E.
dispar.
У организму паразитира у облику трофозоита - патогена форма која се
храни, напада ћелије и ствара оштећења због чега се назива форма
хистолитика. У овом облику посједује екто и ендоплазму, једно једро, а
често се у ендоплазми могу наћи фагоцитовани еритроцити што може
бити један од дијагностичких критеријума.
У спољашњу средину се излучује у облику цисте која предсавља и инфективни облик за
човјека (посједује 1 - 4 једра (зрела циста увијек 4 једра) и двоструки зид – E. coli посједује
4 до 8 једара што је диференцијални критеријум)
Прелазни стадијум из трофозоита у цисту је форма минута (прециста) што представља
луменску форму која није патогена и храни се бактеријама и слузи у цријевима.
Животни циклус и патогенеза
Прво долази до ингестије цисте која путује до танког цријева гдје долази до
ексцистације. Након тога се умножавају једра митозом и добијамо метацисту са 8
једара која се у дебелом цријеву дијели на 8 трофозита који су инвазивни. Они прво
адхерирају за ентероците након чега врше дигестију ЕЦМ-а и хемолизином оштећују
ћелије тако да стварају улкус са широким дном. Долази до крварења. Трофозити се
константо дијеле бинарном диобом, а неки од њих ће прећи у форму минута
(прецисту) која се постепено трансформише у зрелу цисту са 4 једра како путује према аналном отвору
(инцистација). Са фецесом се избацују цисте у спољашњу средину одакле се преносе феко – оралним
путем у сљедећег домаћина.

Обољења
Најчешће су то асимптоматске инфекције, а симптоматске се дијеле на интестиналне инфекције и
екстраинтестиналне инфекције. Инфекције се називају амебијазе, тако да када се Е. hystolitica нађе у
дебелом цријеву, онда оштећује ентероците и доводи до дијареје, а након тога ствара улкус са
широким дном гдје долази до крварења и појаве крви у столици (амебна дизентерија).
Екстраинтестиналне инфекције настају тако што амеба прође епителну баријеру и продре у крв одакле
прво одлази мезентеричним венама до јетре одакле даље дисеминује кроз крвоток до плућа и на
крају до мозга.

19
Дијагностика
Код интстиналне амебијазе најбољи узорак је фецес. Узорак се прво прегледа макроскопски (крв и
слуз у столици) након чега се приступа микроскопирању. Претходно се столица може концентрисати
неком од метода концентрисања. Прво се прегледа директни нативни препарат гдје се види
покретљивост (грију се грејним сточићем на 37 °C ради очувања покретљивости), а онда директни
бојени препарат. У течној столици тражимо трофозоите, а у чврстој цисте са 4 једра (E. coli циста има 8
једара). Могу се и култивисати на Löffler агару модификованом по Симићу. Од имунолошких метода то
је детекција копроантигена - ELISA. Наравно ту су и молекуларне методе – PCR.
Код екстраинтестиналних амебијаза се користе биоптати ткива или крв као узорци.
Микроскопирањем детектујемо трофозоите, а серолошке анализе детекције антигена и антитијела у
крви што се савремено користи.

Слободно – живеће амебе

Ово су убиквитарне амебе које ријетко изазивају обољења код људи. Најзначајније врсте су Naegleria
spp. које могу да се нађу у 3 облика: трофозоит који се креће, храни и размножава; бифлагелатна
форма која је инфективна форма и која се ствара у неповољним условима; и циста која се ствара у
изузетно неповољним условима. Проузрокује примарни амебоидни менингоенцефалитис.
Acanthoamoeba spp. и Balamuthia spp. изазивају грануломатозни амебоидни енцефалитис и
дисеминоване болести.
Дијагностика је микорсопирање из узорака или се изолују на специјалнм хранљивим подлогама.

20
 ЦИЛИЈАТЕ
Balantidium coli

Баландтидијум је једина медицински значајна цилијата, а једина

значајна врста је Balantidium coli. Примарно паразитира у свињама, а
може се пренијети и на човјека и то у дебело цријево. Јавља се у облику
трофозоита и цисте. Трофозоит се креће помоћу цилија које потпуно
покривау његову површину. Посједује цитостому (примитивни усни
отвор), цитофарингс (примитивни фарингс) и цитопиг (примитивни
анални отвор). И трофозоит и циста имају макронуклеус и микронуклеус.
Размножава се бинарном диобом.

Обољења
Изазива балантидијазе које су најчешће асимптоматске или
симптоматски када се описује као амебна дизентерија. Ријетко долази и
до екстраинтестиналне инфекције.

Дијагностика
Узорак је столица гдје се траже зависно од конзистенције трофозоити тј. цисте микроскопирањем.

BLASTOCYSTIS HOMINIS
Blastocystis hominis је протист
сличан протозоама. Паразитириа
у дигестивном тракту и често се
налази у столици здравих особа.
Налази се у 4 форме: вакуоларна
(најчешћа), грануларна,
амебодина и форма цисте.
Потребан је велики број
паразита да би узроковали
обољење и то је дијареални
синдром који се назива
бластоцистоза.

Дијагностика
Сумњамо на бластоцистозу када
имамо дијареју и када су други
узрочници дијареје негативни.
Да би налаз био патолошки
потребно је да видимо 5
паразита у једном видном пољу
на увеличању 40.

21
ФЛАГЕЛАТЕ ДИГЕСТИВНОГ И УРОГЕНИТАЛНОГ ТРАКТА
Giardia lamblia
Ђардија је флагелата која има 4 пара флагела. Налази се у
два облика – трофозоит који има карактеристичан бизаран
облик због два једра што личе на буљаве очи. Посједује
конкавни дио – вентрални диск помоћу којег адхерира за
епителне ћелије. Циста је кружног облика са дебелим
зидом и 4 једра. Умјесто митохондрија посједује митозоме.

Животни циклус
Ингестија цисти које се ексцистирају у дуоденуму и долази
до подјеле цисте на 2 трофозоита са по 2 једра. Ђардија
адхерира за ентероците и омета апсорпцију хранљивих
материја. Може се проширити и у жучне путеве. Умножава се бинарном
диобом, а путујући кроз дебело цријево долази до инцистације и
формирања зреле цисте са 4 једра која доспијева у спољашњу средину
фецесом.

Обољења
Најчешће је то асимптоматско обољење. Симптоматски изазива упалу
дуоденума и жучних путева (ђардијаза или ламблијаза). Доводи до поремећаја апсорпције и то
посебно масти и липосолубилних витамина због чега долази до појаве стеатореје (масна столица).

Дијагностика
За узорак се узимају фецес у којем се траже цисте или дуоденални сок помоћу ентеротест капсуле
(капсула за коју је везан конац се прогута, а конац се причврсти за образ пацијента. Капсула доспијева
до дуоденума гдје се за њу лијепе трофозоити, након 4 сата се извлачи капсула) гдје се траже
трофозоити. На нативном препарату можемо видјети покретљивост трофозоита која се описује као
„лист који пада“. На бојеном препарату се виде структурне компоненте. Макроскопски, фецес може
бити у облику стеатореје. Савремено се детектују копроантигени.

22
Trichomonas vaginalis

Трихомонас спада у флагелате и изазива обољења

урогениталног тракта (најчешћа сексуално преносива
болест). Налази се само у форми трофозоита. Има једно
једро, 4 флагеле и умјесто митохондрија посједује
хидрогенозоме. Такође кроз тијело протозое пролази
аксостил који јој даје чврстину, а на површини се налази
ундулентна мембрана која такође служи за кретање.

Обољења и животни циклус

Преноси се директним сексуалним контактом.
Проузрокује трихомонијазу која је уретритис одоносно
вагинитис који могу и да се искомпликују. Веома често
је то асимптоматкса инфекција. Грлић материце се
описује као јагода због црвенила. Трофозоити се дијеле бинарном диобом. Жене су обично
симптоматски, а мушкарци асимптоматски носиоци.

Дијагностика
Узорак је уретрални брис, вагинални брис или вагинални секрет. Прави се директни нативни препарат
(сензитивност 50%) на коме се види покретљивост и директни бојени препарат по Гимзи. Могућа је
култивација на течном Diamonds медијуму 3-5 дана на 37 °C. Користи се и директна
имунофлуоресценција као и PCR. Уколико је могуће, потребно је испитати оба партнера.

23
 ФЛАГЕЛАТЕ КРВИ И ТКИВА
Leishmania spp.
Флагелата која се јавља у два облика: амастигот (афлагеларни облик који је интрацелуларан) и
промастигот (флагеларни, екстрацелуларни облик). Биолошки вектор је Phlebotomus.

