Univerzitet u Beogradu

Visoka zdravstveno - sanitarna kola strukovnih studija

Seminarski rad
Tema: Faktori virulencije

Mentor: Prof. dr Tatjana Marinkovi

Student: Ana amur 24/2015

Beograd, mart, 2016

SADRZAJ:

UVOD:......................................................................................................................... 3
FAKTORI VIRULENCIJE................................................................................................. 3
FAKTORI ADHERENCIJE................................................................................................ 4
FAKTORI INVAZIVNOSTI............................................................................................... 4
TOKSINI-EGZO I ENDOTOKSINI................................................................................... 5
LITERATURA................................................................................................................ 6

UVOD:
Virulencija ili virulentnost (lat. virulentia, prema: virulentus = otrovan, od virus = otrov) je
sposobnost mikroorganizama da izazovu bolest, odnosno stepen njegove patogenosti.
Faktori virulencije ili agresini imaju vanu ulogu u patogenezi bakterijske infekcije. Veina
bakterija poseduje vie faktora virulencije i svaki od njih ima odredjenu ulogu u razlicitim
stadijumima bolesti. Vecina studija faktora virulencije sprovedena je u in vitro uslovima, ali i ti
uslovi se znacajno razlikuju od onih koji su prisutni u tkivu inficiranog domacina. U klinickom
smislu virulencija je manifestacija slozenih odnosa parazita i domacina i zavisi od osobina
mikroorganizama sa jedne strane i odbrambenih snaga domacina sa druge.

FAKTORI VIRULENCIJE
U faktore virulencije mogu se svrstati:
1. Strukture bakterijske celije (kapsula, peptidoglikan, teihoinska kiselina, povrsinski
proteini, LPS)
2. Ekstracelularni produkti bakterija (toksini i enzimi)
Faktori virulencije mogu biti kodirani genima koji su lokalizovani na:

Bakterijskom hromozomu
Plazmidima
Bakteriofagima
Transpozenima

Bakterijska populacija predstavlja interaktivnu zajednicu u kojoj bakterije kontinuirano

evoluiraju kao novi patogeni ili stari patogeni koji stiu vei patogeni potencijal. Znaajna je
sposobnost mikroorganizma da regulie ekspresiju i sintezu faktora virulencije jer to omoguava
utedu energije u situaciji kada ekspresija ovih faktora nije bakteriji potrebna. Kod nekih vrsta
kao to su Staphylococcus aureus i Pseudomonas aeruginosa pojedini faktori virulencije su
eksprimirani iskljuivo ili maksimalno tokom stacionarne faze rasta. U stacionarnoj fazi rasta
ekspresija navedenih faktora je udruena sa produkcijom induktora feromona koji se
akumuliraju tokom rasta bakterijske kulture.
U odnosu na ulogu u patogenezi infekcije faktori virulencije se mogu podeliti u tri velike grupe:

Faktore Agherencije

Faktore Invazivnosti

Toksine

FAKTORI ADHERENCIJE
Adhezija predstavlja interakciju izmeu specifinih receptora na membrani elija (obino ugljeni
hidrati) i liganda (obino proteini ) na povrini bakterija. Za mnoge patogene bakterije inicijalna
interakcija sa tkivima domaina se odvija na povrini sluznica (respiratornog, digestivnog ili
urogenitalnog trakta). Adhezija je neophodna da bi bakterije izbegle mehanizme nespecifine
odbrane domaina kao to su crevna peristaltika i spiranje bakterija urinom. Nespecifini faktori
kao to su naelektrisanje i i hidrofobna svojstva povrine bakterijske elije takoe znaajno utiu
na inicijalni proces adherencije.
Faktori adherencije bakterija su: pili (fimbrije), kapsula, glikokaliks i povrsinski proteini.
Pili (Fimbrijalni adhezini)
Elektronskom mikroskopijom se moe dokazati na povrini Gram negativnih i nekih Gram
pozitivnih bakterija prisustvo brojnih, tankih izrataja koji predstavljaju fimbrije ili pile. Na
osnovu antigenske grae, morfologije i specifinosti za odreeni tip receptora mogu se
identifikovati razliiti tipovi fimbrija. Jedna od podela fimbrija izvrena je na osnovu inhibicije
d-manozom u in vitro uslovima na: manoza senzitivne i manoza rezistentne fimbrije. Produkcija
fimbrija je kontrolisana od strane gena koji su lokalizovani na hromozomu ili plazmidima.
Uslovi pod kojima se vri kultivisanje bakterija, kao to su temperatura na kojoj se vri
inkubiranje i sastav medijuma, znaajno utiu na produkciju fimbrija. Pili (fimbrije) veine Gram
negativnih bakterija se vezuju za glikoproteinske ili glikolipidne receptore na elijama domaina.
Fimbrije tipa 1 (obicne pile) su izgraene od agregata strukturnog proteina fimbrilina (pilin) koji
je organizovan u vidu spiralne strukture dijametra 7 nm. Tip 1 fimbrija se specifino vezuje za
rezidue d-manoze i najee je prisutan kod Escherichia coli i drugih enterobakterija.
Escherichia coli koja izaziva urinarne infekcije ima drugi tip pila P pile koje se vezuju za
digalaktozidne strukture na elijama genitourinarnog trakta. Enterotoksigeni sojevi E.coli, koji
izazivaju prolive putnika, imaju pile koje prepoznaju specifine receptore na enterocitima. Ulogu
adhezina mogu imati i kapsula i sluzavi omota bakterija. Pored vezivanja za epitelne elije
bakterije se posredstvom navedenih struktura vezuju i za sintetske implantate (kateteri, vetaki
srani zalisci i vetaki zglobovi) i u ovom sluaju dolazi do posebnog tipa adherencije, do
obrazovanja biofilma. Kada formiraju biofilm bakterije su zatiene od dejstva fagocitnih elija i
antibiotika. Neke patogene bakterije (meningokok, gonokok, pneumokok, Haemophilus
influenzae) produkuju enzim IgA1 proteazu koja razgrauje imunoglobuline klase A1 ime je
omoguena adherencija bakterija za epitelne elije sluzokoe.

