Академија васпитачко медицинских струковних студија

Одсек Ћуприја

Семинарски рад
Микробиологија са имунологијом
ИМУНИ СИСТЕМ И ИМУНИТЕТ

Професор:
Студент:
Јовановић Мирковић Јасмина Ђокић Марко 5302
 Ћуприја, 2022.

Садржај
1. Увод...............................................................................................................................3
2. Имунологија.................................................................................................................4
3. Организација имуног система..................................................................................4
3.1. Лимфни чворови.....................................................................................................4
3.2. Слезина......................................................................................................................5
3.3. Лимфоцити...............................................................................................................5
4. Станице имуног система...........................................................................................5
5. Функција имуног система.........................................................................................6
6. Имунитет......................................................................................................................6
7. Неспецифични имунитет...........................................................................................6
7.1. Ефекторске ћелије неспецифичног имунског система....................................7
8. Специфични имунитет...............................................................................................7
8.1. Ефекторске ћелије специфичног имунитета.....................................................7
9. Хуморални имуни одговор........................................................................................7
10. Ћелијски имуни одговор........................................................................................8
11. Поремећаји...............................................................................................................9
11.1. Имунодефицијенција..........................................................................................9
11.2. Аутоимуност.........................................................................................................9
11.3. Хиперсензитивност...........................................................................................10
12. Утицај на имунитет..............................................................................................10
13. Закључак.................................................................................................................12

2
 1. Увод
Имуни систем је одбрамбени систем организма који га штити од напада
страних микроорганизама,њихових хемијских супстанци (токсина), као и сопствених
измењених(нпр. туморских)и истрошених ћелија. Имунски систем сесастоји од
мноштва биолошких структура и процеса унутар једног организма које штите
од болести.Да би коректно функционисао, имунски систем мора да детектује широк
спектар агенаса, познатих као патогени, од вируса до паразитских црва, и да
их разликује од сопственог здравог ткива организма.Имунологија је наука која се
бави отпорношћу орагнизма на штетне утицаје околине,тј.проучава способност
организма да се одупре страним материјама (антигенима ).Здрава се особа
различитим одбрамбеним механизмима штити од штетних утицаја микроба и
сличних страних агенаса, што називамо имунитетом.Темељ имунолошке реакције
представља препознавање страног агенса те његово неутрализирање/уклањање из
организма(спречавање инфекције).Скуп ћелија, ткива и молекула који посредују у
отпорност и на инфекцију назива сеи мунолошки систем, а координисана реакција
тих ћелија и молекулана инфективне микроорганизме представља имунолошки
одговор.

3
 2. Имунологија
Имунологија је наука која изучава структуру и функцију имуноког система. Онa
води порекло од медицине и раних изучавања узрока имуности на болест.
Најранијапознатареференцанаимуностдатираизвремена Атинскекуге 430 п. н.
е. Тукидид јеуочиодасуљудикојисусеопоравилинаконранијегналетаболестимоглидан
егујуболеснебезбојазнидаћеоболетидругипут. У 18.
веку, ПјерЛујдеМоперти јеизвршиоекспериментесаотровомшкорпије и
приметиодасупојединипси и мишевиимунинатајвенум.Ова и
другаопажањастеченеимуностијекаснијеискористио ЛујПастер заразвој вакцинације 
и микробнетеоријеболести. Микроорганизми супотврђеникаоузрок инфективнихбол
ести, текнакон доказа РобертаКоша 1891. године,
заштајеоннаграђен Нобеловомнаградом 1905.
године. Вирусисупотврђеникаољудскипатогени 1901. године,
са Ридовим открићемвируса жутегрознице.Имунологијаједоживелавеликинапредакк
рајем 19. века, путембрзихразвоја, у
студијама хуморалног и ћелијскогимунитета. Посебнојеважанрад ПаулаЕрлиха,
којијепредложио теоријубочнихланаца дабиобјасниоспецифичност реакцијеантигена
и антитела;
његовидоприносиразумевањухуморалнеимуностисупризнатидоделомНобеловенагра
де 1908. године, којајезаједничкидодељена и
оснивачућелијскеимунологије, ИљиИљичуМечникову.