Животни циклус
Инфицирани флеботомус приликом узимања крвног оброка заједно са саливом пребацује
промастиготе у крв домаћина. Промастиготи инвадирају леукоците и у њма се диференцирају у
афлагеларну форму амастиготе које се умножавају у леукоцитима док не дође до пуцања ћелија и
ослобађања нових амастигота који инвадирају нове ћелије. Приликом узимања крвног оброка,
флеботомус ће заједно са крвљу преузети и амастиготима инфициране макрофаге који ће се
ослободити у дигестивном тракту флеботомуса. У флеботомусу се диференцирају у промастиготе и
прелазе у пљувачне жлијезде одакле почињу нови циклус.

Обољења
Најзначајније обољење је висцерална лајшманиоза (кала – азар тј. црна грозница) која се јавља у два
типа – индијски тип који узрокује Leishmania donovani subspecies donovani и медитерански тип који
узрокује Leishmania donovani subspecies infantum (ендемски присутна и на нашим просторима).
Карактерише их хепатоспленомегалија.

Код висцералне индијске лајшманиозе флеботомус преноси лајшманију са једног на другог човјека тј.
инфекција се одржава на релацији човјек – флеботомус – човјек. Акутног је тока.
Код висцералне медитеранске лајшманиозе, флеботомус преноси лајшманију са пса на човјека,
односно човјек је случајни домаћин. Овдје је релација пас – флеботомус – пас (некад човјек).
Хроничног је тока.
24
Кожну лајшманиозу узрокује Leishmania tropica. Ово је самоограничавајућа инфекција јер долази до
редукције броја паразита и спонтаног излијечења.
Мукокутану лајшманиозу узрокују Leishmania brasiliensis и Leishmania mexicana. Овдје не долази до
спонтаног самоизлијечења, него долази до хиперсензитивности на лајшманин (антиген лајшманије) и
до кожних лезија што се описује као „тапирски нос“ (тапири углавном живе у Бразилу и Мексику).

Дијагностика
Код кутане лајшманиозе се узима за узорак кожа са ивице промјене, код мукокутане то није случај јер
паразити нису присутни у промјенама тако да се дијагностификује на основу клиничке слике. За
висцералну лајшманиозу се користи коштана срж, а биопсија слезине и јетре се избјегава због могуће
руптуре органа. Микроскопирањем доказујемо присуство паразита. Постоји могућност култивисања
на NNN подлози. Такође се користе и серолошке анализе крви на антитијела и антигене. Може се
користити и PCR. Користи се и Монтенегро интрадермални тест гдје се апликује лајшманин и ако дође
до црвенила тј. реакције преосјетљивости значи да је пацијент прокужен.

Trypanosoma spp.

Трипанозома је флагелата која узрокује двије болести – афричи и америчку трипанозомијазу.

Афричка трипанозомијаза (болест спавања)

Прозурокују је Trypanosoma bruce gambiensae и
Trypanosoma brucei rhodensiensae. Јавља се у облику
трипомастигота и епимастигота. Биолошки вектор је
мува це – це, рода Glossina из породице Glossidae.
Посједују бич на предњем полу.

Животни циклус
Инфицирана мува глосина убоде човјека и тада трипомастиготи заједно са пљувачком прелазе у
крвоток човјека. Они се ту умножавају и инфицирају домаћина све док не дође сљедећа глосина и
преузме трипомастиготе у своје дигестивни тракт заједно са крвљу. Ту се трипомастиготи
диференцирају у епимастиготе који се дијеле бинарном диобом након чега се поново диференцирају
у трипомастиготе који су инфективна форма и одлазе у пљувачне жлијезде.

Обољења
На мјесту убода долази до формирања промјена на кожи. Трипомастиготи доспијевају до лимфних
чворова који се увећавају. Карактристичан је Винтерботомов знак (Winterbottom) за T. brucei
gambiensae гдје отичу лимфни чворови врата. Постоје два стадијума, први је фебрилни док се
паразити размножавају у крви, а други је када прелазе у ЦНС и узрокују менингоенцефалитис. T. brucei
rhodensiensae даје тежу клиничку слику и брже се развија болест.

Дијагностика
За узорак се може узети кожна промјена, код T. brucei gambiensae пункатат лимфног чвора, код T.
brucei rhodensiensae крв, а код обе узима се ликвор да би се видјело да ли је болест прешла у други
стадијум. Из узорка се прави нативни препарат, директни бојени препарат или се користе имунолшке
методе детекције антитијела или молекуларне методе (PCR).
25
Америчка трипанозомијаза

Узрокује је Trypanosoma cruzi – Chagas. Налази се у облику трипомастигота, епимастигота и

амастигота (афлагеларни, интрацелуларни облик). Биолошки вектори су стјенице рода Triatoma.

Животни циклус
Инфицирана стјеница узима оброк на тијелу човјека (обично ноћу), и то најчешће око уста гдје заједно
са фецесом избацује трипомастиготе. Човјек се чеше и уноси трипомастиготе у организам. У
организму трипомастиготи инвадирају ћелије са једром и ту се диференцирају у амастиготе. У том
облику се умножава да би прије напуштања ћелије поново диференцирали у трипомастиготе који
дисеминују путем крви и инвадирају нове ћелије. Када стјеница узима крвни оброк, преузеће заједно
са крвљу и трипомастиготе, који се у њеном дигестивном тракту диференцирају у епимастиготе који се
умножавају и прије избаивања путем фецесе, поново диференцирају у трипомастиготе.

Обољења
Узрокује америчку трипанозомијазу (Шагасова болест). На мјесту убода стјенице се јавља примарна
лезија која може да се јави као унилатерални конјунктивитис са периорбиталним едемом што се
назива Romaña знак. Болест се развија због ширења паразита до лимфног ткива. Може имати акутни и
хронични ток. Инфицира срчани мишић и дигестивни тракт, а може и да се пренесе конгенитално на
плод када узрокује менингоенцефалитис.

26
Дијагностика
Код акутне трипанозомијазе се као узорак узима крв гдје се прави нативни препарат или крвни размаз
по Гимзи у циљу детекције паразита. Такође се користи и PCR.
Код хроничне трипанозомијазе се користе серолошке анализе детекције антигена и антитијела јер је
смањена паразитемија и смањена је сензитивност нативног препарата и размаза крви.
Специјална метода је ксенодијагностика када се лабораторијски сојеви стјеница хране крвљу
испитаника да би се након 2 седмице тражили трипомастиготи у задњем цријеву стјеница или у
фецесу.

27
 АПИКОМПЛЕКСА
Апикомплексе су облиагтно интрацелуларне протозое које посједују апикални комплекс који је
заслужан за продирање у ћелије. Такође посједују и апикопласт – органела која подсјећа на
хлоропласт биљака (мјесто дјеловања неких лијекова). Апикомплексе се размножавају сексуалном
фазом у сталном домаћину и асексуалном у прелазном. Асексуално размножавање представља
шизогонију односно прво се једро трофозоита дијели на више једара након чега слиједи цијепање тог
вишеједарног трофозоита на већи број мерозоита. Неки од мерозоита могу да се диференцирају у
гаметоците (маркогаметоцити – женски и микрогаметоцити – мушки) који ће наставити
диференцијацију у макро и микрогамете у сталном домаћину, када долази до њиховог спајања у зигот
који се диференцира у ооцисту у којој се формирају спорозоити који ће се у сљедећем домаћину
ослободити и асексуално дијелити на трофозоите.

Toxoplasma gondii
Као и друге апикомплексе, размножава се сексуалном и асексуалном фазом што одређује сталног
односно прелазног домаћина. Токсоплазма се сескуално размножава у мачки која је због тога стални
домаћин, а асексуално у човјеку и другим сисарима који су прелазни домаћини. Налази се у облику
тахизоита (трофозоити који се брзо дијеле), брадизоита (трофозоити које се споро дијеле) и цисте.

Животни циклус
Октетна циста из фецеса мачке доспијева у организам ингестијом или ткивна циста која је формирана
у прелазном домаћину доспијева у организам човјека ингестијом инфицираног меса. Долази до
ослобађања спорозоита из цисте, однсоно брадизоита из ткивне цисте који инвадирају епител танког
цријева и ту се умножавају као тахизоити који инфицирају нове ћелије. Неки тахизоити пробијају
базалну мембрану и прелазе у крвоток гдје инвадирају макрофаге и помоћу њих дисеминују.
Тахизоити ће код прелазног домаћина инвадирати одређена ткива (најчешће мишић, мозак и јетру)
гдје се формирају успаване форме зване ткивне цисте које садрже брадизоите. У случају мачке тј.
сталног домаћина доћи ће до формирања гаметоцита који сазријевају у гамете и формирају зигот од
којег настаје октетна циста која ће са фецесом доспијети до спољашње средине.