FAKTORI INVAZIVNOSTI
Sposobnost mikroorganizma da prodre kroz epitelni sloj naziva se invazivnost. Invazivne
bakterije produkuju enzime koji im omoguavaju irenje i imaju strukture koje deluju kao
antifagocitni faktori (kapsula, M protein, protein A i dr.).
Faktori invazivnosti bakterija koji omoguavaju njihovo irenje kroz tkiva su:

Hijaluronidaza koja izgradjuje osnovnu komponentu medjucelijske supstance

hijaluronsku kiselinu (produkuju je streptokoke, stafilokoke i klostridije).

Streptokinaza (fibrinolizin) pretvara plazminogen u plazmin koji razgradjuje fibrin i i

tako pomaze sirenje streptokoka kroz tkiva.

Koagulaza koju produkuje Staphylococcus aureus pretvara fibrinogen u fibrin koji sa

jedne strane oblaze povrsinu mikroorganizama i stiti ga od fagocitoze.

Lecitinaza razgradjuje lecitin u citoplazmatskoj membrani, a produkuju je razlicite vrste

klostridija.

Citolizini-hemolizini (liziraju eritrocite) i leukocidini (liziraju polimorfonuklearne

leukocite i makrofage) su faktori invazivnosti stafilokoka, streptokoka i razlicitih vrsta
klostridija.

Kolagenaza, proteaza, lipaza i drugi enzimi takodje predstavljaju faktore invazivnosti

koji pomazu sirenje mikroorganizama sa primarnog mesta infekcije u dublje strukture
organizma.

Neke bakterije imaju sposobnost invazije elija domaina i obligatorno su intracelularni paraziti
kao na primer Chlamydia, Rickettsia, dok druge mogu da preive i razmnoavaju se i unutar i
van elija domaina i predstavljaju fakultativno intracelularne bakterije (Salmonella, Shigella,
Mycobacterium, Listeria, Legionella, Brucella).
Antifagocitni faktori su:

Kapsula (produkuje je pneumokok i meningokok)

Protein A (produkuje ga Staphylococcus aureus)

M protein (produkuje ga Streptococcus pyogenes)

TOKSINI-EGZO I ENDOTOKSINI
Postoje dve velike grupe bakterijskih toksina:

Egzotoksini (koji produkuju i Gram pozitivne i Gram negativne bakterije).

Endotoksini ili LPS (prisutan u spoljasnjoj membrani samo Gram negativnih bakterija).

Kako je ve navedeno egzotoksine mogu produkovati i Gram pozitivne i Gram negativne

bakterije, a u odnosu na mehanizam dejstva delimo ih u sledee grupe:
1. Toksini koji dovode do oteenja plazma membrane i lize elije (Clostridium
perfringens oslobaa alfa toksin koji dovodi do enzimske lize elije, dok
Staphylococcus aureus produkuje alfa toksin koji dovodi do formiranja pora na
elijskoj membrani).
2. Toksini koji inhibiraju sintezu proteina u eukariotskoj eliji su difterijski
toksin, iga toksin i egzotoksin A koji produkuje Pseudomonas aeruginosa.
Krajnji efekat dejstva navedenih toksina je smrt elije (citocidan efekat).

3. Toksini koji deluju na oslobadjanje neurotransmitera su:

Tetanusni toksin koji sprecava oslobadjanje inhibitornih neurotransmitera i
dovodi do spasticnih paraliza.
Botulinski toksin koji inhibira oslobadjanje acetil-holina na nervnomisicnoj sinapsi i dovodi do mlitavih paraliza.
4. Toksini koji dovode do hiperaktivacije target celije kolera toksin koji dovodi
do povecane aktivnosti adenilat ciklaze i povecanja intracelularnog cAMP-a usled
cega dolazi do povecane sekrecije hlorida, kalijuma, bikarbonata i vode u lumen
creva dok je resorpcija natrijuma u enterocite smanjena.
5. Toksini koji deluju kao super antigeni dovode do poliklonske aktivacije velikog
broja limfocita (enterotoksin, eksfolijatin i pirogeni toksin koji produkuje
Staphylococcus aureus). Prekomernom poliklonskom aktivacijom T elija
odreenim toksinima bakterija dolazi do stvaranja velike koliine inflamatornih
citoksina koji izazivaju sindrom slian septikom oku.
6. Toksini koji deluju na citoskelet citoskelet se sastoji od mikrofilamenata,
mikrotubula i intermedijarnih filamenata. Uloga citoskeleta je znaajna u kontroli
oblika i prostorne organizacije elije. Ukljuen je u elijsko kretanje, endo- i
egzocitozu, transport vezikula, elijski kontakt i mitozu.