3. Организација имуног система

Органи имуног система деле се на примарне (средишње) и секундарне (периферне).
Органи су: лимфни чворови, слезина (смештена у горњем левом делу стомака),
грудна жлезда, крајници и аденоиди. Сви они повезани су међусобно системом
лимфних судова којима тече лимфа - безбојна течност у којој се налазе лимфоцити
(врста белих крвних ћелија) који имају главну улогу у имуном одговору организма.
Лимфа истиче из крви у периферне лимфне капиларе, који је потом одводе до већих
лимфних судова и на крају се велики лимфни суд поново улива у венски систем.

4
 3.1. Лимфни чворови
Лимфничворови сумалиорганипасуљастогоблика у
саставу имунскогсистема којисејављајуширомтела и повезанисулимфнимсудовима.
Лимфничворовисускладишта B, T и другихимунскихћелија.
Делујукаофилтриилизамкезастранечестице, и
важнисузаисправнофункционисањеимунскогсистема. Лимфничворовиимају и
клиничкизначајјер у разнимситуацијама
(одбезопаснихкаоштојеинфекцијагрлападопоживотопаснихкаоштоје канцер)
долазидоњиховогзапаљења. У
случајуканцерастањелимфнихчворовајетоликозначајнодаонислужезаоцењивањестад
ијумаболестиодчегазависиодлука о корацима у лечењу, као и
прогнозаразвојаболести.

3.2. Слезина
Налазисесагорњелевестранестомака, одмахисподдијафрагме. Имаулогусличнукао и
лимфничворови, с тимштосе у њојодвија и
разградњацрвенихкрвнихзрнацанакрајуњиховогживотногвека.Узто,
слезинајесастављенаиздвеврстеткива, црвене и белемасе.
Беламасаслужизаборбупротивинфекција, а црвенауклањанепожељнематерије.
Беламасајенајвећиорган лимфоидногсистема.Непчаникрајницисеналазесиметричноп
риднунепца, а
саобестранеждреладоксуаденоидиорганисачињениодлимфногткивасмештени у
горњемделуждрела. Непчаникрајници, аденоиди и
језичникрајницикојисеналазекодкоренајезиказаједночинетзв. лимфнипрстен,
задужензаодбранугорњихдисајнихпутева и дигестивногтракта.
Њиховзадатакједазадржавајумикроорганизме и другештетнечестиценасамомуласку у
организам,као и покретањеимуногодговора у смислулучењаантитела.
Овафункцијајеактивнасамо у првимгодинамаживота.

3.3. Лимфоцити
Најважнију улогу у одржавању људског здравља играју управо лимфоцити. То је
једна врста белих крвних зрнаца. Разликујемо две врсте лимфоцита, а то су Т и Б
лимфоцити. Свака од њих има свој задатак. Т лимфоцити имају улогу да препознају
и разликују стране материје од оних које припадају организму и да их униште, док Б

5
лимфоцити регулишу стварање антитела. Синтеза лимфоцита започиње у коштаној
сржи од ћелија претходница које касније сазревају у Т лимфоците у тимусу док се
сазревање Б лимфоцита завршава у коштаној сржи.Зрели Т и Б лимфоцити потом
прелазе у крв, а из крви у периферне лимфне органе попут лимфних чворова,
слезине и осталих. У крви и лимфним органима они су увек присутни и спремни да
реагују на било који страни антиген.

4. Станице имуног система

Станице имуног система настају из плурипотентних прастаница које сазревају у два
главна пута: из лимфоидних прекурсора настају лимфоцити (лимфоцити Т,
лимфоцити Б и природноубилаĉке или НК станице), а из мијелоидних прекурсора
фагоцити (моноцити/макрофаги, неутрофилни и еозинофилни гранулоцити, станице
за предочавање антигена) и посредничке станице (базофилни гранулоцити,
мастоцити и тромбоцити)

5. Функција имуног система

Функција имуног система је да штити организам од свих чинилаца који би могли
нарушити наше здравље.Са тешко оштећеним имуним системом нико не може да
преживи упркос терапији најефикаснијим антибиотицима. Имуни систем се
активира сваки пут када се било које страно тело или организам нађу у људском
телу. То су најчешће мокроорганизми (бактерије, вируси, гљивице), као и честице
загађења, или токсини, а такве чиниоце називамо антигенима. Постоје милиони
антигена који међу собом могу имати чак и незнатне разлике, а које имуни систем
препознаје и против којих започиње реакцију звану имуни одговор. Веома важан
задатак овог система је да памти стране материје и разликује их од оних које
припадају људском организму.