28
Обољења
Токсоплазма изазива токсоплазмозу.
Као што је претходно речено, до инфекције може доћи уносом цисти из фецеса мачке или
конзумирањем недовољно обрађеног меса у којем се налазе ткивне цисте.

Постоје три типа токсоплазмозе:

Примарна (стечена) токсоплазмоза која представља примарну инфекцију токосплазмом
Реактивација код имунокомпромитованих који су раније инфицирани и усљед слабљења имунског
система, брадизоити из ткивних цисти се реактивирају и постају тахизоити (најчешће асимптоматски)
Конгенитална токосплазмоза – када дође до примарне инфекције код труднице која раније није била
инфицирана и нема антитијела на токосплазму због чега се токсоплазма шири и може прећи на плод
гдје узрокује хидроцефалус (ткивна циста блокира отицање ликвора), интракранијалне калцификације
и хориоентеритис.

Дијагностика
Узорак најчешће крв, ликвор или биоптат ткива.
Директне методе доказују присуство паразита у узорку, али пошто се микроскопски тешко доказују
паразити, користи се PCR за директно доказивање.

Индиректне методе доказују присуство антитијела на токсоплазму (серолошке анализе)

Налаз IgM антитијела говори о примарној свјежој инфекцији
Налаз IgG антитијела говори о прележаној инфекцији
Налаз IgM и IgG антитијела (двоструки пораст титра) говори о реактивацији инфекције када се испитује
авидитет антитијела да би се утврдило вријеме инфекције (што је јачи авидитет то је инфекција старија
и обрнуто).

Ако је трудница пацијент, обавезно се раде серолошке анализе и мајке и плода.

Због могућности конгениталне инфецкије, трудници се раде серолошки статус, ултразвук плода и PCR
амнионске течности.

29
Plasmodium spp.
Плазмодиум припада апикомплексама које се сексуално размножавају (спорогонија) у комарцу рода
Anopheles који уједно представља биолошки вектор. Прелазни домаћин је човјек у којем се
размножава само асексуално шизогонијом. Најзначајније врсте су:
Plasmodium falciparum
Plasmodium vivax
Plasmodium ovale
Plasmodium malariae

Falciparum и vivax заједно узрокују 95% свих инфекција

Falciparum инвадира све стадијуме развоја еритроцита
Vivax и ovale инвадирају ретикулоците и могу бити у облику хипнозоита (облици који остају у јетри као
успавани и могу довести до релапса тј. поновне активације)
Malariae инвадира само зреле еритроците

Животни циклус
Инфицирана женка комарца Anopheles приликом убода заједно са саливом преноси спорозоите у
крвоток човјека. Они прво путују до јетре гдје инвадирају хепатоците (егзоеритроцитна (ЕЕ) фаза).
Умножавају се шизогонијом и настају мерозоити који се ослобађају лизом хепатоцита. Поново
доспијевају у крвоток и ту инвадирају еритроците (еритроцитна (Е) фаза) гдје се поново умножавају
шизогонијом и долази до лизе ћелије. Циклус се тако понавља и оштећује еритроците, а неки од
мерозоита се диференцирају у гаметоците који умиру осим ако Anopheles не преузме те гаметоците
који ће се развити у гамете и спајањем формирати зигот који се диференцира у оокинет који се
угнијезди у субмукозу комарца гдје сазријева у ооцисту која ослобађа спорозоите у пљувачним
жлијездама.

30
Обољења
Плазмодијум изазива болест по имену маларија. ЕЕ фаза је заправо период инкубације, када нема
клиничке слике маларије, међутим када се мерозоити ослободе у крвоток, имунски систем их
препознаје и долази до фебрилног стадијума. Када инвадирају еритроците, долази до повратка
температуре на физиолошке вриједности.

Пароксизам је прскање великог броја еритроцита у исто вријеме. Маларични напад је скуп
пароксизама са краћим или дужим афебрилним интервалима. Маларија представља скуп свих
пароксзизама и афебрилних периода од првог па до посљедњег (до излијечења или смрти
пацијетнта).
Када дође до ослобађања мерозоита, луче се IL-1, IL-6 и TNF који утичу на хипоталамус и подижу
температуру тијела која убија само зреле мерозоите, тако да млади остају живи што доводи до
синхронизације пароксизама. Имамо различите инкубационе периоде за различите врсте.
Ovax и vivale 48h, malariae 72h, a falciparum 24-48h. Веома је значајно разликовање falciparumа и non-
falciparum врста јер он даје најтежу клиничку слику. Код свих врста осим код falciparumа 1 мерозоит
инвадира 1 еритроцит, а код њега може и више мерозоита инвадирати 1 еритроцит. Поред тога он
формира испупчења (кнопсове) на еритроцитима који доводе до аглутинације еритроцита и до
зачепљења крвних судова и тиме исхемије. На нашим просторима постоје Anopheles који преносе
маларију, али је аутохтоно нема, само импортовани случајеви.

Дијагностика
Први корак је клиничка слика коју представљају јако карактеристични маларични напади. Након
сумње на маларију, узима се периферна крв и ради се размаз крви и густа кап. Размаз крви се боји
Гимзом и ту се виде мерозоити унутар еритроцита и све структурне компоненте. Густа кап се ради
тако што се додаје хипотоничан раствор Гимзе када долази до лизе еритроцита. Има већу
сензитивност због већег узорка, али се не виде структурне компоненте. Микроскопирањем се
детектују паразити. Узорке је потребно узимати више пута у току једног дана, тако 3 дана узастопно.
Фалципарум се разликује од осталих јер има 2 ринга (прстена) у еритроциту и гаметоцити имају облик
банане. Имунохроматографски тест је савремени тест који има 3 црте, једна означава контролу, друга
non-falciparum врсте, и трећа је falciparum.

31
 ЦРЕВНЕ КОКЦИДИЈЕ И МИКРОСПОРИДИЈЕ
Кокцидије такође припадају апикомплексама што значи да су интрацелуларни паразити,
размножавају се и полно и бесполно. На основу тога да ли се асексуална и сексуална фаза одвијају у
истом домаћину или у различитом домаћину, подијељене су на моноксене и хетероксене. Цревне
кокцидије инфицирају дигестивни тракт.

Cryptosporidium parvum et hominis (1x4)

Моноксене кокцидије чија се ооциста састоји од 1 спороцисте која има 4 спорозоита (1x4).

Животни циклус
Долази до ингестије ооцисте чијом се ексцистацијом ослобађају спорозоити. Они се диференцирају у
трофозоите који инвадирају ентероците на специфичан начин. Стварају паразитофорусне вакуоле које
се налазе на површини ћелије, али су повезане са њом, односно то је интрацелуларно
екстрацитоплазматска локализација. Трофозоит се диференцира у меронт типа I у којем се
шизогонијом ствара 8 мерозоита типа I (шизонта) који се ослобађају и инвадирају друге ћелије. У
неком тренутку ће се мерозоити типа I диференцирати умјесто у меронт типа I, у меронт типа II који
садржи 4 мерозоита типа II који се диференцирају у микро и макрогаметоците па у гамете који
стварају зигот од кога настаје ооциста. Та ооциста може бити са танким или дебелим зидом. У случају
ооцисте са дебелим зидом онда је отпорна на факторе спољашње средине и заједно са фецесом се
избацује, а ооциста са танким зидом је нестабилна и долази до њеног пуцања и до аутоинфекције.

Обољења
Узрокују криптоспоридиозу која је обично асимптоматска или се јавља као акутни дијарејни синдром.
Код имунокомпромитованих долази до хроничног дијарејног синдрома и дехидратације. Може доћи
и до екстраинтестиналних инфекција, и то најчешће плућна криптоспоридиоза која настаје
инхалацијом ооцисти или инфекције жучних путева.

Дијагностика
Узорак је столица у којој се траже зависно од конзистенције ооцисте односно мерозоити. Директни
препарат се боји по модификованом Ziehl – Neelsenu. Такође се могу детектовати копроантигени
имунохроматографски тестовима, а наравно раде се и серолошке анализе антитијела или PCR.

32
Cystoisospora belli (2x4)
Моноксена кокцидија чија се ооциста састоји од 2 спороцисте са по 4 спорозоита.
Изазивају интестинална обољења код имунокомпромитованих.
Дијагностика
Узорак је столица у коме детектујемо спороцисте микроскопирањем. Користе се методе
концентрације узорка. Битно је напоменути да се са фецесом избацује незрео споробласт који се
дијели на 2 спороцисте. Најчешће је то директно бојени препарат по модификованом Ziehl – Neelsenu.

Cyclospora cayetanensis (2x2)

Моноксена кокцидија чија се ооциста састоји од 2 спороцисте са по 2 спорозоита.
Узрокује инестинална обољења код имунокомпромитованих. Узорак је наравно столица коју је
потребно концентрисати. Детектујемо ооцисте, али ооцисте у столици нису спорулисане, тек након
одређеног времена у спољашњој средини постају зреле. Бојење по модификованом Ziehl – Neelsenu и
микроскопирање.

Sarcocystis suihominis (свиња) et boviominis (говедо) (2x4)

Хетероксена кокцидија за коју је човјек стални домаћин у којем се одвија сексуална фаза, а свиња
односно говедо прелазни домаћин гдје се одвија шизогонија. Уноси се недовољно термички
обрађеним месом у којем се налазе саркоцисте. Изазива интестинална обољења обично
асимптоматски или у виду дијареје. Дијагностика је микроскопирање бојеног препаата столице у
којем се уочавају спороцисте (ријетко се уочавају ооцисте јер се избацују појединачне спороцисте у
спољашњу средину са 4 спорозоита).

33
Microsporidia
Микроспоридије су заправо једноћелијске интрацелуларне гљиве. Инфективни и дијагностички облик
је спора. Састоје се од егзоспоре и ендоспоре. Унутра се налази измијењен Голџи апарат који се
назива поларни мјехур од којег полази поларна туба.
Улази у организам ингестијом или инхалацијом спора. Долази до герминације и до везивања за
ентероците и продирања интрацелуларно гдје се беполно размножавају и настају меронти који се
размножавају полно спорогонијом након чега слиједи спорулација односно стварање спора које се
избацују у спољашњу средину. Узрокују најчешће дијареју.

Дијагностика
Узорак је столица гдје се детектују споре техником микроскопирања. Користи се и PCR.

34
 ОПШТЕ ОСОБИНЕ ХЕЛМИНАТА
Хелминти су вишећелијски организми који посједују 3 развојна стадијума: јаје, ларва и адултна форма.
Обољења која узрокују се називају хелминтозе. Основна подјела је на пљоснате црве (Platyhelmintes)
и ваљкасте црве (Nematoda), с тим да се пљоснати црви даље дијеле на сегментиране (пантљичаре –
Cestoda) и несегментиране (метиљи – Trematoda).

Постоје моноксени хелминти који читав животни циклус обављају у једном домаћину и хетероксени
којима су потребна најмање два различита домаћина. То су стални и прелазни домаћин, гдје је стални
домаћин онај у коме се развија адултна форма (за њега је инфективни облик ларва) и прелазни
домаћин у коме се развија ларва (за њега је инфективни облик јаје). За моноксене хелминте човјек је
и стални и прелазни домаћин.
Такође постоје неки хелминти који имају директан животни циклус тј. имају само једног домаћина гдје
се налази адултна форма, а ларва (самостално или из јајета) се развија у земљишту – ово су
геохелминти.

Клинички се могу подијелити на хелминте цријева и хелминте крви и ткива зависно од локализације
инфекције. Могу да оштете ткива својим механичким присуством, егзопродуктима, активирањем
имунског одговора или хранећи се на рачун домаћина. Сви хелминти су стриктно патогени.

Неки хелминти се преносе феко – оралним путем, а неки могу из спољашње средине директно
пробијањем коже да уђу у организам, неки ингестијом инфективних облика итд.

Сви хелминти се размножавају полно. Неки од њих су хермафродити (једна јединка посједује и мушке
и женске полне ћелије) или су одвојених полова.
Све нематоде су одвојених полова.
Све цестоде су хермафродити.
Све трематоде су хермафродити осим Schistosome која је одвојених полова.

35
Женке могу бити:
овипарне – несегментирана јаја (неембрионирана) која су неинфективна (ларва још није формирана у
јајету)
ововивипарне – сегментирана јаја (ембрионирана) која су одмах инфективна (ларва формирана)
вивипарне – дају живе ларве које су инфектвине (нема стадијума јаја)

Дијагностика хелминтоза
Најчешће цревне хелминте детектујемо анализом столице и то прво макроскопски, а онда
микроскопски. Зависно од врсте хелминта, тражимо јаја, ларве или адулте. Могу се користити методе
за концентрацију столице (цинк – сулфат или формалин – етар). Неопходно је прегледати минимун 3
узорка узета у интервалу од 2 – 3 дана. Серолошке реакције нису од значаја за цревне хелминте јер се
стварају ниске концентрације антитиела, али су од великог значаја за ткивне и крвне хелминте јер је
присуство хелмината веома често праћено еозинофилијом и порастом титра IgE антитијела. (ELISA и
као потврда Western blot). Такође је могуће детектовати хелминте на патохистолошким препаратима
ткива добијених биопсијом ткива.
Western blot је техника којом се
детектују и издвајају специфични
протеини примјеном гел електрофорезе.
Користи се као потврдни тест након
позитивног ELISA теста

36
 ЦЕСТОДЕ (ПАНТЉИЧАРЕ)
Пантљичаре су пљоснати сегментирани црви који посједују све три развојна облика (јаје, ларва,
адулт). Адултна јединка има неколико дијелова: глава (scolex), врат (collum) и тијело (strobila) које је
издијељено на сегменте (proglottis). Код појединих врста се на
сколексу налази централно узвишење (rostellum). Проглотиси који
су ближи глави су мањи, а повећавају се како се удаљавају од
сколекса тако да је терминални проглотис највећи. Сваки
проглотис представља засебну репродуктивну јединицу јер су ово
хермафродити.
Не посједују лумен нити органе већ апсорбују хранљиве материје
преко тегумента који се налази споља и на њему микротрихе које
повећавају апсорптивну површину.
Јаја свих цестода осим Diphyllobothriuma latuma су сегментирана. Та јаја немају поклопац (operculum)
и садрже ембрион тј. ларву која има шест кукица (3 пара по 2) и зато се назива хексакант.

Цревне цестоде
Taenia spp. (saginata, solium et asiatica)

Теније паразитирају у танком цријеву и женке су ововивипарне тј. полажу сегментирана јаја. Човјек је
стални домаћин, али за Taeniu solium може бити и прелазни домаћин. На основу тога инфективни
облик свих врста је ларва, а поред тога за Taeniu solium инфективни облик је и јаје. Посједују пијавке
помоћу којих се причвршћују за цревни епител. Ларве се називају cisticerkus. Јаје је хексакант, има
оперкулум и радијалну структуру. Морфолошке карактеристике:

Tanenia saginata Taenia solium

(говеђа пантљичара) (свињска пантљичара)

Сколекс саджи 4 пијавке без ростелума и кукица Сколекс садржи 4 пијавке и ростелум са 2 реда
кукица
Зрели проглотиси садрже утерус са 15-20 бочних Зрели проглотиси садрже утерус са 7-12 бочних
грана грана

Проглотиси напуштају дигестивни тракт Проглотиси пасивно напуштају дигестивни тракт

активним покретима
Ларва је cisticerkus celulosae
Ларва је cisticerkus bovis
Човјек је и стални и прелазни домаћин. Узрокују
Човјек је само стални домаћин и изазивају и тенијазу и цистицеркозу
тенијазу

Taenia asiatica – ларве се налазе у јетри свиње. Човјек се може заразити само ларвом, а морфолошке
карактеристике су као Taenia saginata

37
Животни циклус
Говедо или свиња ингестирају јаја из којих се ослобађају онкосфере. Оне пробијају зид танког цријева
и путем крвотока доспијевају до мишића гдје се развијају ларве (цистицеркус бовис и целулозе).
Човјек ингестира недовољно термички обрађено месо (бобичаво месо) и уноси ларве које су
инфективни облици. Ларве се помоћу пијавки каче за цријева човјека и развијају након неколико
мјесеци у адулте. Долази до самооплодње и јаја се избацују у спољашњу средину са фецесом.
Животни циклус у случају цистицеркозе ће бити објашњен у наредном поглављу.

Обољења
Све теније узрокују тенијазу. Веома често је асимптоматска или се јављају благи дигестивни проблеми
као што су пролив или затвор и осјећај глади након јела (једе нашу храну).

Дијагностика
Узорак је фецес. Прво се прегледа макроскопски гдје се некад могу уочити
проглотиси. Након тога се столица концентрише и микроскопира се.
Микроскопирањем се детектују јаја која су морфолошки идентична између
врста. Микроскопирају се утеруси унутар проглотиса гдје се код T. saginate
налази утерус са 15-20 бочних грана, а T. solium са 7-12 бочних грана. Могу
се детектовати и копроантигени. Златни стандард је идентификација на
основу сколекса, али то се ријетко дешава, обично када пацијент донесе мртвог црва у лабораторију.