6. Имунитет
Имунитет, у биолошкојтерминологији,
одбрамбенајеспособносторганизмадасебориоднападастранихмикроорганизама
(вируса, бактерија, гљивица и паразита), њиховиххемијскихсупстанци (токсина), као
и сопственихизмењених (нпр. туморских) и истрошенихћелија. Дели се на:
неспецифични (урођени) и специфични (стечени). На основу поделе имунске

6
реакције дели се на: хуморални (чине га антитела која секретирају Б лимфоцити и
циркулишу ефекторски протеини) и ћелијски.

7. Неспецифични имунитет

Неспецифичниимунитетчинипрвулинијуодбранеорганизма,
постојипреконтактасаузрочницимаболести и
реагујенаистиначинпремасвакомштетномагенсу. Специфичниимунитетсеразвија у
контактусаузрочницимаболести, непостојипрепрвогконтакта и потребнисудани,
недеље, месецидабисеразвио.
Овадваделаимунитетанеделујураздвојеноједаноддругог, већсемеђусобнодопуњавају.
Неспецифичниимунитетодрећујеврстуспецифичногимунолошкогодговора,
докспецифичниимнитетдаљеусмерава и појачаванеспецифични.
Захваљујућиовомузајамномдејствуимунитетпоседујеспособности:
разликовањасопственогодтуђегодносно имунолошкетолеранције премаћелијамасопс
твеногорганизма, имунолошкемеморије (специфичниимунитет), самоограничења,
специфичности (специфичниимунитет), разноврсности (специфичниимунитет). Прву
линију одбране представљају кожа и слузокожа.

7.1. Ефекторскећелијенеспецифичногимунскогсистема

Свећелијекојесуодговорнеза имунитет сеназивајулеукоцити,
односно белакрвназрнца. Свилеукоцитиводепореклоодкоштанесржикичмењака и
јетрефетуса, и изовадваизворамигрирају у различитеделовеорганизма, гдесеразвијају
и диференцирају, штозначидапостајуспецифичнећелије. Например,
некећелијезаувекмигрирају у ткива, и
обавештавајуорганизамкададођенапримердопосекотине, инфламацијеилиинфекције.
Свилеукоцити у датоморганизмурадетакоштосарађујуједнисадругима у
циљуодбране организма. Одлеукоцита у
неспецифичномимунскомсистемуучествују:ћелијеубице, мононуклеарнећелије,
гранулоцити.

8. Специфични имунитет
Специфичниимунитетсеразвија у контактусаузрочницимаболести,
непостојипрепрвогконтакта и потребнисудани, недеље, месецидабисеразвио.

7
 8.1. Ефекторскећелијеспецифичногимунитета
Лимфоцити (латински лимфа вода, цита ћелија) представљајувеликугрупућелија у
специфичномимунитету. Лимфоцитиседаљеделена:Т ћелије (Т
лимфоците (водепореклоиз тимуса)) и Б ћелије (Б
лимфоците (водепореклоиз коштанесржи)).

9. Хуморални имуни одговор

Заснива се на стварању специфичних антитела против одређеног антигена. Антитела
су супстанце које се још називају и имуноглобулини а луче их Б лимфоцити. Након
продора антигена у организам и његовог препознавања, Б лимфоцити се претварају у
плазма ћелије које луче антитела против једног или више антигена који су
проузроковали имуну реакцију. У организму постоји пет врста антитела тј.
имуноглобулина (Иг) и то: А, Г, М, Е и Д. Међусобно се разликују по хемијском
саставу и структури.ИгМ и ИгД налазе се на ћелијској мембрани лимфоцита и
представљају рецепторе за антигене. Захваљујући њима долази до препознавања
антигена. Тада долази до диференцијације Б лимфоцита у плазма ћелије које луче
специфична антитела. Долази до везивања антитела за страни антиген, што
проузрокује његову преципитацију, инактивацију (у случају вируса), лизу
(еритроцита), фагоцитозу (бактерија).Код имуне особе која је већ једанпут била у
додиру са одређеним антигеном, у крви остају тзв. лимфоцити Б меморије који се
приликом поновног продора истог антигена у организам активирају тако што се брзо
размножавају и претварају у плазма ћелије које луче велике количине специфичних
антитела. То је разлог зашто се од неких болести као што су богиње, заушке и сл.
оболи само једанпут. Лимфоцити Б меморије и антитела имају способност да
зауставе размножавање узрочника болести чим уђе у организам, тј. пре развоја
симптома болести.