38
Hymenolepis nana et Hymenolepis diminuta
Назива се и патуљаста пантљичара или мала дјечја пантњичара. Паразитира у танком цриеву.
Посједује 4 пијавке и 1 ред кукица на ростелуму. Женке у ововивипарне тј. полажу сегментирана јаја.
Човјек може бити и стални и прелазни домаћин. Моноксене су. H. nana је изузетак код цестода јер се
у човјеку може развити адултни облик из јаја што се назива директан циклус. Ларва се назива
цистицеркоид.

Животни циклус
Инфекција може настати на два начина: ингестијом ембрионираних јаја (директни пут) или ингестијом
цистицеркоида који се налази у артроподи (индиректни пут).
Човјек ингестира јаја или ингестира артроподе које су инфициране цистицеркоидом (претходно су
ингестирале јаја па се у њима развила ларва). Из јаја се ослобађа онкосфера која пробија епителну
баријеру и развија се у цистицеркоид у мукози цријева. Цистицеркоид било поријеклом из јаја или
директно из артроподе се качи за мукозу цријева и сазријева до адулта. Адулти ослобађају
ембрионирана јаја која се избацују са фецесом. Такође може доћи и до аутоинфекције.

Обољења
Узрокује хименолепидиозу која је често без клиничких манифестација, а може довести до пролива и
грчевима у цријевима ако постоји велики број паразита. Ово је најчешћа инфекција пантљичарама.

Дијагностика
Узорак је столица у којој се често макроскопски налазе проглотиси. Микроскопирањем се детектују
јаја чијом идентификацијом доказујемо инфекцију.

Hymenolepis diminuta
Другачије се назива пацовска пантљичара и код ње постоји само индиректни циклус. Пацовска јер
најчешче пацови ингестирају инфициране артроподе. На сколексу се налазе само 4 кукице без
ростелума.
39
Diphyllobothrium latum
Назива се и рибља пантљичара која је најдужа пантљичара човјека (чак до 15 м). Паразитира у танком
цријеву. На сколексу се налазе 2 ботридије (удубљења, жлжебови помоћу којих се везује)
– di phyllo bothrium. Човјек је стални домаћин у коме се развијају адулти гдје су женке
овипарне и полажу несегментирана јаја. Хетероксени су.

Животни циклус
Човјек ингестира недовољно термички обрађено месо рибе у коме се налазе плероцеркоиди. Они се
ослобађају и каче се за зид танког цријева гдје се развијају у адулте који онда продукују
неембрионирана јаја. Она се ослобађају путем фецеса у спољашњу средину. Потрбно је да дође у
контакт са водом гдје ларва сазријева у корацидијум који се ослобађа и плива док не нађе првог
домаћина. Рачићи су први домаћини који ингестирају корацидијуме и у њима се развија процеркоид.
Рибе ингестирају инфициране рачиће и у њима се развија плероцеркоид који је инфективни облик, а
рибе представљају другог прелазног домаћина. Након тога човјек ингестира рибу.

40
Обољења
Узрокује дифилоботријазу. Обично се налази само један адулт у цријевима, а болест је асимптоматска
или узрокује ileus (опструкција цријева) и ова пантљичара апасорбује витамин B12 па може довести
до недостатка тог витамина што води ка мегалобластној анемији.

Дијагностика
Узорак је фецес, а рутински се детектују јаја у фецесу микроскопирањем или понекад се налазе
проглотиси. Такође се користе молекуларне методе (PCR).

Diphyllobothrium latum 2 ботридије

Taenia solium 4 пијавке и ростелум са 2 реда кукица
Taenia saginata 4 пиајвке без ростелума и кукица
Taenia asiatica 4 пиајвке без ростелума и кукица
Hymenolepis nana 4 пијавке и ростелум са 1 редом кукица
Hymenolepis diminuta 4 пијавке без ростелума и кукица

41
ЦЕСТОДЕ ТКИВА И КРВИ
Taenia solium
Taenia solium поред паразитирања у цријевима, може да паразитира и у ткивима у облику ларве
(цистицеркус целулозе). У овом случају јаје је инфективни облик.

Животни циклус
Човјек се инфицира уношењем ембрионираних јаја. У танком цријеву се из јаја ослобађа ембрион који
пробија зид танког цријева и сазријева у ларву цистицеркус целулозе. Она се локализује у било којем
ткиву или органу. Најчешћа локализација је у мишићима, оку или мозгу. Особе које су носиоци
адултне форме су под већим ризиком од настанка цистицеркозе усљед аутоинфекције.

Обољења
Обољење се назива цистицеркоза. Ларве временом умиру и изазивају локално запаљење и настаје
калцификација. Најтеже обољење је неуроцистицеркоза када се ларве понашају као бенигни тумор
који притиска околно ткиво и може довести чак до епилепсије.

Дијагностика
Примарно се поставља на основу клиничке слике или методама визуелизације (ултразвук,
компјутеризована томографија (CT), нуклеарна магнетна резонанца (NMR) или рендген). Обољење се
доказује серолошким методама, најчешће ELISA а за потврду Western blot. Користи се и PCR.

42
Echinococcus granulosus
Назива се и псећа пантљичара. Женке су ововивипарне односо полажу
сегментирана јаја. Пас је стални домаћин, а човјек и други сисари међу којима
је овца најзначајнија су прелазни домаћини. Имају само 3 проглотиса од којих
је терминални највећи и у њему се налази гравидни утерус. Ларва се назива
cysta hydatigena.

Животни циклус
Јаја су инфективни облик за човјека и уносе се ингестијом. У танком цријеву се
из јаја ослобађа ембрион који пробија зид танког цријева и крвотоком
доспијева у јетру и друге органе гдје формира ларвени облик циста хидатигена.
Пас се инфицира када поједе свјежу цисту се налази у изнутрицама заражене животиње (најчешће
овца). Од везикула пролигера које се налазе у цисти се у цријеву пса формирају адултне форме које ће
полагати јаја која се избацују са фецесом.

Cysta hydatigena има зид који је грађен из два дијела: унутрашња

мембрана (membrana germinativa) која је поријеклом од паразита и
спољашња мембрана (ламинарна мембрана или кутикула) која је
обложена спољашњом адвентицијом која се формира од околног
ткива и омогућава јасну демаркацију. Од герминативне мембране
асексуалном диобом настају vesiculae proligerae које су испуњене
протосколексима. Везикуле пролигере су повезане са
герминативном мембраном. У цисти се налазе и цисте ћерке и цисте унуке са идентичном структуром.
Уколико дође до дезинтеграције везикула пролигера ослобађају се акумулирани протосколекси који
се тада означавају као хидатидни пијесак

43
Обољења
Узрокује ехинококозу коју изазива циста хидатигена. Она се понаша као бенигни тумор и притиска
околне структуре. Расте 1 – 5 цм годишње. Изазива симптоме тек када буде довољне величине
зависно од локализације. То се назива примарна ехинококоза, а ако дође до пуцања цисте и
дисеминације протосколекса и формирања нових цисти онда се назива секундарна ехинококоза која
представља значајну компликацију, а такође може доћи и до анафилактичког шока приликом великог
броја паразита присутних у крви.

Дијагностика
Обично се због клинчке слике користе методе визуелизације (ултразвук, компјутеризована
томографија (CT), нуклеарна магнетна резонанца (NMR) или рендген) након чега користимо
серолошке анализе да докажемо антитијела (ELISA), а за доказивање Western blot. Цисте се не смију
бушити, него се хируршки одстрањују. Ако се из различитих разлога циста не може одстранити, онда
се приступа методи PAIR (puncture, aspiration, injection, reaspiration) гдје се циста буши, убризгавају
анихелминтици и онда реаспирира садржај цисте.

Echinococcus multilocularis
Адулти су идентични, али се цисте разликују. Циста је сунђерастог изгледа, није ограничена
мембраном, много лакше долази до пуцања и дисеминације и назива се алвеоларна циста. Значајан
преносник поред пса су лисице у Европи. Изазивају алвеоларну ехинококзу која такође почиње
асимптоматски, а почиње симптоматски када циста довољно нарасте да притиска околне структуре.
Теже се хируршки одстрањују. Животни циклус и дијагностика су идентични.

44
 ТРЕМАТОДЕ (МЕТИЉИ)
Пљоснати несегментирани црви који имају 2 пијавке, једна на предњој страни, друга на трбушној
страни. Споља су покривени тегументом помоћу кога апсорбују храну. Сви су хермафродити осим
шистозоме (Schistosoma). У животном циклусу имају стадујим јаја, ларве и адулта. Одрасле форме
постају зреле након 1 – 2 мјесеца и избацују јаја фецесом. Јаја могу бити већ зрела са формираним
ембрионом (мирацидијум) или незрела. Јаја код свих трематода осим код шистозоме посједују
оперкулум. Ларвени стадијуми су мирацидијум, спороциста, редија и церкарија која је инфективни
облик.

ТРЕМАТОДЕ КРВИ
Schistosoma spp.
Ово су трематоде крви. Адулти су одвојених полова и паразитирају у јетри и венама мезентеријума (S.
mansoni et S. japonicum) и у венама мокраћне бешике (S. haematobium).

Животни циклус
Инфекција настаје продором фуркоцеркарија (ларве које имају реп који се рачва)
кроз кожу. Одваја се реп и такве ларве које се називају шистозомуле крвотоком
мигрирају до јетре и портне циркулације гдје сазријевају и долази до оплодње.
Одрасле форме тада ретроградно доспијевају до вена мезентеријума односно вена
мокраћне бешике и ту полажу јаја. Јаја доспијевају до лумена цријева односно
мокраћне бешике и тако се избацију у спољашњу средину. Ако јаја дођу у контакт са водом, ослобађа
се ембрион мирацидијум који продире у ткиво пужа. Ту се развијају спороцисте I и II генерације, а
онда фуркоцеркарија која представља инфективни облик. Она излази из пужа и слободно плива у
води.

45
Обољења
Узрокују шистозомијазу која може да се испољи у три клиничке форме:
дерматитис – настаје продором фуркоцеркарија у кожу човјека
акутна шистозомијаза (Katayama грозница) – фебрилност, хепатоспленомегалија, лимфаденопатија
хронична шистозомијаза – портна хипертензија односно хематурија или промјене у зиду мокраћне
бешике зависно од врсте.

Дијагностика
За узорак се узимају столица или урин. Детектују се јаја микроскопирањем што је дефинитивна
дијагностика, а ако је негативан налаз онда се приступа серолошким анализама и молекуларним
методама (PCR).

46
ТРЕМАТОДЕ ЈЕТРЕ, ПЛУЋА И ЦРИЈЕВА
Fasciola hepatica
Ово је трематода јетре, а назива се и велики овчији метиљ. Паразитира у жучним путевима и јетри
сталног домаћина тј. неке домаће животиње и човјека. Јаја су несегментирана са
оперкулумом.

Животни циклус
Човјек или овца ингестира биљке на којима се налазе учаурене метацеркарије. У танком цријеву
човјека се ослобађају, пробијају зид танког цријева и долазе до јетре и жучних путева гдје се
формирају адултне форме. Долази до самооплодње и до продукције јаја која се избацују путем жучи у
цријева и онда путем фецеса. Јаја у спољашњој средини сазријевају и у контакту са водом се ослобађа
ларва мирацидијум која улази у пужа гдје се развија спороциста па редија и на крају церкарије које
излазе из пужа и каче се за биљке и прелазе у метацеркарије.

Обољења
Узрокује фасциолозу. Манифестује се као фебрилност, бол испод десног ребарног лука, повраћање,
еозинофилија или жутица што је све резултат механичког присуства паразита или имунског одговора
на њих.

Дијагностика
Узорак је фецес у којем се детектују јаја микроскопирањем. Крв се користи за серолошке анализе или
за молекуларне методе (PCR).

ПУЖ-БИЉКА

47
Paragonimus westermani
У нашем народу познат као плућни метиљ. Несегментирана јаја са оперкулумом, човјек стални
домаћин. (P – Paragonimus – Pluća)

Животни циклус
Човјек ингестира ракове у којима се налазе метацеркарије. Оне се ексцистирају у цријевима и
пробијају зид цријева и дијафрагму тако доспијевши до плућа. Ту сазријевају у адулте и избацују јаја у
спољашњу средину преко спутума или преко фецеса ако претходно дође до гутања. У контакту са
водом, из јаја се ослобађа мирацидијум који пробија пужа и улази у њега гдје се развијају редије I и II
генерације и у свакој редији се формирају церкарије које напуштају пужа и улазе у ракове гдје прелазе
у метацеркарије.

Обољења
Узрокују парагонимозу. Око одраслих метиља се формира фиброзна капсула која доводи до
инфламације. Почетни симптоми су сув кашаљ, бол у плућима и крв у спутуму. Пристуна је
еозинофилија. Може доћи до ектопичне локализације и до теже клиничке слике.

Дијагностика
Еозинофилија и рендгенски снимак који подсјећа на туберкулозу, након чега се детектују јаја у спутуму
или рјеђе у фецесу. Такође се користе серолошке реакције и молекуларне методе.

ПУЖ-РАК

48
Clonorchis sinensis
Кинески или оријентални метиљ. Јаја су сегментирана са оперкулумом.

Животни циклус
Човјек се инфицира када поједе свјежу рибу која је инфицирана метацеркаријама. Оне се у дуоденуму
ексцистирају и мигрирају до жучних путева гдје се развијају у адулте. Они продукују јаја која преко
жучи доспијевају у цријева затим у фецес којим се избацују у спољашњу средину. У воденој средини
пуж ингестира ембрионирано јаје да би се у њему ослободио мирацидијум од којег асексуалном
диобом настају спороцисте и редије и на крају церкарије које излазе из пужа и пливају по води док не
нађу рибу у коју продиру. У риби се развија метацеркарија.

Обољења
Узрокује клонорхиозу која обично пролази асимптоматски или са благом клиничком сликом. Долази
до механичке иритације жучних путева. Присутна је еозинофилија, а ако је присутан велики број
паразита долази до увећања јетре и проширења жучних канала. Може довести до оштећења ткива
јетре или бола испод десног ребарног лука.

Дијагностика
На основу клиничке слике хепатитиса и увећања јетре се прво посумња на инфекцију у ендемским
регионима да би се онда вршила детекција јаја у фецесу микроскопирањем.

ПУЖ-РИБА

49
 НЕМАТОДЕ (ВАЉКАСТИ ЦРВИ)

Ово су ваљкасти несегментирани црви. Имају кутикулу споља која представља заштитни омотач.
Посједују псеудоцелом тј. трбушну дупљу у којој се налази дигестивни и репродуктивни тракт.
Одвојених су полова, гдје су женке веће од мужјака. Имају 3 развојна стадијума јаје, ларва и адултна
форма. Јаја могу бити сегментирана и несегментирана. Ларве имају 4 стадијума. Стадијум I је
рабдитиформна ларва, стадијум III је филариформна ларва, након четвртог стадијума се развија
адултна форма. Могу бити моноксени и хетероксени. Неки од њих су геохелминти што значи да имају
несегментирана јаја која сазријевају у земљишту. Дијелимо их на нематоде цријева и нематоде крви и
ткива.

50
ЦРЕВНЕ НЕМАТОДЕ
Ascaris lumbricoides
Назива се и велика дјечја глиста. Женке су овипарне тј. јаја су несегментирана. Припада
геохелминтима. Човјек је и стални и прелазни домаћин. (Ascaris – асегментирана)

Животни циклус
Инфекција настаје ингестијом ембрионираних јаја из којих се у танком цријеву ослобађа ларва. Она
пробија зид танког цријева и путем циркулације доспијева до јетре па до плућа гдје пробија
респираторну мембрану и прелази у дисајне путеве. Пење се усходно кроз душник, ждријело па
долази до гутања и путује кроз једњак поново до танког цријева гдје сазријевају адулти. Они продукују
неембрионирана јаја која фецесом доспијевају у спољашњу средину гдје сазријевају у ембрионирана
јаја.

Обољења
Узрокује аскариозу која је често асимптоматска или изазива механичке сметње. Може довести до
запаљења. Помоћу рада мишића глисте остају у цријевима тј. не причвршћују се за ткиво. Продукују и
токсичне метаболите који дјелују на ЦНС. Може доћи до ектопичне локализације или до ileusa тј.
опструкције цријева. Присутна је и еозинофилија.

Дијагностика
Узорак је столица у којој микроскопски детектујемо јаја. Може се извршити концентрација узорка.
Раде се и серолошке анализе. Јаје је тамно браон боје са 2 опне и жуманчаном мембраном.

51
Trichuris trichiura
Назива се и бичаста глиста. Човјек је и стални и прелазни домаћин. Женке су овипарне тј. јаја
несегментирана. Ово су такође геохелминти.

Животни циклус
Инфекција настаје ингестијом ембрионираних јаја. У танком цријеву се ослобађа ларве које мигрирају
до дебелог цријева и развијају се у адулте који се каче за епител цријева. Долази до оплодње женки и
до избацивања неембрионираних јаја која доспијевају у спољашњу средину фецесом. У земљишту
сазријевају у ембрионирана јаја.