10.Ћелијски имуни одговор

Главну улогу имају Т лимфоцити. Ћелијски имуни одговор се одвија тако што Т
лимфоцити долазе у директан контакт са антигеном, чак и без лучења антитела од
стране Б лимфоцита.Ћелијски имуни одговор значајан је код вирусних и гљивичних
инфекција, код малигних тумора, трансплантације органа.Т лимфоцити не стварају
антитела, већ луче супстанције које се називају цитокини. Ти молекули делују као
посредници између ћелија и уништавају оштећене ћелије, или подстичу друге ћелије

8
имуног система на имуни одговор.Т лимфоцити су задужени за препознавање
страних антигена у организму. На њиховој површини налазе се рецептори, по
структури слични онима на Б лимфоцитима, али не и идентични. Ти рецептори још у
фази ембрионалног развоја стичу способност препознавања онога што не припада
организму као и препознавања измењених ћелија самог организма. На свим ћелијама
у нашем телу налазе се хистокомпатибилни антигени, па и на самим лимфоцитима.
Ако дође до промене тих антигена што се дешава најчешће након вирусне
инфекције, или појаве малигних ћелија, или ако се у организму нађу ћелије са
другачијим антигеном (као код трансплантације), Т лимфоцити се активирају и
уништавају такве ћелије, док оне здраве бивају поштеђене.Аутоимуне болести
настају онда када имуни систем изгуби способност имуног памћења и почне ћелије
сопственог организма да препознаје као стране и да их напада и
уништава.Имунолошка компромитованост је термин који означава смањену
способност организма, тј. имуног система да пружи адекватан одговор на инвазију
патогених микроорганизама и других штетних материја. Најчешће се јавља код
особа које дуже болују од неких хроничних болести, или заражених вирусом ХИВ-а.

11.Поремећаји
У поремећајеимунскогсистемаспадају аутоимунеболести, алергијскереакције, као и
стањаимунодефицијенције (смањенеактивностиодбрамбеногсистема).
Кодаутоимунихболестијепоремећеносвојствуимунлошкетолеранцијепремасопствено
мткиву, паодбрамбенисистемреагујепротивсопственогорганизма.
Кодалергијскихреакцијадолазидопретераногактивирањаимунскогсистема, као и
доактивирањапогрешнихмеханизамаодбране. Имунодефицијенцијемогубитиуроћене
и стечене (нпр. СИДА).

11.1. Имунодефицијенција

Имунодефицијенције сејављајукадјеједнаиливишекомпоненатаимунскогсистеманеак
тивна. Способностимунскогсистемадаодговоринапатогенејеумањенакодмладих
и старих особа, причемуимунскиреспонсипочињудајењавајуоко 50-те
годинеуследстаростне имуносенесценције. У развијенимземљама су гојазност, алкох
олизам и
употребадрогаширокозаступљениузроцилошихимунскихфункција. Међутим, неухра
њеност јеглавниузрокимунодефицијенције у земљама у развоју.Исхрана у

9
којојнедостајупротеинисевезујезаумањенућелијскипосредовануимуност,
активносткомплемента, фагоцитнефункције, концентрације ИгА антитела, и
продукцијуцитокина. Додатно, губитак тимуса у
младостиуслед генетичкамутације илихируршкогуклањањадоводидоозбиљнеимунод
ефицијенције и високеподложностиинфекцијама.
Имунодефицијенцијемогудабудунаследнеили стечене. Хроничнагрануломатознаболе
ст, прикојој фагоцити имајуумањенуспособностуништвањапатогена,
јепримернаследне, или конгениталнеимунодефицијенције. АИДС и
појединитипови канцера узрокујустеченуимунодефицијенцију.

11.2. Аутоимуност
Прекомерноактивниимунскиреспонсипредстављајудругукрајностимунскедисфункци
је, а тојепосебнослучајкод аутоимунскихпоремећаја. Овде,
имунскисистемнеможедакоректноправиразликеизмеђусопственог и туђег,
тенапададеотела. Поднормалнимоколностима, многе Т ћелије и антителареагујуса
„сопственим“ пептидима. Једнаодфункцијаспецијализованихћелија (лоцираних
у тимусу и коштанојсржи)
једапрезентирајумладелимфоцитесасопственимантигенимапроизведенимширомтела
и даелиминишуонећелијекојепрепознајусопственеантигене,
чимесеспречавааутоимуност.