Обољења
Изазивају трихурозу. Обично асимптоматска или доводи до дизентиформног синдрома са крвавим
столицама, а може доћи и до пролапса ректума.

Дијагностика
Узорак је фецес у коме микроскопирањем тражимо јаја карактеристичног облика лимуна.

52
Enterobius vermicularis
Назива се и мала дјечја глиста или пундравац. Човјек је и стални и прелазни домаћин. Женке су
ововивипарне тј. јаја су сегментирана. (Enterobius – ембрионирана)

Животни циклус
Инфекција почиње ингестијом ембрионираних јаја. У танком цријеву се ослобађа ларва која мигрира у
дебело цријево. Ту се формирају адулти и долази до оплодње. Женке ноћу силазе до набора ануса
гдје полажу већ инфективна ембрионирана јаја. Оне ту умиру, а присуство јаја узрокује јак свраб
(pruritus ani) па се јаја чешањем контаминираним прстима поново уносе у организам.

Обољења
Изазива ентеробиозу. Најзначајнији знак је pruritus ani. Могу се појавити и гастроинтестинални
поремећаји.

Дијагностика
Узорак се узима перианалним отиском ујутро прије дефекације и прања. Потребно га је узети 3 пута у
2 – 3 дана. Микроскопирањем се детектују јаја која изгедају као рижа (пиринач).

53
Ancylostoma duodenale
Назива се и рударска глиста. Човјек је стални домаћин. Женке су овипарне тј. јаја су несегментирана.
(Ancylostoma – асегментирана)

Животни циклус
Човјек се инфицира тако што филариформне ларве (L3) пробијају кожу и улазе у крвоток. Тако
доспијевају ди плућа гдје пробијају респрираторну мембрану, улазе у дисајне путеве и крећу се
усходно кроз плућа, душник, долази до гутања те кроз једњак доспијевају до танког цријева гдје се
развијају адултне форме. Женка полаже јаја која фецесом бивају избачена у спољашњу средину гдје
јаја сазријевају и ослобађа се рабдитиформна ларва (L1). Она се пресвлачи 2 пута и настаје
филариформна ларва (L3).

Обољења
Изазива анкилостомијазу. На мјесту продора ларве се јављају свраб и црвенило. Може довести и до
проблема са плућима. Храни се крвљу домаћина. Такође су могуће ектопичне локализације.

Дијагностика
Детекција јаја у фецесу микроскопирањем или серолошке анализе. Присутна је еозинофилија.

54
Strongyloides stercoralis
Човјек је стални домаћин, а женке су ововивипарне тј. полажу сегментирана јаја.
(Strongyloides – сегментирана)

Животни циклус
До инфекције долази тако што филариформна ларва (L3) пробија кожу човјека и крвотоком доспијева
до плућа гдје пробија респираторну мембрану и креће се усходно кроз плућа, душник па се гутају
ларве и кроз једњак доспијева до танког цријева гдје се развијају адултне форме. Оне полажу већ
инфективна, ембрионирана јаја из којих се убрзо ослобађају рабдитиформне ларве (L1) које могу бити
избачене са фецесом у спољашњу средину или се пресвлаче у домаћину до филариформне ларве (L3)
која доводи до аутоинфекције. Рабдитиформна ларва у спољашњој средини може сазријети у
филариформну ларву и инфицирати новог домаћина или се може развити у адулта и произвести нове
ларве које ће сазријети до филариформне ларве. Ово се назива слободноживећа генерација.

Обољења
Изазива стронгилоидозу. На мјесту продирања кроз кожу се јавља larva currens што представља
локалну промјену у виду еритема. Интестинална инфекција је обично асимптоматска праћена
еозинофилијом. Може доћи до дисеминоване инфекције.

Дијагностика
Узорак је фецес, детекција L1 ларви у којем су ријетке па је потребно концентрсати узорак. Код тешких
инфекција се појављују и сегментирана јаја у фецесу. Раде се и серолошке анализе.

55
НЕМАТОДЕ КРВИ И ТКИВА
Trichinella spiralis
Човјек је и стални и прелазни домаћин. Женка је вивипарна тј. продукује живе ларве.

Животни циклус
До инфекције долази уношењем живих ларви из термички необрађеног меса (најчешће свиња). У
желуцу се ларве ослобађају мишићног и везивног ткива, прелазе у танко цријево и ту сазријевају у
адултне форме. Продукују ларве које пробијају зид цријева и одлазе крвотоком у скелетне мишиће.
Долази до инкапсулације ларви, а мишићне ћелије у којима се налазе постају ћелије његоватељице.
Свиња се инфицира једући заражене глодаре.

Обољења и дијагностика
Изазива трихинелозу. Симптоми зависе од броја унесених ларви, а обољење протиче у 3 стадијума:
Стадијум инвазије (интестинална фаза) – у танком цријеву ларве сазријевају у одрасле; поремећаји
дигестивног тракта, висока температура, абдоминални бол.
• Микроскопирање фецеса и детекција адулта што је ријетко
Стадијум миграције – ларве мигрирају у мишиће; оток на лицу а нарочито очни капци тј.
периорбитални едем, болови у мишићима, повишена температура, хипереозинофилија
• Серолошке анализе антитијела
Стадијум инцистације – ларве се локализују у мишиће и узрокују јак бол и слабост.
• Серолошке реакције антитијела или микроскопирање и детекција ларви у биоптату мишића

56
Toxocara canis et catii
Човјек је прелазни домаћин и то аберантан домаћин. Стални домаћини су пси односно мачке код
којих се токсокариоза преноси трансплацентарно на потомство. Женка је овипарна тј. несегментирана
јаја. Имају исти животни циклус за пса/мачку као Ascaris lumbricoides за човјека.
(Ascaris – асегментирана)

Животни циклус
Човјек се инфицира уношењем ембрионираних јаја. У танком цријеву се развија ларва која пробија
зид танког цријева и одлази путем крвотока до било којег органа.
Пас се такође инфицира ембрионираним јајима. У танком цријеву се ослобађа ларва која пробија зид
цријева и крвотоком доспијева до јетре па плућа, шири се усходно душником, бива прогутана па кроз
једњак и желудац поново до танког цријева гдје се развијају адулти. Они продукују неембрионирана
јаја која са фецесом доспијевају у спољашњу средину и ту сазријевају у ембрионирана.

Обољења
Постоје три облика болести које се називају токсокариозе или larvaе migrans, а све су праћене
еозинифилијом.
Висцерална larva migrans – најчешћи облик када ларва мигрира у различите органе од чије
локализације зависе сиптоми. Долази до инфламације због присуства ларви, хепатомегалија, грозница
Окуларна larva migrans – ларва се налази у оку – грануломатозни ендофталмитис
Кутана larva migrans – усљед продора ларве кроз кожу и миграције кроз поткожно ткиво

Дијагностика
Узорак је крв када се раде серолошке анализе антитијела (ELISA) након чега се ради потврдни тест
Western blot.

57
ФИЛАРИЈЕ
Човјек је за све врсте стални домаћин, а артроподе су прелазни. Ово су такође нематоде што значи да
су одвојених полова и да је женка већа. Женка је вивипарна тј. продукује живе ларве (микрофиларије)
и имамо само стадијум ларве и адулта. Ларва је инфективни облик. Узрокују филариозе односно
филаријазе.

Wurcheria bancrofti (Filaria nocturna) {вуршерија}

Комарац узима крвни оброк и са саливом преноси L3 ларве у крвоток домаћина. Она мигрира у
лимфне судове и пресвлачи се до адултне форме. Ту женка полаже L1 ларве (микрофиларије) које
ноћу прелазе у комарца када он узима крвни оброк. У комарцу се у торакалним мишићима развија L3
ларва која мигрира у пљувачне жлијезде.

Обољења
Инкубациони стадијум – без симптома, сазријевање L3 у адулта
Акутни стадијум – адулти у лимфним судовима, лимфангинитис, отичу доњи екстремитети и скротум
еозинофилија
Хронични стадијум – огромно увећање доњих екстремитета (елефантијаза)

Дијагностика
Налаз микрофиларија у периферној крви (узима се по ноћи) на нативном препарату или густа кап
бојена Гимзом.

58
Loa loa (Filaria diurna) - очна глиста
Обади (род Chrysops) убоду човјека и пренесу L3 ларве. Оне се развијају у адулте у везивном и
поткожном ткиву. Женке избацују микрофиларије L1 у крвоток. Оне се преко дана налазе у
периферној крви, а ноћу одлазе у плућне крвне судове. Обад убада инфцираног човјека и преузима
микрофиларије које се развијају у L3 ларве у торакалним мишићима.

Обољења
Изазива лоаозу – отоци различитих дијелова тијела, понекад се виде како пролазе испод конјунктиве
и изазивају црвљиво око.

Дијагностика
Микроскопирање и детекција микрофиларија у периферној крви узетој по дану.

59
Onchocerca volvulus – ријечно сљепило {онкоцерка}
Онкоцерка – око – очни нерв

Мува папучарка (род Simulium) узима крвни оброк и преноси L3 ларве које се настањују у кожи и
поткожном ткиву и сазријевају у адултне форме. Женке полажу L1 микрофиларије које остају у кожи и
поткожном ткиву, али одлазе и у крвоток одакле ће их преузети друга мува папучарка приликом
узимања крвног оброка.

Обољења
Узрокује онкоцеркозу – поткожни чворићи, дерматитис. Може да уђе у око и узрокује кератитис или
да пенетрира очни нерв и тако доведе до сљепила. Могућа аутоинфекција чешањем.

Дијагностика
Исјечци ткива гдје се детектују ларве и адулти микроскопирањем. Могу се корстити и серолошке
анализе и молекуларне методе.

60
Dirofilaria repens
Обично присутна код паса.

Комарац преноси L3 ларве у домаћина (пас) гдје се у поткожном ткиву развијају адулти и полажу
ларве L1 . Те ларве преузима комарац при крвном оброку који у комарцу сазријевају у L3 ларве.
Човјек је случајни, аберантни домаћин, гдје се не развија адулт, него L3 ларва мигрира по конјунктиви
и плућима.

Обољења
Узрокује кожне промјене или инфекцију плућа. Присутна је еозинофилија.

Дијагностика
Праве се патохистолошки препарати кожних промјена, а из плућа се хируршки узима узорак ткива.

61
Зглавкари или артроподе су највеће коло животињског царства (Phyilum Arthropoda).
Артроподе могу бити механички вектори (не дешава ни развој ни раст инфективног
агенса) или биолошки вектори (одиграва се раст или дио животног циклуса
инфективног агенса).
Инфицирана одрасла артропода може да пренесе инфективни агенс на потомство,
при чему то може бити трансоваријална трансмисија (пренос инфективног агенса на јаја) или
трансстадијумска трансмисија (инфективни агенс се преноси кроз све стадијумеразвоја).
Артроподе имају хитински егзоскеле, одвојене полове и у животном циклусу могу да пролазе кроз
стадијуме потпуне или непотпуне метаморфозе. Потпуна метаморфоза обухвата 4 развојне фазе (јаје,
ларва, лутка и адулт), а непотпуна метаморфоза 3 стадијума (јаја, ларва (нимфа) и адулт).

Артроподе вектори инфективних агенаса

Крпељи
Ixodidae (тврди крпељи)
Облигатни хематофагни ектопаразити. Посједују хитински штит који се назива скутум. Посједују усни
апарат који се састоји од капитулума (главице) на којој се налази пар педипалпа (предњи
екстремитети који се завршавају клијештима), пар хелицера (зашиљени, игличасти наставци попт зуба)
и хипостома (рилица) која има зубиће у супротном смјеру што омогућава крпељу да остане
причвршћен за домаћина. Постоји само један развојни стадијум нимфе. Сви стадијуми могу да
паразитирају.
Када крпељ доспије на кожу домаћина и изабере мјесто, он помоћу хелицера озљеђује кожу па се
фиксира педипалпима и онда хипостомом пробија крвни суд и сиса крв. На мјесту убода се јавља
црвенило, бол и оток.
Крпељ се не омамљује и не врти се након хватања пинцетом него се вади помоћу стерилне ланцете
или га треба ухватити пинцетом са шиљатим врховима што ближе кожи и извадити нагло у једном
потезу без увртања или трзања. Након тога дезинфиковати алкохолом.
На нашем подручју је најзаступљенији Ixodes ricinus који преноси Borreliu burgdoferi (узрочник Лајмске
болести). Такође су вектори вируса крпељског енцефалитиса, вируса Кримско – Конгоанске грознице,
Francisellae tularensis, Coxiellae burneti...

62
Argasidae (меки крпељи)
Такође облигатни хематофагни ектопаразити. За разлику од тврдих крпеља, немају хитински штит
(скутум), а капитулум се налази на вентралној страни тијела. Имају неколико стадијума нимфе и кратко
се заржавају на домаћину. Најзначајнији су род Ornithodoros који преноси Borreliu recurrentis
(узрочник ендемске повратне грознице) и Coxiellu burneti (узрочник „Q грознице“) и род Argas.

Culicidae (комарци)
Летећи инсекти гдје женке имају усни апарат прилагођен за сисање крви, а мужјаци се хране биљним
соком. Крв им није потребна за живот него за сазријевање јаја. Женка тражи домаћина од којег узима
крв сисањем, сазријевају јаја која онда полаже најчешће у слатке воде. Најзначајније врсте су:
Culex – преноси вирус грознице Западног Нила и Wurcheriu bancrofti
Aëdes – преноси вирус жуте грознице, вирус денге, зика вирус и вирус Chikungunya грознице
Anopheles – преноси узрочника маларије тј. Plasmodium spp.

Још неки преносници заразних болести:

Phlebotomus – у народу познати као невиди или лептирасте мушице јер се крећу бешумно. Личе на
комарце, али не припадају комарцима. Преносе Leishmania spp.
Simulidae (муве папучарке) – најзначајнији род Simulium што преноси узрочника ријечног сљепила
(Onchocerca volvulus)
Tabanidae (обади) – најзначајнији род Chrysops што преноси узрочника црвљивог ока (Loa loa)
Glossinidae (це-це муве) преноси Trypanosoma brucei gambiensis et rhodesiensis
Hemiptera (стјенице) – Trypanosoma cruzi – Chagas
Siphanoptera (буве) – најзначајнија врста Xenopsylla cheopis што преноси Yersiniu pestis

63
 Артроподе паразити човјека
Sarcoptidae (шугарци)
Sarcoptes scabiei је најзначајнија врста шугараца. Женка је већа од мужјака. Хране се кератином и
паразитирају у епидермису. Буше тунеле у епидермису, а оплодња се дешава на површини коже
након чега мужјаци умиру, а женке остају фертилне до краја живота. Изазивају шугу (scabies). Преноси
се директним контактом. Симптоми су црвенило, свраб и осип.
Scabies incognito – без знакова инфекције
Нодуларна шуга - тврда чворићи у предјелу гениталија, препона и пазуха
Крустозна (Норвешка) шуга – велики број шугараца који код имунокомпромитованих изазивају кожне
лезије (хиперинфестација)
Највећа опасност шуге је секундарна бактеријска инфекција.

Дијагностика – Налаз јаја, ларви или адулта у скрепингу коже микроскопирањем

Demodicidae (гриње фоликула)

Demodex folliculorum паразитира у фоликулу длаке, а Demodex brevis паразитира у лојним жлијездама.
Примарно је то кожа чела, капака и носа. Често се налазе у акнама, а промјене које настају на кожи су
често продукат секундарне бактеријске инфекције. Преносе се директним контактом.

Дијагностика – Налаз паразита у садржају фоликула, акни или загреботине коже микроскопирањем

Anoplura (вашке)
Најзначајније врсте су:
Pediculus humanus capitis – вашка главе
Pediculus humanus corporis – вашка тијела
Phthirus pubis – стидна вашка
Изазивају педикулозу тј. вашљивост. Њхова јаја се називају гњиде. Основнии симптоми су свраб и
црвенило у инфицираном предјелу. Преносе се директним или индиректним контактом.
Ваши су вектори инфективних агенаса који узрокују епидемијски пјегави тифус (Rikettsia prowazekii),
повратну грозницу (Borrelia recurrentis), ровоску грозницу (Bartonella quintana)

Дијагностика – Директно налажење паразита или гњида на тијелу инфициране особе.

Мијазе (Myasis)
Мијазе су стања изазвана паразитирањем ларви мува на или у ткивима човјека. Мува полаже јаја из
којих се излегу ларве које оштећују околна ткива. Примарна мијаза је када ларва инфицира
неоштећено ткиво, а секундарна кад инфицира већ оштећено ткиво. Имамо мијазе коже и поткожног
ткива, мијазе тјелесних отвора, мијазе ока, уринарне и цревне мијазе.

Дијагностика – Директно присуство ларви у подручју мијазе

64
Литература

Медицинска микробиологија – Бранислава Савић, Сања Митровић, Тања Јовановић;

Медицински факултет у Београду, Београд, 2019.
Медицинска микологија и паразитологија – Валентина Арсић Арсенијевић; Центар за
иновације у микологији; Београд, Друштво медицинских миколога Србије, 2012.
Презентације 2019/2020
Снимци онлајн консултација које је држала Валентина Арсић Арсенијевић

65