11.3. Хиперсензитивност
Хиперсензитивности суимунскиреспонсикојиоштећујусопственателеснаткива.
Ониседеле у четирикласе (Tip I – IV) набазикоришћенихмеханизама и
временатрајањахиперсензитивнереакције. Хиперсензитивносттипа И
јенепосреднаили анафилактичка реакција, којасечестоасоцираса алергијом.
Симптомимогудабуду у опсегуодблагенелагодноститосмрти.
Хиперсензитивносттипа И посредује имуноглобулин Е,
којиактивирадегранулацију мастоцита и базофила кадсевежезаантиген.
Хиперсензитивносттипа ИИ
сејављакадсеантителавежузаантигененасамимћелијамапацијента,
чимеихобележавајузаразградњу. Онасетакођеназиваодантителазависном
(илицитотоксичном) хиперсензитивношћу, и
посредујује IgG и IgM антитела.Имунскикомплекси (агрегацијеантигена,

10
протеинакомплемента, и IgG и IgMантитела) депоновани у
разнимткивимаподстичуреакцијехиперсензитивноститипа III.
Хиперсензитивносттипа IV
(такођепознатакаоћелијскипосредованаили хиперсензитивностиодложеногтипа)
сеобичноразвијанакондвадотридана. Реакцијетипа IV учествују у
многимаутоимуним и инфективнимболестима, мадасемогујавити и
услед контактногдерматитиса (нпр. додираса отровнимбршљаном).
Тереакцијесупосредоване Т ћелијама, моноцитима, и макрофазима.

12.Утицај на имунитет
Хроничнистресможенегативноутицатинареакцијеимуногсистема,
чинећивасрањивијим и подложнијимдасеразболите.
Идентификујтесвојеличнестратегијезасмањењестреса и
редовноихпрактикујте.Спавањеимавеликиутицајнаимунолошкуфункцију,
пајекључнодаквалитетно и довољноспавате. Практикујтедасваковечеодете у
приближноистовременаспавање – искључитеекране, осигурајтедајесобахладна, тиха
и мрачна и подсетитеседаћетесебипомоћиакоодетенаспавањенавреме.Умерена,
редовнафизичкаактивностпомажедасеповећафункцијаимунолошкогсистема,
подижућинивобелихкрвнихзрнаца и антителакојасеборепротивинфекције,
повећавациркулацију и смањујехормонестреса.
Прилагодитевежбекућнимусловима.Успоставите и следитепрограмвежбања,
каконесамодаспречитереспираторнеинфекције, већ и дапобољшатекогнитивну и
физичкуотпорност.Истраживањапоказујудајаркообојеноповрће и
воћејачајуимунитетбољеодвећинесуплемената. Једитепуновоћа и поврћа –
циљајтенабар 5 порцијадневно. Укључитеферментисаноповрће (киселикупус,
туршија и др. ) илидругухранукојасадржипробиотикекориснезанашдигестивнитракт.

11
 13.Закључак
Основна улога имуног система је успостављање природне баријере која ће
зауставити све вирусе, бактерије, гљивице или измењене, преканцерозне ћелије на
путу да нашкоде нашем здрављу. У ту сврху наш имуни систем производи десет
милиона протеина-антитела свакога сата, а таква продуктивност захтева издашне
залихе хранљивих материја. Уколико желимо да обезбедимо оптимално
функционисање имуног система, морамо снабдети организам материјама које на
њега највише утичу, а то су: витамини А, Б6, Б12, Ц, Е и фолна киселина, минерали
цинк, бакар, гвожде и селен, као и омега-3 линоленска киселина.

12
Литература

1. Проф. др. сц. Ј. Лукач: Имунологија, Загреб 2004.

2. А. Личман: Основнаимунологија: функције и поремећајиимунскогсистема,
четвртоиздање, Београд 2013.
3. Др. М. Б. Рашовић: Општа Микробиологија, Подгорица 2016.
4. Ш. Радуловић: Микробиологија
5. https://www.stetoskop.info/zdravlje-mladih/imuni-sistem--temelj-odbrane-
ljudskog-organizma
6. https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%98%D0%BC%D1%83%D0%BD
%D1%81%D0%BA%D0%B8_
%D1%81%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B5%D0%BC

13